Inovacije u oblikovanju scenskog prostora: Dve scenografske postavke opere „Valkira“ Riharda Vagnera

Univerzitet umetnosti u Beogradu Interdisciplinarne studije Doktorske studije Višemedijska umetnost

Seminarski rad iz predmeta Poetike višemedijske umetnosti 2

Inovacije u likovnom oblikovanju scenskog prostora Dve scenografske postavke opere „Valkira“ Riharda Vagnera

Profesor: Dr Biljana Milanović Doktorant: Siniša Prvanov br.indeksa А4/19

Beograd, maj 2020.

Najveća operska saga svih vremena ''Der Ring des Nibelungen'', Prsten Nibelunga, sastoji se iz 4 dela, ili tačnije, po osnovnoj Vagnerovoj zamisli, od uvoda i trilogije. Inspiraciju je Vagner potražio u nordijskoj mitologiji. Kompletna tetralogija izvedena je prvi put 1869. u Bajrojtu. Ovo delo odlikuje impozantnost dimenzija i monumentalnost u svakom smislu. Ne samo da je pisano, po Vagnerovom običaju, za ogroman orkestar, već i uključuje veliki broj aktera raznih karakteristika (tu su božanstva ili polubožanstva, ljudi i razne vrste fantastičnih čudovišta iz mitologije), a izvođenje traje ukupno preko 15 sati, zbog čega se svaki deo izvodi posebne večeri.

Po svojoj prirodi, ''Prsten Nibelunga'' veoma je otvoren za razna eksperimentisanja u postavkama, naročito kada se uzmu u obzir sva značenja koja je Vagner, iz ovih ili onih razloga, vidljivo ili prikriveno utkivao u njega. Osnovne ideje se u modernim produkcijama iznose iz legendarnog okvira i prenose u savremeni kontekst, jer kao u svim besmrtnim delima, ovde se radi o neizbrisivim pitanjima temelja čovekovog postojanja i ambivalentnosti njegove prirode.

Za početak ću izložiti samo tok događaja, dok sam se za dublja tumačenja scenografskog pristupa poslužio primerima nekih sofisticiranih rediteljskih radova. Na slikama (Sl.1 a, b) su omoti DVD izdanja dve produkcije ''Die Walkure'' koje mnogi smatraju najkvalitetnijim u prvoj polovini 21.veka.

Prva je produkcija Carlusa Padrisse, izvedena u Palau de les Arts Reina Sofia u Valensiji 2008 pod upravom dirigenta Zubina Mehte.

Scenografsko rešenje je bilo povereno Rolandu Olbeteru, dok je u nastupu takođe učestvovala i katalonska pozorišna grupa "La Fura dels Baus" (dostupna u ''Deutsche Grammophon'' i ''Philips'' izdanjima), a druga je interpretacija istog dela izvedena u njujorškoj Operi Metropolitan 2011, kreacija kanadskoga redatelja Roberta Lepagea i scenografa Carla Filliona, pod dirigentskim vođstvom Jamesa Levinea (izdao ''Deutsche Grammophon'')

Slika 1 a, b. Omoti DVD izdanja dve produkcije opera ''Die Walkure''.

2

1. Struktura i sinopsis opere „Valkira“ Tematika opera Prstena Nibelunga je formirana prema staroj priči o pogubnoj moći zlata koje krije reka Rajna, a čuvaju ga njene kćeri. U okviru ove teme prožima se priča o ljubavi Brinhilde (Brünnhilde) i Zigfrida (Siegfrieda).

Zaplet počinje u operi rajnsko zlato (koju Vagner naziva „uvodnom večeri“; ostale opere su prvo, drugo i treće veče), kada patuljak Alberih, odrekavši se ljubavi, krade čarobno zlato iz Rajne i od njega kuje prsten koji će onom ko ga nosi dati vlast nad čitavim svetom. Prsten Alberihu oduzima bog Votan, čije stremljenje ka prevazilaženju sopstvenih ograničenja pokreće radnju i na kraju dovodi do neminovnog kraja bogova i spaljivanja Valhale.

U Nibelunškoj tetralogiji opera Valkira zauzima posebno mesto i smatra se muzički najbogatijom. Valkira je prvi pravi početak radnje i najkompleksnije je ostvarenje ciklusa, te se kao zasebna celina često izvodi odvojeno. Patina legende i romantičarska izmaglica drevnog mita iskre punim sjajem u nostalgičnim sazvučjima opojne muzike koju je Vagner komponovao u naponu stvaralačkog entuzijazma i u raskošnom zamahu svoje životne i umetničke zrelosti.

