Page 1

БР. 77 2013.2013. год. год.

ГА ЕТА ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

Бања Лука, Република Српска, БиХ

Трансибирска магистрала

Волгоград-град херој

70 ГОДИНА СТАЉИНГРАДСКЕ

БИТКЕ

Тихи Дон I S S N

9

2 2 3 3 - 0 2 4 0

7 7 2 2 3 3

0 2 4 0 0 9

>


МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ


САДРЖАЈ 04. РИЈЕЧ УРЕДНИКА Број 7 Година 2013. ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука, Република Српска, БиХ Интернет сајт: www.srpbratstvo.org Е-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com srb-rus_bratstvo@mail.ru ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИK: Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Александра Весић Ана Бундало Дара Петровић Душан Врућинић Драгана Вржина Илија Ковачевић Жељко Ђурђевић Милан Милковић Петар Станишљевић Страхиња Стојаковић Тамара Пиљагић Рајко Ћулибрк ЛЕКТОРИ Александра Весић Жељко Ђурђевић ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН Игор Кувач igrobeg.blogspot.com igropop@gmail.com

ТЕМА БРОЈА: 70 година Стаљинградске битке 05. Стаљинградска битка-прекретница Другог свјетског рата 12. Тријумф воље 14. Симболи Стаљинградске битке ИНТЕРВЈУ 17. Душко Певуља, шеф катедре за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Бањој Луци ПОЛИТИКА 20. Политичка парадигма савремене Русије 24. Евроазијска унија-реинтеграција постсовјетског простора РАЗГЛЕДНИЦА 27. Волгоград-град херој СТИЛ ЖИВОТА 30. Трансибирска магистрала ИСТОРИЈА 35. Историја српско-руских односа (I I дио) КУЛТУРА 38. Историја руске кинематографије (V дио) ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 42. Тихи Дон, енциклопедија руске душе 45. ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

Рјешењем број: 07.030-053-52-1/13 од 11.2.2013. године, часопис "Газета" је уписан у Регистар јавних гласила Министарства просвјете и културе Републике Српске


РИЈЕЧ УРЕДНИКА Милан Милковић

„РУСКА ЛЕКЦИЈА“ Нова Русија је обнављањем Храма и других споменика из доба прије комунизма исправила неправде учињене према свом „царском“ наслеђу, али није било реваншизма према позитивним стварима из доба Совјетског Савеза. Зашто? Сваког 9. маја у Москви, на Црвеном тргу, одржава се велика војна парада у част највећег руског државног празника, Дана побједе (День Победы). Парада почиње интонирањем химне Руске Федерације и минутом ћутања за све оне који су дали своје животе у „Великой Отечественной Войны“, како се у Русији назива Други свјетски рат. Тог дана Црвеним тргом продефилују хиљаде војника свих родова руске војске. Погледи су им упрти у руски државни врх који присуствује паради, али и на маузолеј Владимира Иљича Лењина, те на зидине Кремља, испод којих се налазе гробови највећих хероја Совјетског Cавеза. Зашто данас, 20 година након слома Совјетског Савеза и комунизма, Руси још славе „комунистички“ празник уз „совјетску“ химну и све у сјени Лењина? Зашто Борис Јељцин, а данас Владимир Путин нису промјенили називе улица руских градова, које су носиле имена по славним војсковођама из Другог свјетског рата? Зашто и данас одржавају споменике из доба Совјетског савеза? Могла је „нова руска власт“, 90- тих година, да се ријеши мрског бољшевизма на исти начин на који су се „ови“ рјешавали мрског царизма. Као што су комунисти, Храм Христа Спаситеља, симбол руског православља и царизма, срушили 1931. године, могао се исто тако срушити и маузолеј на Црвеном тргу. Нова Русија је обнављањем Храма и других споменика из доба прије комунизма исправила неправде учињене према свом „царском“ наслеђу, али није било реваншизма према позитивним стварима из доба Совјетског Савеза. Зашто? Нова власт је увидјела да побједа, коју је Совјетски Cавез извојевао у Другом свјетском рату, није била побједа бољшевизма него побједа руског народа. Једина разлика између Жукова и Кутузова јесте та, што је Кутузов бранио Русију од Наполеона, а Жуков од Хитлера. Нема разлике између хероја Стаљинграда и Бородина. За Русе „царска“ застава и „совјетска“ химна нису питање политичког компромиса, него израз континуитета једна земље, која је пролазила кроз разне политичке периоде. То је данашња Русија. Земља чија је прошлост постала историја, из чијег се извора узима оно што је најбоље, док се учи из оног што је било погрешно.

04

Зашто је важна ова „руска прича“ за нас Србе и наше земље? Као Руси и ми смо у 20. вијеку мијењали политичке системе и режиме. Као Руси и ми смо гинули у ратовима и имали своје хероје. У чему је разлика? Када су комунисти дошли на власт, заборављени су хероји Првог свјетског рата, мјењали смо називе улица и градова. А кад смо збацили “комунистички јарам“, заборавили смо хероје НОБ-а (а нису сви били комунисти) и наравно, опет смо мијењали називе улица и градова. Данас се не сјећамо ни хероја Отаџбинског рата, а главни град Републике Српске, 15 година од завршетка рата нема спомен обиљежје борцима који су дали своје животе за нашу Отаџбину. Томе додајмо наш однос према властитим жртвама и како се односимо према стратиштима као што су Јадовно и Јасеновац и добили смо потпуну слику нашег односа према историји. Као народ брзо заборављамо, а тај заборав смо увијек послије скупо плаћали. Зато је важно да научимо ову „руску лекцију“. Не можемо оцијењивати једну историјску личност или догађај само на основу његове идеолошке боје, него на основу тога шта је оставило иза себе и у које вриједности је вјеровала. Као што се не смијемо одрећи хероја Косовског боја, не смијемо се одрећи ни хероја НОБ-а. Будимо поносни на сопствену историју, била она комунистичка или монархистичка. Не живи се у историји, нити се историја треба користити у дневно политичке сврхе. Из историје се учи и на њу се позивамо у најтежим тренуцима. Хајде да од Русије научимо и ову лекцију. Требаће нам...

година 2013.

Бр. 7


ТЕМА БРОЈА: 70 ГОДИНА СТАЉИНГРАДСКЕ БИТКЕ Жељко Ђурђевић

Прекретница Другог свјетског рата „Никада нисмо сумњали у своју домовину Русију.Нимало.Русија је огромна земља.Многи су нас покушали побиједити.Никоме то није успјело. ” (Официр Црвене армије) Дана 22. јуна 1941. Њемачка и њене савезнице, Силе осовине, извршиле су инвазију на Совјетски Савез са 4,3 милиона војника. Њихове трупе су брзо напредовале на фронту од Баренцовог до Црног мора, наносећи тешке поразе Црвеној армији, која је претходно осакаћена Стаљиновим чисткама. Хитлер је директивом бр. 41 од 5. априла 1942. године , као стратешки циљ њемачке љетње офанзиве одредио да се:„коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора енергије. „У сваком случају мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобраћаја“, наредио је тада Хитлер. Совјетске јединице водиле су огорчене борбе. Само у одбрану Москве требало је ангажовати око 40 резервних дивизија, а да би се одбио главни удар, требало је одблокирати Лењинград и извршити контранападе и одбацити непријатељску војску. Међутим Хитлер је промјенио ток ратовања и без стварног разлога напао Стаљинград, расподјелио снаге пославши их на југ, тако да је Црвена армија била додатно растерећена на појединим дијеловима фронтова. На Стаљинград је кренуло 590.000 њемачких и коалиционих војника подржаних са 1.000 тенкова и око 1.000 авиона и 10.000 топова и минобацача. Видећи да ће град пасти требало је ангажовати додатне јединице, као и послати већ постојеће у одбрану града и направити упоришта и линије одбране. Ниједна од зараћених страна није ни слутила да ће битка која слиједи бити главна прекретница Другог свјетског рата.

Бр. 7

година 2013.

Василиј Чујков

Командант нас је упозорио: „Ни корака натраг! Немамо гдје на другу страну Волге! Борите се до смрти!” (Руски снајпериста Гарја Хохолов)

05


ТЕМА БРОЈА

ОПЕРАЦИЈА ПЛАВО Њемачка армијска група „југ,“ која је претходно освојила Украјину, одабрана је да продре кроз јужне руске степе на Кавказ и заузме кључна совјетска нафтна поља у Бакуу, Грозном и Мајкопу. Ова љетња офанзива, са кодним именом Операција Плаво, требало је да укључи 6. и 17. армију и 4. и 7. оклопну армију. Операција је коначно отпочела кад је армијска група„југ“ започела свој напад у јужној Русији 28. јуна. 1942. године. Почетно напредовање је било успјешно - до 3. јула је само 6. армија заробила преко 40.000 совјетских војника. До краја јула Њемци су одбацили Совјете преко ријеке Дон уз помоћ својих савезника, италијанских, мађарских, хрватских и румунских армија. Шеста армија је била на само неколико десетина километара од Стаљинграда, а 4. Панцер армија је помогала у намјери освајања града.До тог тренутка совјетским командантима су већ биле јасне њемачке намjере и у јулу су начињени планови за одбрану Стаљинграда. Генерал (касније маршал) Андреј Иванович Јеременко постављен је за команданта фронта, док је Жуков задужен за контранападе против 6. армије. Новоформирана 62. армија, под командом Василија Ивановича Чујкова, имала је задатак да брани град по сваку цијену. Фридрих фон Паулус

УЛИЧНЕ БОРБЕ У СТАЉИНГРАДУ „ Количина крви која је овдје проливена не може се оправдати пред Богом. ” „Никада нисам мислио да коњетина може бити тако фина.Глад боли.Лани смо се смијали руским војницима када су јели своје коње.Данас Русима не остављамо ништа. ” (Из писама њемачких војника)

„ Над Стаљинградом је висио огромни црни облак дима, а због топлотног притиска облак дима претворио се у огромни крст.Тада смо ми у томе видјели надгробни споменик за Стаљинград.Нико још није слутио да ће то бити надгробни споменик Шесте армије. ” (Герхард Денглер, официр Треће пјешадијске дивизије)

06

Борбе у граду биле су жестоке. Битка за Стаљинград је била од виталног значаја, не само за Стаљина, већ и за Хитлера. Совјетска команда је пребацила стратешке резерве Црвене армије из околине Москве на доњи ток Волге заједно са целокупном расположивом авијацијом, која није била ангажована на другим фронтовима. Команданти обе зараћене стране били су под великим стресом. Паулус је имао очни тик, док је Чујков добио екцем, због чега су му обе руке биле у завојима. Стаљин је 28. јула, указом бр. 227, наредио стријељање сваког војника који би се повукао. Слоган је био „Ни корак назад!“. За вријеме битке совјетске сигурносне снаге (НКВД) су ухапсиле око 500 и стријељале 278 дезертера. На фронт су вратиле 14.833 војника. По другим историчарима, Совјети су током битке стријељали 13.500 својих дезертера, што је једнако саставу цијеле дивизије. Њемци су се у међувремену трудили да напредују по сваку цијену, трпећи тешке губитке. Совјетска појачања, која су пребацивана преко Волге са источне обале, константно су била под нападом немачке артиљерије и авијације. По статистици, новопридошли совјетски војник, који би стигао у град, могао је да очекује да ће живјети још неколико сати. Огорчене борбе су бјесниле за сваку улицу, фабрику, кућу, подрум и степениште. Њемци, који су ово невиђено градско ратовање назвали„пацовски рат“, горко су се шалили како су заузели кухињу, али се још увијек боре за дневну собу. година 2013.

Бр. 7


ТЕМА БРОЈА

Крвави Мамајев Курган У новембру, након три мјесеца спорог и крвавог напредовања, Њемци су коначно избили на обалу ријеке, пресјекавши територију под контролом Црвене армије на два мала џепа, која су се леђима ослањала на обалу Волге. У том тренутку Њемци су контролисали око 80% територије разрушеног града. Брдо Мамајев Курган је и даље остало главна мета њемачких напада и око њега су се водиле жестоке борбе. Браниоци су нарочито жесток отпор пружали у хали фабрике трактора „Црвени октобар“, у којој су радници за све вријеме трајања борби производили нове и поправљали оштећене тенкове, као и у Павловљевој кући.

„ Борећи се у зградама долазили бисмо у свакакве ситуације.На примјер, Руси би сједили у подруму, а наши људи били на првом и другом спрату, али на задњем спрату би опет били Руси.То смо често виђали у преосталим зградама. ” „Када би Руси изненада скочили у наше ровове, није било друге него дохватити лопату и ударити их испод главе, прережете артерију и избаците их из строја. ” (њемачки пјешадинци)

„Кота 102,0“, тако се на војним картама означавао Мамајев курган. То брдо је имало изузетно важан стратешки значај. Са његовог врха се отварао одличан видик, а самим тим и могућност гранатирања цијеле територије, укључујући и гранатирање војске приликом форсирања Волге. За 62. армију, под командом Василија Ивановича Чујкова, хероја Стаљинграда, великог совјетског војсковође и двоструког хероја Совјетског Савеза, одржавање ове позиције било је питање живота и смрти. Да би га успјешно одбранили, Совјети су морали да поставе одбрану на рубовима брда. Одбрана је укључивала бодљикаву жицу, ровове и минска поља.Њемци су напредовали ка брду са великим губицима. Када су га коначно заузели, довукли су тешку артиљерију и отпочели паљбу на сам центар града, као и на жељезничку станцу Стаљинград-1, која се налазила испод брда. Железничка станица је четири пута била у немачким и совјетским рукама. Команда над брдом се неколико пута мијењала током битке. Њемци поново заузимају Мамајев Курган 27. септембра 1942. године. Совјети су тада држали своје позиције на обронцима брда. Њемци су се грчевито бранили до 26. јануара 1943. године, када је совјетска зимска офанзива уништила и заробила немачке снаге унутар Стаљинграда.

Стаљинградске статуе током опсаде Бр. 6

година 2013.

07


ТЕМА БРОЈА

Када је битка завршена, крвљу натопљено блатона брду је орањем помијешано са остацима метала од битке. Блато је садржало измећу 500 и 1.250 комада метала по квадратном метру. У прољеће је земљиште остало црно, тако да трава није могла да никне на њему. Стрми дијелови брда су поравнати због интензивног гранатирања и бомбардовања. Чак и данас је могуће пронаћи дијелове костију и метала закопаних дубоко у брду.

