Газета број 2 by Газета

БР. 2 Цијена:

2011. год. 1,5

ГА ЕТА ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

КМ

Т Е М А Б Р О Ј А

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

Бања Лука, Република Српска

ГАГАРИНОВОГ

ГОДИНА ОД

Л Е Т А

О ПУБЛИКАЦИЈИ Ова публикација је замишљена као једноставно штиво, написано на популарном, а не научном нивоу. Настала је трудом неколицине расположених људи из друштва СРП „Братство“. Публикација је подијељена у три цјелине: прва се бави историјским освртом на српско-руске односе, друга цјелина је, у најкраћем посвећена личностима које су обиљежиле заједничку српско-руску историју, а трећа цјелина се бави споменицима и симболима пријатељства два народа.

Надамо се да ће бити од користи сваком ко је буде читао, да ће нешто научити али и да ће га баш ова публикација подстаћи на истраживање Русије, руског народа, српско-руског пријатељства и да ће упознавање са нашом заједничком историјом бити добар темељ за блискије односе у будућности. Публикацију Српско-руски односи, историјски преглед" можете купити у књижари „Ризница" која се налази у центру града у згради хотела „Видовић" у Бањој Луци или је можете наручити преко нашег е-mail-а srb-rus_bratstvo@mail.ru.

САДРЖАЈ РИЈЕЧ УРЕДНИКА ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ 06 „Руско вече у сусрет 9. мају”

ТЕМА БРОЈА 07 Јуриј Гагарин - 50 година од првог лета у свемир

ВИЈЕСТИ 11 Звијер са истока 11 Почасти за Путина и Ђоковића 12 Србин број 1 на Вимблдону 12 Видовдан у Русији 12 Дани пријатељства и јединства 13 Обиљежавање Дана Русије Број 2 Година 2011. Цијена: 1,5 КМ ОСНИВАЧ И ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука, Република Српска http: //www.srpbratstvo.org/ Е-mail: mail-srpbratstvo.gazeta@gmail.com srb-rus_bratstvo@mail.ru

ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИЦИ: Јелена Чолић Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Ана Бундало Драгана Вржина Бранка Врућинић Младен Вучковић Страхиња Стојаковић Биљана Савановић Душан Врућинић Дајана Петровић

ПОЛИТИКА 21 Вук Јеремић Прошлост, садашњост и будућност руско-српских односа 19 Руска република Чеченија (1991-2011)

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ 24 Михаил Григоријевич Черњајев

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА 28 О Хиландару 31 Отац Тадеј

СТИЛ ЖИВОТА 36 Вотка 38 Историја Московског циркуса

РАЗГЛЕДНИЦА 41 Сочи 48 Олимпијада и Сочи - зимске олимпијске игре СОЧИ 2014.

КУЛТУРА 51 Развој руске музике (I дио)

ДИЗАЈН И ТЕХНИЧКА ПРИПРЕМА: Игор Кувач

Штампа: “Монтграф” д.о.о. Број примјерака: 500 Бр. 2

година 2011.

ОБРАЗОВАЊЕ 52 Информатор о студирању у Русији

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 55 Иво Андрић - пола вијека од Нобелове награде 58 Мала школа руског језика

РИЈЕЧ УРЕДНИКА Милан Милковић

Драги читаоци, Пред Вама је други број часописа „Газета”. Период од изласка првог броја у мају ове године и овог броја обиљежили су шпански краставци и неколико празника значајних за српски и руски народ: 12. јун „Дан Русије“ као дан сјећања на Декларацију о државном суверенитету Русије која је донесена 1990. године, 25. јун „Дан пријатељства и јединства Словена“, а 28. јуна, на Видовдан, обиљежена је годишњица Косовског боја. Ипак, цијела 2011. година је у знаку једног златног јубилеја, педесет година од лета Јурија Гагарина у свемир. Ова годишњица, значајна за цијело човјечанство, посебно нас Словене испуњава посебним поносом, јер први човјек који је летио у свемир био је Словен. Ово је и прилика да се подсјетимо Словена који су дали и те како велики допринос развоју свјетске цивилизације. Подсјетимо се само неких: Јан Хус, Чех, 15. вијек, први хришћански реформатор; Никола Коперник, Пољак, 16 вијек, научник који је први поставио тезу да се Земља креће око Сунца и око своје осе; Дмитриј Иванович Мендељејев, Рус, творац Периодног система елемената; Никола Тесла, наш Личанин, човјек за кога се каже да је измислио 21. вијек; Марија Кири, Пољакиња, добитница двије Нобелове награде за физику и хемију; Сергеј Корољов,Рус, научник који је послао првог човјека у свемир; Милутин Миланковић, Србин, творац теорије о леденим добима. Ту су још познати писци: Толстој, Чехов, Достојевски, Андрић, Кундера, Солжењицин; композитори: Чајковски, Шопен, Сметана, Дворжак; филмски режисери: Ејзенштајн, Михалков, Форман, Кустурица; спортисти: Емил Затопек, познат и као „Чешка локомотива“, Сергеј Бубка, Јаница Костелић, Новак Ђоковић, Јелена Исинбајева... Мало је познато да је творац „поп арта“, Енди Ворхол, словачког поријекла, да су хрватски морнари први носили кравате, да је ријеч „робот“ чешког поријекла,а да је ријеч „вампир“ изворно српског поријекла.

Бр. 2

година 2011.

Нажалост данас се мало говори о словенофилству и словенском јединству. Често смо свједоци великих анимозитета и сукоба међу словенским народима. Циљ наше организације јесте промоција српско-руских односа али и буђење идеје о словенском јединству. То није прича о стварању неке нове Југославије или Словенске федерације него идеја да словенски народи поново упознају једне друге и да премосте разлике које су често биле стваране из вана. Ово се може остварити само на један начин-учећи једни о другима и прихватајући разлике које постоје међу нама. Потенцијали за развој међусловенских односа су огромни како на пољу политике и економије тако и на пољу културе. Ово ће бити тежак процес али имајмо повјерење у садашње и будуће генерације! Овом приликом у име Друштва српско-руског пријатељства „Братство“ и редакције часописа „Газета“ желимо да се захвалимо нашим спонзорима и пријатељима који су финансијски помогли штампање наше и Ваше, Газете. До сљедећег сусрета - до свидания.

ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Дајана Петровић

РУСКО ВЕЧЕ У СУСРЕТ 9. МАЈУ Обиљежавање 9. Маја, Дана побједе над фашизмом Манифестација „Руско вече у сусрет 9. мају" одржана је по други пут у организацији српско-руског пријатељства „Братство". Ово је једина манифестација овог типа која се одржава у Бањој Луци и која за циљ има обиљежавање 9. маја, Дана побједе над фашизмом и јединства српског и руског народа. Дан побједе над фашизмом обиљежава се у многим земљама, поготово у земљама које су дале велики допринос и жртве у борби против фашизма. Обиљежавање 9. маја има велики значај за српски и руски народ. То је још један историјски догађај који је обиљежио историје оба народа и направио нераскидиву спону српско руских односа. Манифестација „Руско вече у сусрет 9. мају" је једина свечаност овог типа кроз коју се грађани могу упознати са историјом рускосрпских односа. Свечаност је одржана у бањалучком Дому омладине, а састојала се из три дијела: промоција часописа „Газета", предавање „Допринос Црвене армије у ослобођењу Југославије" и пројекција руског играног филма „Врели снег". Прије почетка Руске вечери, посјетиоци су имали прилику да се погледају мини-изложбу са тематиком Другог свјетског рата која је садржавала педесетак фотографија које су дочарале дух Русије из тог времена. Кроз први дио свечаности представљен је до сада најважнији пројекат „Братства”, први број часописа „Газета".

Овај часопис представља јединствен пројекат на овим просторима, једини часопис који се бави овом тематиком на подручју не само Републике Српске, већ и Босне и Хергецовине. Интересанантан је детаљ да су чланови редакције, само млади студенти, чији је просјек година двадесет. Газета ће наставити да излази редовно, три пута годишње и настојаће се да излази у већем броју примјерака него до сад. Историјско предавање о доприносу Црвене Армије у ослобађању Југославије привукло је велику пажњу посјетилаца. Предавање и презентацију одржао је професор Душан Врућинић, који је кроз предавање и сликовне приказе детаљно објаснио улогу Црвене армије у ослобођењу Југославије. У току цијеле Руске вечери посјетиоци су имали прилику да се кроз разговор са члановима упознају са осталим пројектима „Братства”, а многи посјетиоци су били заинтересовани за чланство и друге облике сарадње. Поред посјетилаца са наших простора, било је и посјетилаца из Србије. „Јако ми се допало Руско вече и драго ми је да видим да се и у Републици Српској придаје пажња српско-руским односима", изјавио је Марко Стаменковић, студент из Ниша. Највише публике је привукла пројекција филма Врели снег, са тематиком Другог свјетског рата, чиме се културно вече и завршило. Надамо се да ће се „Руско вече" и даље одражавати и полако прећи у традицију.

година 2011.

бр. 2

ТЕМА БРОЈА Милан Милковић

50 ГОДИНА ОД ГАГАРИНОВОГ ЛЕТА

Драги пријатељи, познати и непознати за мене, драги моји сународњаци и сви људи свијета. У наредних неколико минута, моћан свемирски брод ће ме однијети у далеке просторе свемира. Шта могу да Вам кажем у току ових последњих минута прије почетка? Сав мој живот сада се појављује као један лијеп тренутак за мене. Све што сам урадио и проживио урађено је и проживљено је за овај тренутак.

Ово су ријечи којима је Јуриј Гагарин најавио први човјеков лет у свемир. Десило се то 12. aприла 1961. године

Бр. 2

година 2011.

ВЈЕКОВНИ САН ЧОВЈЕЧАНСТВА Истраживати далека пространства била је сигурно једна од главних човјекових преокупација током читаве људске историје. Идеја о лету у свемир била је остварива тек послије Другог свјетског рата. Оружје које је до тада било намијењено за уништавање ( А-4 ракета и злогласна нацистичка ракета Фау-2) унапријеђено је и искоришћено у циљу откривања, до тада, за човјека јединог неистраженог пространства- свемира. Све ово се дугује двема суперсилама тог доба, СССР-у и САД које су се надметале у томе да прве пошаљу вјештачке сателите у свемир и прве људе у свемир и на Мјесец како би доказале своју техничку супериорност. Ово незванично надметање које је у историји познато под називом „Свемирска трка” почело је када је СССР 4. октобра 1957. лансирао први вјештачки сателит под називом Спутњик 1. Ускоро су услиједили нови успјеси. У новембру 1957., СССР су лансирале Спутњик 2 у којем се налазио први сисар који је летио у свемир, чувени пас Лајка. Потом су лансирани и први телекомуникациони сателити, а све је ово била припрема за коначан циљ- слање првог човјека у свемир и освајање Мјесеца.

СЕРГЕЈ КОРОЉОВ-ОТАЦ СОВЈЕТСКОГ СВЕМИРСКОГ ПРОГРАМА Све до 1966. године име носиоца совјетског свемирског програма била је државна тајна. Астронаути, сарадници па чак и државни функционери су ту особу знали као СП (Сергеј Павлович) или као главни дизајнер. Сергеј Павлович Корољов рођен је 1907. у Житомиру. Током школовања је заволио математику и авијацију. Након дипломирања на Вишој техничкој школи гдје му је ментор био чувени Александар Тупољев, запослио се у студију ОПО 4 гдје је радио на дизајнирању летјелица. 1938. године бива лажно оптужен за субверзију и завршава у злогласном гулагу Коли. 1944. године бива ослобођен из затвора заједно са осталим научницима како би учествовао у совјетском ракетном програму. Корољев је био главни дизајнер свемирског сателита Спутњик 1, првог вјештачког сателита који је 1957. године послан у свемир. Водио је пројекат Луна у оквиру којег су послана три сателита Луна 1, Луна 2 и Луна 3 на мисије на Мјесец. Највећи успјех била је мисија Восток 1 којом је послан први човјек у свемир. На жалост, прерана смрт 1966. године онемогућила је Корољову остварење још једног сна, а то је слетање човјека на Мјесец. Тек након смрти Совјети су открили идентитет руководиоца свемирског програма. 1996 године у част Сергеја Корољова руски град науке- Калининград, основан 1938. године, преименован је у Корољов.

ТЕМА БРОЈА

ГАГАРИН

ПОЕХАЛИ!

Јуриј Алексејевич Гагарин је рођен 9. марта 1934. године у селу Клушино код Гжатска у Смоленској области у Русији. Отац Алексеј и мајка Ана радили су на колхозу, а Јуриј је био треће од четвoро дјеце у породици Гагарин. 1942. године село су окупирали Њемци, а један њемачки официр је чак покушао да убије Јуријевог млађег брата објесивши га о дрво. Ускоро је цијела породица била протјерана из свог дома па су морали себи да ископају примитивно склониште да би преживјели. Од 1949. до 1951. године Јуриј похађа школу у мјесту Љуберци покрај Москве гдjе му наставник математике и науке који је иначе био пилот совјетског ратног ваздухопловства усађује љубав према летењу. Након завршене средње школе Јуриј уписује Војну пилотску школу у Оренбургу. Ту ће упознати и своју будућу супругу Валентину Горјачеву са којом се оженио 1957. године. Након дипломирања Јуриј Гагарин постаје пилот војног авиона Миг-15 и бива распоређен у војну базу Луостар у Мурманској области. Одлични резултати на обуци за космонауте коју је организовала Совјетска влада 1960. године, чињеница да је као одрастао човјек био висок свега 157 цм што је било идеално за малу свемирску капсулу, скромно сељачко поријекло али и природна харизма и шарм који га је красио, биће разлози што је совјетско руководство изабрало управо Јурија Алексејевича Гагарина да буде први човјек који ће летјети у свемир.

У јутро 12. априла 1961. године Гагарин је заједно са другим астронаутом Германом Титовим кренуо према лансирној рампи космодрома у Бајконуру гдје га је чекала свемирска капсула Восток 1. Прије укрцавања, Титов и Гагарин су се поздравили тако што су се три пута куцнули кацигама опонашајући традиционално руско љубљење три пута. У 6 часова и 7 минута совјетска свемирска капсула Восток 1 се одлијепила са полетне рампе и отиснула у непознато. Није било одбројавања. Остаће упамћен у историји Гагаринов узвик „ПОЕХАЛИ!”, што на руском значи „ИДЕМО”. О томе да је сам исход мисије било неизвијестан говори податак да је брод Восток 1 био потпуно аутоматизован јер су се научници бојали да би Гагарин могао да изгуби свијест током лета, док су совјетске власти том приликом спремиле три саопштења за штампу, једно у случају успјеха и два у случају неуспјеха. Лет Гагарина трајао је тачно 1 сат и 48 минута приликом чега је свемирска капсула Восток 1 једном обишла планету на висини од 327 километара. Након 1 сат лета, активирале су се ракете за повратак, изнад западне обале Африке, око 8000 километара од предвиђеног мјеста за слетање. На 7 километара прије тла, Гагарин се катапултирао из своје капсуле и спустио падобраном јер се то сматрало сигурнијом опцијом него спуштање капсуле Востока 1 са падобранима. Гагарин се приземљио код мјеста Енгелс, гдје су запрепашћени сељаци почели бјежати од њега, након чега им се Гагарин обратио ријечима: „Не бојте се и ја сам совјетски грађанин као и ви, управо сам слетио са свемира и помозите ми наћи телефон да се јавим Москви!”

ГАГАРИН МЕЂУ ОБОЖАВАОЦИМА

ЈУРИЈ ГАГАРИН

година 2011.

бр. 2

ТЕМА БРОЈА

СЛАВА И ПРЕРАНА СМРТ Вијест о првом лету човјека у свемир брзо је обишла свијет. Совјети су ликовали, а амерички предсједник Кенеди морао је честитати Совјетима уз констатацију да ће проћи неко вријеме прије него што ће Американци моћи достићи руски напредак. Гагарин је након лета стекао свјетску славу. Прво је унапријеђен у чин потпуковника, а касније у чин пуковника. Услиједила су путовања у Италију, Јапан, Велику Британију, Канаду. Постао је и инспирација поп култури, у само неклико година снимљено је неколико пјесама и филмова о овом хероју Совјетског Савеза. И поред велике славе Јуриј је остао заљубљеник у летење. 1962. године враћа се у Совјетски свемирски центар „Звјездани град“, гдjе је радио на конструкцији нових свемирских летјелица и обуци нових астронаута. 27. марта 1968. Јуриј Гагарин је заједно са својим инструктором Владимиром Серјегином погинуо током рутинског лета у авиону типа Миг-15. Како је истрага утврдила, узрок пада авиона је била турбуленција у којој се нашао Гагаринов авион. Гагарин и Серјегин су сахрањени уз највеће државне почасти у зиду Кремља на Црвеном тргу. Гагарин је имао свега 34 године.

ГЕРМАН ТИТОВ Герман Степанович Титов (1935.-2000. година), руски космонаут и политичар био је у најужем избору за први лет у свемир али совјетска власт је дала предност Гагарину као старијем и психолошки спремнијем астронауту. Титов је био други човјек у свемиру. 6. августа 1961. године полетио је са својим бродом Восток 2 на пут који је трајао један дан и један час, приликом чега је 17 пута облетио Земљу. Бавио се и политиком, био је члан Комунистичке партије СССР-а, а након распада СССР два пута је биран у Државну думу Руске Федерације. Остаће упамћен као први човјек који је спавао у свемиру и као прва особа која је обољела од свемирске болести због недостатка силе теже.

СВЕМИРСКА КАПСУЛА ВОСТОК 1 НАКОН СПУШТАЊА Бр. 2

година 2011.

ТЕМА БРОЈА

ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈ Велики јубилеј првог човјековог лета у свемир обиљежена је у цијелом свијету, посебно у Русији у којој је том приликом организовано низ манифестација посвећених Јурију Гагарину и првом човјековом лету у свемир. Посебно је значајно да је 12. април који се у Русији обиљежавао као Национални дан космонаутике, одлуком Генералне скупштине УН-а постао Међународни дан човјековог лета у свемир. Педесет година од историјског лета у свемир, успјех Јурија Гагарина не блиједи. Многи сматрају да без Гагариновог лета не би било ни спуштања на Мјесец као ни других свемирских успјеха. Данас, некада љути противници, Руси и Американци заједно сарађују у свемирском програму, а у свемирску трку укључиле су се и друге нације као што су Кина и Индија. Нашој генерациј, као што су то имале генерације 50-тих и 60-тих година, остаје жеља да ће имати ту срећу да доживи неки нови лет и неког новог Гагарина, који би помјерио границе човјековог познања свемира.

ГАГАРИНОВО МЈЕСТО Помало бизаран обичај, проистекао из Гагаринове потребе за мокрењем прије самог лансирања, када је изашао из аутобуса који га је превозио до лансирне рампе, задржао се свих ових 50 година у Русији. Сви астронаути прије уласка у ракету, помокре се на Гагариновом мјесту, а наводно ни жене асронаути нису изузете од овог обичаја.

ГАГАРИН СА ФИДЕЛОМ КАСТРОМ

година 2011.