Opera Valkira, sastoji se iz tri čina. U prvom činu otvaraju je likovi koji do samog kraja čina ne izgovaraju svoja imena (publici poznata iz programa), već koriste pseudonime kako ne bi otkrili svoj identitet, svako iz svog razloga.

Muzika dinamično dočarava stihiju koja besni u atmosferi, a koja predstavlja korenitu promenu u svetu, započetu zloupotrebom moći pod uticajem prstena, Alberihovim prezrenjem ljubavi, Votanovim izneveravanjem božanskih ideala.

Slika 2. Naslovna strana izdanja iz 1899, koja predstavlja Brunhildu.

Najupečatljiviji je treći čin gde nas veoma poznata muzička sekvenca uvodi u scenu gde osam Valkira sakuplja na bojnom polju mrtve heroje za Valhalu. Njihovo klicanje i divlji smeh mešaju se sa grmljavinom (sl. 3a). Samo jedna nedostaje, a to je Brunhilda, koju ubrzo primete kako jaše ka njima iz daljine, noseći na sedlu – ne mrtvog junaka već ženu, i to živu. Kao bez duše Brunhilda pristiže i moli ih da je zaštite – za njom je otac ratova, koji je goni da bi je kaznio. Sestre su užasnute njenom pričom, ali oklevaju da joj pomognu da ne bi i na sebe navukle propast. Šalju Ziglindu u šumu (istu onu u kojoj je Fafnerova pećina), daleko od Votanovog 3

gneva; ona isprva odbija jer ne želi da živi bez Zigmunda, ali kad sazna od Brunhilde da u utrobi nosi njegovog sina (koga Brunhilda naziva Zigfrid – trijumfalni pobednik), počinje da je preklinje za pomoć.

Slika 3 a, b. Interpretacija trećeg čina opere italijanskog scenografa Giulia Paolinija, Teatro di San Carlo, Napulj 2019 i predstava Valkira i Votana u scenskom rešenju scenografa Stefanosa Lazaridisa, Royal Opera House, London 2018.

Sestre se uplašeno zbiju oko Brunhilde i tako sačekaju strašnog Votana, koji ih otera pretnjama. Sledi jedna od najsnažnijih scena u ''Prstenu''. Samo Votanovo pregalaštvo i potezanje svog autoriteta svedoči o njegovoj sumnji u taj autoritet. Brunhilda, ponizna, moli oca da joj oprosti neposlušnost – ona je tako postupila jer zna da su i u dubini njegove duše ista osećanja ljubavi i sažaljenja prema Zigmundu (Sl. 3b). U intimnoj sceni punoj paroksizma vidimo Votanovu nežnu ali nemoćnu ljubav prema najmlađoj i najmilijoj kćeri.

On je očajan što mu njegov visok položaj vezuje ruke, pa mora da je kazni, iako se tome opire u dubini duše. Ona više ne može biti Valkira; postaće obična, bespomoćna devojka, utonuće u dubok san iz koga će je probuditi prvi čovek koji naiđe i uzeti je za ženu; ona će život provesti kraj ognjišta, dvoreći muža i biti sluškinja njegovim potrebama i prohtevima. Brunhilda moli za milost; Votanov gnev se polako preobraća, tačnije izvrće u svoju stvarnu prirodu – žaljenje. Otkriva joj da je napustio Zigmunda kao što je napustio i nadu da postojanje bogova ima bilo kakvu svrhu i smisao. Ipak, obuzet tugom, popušta Brunhildinoj molbi da ne bude dosuđena bilo kom slabiću i kukavici. Odlučuje da će njen san čuvati zastrašujući plamen, kroz koji će moći da prođe samo najveći i najslobodniji heroj. Nežnost, lepota i tuga prate njihovo opraštanje; Votan joj daje poslednji poljubac u čelo, uzima je u naručje i polaže na stenu na kojoj će dugo spavati. Pošto joj je stavio šlem i pokrio je štitom, zaziva Loga, božanstvo vatre; čarobni plamen okruži palu Valkiru i u veličanstvenoj muzici Votan stoji u plamenu, dok vatra i dim ne odvoje Brunhildu od njegovog pogleda.