НЕУНИШТИВА КУЋА Павловљева кућа је, током битке, била изузетно добро брањена четвороспратна стамбена зграда. Добила је име по совјетском нареднику Јакову Павлову, који је командовао водом и који је заузео ову зграду и бранио је током битке. Кућа се налазила паралелно уз обалу ријеке Волге, на великом тргу "9. јануар“. Њемачки војници су је напали септембра 1942. Вод 13. гардијске армије је добио наређење да заузме зграду и да је брани. Водом је командовао млади Јаков Павлов, који је замјењивао свог рањеног команданта. Напад је био успјешан, иако су само четворица војника преживјела борбу. Они су сами наставили да бране зграду. Послије неколико дана, коначно је стигло појачање, које је донијело браниоцима митраљезе, против-тенковске пушке и минобацаче. Укупно 25 бранилаца су окружили зграду бодљикавом жицом, минским пољима и поставили против-тенковска и митраљеска гнијезда на прозорима. Ради боље интерне комуникације и допреме, пробили су пролазе у зидовима, подруму и на горњим спратовима и ископали комуникациони ров до совјетских спољних положаја. Намирнице су им дотуране кроз ров или помоћу бродова, који су прелазили ријеку, упркос њемачким ваздушним ударима и артиљерији. Ипак, хране, а поготово воде је недостајало. Како није било довољно кревета, војници су покушавали да спавају на изолационој вуни покиданој са цијеви. Њемци су нападали зграду по неколико пута на дан. Сваки пут када би њемачка пјешадија или тенкови покушали да пређу трг и приближе се кући, Руси су на њих отварали снажну ватру из подрума, са прозора и крова. Остављајући трaг прекривен спаљеним лешевима и челиком, Њемци би морали да се повуку. Павловљева кућа је постала симбол тврдоглавог отпора Совјетког Савеза током Стаљинградске битке и Великог отаџбинског рата уопште. Овај примјер је толико истакнут, јер су њемачке армије, које су претходно освајале градове, па и цијеле земље, за мање од мјесец дана биле неспособне да освоје једну полу-срушену кућу, коју је током већег дијела времена бранило само нешто преко десетак војника, упркос двомјесечним покушајима. Постоји податак да је зграда на тргу „9. јануар“ била обиљежена као тврђава на њемачким мапама.Браниоци су се хвалили да су њемачки војници имали више жртава испред Павловљеве куће, него што су имали током напада на Париз.

08

Неуништива кућа

ОПЕРАЦИЈА УРАН ПОЧЕТАК КРАЈА ШЕСТЕ АРМИЈЕ На савјетовању државног комитета одбране СССР-а, 13. септембра 1942.године, донесена је одлука о противофанзиви код Стаљинграда. План за противофанзиву добио је назив “Уран“ и предвиђао је опкољавање и уништавање великих снага противничке војске. Дана 19. новембра, друга совјетска офанзива, под кодним именом „Уран“, започела је јужно од Стаљинграда. У обручу је остало 230.000 њемачких и румунских војника и 369. Пуковника хрватске пјешадије. Ту се затекло око 10.000 цивила и хиљаде заробљених совјетских бораца, а око 50.000 Њемаца је остало изван обруча. Хитлер је говорио да њемачка армија никад неће напустити град,а Херман Геринг је тврдио да Луфтвафе може да снабдјева 6. армију ваздушним мостом, што би дозволило Њемцима да наставе са борбом, док не дођу појачања. Ипак, свима је било јасно да је ово немогуће, јер капацитет носивости Луфтвафеа није био довољан. Дневно би могли допремити 300 тона, а 1.600-2.600 тона су износиле потребе војске у обручу. Хитлер је својим заробљеним армијама поновио наређење да „нема предаје“.

„Јесам ли саосјећала са њемачким војницима? Наравно да нисам. Како би ми их било жао? Једанпут када сам била на дужности, видјела сам њемачке заробљенике који су носили рањеника. Рекла сам им: „Будале, шта сте тражили у Русији? ”Нијемци су били прљави, у дроњцима. Како би ми их било жао. Ко их је позвао у нашу земљу? ” (Марија Лапина, болничарка Црвене армије)

година 2013.

Бр. 7


ТЕМА БРОЈА

КОНАЧНА ПРЕДАЈА Неки од Паулусових официра су тражили од њега да прекрши Хитлерова наређења и покуша пробој из Стаљинграда. Паулус је био посвећен војник и помисао на непоштовање наређења му се гадила.Ерих фон Манштајн је стигао 27. новембра у Новочеркаск, гдје је формирао штаб ГА „Дон“. Послије брижног проучавања ситуације закључио је да ситуација није тако лоша.“Фирер је у праву када захтјева од фон Паулуса да не напушта Стаљинград“, рекао је тада Шулцу, свом начелнику штаба. Већ 30. новембра, двоструко се смањила територија коју је држао опкољени непријатељ. Међутим, Њемци су се супротстављали, па у почетку њихове снаге нису могле бити пресјечене на два или више дијелова. Совјетска команда дуго је сматрала да се у обручу налази само 85-90 хиљада њемачких војника, али касније се испоставило да се у обручу нашло око 330 000 људи. Губитак два аеродрома код Питомника (16. јануара) и Гурмака (25. јануара) значио је пропаст Геринговог ваздушног моста и крај добављању намирница и евакуацији рањених. Њемци су умирали од глади и почело је да им недостаје муниције. Упркос свему, наставили су са тврдоглавим отпором, јер су вјеровали да ће Совјети стријељати оне који се предају. Поново су почеле крваве градске борбе, али овај пут су Њемци били притиснути на обале Волге, одсјечени, без хране и муниције и под совјетским тешким нападима.

Њемци нису успјевали снабдјети трупе у обручу, тако да је војска добијала минимално следовање хране - 100 грама хљеба дневно. То је тако потрајало све до католичког Божића 1942. године , послије чега им је следовање смањено на само 50 грама. Касније су по 50 грама хљеба добијале само оне јединице које су непосредно водиле борбу. Остали су се хранили само коњском супом, која је кувањем коњских костију постајала „масна“. За кратко вријеме Њемци су истрјебили преостале псе, мачке и вране. Њемачка команда није успела да снабдије јединице зимским униформама, тако да су војници на -30 лежали на снијегу у љетњим униформама. У децембарским борбама 6. армија је изгубила преко 80.000 војника и официра. Због покушаја дезертерства, у обручу 6. армије, изречено је више од 360 смртних казни. Дана 8. јануара 1943. године, Црвена армија је понудила прилично часне услове капитулације њемачким снагама, опкољеним у рушевинама Стаљинграда. Паулус, којем је Хитлер забранио предају, није одговорио на предају и тиме је одвео у пропаст 6. армију. На десету годишњицу свог доласка на власт (30. јануара) Хитлер унапређује Паулуса у чин генерала фелдмаршала. Како никада ниједан фелдмаршал није био заробљен, Хитлер је вјеровао да ће се Паулус борити до краја или починити самоубиство. Међутим, када су јединице Црвене армије продрле до његовог командног мјеста, Паулус се предао и потписао капитулацију својих јединица, те је официрима строго забранио самоубиство уз образложење да морају дијелити судбину својих војника. Отпор преосталих њемачких и других јединица окончан је 2. фебруара. Хитлер је бјеснио због фелдмаршалове предаје и изјавио да се Паулус "могао ослободити свих мука и уздићи се у вјечност и националну бесмртност , но он је радије изабрао одлазак у Москву".

„Обичним војницима нису више допуштали приступ авионима. Но неки би се пробили. Ако није било мјеста унутра, објесили би се за точкове и крила. Када би се авион дигао на тристо метара падали су, јер би се смрзнули и не би се могли држати.” (Хајнц Томас, њемачки војник) Разрушени Стаљинград

Бр. 7

година 2013.

09


ТЕМА БРОЈА

БИЛАНС И ЗНАЧАЈ БИТКЕ Црвена армија тврди да је у овој бици имала 1 129 619 жртава. Од њих, 478 741 се сматрају неповратним губицима (убијени у борби, умрли од рана и болести, нестали и заробљени), док су 650 878 рањени, обољели или смрзнути. У овим бројкама се не рачунају цивилне жртве, чији број није тачно познат. Историчари су процјенили губитке Сила осовине у бици за Стаљинград на 8500001000000 (мртви, рањени, заробљени), међу свим родовима Вермахта и његових савезника. По државама поријекла, то су: 585 000 Њемаца, 110 000 Италијана, 160 000 Румуна, 143 000 Мађара. Око 50 000 руских добровољаца, који су сарађивали са њемачком армијом, је убијено или заробљено. Код Стаљинграда је заробљено између 91 000 и 120 000 њемачких војника. Од њих је само 6.000 преживјело заробљеништво и вратило се кући. Већ ослабљени болешћу, глађу и недостатком медицинске његе, док су били у опсади, заробљеници су послати у радне логоре по цијелом Совјетском Савезу, гдје је већина од њих умрла од претјераног рада, тифуса и слабе исхране.

Неколицина виших официра је одведена у Москву, гдје су кориштени у пропагандне сврхе. Неки, укључујући фон Паулуса, потписали су антихитлеровске изјаве, у сврху њиховог објављивања њемачким војницима. Генерал Валтер фон Зајдлиц Курцбах је понудио да оформи антихитлеровску армију од преживјелих из Стаљинграда, али Совјети нису прихватили ову понуду. Тек су се 1955. године преживјели заробљеници вратили у отаџбину. Многи историчари сматрају битку за Стаљинград једном од најкрвавијих битака у историји ратовања и главном прекретницом Другог свјетског рата. Осим огромног војног пораза који је доживјела 6. армија, у Њемачкој је тада уништен мит о непобједивости Хитлерове армије. За Совјете, побједа у Стањинградској бици, означила је почетак ослобођења Совјетског Савеза и пут ка коначној побједи над нацистичком Њемачком.

Совјетски борци

10

година 2013.

Бр. 7


ТЕМА БРОЈА

Схематски приказ Стаљинградске битке извор: Руска реч

Бр. 7

година 2013.

11


Илија Ковачевић

ТРИЈУМФ ВОЉЕ „Иза Волге за нас није било земље.“ (натпис на гробу Василија Зајцева)

Слика 1, Василиј Зајцев, дио цртежа панораме Стаљинградске битке, преузето са: http://www.volfoto.ru

Сад дуните у три половине ове хаотичне цјелине и нека секвенца људске трагедије, под именом Битка за Стаљинград, почне тећи . Ту ћете примјетити човјека ког зову Зајцев, Василиј Зајцев. Он долази из неког горштачког мјеста са Урала, гдје је морио вукове у трку. Он је снајпериста који не промашује. У раније описаној сценографији он је риба у води. Ви га примјећујете, јер гледате холограмску битку у своме стану. Нацисти не могу, зато гину. Из тог разлога њемачки каменоресци раде прековремено. 225 војника Вермахта, од чега 11 колега снајпериста зијанило је живот под руинма Стаљинградским, а од метака Василија Зајцева. Уз раме Зајцеву, који постаје и медијска сензација, Германе у душу убијају и мање познати, али не много мање ефикасни снајперисти, Куликов и Зикан. Од три половине ове трагичне симетрије прошла је само зима. Рат се наставио, а Василиј је улазио у легенду на рушевинама Стаљиновог именграда. Знам да сада знате ко је овај бесмртник. Ко није гледао “Enemyatthegates”,нека погледа. Ко није ништа читао о њему, нека прочита. Ово није Википедијин чланак и не дај Боже да сува фактографија умори читање. Ово је мјесто, да се буде прагматичан и извуку какве максиме из повијести ловца на уралске вукове и оне опасније, швапске. Да испијемо антидоте и поставимо замке.

12

Постпразнична малодушност и истрошеност имају бити третирани антидотима, ма каквим било. За тек надолазећу депресивност, замке и гвожђа разасућемо по густој шуми на чијем смо ободу, нек цркне под њима ником не требала. Антидот и замка, дакле, треба да буде овај текст, као и сваки што треба да буде. То су његови разлози. Замислите, сад, најљућу зиму којој сте били свједоци. Потом замислите зиму, од те зиме двоструко љућу и још пола од тога љућу. Не читајте даље, тј. док не призовете пред очи што се од Вас тражи. Залеђене брезе, леден ваздух, црвени образи и гангренозни екстремитети - хладноћа! Пола од тога, оставите сад по страни. Ово је на реду за присјећање. Најраскопанији и најразрушенији град који сте угледали, или село. Не тражи по интернету, не гледај на кабловској. Замисли. Може ли се!? Армирани бетон, алуминијум, опека, шљунак и цијеви у пепелу и праху, а ни камен на камену који није помјерен. Солитери, куће, страћаре и замкови болесни на смрт, у смраду и распадању. Пола и од тога сад оставите по страни. Вријеме је да се овим Ваша памет забави. Људи у сурим, зеленим и црним зимским капутима пуцају у оног прекопута, а не играју пејнтбол. Много људи, више него што можете да замислите. Пушке, метке, чауре и барут замислите, кроз контраст филмске патетике или нативно, без ње. Пригушене крике одлазећих људских бића, некрополу која не врви самим црвима већ и животом који хоће уточиште радије у смрти, него под сметљиштем које му не да даха.

година 2013.

Бр. 7


ТЕМА БРОЈА

Зајцев је савјетовао своје ученике, снајперске полазнике: „Један метак - смртоносни погодак.“ Нека то буде и Ваше гесло. „Не маши кад гађаш, с тим да претходно добро нанишаниш.“ И овоме нас учи његов случај: „Буди стрпљив.“ „Предано ради свој посао и нећеш се бринути за резултат.“ „Није важно каквим се послом бавиш (а није, да бити снајперсита није кукавички, чак и кад сте борци за праву ствар) већ како.“ „ Живјети почиње само онај ко је прежалио свој живот.“ А онима што се жале на тешкоће: „Ко има своје зашто, поднијеће скоро свако како.“ Као што мудро написа сифилитични брко 3. Исти брко рече и да: „Најтоплији југ за људе још није пронађен.“ Ако је и било воље и вјере у тај исти југ и топлије доба и сјајније сунце у онаквом Стаљинграду и многим Стаљинградима, како онда чистог образа, у времену мира и обиља, рећи да се нема воље и да се нема вјере. Зато: „Не чекај невољу, да постанеш бољи.“ „ Не учи на својим, нег на туђим грешкама.“ „Није срамота погинути од Зајцева, срамота је не учити од Зајцева. “Управо његова прича свједочи да је „Боље знати, нег имати.“ и да „Сваки снајпер има свој ефективни домет.“ „Нема лица без наличја, сјети се тога кад дођу зла времена и немој цмиздрити; нема лица без наличја, сјети се тога у благословеним временима и немој се узохолити.“ „Увијек постоји излаз, увијек постоји могућност избора. Било их је за фон Паулусове армије, биће их и за тебе.“ „Не улази у сукоб са својим Василијем Зајцевим.“ Као у пјесми, стога дигните главу и усправно станите, али немојте се смијешити без разлога, јер то раде само идиоти. Држите понеку од ових максима. Сами, још радије, налазите максиме. Ништа не може бити толико страшно да се не може савладати, чак ни милион Њемаца који имају намјеру да вас убију. Немате, зато, право на малодушност. Уколико немате избора, учините да га буде и онда изаберите праву ствар. Ако има неких који не разумију, разумјеће кад дође вријеме и ако буде требало. Остали нека почну дјеловати.