бр. 2

ВИЈЕСТИ Јелена Чолић Милан Милковић

ЗВИЈЕР СА ИСТОКА У БАЊАЛУЦИ Познати руски боксерски шампион Николај Сергејевич Валујев, био је гост Бањалуке и Републике Српске у склопу промоције бокс меча између нашег боксера Горана Делића и Белгијанца Исмаила Абдула који је одржан 29. априла 2011. године у Лакташима. Том приликом славни боксер се састао и са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком. У разговору са Додиком, Валујев је изразио намјеру да у Бањалуци отвори школу бокса „Николај Валујев“ те је обећао да ће поново посјетити наш град. Иначе Николај Валујев је бивши свјетски боксерски првак у тешкој категорији Свјетске боксерске федерације (WBA), а надимак „Звијер са Истока“ добио је због своји импозантних димензија: тежина 150 килограма, висина 213 центиметара, а обим његових рамена је 217 центиметара. Занимљиво је ,да у слободно вријеме док не тренира, овај руски џин чита руске класике попут Јесењина и Толстоја, а како сам каже, када уграби мало времена слуша Моцарта и Шопена.

Бр. 2

година 2011.

ПОЧАСТИ ЗА ПУТИНА И ЂОКОВИЋА У општини Звечан, која је 12.07. на свечаној сједници обиљежила двадесет година од оснивања, одлучено је да тим поводом својим почасним грађанима, међу којима се између осталих налазе и тенисер Новак Ђоковић и руски премијер Владимир Путин, додијеле повеље. Предсједник општине Драгиша Миловић изјавио је том приликом да је ова општина настала у тешком периоду за српски народ и Србију, у времену санкција, бомбардовања, ратова и етничког чишћења Срба. У овој општини је уточиште нашло неколико хиљада Срба који су бјежали пред терором и основна улога ове и других општина, као што су Косовска Митровица, Зубин Поток и Лепосавић, јесте организација и охрабривање становништва на останак на „вјековним огњиштима “. Овдје се Срби свакодневно суочавају са разним видовима дискриминације и кршења основних људских права и Миловић је позвао међународне представнике на Косову и Метохији да, у складу са резолуцијом 1244 Савјета безбједности УН-а, заштите све грађане који живе на тим просторима и да сачувају мир и безбједност. Министар за Косово и Метохију, Горан Богдановић, који је присуствовао свечаности, позвао је на слогу и јединство и рекао да је то једини начин очувања Косова и Метохије. Такође, казано је да је дијалог са Приштином једини пут за рјешавање косовског проблема и да треба дати шансу преговарачком тиму и преговорима који се воде у Бриселу. Повеље за почасне грађане уручене су Зорану Кривокапићу, Југославу Костићу, Владимиру Путину и Новаку Ђоковићу. У име Путина повељу је примио шеф Руске канцеларије у Приштини, Костић и Кривокапић су их лично примили док Ђоковић није био присутан. Још су уручене и плакете и захвалнице за допринос за очување и унапређење институцијама, радним колективима и појединцима.

ВИЈЕСТИ

Дајана Петровић

Јелена Чолић

СРБИН БРОЈ ЈЕДАН НА ВИМБЛДОНУ

ДАН ПРИЈАТЕЉСТВА И ЈЕДИНСТВА

Новак Ђоковић је први тенисер свијета. Побједом над Шпанцем Рафаелом Надалом у финалу Отвореног првенства Енглеске, 3:1 у сетовима, Ђоковић је истовремено остварио два дјечачка сна, прво мјесто на ATП листи и побједу на Вимблдону. Титулом на најпрестижнијем турниру на свијету, доказао је да му тренутно нема равног тенисера. Петом узастопном побједом, смијени је са трона некада највећег ривала Рафаела Надала. 2011. је година Новака Ђоковића, само један пораз од почетка сезоне, прво мјесто на ATП листи и освајање Вимблдона. Новак није само спортиста, већ херој нације и највећи промотер Србије у свијету. Он не стаје на освајању Вимблдона, већ се ове седмице у Шведској придружио репрезентацији Србије на Дејвис купу, на којем бране прошлогодишњу шампионску титулу.

Бранка Врућинић

ВИДОВДАН У РУСИЈИ У Русији је поводом обиљежавања Видовдана, 25. и 26. јуна 2011. на имању „Братсево”, у околини Москве одржана велика прослава и дводневни фестивал словенског Духа! Празник је одржан на пољани која је симболизовала Газиместан. Пред пољаном је стајала висока сцена и застава Србије са натписом на руском језику „Косово поље срспка земља”. Програм манифестације је обухватао: - Наступе фолклорних група, умјетници из Србије и Русије. - Говоре, рецитације и наступе Мачевалачких клубова. - Фудбалски меч између Руса и Срба из дијаспоре. - Концерт на коме су учествовале бројне српске групе, руски извођачи са српским репертоаром и друге бројне активности. Акцију су покренули руска национална организација Десна лига, чији је један од задатака популаризација словенских култура и друштвени покрет Косовски фронт, који подржава цјеловитост Србије и организује разне хуманитарне акције у знак подршке српском народу. И ранијих година су Руси обиљежавали 28.јун, било у форми митинга , зборова и других манифестација којима су одавали почаст српским страдалницима и шаљући поруке подршке братском народу, посебно онима на територији данашњег Косова и Метохије.

Традиционално, 25.06. Словени обиљежавају Дан пријатељства и јединства. Обиљежавање овог празника повезано је са заједничким поријеклом, културом, језиком и традицијом која везује Словене. Овај празник основан је 1957. године, на територији тадашњег Совјетског савеза, када је одржан први Свјетски фестивал словенске омладине, који је врло брзо постао познат у цијелом свијету. Чак и после распада СССР-а, овај фестивал је одржао своју традицију. Одржава се 200 километара од руског града Брјанск, на мјесту гдје се укрштају границе три, сада независне, а некада дијелови СССР-а, државе – Русије, Украјине и Бјелорусије. На том мјесту је 1969. године подигнут споменик Пријатељства словенских народа и ту се сваке године окупљају десетине хиљада Руса, Украјинаца, Бјелоруса и других припадника словенских народа да се подсјете на заједничко поријекло и традицију и продубе вишевијековно пријатељство. Овај дан има значај очувања културе и традиције Словена. Језик, књижевност, култура су основне повезнице и данас се обнавља узајамна заинтересованост, повезивање и сарадња у области културе, науке и образовања. Идеја словенског јединства настала је још у Кијевској Русији када је кнез Владимир ударио темеље хришћанске, вишенационалне државе, која је обухватала различита племена, повезана заједничком вјером и у то вријеме заједничким језиком. На отварању овогодишњег фестивала, Првојерарх Руске Православне Цркве, патријарх Кирил, је позвао народе Русије, Украјине и Бјелорусије да чувају културно, духовно и вриједносно јединство. - „Овај фестивал, за разлику од многих других акција, не долази одозго. Он је одраз унутрашње потребе људи да се сваке године виде управо на овом мјесту, да осјете да су присни, да демонстрирају наше јединство”, истакао је патријарх Кирил. Он је истакао да ако се данас уложе максимални напори ради очувања заједничког културног и духовног простора, сачуваће се основа на којој су никле Русија, Украјина, Бјелорусија. „Нико не може да негира чињеницу постојања заједничког темеља у животу три братска народа, а данас три братске државе. Ми смо тада јаки, када не слабимо темељ, већ га чувамо да не би све три зграде изгубиле чврстоћу независно од вјетрова, невремена, а чак и земљотреса”.

година 2011.

бр. 2

ВИЈЕСТИ

Патријарх је истакао да се посљедњих година у РПЦ се разрађује низ мјера ради учвршћења јединства народа. Ту спадају и развој културне и духовне сарадње међу државама и учвршћење међуграничних веза и то не само на нивоу епархија РПЦ, већ и на државном нивоу, одржавање заједничких богослужења и заједничке прославе, повезане с годишњицама цивилне историје земаља и црквеним празницима. Разрађују се такође нове маршруте за ходочаснике на територији три републике. Покренуто је питање и о изградњи Православних храмова на граничним територијама. Активно се заједно ради и у социјалној дјелатности цркве на територији Русије, Украјине и Бјелорусије: стварање црквених сиротишта, рехабилитационих центара за алкохоличаре и наркомане, њега болесника и људи поодмаклих година и много друго. Према мишљењу патријарха Кирила, ако програми, које активно предлаже Црква, буду подржани на међудржавном нивоу, то ће помоћи не само још већем духовном зближавању и уједињењу словенских народа, већ и спречавању политичких подела земаља. Словени данас насељавају територију која обухвата Јужну и Источну Европу, Урал и даље све до Далеког истока. Такође, насељавају просторе Закавказја, Средње Азије, Западне Европе и Америке. Укупан број износи више од 300 милиона.

Бр. 2

година 2011.

Бранка Врућинић

ОБИЉЕЖАВАЊЕ ДАНА РУСИЈЕ Дан Русије један од “најмлађих” празника Русије представља знак сјећања на догађаје из 1990. године, када је на првом конгресу Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике (РСФСР) усвојена Декларација о државном суверенитету Русије, насљеднице бившег Совјетског Савеза. Овај празник, који често зову и Даном независности, установио је четири године касније први председник Руске Федерације Борис Јељцин. Празнује се од 12. јуна 1994., а од 2002. године и званичнио се зове „Дан Русије”. Обиљежава се у свим већим градовима, а пријем који тим поводом приређује предсједник Русије је највећи и на њега се традициоално позива више од 1.000 званица међу којима су представници власти, војни врх, те амбасадори страних земаља Том приликом се додјељује и Државна награда Русије најзаслужнијим грађанима у областима књижевности, умjетности, науке и технологије. Величина и значај овог догађаја је и у томе што обиљежава тежак период, када се земља нашла пред најважнијом историјском одлуком, коју је начинила и достојанствено проживjела компликоване године настанка нове демократске Русије. Отуда се сматра да је ово празник који уједињује људе различитих генерација, националних култура и вјероисповијести, једном ријечју „уједињује све грађане Русије“. Са великим успјехом и ентузијазмом овај празник обиљежвају и амбасаде Руске Федерације код нас, па је тако на свечаним пријемима у Београду (09.06.) и Сарајеву (14.06.) било неколико стотина званица заступљених у свим областима друштва.

ПОЛИТИКА Ауторски чланак министра спољних послова Републике Србије објављен у магазину Министарства спољних послова Руске Федерације „Међународни односи"

ВУК ЈЕРЕМИЋ: ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ РУСКО-СРПСКИХ ОДНОСА

година 2011.

бр. 2

ПОЛИТИКА

а неколико месеци председници Борис Тадић и Дмитриј

Медведев потписаће у Москви историјску Декларацију о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације. Овај документ озваничиће посебност наших односа, старих практично колико и сама српска држава. Први владар српског народа велики жупан Стефан Немања иза себе је оставио три сина. Најмлађи син Растко упознао је 1193., у својој осамнаестој години, једног руског монаха са Свете Горе. Заједно су се упутили у манастир Светог Пантелејмона на Атосу, где је Растко донео одлуку да остатак свог живота проведе у служби Господа. Већ следећег дана, руски игуман манастира рукоположио је младог српског принца дајући му име Сава. Овај својеврсни почетак наших односа за српски народ уједно представља и тренутак његовог духовног буђења јер је Сава потом основао СрпскуПравославну Цркву, која је све до данашњег дана уткана у саму срж наше националне свести. Сава је убрзо схватио и значај изградње државних институција: он је аутор нашег првог писаног устава. Овај документ, објављен 1219. године - Законоправило - познат и као Номоканон, извршио је велики утицај широм словенског света. Године 1274. Руска Православна Црква га је на Успењском сабору у Владимиру прогласила јединим канонски прихватљивим закоником. Обе наше цркве наставиле су да га користе све до 20. века. Сава је једном приликом записао: „Вера нас може сачувати само ако је здружимо са добрим делима кроз које ћемо је изражавати". Овај племенит спој на одређен начин представља суштину Православне словенске душе. Она везује наша два народа, српски и руски, у заједничку културу која представља много више од пуког стапања традиција. Она је дубинска, емотивна и инстиктивна; она у себи носи осећајност која обликује карактер и чини трајну основу на којој почива самоодрживо заједништво веће од простог збира његових појединачних делова. То је саборност - аутохтони словенски појам добро познат нашим народима. Срби и Руси су одувек придавали изузетан значај уметности. Поезија, књижевност, музика, позориште - то је за нас аутентични израз наших идентитета, трајно утканих у наше национално ткиво. То се још и пре може рећи за наше Цркве, које су трајни чувар наших веза. Наша заједничка Православна вера ојачана је чињеницом да се ми и даље молимо на истом језику, користимо исте литургијске књиге и славимо исте свеце. Београдска премијера „Страдања по Матеју", одржана 1. априла 2011. године, изузетног музичког дела митрополита волоколамског господина Илариона, председника Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије, сликовито нас је подсетила на тај братски дух.

Бр. 2

година 2011.

СРБИ У РУСИЈИ

аши народи имају дугу заједничку историју. Ми у Србији

гајимо дубоко поштовање према нашим сународницима који су допринели развоју Русије. Српски архитекта саградио је 1345. године чувену Преображењску Цркву у Коваљеву, у новгородској области, а српски иконограф ју је украсио 1380. године предивним фрескама. Неколико деценија касније, српски монах из Хиландара направио је 1404. године први механички сат у Русији. Више од седам векова према звонима са овог сата у Спаској кули у Кремљу одређује се стандардно централно време у Русији. Присећамо се и десетина хиљада наших људи који су се настањивали у Русији, почевши од времена Велике сеобе Срба 1690. године. Један од њих био је и гроф Сава Лукић Владиславић-Рагузински. Ступио је у службу Петра Великог као руски амбасадор у Риму, а касније у Константинопољу. Њему припада заслуга што је Пушкинов предак Ибрахим Ханибал доспео у Санкт Петерсбург. Међутим, највише га памтимо по његовом доприносу Споразуму из Кијахте из 1727. године, који је све до средине 19. века уређивао односе између Русије и Кине. Он је утврдио границу између ове две велике државе и својој новој домовини обезбедио повољније трговинске аранжмане са Средњим краљевством него што их је тада имала било која друга европска земља. Желим да споменем још једног Руса српског порекла - Михајла Андрејевича Милорадовича, чувеног генерала из наполеонских ратова, који је одиграо кључну улогу у неким од најславнијих битака. Као награду за своје заслуге, добио је право да на рамену носи грб Цара Александра Првог, част која до тада никоме није била указана у Русији. Служио је као заповедник Царске гарде, да би касније постао губернатор Санкт Петерсбурга. Савременици, као и великани из каснијег периода попут Владимира Набокова, памтили су га као једног од најдарежљивијих мецена уметника, укључујући и Пушкина. Одајемо поштовање и руском свештенику Максиму Суворову, који је 1727. године дошао у Београд да отвори основну школупрву те врсте у нашем делу света. Са задовољством читамо песме које је Пушкин писао у славу Карађорђа и Књаза Милоша, вођа Првог и Другог српског устанка. Такође је опште познато да је Толстоју за лик Вронског као инспирација послужио гроф Николај Николајевич Рајевски, велики руски херој који је погинуо борећи се 1876. године као добровољац на страни Србије против Отоманске империје.

ПОЛИТИКА

борби коју смо водили против Турака, помоћ Русије је била од кључног значаја. У новембру 1804. године, принц Адам Чарторијски био је први министар иностраних послова који је икада примио званичну делегацију из наше земље. Када је дошло време да се отпочне са спровођењем мира који смо склопили с Портом, подршка Русије није изостала. Цар Николај Први остао је у аналима забележен као први суверен који је 1830. године примио српске представнике - и то пуних осам година пре него што су наше државе и званично успоставиле дипломатске односе.

стручњака и инжењера дао је трајан допринос Србији. Најупечатљивији утицај руских емиграната видљив је у области архитектуре. Многе од најзнаменитијих београдских грађевина изградили су руски архитекти у периоду између два рата, укључујући Патријаршију, краљевске дворове и зграду Генералштаба. Најталентованији међу њима звао се Николај Красов. Он је пројектовао зграде Владе и здање Министарства спољних послова, које је завршено 1929. године.

усија је током целе историје здушно подржавала Србију. У

САВЕЗНИЦИ У РАТОВИМА

два глобална конфликта у 20. веку били смо поуздани

савезници. Никада нећемо заборавити да је Русија у Први светски рат ушла због агресије Аустро-Угарске на Србију у лето 1914. године. Наредне јесени наша изнурена војска, предвођена оболелим седамдесетдвогодишњим краљем Петром Првим, била је приморана на повлачење ка Јонском мору преко Албаније. До јануара 1916. године близу 100.000 Срба се окупило на пустој и негостољубивој албанској обали. На одлуку до тада оклевајућих Британаца и Француза да пошаљу бродове који би их евакуисали на сигурно, пресудно је утицао Цар Николај Други, који је у Лондон и Париз послао телеграме идентичне садржине: „Ако наши савезници не избаве српске снаге са обала Албаније, Русија ће се одмах повући из рата". То је донело спас. Наша војска је превезена на грчко острво Крф, где се опоравила и прегруписала, што јој је омогућило да годину дана касније крене у ослободилачки поход на Србију. У време бољшевичке револуције, близу 100.000 руских емиграната нашло је уточиште у Србији, укључујући генерала Петра Николајевича Врангела и Михајла Владимировича Родзианка, председника државне Думе од 1911. године до њеног распуштања у фебруару 1917. године. Целокупан Свети Синод Руске Православне Цркве у расејању, на челу са Митрополитом кијевским Антонијем (Храповицким) настанио се у Сремским Карловцима на северу Србије по позиву српског Патријарха Димитрија. Јован (Максимович) Чудотворац, који је недавно проглашен за свеца, више од десет година је живео у Београду, где је дипломирао на Теолошком факултету 1925. године, пре него што ће 1934. године постати епископ Шангајске епархије.

елики број руских научника, уметника, академских

У Другом светском рату помоћ Црвене армије била је од пресудног значаја у протеривању нациста са наше територије. Председник Медведев је посетио Београд 20. октобра 2009. године током прославе 65. годишњице ослобођења, за које су заслужни наши и совјетски војници. Том приликом се обратио нашој Народној скупштини као први страни званичник којем је икада указана таква част и истакао значај овог датума кога је назвао „неизбрисивим делом наше заједничке историје”. Имао сам привилегију да шест месеци касније, 9. маја 2010. године, присуствујем у Москви, заједно са председником Тадићем, свечаној паради на Црвеном тргу у част 65. годишњице победе над фашизмом. Суштинска приврженост антифашистичким вредностима трајно је утиснута у колективну свест наша два народа. И једни и други смо били изложени неизрецивим патњама током страшних година Другог светског рата. Број страдалих припадника оба народа од сила Осовине и њихових колаборациониста најбоље сведочи о томе.

ОДНОСИ У 21. ВЕКУ

ва чињеница је истицана у многим приликама, укључујући и

прошломесечну посету премијера Владимира Владимировича Путина Београду. Он и председник Тадић истакли су заједничку посвећеност даљем продубљивању наших блиских и свеобухватних односа у 21. Веку. Нарочито је апострофиран значај унапређења трговине и улагања, а председник Тадић је изјавио да „нема граница у економској сарадњи Србије и Русије". Подсетио је и на то да нам је 200 милиона долара руског кредита 2009. године помогло да пребродимо најтеже дане светске економске кризе. Показатељи наше билатералне трговинске размене бележе знатан пораст: за четвртину су већи у поређењу са прошлом годином, док се ниво извоза дигао за 55 одсто. Ови бројеви ће наставити да расту. Руска понуда од 800 милиона долара у повољним зајмовима за модернизацију наше инфраструктуре ускоро ће почети да се спроводи у фазама, на основу појединачних пројеката, с главним усмерењем на побољшање железничке мреже.