4

2. Razvoj opere „Valkira“ sa aspekta scenskog dizajna Među tematskim celinama može se prepoznati nekoliko razvojnih faza i stilskih pojavnosti u pristupu oblikovanju scenografije: period od 1876. do 1931. prožet je romantičarskim i alegorijskim prikazivanjem mitskih predela kao prostora dramske radnje, a decenija između 1933. i 1942. se izdvaja po ideološkim uticajima nacionalsocijalizma na pozorišni umetnički izraz u Nemačkoj, praćen predstavama romantičarskog realizma i uglavnom idealizovanih pejzaža; period od 1951. do 1958. označava prekretnicu u savremenom scenskom tumačenju Prstena, nakon čega sledi kraći period (1970–1975) podstaknut kulturološkim odlikama pop arta, dok se novi savremeni pristup pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka, udaljivši se od tumačenja dramskog prostora kao mitskog mesta, a vidan otklon u ovom pogledu dolazi tokom devedesetih godina.

Kao primer prve faze razvoja naveo bih eksperimentalne radove švajsarskog arhitekte i teoretičara Adolpha Appie krajem 19. veka.

Appia se zalagao za odbacivanje oslikanih dvodimenzionalnih kulisa zarad kreiranja trodimenzionalnih „živih“ struktura jer je verovao da je senka neophodna koliko i svetlost kako bi se formirala veza između glumca i scenografije. Upotrebom kontrole "aktivne svetlosti" i manipulacijom boja, Appia je kreirao po prvi put u istoriji opere novu perspektivu scenskog dizajna i osvetljenja pozornice.

Za stvaranje jedinstvene i efektne inscenacije Appia se zalagao za korišćenje tri osnovna elementa: dinamično i trodimenzionalno kretanje aktera, perpendikularni prizor i korišćenje dubine i horizontalne dinamike prostora (sl. 4 a, b).

Slika 4 a, b. Crteži idejnih rešenja za scenografiju opere Valkira. Adolpha Appie 1892.

5

Svakako treba istaknuti i scenografski projekat srpskog scenografa Aleksandra Denića za opersku tetralogiju Prsten Nibelunga Riharda Vagnera, u režiji kontroverznog nemačkog reditelja postdramskog teatra Franka Kastorfa, premijerno prikazanu na festivalu u Bajrojtu 2013. Godine. Kastorf i Denić su novim postmodernim i postdramskim tumačenjem vagnerove sage o Nibelunzima, najdubljim delom u istoriji evropske muzike, stvorili jednu od najkompleksnijih inscenacija Prstena, prožetu dekonstrukcijom dramske radnje i realizmom scenske arhitekture uz naglašenu društveno-ideološku metaforu.

Dramaturška interpretacija Prstena zasnovana je na ideji da je zlato današnjice crno, odnosno da je to nafta. U vrtlogu suprotstavljenih društvenih vrednosti profit postaje povezujuća spona između Istoka i Zapada, različitih ideologija i kulturnih obrazaca, koji prevazilaze mitsko kao idealizovanu predstavu nepatvorene nacionalne istorije i kulture. Režijski koncept prenošenja apstraktne teme nordijske mitologije u savremeni istorijski i društveni kontekst, omogućio je scenografu otkrivanje brojnih tema društvene stvarnosti i njihovo prenošenje u scenski prostor naglašene semantike i vizuelnog doživljaja.

Operom Valkira reditelj i scenograf se vraćaju u prošlost, odnosno na početak njihove priče o crnom zlatu, smeštajući radnju u azerbejdžanski glavni grad Baku. Početkom XX veka na naftnim poljima zemlje vatre bile su podignute brojne crpne pumpe za vađenje nafte, preteče savremenih naftnih platformi. Drveni toranj, koji svojim pritajnim izglednom na početku opera podseća na severnoameričke drvene crkve, u nastavku pokazuje pravu namenu i mnoštvo simbola i poruka koji upućuju na vreme naftne revolucije u predvečerje sukoba oko strateškog prostora na koji pretenduju ruski boljševici a kasnije i nacisti (sl. 5 a, b).

Slika 5 a, b. Denićeva scenografija opere Valkira. Festival u Bajrojtu 2016.

6

Oblikovanje dimom obavijene drvene strukture naftnog tornja sa izraženim konstruktivnim elementima, stepenicama i platformama, izbor rekvizita – brojne limene bačve i drvena burad, cevi i instalacije, te video-projekcije i prisutnost vatre, predstavljaju višeznačnu scenografiju kojom je postignuta autentična atmosfera sa naftnih polja. Scenografovi zahtevi u dizajnu svetla uticali su na karakteristično scensko osvetljenje blisko filmskoj estetici, odnosno težilo se izbegavanju direktnog osvetljenja, primenjujući tako interno tj. angažovano svetlo i svetlosne izvore u okviru scenografskih struktura.