Бр. 7

година 2013.

13


Жељко Ђурђевић

СИМБОЛИ СТАЉИНГРАДСКЕ БИТКЕ Најкомплетнију колекцију докумената и предмета повезаних са битком. Осим грандиозног панорамског приказа саме битке, музеј садржи најкомплетнију колекцију докумената и предмета повезаних са битком.

МУЗЕЈ„СТАЉИНГРАДСКА БИТКА” Музеј-панорама „Стаљинградска битка”, један је од најважнијих свједока Стањинградске битке, али и историје Волгограда. У музеју се налази панорама “Пораз њемачко-фашистичке војске под Стаљинградом.”, Откривена 1982. године. Музеј-панорама се састоји од осам изложбених сала, те војно историјске библиотеке. Музејски комплекс обухвата и историјски споменик федералног значаја рушевину парног млинаПавловљеву кућу и оклопни чамац БК-13, споменик морнарима Волжске ријечне флотиле.

Музеј има велику умјетничку збирку, преко 60 000 јединица укључује збирке фотографија, негатива, филмова, фото албума итд. Нумизматички фонд обухвата око 6000 предмета. Фонд поклона садржи око 7000 предмета из 65 земаља, са свих континената. Међу њима се извдвајају копије Роденових скулптура, захвалница америчког предсједника Френклина Рузвелта и мач енглеског краља Џорџа VI. Један од најстрашнијих експоната изложбе је ампутирана нога њемачког војника - подсјетник на јаку зиму 1942-1943.

Музеј Стаљинградске битке

14

година 2013.

Бр. 7


ТЕМА БРОЈА

МАЈКА ОТАЏБИНА ЗОВЕ Најпознатији споменик Стаљинградске битке је статуа „Мајка отаџбина зове“,висока 85 метара, која се налази у оквиру комплекса „Херојима Стаљинградске битке“, на брду Мамајев курган. Аутор скулптуре је Јевгениј Вучетић, совјетски вајар српског поријекла. Одмах по завршетку борбених дејстава у Стаљинграду, погинули борци су сахрањени на Мамајевом кургану. Савјет министара РСФСР је 1958. године донио одлуку да се започне са изградњом споменика према Вучетићевом пројекту. Грађевински радови трајали су све до 1967, када је свечано откривен споменик гигантских размјера. Меморијални комплекс заузима површину од 26 хектара, а јединствена архитектонско-вајарска композиција дугачка је километар и по. Од подножја до врха узвишења, где су премјештени посмртни остаци 34.505 војника, који су бранили град, води 200 гранитних степеника. Степеници симболизују 200 дана крваве борбе. Ту се налази и 35 гранитних спомен-плоча хероја Совјетског Савеза. На Мамајевом кургану сахрањен је и Василиј Иванович Чујков, чији је лик приказан на једној скулптури меморијалног комплекса.

Сам Вучетић је овако описао своје дело: „Трудили смо се да дочарамо прије свега несаломиви морал и дух совјетских бораца и њихову потпуну преданост отаџбини“. Идеја повезује елементе ансамбла: Трг бораца на живот и смрт; зидове-рушевине са херојским барељефима бранилаца Стаљинграда, посвећеним одбрани са једне стране, и нападу са друге; Трг хероја са шест скулптуралних група које симболизују подвиге бранилаца; Дворану ратне славе са Вјечним огњем у облику бакље, чврсто стегнуте у руци; Трг жалости са скулптуром мајке која оплакује палог хероја; Ратничко меморијално гробље и централна скулптура меморијалног ансамбла монумент „Мајка Отаџбина зове!“ Алегорични лик Мајке отаџбине,са мачем у руци,позива своје синове у победнички бој. Уста су јој отворена, што је неуобичајено за скулптуре. О том детаљу се дуго расправљало. Једном су функционери питали Вучетића: „Зашто су јој отворена уста?“ Он је одговорио:„Она виче: за отаџбину... мајку вам вашу! Мамајев курган је 2008, народним гласањем, убројан међу седам чуда Русије. Преко три милиона људи сваке године долази у Волгоград да се попне на врх Мамајевог кургана, стопама херојабранилаца отаџбине. Тек 2045, на стогодишњицу побједе у Другом свјетском рату, моћи ћемо да сазнамо какву поруку су својим потомцима оставили хероји Стаљинградске битке. Управо тада ће бити отворена капсула са поруком, коју су ратни ветерани 1970. похранили на територији меморијалног комплекса.

Мајка Отаџбина зове Бр. 7

година 2013.

15


ТЕМА БРОЈА

„В землянке“ ПЈЕСМА СА КОЈОМ СЕ УМИРАЛО Пjесма„У земуници" има необичну историју. То је надалеко чувена пјесма, која је била веома популарна међу свим војницима Црвене армије. Пјева о љубави према драгој дјевојци, коју војник врло вјероватно неће више никада видјети. Совјетски новинар и пjесник Алексеј Сурков је њен текст написао у писму жени послије тешке борбе у новембру 1941. године, када се као новинар задесио у бункеру на фронту. Фебруара 1942. године, током посјете композитора Константина Листова редакцији новина, показане су му ријечи будуће пјесме и он је одлучио компоновати мелодију за њу. До премијере пјесме, тј. до излажења нота и ријечи у новинама, долази 25.3. 1942, након чега одмах стиче велику популарност у Црвеној армији, али истовремено и непопуларност у војном и политичком врху Совјетског савеза, тако да је дошло до неформалне забране пјесме. Цензори су затражили да се из ње избришу „дефетистички редови", посвећени вољеној жени: „Доћи до тебе није ми лако, док су до смрти четири корака." Борци су сазнали за захтјев, да се из пјесме избришу важне ријечи, па су у заједничком писму замолили пјесника: „Напишите овим људима, да до смрти има 4 хиљаде енглеских миља, а за нас задржите онако како је, јер добро знамо колико је корака до ње, до смрти."

Због свих наведених разлога се, уз пуну државну подршку, појавило више верзија ове пјесме, са измјењеним "проблематичним" стиховима, али у очима војника то није било оно право, тако да је оригинална верзија задржала легендарни статус и постала неформална химна бранилаца Стаљинграда, без обзира на противљење са врха.

В землянке Бьется в тесной печурке огонь, На поленьях смола, как слеза, И поет мне в землянке гармонь Про улыбку твою и глаза. Про тебя мне шептали кусты В белоснежных полях под Москвой. Я хочу, чтобы слышала ты, Как тоскует мой голос живой. Ты сейчас далеко-далеко. Между нами снега и снега. До тебя мне дойти нелегко, А до смерти четыре шага. Пой. гармоника, вьюге назло, Заплутавшее счастье зови. Мне в холодной землянке тепло От моей негасимой любви.

Дио панораме у музеју Стаљинградске битке

16

година 2013.

Бр. 7


ИНТЕРВЈУ Интервју радила- Дара Петровић

„ПРАВО ПИТАЊЕ ЈЕ ЗАШТО СМО УОПШТЕ ИКАДА УКИДАЛИ РУСКИ ЈЕЗИК!“ Интервју са шефом катедре за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Бањој Луци, проф.др Душком Певуљом.

Бр. 7

година 2013.

17


ИНТЕРВЈУ

Газета: Од када постоји катедра за руски и српски језик и књижевност? Проф. др Душко Певуља: Катедра је почела са радом школске 2012/13 године. Пошто смо одобрење са потребним лиценцама за рад добили нешто касније, пријемни испит је обављен крајем септембра мјесеца, а 10. октобра је започео са радом одсјек за руски и српски језик и књижевност. Важно је напоменути да је то двогрупа и да је пракса нашег факултета да са тим новооснованим катедрама за које немамо довољно кадра, а које се тичу страних језика, направимо двогрупу. Уколико се тај одсјек буде развијаоонако како ми планирамо, кроз неколико година ћемо добити самосталан одсјек за руски језик и књижевност, што је наш циљ и потреба друштва. Колико је стара идеја за оснивање катедре? Идеја за отварње катедре за руски језик постоји од када постоји „стари“ Филозофски факултет. Ми смо 1999/2000 године одржали пријемни, гдје се, нажалост, пријавило врло мало кандидата и некако је тада замрла идеја о оснивању овог студијског програма. Међутим, усљед муњевитих промјена које су се десиле почетком 20. вијека, поновне афирмације Русије као свјетске силе, наше спољнополитичке преорјентације, поновне повезаности са Истоком и нашим словенским свијетом, поново је оживјела та идеја. Морам рећи да се у посљедњих пет година интензивно размишљало о отварању одсјека за руски језик, јер је он веома важан за србистику. Србистика је изњедрена из славистике, а главна дисциплина славистике, због своје величине и утицаја, јесте русистика. Зашто је толико времена било потребно за отварање катедре? То није питање за мене, јер се више тиче неке наше опште друштвене инертности и залуђености Западом, што ја лично не подржавам. Дакле, то је резултат непоштовања сопствене културе, језика и традиције, јер је руски језик у једном историјском раздобљу био и наш књижевни језик. Степен преплитања и блискости наше културе са словенским културама, а највише са руском, је такав да је можда право питање зашто смо уопште икада укидали руски језик. Наравно да није уреду што се толко чекало, као ни то што се руски језик престао изучавати на нашим катедрама и факултетима, али сам увјерен да је пред нама доба велике афирмације руског језика и књижевности, те благотворног руског културног и цивилизацијског утицаја. Кад је био изражен, тај утицај, он је био потврда нашег словенског и српског идентитета,јер једино у нашој средини, у нашим геополитичким околностима, афирмација руског језика и културе не значи потирање, него напротив, потврђивање и нашег српског језика и културе.

18

Од кога сте имали подршку при отварању катедре? Оно што је парадокс и што нас враћа на прво или друго Ваше питање је ометање од стране ресорног министарства, што је нонсенс сам за себе. Било је неког неразумног одлагања, јер је претпрошле године, бар што се тиче дијела који смо ми требали да урадимо, све било спремно за отварање студијског програма. Дакле, неке специјалне помоћи нисмо имали ни од кога, напротив ометали су нас. Сматрам да до тог није требало да дође, по некој логици ствари. Подршка се очекује у будућности, јер нам несебичну подршку пружа руски амбасадор, на чему смо му јако захвални.Одржавамо контакте и са руском компанијом „Нестро“,ради спонзорисања наших будућих издања и куповине књига. Дакле, ми подршку тек очекујемо, а досада смо само имали добру вољу и увјерење да у нашој средини треба афирмација руске културе. Колико студената је уписало руски језик, а колико их се пријавило за упис? Каква је заинтересованост за учење овог језика? Као што смо очекивали и процјењивали, интересовање за овај студиј је било заиста велико. Уписано је 30 студената, а скоро је дупло било заинтересованих, тј. било је око 60 кандидата на пријемном испиту. Практично, за једно мјесто су конкурисала два кандидата. И даље, по оним информацијама које добијамо, интересовање за руски језик постоји и то је нешто што нас заиста радује и што је једно оправдање више том нашем опредјељењу да покренемо овај одсјек. Колико на катедри предаје професора/ асистената и да ли их је довољно за спровођење квалитетене наставе? Тешко је о томе говорити будући да тек један семестар постоји овај студиј. У првом семестру има 7 предмета и исто толико професора. За сада је све на одговарајућем нивоу. Ваше питање ће имати смисла тек кроз неколико година, јер на нама лежи велика одговорност и питање како засновати тај одсјек. Биће врло важно изабрати прве асистенте, а они ће највјероватније бити из ове прве генерације. Тек онда ће се моћи говорити о томе какав је овај одсјек у стручном и предавачком смислу. Наша намјера је да то буде на једном квалитетном нивоу. Да ли ћемо у томе успјети, судиће, кроз неко вријеме, неко други. У овом тренутку,у својим редовима,имамо професора Драгана Копривицу из Никшића, који је на ширем српском простору афирмисан као веома угледан професор руског језика, те фонетике и фонологије руског језика. Такође је веома важно напоменути да имамо лектора који је изворни говорник рускога језика. Дакле, у овим првим семестрима је стављен акценат на учење руског језика.

година 2013.

Бр. 7


ИНТЕРВЈУ

Какви су планови катедре у будућности и да ли се планира сарадња са неким универтитетима у иностранству, Русији? Наравно, јер већ имамо контакте са много универзитета у Русији. Позвани смо на разне скупове тамо, а најважнији су свакако позиви за размјену студената. Већ смо добили донацију литературе од 1000 руских књига. Заиста, у том погледу, перспективе су огромне. Наши студенти ће ићи на размјену тамо, ићи ће да уче језик, јер постоји велика заинтересованост руских универзитета, који имају доста солидне фондове за афирмацију своје културе у иностранству. Такође, влада велико интересовање међу професорима из Русије да дођу овдје код нас. Дакле, то ће се сигурно реализовати.Сигурно је да нећемо бити инертни, јер нам је заиста стало да сваки студент, који студира на одсјеку за руски и српски језик, оде у Русију бар један семестар и да тамо, у говорној средини, усаврши руски језик. Како видите статус руског језика у будућности на овим просторима, а какав је тај статус сада? Морам признати да не знам тачно какав је статус руског језика у средњим школама, мада мислим да је изучавање минорно. Све се то ослања на ову нашу причу о једној несређеној ситуацији. У суштини,без познавања руског језика, не можемо знати ни свој језик. Увјерен сам да ће се руски језик на велика врата вратити у наше основне и средње школе, управо због огромне руске литературе, утицаја те земље у свијету и везе са нашим језиком и културом. Као неко ко је и сам учио руски језик током школовања, искрено желим да се то деси, али како су промјенљиве и ћудљиве прилике овдје на Балкану, а специјално међу нама Србима, како у нашем друштву нема константи и како чешће радимо у корист наше штете, него користи, не бих се смио упуштати у никакве далекосежне прогнозе. Међутим, како сада ствари стоје, мислим да ће руски језик бити враћен у школе.

Бр. 7

година 2013.