година 2011.

бр. 2

ПОЛИТИКА

Србије утемељен је и у нашем билатералном Споразуму о стратешком партнерству у области енергетике. „Гаспромњефт" је 2009. године постао већински власник нашег државног нафтног предузећа НИС. До сада је одвојено око 500 милиона евра за модернизацију постројења, а руска матична компанија недавно је најавила да ће се до краја године уложити још толико.

Медведева за успостављање Споразума о европској безбедности - предлогу за формирање недељивог, усклађеног и свеобухватног приступа безбедности заснованог на консенсусу у Евроатлантској и Евроазијској области, уз правно обавезујуће гаранције за све. Ово је конзистентно са стриктном војном неутралношћу Србије, која је успостављена резолуцијом коју је усвојила наша Народна скупштина у децембру 2007. године.

татус Русије као једног од главних економских партнера

Важан резултат нашег Стратешког партнерства је учешће Србије у пројекту гасовода Јужни ток. Током посете премијера Путина руководиоци Гаспрома су у Београду потврдили да ће он бити завршен до децембра 2015. године, укључујући и деоницу од 450 км, која ће пролазити кроз нашу земљу. Ово ће у великој мери задовољити наше домаће енергетске потребе у наредним деценијама, што је национални интерес првог реда. Осим тога, то ће нам обезбеђивати и редован приход од неколико стотина милиона долара годишње кроз наплату транзитних трошкова. Шире гледано, Јужни ток ће диверсификовати снабдевање централне Европе гасом и кроз модернизацију преносних капацитета значајно допринети енергетској безбедности нашег континента. Још један пројекат са позитивним последицама по све нас у Југоисточној Европи је изградња Регионалног центра за хуманитарно реаговање у ванредним ситуацијама са седиштем у Нишу, у југоисточној Србији. Министарство унутрашњих послова Србије и руско Министарство за ванредне ситуације ће заједнички руководити сервисом пружања благовремене цивилне подршке у случају природних непогода, као и оних које изазове људски фактор, успостављајући регионални механизам за сарадњу и обезбеђујући спасилачке капацитете. Осим тога, он ће служити и као пункт за координацију у пружању помоћи, укључујући хитну хуманитарну помоћ, операције трагања и спашавања, евакуацију становништва и гашење шумских пожара из ваздуха. Очекује се да ће и друге земље из региона учествовати у раду овог Центра, што ће допринети даљој интернационализацији пројекта. Наш заједнички приступ регионалним питањима логична је последица ширег слагања у вези са тренутном ситуацијом у свету. Као што је председник Тадић изјавио на заједничкој конференцији за штампу са премијером Путином 23. марта, „наше две земље имају највиши степен сагласности у свим доменима међународне политике".

Бр. 2

година 2011.

рбија посвећује посебну пажњу иницијативи председника

Наше две земље имају сличне ставове и у вези са системом Уједињених нација. За нас, Принципи и Циљеви Повеље УН дају обрисе прихватљивог понашања на међународној сцени. Србија сматра да је Савет безбедности тело које има првенствену одговорност за одржавање мира и безбедности у свету.

ПОДРШКА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ!

ахвални смо Русији на непоколебљивој подршци у вези са

питањем које је од суштинског значаја за нашу државу, а то је покушај отцепљења етничких Албанаца у нашој јужној покрајини Косово и Метохија. То је била једна од важних тема разговора са руским министром иностраних послова Сергејем Лавровом током његове недавне посете Београду. Као и за сваку другу чланицу Уједињених нација, витални национални интерес Србије представља очување суверенитета и територијалног интегритета. Наш став о једностраном проглашењу независности етничких Албанаца на Косову и Метохији 17. фебруара 2008. године остаје непромењен. Немамо намеру да ни посредно нити непосредно признамо овај покушај сецесије. У свом обраћању нашој Народној скупштини, председник Медведев је био изричит: „Русија је спремна да и убудуће пружа Србији сву неопходну помоћ у одбрани њених националних интереса". Пре неколико недеља у Београду, премијер Путин је дао сличну изјаву: „Ми полазимо од тога да је све што одговара интересима Србије и у интересу Руске Федерације". Основна вредност одговорног глобалног управљања у 21. веку је одбацивање унилатерализма као средства за решавање етничких конфликата. Негирањем овог базичног постулата, сецесионистичке власти у Приштини су покренуле опасан преседан који може имати несагледиве последице по међународни систем. Да би се ово избегло, присилу треба да замени договор.

ПОЛИТИКА

реативна решења у циљу превазилажења наизглед

непремостивих разлика, могу се постићи искључиво на основу консензуса. У нашој политици према Косову и Метохији увек смо истицали потребу за постизањем стратешког компромиса. Саветодавно мишљење Међународног суда правде из јула прошле године, које је било неутрално у погледу статуса, недвосмислено говори о томе да је једнострано проглашена независност само „покушај да се коначно утврди статус Косова и Метохије”. Ово је навело свет да акламацијом подржи дијалог као најбољи пут ка миру у покрајини. Преговори су недавно отпочели. Уз добру вољу обе стране, отвориће се врата за постизање прагматичних аранжмана, од којих ће корист имати сви становници те територије. Са наше тачке гледишта дијалог такође има за циљ стварање услова за проналажење свеобухватног решења за Косово и Метохију, прихватљивог за све стране, у складу с резолуцијом Савета безбедности 1244 (1999). Сваки споразум који буде постигнут мораће да потврди Савет безбедности, који наставља да игра пресудну улогу у утврђивању коначног статуса покрајине. Само такав исход би истовремено био одржив и легитиман, отклањајући узрок подељености између држава чланица УН, притом дефинишући јасна ограничења доктрине самоопредељивања. Србија наставља да рачуна на подршку Русије у откривању пуне истине у вези са оптужбама да су водеће јавне личности на Косову и Метохији биле укључене у организовани криминал и ратне злочине, укључујући трговину људским органима пре, за време и након НАТО бомбардовања 1999. године. Ове узнемирујуће тврдње наведене су у извештају који је недавно усвојила Парламентарна скупштина Савета Европе, под називом „Нехумано поступање према људима и незаконито трговање људским органима на Косову и Метохији”. Захвални смо Русији што је подржала захтев Србије да Савет безбедности оснује Ад хок механизам за кривичну истрагу која би била свеобухватна по свом обиму и јурисдикцији. Савет безбедности је до сада био укључен у истрагу свих злочина почињених у бившој Југославији, без обзира којој страни су припадали починитељи и независно од њихове политичке улоге. Само се доследношћу и деловањем преко Савета безбедности и у овом случају може спречити утисак да у спровођењу међународне правде постоје двоструки аршини.

ЕВРОПСКЕ РУСИЈА И СРБИЈА

рбија је донела стратешку одлуку да приступи свом

националном развоју кроз процес европских интеграција. Међутим, за нас термин „Европа" нема само упрошћено значење приступања Унији; она се првенствено односи на грађење европског друштва са акцентом на модернизацији и иновацији. Као и Русија, Србија је интензивирала напоре да подстакне дух реформи које поузданост, транспарентност и одговорност чине неодвојивим од дугорочног здравља државе. Грађење европског друштва је за Србију пут ка остваривању просперитета у миру и безбедности, сређивању унутрашњих прилика и успешном окончању транзиције. Такође верујем да ће европски процес створити оквир за успостављање нове димензије наших односа. Не само да ће Москва имати правог пријатеља у Бриселу и проширити свој приступ заједничком европском тржишту већ ће се допринети и бољем разумевању и сарадњи између Русије и Уније. Велики руски писац Фјодор Михајлович Достојевски једном приликом је приметио: „Ми Руси имамо две родине: Русију и Европу". Слично се може рећи и за нас, јер и ми Срби имамо две родине: Србију и Европу. Овакав приступ отвара значајне могућности за убрзање нашег националног развоја у 21. веку. Потпуно сам уверен да ће пријатељство које већ осам стотина година постоји између наша два народа одолети свим искушењима. Вероватно нема осећајнијег сведочанства о нашим братским везама до племенитих речи које је Достојевски записао у свом дневнику: „Велики руски дух ће оставити трагове у њиховим срцима, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће знати да је руска помоћ била несебична, и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да освајају". Без обзира са каквим се променама и потресима свет буде суочавао, специјални односи који гаје Србија и Русија остаће стабилни и чврсти, блиски као и оног дана када је принц Растко постао монах Сава, рукоположен у руском манастиру на обронцима Свете горе.

година 2011.

бр. 2

Душан Врућинић

РУСКА РЕПУБЛИКА ЧЕЧЕНИЈА (од 1991. до 2011.године) Овако изговорен назив са префиксом руска је и у највећим државним круговима Русије изазивао у најмању руку сумњичавост и подозрење с обзиром на тренутно стање на терену почетком 90-их година.

Слиједећи као на траци проглашења независности бивших совјетских република у току историјског распада СССР-а, Чеченија на вјековно немирном Кавказу користи дати моменат и прилике и проглашава независност 6-ог септембра 1991.године на челу са бившим совјетским генералом Џахкаром Дудајевом. Џахкар Дудајев се 1990.год. повукао из совјетске армије гдје је служио у јединици тешких бомбардера у Сибиру и у Афганистану. Када је као командант совјетских ваздушних стратешких снага у Гарту у Естонији услијед јачања естонског национализма занемарио наређење да затвори естонску телевизију и парламент,вратио се у Грозни гдје активно почиње да се бави локалном политиком. Исте године Дудајев улази у сам врх Општенародног Конгреса чеченског народа. Искористивши распад СССР-а Дудајев са својим присталицама насилно упада у Врховни Совјет Чеченско-Ингушке републике 6-ог септембра 1991. године. Дудајевљев пут до врха предсједника Чеченије је био посут крвљу. Приликом његовог упада неколико највиших службеника Врховног Совјета бива убијено и рањено. На сумњичавим предсједничким изборима у октобру 1991.год. Дудајев осваја већину гласова и постаје предсједник. Након потврђивања мандата Дудајев једнострано проглашава суверенитет Чеченије. Народ Ингушетије не мисли тако, Ингушетија се у јуну 1992. год.одваја од Чеченије и остаје у саставу Русије. Чеченија проглашава пуну независност 1993.године. Бр. 2

година 2011.

Не схватајући озбиљност ситуације у Чеченији, тадашњи руски предсједник Борис Јељцин шаље без икакве озбиљније припремљености само два руска батаљона у Грозни која су одмах при доласку на аеродром била опкољена и присиљена да се повуку из Чеченије. Након овог шамара за руску државу и војску, Чеченија је формално имала независност. У каквом се стању налазила Русија као и сам предсједник Јељцин показује нам чињеница да Кремљ није фактички ништа преузео и урадио по питању Чеченије, осим пар јалових покушаја збацивања Дудајева са властиу периоду 1991.-1994. године. Чеченска независност се у пуној мјери манифестовала тако што се у школама почео изучавати искључиво чеченски језик, а латиница је постала службено писмо. Држава је штампала властити новац и марке, иако је у Чеченији након одцепљења настао економски колапс, опште незадовољство народа као и вртоглави раст криминала заједно са безуспјешним и насилним покушајима свргавања Дудајева у међусобним размирицама међу Чеченима.

ПОЛИТИКА

ПРВИ ЧЕЧЕНСКИ РАТ Скоро потпуна чеченска независност је итекако представљала подстицај и другим руским федералним јединицама да крену њеним путем, који с обзиром на тренутно стање и моћ Русије, можда и не би био тако тежак. Због таквог стања као и због веома велике важности Чеченије за Русију (геополитички положај између Каспијског и Црног мора, чвориште руских нафтовода и гасовода у региону, као и саме залихе нафте у Чеченији). Кремљ коначно одлучује након одбијања Јељциновог ултиматума разоружања и предаје чеченских војних јединица да дејствује војним путем. Руска артиљерија и авијација 1-ог децембра 1994. године бомбардује циљеве широм Чеченије, а копнена операција креће 10-ог и 11-ог децембра. Општи руски напад на Грозни почиње 31-ог децембра 1994. године. Око 6.000 Руса напало је град из три смјера. Силно мотивисаним и борбеним чеченским снагама, командовао је Аслан Масхадов, бивши артиљерац Црвене армије. Важну улогу у рату одиграо је Шамил Басајев који је командовао чеченским ветеранима из Абхаског рата. Битка за Грозни се наредних дана водила за сваку улицу, кућу и зграду. Чечени су пуштали руске снаге у центар града да би након тога затварале одступницу и уништавале руске снаге. У једној од таквих акција у борби код жељезничке станице страдала је скоро комплетна руска бригада која је претрпјела губитке од око 1000 руских војника за само један дан! Руска артиљерија и авијација су бесомучно бомбардовале град на који је повремено падало 4000 граната на сат! Грозни је за само неколико дана претворен у згариште. Упркос војној и бројчаној надмоћи руске снаге нису заузеле град и биле су принуђене на повлачење из Грозног остављајући за собом десетине лешева својих сабораца. Руска војска је била понижена.

Након почетног дебакла руске снаге се прегрупишу и одлучније спроводе етапне нападе на град уз велика појачања и довођење елитних јединица. Чечени и даље пружају огорчен отпор, а Грозни трпи још веће страхоте по цивилно становништво и енормна разарања. Руска тактика постепеног заузимања града кварт по кварт са много бољом кординацијом пјешадије са артиљеријом и авијацијом даје резултате и руска војска преузима контролу над већином Грозног крајем фебруара 1995.године. 7-ог марта је проглашена побједа, а остаци чеченских сепаратиста са Дудајевим на челу се повлаче на Кавказ одакле ће у догледно вријеме започети кобан, по руске снаге, герилски рат. Надзор над градом преузеле су руске снаге унутрашњих послова. Са освајањем Грозног руске снаге и држава су сматрале да је ствар са Чеченима завршена, што ће им се за две и по године, у августу 1996-те године, одбити о главу. Чеченске снаге негоњене и неометане од стране Руса врше прегруписавање и припреме за поновну инвазију на Грозни. 2-oг априла 1995. године убијен је Џокхар Дудајев. Док је причао сателитским телефоном Руси су открили његову локацију и ракетама за навођење убили првог чеченског вођу. Команду над герилцима преузима Аслан Масхадов. Да убиство Дудајева није омело планове поновног напада чеченских милитаната, као и да руске снаге нису у потпуности завршиле посао у Чеченији потврђује наредна у детаље испланирана операција од око 1500 чеченских терориста на Грозни у августу 1996. године. Чечени врше изненадне нападе на највеће градове у Чеченији и преузимају контролу над Грозним. Руски пораз је био брз и с обзиром на свеукупно стање у Русији неминован. Назарвутским мировним споразумом, јануара 1997.године и повлачењем руских јединица завршен је за Русију поражавајући Први чеченски рат (преко пет хиљада погинулих руских војника). Јељцин и нови вођа побуњених Чечена Аслан Масхадов потписују споразум у мају 1997.године којим је предвиђено да Чеченија и Русија у раздобљу од пет година постигну политички договор о коначном статусу Чеченије. Признавањем Масхадове владе од стране самог руског предсједника Јељцина Чеченија и de facto стиче независност.

година 2011.

бр. 2

ПОЛИТИКА

Резиме Првог чеченског рата био је мучан и показао је у каквом се заиста стању налазила Русија, а првенствено њена војска, која послије распада великог СССР-а ни по чему није била ни налик на некадашњу двомилионску војску Руса у моћној бившој Црвеној армији. Дебакл у Чеченском рату је открио сву корумпираност војске и њених генерала (продавање армијске нафте за тенкове и оклопна возила, као и муниције и оружја Чеченима, па чак и руских регрута као таоца чеченским милитантима). У Чеченију су слати углавном млади и потпуно неискусни регрути који су послужили као топовско месо у руско-чеченским окршајима, а координисање команди (артиљеријских,ваздушних и копнених) и вођење операција је било на поражавајућем нивоу. Присутна су била и бројна дезертерства као и одбијање извршења команди на највишем нивоу у руским редовима (близу 100 војника завршило на војним судовима). Резултат свега побројаног био је повлачење руске војске из Грозног и комплетне територије Чеченије.

Бр. 2

година 2011.

ИЗМЕЂУ ЧЕЧЕНСКИХ РАТОВА Након повратка радикалних чеченских исламиста у Грозни у том граду као и у републици Чеченији завладао је потпуни хаос. Економија је пропала тотално, а чеченски борци и остали живаљ је остао без посла и препуштен самом себи. Појављују се пљачке сопственог становништва, а војни команданти су се потпуно отели контроли колико-толико умјереном Аслану Масхадову. Истакнутији међу њима је био и чечнски командант радикалних схватања Шамил Басајев. Градске и републичке институције послије завршетка рата готово да нису ни постојале. Послије повлачења руске војске Чеченија је живјела у систему без поретка.

Шамил Басајев је свој радикализам оправдавао осветом за оно што се десило његовој породици. Наиме, у Првом чеченском рату у нападу руске авијације на његово село, погинуло је 11 чланова његове породице , међу којима и његова жена, једно дијете и брат. Због свега тога Басајев заступа далеко радикалнији став за разлику од Масхадова што ће бити вјечити разлог размимоилажења њега и Масхадова који је заступао блаже методе отпора Чеченије према Русији. Басајев сматра тероризам на цијелој територији Русије, уперен и против недужних руских цивила као једини неопходни и прави пут ка остваривању циљева Чеченије, док је Масхадов такав вид отпора према Русији видио као угрожавање свега до тада постигнутог и сматрао преговоре са Русијом о статусу Чеченије као реалност. Сходно томе Басајев почиње да реализује своје крваве планове на терирорији цијеле Русије. Још 14-ог јуна 1995. године Басајев са 150 својих сабораца упада дубоко у руску територију и у граду Будјеновску заузима болницу као и 2000 талаца у њој. Након оружаног сукоба са руским специјалцима, убијања 140 талаца и преговора у које се био укључио и сам руски премијер Виктор Черномирдин, Басајев пушта таоце и успијева уз руске гаранције да се повуче у Чеченију. Након овог догађаја популарност Басајева као вође рапидно расте како у домаћим тако и страним круговима радикалних исламских терориста. Чеченија постаје стјециште исламских милитаната из разних земаља региона и свијета. Терористички напади се настављају несмањеном жестином како на војне тако и цивилне руске структуре. Терористички напади захватају Мосву, Каспијск, Краснодар и Ставропољ гдје животе губи више стотина невиних руских цивила. Русија затвара границу са Чеченијом али напади чеченских екстремиста не јењавају. Имајући у виду добру подлогу која је због руске немоћи одупирања чеченском тероризму стварана три године послије Првог чеченског рата, Басајев упркос оштром противљењу Масхадова, врши инвазију са својим екстремистима на сусједну покрајину Дагестан у септембру 1999. године. Уз нове вјетрове који почињу да дувају у Кремљу то је била кап која је прелила чашу.

ПОЛИТИКА

ДРУГИ ЧЕЧЕНСКИ РАТ У августу 1999. године по избору, на заласку не баш завидне политичке каријере болесног и у најмању руку малаксалог, предсједника Бориса Јељцина, на чело руске владе долази бивши припадник КГБ-а Владимир Путин и најављује беспоштедну борбу до истребљења тероризма на простору Русије. Напад терориста на Дагестан био је повод за Други чеченски рат. Путин није дуго оклијевао по доласку на власт и шаље руску војску у Чеченију 26. августа 1999.године. Други чеченски рат од стране Русије са Путином на челу је организован на много бољи начин и на много већем и професионалнијем нивоу од стране руске војске. Већ на зиму 1999. године руска војска опсједа Грозни да би већ 2-ог фебруара упркос јаком отпору Чечена град био у потпуности ослобођен, што показује сву досљедност Путиновог вођења Русије, као и један нови вид професионализма у руској армији. Војска под Владимиром Путином добија обрисе војске какву заслужује руски народ и држава. Армија са једним потпуно новим еланом и моралом побједоносно завршава Други чеченски рат. Руска војска полако али сигурно стаје на своје ноге. Путин се са много више озбиљности и пожртвованости хвата у коштац са проблемима на Кавказу.