U ovom delu Aleksandar Denić1 je odbacujući mističnost apstraktnih i idealizovanih dramskih prostora, scenografskom arhitekturom predstavio realnost istorijskog i životnog okruženja. U ovoj interpretaciji Valkira scenografski prostor ne proizilazi iz materijala od koga je napravljen nego iz značenja kojim je ostvaren2.

Slika 6 a, b. Pojedini detalji Denićeve scenografije opere Valkira. Festival u Bajrojtu 2016.

1 Aleksandar denic (Beograd, 1963) je diplomirao scenografiju na fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Režiser Srđan Karanovic ga je još tokom studija angažovao kao scenografa za film Za ́ ́ sada bez dobrog naslova (1988). U oblasti pozorišne scenografije ističu su scenografije za: Hitler & Hitler (Atelje 212, 2007), Talenti i obožavaoci (Narodno pozorište u Beogradu, 2009), Moć sudbine (Narodno pozorište u Beogradu, 2009), Put oko sveta (Kruševačko pozorište, 2010), Heda Gabler (Narodno pozorište u Beogradu, 2011), Protuve piju čaj (šabačko pozorište, 2011), Adio kauboju (HNK, Split, 2012). Sa nemačkim rediteljem frankom Kastorfom, Denić je realizovao nekoliko izuzetno uspešnih pozorišnih produkcija, među kojima se ističu: Dama sa kamelijama (Teatar Odeon, Pariz, 2012), Amerika (šaušpilhaus, Cirih, 2012), operska tetralogija Prsten Nibelunga, na festivalu u Bajrojtu 2013, Dvoboj (Teatar folksbine, Berlin, 2013), Putovanje na kraj noći (Teatar Rezidenc, Minhen, 2014), baal (Teatar Rezidenc, Minhen, 2015). Uspešan rad sa Kastorfom omogućio je Deniću i saradnju sa austrijskim rediteljem Martinom Kušejom (martin Kušej) sredinom 2014, na postavci geteovog Fausta u minhenskom Teatru Rezidenc.

2 Nebojša Antašević, Scenografski Itinereri prstena Nibelunga: Teksas-Njujork via Baku-Berlin. Zbornik matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Novi Sad 2015.

7

3. Inscenacija opere „Valkira“, Carlus Padrissa i Roland Olbeter, Valencia 2008.

Ova izvedba Valkira rad je produkcija Carlusa Padrisse izvedena u Palau de les Arts Reina Sofia u Valensiji 2008 pod upravom dirigenta Zubina Mehte. Scenografsko rešenje je bilo povereno Rolandu Olbeteru, dok je u nastupu takođe učestvovala i katalonska pozorišna grupa "La Fura dels Baus". Ova jedinstvena incenacija Valkira svakako je još jedna potvrda Vagnerovog koncepta ''totalne umetnosti''. Iako i dalje vremenski smeštena u mitološki topos, umešnom upotrebom višemedijskih sredstava, napredne tehnologije, pokretnih kranova i projekcijama na ogromnim displejima, Roland Olbeter postavlja Vagnerove aktere u jedan univerzalan i vanvremenski prostor.

Treba pomenuti da je Roland Olbeter pripadnik novog high-tech pravca u scenografiji. Intenzivno je sarađivao u pozorištu, operi i na razvoju mobilnih i zvučnih instalacija. Njegovo delo je tehnički sofisticirano i neobično sa stanovišta vizuelne umetnosti u svetu pozorišta. Drugi važni laspekt njegovog rada je razvoj instrumenata, programabilnih mašina i algoritamske kompozicije. Od 2002. godine nemačka kompanija za automatizaciju FESTO intenzivno sarađuje u njegovim projektima.

Slika 7 a, b. Prikaz scenografije trećeg čina opere Valkira. Valensia 2008.

Na početku prvog čina opere muzika dinamično dočarava stihiju koja besni u atmosferi, a koja predstavlja korenitu promenu u svetu, započetu zloupotrebom moći pod uticajem prstena, Alberihovim prezrenjem ljubavi i Votanovim izneveravanjem božanskih ideala.

Centralna scena je šumska koliba ratnika Hundinga, koga nema kod kuće. Kolibu koja je sagrađena oko velikog drveta Olbeter uspešno predstavlja mnoštvom displeja. U njoj utočište od nevremena traži ranjeni čovek (odnosco Zigmund), smestivši se kraj ognjišta, potpuno slab, da sačeka domaćina.