19


ПОЛИТИКА Петар Станишљевић

ПОЛИТИЧКА ПАРАДИГМА САВРЕМЕНЕ РУСИЈЕ Након пада Берлинског зида 1989. године, који је симболизовао слом комунизма и пропаст Совјетског Савеза, Русија је ушла у једну од најтежих фаза у својој историји. Овај период руске историје, који се назива транзицијски период, био је обиљежен катастрофалним економским показатељима, политичким кризама и друшвеним безнађем.Међутим, десет година касније на власт у Русији долази Владимир Путин и тада почиње процес обнове, развоја и јачања државе, који и данас траје.

Данас је тешко говорити о руској политици, па и о Русији уопште, а да се при томе не спомене Владимир Путин и његова улога у процвату руске државе. Након што је у августу 1999. године постављен за премијера, а у децембру исте године за вршиоца дужности предсjедника Руске Федерације, Путин од тада непрестано влада Русијом, на некој од ове две позиције. Због тога се он сматра својеврсним симболом савремене Русије, која се често назива и Путинова Русија. Међутим, било би погрешно овакав назив мијешати са сличним називима персонализоване власти, попут Лењинове или Стаљинове Русије, с обзиром да је за разлику од њих Владимир Путин изабран демократским путем од стране грађана. Највећи проблеми с којим се суочила Русија на самом крају 20. и почетку 21. вијека јесу економска стагнација, урушеност социјалног система, политичка нестабилност, многе унутрашње и спољашње безбједносне пријетње, као и драстично опадање улоге и утицаја на свјетској политичкој сцени. Све ове проблеме је требало истовремено и под хитно рјешавати, а то је захтијевало одлучног и способног лидера, какав је Владимир Путин. Данас већина ових проблема није у потпуности ријешена, али они више не представљају пријетњу опстанку државе.

20

Путинова побједа на изборима, слободан извор

година 2013.

Бр. 7


ПОЛИТИКА

Ако би се створили предуслови за развој и обнову државе, прије свега, било је потребно покренути економију. Руска Федерација представља једну од најбогатијих земаља, по природним богатствима, залихама сировине и енергетским ресурсима. Међутим, оно што је кочило економију и спрјечавало привредни развој јесу проблеми у власничким структурама предузећа и сумњиве приватизације државних компанија. Због пљачке државне имовине и одлива новца из државе, њој је пријетило дужничко ропство. Такође, посљедице ових проблема су биле социјално раслојавање и стварање огромног јаза између масе сиромашних грађана и нове класе екстремно богатих олигарха, који су често били повезани са мафијом и подземљем. Међутим, када је дошао на власт, Путин се обрачунао са олигарсима, од којих су многи завршили у затвору, а њихова имовина је враћена држави. Економски опоравак се темељио на обнови и развоју стратешких предузећа у државном власништву, модернизацији процеса производње и на извозу енергената, којима Русија обилује, првенствено нафтом и гасом. Од тада руска економија стално расте, а унутрашњи и спољашњи дуг се смањују, тако да је Русија данас једна од најмање задужених земаља у Европи. Економска политика је била изузетно успјешна, а њени резултати се огледају у све већој конкурентности руских производа, од пољопривреде до нових технологија, јачању улоге руских банака на финансијским тржиштима, изостанку буџетског дефицита и константном расту БДП-а, са којим се повећавају приходи и стандард грађана. Процват државе на пољу економије, омогућио је развој социјалних програма и вођење политике усмјерене на „малог“ човјека. То се односило, прије свега, на програме запошљавања и социјалног збрињавања, који су довели до тога да је Русија данас постала једна од земаља са најмањом стопом незапослености. Социјални програми збрињавања односили су се првенстено на рјешавање стамбеног питања младих, којима је омогућено да изнајме или купе стан под повољним условима. Све то је имало посљедице и на побољшање демографске слике, која је у постсовјетском периоду била изузетно лоша, па Русија у задњих пар година биљежи позитивну стопу наталитета. Прилив средстава од привреде је омогућио да се велика средства улажу у здравље, образовање и спорт. Основу здравствене политике чини борба за смањење алкохолизма и наркоманије, који представљају највећу друштвену пријетњу у савременој Русији. У ту сврху финансирају се многе кампање, како би се утицало на свијест људи о штетности ових порока модерног друштва. Што се тиче образовне политике, Русија је данас земља у којој је образовање доступно великом броју младих људи и земља у којој се број високообразованих грађана повећава из дана у дан, а многи руски факултети су на самом врху листе најпрестижнијих факултета свијета. Инвестиције у спортско-рекреативне објекте омогућиле су великом броју грађана да се баве спортом и тиме допринесу побољшању здравља цјелокупне нације, а руски спортисти биљеже врхунске резултате на свјетским и међународним такмичењима.

Бр. 7

година 2013.

Што се тиче унутрашње политике Русије, она се свакодневно суочава са разним изазовима. Дио тих изазова је посљедица комунистичког наслеђа и политичке нестабилности, са којом је Русија била суочена у посткомунистичком транзицијском периоду. Тај период су обиљежиле честе смјене влада, што је представљало главну препреку вођењу јаке и стабилне државне политике. Међутим, доласком на власт Владимира Путина, који је имао добро осмишљену политичку стратегију, многе ствари су се промијениле из корјена. Владајући чврстом руком и водећи одговорну политику, Путин је успио да централизује и стабилизује власт, спроведе кључне реформе, умањи утицај страног фактора у државним пословима и поврати пољуљано повјерење грађана у институције. У складу са политичком културом, у Русији је успостављен полупредсједнички систем власти, који подразумијева велика овлашћења предсједника, па зато не чуди што многе политичке иницијативе потичу управо од њега. Један од главних приоритета политике је стварање грађанског друштва и заштита људских права, борба против корупције и криминала, повећање безбједности у свим сферама и јачање националне свјести и поноса. У циљу што веће демократизације друштва, предузети су многи кораци. Један од њих је увођење веб камера на гласачким мјестима, како би се спријечиле оптужбе, како домаћих тако и страних критичара, о изборним манипулацијама и незаконитостима. Да би се стало у крај корупцији у државним институцијама, недавно је донијет закон којим се забрањује државним функционерима да посједују имовину или банкарске рачуне у иностранству.

Састав руске Думе, Извор - Википедија

21


ПОЛИТИКА

Ово је уједно био и корак према смањивању иностраног, често негативног, утицаја на руску државу и њене институције. Такође, један од приоритета политике представља смањивање погубног утицаја западне културе. Због тога се у многим школама планира увођење патриотског васпитања у циљу јачања националне свијести и поноса Руса, кроз очување руске традиције, која се темељи на духу православља. Многи културни трендови са запада се често јавно осуђују, па се зато планира доношење закона о забрани пропаганде хомосексуализма, који подржава већина грађана, али има и оних који се томе противе. Са увођењем демократије, у Руској Федерацији је дошло до стварања великог броја политичких странка, чиме је дошло до развоја страначког живота и учешћа грађана у политици. Политички спектар прекривају партије од екстремне деснице до радикалне љевице, а главна подјела међу њима је историјска подјела на славенофиле (национално оријентисане) и прозападно оријентисане. У тренутном сазиву руске Думе су четири партије. Највећа међу њима је Путинова Јединствена Русија, а затим слиједе Комунистичка партија Руске Федерације, Праведна Русија и Либерално демократска партија Русије. Неке од опозиционих партија, у сарадњи са невладиним организацијама и разним интересним групама, често организују протесте против тренутне власти, а неријетко за неке од тих партија, њихове лидере и сараднике из НВО сектора постоји основана сумња да су финансирани из иностранства и да им је главни циљ дестабилизација Русије. Да би се спријечило њихово антидржавно дјеловање, недавно је донијет закон којим се НВО финансиране из иностранства сматрају страним агентима.

Такође, један од политичких приоритета Русије јесте безбједност и заштита грађана. Због своје величине Руска Федерација је суочена са сепаратистичким тежњама појединих република. У неколико случајева тај сепаратизам је био повезан са теористичким активностима и нападима, па је на крају чак прерастао и у грађанске ратове. Због тога је Русија велики дио средстава из буџета морала усмјерити у развој и јачање војске и војних средстава. Данас руска војска посједује најмодерније оружје, од пјешадијског наоружања и опреме, преко тенкова и авиона, до подморница најновије генерације. У циљу повећања спољне безбједности, формирана је Организација о колективној безбједности и сарадњи (ОДКБ). Ова организација обухвата првенствено земље са простора бившег СССР-а, а главни циљ јој је јачање војно-безбједносне сарадње међу земљама чланицама. Окосницу ОДКБ-а чине руске оружане снаге, па многи ОДКБ виде као насљедницу Варшавског пакта.Међутим, за разлику од њега, ОДКБ се базира на квалитету, а не на квантитету и спремна је да дјелује у било ком дијелу планете у циљу заштите интереса својих чланица. Иако тренутно нема битнију улогу у свијету, постоје назнаке да ће ОДКБ у будућности представљати противтежу НАТО пакту. У спољној политици, главни приоритети Русије су ширење утицаја у интересној сфери некадашњег СССР-а, територијално проширење и враћање улоге и јачање утицаја на свјетској политичкој сцени.Њена спољна политика је усмјерена на стварање мултиполарног и праведног свијета, утемељеног на равнотежи снага великих сила.

Руска војска, факти.орг

22

година 2013.

Бр. 7


ПОЛИТИКА

Иако је Руска Федерација највећа држава на свијету, она нема ни империјалне тежње, а ни претензије на глобалну доминацију. Међутим, Руска Федерација има намјеру територијалног проширења на ненасељени Арктик, прије свега због залиха гаса и нафте у том подручју.Такође, у последње вријеме се често спекулише о могућности да Русија откупи Аљаску од САД, које се налазе у тешкој економској ситуацији. Непосредно након распада Совјетског Савеза, већина бивших република је створила Заједницу независних држава (ЗНД) у циљу одржавања међусобних веза и побољшања сарадње, а главни стуб ове заједнице чини управо Руска Федерација. Осим овог утицаја на простору бившег СССР-а, Русија је усмјерена и на повратак некадашњег утицаја у земљама у развоју и земљама трећег свијета. Да би могла да парира Европској унији, Русија је заједно са Белорусијом, Казахстаном и Киргистаном створила Евроазијску унију (ЕАУ), која представља највећи економски простор на свијету.Иако ће ове двије уније имати много организационо-функционалних сличности,основну разлику међу њима представља чињеница да Евроазијска унуија обилује огромним природним потенцијалима. Такође, један од темеља међународне економске политике Русије чини чланство у БРИКС-у, Г8 и Г20, који окупљају економски најмоћније и индустријски најразвијеније земље свијета, са којима Русија сарађује политички и економски, а са некима и војно. Свој утицај у свијету Русија остварује преко извоза енергената, а недавно најављена производња нове врсте нафте утицаће на то да Русија може диктирати цијену барела на свјетском тржишту, чиме ће се утицај САД-а осјетно смањити. Да би остварила утицај на међународнуи свјетску политику, Русија је морала првенствено да ојача свој утицај у међународним и свјетским институцијама, прије свега у УН и монетарним и финансијским институцијама, као што су ММФ и СТО, чији члан је недавно постала Русија.У последње вријеме Русија све више заговара уређење свијета на праведнијим основама, па због тога све чешће критикује велике силе, попут САД-а, због кршења људских права у тим државама и ширења њиховог негативног утицаја на треће земље. На самом крају, могло би се рећи да осим јачања Русије у домену свјетске политике и економије, њен утицај осјетно расте и у области културе. На промоцији тековина руске цивилизације су ангажовани сви, од обичних грађана, преко писаца, мизучара, пјевача, глумаца, до државних функционера. Русија тежи да се у свијету представи у најбољем могућем свјетлу. Колико је у томе успјешна свједочи чињеница да многи позтнати свјетски глумци и пјевачи радо долазе у Русију, а неки од њих чак узимају и руско држављанство, попут чувеног француског глумца Жерарда Депардјеа. Такође, треба споменути да је Русија данас једна од водећих велесила 21. вијека и да представља једну модерну, стабилну и безбједну државу, а доказ томе је чињеница да јој је повјерена организација Зимских олимпијских игара, које ће се одржати у Сочију 2014. године. Бр. 7

година 2013.

Стварање ЕАУ, Извор - Бета

Застава РФ на дну Сјеверног мора симболише ширење на Арктик

23


Душан Врућинић

ЕВРОАЗИЈСКА УНИЈА реинтеграција постсовјетског простора Када су озваничили распад СССР-а, тројка из Бјеловешке шуме (Јељцин- предсједник Русије, Кравчук- предсједник Украјине и Шушкевич- предсједник Бјелорусије), начинили су и споразум о оснивању ЗНД-а, Заједнице Независних Држава. Новоосновани ЗНД је требало да представља наднационалну организацију новостворених држава, на тада новом постсовјетском простору. Процеси и потреси који су наступили тада, послије муњевитог распада гигантске државе,учинили су такву врсту интеграције фактички неостваривом. Политичку кризу поменутог простора употпунила је економска криза, која је жестоко погодила све бивше совјетске републике, неспремне да „преко ноћи“ прихвате нови тржишни модел економије. Русија која је и послије распада Совјетског Савеза и даље представљала највећу силу у региону, доживјела је економски крах и тако повукла за собом све остале бивше совјетске републике, осим прибалтичких (Естонија,Летонија и Литванија),које су биле у почетној фази интеграције у ЕУ. Многи стручњаци су тада сматрали да би новоформирани ЗНД требао бити нека врста источне ЕУ, али до тога, због разних елемената,околности и фактора, није могло доћи. Повлачити паралеле између европских и постсовјетских интеграција једноставно није било могуће. Поврх свега тога, ЗНД је на самом почетку свог настајања имао дисфункционални карактер, све до краја деведесетих година. Основне елементе интеграције који су красили ЕУ, ЗНД, са свим својим посебностима, није могла употријебити да би представљала успјешну међудржавну организацију, каква је без сумње била првенствено наднационална ЕУ, за шта ЗНД, са својим супротстављеним лидерима и њиховим државним политикама није имала капацитета. Половина нових сусједа Русије, је новим распоредом политичких снага, настојала да се дистанцира од ослабљене Русије, тражећи што веће повољности за себе. Тадашња Русија, на ивици свога опстанка, није ни имала снаге за било какву иницијативу у правцу повратка утицаја на постсовјетском простору. Међутим, крајем деведесетих година стање се полако почиње стабилизовати. 1

24

година 2013.