ЧЕЧЕНИЈА ОД 2001. ДО 2011. ГОДИНЕ Стабилизујући постепено безбједност и прилике у Чеченији, Владимир Путин за главног намјесника Чеченије именује Ахмеда Кадирова у јулу 2000. године. Ахмед Кадиров је са својим присталицама активно учествовао на страни руске армије у Другом чеченском рату. На челу Чеченије је Путинов човјек. Чеченија 2003. године добија Устав који јој даје већу аутономију али под директном контролом Кремља. Врше се и први предсједнички избори у републици. Сву важност избора потврђује и излазност чеченског народа на гласање која је била преко 80 процената гласачког тијела Чеченије. Ахмед Кадиров огромном већином гласова осваја предсједнички мандат у Чеченији. Међутим, у самој републици постоје још врло јаки елементи противника Кадирова, а безбједоносна ситуација у републици још није достигла задовољавајући ниво. Посљедица тога је убиство чеченског предсједника Ахмеда Кадирова у бомбашком нападу на стадиону у Грозном за вријеме параде у част Дана побједе 9-ог маја 2004. године. Кремљ муњевито реагује и за Кадировог насљедника именује његовог бившег министра унутрашњих послова Алу Алкханова, саборца Ахмеда Кадирова из Другог чеченског рата (због заслуга у рату одликован руским орденом храбрости). Алкханов побјеђује на предсједничким изборима у августу 2004. године и прилике у Чеченији се постепено стабилизују. Међутим, зло тероризма не заобилази ни Русију и слиједећи идеје Шамила Басајева чеченски терористи изводе најбруталније нападе на цивилне циљеве широм земље. Најкрвавији напад у историји земље догодио се 1. септембра 2004. године, када је у нападу на основну школу у Беслану погинула 331 особа, од чега 160- дјеце! 2002. године због упада терориста у московско позориште Дубровка гине 130 талаца, а више десетина руских цивила гине и у нападима на руски метро као и у обарању два руска цивилна авиона (погинуло 90 људи). 2004-та година је била крвава за Русију и руски народ.

година 2011.

бр. 2

ПОЛИТИКА

Русији најбоље се манифестују у Чеченији. Чеченски терористи одбачени далеко у планине Кавказа више и не помишљају да изведу нападе на Чеченију попут оних у претходна два чеченска рата. Захваљујући првом човјеку Русије у томе су потпуно спријечени. Да је Путин стечена искуства током рада у бившем КГБ-у пренио на терен најбоље се видјело у обрачуну са чеченским терористима. Изјављујући у више наврата како се са терористима са Кавказа неће преговарати Путин одбија покушаје преговора чак и са најумјеренијим у редовима побуњених Чечена Асланом Масхадовим.

бившег покојног предсједника Ахмеда Кадирова) послије предсједничких избора у фебруару 2007. године на власт Чеченија почиње да живи једним сасвим новим животом. Русија улаже у регион сјеверног Кавказа милијарде долара. Бивши побуњеник Рамзан Кадиров уз безрезервну подршку Владимира Путина почиње обнову земље. Грозни се подиже из пепела. Спада у сам врх руских градова у којем се највише улаже у инфраструктуру и гради. Подижу се нове школе, вртићи, музеји, болнице, булевари, аеродром и остали грађевински објекти који красе данашњи Грозни. Сами грађани града осјећају бољи и квалитетнији живот у Чеченији. Задовољство житеља Чеченије не сумњиво постоји због задовољства нових промјена на подрују републике. Рамзан Кадиров и поред свих оптужби које га прате (увођење диктатуре, тортура становништва, наводно враћање на шеријатски закон) води Чеченију у једну сасвим нову и перспективнију будућност. Што се тиче оптужби неколико домаћих медија и невладиних организација као и већине страних медија, на рачун Ахмеда Кадирова и поред свих успјеха у Чеченији који су видљиви голим оком , тај нам је сценарио већ одавно веома добро познат.

езултати Путиновог преданог рада на поправљању слике о

Убрзо послије тога слиједе, „хронолошким“ редом, акције Федералне службе безбједности (ФСБ)- ликвидације највиђенијих чеченских терористичких вођа. ФСБ функциоише и дјелује као у најбоље дане обавјештајних служби бившег СССР-а. Почетком марта 2005. године у акцији руских специјалаца у Чеченији бива убијен Аслан Масхадов. Чечени за његовог насљедника бирају такође умјереног Абдула Халима Садулајева, међутим како је Путин неумољив, идуће године извршена је ликвидација и Садулајева. Мјесец дана касније рука правде стиже и чувеног Шамила Басајева (убијен у конвоју камиона са експлозивом у којем је и сам био). На чело чеченских терориста долази познат по својим крвавим нападима у Русији озлоглашени Доку Умаров. Руске службе безбједности заједно са елитним јединицама без посустајања раде веома пожртвовано свој посао са највећом могућом професионалношћу и политички и војни радикални лидер чеченских екстремиста бива убијен у нападу руских хеликоптера крајем марта 2011. године. Упражњено мјесто погибијом Умарова чека, а с обзиром на досљедност и одлучност Кремља да се тероризам у највећој мјери сузбије, насљедник Умарова се неће дуго задржати на челу кавкаских милитаната као и сви остали његови претходници. Русија данас као и све земље свијета се суочава са опасним феноменом тероризма који је давно изашао из оквира Чеченије и представља посебан проблем друштва у земљи. Како осталим земљама тако и Русији предстоји дуга и мукотрпна борба до коначног пораза најгоре појаве савременог свијета која с обзиром на околности неће бити ни мало једноставна и лака.

Бр. 2

година 2011.

то се тиче Чеченије, од доласка Рамзана Кадирова (сина

а разлику од почетка 90-их година, када је Русија и руски

народ плаћали највећу могућу цијену задржавања Чеченије у оквирима Руске федерације - руским животима, Чеченија данас, 20-ак година послије пише много љепшу страну своје историје.

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ Преузето из публикације: “Српско-Руски односи -историјски преглед-” Друштво Српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука 2010. год.

Михаил Григорјевич Черњајев

огромно частољубље кварило његов карактер, понекад га приморавајући на поступке због којих је касније свакако жалио. Суштина тог човјека се може у неколико ријечи изразити: генерал - ратоборан и у немилости. Каријеру је направио на бојном пољу: у Кримском рату гдје се борио прво на Дунаву, затим код Севастопоља, а шест мјесеци је провео на Малаховом кургану. Учествовао је у Кавкаском рату, а послије његовог завршетка је по сопственој жељи послат у Средњу Азију. Черњајев се у читавој Русији прославио походима из 1864.-1865. године када је на челу омањег одреда кренуо у дубину Кокандског ханата и у тродневном боју 15-17. јуна 1865. године покорио један од највећих градова Средње Азије - Ташкент. Тамо је, код Ташкента, Черњајев на располагању имао одред од 1.951. бораца и 12 топова, а предстојало му је да на јуриш заузме огроман град (50.000 становника, гарнизон од 20.000 бораца и 63 топа на зидинама). Па ипак се Черњајев, вјерујући у своје војнике, одлучио на јуриш, и успјех није изостао. У тој борби су се сасвим испољили основни квалитети Черњајева-војсковође: његова одлучност и висока иницијативност.

степена, звање првог губернатора освојене Туркестанске области и оштро неодобравање како непосредних претпостављених тако и владе у Петерсбургу. Ради се о томе да се Черњајев ријешио да јуриша на Ташкент фактички без одобрења владе која се прибојавала спољнополитичких компликација. На крају крајева, влада је морала да призна његова освајања; штавише, преузела је и наставила политику Черњајева - политику брзог и одлучног напредовања у дубину Средње Азије али генералу нису опростили његову независност и самовољу. Није прошло ни годину дана од заузимања Ташкента, а он је у марту 1866. године безначајним поводом одстрањен од командовања и пензионисан.

ерњајев је, несумњиво, био способан војсковођа. Једино је

а побједа је генералу донијела орден Георгија (Св. Ђорђа) 3.

година 2011.

бр. 2

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ

војсковође и његов одлучан, дјелатан карактер нису налазили праву примјену. Черњајевљево частољубље је било рањено тиме што су његове заслуге слабо цијенили, и то га је навело да пређе у опозицију војном министру Д.А. Миљутину чије је војне реформе са конзервативних позиција критиковао. Током свог изнуђеног мировања, Черњајев се тијесно повезао са словенофилима: И.С. Аксаковом, браћом Кирејев и другима. Страсно се занио идејама ослобађања и обједињавања Словена у читавом свијету, дјелатно је сарађивао са Словенским комитетима осниваним у Москви, Петербургу и другим градовима Русије, чак је издавао сопствени лист «Руски свијет». Немилост у коју је генерал запао је, ништа мање од војне славе, доприносила порасту његове популарности у одређеним слојевима друштва. Тако да одлазак Черњајева у Србију, који је изазвао велику буку у руском друштву, за њега није представљао случајан корак, већ је закономјерно проистекао из читавог његовог претходног живота. У позиву да стане на чело активне војске видио је за себе шансу да се поново врати свом позиву.

војску сачињавала 2 батаљона пјешадије, 2 ескадрона коњице и неколико артиљеријских батерија. Када је крајем 60-их година XIX вијека запријетила озбиљна опасност од рата са Турском, одлучено је да се нагло повећа бројност војске, донијет је закон по коме се у вријеме рата стварала «народна војска» (по батаљон од сваке општине), укупно 36 пјешадијских бригада. То је већ достизало око 130.000 војника - врло упечатљива сила.

о је био изузетно тежак ударац. Читавих десет година дар

Кад је Српски рат почео, руско друштво је с ентузијазмом ишчекивало вијести с бојног поља. Сви су се одмах надали успјесима. Али, то се није десило. Када се претресу оновремени догађаји, јасно се види да је Србија била исувише слаба да би у том рату побиједила. У суштини, рат је већ био изгубљен истог тренутка када је одјекнуо први пуцањ

урска је десетинама пута надмашивала Србију по територији,

становништву, имала је јаку редовну војску и велике војне резерве - уопште, све предности су биле на њеној страни. Србија је једино имала шансу да изведе изненадан удар, брзо освоји главну турску пограничну тврђаву Ниш која је затварала пут на Софију, и да затим одмах крене у дубину Бугарске, покушавајући да тамо поново подигне устанак. Управо тај план је и предложио Черњајев. То је био најбољи од свих могућих планова, и могао се остварити да је Черњајев под командом имао прекаљене туркестанске ветеране. Међутим, српска војска је, како је тачно рекао учесник тог рата, добровољац штабс-капетан (чин у ондашњој руској војсци) Гејсман, била «импровизована у пуном смислу те ријечи». У суштини, то је била чисто милицијска војска са свим недостацима који су њој својствени.

Бр. 2

година 2011.

твар је у томе што су читаву редовну, добро обучену стајаћу

ли, њу је још требало и обучити и наоружати.

Претпостављало се да ће сви војни обвезници бити сваке године позивани на једномјесечну војну обуку. Међутим, земља је била сиромашна, стално је мањкало новац за ту мјеру, тако да будући војници заправо никакву обуку нису ни прошли. Уз то, у војсци није било довољно савременог наоружања, преко половине бораца је добило застарјеле пушке из доба Кримског рата (185356).

ли највећу невољу је представљало то што у земљи скоро да

уопште није било обучених официрских и подофицирских кадрова. Према документима из српских архива, 1874. године, двије године прије почетка рата, у читавој српској војсци је било свега 317 официра! Обично је на батаљон «народне војске» именован један нижи официр коме је придодато неколико ислужених војника редовне војске. И то је све! Остали командири, «народне старјешине», тј. народни командири, како су их звали, бирани су међу људима из истог села и нису били ништа боље обучени од својих потчињених. Черњајев је, дошавши на чело армије, покушао да побољша стање са кадровима. Обратио се руским официрима који су саосјећали са словенском ствари и позвао их да напусте службу и дођу код њега у армију. У Србију је кренула бујица руских добровољаца. Ентузијазам је био огроман. За кратко вријеме је све што је «српско» у Петербургу постало изузетно популарно... Током читавог рата у Србију је приспјело око 4.000 руских добровољаца, од тога 200 официра. Већина њих се часно и храбро борила за Србе, али је било и пустолова, и злосрећника, и просто случајних људи који су се «прославили» само својим пијаним изгредима по београдским кафанама. Било је и оних који су кренули у нади да се истакну, пошто се српски војни орден Таковски крст у то доба у петербуршким салонима котирао исто као и Георгијевски крст. Али, најбољи међу добровољцима су освјетлали образ Руса на бојном пољу: око 1.000 ратника је погинуло или било рањено у биткама. Најпознатији су били мајор Кирејев који је погинуо у борби код села Раковице, и пуковник Рајевски, унук чувеног јунака из 1812. године, убијен у окршају код Горњег Адровца.

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ

против заједничког непријатеља (Турске) - свих малих држава полуострва: Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније, као и бугарских устаника. Та идеја је дала сјајне резултате 35 година касније, 1912. године. Али је 1876. године још било исувише рано за одмјеравање снага: нико се осим Црне Горе није ријешио да иступи и Србија је у суштини остала сама. Није се оправдала ни нада у устанак у Бугарској: бугарски устаници су били обеснажени априлским борбама и нису били способни за нови устанак. Кнез Милан се уздао и у помоћ Русије. Али, цар Александар II није могао дозволити да против своје воље буде увучен у рат. Руска армија се налазила у стању реорганизације. Русија је могла да Србији пружи само дипломатску помоћ, али никако војну подршку.

одбрамбени положај је ишао планинским гребеном испред града и био ојачан са седам шанчева и неколико батерија. Притом се средиште српског положаја, гдје су били најпогоднији прилази за напад - преко Рујевачког платоа, могло подржавати унакрсном артиљеријском ватром с лијевог и десног крила. Ипак је Черњајев, обилазећи положај пред битку, запазио неке превиде: између осталог, није био утврђен мали манастир Шуматовац на Рујевачком платоу. Черњајев је одмах наредио да се Шуматовац утврди: да се дуж његових зидина наспе земљани насип и ископа ров, самим тим га претворивши у моћан шанац. Један од најбољих официра српске војске инжињеријски капетан Живан Протић добио је наредбу да заузме тај шанац са три чете Лешњичког батаљона Јеврема Марковића и 6 топова.

Замишљена широка офанзива није остварена. Већ послије првих битака Черњајев се увјерио у све недостатке своје војске и обуставио је напредовање - није могао да иде у сусрет неминовној катастрофи. Али, на тај начин су Срби изгубили своје посљедње предности. Турци су стекли могућност да прикупе надмоћне снаге и сами су прешли у офанзиву. Стање је у суштини постало безнадежно, рат је губио сваки смисао. Али, он је већ био започет и хтио-не хтио морало се бранити.

Турска пјешадија је послије двочасовне артиљеријске припреме 23. августа у 8 сати ујутру кренула у напад. Напала је Рујевац, али је претрпјела тешке губитке од српске ватре. Ејуб-паша је закључио да неће постићи успјех на широком фронту и да напоре треба усредсредити на једну кључну тачку. Зато је читаву дивизију Фазли-паше упутио на Шуматовац. До тог тренутка је дивизија Фазли-паше већ потиснула српску пјешадију код Пруговца и заузимала погодан положај за напад: могла је да напредује на шанац како сприједа тако и с десног крила. Ближио се врхунац окршаја: на Рујевачком платоу се у том тренутку борило 20 српских батаљона против 42 турска батаљона и 30 ескадрона.

рбија се већ тада носила мишљу о Балканском савезу - савезу

Постепено су сва борбена дејства усредсређена око српске пограничне тврђаве Алексинац. Тврђава је стајала насупрот турској тврђави Ниш и такође затварала изузетно важан стратешки правац - долину Мораве, пут ка срцу Србије, Београду. Зато не чуди што је турски главнокомандујући Абдул Керимпаша усредсредио главнину својих снага управо ту. Офанзива Турака на Алексинац почела је 18. августа. Током пет дана, од 18. до 22. августа, вођене су упорне, крваве борбе на обе обале Мораве. Притом је ријека турску војску дјелила отприлике попола: на лијевој обали Мораве је дејствовао корпус Али Саибпаше, а на десној - корпус Ахмед Ејуб-паше (дуж главног пута Ниш-Алексинац-Београд). Без обзира на то, Черњајев је ипак очекивао главни напад на десној обали, на положају испред Алексинца, и тамо држао двије трећине своје војске. Испоставило се да није погријешио: турски главнокомандујући Керим-паша је 22. августа закључио да је припрема за одлучно напредовање завршена и наредио да се сутрадан изведе главни удар на Алексинац.

лексинац је имао снажан систем утврђења: главни

У то вријеме је Черњајев заједно са својим штабом вршио обилазак српског положаја. Приближивши се Шуматовцу, на први поглед је схватио колико је тај положај важан и колико је озбиљна опасност која му пријети. Без колебања је прекинуо свој обилазак, сјахао и заједно са штабом ушао у шанац. Да би искључио сваку могућност повлачења, наредио је да се манастирска капија затрпа камењем и остао на шанцу да личним присуством ободри своје војнике у тешком тренутку. Било је око поднева када је 14.000 војника истовремено кренуло у напад. Њихове јуришне колоне су се на 400 метара од шанца рашириле у густе стројеве - изгледало је да је читаво поље испред утврђења помодрило од њихових униформи. Али нису могли да приђу. Јака паљба је буквално покосила прве редове нападача. Турци су се нагло повукли, али су појачани резервама поново кренули у јуриш. У другом нападу је убијен командант Шуматовца Живан Протић. Када је то јављено Черњајеву, лично је пришао топу и нациљао га на непријатеља. Черњајевљева хладнокрвност је оставила јак утисак на војнике - нису се поколебали, те је и други напад Турака одбијен,као и први

година 2011.

бр. 2

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ

3 сата поподне Турци су поново кренули у јуриш, у 4 сата је

о расплета је дошло 29. октобра 1876. године. У пресудном

напад поновљен, али нису могли да постигну успјех. После одбијања четвртог напада Черњајев је напустио Шуматовац, увјеривши се да је опасност минула. Али, борба за шанац још није била завршена. Последњи, пети јуриш на Шуматовац, Турци су извели већ у сумрак. Неким турским војницима је чак успјело да продру у ров испред шанца, али су бајонетима одатле избачени. У ноћи уочи 24. августа Турци су се повукли од Шуматовца и Пруговца, без борбе напустивши освојени положај на Рујевачком платоу. Изузетно тешка шестодневна битка је завршена. Срби су извојевали побједу, највећу у читавом рату.

окршају код Ђуниса српска војска није издржала турски напад и несређено је окренула у бјекство, сливајући се са свих страна према једином мосту преко Мораве код Трубарева. И онда је, да би макар накратко задржао Турке и заштитио повлачење растројене војске, Черњајев у битку увео последњу резерву недавно образовану руско-бугарску добровољачку бригаду. Тога страшнога дана бригада је стекла славу - јуначким напором је задржала напредовање Турака, али је за то прескупо платила: погинула је скоро половина добровољаца који су у том окршају учествовали.