8

Tu ga nalazi Hundingova mlada žena Ziglinda (čije se ime takođe otkriva tek kasnije), odmah oseti simpatiju i sažaljenje i okrepi neznanca medovinom. Svi njihovi gestovi praćeni su signalima duboke naklonosti i neke nejasne a snažne obostrane privlačnosti.

Hunding dolazi, strog, autoritativan i krut. Uvidevši čudnu sličnost između njih, nezadovoljan ženinim objašenjenjem i po prirodi podozriv, počinje da ispituje nenaoružanog i ranjenog stranca. Ovaj priča o svome životu, pažljivo skrivajući svoje pravo ime iza pseudonima ''Žalosni'' (''Wehwalt''), jer je baš Hunding možda jedan od njegovih neprijatelja. Od rođenja je živeo nemirno i nestalno, pod pritiskom neprijateljskih napada; jednom, kada se sa ocem vratio iz lova, zatekao je svoju majku zaklanu a sestre bliznakinje nije više bilo. Kasnije nekako izgubi i oca, pa život od tada provodi lutajući i braneći sopstvenu kožu. Sada trpi rane od nevolje u koju je upao pobivši se sa ljudima koji su pokušavali udati neku devojku protiv njene volje; oružje mu se polomilo, on je jedva utekao, a devojka je ubijena. Čuvši ovu priču, Hunding shvata (što je i na muzičkom planu nagovešteno ponavljanjem Hundingovog motiva kroz priču o ovim neprilikama) i prepoznaje u tim ljudima svoje rođake, i da je on sam jedan od najvećih Zigmundovih neprijatelja, koji se zakleo u istrebljenje njegove rase. Gostoprimstvo štiti stranca do kraja noći, ali onda će morati da se brani. Ziglindu, potresenu razvojem događaja, muž silom odvlači u svoje odaje. Zigmund, u očaju, priseća se kako mu je otac Velz prorekao da će u trenutku najveće nevolje pronaći mač koji će ga izbaviti (sl. 8a, b).

Slika 8 a, b. Prikaz scenografije prvog čina opera Vakira. Valensia 2008.

Vraća se Ziglinda, pošto je Hundingu dala napitak da čvrsto zaspi. Ziglinda ispriča kako je onaj mač dospeo u njihovo drvo: u brak je stupila protiv svoje volje. Na dan njihovog venčanja, među slavljenike je došao čudan starac i zabio mač u stablo. Mač nije mogao da izvuče ni Hunding, niti bilo ko od njegovih prijatelja. Izrazila je svoju duboku želju da dođe junak koji će izvući mač i spasti je.

9

Zigmund izjavljuje svoju ljubav za Ziglindu, ali ona se u tom trenutku seti njegovog glasa i shvati da su njih dvoje u stvari brat i sestra blizanci, razdvojeni kao deca. Kada je saznala da je ime njegovog oca Velze, rekla je kako je on Zigmund i kako je mač ostavljen za njega. On s lakoćom izvlači mač iz stabla, a Ziglinda mu se predstavlja. Zigmund mač krsti Notung i njih dvoje zajedno beže iz Hundingove kuće.

Slika 9 a, b. Završna scena prvog čina opere Vakira. Valensia 2008.

Prikaz početnog dela prvog čina opere: https://youtu.be/-rxGqm3e5-A U drugom činu opere Votan je sam sa svojom najdražom kćeri, Valkirom Brunhildom. Poverava joj zadatak da pomogne Zigmundu u borbi protiv Hundinga. On i inače gaji prema njoj specifičan odnos velike prisnosti i tople ljubavi, toliko da jedino njoj otvara svoje srce i svoje planove. Valkira rado prihvata dužnost, tim pre jer i sama oseća ratničku i ljudsku naklonost prema Zigmundu. Tu se prvi put, začuje poznati lajtmotiv ''Kas Valkira'' i poklik ''Hojotoho! Heihe! Hojotoho! Heiha!''. Scenografijom ponovo dominiraju ekrani koji ovog puta projektuju intezivno crveno svetlo, dok je proscenijum osvetljen plavom bojom.