Бр. 7


ПОЛИТИКА

Бр. 7

Са благим опоравком руске, а самим тим и осталих економија повећава се и трговинска размјена између земаља ЗНД-а. Интензитет сарадње у свим сегментима полако, али сигурно константно расте. Највећи степен међусавезности испољава се почетком ХХI-oг вијека, у постојећој ери нафте и гаса, када долазе до изражаја све предности некадашње економско привредне повезаности СССР-а, гдје су нафтоводи и гасоводи из совјетског периода одиграли велику улогу у економском опоравку земаља ЗНД-а. Русија која стаје на ноге, природно преузима на себе главну улогу покретача интеграционих процеса. Први вид такве интеграције било је (поред Савеза Русије и Бјелорусије из 1996. године) оснивање Евроазијске економске заједнице (Евразес) 2000. године. Савезу су, поред Русије, приступили Бјелорусија, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, а Украјина, Молдавија и Јерменија су имале статус посматрача. Евразес је представљао једну врсту надоградње над недостатцима које је дефинисала ЗНД и по оцјенама аналитичара сврстао се у најефикаснију и најдинамичнију постсовјетску интеграцију. Рецесија која је почетком 2008. године захватила читав свијет, па и земље Евразеса са њеним посматрачима, успорила је, до тада, солидан развој ових земаља. Нови, већи ниво интеграције постсовјетског простора настао је након првог и најжешћег удара економскофинансијске кризе, у оквиру засједања Евразеса 2009. године, када су тадашњи предсједници Русије, Бјелорусије и Казахстана потписали документ о образовању Царинског савеза, прве организације са наднационалним елементима доношења одлука, што је био искорак напријед, ка још „дубљим“ интеграцијама ове три постсовјетске земље, којима ће се благовремено придружити и Киргистан. Допринос Царинског савеза максималном ублажавању посљедица економске кризе, у овим земљама, био је и те како видљив, а буџет поменутих земаља је имао велике користи од заједничких царинских тарифа Русије,Бјелорусије и Казахстана према осталим земљама, као и све остале погодности, које је ова врста интеграције доносила.

Све примјетљивију обнову економске моћи Русије, на некада заједничком простору, надопуњава и руски повратак политичког утицаја на ове земље, од којих су многе видјеле Русију као заштитницу примарних интереса земаља у зачетку изградње националног индетитета од осталих међународних геополитичких актера, који су гледали да успоставе што већи утицај на евроазијском континенту након распада совјетске империје. Обновом спољнополитичке активности, Русија заједно са 5 постсовјетских република, кроз неколико етапа, оснива ОДКБ (организацију договора о колективној безбједности), како многи сматрају - источни пандан НАТО-у. Успјешност војно-политичке интеграције у овој организацији најбоље се рефлектује у заустављању даљег ширења НАТО пакта на исток, чему се Русија оштро противи.

Јединствени економски простор (ЈЕП) који је ступио на снагу на самом почетку 2012. године, са новим чланицама (Таџикистаном и Киргистаном), заокружује једну етапу постсовјетских интеграција и представља и те како чврсту подлогу првенствено за економску „реинтеграцију“ већине територије некадашњег Совјетског Савеза.

Поред разних потешкоћа и недостатака, који су пратили и прате све досадашње процесе интеграције земаља постсовјетског простора, узимајући у обзир и чињеницу да су ван ових интеграција остале земље, као што су „подијељена“Украјина(зависно од политичке ситуације у земљи),Азербејџан,Туркменистан и Грузија, које играју велику улогу на постсовјетској сцени, степен интеграција константно се повећава, што би у догледно вријеме могло довести до стварања Евроазијске уније, врхунца „обнове савеза“ само у сасвим другом облику и форми.Таква унија би сасвим сигурно превазилазила досадашње оквире међусобне сарадње бивших совјетских република. С обзиром на садашње тенденције, које на један сасвим нови и „развојни“ начин дефинишу односе ових држава, Евроазијска унија има реалне изгледе да заживи у онаквом облику каквом га и прижељкују актери постсовјетске интеграције.

година 2013.

2

25


МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ


РАЗГЛЕДНИЦА Ана Бундало

ВОЛГОГРАД-ГРАД ХЕРОЈ Давне 1589. године, на мјесту гдје се скоро сусрећу двије велике руске ријеке Волга и Дон, основано је утврђење Царицин. Са растом популације ширило се и само утврђење, полако формирајући град од изузетне важности за Русију, али и за читаву Европу, јер је због свог идеалног георафског положаја постао веза Европе са истоком, посебно када је ријеч о трговини. Међутим, овакав положај није привлачио само трговце и занатлије, који су у њему проналазили свој дом, већ бројне ратнике и освајаче, што је допринијело томе да Царицин има богато исписану историјску станицу.

Капија града

Бр. 7

година 2013.

27


РАЗГЛЕДНИЦА

Ипак, битка по којој је град стекао свјетску славу одиграла се у првој половини прошлог вијека, а за оне који воле прецизније податке, десило се то у августу 1942. године. Наиме, Царицин је већ неко вријеме, тачније од 1925. године, промијенио име у Стаљинград, у част „неприкосновеног“ вође СССР-а, Јосифа Висарионовича Џугашвилија - Стаљина. До почетка рата град је имао готово милион становника и био је један од најразвијенијих индустријских центара Совјетског Савеза, у коме се нагласак стављао на нафтну и војну индустрију, посебно у периоду који је претходио рату. Самим тим град је био жила куцавица совјетске војске, тако да је његово уништење било од стратешког значаја за Њемце. Међутим, свакако ваља нагласити и очигледну симболику коју је разарање и коначно освајање Стаљинграда требало да има, с обзиром на чињеницу да је Хитлеров најснажнији непријатељ био управо Стаљин. Сурова борба прса у прса трајала је много дуже него што је то на почетку био план, а иза себе је оставила преко два милиона мртвих и рањених, огољена поља прекривена крвљу, гранатама и рушевинама. Град је у потпуности уништен, читавих је остало тек неколико објеката, али је исход Стаљинградске битке био од суштинске важности за слом фашистичке војске и коначан исход најкрвавијег сукоба у историји човјечанства.

400 година од оснивања града Царицинa

Стаљинградска битка

28

година 2013.

Бр. 7


РАЗГЛЕДНИЦА

Без обзира на чињеницу да је до краја рата Стаљинград био град мртвих, убрзо се почело са уклањањем рушевина и његовом реконструкцијом, а самим тим и поновним насељавањем становништва. Град се убрзо вратио старим навикама. Много се радило на обнављању и ширењу индустријске дјелатности,која је данас његова основна снага. Међутим, осим совјетског насљеђа настају промјене у области туризма. Интензивно се ради на привлачењу страних инвеститора и модернизацији, како инфраструктуре, тако и начина живота. Уз све поменуто град 1961., у периоду такозване дестаљинизације Русије, по трећи пут мијења назив, када симболично високу Стаљинову бисту мијења Лењинова, а град добија неутрално име Волгоград. По овој последњој промјени могли бисмо закључити да су градски оци раскрстили са историјом града како би му удахнули нови живот, али први утисак се апсолутно губи, ако бар на тренутак обратите пажњу на садашњи изглед Волгограда. Најпознатији симбол савременог Волгограда, који сваком путнику намјернику запада за око, је монументално здање на највишој тачки у граду брду Мамајев Курган, на коме су се водиле најсуровије борбе током Другог свјетског рата. Ријеч је о највишој статуи на свијету, високој 85 метара.Статуа у облику жене са подигнутим мачем носи назив„Мајка Отаџбина зове“. Споменик је подигнут у знак сјећања на мукотрпно вођене битке, али и на славно извојевану побједу над фашистима. До споменика сибмолично води двије стотине степеника, као спомен на двјеста дана борбе за Стаљинград.На путу према статуи смјештен је меморијални комплекс„Херојима Стаљинградске битке“ са уклесаним именима страдалих војника, споменицима и Вјечном ватром у Дворани ратне славе, код које се сваких сат времена смјењује почасна стража.Туристима су посебно занимљиви зидови који прате степенице ка споменику. На њима се налази рељефни приказ војника, исписане су ратне пароле, а из њих допиру звукови граната, бомби, узвика, вијести и буке који су били војничка свакодневница током двјестодневне борбе. Кроз наше досадашње разгледнице имали сте прилику да се увјерите, да су Руси народ који изузетно његује своје историјско насљеђе и културну баштину, тако да овдје, сасвим очекивано, спомињемо музеј на обали Волге посвећен Стаљинградској битци. Музеј панорама, попут оног у Москви посвећеног Бородинској битци, вјеродостојно представља бојно поље кроз кружну слику, највећу ове врсте у Русији, на којој је својевремено радило седам руских сликара, који су иза себе оставили дјело невјероватне живости и прецизности. Ту се још налази око четири хиљаде експоната, међу којима совјетско и њемачко оружје кориштено током рата, фотографије и разни документи.

Бр. 7

година 2013.

Мајка Отаџбина зове - 1967. по пројекту Јевгенија Викторовича Вучетича, вајара српског поријекла

Волгоград на карти Русије

29


РАЗГЛЕДНИЦА

Град обилује симболима из времена совјетске Русије, који су репрезентативно изложени у сваком његовом кутку, почевши од назива улица, преко спомен обиљежја, међу којима посебно мјесто заузима спомен парк у подножју Мамајевог Кургана, настао сасвим спонтано, тако што је једна жена засадила дрво у спомен на свог супруга, који је настрадао у битци за Стаљинград. Њен примјер слиједили су многи, тако да парк данас има преко двадесет хиљада стабала, од којих су на некима урезана имена војника, којима су та стабла посвећена. По претходно реченом, лако је закључити да се до данас становници Волгограда са великом пажњом и одговорношћу односе према тим тмурним временима, како би их сачували од заборава и тиме спријечили да се у будућности понове. Међутим, никако не треба помислити да се овакав однос према жртвама рата дешава само на локалном плану. Напротив, по завршетку рата, Волгоград је успоставио чврсте везе са градовима широм Европе и свијета, који су доживјели сличну судбину тих година. Први од њих је био енглески Ковентри, а затим су услиједили Хирошима, Торонто, Порт Саид, а између осталих и српски Крушевац.Волгоград носи титулу града хероја и један је од ријетких коме ће се сваке године, на неколико дана, враћати стари назив, на захтјев неколико десетина хиљада оних који га и данас сматрају Стаљинградом.

Волгоградски планетаријум - једна од главних туристичких атракција, коју је град добио на поклон од њемачких власти након завршетка рата

У међувремену, када није у потпуности заклоњен сијенком Стаљинграда, волгоградска свакодневница се ни по чему не разликује од оне у другим градовима. Град је универзитетски центар Волгоградске области, константно се развија и расте. Сваке године привлачи све већи број туриста, како Руса из других дијелова државе, тако и странаца, а посебно велики број њих се очекује 2018. године, када ће се овјде одржати Свјетско првенство у фудбалу, за шта већ увелико теку припреме. Ноћу овај град заиста нуди за свакога по нешто. Од мирних вечери у позоришту, преко пабова, до бучних ноћних клубова, избор је само на Вама. Мада, током љетних вечери, многима прија и лагана шетња кроз Алеју хероја, која води равно до луке на Волги. Алеја се састоји од три дрвореда украшених клупама и омиљено је шеталиште локалног становништва, али и уличних свирача, разних умјетника и трговаца који ту продају слике и остале сувенире.

За крај наше волгоградске приче једино још остаје да се спомене идилично крстарење највећом европском ријеком, како би се, из потпуно нове перспективе, сагледао град и на тај начин заокружила прича о преко четири вијека старом украсу Волге.

30

Волгоградски мост - 7 км дугачак мост преко Волге, један је од најдужих у Русији

година 2013.

Бр. 7


СТИЛ ЖИВОТА Тамара Пиљагић

ТРАНСИБИРСКА МАГИСТРАЛА Већ на сам помен Трансибирске жељезнице осјећамо велику жељу за авантуром, која одзвања дахом мистичног искуства. Траса дугачка 9.298 км, јединствена у историји изградње жељезничких пруга, спаја огромна руска пространства и пролази кроз чак осам временских зона. Најдужа и најпознатија непрекинута жељезничка пруга на свијету повезује Москву и Владивосток и практично се протеже преко трећине земаљске кугле.

Ово величанствено дјело људских руку с правом се сматра дијелом инжењерске умјетности и представља неизбрисив траг у простору, који већ више од сто година свједочи времену, креирању историје и драматичним људским судбинама.

ИЗГРАДЊA Иницијатива за изградњу овог грандиозног инжењерског подухвата јавила се још у XIX вијеку за вријеме цара Александара II, а градњу је започео његов син Александар III, 1891. године. Изградња главне дионице, дужине 7,5 хиљада km између Владивостока и Чељабинска, града у подножју Урала, трајала је наредних 25 година, све до 1916. Ова траса се наставила на већ постојећу инфраструктуру 1800 км, са западне стране од Чељабинска до Москве. Саобраћајно повезивање европског, јужносибирског и далекоисточног дијела територије Русије, било је одлучујуће за одржавање големог Руског царства. Пруга је у цијелости била спојена 1901. године, када су се радници са истока срели са радницима са западне стране, но службено саобраћање возова на цијелој дионици тада још није постојало. Једна од најизазовнијих препрека је била Бајкалско језеро, 60км источно од Иркутска. Занимљиво је да је у то вријеме жељезница била прекинута код језера, а вагони су се укрцавали на посебне трајекте и њима превозили на другу страну. Та најтежа дионица пруге, уз јужну обалу Бајкалског језера, изграђена је 1905. године. Парна локомотива из доба СССР-а Бр. 7

година 2013.

31


СТИЛ ЖИВОТА

До 1916. године шинама је опасана цијела Русија. Пруга је спојила Европу и Азију, савладала тајновити Сибир, повезала пркосне зидине Кремља и далеки, далеки исток. Te године, послије завршетка изградње моста преко ријеке Амур поред града Хабаровска, отворен је директни путнички саобраћај између Москве и Владивостока. Будући да је Москва већ била повезана са мрежом европских пруга, први пут у историји било је могуће путовати жељезницом преко читавог Евроазијског континента, односно од обала Атлантика до Тихог океана. За изградњу Транссибирске железнице била су потребна огромна средства. Према прелиминарним прорачунима Одбора за изградњу Сибирске жељезничке пруге, она је коштала 350 милиона рубаља у злату. Трошак је био голем, а најчешће се осликава чињеницом да је изградња била скупља од војних трошкова Русије у Првом свјетском рату. У завршетак овог грандиозног пројекта, поред материјалних средстава, уложени су и невјероватни људски напори. Изградња Транссибирске магистрале реализована је у суровим природним и климатским условима. Готово на свим дионицама, траса је грађена по ненасељеним беспућима непроходне тајге. Сви радови су обављани ручно, уз примјену примитивних оруђа: сјекире, тестере, лопате и колица. Чак и поред тога, сваке године је грађено око 500-600 км пруге. Електрификација готово цијеле пруге обављена је 1950 и 1970. године, док су 2002. прикључени последњи метри жељезничких водова на електро мрежу. Данас„Транссиб“ омогућава превоз 100 милиона тона терета годишње. Радови на модернизацији жељезничке пруге не престају ни данас. Може се рећи да је ова пруга историјски виновник свих иновационих технологија. Трансибирска магистрала је истинска реликвија огромне империје, али је такође реалност саобраћајног система, те као таква представља јединствену појаву.