Али, одмах послије тако убједљиве побиједе, Черњајев је допустио велику стратешку грешку: превидио је изузетно опасан маневар непријатеља. Керим-паша је, приморан на то неуспјехом, најзад учинио оно што је требало на самом почетку да учини - пребацио је све своје јединице на лијеву обалу Мораве и извео удар обилазећи неприступачне Алексиначке положаје. До крвавог окршаја код Горњег Адровца дошло је 1. септембра. Срби су се жестоко бранили, али су их потукле надмоћне непријатељске снаге и морали су да се повуку.

Није случајно командант бригаде пуковник Межењинов послије битке, одговарајући на Черњајевљево питање о стању на фронту, једноставно рекао: «Сви су Срби побјегли, сви су Руси убијени».

То је био почетак краја. Срби су се још држали на Кревету и пред Ђунисом, али је њихов положај био крајње нестабилан. Турска армија је била скоро двоструко већа, и било је очигледно да ће браниоци прије или касније бити прегажени и одбачени у Мораву. Сви покушаји Черњајева да пређе у противнапад и поврати пријеђашњи положај завршавали су се неуспјехом. Борбени дух српске војске почео је да драстично опада. И ту су се испољили недостаци у борбеној обуци јединица: необучени војници су подлијегали паници и повлачили се већ при првој навали непријатеља. Черњајев је покушавао да цементира своју војску помоћу приспјелих руских добровољаца, али му то није увек успијевало. Управо пристигли, не познавајући своје војнике, једва разумијевајући српски, руски официри нису увијек могли да руководе својом јединицом. У борби су се последњи повлачили и све чешће гинули, напуштени од српских војника. Многи добровољци су доживијели разочарење, почели да Србе оптужују за кукавичлук. Војска се све горе и горе борила. Черњајев је врло добро схватао стање војске. Сав се усукао и упропастио живце, али више ништа није могао да учини. Тек 1882. године, када је на престо дошао Александар III, Черњајев је привремено враћен у службу и именован за генерал-губернатора Туркестана, али је већ послије двије године пензионисан - и тада се заувијек повукао у приватан живот. Умро је 4. августа 1898. године на свом имању Тубишки, незаслужено заборављен од савременика и потомака. Али је прије тога стигао да 1880. године још једном посјети Србију и одужи се својим ратним друговима. Успио је да уписивањем прикупи средства за скроман споменик руским добровољцима погинулим у Србији 1876. године. Тај споменик је подигнут на Рујевачком пољу, код зидина легендарног Шуматовца... Бр. 2

година 2011.

Свакако, то ни изблиза није било тако, али је, ипак, војска била разбијена. Турцима је био отворен пут на Београд. Кнез Милан је послао паничан телеграм у Петербург, преклињући за помоћ. Тога пута је реакција Русије била тренутна. Амбасадор Русије у Константинопољу гроф Игнатјев је 31. октобра, два дана послије битке код Ђуниса, предао Турцима руски ултиматум: да смјеста прекину ратна дејства. Ултиматум је прихваћен. Рат се завршио. Србија је била спасена.

Дакле, тај рат није оправдао надања. У руском друштву је настало огромно разочарење. И Србија, и њена војска, и Черњајев, и руски добровољци - све је изазивало мноштво пребацивања, како основаних тако и неоснованих. Али, ако боље размислимо и сада погледамо на те догађаје, онда не изненађује толико то што су Турци надвладали, колико незнатност њихових успеха, и колико дуго су Срби успјели да се одрже против надмоћнијег непријатеља. Српска војска је 1876. године била исувише слаба, тек је чинила прве кораке, али јој је та тешка поука користила. Србима су 1876. године пребацивали кукавичлук, не схватајући да се не може тражити превише од необучене и лоше наоружане народне војске која ратује у тако тешким условима. А 1914. године су у изузетно тешким условима српски војници задивили читав свијет својом одважношћу и пожртвованошћу, до ногу потукавши двоструко јаче снаге аустријске армије, армије једне европске велесиле. И то је била иста она српска војска која је доживјела ватрено крштење у рововима код Шуматовца. Тужна судбина је запала Черњајева. Послије 1876. године коначно је удаљен од било какве активне службе. Александар II и влада нису могли да му опросте самовољу у Србији и све компликације у вези с тим. Други генерали су га бацили у засјенак током руско-турског рата 1877-1878. године, док је он сједио беспослен.

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА Младен Вучковић

О ХИЛАНДАРУ Ти волиш странце и сироте. Учинио си врло много за туђе манастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савјет, као једнога који ти говори у име Божије. Нађи мјесто и подигни манастир за свој сопствени народ и назови га српским манастиром. То ће бити за многе твоје сународнике место спасења.

Свети Сава и Свети Симеон- оснивачи манастира Хиландара

Хиландар, у старијим списима Хилендар је српски манастир који се налази у сјеверном диjелу Свете Горе Атонске, државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света Гора је смјештена на Атосу, трећем краку полуострва Халкидики у сјеверној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километра од мора. Неки сматрају да је Хиландар један од првих универзитета у претходничкој форми, а конкретно први српски универзитет. Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године. Стефан Урош I је 1262. значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин који је око 1320. на мјесту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У вријеме краља и цара Душана, Света Гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вијековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI вијеку, а српски патријарси из Пећи у XVII вијеку. Почетком XIX вијека створена је прва нововјековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско- српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а обнова оштећених грађевина је још у току. Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз вијекове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете Горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње вријеме представља најзначајнију ризницу српске средњовјековне културе уопште. Манастир се од 1988. заједно са осталих деветнаест светогорских манастира налази на УНЕСКОвој листи свјетске баштине у склопу споменика средњег вијека обједињених под заштићеном цјелином Планина Атос.

година 2011.

бр. 2

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Свети Сава и Свети Симеон Тамна ноћ је прекривала Балкан који је већ био утонуо у сан. Узрујана срца, краљевић Растко, бјегунац од засљепљујућег сјаја овог свијета, хитао је богочежњиво у будућност. Пошто су на двору схватили да их је Растко кришом у тајности напустио, послали су потјеру за њим не би ли га повратили. Потјера, међутим, није успјела у своме науму. Када су, послиије заморног путовања, стигли у Свету Гору, сазнали су да се одбјегли калуђери са српским принцем налазе у манастиру Светога Пантелејмона. Ту су се срели са њим и Растко им предложи да се одморе и наспавају, па нека буде воља Божија и обећа да ће идућег дана бити спреман да пође са њима. Када се војвода пробуди ујутро, нађе Растка у монашкој ризи. Његово ново име бијеше Сава. Тога незаборавног јутра принц Растко је отишао заувијек, а Сава ступа на позорницу драматичне историје Свете Горе, Србије и Православља уопште. У манастиру Пантелејмону Сава се није задржао дуго, прешао је у Ватопед, један од најстаријих великих манастира у Светој Гори, посвећен Благовијестима. То што је остао баш у Ватопеду, а не у неком словенском манастиру, пуних деветнаест година, била је за Саву непроцјенљива корист. Ту је одлично научио грчки језик. Тамо се налазила богата библиотека, препуна књига Светих отаца на изворном грчком језику. Сава је имао ријетку прилику да изгради свој карактер по узору на најбоље примјере које је видио и најбоље књиге које је читао. За вријеме првих десет година Савиног монаховања, Немања и Сава су измјењали много писама, позивајући један другог у посјету. Отац је желио да, прије своје смрти, још једном види сина. Сава пак, мољаше оца да дође у Свету Гору, да ту проведе своје посљедње дане у припремању за други свијет. На крају, Сава је побиједио и Немања је послушао. У марту 1196. године велики жупан сазва сабор у Расу и објави своју намјеру да напусти пријесто. „Јер видим како је све што је човјечије ташто“, говорио је тада Стефан Немања по записима Савиним, „како неће преостати ништа послије смрти, неће преостати богатство, нити слава, јер кад дође смрт, све ово уништи ...“

Бр. 2

година 2011.

Поред три цркве, које је раније саградио Сава у Ватопеду, Симеон и Сава саградише још три. Исто тако подигоше још конака за братију и поклонике; обновише манастир Просфору, који је био разорен од пирата и разбојника. Затим засадише нове винограде и воћњаке. Због тога и није чудо што су њихови портрети, као нових утемељивача манастира Ватопеда, касније насликани у природној величини на улазу у Велику цркву. У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастира Хиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом о обнови запуштеног манастира. За ово је била потребна дозвола византијског цара. Са игумановим благословом, Сава оде у Цариград и успије да од цара добије, печатом потврђену дозволу, којом се Ватопеду даје одобрење да може обновити Хиландар, који би му био потврђен као манастир. Тада се десило нешто неочекивано. Неки тајанствени човјек посјети Саву и рече: „Ти волиш странце и сироте. Учинио си врло много за туђе манастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савјет, као једног који ти говори у име Божије. Нађи мјесто и подигни манастир за свој сопствени народ и назови га српским манастиром. То ће бити за многе твоје сународнике мјесто спасења“. Чувши ово, Сава пожури да обавијести свога оца о овом неочекиваном сусрету. А Симеон, као из сна тргнут и веома обрадован рече: „Ја вјерујем да је то био Анђео послат од Бога“. Када су добили све потребне дозволе да Хиландар подигну као српски манастир, Симеон и Сава почеше са радовима. Симеон унајми велики број зидара и умјетника из околних мјеста и из далека. У врло кратком времену он сагради цркву, конаке и келије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадова намјери свога оца и брата. Када су сви радови били завршени, Сава пресели оца у Хиландар. Један број српских монаха, који су до тада живјели у пустињи или страним манастирима, радо се придружи братству српског манастира. Замонашише се, такође, и племићи и слуге, који су дошли са Симеоном. Тако се братство брзо умножи и први пут у дугој историји Свете Горе, српски народ доби свој велељепни манастир, међу другим бројним манастирима Православних народа. Да би Хиландар учинио што независнијим, Сава поче куповати земљу и опустјеле ћелије са маслињацима и виноградима око Хиландара. Такође откупи неколико мањих манастира са великим посједима у Милеји и Кареји. Симеон је био више него задовољан тиме што је Сава у тако кратком времену постигао. Да би утврдио независност Хиландара, као српског манастира, Сава је ишао код византијског цара Алексеја III, који је без оклијевања испунио све што је Сава тражио. Припремио је повељу на пергаменту са својим златним печатом и потписом. Заједно са тим предаде Сави своју царску палицу, која је представљала њега лично и његову царску власт. (Тај документ и палица се и до данас чувају у Хиландару).

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Име Хиландар остало је од имена опустјелог грчког манастира, на чијим су рушевинама, Свети Сава и Свети Симеон подигли српски манастир. Претпоставља се да је оснивач и ктитор првобитног, порушеног манастира био Светогорац Георгије Хеландариос(„Лађаревић“). Име тог манастира Хеландар, изведено из имена његовог оснивача, касније се, барем у српском изговору, претворило у Хилендар и, редовније, Хиландар.

Организација Цркве у Србији са припојеним подручјима постављена је на сасвим нове основе. Развијена је дјелатност великих манастира; старање о мисионарском раду стављено је у дужност протопоповима. Правно уређење Српске Цркве је конституисано зборником нове, самосталне Савине компилације, Номоканоном или Крмчијом.Са овом кодификацијом византијског права, Србија већ на почетку XIII вијека добија кодекс чврстога правног поретка и постаје правна држава, у којој је уграђено богато насљедство грчко-римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације. Свети Сава је тачно одредио дјелогруг рада цркве и државе. Благодарећи том Савином раду, у Српској држави за цијело вријеме њенога живота, све до пропасти, никада ни једном приликом није дошло ни до каквог сукоба између Цркве и државе.

Мисли о Хиландару

Света Гора је царство без круне. Држава без војске, земља без жена. Богатство без новца, мудрост без школе. Кухиња без меса, молитва без престанка. Веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења.. Свети Николај Жички (...) Свети Сава је отишао из Србије у Свету Гору.Тамо се научио свему ономе што је касније пројавио, тамо је постао оно што је постао. Света Гора је управо учинила Светога Саву да буде прави и истински Просвјетитељ. А познато је да је баш Света Гора, и то не само у XIV вијеку, исихастичких спорова, него и далеко пре тога, од самог њеног почетка када почиње бити духовни и просвјетни центар Православља, тј. управо негдје од IX и X вијека када започиње схоластика на Западу, била главни носилац источноправославног исихазама и супротстављања западном менталитету, западној схоластици и њеној просвјећености. Света Гора је имала је имала своје дубоке корјене и почетке на Синају, у Јерусалиму, у Цариграду,у источној теологији и духовности, и она је достојно продужила и продужавала вијековну Православну традицију светоотачког опита и богословско-духовног искуства и просвјећености. И ето ту, на тим изворима просвјећености, научио се и напојио се Свети Сава и постао светитељ и просетитељ. Епископ Атанасије (Јевтић)

Нарочити значај имало је Савино старање о Православности Цркве и народа у строго византијском духу. Крепио је у народу религиозни дух, који је био слаб и морал, који је био на ниском степену. Подизао је цркве и пресађивао је религиозно и црквено уређење, како их је он видио и научио у Светој Гори. Сава је дошао у Србију као Архиепископ пун свијетлих идеала о своме позиву, пун снаге и воље да своје идеале оствари и пун планова, како ће то учинити. Свети Сава је у нашој историји свакако једна од највећих и најмаркантнијих фигура. Његова велика и снажна личност, његов користан и плодан рад у свим правцима и, прије свега, његов Апостолски живот, чинили су силан утисак на све, који су га знали и који су долазили са њим у додир, не само у Србији него и далеко ван њених граница.

година 2011.

бр. 2

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА Биљана Савановић

Старац Тадеј Штурбуловић (1914.-2003.)

ивот оца Тадеја Штурбуловића почео је у селу Витовница

недалеко од Петровца на Млави у живописном крају централне Србије. Рођен је као недоношче од седам мјесеци 19. октобра 1914. године на Томиндан. У страху да слабашно дијете не умре некрштено мајка је одмах позвала свештеника, тако да је дјечак крштен одмах по рођењу и добио је име Тома по Светом Апостолу Томи. Отац Тадеј је од малена знао за пост, јер од најранијих дана није подносио ништа масно, јаке запршке, чак ни обично уље, као ни млијеко ни јаја па су његови укућани једва налазили чиме да га прехране. Мајка му је рано умрла, па су га подигле маћехе. Више пута су га у кући тако истукли да је узимао комадић хљеба и бјежао од куће. У кући су му говорили понекад: „Види како Миладин (дјечак из села), како он све ради“ и дјечак Тома је тад одлазио до једног дрвета и тамо се молио Господу говорећи: „Боже, дај да и ја за нешто будем користан“. Послије основне школе Тома је завршио занатско-трговачку школу у Петровцу на Млави. Кад је имао 15-16 година јако се прехладио, добио запаљење плућне марамице и плућа те је морао ићи на болничко лијечење. Након три и по мјесеца у болници стање се није поправило и љекари су одлучили да га ставе на посебну врсту терапије. Пошто му та терапија није обећавала да ће оздравити није пристао на њу него се помирио са својим стањем и одлучио је да преосталих пет година, колико су му љекари прогнозирали да ће још живјети без терапије, послужи Богу и да постане монах. Родитељи нису хтјели да се сагласе са његовом одлуком али пошто му његова унутрашња одлука није давала мира отишао је преко њихове воље у манастир Горњак код Крепољина.

Бр. 2

година 2011.

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Тамо је у разговору са старјешином манастира саопштио своју одлуку да се посвети служби Богу и објаснио му како замишља монашки живот. Монах, који је стајао са њима и слушао разговор, обратио му се након разговора и рекао му да такав монашки живот, како га он замишља, не може наћи нигдје у нашим манастирима, већ само код Руса у манастиру Миљково. Чувши ријечи тог монаха отац Тадеј је кренуо одмах у манастир Миљково код Свилајнца. 1925. године у манастиру Миљково замонашио се Михајло Максимовић узевши име Јован, према свом претку Светом Јовану Тоболском. Тада још непознати монах Јован, данас је свима добро познати Свети Јован Шангајски. Када је отац Амвросије, старјешина манастира Миљково, угледао младог Тому рекао му је: „А, ти хоћеш да будеш монах“. Тома је одлучио да ту остане. Монаси су претежно били руски емигранти из Валаамског манастира, који су ту увели правило, којим су живели у Валааму. Међу њима неколико њих је било из чувеног манастира Оптина. Старјешина манастира Миљково, архимандрит Амвросије, био је искушеник код Светог Амвросија Оптинског.

Све покрива љубављу као да ништа није било. Видело се да трпи и страда ради свега али никоме нити једне речи да би рекао. Долазио је у цркву на богослужења увек први и стао би за игумански стол. Видело се да је просто сатрвен бригама али никоме ништа да каже, све полаже на Господа. Никад никог није казнио. Никоме чак ни лошу мисао није упутио, ни преки поглед, нити било шта. Сваког је љубио онаквог какав јесте и молио се Богу да га Он просвети. Својим примером живљења је највише поучавао и настојао да сваког преко тога примера доведе на пут спасења.

Прво послушање искушеника Томе било је да чува виноград. Пошто је био склон сну, задрема, а лопови дођу и покраду грожђе. Кад се пробудио, видео је да нема грожђа. Уплашио се и страхом очекивао да економ дође у виноград. Међутим, кад је економ дошао, видио је све али ни ријеч му није рекао. Сутрадан је поново дошао и рекао да је баћушка благословио ново послушање. Требао је да чува овце и козе на ливади уз Мораву. Опет се деси да задријема и све му овце оду на њиву и направе штету једном домаћину. Домаћин се пожали оцу архимандриту, а он само рече економу да подмири штету и на томе се заврши. То је само један дио искушења, које је отац Амвросије покривао својом неизмјерном љубављу. Било је ту много горих и болнијих али је по ријечима оца Тадеја, отац Амвросије увијек одговарао само својом љубављу.

Патријарх Гаврило је оца Тадеја, као најмлађег јеромонаха из Раковице преместио у Пећку патријаршију али тамо је остао само кратко, јер је по избијању Другог свјетског рата избјегао у Београд. У Београду га је ухапсила специјална полиција и одвела у затвор, гдје су већ били патријарх Гаврило и владика Николај Жички. Оптужили су га да је један од организатора буне против окупатора, што је повлачило за собом тешку казну. Међутим, ускоро је ипак пуштен на слободу и успио је да се пребаци до манастира Витовнице. После неколико дана позвао га је командант мјеста и затражио да се као свештено лице стави на располагање команди. Он је то одбио и одговорио да не може ништа да уради ако нема наређење од владике. Видећи да су тешка времена дошла, одлучио је да пронађе мирније мјесто за молитву и духовни живот. Тим поводом је отишао до Петровца на Млави, а ту су га приликом куповања таксене марке за објаву путовања по други пут ухапсили Њемци.

Кад се архимандрит Амвросије упокојио, братство је почело да се распада и духовни живот да се гаси, па је отац Тадеј одлучио да оде у манастир Горњак, гдје је старјешина био отац Серафим, такође Рус, из Пољске. Отац Серафим је 1935. године замонашио оца Тадеја. Он га је послао и у иконографску школу у манастир Раковицу. Тамо је отац Тадеј 1938. године рукоположен у чин јеромонаха. Исте године Пећка патријаршија је тражила једног јеромонаха за потребе служења.

година 2011.

бр. 2

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Ставише ме у ћелију са двојицом шверцера дувана. Била је ту једна уска клупа, дуга око 2,5 метара. Легао сам на њу и мислио о томе како сигурно нећу жив изаћи из затвора. Нема више живота, дође крај. Боже, Боже…Био сам у очајању. Она двојица причају о својим бригама… И како сам лежао с таквим мислима, на трен се испред мене појави један високи војник са унакрсном златном лентом на грудима и шлемом са перјаницом на глави. У руци држи свитак и гледа ме. И онда развије свитак и каже: Гледај, види мапу! И покаже на карти северозападну Србију. Немој да страхујеш, јер ти ваља још многе утешити и охрабрити. Јеси ли разумео! Каже ми и гледа ме. Тако је отац Тадеј имао небеско виђење, које му је Господ послао ради утјехе и објаве Своје воље. До 1949. године отац Тадеј је био у Браничевској епархији. Исте године произведен је у чин игумана у Саборној цркви у Београду и добио је канонски отпуст за Београдску епархију, јер је требао Патријарху Гаврилу за Пећку патријаршију. Тамо је био постављен за старјешину. Тамошњи комунисти су му задавали много брига и проблема. Трудили су се да му отежају ситуацију гдје год су могли. Након 6 година на Косову и Метохији отац Тадеј се вратио у Браничевску епархију и 1957. године постаје старјешина манастира Горњак. Две године касније одлази на Свету Гору у Хиландар и послије четири мјесеца, вољом грчких власти, враћа се 1960. године у Србију. Привремено је био парох бистрички, затим старјешина манастира Туман. 1962. године постаје старјешина манастира Витовница и на тој дужности остаје десет година, да би најзад, као парох влашкодолски, био пензионисан, а затим постављен за старјешину манастира Покајница код Велике Плане, па за духовника манастира Туман, а одатле, по други пут, за старјешину манастира Витовница. У манастиру Покајница Господ му се јавио у сну.

Послушање, које је оцу Тадеју најављено у затвору у Другом свјетском рату почело је да се остварује тек много година касније, 1975. године, кад је код оца Тадеја у манастир дошао брат Драгослав, да га поведе на богомољачки скуп у Крњево али отац није хтио поћи. Када су трећи пут дошли да га зову, отац је рекао да питају владику за благослов, па ако владика каже да иде, он ће поћи. И тако, Брат Драгослав добије благослов од владике и отац Тадеј пође са њима. До тад отац нигдје није ишао из манастира. Са људима и свијетом имао је само званичан додир. У Крњеву је био и владика Атанасије Јевтић, који је постављао питања, а отац Тадеј је одговарао и тако је почео да прича са људима. Послије тога, ишао је на још неколико скупова, а онда су почели да долазе њему на разговор у манастир. 13. априла 2003. године отац Тадеј се упокојио и сахрањен је у манастиру Витовница, у мјесту одакле је кренула његова животна стаза. Владета Јеротић је за оца Тадеја рекао да је вјероватно најпросвећенији монах кога имамо у Србији. Отац Тадеј је причао о свом духовном оцу архимандриту Амвросију да је он имао дар, да кад у разговору нешто каже, то прионе човјеку за срце. То би се исто могло рећи за оца Тадеја. На исти начин су његове ријечи, много година касније, пријањале за срца, продирале у душу и памћење многих и многих посјетилаца манастира Витовнице. Његове духовне поуке људи су памтили и препричавали ближњима и пријатељима и тако се глас о очевој духовности ширио и почели су да му долазе са свих страна и стари и млади и мирјани и монаси, сви који су осећали чежњу за Господом.

Ја сам се одједном нашао пред Њим. Гледам: Господ на себи има епитрахиљ, омофор преко рамена и преко омофора још један епитрахиљ. Ја стојим пред Њим и Он каже: Зашто војујеш кад немаш послушности! Где год си био постављен за старешину, досадио си молбама да те разреше. То не смеш више чинити. Знај да свако задато послушање треба да се обави са пуно љубави, ревносно и предано, не обраћајући пажњу на завист и злобу која кружи и напада. Онда ме три пута прекрстио од главе до пете, узео епитрахиљ и ставио га на мене: То је крст који мора да носиш.

Бр. 2

година 2011.

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Мисли Оца Тадеја Из човјека који носи у себи Царство Божије зраче свете мисли, Божије мисли. Улога хришћана у свијету је да прочишћују атмосферу на земљи и шире атмосферу Царства Божијег. Господ нам је показао док је био у телу да се склањамо од зла, да се не противимо злу, а не противити се злу значи сачувати мир. Ако се противимо злу оно жели да се истом мером враћа, онда настаје ратовање, а то је њихова храна то је утеха духова под небом. Ако су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте- онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Кад помислимо нешто добро својим ближњим, рођеним, нашој земљи и целоме свету, ми им заиста помажемо, јер мисао је снага и моћ. Обрати пажњу на мир у срцу, нека буде тамо тишина, мир и опусти се. Ако не можеш да се молиш, буди тих, немај никакве мисли, препусти то Господу, Он ће да уреди то боље од нас. Радите сваки посао као да је Божији посао, јер за Бога радите, а не за себе. Радите га с љубављу и пажњом, посветите се сав њему и тек ћете тада урадити тај посао како треба.. Сви који вас ометају у послу нису ваши непријатељи већ опомињачи. Они вас подстичу на ревност. Није могуће напредовати у подвигу без искушења која нам долазе од тзв. непријатеља. Треба стално имати на уму да ми радимо по жељи и вољи Божијој и да сав наш рад није намењен шефу него Богу. Кад нам ово постане јасно, рад ће се одвијати мирно и без бунта јер би онда побуна била уперена према Богу, а не према шефу. Немојте вређати и жалостити своје родитеље! Не може вама бити добро ако су родитељи на вас љути или ожалошћени. Водићете онда дуг и некористан рат са собом мислећи да водите рат са њима. И сада ми је жао што сам годинама мислио да мој отац није хтео да води довољно рачуна о нама деци. Било ми је криво што се оженио после мајчине смрти и добио двоје деце са другом женом, а поготово кад се и трећи пут оженио јер му је и друга жена умрла. А он се, јадан, женио да би имао жену у кући која би децу гледала. Због тог мог мисленог рата са оцем, годинама нисам духовно могао да напредујем.

Господ тражи од нас да будемо мирни и тихи без икаквих мисли, срце да буде у тишини. Свети Оци кажу да ум сводимо у срцу, тамо нека он почива али без икаквих мисли, без икакве представе и онда му дајмо запослење јер он је стално у покрету, тражи запослење. Дајмо онда молитви име спаситељево, Исусово име. Ми смо створена разумна бића за једнодневно оптерећење, а ми много више оптерећујемо себе и зато и страдамо, зато се и мучимо, нећемо да слушамо, нисмо послушни. Смирен човек сматра сваког човека вишим од себе, па чак и твар. Ако ставите руку на срце и будете искрени са самим собом, увидећете да сте нижи од многе твари. Погледајте пчелу како жури и ради. Непоштедно се даје, без резерве. Пчела живи свега месец ипо и често угине при раду на пољу не вративши се до своје кошнице. А колико човек мисли на себе и жали себе! Или погледајте мрава како му не досади да стално вуче нешто. Кад му терет падне он га диже и стрпљиво наставља да га носи. А нама ако нешто не пође за руком, одмах дижемо руке од тога. Спасен је сваки онај на овоме свету ко је био праведан, милосрдан и чиста срца. Још се у Књизи о Товији тако каже и Свети Јован Златоусти ово понавља изостављајући правду. Небеска Црква је једна за све, према томе за све који су били милосрдни и праведни, ако и нису чули за Христа, спасење је отворено. Ми смо слаби. Ми смо такве заљубљиве природе у овом свету. Нисмо као анђели. Анђели се не заљубљују тварима. А ми, што год видимо згодно и по нашем укусу, одмах бисмо хтели за себе да придобијемо. И чим придобијемо, ми брзо изгустирамо ту ствар. То за кратко време, и одмах прелазимо на други предмет. Желели бисмо нешто друго. И никада да зајазимо те своје осећаје. А кад смо ми такви, шта очекујемо од ближњих, кад смо ми такви превртљивци. Час једно, час друго, час треће.. Значи, треба да запечатимо тамо где је непоколебљивост. Ми тражимо ослонац овде на Земљи, а сваки ослонац нам се измакне. Немамо тог ослонца који ће да буде неизмењен, постојан. Једино Господ. Он је неизменљив, исти у векове. И ко се нада на Њега, неће бити постиђен.

Зашто Господ наређује да непријатеље своје волимо? Није то ради њих, него ради нас. Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођаци, ближњи, ми немамо мира, спокоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да ништа није било, опростити све.

година 2011.

бр. 2

СТИЛ ЖИВОТА Бранка Врућинић

ВОТКА ИСТОРИЈА И „КУЛТУРА“ ВОТКЕ Поред Православља, Московског „Црвеног трга“, руских степа и Сибира, прво што вас асоцира на Русију је вотка. С разлогом! „Национално пиће Руса“ од давнина заузима значајно мјесто у животу овог словенског народа. Кренувши од 10. вијека када је према легенди Владимир Кијевски, отац руске нације одбацио апстинентски ислам ријечима: „Пиће је радост Руса, без пића нема живота“. О теоријама настанка вотке, односно њеном првом појављивању постоје опречна мишљења. Док једна струја „воткиста“ тврди да се ријеч „вотка“ први пут појављује у једној од најстаријих пољских књига, друга њену појаву веже за самостан у близини Москве у којем су монаси призводили вотку и то као алкохол за дезинфекцију рана ратника на бојишту.

Ово жестоко алкохолно пиће најчешће се призводи дестилацијом житарица или кромпира и поред занемариве количине адитива окуса углавном се састоји само од алкохола и воде. Количина алкохола се креће између 35% и 70%, док класична руска вотка има 40% алкохола и најчешће се пије брзим и великим гутљајима, наискап. Служи се у полупуним чашама од 2 децилитра али тек након што неко изговори здравицу. Обично између двије здравице нико не пије. Култура пијења вотке вуче корјене још из царског времена када су војни кадети чак имали курсеве како је пити.

МУЗЕЈ ВОТКЕ Како и приличи народу који се сматра највећим потрошачем овог алкохолног пића, Руси су у Москви у зидинама „Измајловског Кремља“ отворили музеј посвећен вотки. У музејској поставци нашло се више од 50.000 боца легендарног националног пића од којих су неке произведене прије више од два вијека. Поставка је подијељена на секторе-епохе и то: Древноруска епоха, Руско царство, Велики Отаџбински рат, СССР и савремена Русија. У музеју је изложена и специјална серија произведена да би се одала почаст погинулим члановима посаде подморнице К-19, а постоји и једна просторија посвећена тешким руским временима и настојањима становништва да се с њима носи управо уз помоћ овог жестоког пића. Неке од највриједнијих збирки које су се нашле у музеју су: збирка боца за вотку Н.Л. Шустова; штоф Опскрбљивача Двора Његовог Царског Величанства П.А. Смирнова (1900. година), и др. У музеју су представљени и древни руски апарат за сублимацију сировине, портрети утемељивача и особа повезаних с историјом вотке, различита амбалажа, стари рецепти из XVIII вијека, фотографије и документи из различитих временских раздобља (царски и предсједнички укази, дјела познатих писаца на ту тему), итд. Такође у саставу музеја постоји гостионица с реконструисаним ентеријером с краја XIX вијека гдје се одржавају дегустације најбољих врста савремене вотке.

година 2011.

бр. 2

СТИЛ ЖИВОТА

ВРСТЕ ВОТКЕ Једна од водећих вотку по кавалитету је вотка Юрий Долгорукий (Јури Долгоруки), а ту су и Золотое Колтсо (Златни прстен), Московская (Московскаја) и Rусский стандарт (Руски стандард). Интересантна је и вотка Классик (Класик), која се пакује у уникатној боци, аутентичној реплици флаша од пре 300 година. На цијени је такође и Смирновская (Смирновскаја) вотка, као и Пушкин (Пушкин) која на нашим просторима има далеко највећу популарност од свих руских вотки. Пјотор Смирнофф засигурно је најзначајније име када се говори о модерној вотки како у свијету тако и код нас. Иако је због низа историјских и политичких околоности данас домовина Smirnoff вотке Велика Британија, не може се не примјетити, што се уосталом увијек и истиче, да је то у ствари руска вотка. „Своју“ вотку имају и актуелни предсједник и премијер Руске Федерације Дмитри Медведев и Владимир Путин. Путниова „Путинка“ има далеко већу популарност од предсједникове „Medvedeff“ што се поред политичке популарности приписује и (не)Руском називу. Интересантна је појава и тзв. вотке у таблетама, коју је патентирао Јевгениј Москалев из Ст. Петерсбурга, научник који је радио на разним задацима за руску владу.

Међутим, поред значаја и улоге овог пића у животу и традицији Руске нације, вотка данас представља државног непријатеља број један. Проблем алкохолизма је узео маха и тако рећи отео се контроли, па се данас у Русији по „глави“ становника годишње попије застрашујућих 18 литара чистог алкохола, највећим дијелом управо из вотке. Крајем прошле године у Русији је било регистровано преко два милиона алкохоличара. Пиће је и главни кривац за велику смртност. У популацији од 143 милиона Руса, 700.000 умире сваке године од последица конзумирања алкохола и уколико се не објави озбиљан рат алкохолизму, Русији пријети да се до 2050. године број становника са 143 милиона смањи на 100 милиона.

РУСКЕ ПОСЛОВИЦЕ ВЕЗАНЕ ЗА ВОТКУ: „Неки пију од радости, неки од туге, а неки од раног јутра“. „Свеједно је да ли је вотка добра или лоша... Вотке је мало! Свеједно је да ли је жена млада или стара... Вотке је мало!“

Вотка је једини производ у Русији чија се потрошња повећава чак и у вријеме кризе и чија популарност не јењава и поред бројних покушаја руских владара кроз историју да стану на пут вотки и масовном опијању Руса. Вотка је чак два пута била потпуно забрањивана 1914. и 1985., а показало се да ни једна мјера није постигла свој циљ већ су напротив резултирале далекосежним друштвеним и политичким посљедицама. Чак се врло често истиче да судбина сваког лидера који је Русију покушавао да одвоји од флаше- није била ружичаста! Тако је нпр. популарност Михаила Горбачова драстично опала током кампање за рестрикцију алкохола 1985. године. У једном од московских вицева из тог времена, пијанац, бjесан што дуго мора да стоји у реду за вотку, риjешио је да убије Горбачова. Послије извјесног времена враћа се и стаје поново у ред. „Шта је било, јеси ли га убио?“ питају га. „Ма какви! Ред убица пред Кремљом већи је од овога овде“. Једноставно руска култура не би била иста без овог националног пића. Вијековима је вотка била неодвојив дио свакодневног живота Руса и пронијела је руско име читавим свијетом. Руси алкохол користе у разне сврхе, за лијечења, као средство за дезинфекцију па све до борбе против мамурлука- још једном чашицом.

Бр. 2

година 2011.

Јелена Чолић

ИСТОРИЈА МОСКОВСКОГ ЦИРКУСА

Још од времена владавине Катарине Велике, циркус је играо важну улогу у културно богатој традицији Русије. У Русији, циркус се сматра умјетношћу која пуноправно стоји са балетом или опером и окупља високо талентоване и креативне умјетнике. За огромну популарност циркуса у Русији данас, дјелимично је одговоран Чарлс Хјугес, Енглез. Реномирани јахач и илузиониста, Хјугес је извео са својом трупом циркуских забављача представу на двору Катарине Велике. Она је била одушевљена и одмах је наредила да се саграде два циркуска ринга за ове умјетнике. Чарлс је остао у Петерсбургу годину дана након које се вратио у Енглеску али његови извођачи су одлучили да остану, што се сматра зачетком савременог циркуса у Русији. У 19. вијеку циркус је постао масовно популаран и постао је један од водећих облика забаве. 1880. године основан је Стари Московски циркус на Цвјетном булевару, један од најстаријих циркуса Русије. Ово здање на Цвјетном булевару је за циркус Алберта Саламонског изградила компанија трговца Данилова. Популарна је прича да је прву рубљу, дату за улазницу, Саламонски урамио и окачио у билетарници. 20. октобра 1880. изведена је прва представа и тада се у сали налазило пет редова столица, ложа, бел етажа, ненумерисане клупе и мјеста за стајање. Здање је више пута реновирано и адаптирано али цијели свој вијек је служило као циркус.

У овом циркусу су наступали најпознатији циркуски умјетници. Анатолиј и Владимир Дурови, Виталиј Лазаренко, Вилијамс Труци са својим добро дресираним коњима, непревазиђене акробате Сосини... Циркус су прославили његови познати режисери и сваки је био неуморан у тражењу нечег новог. Арнолд Арнолд је увео кловнове у мистичну атракцију Кио. Борис Шахет је учинио да финим плесачицама партнери постану огромни слонови. Успјеху циркуса је у многоме допринио рад умјетничког руководиоца Ј. С. Јурског, који се истакао својим театрализованим парадама- пролозима, главног режисера М. С. Местечкина, режисера-реализатора А. Г. Арнолда, директора Н. С. Бајкалова и А. В. Асанова. Умјетнички руководилац студија циркуске вештине Изјаслав Немчински, основао је на московском мањежу право откриће вијека- "Медвјеђи циркус". И у паузама између представа Московски циркус није спавао. Био је у сталној потрази за нечим новим, просторијама, именима, вјештинама... Тај циркус, у коме се нису често појављивали млади, у различито вријеме открио је нова имена: дресера Сарвата и Олге Бегбуде, еквилибриста Леонида Костјука и Алексеја Сарача, жонглера Сергеја Игнатова, гимнастичарку на трапезу Надежду Дроздову, Валерија и Јурија Пантелејенко и многе друге. После револуције 1917. године Лењин је препознао значај и моћ циркуса и 1919. године Московски циркус је национализован чиме је постао први државни циркус. Циркус је наставио свој даљи развој кроз оснивање циркуских школа, прво у Москви 1927. године, а потом и у другим већим градовима. Развијао се на нивоу до тада не виђеном у другим земљама и од 1950-их постигао је пробој на културном тржишту правећи честе турнеје у остатак Европе и у Америку.

година 2011.

бр. 2

СТИЛ ЖИВОТА

Крајем 50-их година прошлог вијека, појавила се нова тачка водена пантомима, са три нова спектакла: „Младост слави“ (1956.), „Срећно пливање“ (1959.) и „Карнавал на Куби“ (1962.). Најпопуларнија тачка су ипак били кловнови. Школа за кловнове основана је 1946. године и њени питомци су се током година појављивали на мањежима широм земље. Јуриј Котов и Борис Романов, Леонид Куксо, Псећи Ајболит Александар Попов, руководилац псећег "хора" Сергеј Боуслајев... На московском мањежу је засијала звијезда Леонид Енгибаров, који је себе прогласио сљедбеником Чарлија Чаплина. Он је надахнуто пред публиком изводио своје тачке мимике, налик бајкама. Називали су га"кловном са јесени у срцу". Најпознатији кловнови су били дипломци друге генерације школе, Јуриј Никуљин и Михаил Шујдин. Циркус није прекидао са радом ни за вријеме Другог свјетског рата. И тада су припремане нове тачке и извођене нове представе. Посебно мјесто у представама су заузимали трикови везани за ратна дејства. У арени, у познатој пантомими "Троје наших", организована су надметања мотоциклиста, борба за коње, акробатске тачке кловнова - два њемачка војника. У финалу би, на мањеж, излазио домаћи тенк и уништавао непријатељске тачке. У кловновским репризама блиставог кловна Карандаша су на гротескно-сатиричан начин исмијавани фашистички војници.