Тешко је процијенити значај који је изградња овако импозантно дуге релације имала за Руско царство. Када није било ове жељезнице, у XIX вијеку, пут од Москве до Владивостока трајао је 362 дана. Чим су возови кренули Транссибирском магистралом, одмах је постало јасно колико велику улогу има ова пруга за развој привреде и колико она доприноси убрзавању и увећању промета робе. За многе отуђене и далеке крајеве огромне Русије ова жељезница представља трачак живота, наде и везе са спољним свијетом, а о томе најбоље свједочи устаљени надимак за омиљену трасу, како је од миља зову„џиновска артерија земље“.

ПУТОВАЊЕ ЈЕ ЦИЉ Путовати Трансибирском магистралом значи у једном даху доживјети меланхолични и неухватљиви дух Русије. Зашто је баш ово необично путовање сан многих ентузијаста? Разлози су неисцрпни и тешко је објаснити жељу и потребу за путовањем овом трасом, које је на граници нереалног и која ће Вас провести кроз најтајнственије предјеле наше планете. Са сваким наредним километром путовања на исток, стиче се утисак путовања кроз вријеме, епохе, шаролике културне и националне темпараменте. Воз креће са московске жељезничке станице Јарославска. У идеалним условима траје шест дана и ноћи, међутим дужина, а и цијена путовања зависе од потреба и жеља путника. За оне штедљивије, као и за оне који желе „ухватити“ локални дух становништва,најзанимљивији су традиционални и најјефтинији вагони Плакартни, чувена совјетска трећа класа возова. Унутар огромног вагона распоређена су 54 кревета, који заиста стварају атмосферу заједништва и потенцирају различита, занимљива познанства.

Траса Трансибирске магистрале

32

година 2013.

Бр. 7


Док кроз прозор промичу слике богатог зеленила и скромних, али сликовитих сеоских кућица, магија воза еволуира сваким километром и све више зближава путнике. О чистоћи и дисциплини сваког вагона брину се домаћице или „проводнице“, жене у елегантним униформама које усисавају подове, посуђују посуђе,кухају чај и сл. Сваки вагон има велики самовар уграђен у зид, испод којег домаћица одржава ватру убацујући дрва или угаљ, тако да је врела вода за чај увијек спремна. Воз неколико пута дневно стаје у градићима покрај пруге, тако да вожња никада није досадна. Сваки излазак из воза је сусрет са различитим културама, лицима и новим искуствима. На станицама се обавезно налазе локални становници који продају увијек свјеже воће, поврће и шаролика јела. Међу артиклима се често налазе традиционалне картошке, пирошке, кухани кромпир, печени пилићи, боровнице, дивље јагоде и сл. На 1777 км, у близини Јекатеринбурга, капије Сибира, траса прелази Урал, географску границу Европе и Азије. У граду, најпознатијем по трагичнострадалој царској породици Романових, дочекаће Вас са срдачношћу, какву само могу пружити руски домаћини. Даљи ток путовања открива нове предјеле, бескрајне брезове шуме, које тек понекад прекину мале жељезничке станице. Велика је Русија, превелика, а уживање у њеним несагледивим пространствима је посебан доживљај.

Врхунац, ако не и довољан разлог путовања је сибирско плаво око Бајкал. Језеро суперлатива, непроцјењиво благо наше планете очарава величанственом бојом, дубином и богатством. Свим ријекама свијета потребно је годину дана да напуне овај највећи резервоар слатке воде на свијету. Нетакнути драгуљ смјештен је међу густе шуме, кроз које још лутају сибирски вукови. Путници, међутим, имају проблем. Фотографски растер не може ухватити сву љепоту природе. Масовни туризам је овде непознат појам, али гостопримство је светиња и у најдубљем Сибиру. Чују се непознати, али нама тако блиски звуци хрмонике; уз усољену рибу, квас и обавезну вотку.

„Чак ни птица која лети преко тајге не зна гдје се она завршава“.

„Сибирац је резултат човјека кога границе не сужавају“

(Антон П. Чехов)

Валентин Г. Распућин

Поглед из ваздуха Бр. 7

Равномјерним темпом воз хрли на исток, а вријеме све више успорава свој немилосрдни ток. Напољу промичу сибирска села, а унутар воза је незаобилазна разонода у виду вотке и пјесме. Нижу се индустријски градови Омск, Новосибирск, Краснојарск, сваки носећи своју причу, трагове прошлости, али и нарочит шарм сибирских насеља. Дубока плаветнила Оба и Јенисеја, најдуже ријеке Сибира, остављају без даха. Километри се повећавају, Европа сада дјелује као друга димензија, сљедећа станица је Иркутск. На улицама града се уочавају лица Азије Бурјати, прастановници Сибира, који су сада у мањини.

година 2013.

Мост Через на Амуру

33


Знају Сибирци да цијене свој божанствени мир и недодирљиву љепоту, која је тако далеко од западне вреве. Владивосток се ближи, а Транссибирка не престаје да одушевљава. Импозантни мост Кабаровск, 2 950м дугачак жељезнички див, саграђен у близини истоименог града води трасу преко ријеке Амур. Већ деценијама мост носи титулу најдужег жељезничког моста у Европи и Азији. Занимљиво је да је жељезна конструкција моста саграђена у Варшави, која је тада била у саставу царске Русије, и жељезницом превожена до Одесе. Из Одесе бродом кроз Суецки канал, до Владивостока и коначно до Кабаровског, опет жељезницом. Мост је био знатно оштећен за вријеме руског грађанског рата. Обновљен је 1925. године, а темељна реконструкција је извршена 1999. године, када је поред старог изграђен нови мост, који омогућује аутомобилски и жељезнички саобраћај на два нивоа. Кабаровски мост отиснут је на полеђини новчанице од 5000 руских рубаља.

Унутрашњост вагона

Коначан циљ путовања је пред очима. На обалама Тихог океана уздиже се Владивосток, најновији бисер међу руским градовима. Источни центар руске економије,културе и привреде живи модерним, брзим ритмом европских градова. Носталгија путника за возом се осјећа у ваздуху. Тјеши их чињеница да су богатији за низ скоро нереалистичних утисака, те да су постигли циљ савладавши легендарну жељезничкутрасу. Жељезничка станица у Јарославу

Сви они који више уживају у самом кретању, него у боравку на одредишту, којима је живот путовање, а не дестинација, морали би искусити дио транссибирске легенде. Путовање кроз бескрајне раздаљине, неоткривена чудеса природе, ријеке, језера и градови, који промичу као на биоскопском платну, је непоновљиво искуство. Транссиб доноси и више од тога -непоновљиве сусрете са људима, кулурама и њиховом историјом. Путовање на којем се склапају нова пријатељства, продубљују стара и доживљавају незаборавни тренуци о којима ће се још дуго размишљати.

Продавци на станицама

ЖЕЉЕЗНИЧКИ РЕКОРДИ Неки возови и вагони који путују од прве до последње станице „Транссиба“ претендују на звање рекордера. Вагон у коме се без преседања преваљује најдужа релација на свету данас саобраћа од Кијева до Владивостока и прелази 10.259 km за 187 часова и 50 минута.

34

Растојање од Москве до Владивостока најбрже прелази путнички воз бр. 1/2„Русија“. Он пређе„Транссиб“ за 146 часова, или готово 7 дана и ноћи. Овај воз у просеку годишње превози 200 хиљада путника и с правом га зову „главни воз у земљи“. Прва композиција на овој линији почела је да саобраћа још у време изградње Транссибирске магистрале и освајања Сибира и Далеког Истока.

година 2013.

Бр. 7


ИСТОРИЈА Текст из публикације, Српско-руски односи - историјски преглед, аутори: Рајко Ћулибрк и Илија Ковачевић

ИСТОРИЈА СРПСКО РУСКИХ ОДНОСА (2)

Свети Сава, свој духовни пут и уточиште, по бјекству из Србије, нашао је у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори

СРЕДЊИ ВИЈЕК Постоје тврдње да је година сусрета Св.Саве са руским калуђерима (1185.) први контакт Срба и Руса, мада нам историјски контекст односа два народа тешко може допустити да повјерујемо у тако нешто. Додира је свакако било и раније. Било како било, свој духовни пут и уточиште по бјекству из Србије, Св.Сава, најважнија личност српског православља, налази у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Скоро једнака судбина задесила је српски и руски народ и у средњем вијеку. Наиме, Руси бивају покорени од ратоборних и немилосрдних Татара, номада под чијом влашћу су били преко 200 година. За почетак ропства узима се 1236. година, година потпуног уништења Кијева, ,,мајке руских градова“ од стране Татара. Посљедице потпадања под татарско ропство, историја је показала, биле су драматичне. Бр. 7

година 2013.

Вијек касније почиње пропаст српске државе и њено потпадање под моћно Османско царство. У случају српскога народа, историја је такође била неумољива. Посљедице петовијековног ропства под Турцима могу да се осјете и данас. Поред ропства под Татарима, односи Русије и хришћанских народа Балкана, међу њима нарочито Срба, били су на високом нивоу. Алексеј Јелачић пише о најважнијим моментима битним за ову проблематику, у периоду од руског пада под татарску власт 1236. до побједа Димитрија Донског над Татарима 1380. године: „Победа московске војске под Димитријем, званим Донски, над Татарима 1380. године пада тачно између битака на Марици 1371. године и на Косову пољу 1389. године.“ Међутим, све док није дошло до тог ослобођења, црквене и културне везе Русије са Балканом су настављене .

35


ИСТОРИЈА

Руски путници-хаџије нису само ходочастили према Византији, него су посјећивали и Србију. На Светој Гори и даље је постојао руски манастир Светог Пантелејмона. Овај манастир био је под сталном заштитом Немањића и „уживао“ је њихова доброчинства, још из доба Немање и Св. Саве. У Немањином житију пише како су Руси дошли да се поклоне тек умрлом Симеуну Мироточивом. Постоји велики број повеља српских владара Св. Пантелејмону, кога зову још и »Русик«, тј. руски манастир. Између других и цар Душан се примио ктиторства над Св. Пантелејмоном. Житије краља Драгутина, поред осталог, говори о везама српских владара са Русијом. Спомиње се да је он »слао у руску земљу мноштво дарова у божанствене цркве и манастире, а и милостињу убогим и малоимућним«. Крајевима којима је краљ Драгутин владао, добивши их од Мађара, претходио је руски кнез Растислав Михајловић, зет угарског краља Беле, протеран из Галиције од јаког тамошњег владара краља Данила Романовића. Везе Русије са Балканом настављају се и у XIV вијеку. Између осталог вриједи споменути повељу кнеза Лазара, којом потврђује руском манастиру Св. Пантелејмона на Атону, његова права на цркву Спасову у Хвосну (Метохија) »да имају Руси цркву ту и села«. Из Србије тада стиже у Русију владика Кипријан, који је постављен за митрополита прво у Кијеву, а онда и у Москви, чиме цијела Русија, Московска и Западна, долази под једног архипастира.

Један од највећих и најпознатијих руских владара Иван Грозни био је српског поријекла. Покушавајући да опише ту родбинску повезаност Алексеј Јелачић пише:„ Деспотица Ангелина Бранковић је била у родбинској вези са великим кнезом, јер је деспот Лазар Бранковић имао за жену Јелену Палеологову, старију сестру Софијину. А син Ангелинин, деспот Јован Бранковић био је ожењен са Јеленом, трећом ћерком војводе Јакшића. Међутим старија кћи Јакшићева Ана била је удата за литванско-руског кнеза Василија Глинског коме је родила ћерку Јелену. Ова Јелена дошла је заједно са оцем у Москву када је њен отац напустио пољсколитванску страну прешавши на страну Московске Русије. У ту се Јелену заљубио већ старији велики кнез Василије, па, пошто се развео са својом »неплодном« женом, оженио се по други пут са Јеленом Глинском. Из тога брака родила су се два сина: Иван, будући знаменити »Грозни« цар ( родио се 1530, владао је од 1533 до 1584, када је 18 марта умро) и Ђорђе.“ Такође, осим овог владарског, било је случајева родбинског повезивања руских и српских племићких породица. О Ивану Грозном српски летописац каже да је био »по истини велики Константин, који васпостави венац царски свега новог Израиља и затражио стародревно своје отаческо наслеђе и лепоту, пошто је раније Јелена царица, велика кнегиња српска, родила цара и великог кнеза Ивана Васиљевића, самодржца све Русије.»

Он је одиграо велику црквену, политичку и просветну улогу у руским земљама и сам је био књижевник. Исто тако, у Русији је, угледни црквени посленик са Балкана, Глигорије Цамблак (Цамвлак, Самвлак, Семивлах) заузимао положај митрополита (у Кијеву од 1416. године), а живио у периоду од 1364. до 1450. године. Њега проучавају и својатају руска, српска, бугарска и румунска литерарна историја. Порјеклом је изгледа био Влах, задојен српском традицијом. Од 1431. године, па до 1432. био је игуман у Високим Дечанима. Послије је ишао у румунске крајеве и створио румунску азбуку, ширећи тамо словенске црквене књиге. Његова многобројна књижевна дела (житија и проповиједи), прикупио је руски митрополит Макарије у својој »Четји-Минеји«. Пахомије »Сербин«, звани Логотет написао је ванредно велики број житија, похвала и канона светаца (приписује му се и »Хронограф«). Он је имао високо мјесто у ондашњој руској књижевности, утичући на каснија црквено-књижевна покољења, а према томе и на књижевни укус и погледе на свијет веома широких кругова руског писменог и неписменог друштва. Не само преко познатих, него и непознатих писаца, са словенског југа, долазио је јужнословенски утицај у Московску, а донекле и у Западну Русију. Такође и преко многих руских људи који су путовали у Свету Земљу, преко Цариграда и Балкана, и задржавали се на путу дуже времена, нарочито на Атону, долазили су у додир са тамошњим грчким, српским и бугарским калуђерима, преписивачима књига и књижевницима.

36

Иван Грозни, један од највећих и најпознатијих руских владара, био је српског поријекла. година 2013.