Бр. 2

година 2011.

Посљедња представа у старом здању циркуса одржана је 13. августа 1985. године. То је била грандиозна представа, догађај који памте сви Московљани. После тога је старо здање срушено. Камен темељац за изградњу новог здања постављен је 19. октобра 1987. године, и ту је зазидана каписла. Кроз неколико година, 29. септембра 1989. године одржано је отварање новог здања Старог Московског циркуса, програмом "Здравствуј, Стари циркусе!" (режисери В. Кримко, Н. Маковскаја). У децембру 1996. године, у част 75-годишњег јубилеја Јурија Никуљина, главног режисера циркуса, циркусу је дато име „Московски циркус Никуљина на Цвјетном булевару“. Са својом дугом и богатом традицијом, Московски циркус остаје стандард по којима се други воде и по којем се други оцјењују. Представе се раде и изводе и за дјецу и за одрасле. Тренутно циркус изводи представу „Руски етно сајам“ која се базира на руској традицији и култури. То је драматична прича која је базирана на фундаменталним циркуским вјештинама, комбинована са руском етно музиком, плесовима и културом. Ако се нађете у прилици да присуствујете овој или некој наредној представи Московског циркуса ни у којем случају немојте то пропустити.

СТИЛ ЖИВОТА

година 2011.

бр. 2

РАЗГЛЕДНИЦА Ана Бундало и Драгана Вржина

СОЧИ „Град сунца“, „Земља магнолија“, „Бисер покрај мора“ – све су епитети које с разлогом приписују једином граду у Русији гдје су концентрисани сви климатски и природни потенцијали за комплетан одмор и уживање. Само у Сочију је могуће изаћи из воза или авиона, доћи из снегом покривеног града негдjе у Сибиру и стићи у град-врт са пријатним мирисима прољећа. Територија љетовалишта Сочи налази се у Краснодарском крају на граници са Грузијом, односно Абхазијом. Протеже се на уском појасу од 150 км дуж обале Црног мора. Сочи има 337.947 становника, по подацима из 2009. године. Многи данас овом љетовалишту приписују федерални значај.

ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД Љетовалиште Сочи постоји свега стотињак година, док су први становници у овом региону почели да се насељавају прије сто хиљада година. Као што и доликује првобитним људима, настањивали су се у пећинама и оставили многобројна свједочанства о свом животу. Најнеобичнија је Ахштирска пећина. У њој су пронађени сви историјски слојеви - од најстаријих епоха каменог доба. Јединствена пећина је под заштитом Унеска, и на радост туриста доступна је за посјете. Легенде кажу да када је Одисеј пловио за Колхиду, његов сусрет са Киклопом се десио управо у околини Сочија. На територији будућег Сочија, од давнина су се очували трагови људске дјелатности - грандиозни камени објекти - долмени. У 5. или 6. вијеку прије наше ере овамо долазе Грци. Тада је Сочи био центар трговине робљем, и ова трговина одражава античку епоху на црноморској обали Кавказа, а у средњем вијеку на тертиторију Сочија стиже и Византија. Налазећи се у сусједству, на територији данашње Турске, она је овде проширила свој утицај. Тако је на обалу продрло и хришћанство. Девет цркава из тог доба је било изграђено по византијском узору. Између осталог, на територији Сочија се налази једина византијска црква у Русији која се очувала у цјелини. Бр. 2

година 2011.

У периоду од 14. до 17. вијека насљедници древних становника Сочија била су сродна племена абхаско-адигске културе. Били су добри ратници, пастири. Што се тиче религије, ова племена су се поклањала духу Природе, Планине, Ријека. Садили су свете честаре, по правилу храстове. Још средином 20. вијека овдје су стајали грандиозни храстови, као подсјећање на та времена, а одјеци хришћанства код тих народа су остали само у виду поклоњења крсту. Међутим, и поред мноштва спољних утицаја локални становници су увијек себе сматрали независним. Дуго је на територији Сочија своје интересе имала и Турска империја. Између осталог, управо у том периоду овде се битно укоријенио ислам. Он је постао оружје у борби против царске Русије. Придруживање црноморске обале Кавказа Русији било је епоха грандиозне промјене на територији будућег Сочија и даље утемељење пута до љетовалишта свјетског гласа какав је данас. Град Сочи достојно конкурише туристичким дестинацијама свјетске класе, највећим дјелом захваљујући изванредној клими и положају. Док планински вијенци пружају Сочију сигурну заштиту од хладних сјеверних вјетрова , Црно море са њим несебично дијели акумулирану љетну топлоту. У току цијеле године, овај приморски град импресионира своје госте зеленим парковима и трговима, који заузимају највећи дио територије овог љетовалишта. Само овде је могуће на истом мјесту наићи на више од 3000 врста и облика биљака, којима је посебно богата градска ботаничка башта. На његовим улицама не расте обично дрвеће већ палме, еукалиптуси, чемпреси, банане и бамбуси. Као једини град Русије у суптропском појасу, Сочи је најтоплије мјесто на карти Руске Федерације. Повољна суптропска клима, море које се никада не замрзава, природна разноликост планинског терена Главног Кавкаског гребена, стварају у Сочију идеалне услове за туризам, одмор и бањско лијечење у току цијеле године, тако да овај град годишње посјећује око 4 милиона туриста. Одмор у Сочију пружа вишеструки ужитак на простаним плажама, које се простиру на више од 118 км приобаља Црног мора. Уосталом, на одмору у Сочију је могуће пронаћи забаву за све укусе. Сочински биоскопи, забавни паркови, концертне дворане и позоришта, аквапаркови, затим екстремни спортови, излети, динамичан ноћни живот чине да одмор у Сочију буде незабораван. Једино овде се може уживати у топлом мору, препланути на његовим обалама, а затим отићи на очаравајуће путовање у планине. Може се прошетати сјеновитим алејама парка Дендрариј, отићи на екскурзију и разгледати знаменитости Сочија, или на скијање и вожњу сноуборда на падинама Красне пољане. Са плажа се виде врхови планина стално покривених снијегом.

РАЗГЛЕДНИЦА

Сочи располаже и највећим бањским комплексом у Русији. Бањски третмани лијечења у Сочију комбинују све познате и специфичне методе лијечења. Љековита сумпорна вода Мацести је граду донела свјетску славу. Само 200 здравствених центара: љечилишта, пансиони са лијечењем, здравственорехабилитациони центри и рекреативни центри чине половину комплекса за одмор и лијечење Краснодарског краја. У здравственим центрима Сочија се лијече болести кардиоваскуларног система, централног и периферног нервног система, коштано-мишићног система, гинеколошка, дерматолошка, имуно-алергијска обољења, болести ендокриног система, гастроинтестиналног тракта и дисајних органа. Културни живот у Сочију је такође богат и разнолик, па се тако нпр. овде може учествовати у дегустацији пића на фестивалу „Море пива“, видјети новине из свијета филма на фестивалу „Кинотаур“, а уз мало среће чак и фотографисати са омиљеним глумцима на звјезданој стази Зимског театра. Фестивали, умјетнички конкурси, позоришне трупе руских и страних глумаца долазе у Сочи, смјењујући једни друге. Љети се цијели град, као и његови тргови и паркови, претварају у један велики концертни простор. Госте љетовалишта очекују и центар Фестивалски, јединствен по архитектури Љетњи театар, биоскопи под отвореним небом... Једном ријечју, одмарање у Сочију је у свако доба године лагодно, безбрижно, интересантно и креативно.

Оно што посебно привлачи пажњу туриста, и што би се свакако требало наћи на листи приоритета приликом посјете овом величанственом граду су знаменитости града Сочија, а ми вам са задовољством представљамо неке од њих.

БИБЛИОТЕКА „ПУШКИН“ У СОЧИЈУ Ова чувена бибилиотека налази се на самој обали мора, на шеталишту. Настала је као резултат напора урбане интелигенције и играла велику улогу у образовању јавности. По први пут прича о библиотеци у Сочију почела је током прославе посвећене великом руском пјеснику Александру Пушкину. Иницијатори овог доброг дjела били су супруга тадашњег градоначелника Сочија и још неколико истакнутих грађана.. Они су отпочели прикупљање средстава за изградњу. Добровољне прилоге давали су сви становници, без изузетка: и интелигенција и радници и сељаци. Одбацујући таксе грађевинског пројекта ,и уз прикупљених 8.376 рубаља, изграђена је библиотека у Сочију, и званично отворена 27.маја 1921. Зграда библиотеке се сада сматра архитектонским спомеником и налази се под заштитом државе.

година 2011.

бр. 2

РАЗГЛЕДНИЦА

ЗИМСКО ПОЗОРИШТЕ Познато сочинско Зимско позориште изграђено је у периоду од септембра 1934. до новембра 1937. Пројекат је осмислио архитекта Константин Цхернопиатов, који је успио да ријеши веома тежак архитектонски проблем. Степениште зграде је крунисано са три статуе грчких муза Мелпомене, Талије и Терпсихоре настале у радионици чувеног вајара Мукхина Вере. Отварање позоришта одржано је 15. маја 1938. опером Николаја Римског-Корсакова "Царева невјеста" у режији Московске Државне академске Опере и Балет театар Константина Станиславског. Током година, у позоришту је гостовало много познатих умјетника, међу којима су били Игор Илиински, Василиј Кацхалов, Јевгениј Лебедев, Андреј Миронов и др.

КАТЕДРАЛА АРХАНГЕЛА МИХАИЛА Најстарија је камена грађевина у Сочију. Изграђена је 1891. године, по пројекту архитекте из Москве Александра Каминског, који је постао познат по подизању главне зграде Третјаковске галерије у Москви. У вријеме прогона Руске Православне Цркве, 1934. катедрала Архангела Михаила је била затворена. Сада се ова катедрала сматра главном црквом у конструкцији града.

Бр. 2

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

година 2011.

бр. 2

РАЗГЛЕДНИЦА

ДРВО ПРИЈАТЕЉСТВА У СОЧИЈУ У Сочију постоји својеврстан зелени симбол јединства свих људи на Земљи, Дрво пријатељства. Године 1934. научник-одгајивач Фјодор Зорин засадио је у Сеасиде Парку дивље лимуново дрво предлажући да то буде посвећено свим познатим гостима града Сочија. Број зелених аутограма повећава се из године у годину и резултат тога је да, од 192 земаље свијета, на гранама дрвета пријатељства своје мјесто имају 174 државе. Међу ауторима тог необичног потписивања су предсједници и премијери, астронаути, писци, научници, поп звијезде, олимпијски шампиони, као и дјеца која су дошла у Сочи из цијелог свијета. „Музеј од дрвета“ брижљиво чува њихово пријатељство поклона које подсјећају народе колико је различита и велика наша планета.

Превод са грчке ријечи „арборетум" значи „збирка дрвећа“. Сочинска „збирка“ има 1700 врста биљака које су у Сочи стигле из цијелог свијета. Парк су основале истакнуте политичке и јавне личности 1892. За формирање парка заслужан је чувени вртлар Карл Ланган.

ВИЛА "ВЕРА" У СОЧИЈУ

Вјероватно једна од најпопуларнијих турнеја у Сочију је пут у Ахун. Планина Ахун - гребен, који пролази паралелно са плаже, издиже се 633 м изнад нивоа мора. 1936. на планини је изграђена 30 метра висока кула. Према ријечима архитекте Воробева, када је лијепо вријеме са куле се може видјети обала Турске. Наравно, то је ништа друго до бајкa за лаковјерне туристе. По мишљењима туриста ово мјесто је најбоље посјетити у зору или навече када сунце сија над морем а у њему се огледа панорама ове прекрасне планине.

Камена зграда- кућа, „Вера“ је једна од бројних туристичких атракција у Сочију. Вилу „Вера“ је, 1910. године, за своју супругу саградио први градоначелник Сочија. Прича о овој величанственој грађевини је веома интересантна. Вера Мамонтова је била једина кћерка чувеног московског бизнисмена, мултимилионера Николе Мамонтова. Као дијете она је често била болесна и отац је одлучио да је одведе у Сочи, гдје су јој клима и близина Црног мора помогли да оздрави. Он је купио овај комад земље , засадио борове и саградио малу дрвену викендицу. Када је Вера одрасла, стара сеоска кућа и алеја борова су биле дио њеног мираза . Удала се за бизнисмена Николу Костарева, који је након што је изабран за градоначелника, на мјесту старе дрвене колибе саградио камену вилу „Вера“ . Зграда је пројектована од стране италијанских архитеката.

Дрво пријатељства у Сочију

Арборетум у Сочију

Торањ на планини у Сочију

Вила “Вера” у Сочију

ТОРАЊ НА ПЛАНИНИ АХУН У СОЧИЈУ

Бр. 2

АРБОРЕТУМ У СОЧИЈУ

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

ПОСЈЕТА СОЧИЈУ У случају да желите да посјетите овај град, који се простире дуж обале Црног мора, неопходно је издвојити најмање 1.000 евра само за повратне авионске карте Београд-Москва-Сочи. Када је ријеч о смјештају, могуће га је наћи у свим варијантама: од најјефтинијег до суперлуксузног. Најјефтинији смештај се креће од 1.000 рубаља, односно 25,6 евра за дан, док је у хотелима цијена већа и креће се од 1.500 до 6.000 рубаља, односно од 50 па до 154 евра за једнодневни пун пансион. Битна ствар на коју се треба обратити пажња је питање „сувишне папирологије“, веома је важно водити евиденцију и чувати сваки добијени папир приликом боравка у овој земљи - од декларације која се за улазак у Руску Федерацију добија у авиону, па до документа о боравишту у хотелу. Без тог документа немогуће је напустити аеродром у Сочију.

ЗАНИМЉИВОСТИ О СОЧИЈУ: •Сунчаних дана у Сочију има око 300. •Од Сочинских плажа и морске климе до планинских вијенаца прекривених снијегом има само 40km. •У Сочију скоро никада не пада снијег, што је интересантно управо због близине „зимске“ климе. •Сочи који има 337.947 становника годишње посјети око 4 милиона људи што је око 11 пута више од броја домаћег становнишва. •У Сочију има преко 3000 врста најразличитијих биљака. •„Зеленило“ заузима до 80% територије овог љетовалишта. •Од 150km колико се протеже овај приморски град, 118km чине простране плаже.

година 2011.

бр. 2

РАЗГЛЕДНИЦА

Пристаниште у Сочију

Бр. 2

година 2011.

Зима на Красној пољани (Краснаиа Полиана - јединствени ски центар у Русији у Сочију, и један од најљепших дjелова Западног Кавказа.)

Бранка Врућинић

ОЛИМПИЈАДА И СОЧИ ЗИМСКЕ ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ - СОЧИ 2014.

Прве oлимпијске игре одржане су у Атини 1896. године, и то су биле Љетне олимпијске игре које се и данас одржавају сваке четири године. Међутим, како се повећавао број спортова на Играма, тако се јављала жеља за одвајањем Зимских од Љетних игара. То се и догодило након осмих Олимпијских игара које су одржане у Француској 1924. године, а које су проглашене за прве Зимске oлимпијске игре. До сада су се Зимске oлимпијске игре одржавале у Француској, Јапану, Њемачкој, Канади па и у Југославији, 1984. године у Сарајеву. Међутим, помало чудно, Русија никако није била земља домаћин Зимских oлимпијских игара али су Руси једном организовали Љетне oлимпијске игре, у Москви 1980. године. Зимске, попут Љетних игара, се одржавају свaке четири године. Русија ће имати привилегију да организује наредне Олимпијске игре, 2014. године у Сочију. Обавезне дисциплине на Зимским играма су алпско скијање, скијашко трчање, умјетничко клизање, хокеј на леду, нордијска комбинација, скијашки скокови те брзо клизање. За предстојећу Олимпијаду у Сочију, Међународни олимпијски комитет ( МОК ) је најавио нових шест дисциплина и то поред скокова у конкуренцији жена, по први пут ће бити одржана тимска такмичења у умјетничком клизању и санкању, halfpipe у обје конкуренције у акробатском скијању и мјешовита штафета у biatlonu.

За игре у Сочију биће изграђено 11 спортских објеката. Они ће се налазити на двије локације, у приморју и на планини, док ће раздаљина између њих бити 48 км. Централно мјесто Олимпијских игара биће Олимпијско село. Од приморске групе објеката до Олимпијског села требаће свега 5 минута, а од планинске не више од 15 минута. Централни стадион у Олимпијскoм парку изгледа тако да гледаоци на трибинама истовремено посматрају врхове планина на сјеверу и море на југу. Састав будућег Централог стадиона у Сочију је апсолутно јединствен за Русију. Приоритет у дизајну је да се осигура максимална сигурност гледалаца, такмичара, особља. Важан циљ - смањење степена еколошких ризика и потенцијалних штета по животну средину у току изградње и рада зграде стадиона. Дизајн монтажних трибина даје могућност промјене капацитета стадиона (од 25 до 45 хиљада људи), и коришћења као вишенамјенског објекта.

година 2011.

бр. 2

РАЗГЛЕДНИЦА

ПРИМОРСКА ГРУПА ОБЈЕКАТА

ТРИ МАСКОТЕ ИГАРА У СОЧИЈУ

Централни објекат приморске групе објеката биће олимпијски парк. Он ће ујединити све спортске дворане. Први пут на Олимпијским и Параолимпијским зимским играма лед арене ће се налазити у непосредној близини једна друге. То су Велика ледена арена за такмичења у хокеју на леду, клизалиште и обуку. Мала ледена арена је пројектована за 7000 места. У њој ће се обављати такмичења у хокеју на леду, на Зимским олимпијским играма и санке-хокеј на Параолимпијским зимским играма.

Леопард, Бијели медвјед и Зека су званичне маскоте Зимских олимпијских игара 2014. у Сочију. Изабрали су их грађани Русије путем смс порука међу 10 идејних рjешења маскоте. Тако је први пут у историји Међународног олимпијског покрета главни симбол Игара изабрала читава земља, а не Организациони комитет олимпијаде. Свакa од ове три маскоте потврђује олимпијске принципе - пријатељство, поштовање, тежњу за савршенством.

ПЛАНИНСКА ГРУПА ОБЈЕКАТА Структуру планинских објеката чиниће боб стаза, ски-центар, комплекс скијашких скокова, као и стаза за сноуборд и скок слободним стилом. Поред спортских објеката за потребе Олимпијаде у Сочију биће изграђено преко 200 инфраструктурних и других објеката. Неки од њих су елитни комплекс Горкy Город и Краснаиа Полиана. Током игара ту ће бити лоцирано село за представнике медија. Ова олимпијада ће бити убједљиво најскупља у историји, а у изградњу свих тих објеката Русија ће уложити 950 милијарди рубаља (29,3 милијарде долара). Међународни олимпијски комитет (МОК) званично је одобрио коришћење "Звезде Сочи" као лого Зимске олимпијаде у Сочију. Сочи олимпијски амблем – звијезда, бијеле и плаве линије, на позадини плаво,што симболизује небо и планинске врхове. Цијели лого је дизајниран у бојама руске заставе; бијела- снијег, плава- море, црвена- боја побједе.

Бр. 2

година 2011.

Према мишљењу олимпијских шампиона све три маскоте ће оличавати Зимске олимпијске игре. Бијели медвјед многе подсјећа на московску Олимпијаду 1980. године. Зека је веома симпатичан, а Леопард је сњежни. Прије почетка гласања конкурс је „напустио“ Дjеда Мраз. То је била принципијелна одлука - да се руски лик из бајке искључи из списка претендената, јер у случају побједе у гласању он би постао својина Међународног олимпијског комитета (МОК), те би Русија тако изгубила главни симбол Нове године. Леопард је од почетка био један од лидера. У Кавкаском забрану близу Сочија од 2009. године се реализује јединствени програм обнављања популације те пјегаве звијери. Како се сазнало, леопардов симпатизер је и премијер Владимир Путин. Он је изјавио да му се допада тај јаки, брзи и лијепи месождер као маскота Игара, као симбол препорода фауне која нестаје кривицом човјека. Маскоте Параолимпијских игара су дечко Зрачић и дјевојчица Пахуљица. Изабрали су их шампиони-параолимпијци. Између осталог, прве Параолимпијске игре у историји Русије донијеће позитивне промјене у живот милиона инвалида. Сочи ће бити примјер нових стандарда без баријера за све регионе Русије. У те сврхе из федералног буџета се издваја 1 милијарда 800 милиона рубаља (око 60 милиона долара). Сва здања и објекти, пројектовани су тако да буду максимално удобни за инвалиде.

РАЗГЛЕДНИЦА

ВЈЕШТАЧКО ОСТРВО У ЦРНОМ МОРУ Још једна јако интересантна појава везана како за Олимпијске игре, тако и за Сочи као туристичку дестинацију је изградња вјештачког острва у Црном мору. Аутор пројекта је холандски архитекта Ерик Ван Егерат. Острво је насуто почетком 2011. године, а до почетка Зимске олимпијаде 2014. године у Сочију, биће изграђени хотели, ресторани, спортски објекти и мноштво станова. Убудуће острво код Сочија, престонице Зимске олимпијаде 2014. године, биће трговинско-забавни и стамбени комплекс на води. Ово вјештачко острво у Црном мору представљаће контуре Руске Федерације. Сличан пројекат, из времена Совјетског савеза прије 30 година, представљан је на бројним сајамским манифестацијама, али нико није био спреман на ризик да покрене изградњу због сумње у комерцијални успјех. Површина основног дијела "Острва Федерације" биће 250 хектара (шест острва), лукобран на 75 хектара (три острва) и још пет хектара малих острва. Грађевинска површина биће 700.000 квадратних метара, укупна површина објеката 2,5 милиона квадратних метара. Острво ће са копном повезивати два тунела и један мост.

Зимске олимпијске игре у Сочију, 22. по реду, биће одржане од 7. до 23. фебруара, а 11. Зимске параолимпијске игре од 7. до 16. марта 2014. године.

година 2011.

бр. 2

КУЛТУРА Јелена Чолић

РАЗВОЈ РУСКЕ МУЗИКЕ I ДИО

Просторе данашње Русије насељавали су Источни Словени. Као и остали припадници словенских народа и Источни Словени су своју културу, самим тим и музику, везивали прво за вјеру тј. вјерске ритуале, а онда и свакодневне послове и дешавања. Словени су били многобожачки народ. Имали су четири основна божанства (Перун, Световид, Сварог и Дабог) и много других божанстава која су везивали за природне појаве и феномене које нису могли објаснити. Много тих божанстава је данас заборављено и изгубљено, али су се многа и задржала у облику хришћанских светаца, на примјер, Светог Ђорђа, Светог Илије, Светог Николе.

Овакву једноставну и простодушну пјесму прате и једноставни инструменти. Свако музицирање се називало свирка и најчешће се срећу један до два свирача, ријетко њих више. Музичари су сами правили своје инструменте и подешавали их по слуху. За израду истих користили су се природни, свуда и свима доступни, материјали, дрво и животињске коже и изнутрице. Најчешћи инструменти били су свирале (фруле, свирке), различите врсте удараљки, окарине и гајде. Оваква врста музицирања и теме пјесама задржали су се до доласка хришћанства на просторе које су насељавали како Источни Словени тако и припадници других словенских народа.

О самим почецима развоја музике код Словена, па самим тим и Источних Словена, не постоје историјски подаци. Некада давно, дубоко у вијековима, потекла је и прва пјесма. Пјевало се много и често, у свим приликама, посебно при свакодневном раду. Пјесме су настајале тако што су биле зачете у некој души а касније су настављале свој живот путујући од грла до грла, полако се мијењајући и добијајући свој беспријекоран облик препун емотивног доживљаја душе једног народа. Ове прве пјесме пјевају о паганским обредима и обичајима, од којих су се неки, у до једне мјере измијењеном облику, задржали до данас. Шароликост пјесама је велика и свака од њих осликава просту словенску душу.Сваки засебан крај има свој карактеристичан напјев, тематику и ритам.

Бр. 2

година 2011.

ОБРАЗОВАЊЕ Преузето са сајта Друштва српско-руског пријатељства “Братство” http://www.srpbratstvo.org/

ИНФОРМАТОР О СТУДИРАЊУ У РУСИЈИ СРП „Братство“ у сарадњи са „Egida International“ представља информације за све заинтересоване за студирање у Русији. Шта и где да студирате спада у ред најважнијих одлука у животу свакога појединца. Квалитетне информације, стручна помоћ при избору факултета може да буде непроцјенљива.

СТУДИЈЕ У РУСИЈИ Руски образовни систем спада у најчувеније у свијету. Сплетом политичких околности из прошлости исти није био популаран на Западу. Међутим, ни тада, а посебно не у новије вријеме његов квалитет никада није довођен у питање. Кроз науку се утицаји једне културе, језика, економије и пословања најефикасније преносе. Из тога разлога је Руска Федерација осјетила да улагања у ту сферу могу да допринесу благостању друштва. То је резултирало програмом субвенционисања високошколског образовања према страним студентима, што је довело до тога да су трошкови студија у овој земљи за стране студенте веома ниски, за разлику од студија у земљама Запада гдје је висина школарине строго профитно орјентисана. Школство у Русији је идентично са европским и слично америчком систему и усклађено је на свим нивоима са Болоњском декларацијом о високом школству. Са једне стране то Вам омогућава мобилност при студијима између различитих факултета, а са друге стране пружа врхунско школовање по приступачним цијенама.

ЗАШТО РУСИЈА Русија је у протеклих 20 година економски узнапредовала више него ли у претходних 60. Највећа држава на свијету, са огромним природним ресурсима крије неслућени економски раст. Узевши у обзир отворену економију коју заступа у модерно вријеме, огроман број високо квалификованих стручњака, утицај Русије сваким даном експоненцијално расте. Тренутно свјетска економска сила бр. 7., највећи произвођач енергије на свијету и највећи произвођач нафте на свијету. Још у вријеме Совјетског савеза улагао се значајан проценат националног дохотка у образовање, што је створило врло добре темеље за данашњи систем високог образовања. У садашњости то улагање је умногостручено и улаже се веома битан и додатан напор у отварању Русије ка Европи и свијету и то најприје кроз високо школство. Пораст економске моћи Русије вуче за собом и раст интересовања за овом прелијепом и моћном земљом. Руски језик иде паралелно са тим и упознавање истог помаже свакоме ко у будућности жели да стекне предност у послу и животу.

РУСКИ УНИВЕРЗИТЕТИ У Русији постоји огроман број универзитета, од тога великог броја издвојили смо оне најпрестижније и апсолутно најбоље универзитете на којима су се, не само теоретски већ и практично, школовали и стварали највећи свјетски стручњаци, научници и инжињери. На поменутим универзитетима су се конструисали највећи и најмодернији авиони на свијету, као и свемирске летјелице. Ту стичете знања и праксу у градњи највећих електрана и грађевина на свијету, најбржих пруга. Ту се школују најславнији доктори медицине, музичари, умјетници,... Још увијек донекле скривено благо постсовјетско, данас модерно руско високо образовање је отворило врата свима који су жељни чисте науке, знања и умјетности. О величини и моћи храмова знања говоре и фрапантне цифре. На једном од највећих руских универзитета на који Егида има привилегију да уписује студенте, Московском државном универзитету (Ломоносов), можете да добијете 128 академских звања. У његовом склопу постоји 39 факултета. На Универзитету је у сваком тренутку уписано преко 50.000 студената. У склопу Универзитета су бројни научноистраживачки институти, музеји, покретне лабораторије, бродови за истраживање, итд. На списку својих професора Универзитет Ломоносов има 11 добитника Нобелове награде, као и 2500 запослених доктора наука највишег ранга и 6000 доктораната. Такође, ту можете слушати предавања од преко 300 пуноправних чланова Руске академије наука. Поред њих још око 4500 врхунских научника је запослено на Универзитету на научним пројектима. У склопу Универзитета постоји 15 научних института, 4 музеја, 380 департмана, научни парк, ботаничке баште, библиотеке, издавачка кућа и штампарија, рекреациони центар,... година 2011.

бр. 2

ОБРАЗОВАЊЕ

КАКО СТУДИРАТИ У РУСИЈИ

ТРОШКОВИ ЖИВОТА

Уколико размишљате о томе да започнете или наставите своје школовање у Русији, треба да знате да оно што Вам је потребно за упис у Србији је најчешће услов и у Русији. За основне студије је потребна диплома средње школе и солидан просјек оцјена. За мастер студије, Bachelor диплома, док је за докторске студије потребно да имате завршен степен мастер. Од универзитета до универзитета зависи какав просјек оцјена је потребно да имате да би задовољили услов за упис међутим, неријетко критеријуми за стране студенте су блажи него за домаће.

У Русији варирају у зависности јесте ли у Москви, која важи за скупље градове за студије, или у неком другом граду. Поред школарина и смјештаја за Москву је реално издвојити између €200-300 мјесечно за трошкове живота. У другим градовима трошкови су значајно мањи и у просјеку износе €100 мјесечно. Упореде ли се ти трошкови са тиме шта нуде поменути универзитети брзо се закључује да поред тога што имате прилику да изаберете врхунске образовне институције, научите перфектно још један језик, финансијски можете, мјерећи се западноевропским и сјеверноамеричким мјерилима (па чак и српским условима), уштедити значајна средства.

На бројним универзитетима можете да слушате наставу на енглеском или руском језику. Из ралога што су поменути језици услов да студирате на поменутим високошколским установама, универзитети организују посебан пријемни програм за све стране студенте којима је потребно да се и језички и струковно додатно припреме прије отпочињања са редовном наставом. Припремни програм траје од 6 до 9 мјесеци. На савладавању руског језика је стављен акценат. У жељи да што прије дођу до дипломе, потреба за прелиминарним учењем новог језика студентима понекад представља сметњу. Међутим, могућност да перфектно овладате страним језиком је изврсно улагање времена. На припремном програму имате прилику да усавршавате знања из различитих области попут хемије, математике, физике, књижевности, из свих области које ће Вам у наставку студија бити потребне и са знањима која ће Вам олакшати даље студије. На крају, полажете ТОРФЛ испит који сви руски универзитети признају. Цијене за припремни програм су потпуно некомерцијалне, из истог разлога као и цијене студија, из жеље ове земље да се учи њен језик и да се на тај начин промовише култура.

Званично позивно и пријемно писмо од стране факултета (једнократно ) - €295 Уписнина (једнократно) - €550 Пријава смјештаја, резервација и званична потврда (једнократно) - €245 Цијена смјештаја (годишње) - од €350 до €900 Агенцијска услуга (једнократно) - 8300 din Годишња школарина (годишње) цијене доле наведене

За све оне студенте који би да студирају у Русији, а не занима их руски језик, постоји широка лепеза студија на енглеском језику. Обзиром да би из практичних разлога било тешко да се комплетна настава одвија двојезично, у зависности од тога шта желите да студирате, можемо Вам понудити избор универзитета и факултета у склопу којих је могуће слушати предавања на енглеском језику.

Bashkir State University Својинска форма: државна, Година оснивања: 1957. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Уфа, Језик студија: руски

СМЈЕШТАЈ Још један финансијски разлог због којег су студије у Русији атрактивне јесте субвенционисана цијена смјештаја, која на мјесечном нивоу износи од 35 до 75 евра. У већини случајева у склопу универзитета је организован и студентски смјештај по студентским домовима.

Бр. 2

година 2011.

ТРОШКОВИ ШКОЛОВАЊА

СПИСАК УНИВЕРЗИТЕТА ПАРТНЕРА У РУСИЈИ:

Higher School of Economics Својинска форма: државна, Година оснвања: 1992. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески

ОБРАЗОВАЊЕ

Gubkin Russian State University of Oil and Gas Својинска форма: државна, Година оснивања: 1930. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски

Moscow State University Својинска форма: државна, Година оснивања: 1755. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески Moscow State Technical University of Civil Aviation Својинска форма: државна, Година оснивања: 1971. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски Moscow Academy of Fine Chemical Technology named after M.V. Lomonosov Својинска форма: државна, Година оснивања: 1900. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски Moscow Power Engineering Institute (Technical Univ.) Својинска форма: државна, Година оснивања: 1957. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески Moscow State Institute of International Relations (University of the MFA of Russia) Својинска форма: државна, Година оснивања: 1930. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески

година 2011.

бр. 2

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Ана Бундало

Иво Андрић Пола вијека од Нобелове награде

Пјесник, приповједач, есејиста, а надасве врстан романописац. Како га је , можда најпрецизније, описао српски историчар и теоретичар књижевности, проф. др Драгиша Живковић „ рапсод који нам прича о нашој прошлости, о људима и судбинама са нашег тла, који имају значаја и за нас саме, али и за човека уопште“. Универзалност и неупитан квалитет његовог дјела препознат је и ван граница српског говорног подручја, те је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност за роман На Дрини ћуприја . Од тада расте интересовање за овог писца са балканских простора па су његова дјела преведена на више од тридесет језика свијета.

Бр. 2

година 2011.

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Травнику. Стицајем околности, због очеве смрти и беспарице, мајка га шаље мужевљевој сестри у Вишеград гдје завршава основну школу. По завршетку школе одлази мајци у Сарајево и уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За вријеме гимназијских дана Андрић пише своје прве пјесме, које објављује у Босанској вили. У исто вријеме је и припадник политичко-револуционарне омладинске организације Млада Босна која се бори за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. Након завршетка Гимназије, уписује студије у Загребу, затим прелази у Беч па у Краков. Међутим , под утицајем догађаја у Сарајеву 1914. године, прекида студије и враћа се назад у земљу, гдје бива ухапшен. Ипак, за то вријеме не престаје да пише, а по изласку из затвора објављује књигу стихова у прози под називом Еx-Ponto. Двадесетих година полако започиње дипломатску каријеру у Риму, Паризу, Мадриду, Букурешту, Женеви и Бриселу. На овај начин обогаћује своје животно искуство, али и користи свој положај како би истраживао архиве и националне библиотеке европских пријестоница у потрази за подацима о Босни с почетка деветнаестог вијека. На тај начин је скупио грађу за своја књижевна дјела међу којима се издвајају прозна остварења Мустафа Маџар, Омер-паша Латас, Разговор са Гојом, Травничка хроника, Проклета авлија и свакако роман На Дрини ћуприја.

На Дрини ћуприја, најпознатији роман из Андрићевог опуса, отвара врата у богату ризницу његовог стваралаштва, како читоцима са простора бивше Југославије , тако и онима широм свијета. Андрић није од оних писаца који добијају признања по завршетку свог живота, или пак од оних чији сјај траје само за живота. Његова мудрост и вјештина трају од када је почео да се бави књижевним радом, а временом добијају на снази. Својим дјелима, првенствено овим романом, Андрић је показао љепоту српског језика, испричао српску историју и дао велики допринос српској културној баштини. Свјетско признање за књижрвни рад, Нобелову награду, Иво Андрић је примио 26. октобра 1961. године у Штокхолму, у Шведској. Новац од награде је у два дијела поклонио библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Иво Андрић је преминуо 13. марта 1975. године, у осамдесет другој години живота. Сахрањен је на београдском Новом гробљу у Алеји заслужних грађана. На основу пишчеве тестаментарне воље, од 1975. године, сваке године се додјељује Андрићева награда за приче и збирке прича написаних на српском језику.Неки од добитника Андрићеве награде су Данило Киш, Вида Огњеновић, Радослав Братић, Милорад Павић, Миленко Пајић те многи други.

Међутим, чињеница да није завршио започете студије је била препрека развоју његове дипломатске каријере, па је у јуну мјесецу 1924. године у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, након чега постаје члан Српске академије наука и умјетности. У новембру 1933. године одбија да се његове пјесме уврсте у Антологију новије хрватске лирике, уз образложење : „ ... Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сада у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“. Убрзо затим достиже врхунац своје дипломатске каријере, када је 1939. године постављен за министра и представника Краљевина Југославије у Берлину. Међутим, након бомбардовања Београда, враћа се у земљу гдје бива пензионисан али одбија да прима пензију и живи као подстанар, одбија да потпише Апел српском народу у ком се осуђује отпор окупатору и одбија да Српска књижевна задруга објави његове приповјетке док траје рат, а народ пати и страда. За то вријеме завршава роман На Дрини ћуприја који објављује недуго након завршетка рата.

година 2011.

бр. 2

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Како се ове године навршава педесет година откако је Иво Андрић добио Нобелову награду, а сљедеће, 2012., сто двадесет година од његовог рођења, на простору бивше Југославије се организују разне манифестације, пројекти и књижевне вечери у част овог неприкосновеног писца. Но посебну пажњу привлаче дешавања у Босни и Херцеговини. Овогодишња, тридесет друга Вишеградска стаза у граду на Дрини, одржала се у знаку лика и дјела Иве Андрића, поводом пола вијека од додјеле Нобелове награде. Манифестација Вишеградска стаза је трајала од 3. до 12. јуна, а том приликом посјетиоци су могли да виде централну приредбу- „Похвала Иви Андрићу“, затим изложбу фотографија под називом „Писац и дипломата“, изложбу једног дијела Андрићевих дијела, књижевно вече, промоцију књига, а у завршници програма позоришну представу „Проклета авлија“. Међутим, оно што је привукло већу пажњу, јесте пројекат Андрићград нашег прослављеног режисера Емира Кустурице. Кустурица планира да у Вишеграду, на 17 500 m2 , изгради камено здање, које ће имати карактеристике отоманског, аустроугарског и данашњег периода, а који ће послужити за снимање филма На Дрини ћуприја. Изградња би требало да буде готова за четири године, чиме би Вишеград добио кућу посвећену Андрићу, позориште, цркву, школу, хотел, стари дућан и многе друге објекте.

Бр. 2

година 2011.

Ана Бундало, Драгана Вржина

МАЛА ШКОЛА РУСКОГ ЈЕЗИКА МЈЕСЕЦИ У ГОДИНИ Јануар - Яанварь Фебруар - Февраль Март - Март Април- Апрель Мај - Май Јун - Июнь Јул - Июль Август - Август Септембар - Сентяабрь Октобар - Октяабрь Новембар- Нояабрь Децембар - Декабрь

ГОДИШЊА ДОБА Јесен - Осень Зима - Зима Прољеће - Весна Љето - Лета

ДАНИ У СЕДМИЦИ Понедељак - Понедельник Уторак - Вторник Сриједа - Среда Четвртак - Четверг Петак - Пятница Субота - Суббота Недеља - Воскресенье

година 2011.

бр. 2