Бр. 7


ИСТОРИЈА

Познато је да је цар Иван Грозни, уосталом као и његов отац, велики кнез Василије, обилато помагао Србе и показивао велико разумијевање за њихов положај у Турском Царству. Почетком 1503. године жена угарског титуларног српског деспота, Ангелина Бранковић, упутила је прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар. Са друге стране, хиландарски монаси су средином XVI вијека почели да одлазе у Русију. Заменик игумана Пајсије, са три пратиоца 1550. године посјетио је Москву и од Ивана IV Васиљевича Грозног тражио помоћ и протекцију на истамбулској Порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир, а уз то је сакупио значајну помоћ и даровао манастир богатим поклонима (1556.). Иван Грозни се тако сматра још једним од великих донатора и покровитеља "попут претходних царева". Хиландарска делегација се није одмах вратила на Свету Гору, већ је у Русији боравила све до обнове српске Патријаршије 1557. године. У овом историјском раздобљу велики број српских, углавном црквених делегација, долазио је да од руске браће тражи помоћ за српски народ, који је угњетаван под Османлијама. Како историја биљежи, помоћ у складу са тренутним могућностима, никада није изостала. Веома је важно напоменути да се у средњовјековној Русији, након ослобођења од татарске чизме, те након пада Византије и хришћанских народа под турску власт, почињу јављати идеје о Русији као- насљедници Византије, ,,трећем Риму“ и ујединитељу православља. За неке је то само испољавање империјалних тежњи. Јавља се и свенародна жеља за помоћ хришћанској браћи, која су под турском влашћу. Да закључимо, односи између Србије и Русије током средњег вијека имају дубоко православни и словенски карактер са обиљежјима византијског културног наслијеђа. На интензитет тих односа утицали су, у највећој мјери, руско ропство под Татарима, српско ропство под Турцима и географска удаљеност Србије и Русије. Ропство руског и српског народа под Татарима и Турцима неминовно је утицало на обликовање културе, која ће наша два словенска народа у великој мјери, готово до данашњих дана, раздвајати од већине европских народа, па и оних Словена (Срба и Руса), који су били под утицајем западне, римске културе.

(наставак у наредном броју)

Бр. 7

година 2013.

37


КУЛТУРА Страхиња Стојаковић

ИСТОРИЈА РУСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ (5) СОВЈЕТСКИ ФИЛМ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВИЈЕКА Филмови који су снимљени педесетих година у руским атељеима носе велики преображај, говорећи о индивидуалним јунацима и темама из приватних живота. Међу најпознатијим редитељима тог времена издваја се Георги Чухај са својим филмом „Четрдесет први“, који говори о откривеној љубави и индивидуалној димензији. У средишту пажње је љубав совјетске револуционарке и царског официра за вријеме грађанског рата. Сљедећи филм, такође има романтичан тон. „Балада о војнику“ говори о младом војнику који одлази на кратко,наградно одсуство и на том путу сусреће хаос и људе које је рат бацио иза фронта.Његов посљедњи филм је „Чисто небо“ у ком говори о пилоту, који је доспио у заробљеништво, због чега је проглашен издајником и због тога више нема мјеста у друштву. У обнову совјетског филма послије Стаљинове смрти, убраја се и Михаил Каратазов. Његова најбоља остварења су„Лете ждралови“ и „Непослато писмо“. Сергеј Бондарчук је трећи значајни совјетски редитељ овог периода. Најпознатији филмови су му „Човјекова судбина“, рађен по истоименом роману Шолохова, у ком говори о судбини младог руског заробљеника у Њемачкој и „Рат и мир“- најскупљи филм који је до тада снимљен. Остале филмове ради по поруџбини, попут филмова„Вретено“ и„Црквена звона“. Андреј Тарковски се убраја у најистакнутије редитеље руског филма, у другој половини XX вијека и један је од најзначајнијих руских умјетника свих времена. Његова најпознатија дјела су „Иваново дјетињство“ (1962., добитник Златног лава за најбољи филм на фестивалу у Венецији), у ком евоцира трагедију дјечаштва из ратне прошлости, затим „Андреј Рубљов“, епски филм о животу најпознатијег иконописца свих времена. Његов опус је састављен из седам филмова. Истичу се и наслови „Соларис“, „Огледало“, који се сматра његовим аутобиографским филмом, гдје је у средишту радње дјечак који муца, те филмови„Сталкер“ и„Носталгија“.

38

Плакат за филм „Човјекова судбина“

година 2013.

Бр. 6


КУЛТУРА

Још једно име постстаљинистичког филмског периода је Сергеј Параџанов. Свој редитељски рад започиње у студију „Довженко“ у Кијеву. Карактеристично за његов стваралачки опус је да ни у једном моменту није размишљао о стварању комерцијалних филмова. У својим филмовима представљао је свијет и догађаје на посебан начин. Снимио је мали број играних филмова, међу којима се истичу „Сјенке заборављених предака“, поема заснована на фолклору и„Боја нара“. Лариса Јефимовна Шепитко је ријетка жена редитељ у Русији, али се снагом свог талента наметнула, уз Тарковског и Параџанова. Велики утицај на њено стваралаштво имао је њен први учитељ Довженко, као и његова супруга, са којом је била у пријатељским односима. Упркос свом њежном физичком изгледу, у својим филмовима је исказала „мужевну снагу“. Снимила је четири филма. Филмом „Успеће“, којим реконструише рат уз алегорију на Христа, тријумфовала је у Берлину. Снимила је и филмове „Крила“ и „Ти и ја“ (1971.), а на почетку снимања филма „Опроштај с Маћором“ (1979.), Шепитко је погинула у саобраћајној несрећи у околини Лењинграда, па је филм завршио њен супруг, такође редитељ, Елем Климов.

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог вијека филмски радник постаје Никита Михалков, тада још неафирмисани глумац. Глуму је убрзо напустио и почео радити као редитељ, а данас ужива статус вјероватно најпознатијег руског редитеља. Најпознатија дјела Никите Михалкова су: „Роб љубави“ (1976.), „Варљиво сунце“ (1994.), „Сибирски берберин“ (1998.), „Дванаест“ (2007.) итд. Елем Климов, 1985. године, побјеђује на Московском међународном филмском фестивалу са филмом „Иди и смотри“, да би недуго потом постао водећа фигура промјена у Савезу филмских радника. Крајем осамдесетих јача телевизија, слаби посјета кинима и интензивно се увозе амерички филмови. Производи се велики број гангстерских и детективских филмова и лоших комедија. Економске реформе деведесетих година уводе приватне финансијере на филм, али се снима веома мали број таквих филмова. Деведесете године су у, сада већ руски филм, донијеле оно што је до тада било немогуће, а то је да је публика постала потпуно незаинтересована за домаћи филм. Московски међународни филмски фестивал се 1993. године, по први пут од оснивања, суочио са мањком посјетилаца.

Детаљ са снимања филма „Соларис“

Бр. 7

година 2013.

39


КУЛТУРА

ЗАКЉУЧАК Руска кинематографија је заживјела у Руском царству, наставила се за вријеме Совјетског савеза, али тек након његовог пада, а тиме и ослобађањем стега цензуре и диктатуре, руска филмска индустрија је постала међународно призната. Руски филмови су пет пута награђивани Оскаром. Награђени су: „Рат и мир“ Сергеја Бондарчука, „Москва сузама не вјерује“ Владимира Мењшова, „Варљиво сунце“ Никите Михалкова, као и анимирани филм „Старац и море“ Александра Петрова и документарни филм Леонида Варламова и Иље Копаслина „Слом њемачке војске код Москве“. Оскара је 1975. године добио и совјетско-јапански филм „Дерсу Узала“, који је снимио Акиро Куросава. У ризници руске кинематографије налазе се још Златна палма и Златни лав. Највишу награду, најпрестижнијег у свијету, Филмског фестивала у Кану, Палмину гранчицу, 1958. године, добио је Михаил Колатозов за филм„Ждралови лете“. Златног лава на фестивалу у Венецији, 1962. године, добио је Андреј Тарковски за филм„Иваново дјетињство“.

Лариса Јефимовна Шепитко

Ипак, деведесте доносе занимљиве наслове, као што су: „Брат“, „Лопов“, „Мајка и син“, „Особености националног лова“ и многе друге. Главна снага руске кинематографије, поред Михалкова, постају Алексеј Балабанов, Павел Лунгин, Александар Сокуров, Сергеј Бодров, Тимур Бекмамбетов и др. У прошлој деценији поново јача кино посјета, за шта је заслужна серија изванредних домаћих остварења. У неке од најзначајнијих руских филмова, послије 2000., могу се убројати наслови, као што су: „Повратак“, „Острво“, „Руски ковчег“, „Сунце“, „Италијан“, као и „Тврђава Брест“ из 2010. године. Руски филмови који су донијели највеће приходе: 1. „Иронија судбине: Наставак“ (2008.)50,3 милиона долара 2. „Адмирал“ (2008.)- 33,7 милиона долара 3. „Дневна патрола“- 33,6 милиона долара 4. „Најбољи филм“ (2008.)- 27,6 милиона долара 5. „Девета чета“ (2006.)- 23 милиона Долара. Према подацима MetropolitanE.R.A., BoxOfficeMojo и „Кинобизнис данас“.

40

Током посљедњих неколико година руски филмски студији снимали су најмање 250 филмова годишње, од чега се на екранима појавило њих осамдесет или деведесет. Број кина, који су у функцији на територији Русије, премашио је 1800. Према оцјенама експерата, годишњи приход од филма износи преко милијарду долара, а серијали доносе најмање још пола милијарде. Држава на конкурсној основи пружа подршку сваком другом филму. Ради се о суми од 4,3 милијарде рубаља или 140 милиона долара. Први руски блокбастер појавио се прије неколико година, када је на платна стигао филм„Ноћна патрола“, који је остварио приход од 16 милиона долара. Русија је 2008. зарадила укупно 800 милиона долара, с тим што су поједини филмови остваривали приходе преко 50 милиона долара. Прије само неколико година буџет за филмове у Русији најчешће није премашивао 3 до 5 милиона долара, али су руски гледаоци недавно одгледали дилогију „Настањено острво“ режисера Фјодора Бондарчука, са буџетом од око 40 милиона долара. Истина, финансијска криза није заобишла ни филмску индустрију, што је резултирало замрзавањем око трећине свих пројеката чија је реализација била започета. На примјер,„Мосфилм“ је обуставио производњу око двадесет пет филмова, од деведесет колико их снима, а по оцјени генералног директора компаније „MovieResearch“ Олега Иванова, било је укупно замрзнуто око 70 филмова од 250, колико их се налази у разним фазама производње. Многи приватни инвеститори обуставили су финансирање, а на кредит од банке није се могло ослањати. Продаја на националном тржишту ДВД-продукције смањена је за више од половине, а за два пута је пала куповина филмова од стране телевизијских компанија.

година 2013.

Бр. 6


КУЛТУРА

Како сматра генерални директор компаније „Планета Информ ЦГ“ Дмитриј Литвинов, у кризним временима за руске продуценте најмањи рискантни буџет мјери се величином од 1 до 3 милиона долара. Рекламни буџет домаћег филма у просјеку додаје трошковима филма још 0,7 до 2 милиона долара. Данас се ситуација постепено стабилизује и многе компаније постепено оживљавају и настављају са производњом заустављених пројеката, а кина биљеже солидне приходе. На примјер, према подацима сајта movieresearch.ru, за квартал су биоскопи у Русји инкасирали 6,1 милијарду рубаља (200 милиона долара), а не тако давно ти су приходи износили 5,6 милијарди рубаља или 179 милиона долара. То улива наду да ће руска филмска индустрија у најближој будућности достићи преткризни ниво. Један од најуспјешнијих, филмски концерн „Мосфилм“, настао је још у совјетској епохи. Павиљони концерна налазе се у центру Москве и у одличном су техничком стању, па се зато знатан дио свих руских филмова снима управо у тим павиљонима. Конкуренција „Мосфилму“ је недавно створени „RussianWorldStudios“, са производним полигонима у Москви, Санкт Петербургу и на црноморској обали Русије, у Анапи. Највећи руски филмски произвођачи, без обзира на кризу, могу допустити себи да наставе снимања високобуџетних филмова. У такве спада студио „ТРИТЕ“, који је створио оскаровац Никита Михалков, а који је снимио дилогију„Варљиво сунце 2“, са буџетом од око 70 милиона долара. Са овим студиом сарађује и холивудска компанија „WaltDisney“, која завршава снимање свог првог породичног филма у Русији,„Књига мајстора“, по мотивима руских народних прича. Експерти оцјењују буџет заједничког пројекта на 5 до 7 милиона долара. Ако филм прође на очекивани начин, Disney је спреман да са руским глумцима и режисерима настави сарадњу на даљим пројектима. Запажен играч на тржишту је и компанија „Базелевс“, коју је створио режисер Тимур Бекмамбетов. Управо из погона Базелевса су изашли филмови који су у Русији изазвали велику пажњу, а то су „Ноћна патрола“, „Дневна патрола“ и мелодраматична комедија „Иронија судбине: Наставак“. Осим тога, Базелевс одржава тијесне партнерске односе са холивудском филмском компанијом „UniversalPictures“. Базелевс је вршио пост продукцију америчког филма „Веома опасан“, који је у Холивуду режирао Бекмамбетов. Бекмамбетов је такође продуцирао и релизацију филма „Црна муња“, о првом руском супермену и његовом летећем аутомобилу. Међу учеснике тржишта, који су у стању да годишње реализују најмање 3 до 6 пројеката, спада и „Централ Партнершип“, а компанија се по први пут у земљи латила посла на развијању жанра епске фантастике. Финансирала је производњу филма „Сиви Вучјак“, уложивши у производњу 10 милиона долара, а тржишту је понудила и војну историјску драму „Тврђава Брест“пројекат који је добио државну подршку. Међу другим озбиљним руским филмским компанијама налазе се још: „Интерфест“, „СТВ“, „Леополис“,„Каскад-филм“ и„Црвена стрела“. Бр. 7

година 2013.

Никита Михалков

Филмском производњом активно се баве и холивудски гиганти који су дошли у Русију. „SonyPicturesEntertainment“ основао је у земљи „MonumentalPictures“, који се бави производњом филмова на руском језику, у првом реду за приказивање на територији Русије и земљама ЗНД. Такође, постоји и„XXcenturyFox“, који се већ истакао по стварању историјске драме „Адмирал“, чија је производња коштала 20 милиона долара. Процјењује се да је Русија пето тржиште у свијету и четврто у Европи и логична је жеља холивудских студија да буду присутни на том тржишту, на рачун стварања локалног производа. Добар партнер је за њих крајње важан, партнер који, не само да ће узимати њихове технологије и финансије, већ ће и пружати схватање њиховог тржишта. Другим ријечима, инвестиције у филм пристижу активно, а то значи да учесници тржишта имају разлога да вјерују, да ће филмска индустрија у Русији превладати тренутну финансијску кризу.

41


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Александра Весић

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА РУСКЕ ДУШЕ „Тихи Дон“ Михаила Шолохова- епопеја о животу донских козака и „историја“ једне љубави

Драги читаоче, књиге су ремек дјела која подражавају све наше потребе , надахњују наш ум и отварају наша срца. Бирајте писце као што бирате пријатеље. Неке књиге треба окусити, друге прогутати, а само неке сажвакати и сварити. Књига није храна, али је посластица. Када отворите корице једне књиге, она Вам отвори своје срце. Загледајте се у његове дубине и погледајте шта се све ту смјестило у својој предивној разноликости.

„Рођен сам на Дону, тамо сам учио школу и формирао се као човјек и писац.“Михаил Шолохов је готово сав свој живот провео на Дону живјећи са Козацима, тако да није необично што је управо Дон са Козацима главна тема његовог књижевног стваралаштва. Шолоховљеве „Донске приповјетке“ су својеврсна претходница „Тихом Дону“. Роман Тихи Дон (рус. Тихий Дон) Михаила Шолохова је прича о Дону, козаштву, али и историја једне љубави.Овај роман од четири тома и једно је од најмонументалнијих дјела свјетске литературе издат је у листу Октябрь у периоду између 1928. и 1940. године.Роман је настајао 15 година I и II дио су из 1928. и 1929., III 1933., а последњи IV- 1940. Сам назив дјела наговјештава да писац посебну пажњу посвећује описима природе, тј. тихог Дона и мирне степе,који су понекад равнодушни, а понекад прате тешку козачку судбину.

Михаил Александривич Шолохов, портрет

42

година 2013.

Бр. 7


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

«У рано пролеће, када се истопи снег и осуши за време зиме полегла трава, у степи почињу пролећни пожари. Ватра ношена ветром као да потоцима тече, халапљиво прождире суву боквицу, узлеће уз високе стабљике боце, клизи по мрким врховима пелена, шири се по низинама...И после дуго мирише у степи на горку гар спаљена и испуцала земља. Свуда унаоколо зелени се млада трава, пролећу под њом на плавом небу безбројне шеве, пасу хранљиву зелену траву гуске које се враћају с југа, и вију гнезда дропље које су се ту зауставиле да летују. А онде где су пустошили позари, злокобно се црни мртва угљенисана земља. На њој се не гнезде птице, далеко је заобилазе звери, само ветар, крилати и брз, пролеће изнад ње и далеко разноси сив пепео и љуту тамну прашину. Као пожарима спаљена степа постао је Григорију живот црн.» Радња романа обухвата период од маја 1912. до марта 1922. године. То је уједно и период великих историјских догађања као што су Први свјетски рат, Фебруарска револуција, Октобарска револуција, Грађански рат. Тихи Дон је пре свега историјски роман, који приказује руско друштво у једном од најважнијих тренутака у историји Русије, у вријеме Револуције 1917, а и политички, јер се бави политичким превирањима и сукобима између монархиста и комуниста. Највећи дио књиге посвећен је описима Источног фронта на крају Првог свјетског рата и грађанског рата 1917, као и мукотрпном животу донских козака, те се може сматрати ратним и социјалним романом. Страсти и емоционална преживљавања главних јунака до танчина су описана. Као главни лајтмотив романа, истиче се љубав између Григорија Мелехова(Гришке)и Аксиње, што роману даје љубавни карактер. Како је радња романа обимна, мјесто радње није једно, напротив линија збивања везана је највише за мјеста Татарско, Јагодно и фронт. Окоснице радње романа су Григоријева љубав са Аксињом, његов одлазак у рат, појава бољшевика и комунистичка власт, те сукоб црвених и бијелих.

Кроз судбину Григорија Мелехова сагледана је контрареволуција око Дона, а то је основна тема овог романа. У личном свијету Мелехова огледа се заокрет на путу човјечанства. Мелехов је несрећан човјек; он не може да заборави себе и своје имање, не може дефинитивно да приђе радничкој револуцији и постепено се осамљује. Шолохов значајно мјесто у роману даје бијелом козаштву, а његов главни херој Григорије Мелехов постаје симбол људскости. Он је снажан човјек, али је, као вук, окружен звијерима, подметањима и интервенцијама државе под различитим заставама. Донска армија претвара се у армију побуњеника, армија побуњених опада и претвара се у разбојничку банду и банда се на крају распада. Григорије сам не може ништа. Он сам ступа другим путем. Најприје је црвени, затим бијели, потом устаник, да би опет постао црвени, а на крају отпадник у Фоминој банди.Поражен је историјским догађајима и околностима, али је уједно досљедан и моралан. Вјетар прошлости гура га са правог пута, али будућност која мјења цијелу земљу, мјења и њега. Његова кривица је у томе што се нашао на историјској међи, која је захтјевала самоопредјељење. У судбини Григорија Мелехова нема ничег измишљеног. Она је узета из историје, баш као што се тамо и тада догодило. Дугачак пут превалили су Аксиња и Мелехов.Прво њихово зближавање дато је животињски. Док Аксиња искрено воли Григорија, он се ње одриче лако вријеђајући је ријечима: «Док кучка не мане репом, пас не залаје.» Није важна увреда, него равнодушност којом Аксиња прима ове ријечи. Међутим, послије дугих ратова, узалудних јунаштава, крви и рововског блата, мијења се Григоријев однос према Аксињи. Он се сјећа «опојно нежног мириса Аксињине косе», али пред њима су још увијек разочарења и дуга тражења.

Оригиналан рукопис писца

Бр. 7

година 2013.

43


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Њихова прва љубав била је некако случајна (Григоријев одлазак код комшије Стјепана, Аксињина задигнута кошуља и бестидно разбачене ноге), а друга- права драма (одлазак из козачког насеља, напуштање имања), јер ју је порекла Аксиња својом издајом.Трећа љубав дошла је послије дугих година жртвовања и дугих тражења. Та љубав није била нагла и од њених ријечи није застајао дах.Гриши је све у животу добило неки нови смисао. У том новом свијету он је нашао нов квалитет љубави, све док није умрла његова драга Аксиња. Тог тренутка Гриша је угледао нови свијет: «У сивој магли врелог ветра појављивало се над удолином сунце. Његови зраци посребривали су густу седину на непокривеној Григоријевој глави, клизили по белом, скамењеном лицу. Као да се пробудио из тешког сна, он подиже главу и спази над собом црно небо и заслепљујуће сјајан црн сунчан круг.» За ово дјело Михаил Александрович Шолохов је 1965. године добио Нобелову награду у чијем образложењу стоји: «За умјетничку снагу и истинитост којима је у својој донској епопеји описао историјску епоху живота руског народа.» Према неким изворима, на додјели награде Шолохов се није поклонио Густаву Адолфу VI, рекавши: „ Ми Козаци се не клањамо никоме. Само пред народом, а пред краљем никада. То је све.“ ( „Мы, Казаки, ни перед кем не кланяемся. Вот перед народом пожалуйста, а перед королём не буду и всё...“) Упозоравали су га да крши протокол, међутим није се обазирао на то.

Тихи Дон је енциклопедија руске душе и дјело огромне снаге. Оно је протест против тога да Руси убијају Русе, да патриоти Русије уништавају Русију. Та снага протеста одјекује и нашим временом, буди душу и не дозвољава да ни на тренутак клонемо духом.

ИНТЕРЕСАНТНО - ЈУНАЦИ ПОСТОЈАЛИ Постојале се клевете да је Шолохов био премлад и незрео да напише„Тихи Дон“. Најгласнији међу заговарачима те теорије био је знаменити руски књижевник Александар И. Солжењицин. Када му је млади писац послао оригинални рукопис да се сам увјери, Солжењицин је рекао да нема времена и био једини који му се није извинио. Оригиналан текст романа „Тихи Дон“ послије чак 81 годину могуће је читати у оригиналној ауторској верзији, без цензуре. Књига је штампана у штампарији у Харкову, истој штамрарији у којој је штампан роман и први пут, давне 1932. Приређивачи књиге, заједно са кћерком чувеног писца Свјетланом Шолоховом, радили су пуних десет година на припреми оригиналне „нове“ верзије романа. Анализирајући око 1000 личности романа, утврђено је да је њих 360 заиста постојало. „Мој отац Михаил није измишљо хероје, већ је писао о грађанском рату и „црвеном терору“ кроз судбине људи са којима је живио. Тако нешто могао је да пише само човјек који је живио у тој средини.“ Интересантно је да се прво оригинално издање Тихог Дона није продавало у књижарама, него је подијељено библиотекама и школама, а у Међународном фонду Шолохова сматрају да је истина важнија од било какве зараде.

Пётр Петрович Глебов и Элина Авраамовна Быстрицкая, као Гриша и Аксиња у филму «Тихи Дон» из 1957. године

44

година 2013.

Бр. 7


ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

ФИЛМ ВИСОЦКИ. ХВАЛА ШТО СИ ЖИВ (руски: Высоцкий. Спасибо, что живой) Филм „Висоцки. Хвала што си жив“ снимљен је 2011. године у режији Петра Буслова. Посвећен је великом руском пјевачу, глумцу, пјеснику и писцу Владимиру Семјонивичу Висоцком. У филму је приказан одлазак Висоцког на турнеју у Узбекистан, гдје преживљава клиничку смрт. Овај бунтовник је својим провокативним текстовима давао повода КГБ-у, који га је будно мотрио, а о томе колико добро су га посматрали, свједоче напете филмске сцене. Глума Сергеја Безрукова, уз употребу најсавременије технологије, учинила је да се пред гледаоцима налази сам Висоцки, а филм је у руским биоскопима зарадио близу 30 милиона долара, што говори о популарности овог великог умјетника и данас. Оно што недостаје, јесте већи осврт на његову музику, јер гледајући филм нећете стећи слику музичке снаге коју је имао, више се ради о реалистичном приказу времена у ком је живио и једне неславне епизоде у његовом животу, која се одиграла тачно годину дана прије смрти Висоцког. Управо тај реални приказ даје могућност да се стекне утисак стварности у којој је живио и стварао Висоцки. Несвакидашње, напето и крајње узбудљиво филмско остварење, управо какво нам стиже из руке искусне руске режије Петра Бусулова. Препоручујемо Вам да погледате, јер вјерујте нам ово је филм који нуди једну нову перспективу и свакако оставља без даха.

Бр. 7

година 2013.

45


ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

МУЗИКА КИНО Позната руска рок група „Кино“, основана је 1981. године, у вријеме када се рок сматраo музиком подземља и када званично није постојао. Стварање музике и позивање на промјене био је пут којим су кренули Игор Тихомиров (бас гитара), Георги Гурјанов (помоћни вокал, бубњеви) и Јури Каспарјан (соло гитара), предвођени и најпознатијим чланом групе, Виктором Цојем (вокал, ритам гитара). Публика је препознала квалитет музике руских бунтовника, поистовјетила се са ријечима пјесме „Хочу перемен“ (Хоћу промјене) и до данас остала вјерна самој идеји, јер потреба за промјенама и даље постоји. Поред критике друштва, која се провлачи кроз већину текстова, пјесме попут Страная

Сказка, Пачка сигарет, Звезда по имени Солнце, говоре о личној борби и усамљености. Група је постојала до 1990. године, када је трагично настрадао Виктор Цој. Њихов последњи албум симболичног назива „Црни албум“ издат је децембра 1990. године.

КЊИГА ТРИДЕСЕТА МАРИНИНА ЉУБАВ, Владимир Георгијевич Сорокин Читаоцу је углавном свеједно како се рађа књига - на путовањима по земљи или у тишини кабинета. Читаоци чекају талентоване књиге, хероје за памћење, разноврсне сижее... У савременој руској књижевности позната је група постмодерних аутора. Најпознатији и најрадикалнији међу њима је Владимир Георгијевич Сорокин. Овај руски романсијер, приповједач, драматург и сценарист, рођен је 7. августа 1955. године у градићу Биково надомак Москве. Одложивши инжињерску диплому, бави се графиком, сликарством, концептуалном умјетношћу (илустровао је више од 50 књига), под утицајем руског андерграунда 80-их. Књижевни дерби Сорокина (поезија) везује се за 1972. годину, послије чега, мада интензивно пише, читаву деценију скоро ништа не објављује. Године 1985. у париском часопису „А ја“ објављује избор од 6 прича (у издању чувене куће „Синтаксис“ Андреја Сињавског) роман Ред. Тек марта 1992. године овај роман објављује и руски часопис „Умјетност филма“. Аутор је сљедећих романа: Ред (1985), Норма (1994), Роман (1994), Тридесета Маринина љубав (1995), Срца четворице (1994), Плаво сало (1999), Пир (2000), Лед (2002), Броов пут (2004), 23.000 (2005), Дан опричника (2006), Шећерни Кремљ (2008).Написао се сљедеће драме: Земуница (1985), Руска бака (1988), Повјерење (1989), Дисморофоманија (1990), Јубилеј (1993), Hochzeitreise (1995), Шчи (1996), Достојевки Трип (1997), Пељмени (1997), Срећна Нова (1998).Потписује веома запажене и награђиване филмске сценарије: Безумни Фриц (1994), Конејка (2001), „4“ (2004). Тридесета Маринина љубав је женска прича у духу соцреалистичког романа. Сорокин приказује како муљ колективног несвјесног гута индивидуалне облике постојања, све док их потпуно не уништи. Марина, успјешна пијанисткиња, једно вријеме живи као метреса високе класе, дама совјетског полусвијета, све док не упозна убјеђеног комунисту, који вјерује у скори долазак свјетлије будућности. Тад, у име љубави, она напушта социјално неприхватљив посао и запошљава се у фабрици као обична радница. Захваљујући„благотворном утицају колектива“, од егоистиче и лезбејски склоне, Марина доживљава духовни препород и постаје ватрени поборник нове вјере. Рекло би се доживљава своју срећу. Један сан је био довољан да пољуља Маринину вјеру у све што је до тог тренутка чинило њен свијет. Ако је то успио да уради само један сан, питамо се какав је онда то живот био. Чини нам се није га живјела, само је постојала. Опчињена вјером коју је у њој пробудио социјализам, она постаје супротност свему што је била до тад узоран члан колектива једне совјетске фабрике. Управо у том проналази сврху свог живљења. Занимљива књига која Вас повезује са главном јунакињом, константно ће држати Вашу пажњу. Исплати се прочитати и ући у свијет„малих“ људи. Препоручујемо!

46

година 2013.

Бр. 7


МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ


МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

Profile for  Газета

Газета број 7  

Часопис Друштва српско руског пријатељства Братство.

Газета број 7  

Часопис Друштва српско руског пријатељства Братство.

Advertisement