Stiže Frika, Votanova žena, vozeći se u kočijama koje vuku ovnovi. Frika je boginja zaštitnica braka i zahteva od Votana da Zigmund i Ziglinda budu kažnjeni zbog svojih greha: zato što je Ziglinda počinila preljubu, i zato što su brat i sestra. Ona je svesna da je Votan otac Zigmunda i Ziglinde - on ih je začeo dok je bio prerušen u smrtnika Velzea - da bi mu pomogli u planovima, ali ipak zahteva kaznu. Votan protestuje i izjavljuje kako mu je neophodan junak koji ni na koji način nije povezan sa njim, jer jedino će jedan takav junak moći da spasi Valhalu. Frika besno uzvraća kako Zigmund nije slobodan junak, već Votanov pijun. Dokaz ove tvrdnje je činjenica da je Zigmund naoružan Votanovim čarobnim mačem.

10

Slika 10 a, b. Početna scena drugog čina opere Valkira. Valensia 2008.

Nemajući kud, Votan obećava Friki da će Zigmund biti ubijen. Frika zadovoljno odlazi. Samo Brunhilda ostaje sa očajnim Votanom.

Votan joj se poverava da je uplašen Erdinim proročanstvom (iz prethodne opere) i da je nakon toga otišao k njoj da bi više saznao.

Zaveo je Erdu, i iz te veze je rođeno devet valkira, uključujući i Brunhildu. Valkire je odgajio da budu moćne žene ratnice i da skupljaju leševe junaka palih u borbi kako bi mogli da budu oživljeni u Valhali, gde će služiti u vojsci koju Votan diže za slučaj da se Alberih ponovo dokopa čarobnog prstena (prsten je sada u vlasništvu džina Fafnera; ovaj se povukao, sa zlatom, u jednu pećinu, gde se uz pomoć Tarnhelma - čarobnog šlema koji mu dozvoljava da poprimi koji oblik hoće - pretvorio u zmaja. Votan ne može da povrati blago jer je obavezan dogovorom; zato mu je potreban slobodan junak, koji nije obavezan). On ogorčeno naređuje Brunhildi da u dvoboju zaštiti Hundinga, i na taj način ubije njegovo ljubljeno dete, Zigmunda. Kada se Brunhilda usprotivi, on joj gnevno odgovori da ne kuša njegov gnev i da je posluša, a zatim odlazi.

U planinski procep stižu Zigmund i Ziglinda. Ziglinda je opterećena umorom i osećanjem krivica, pa se sruši na zemlju. Brunhilda mu prilazi i najavljuje da mu predstoji smrt. Poziva ga za sobom u Valhalu, gde će imati svaku čast i zadovoljstvo, i gde će sresti svog oca. Zigmund je na trenutak privučen tom pomisli, ali kada mu Brunhilda kaže da Ziglinda ne može sa njim, on je oštro odbija.

Brinhulda se iznenada prelomi i odluči da ipak izvrši ne Votanovo naređenje, već njegovu stvarnu volju, i da zaštiti Zigmunda.

11

Slika 11 a, b, c, d. Prikaz pojedinih scena drugog čina opere Valkira,Valensia 2008.

Stiže Hunding i bori se sa Zigmundom. Brunhilda zaštiti Zigmunda svojom moći, ali u tom trenutku stiže Votan. Iz straha pred njim, ona hitro podiže svoj štit, Votan lomi Notung svojim kopljem, a Hunding ubija Zigmunda. Brunhilda brzo uzima delove slomljenog mača, zgraba Ziglindu i beži na svom konju. Votan tužno posmatra Zigmundovo telo, a zatim gestom ruke ubija Hundinga.

Naposletku pojuri svoju neposlušnu ćerku.

12

Slika 12 a, b. Prikaz Olbertovih inovacija korišćenih u tetralogiji Nibelunških Prestenova i karakteristična ''Movil'' kinetička skulptura-instalacija korišćena u scenografiji opera Valkira, Valensia 2008.

Prikaz drugog čina opere: https://youtu.be/_C-0hH5G8MU U trećem činu opera veoma poznata muzička sekvenca uvodi nas u scenu gde osam Valkira sakuplja na bojnom polju mrtve heroje za Valhalu. Njihovo klicanje i divlji smeh mešaju se sa grmljavinom. Samo jedna nedostaje, a to je Brunhilda, koju ubrzo primete kako jaše ka njima iz daljine, noseći na sedlu – ne mrtvog junaka već ženu, i to živu (sl.13 a, b).

Brunhilda pristiže i moli ih da je zaštite – za njom je otac ratova, koji je goni da bi je kaznio. Sestre su užasnute njenom pričom, ali oklevaju da joj pomognu da ne bi i na sebe navukle propast. Šalju Ziglindu u šumu (istu onu u kojoj je Fafnerova pećina), daleko od Votanovog gneva; ona isprva odbija jer ne želi da živi bez Zigmunda, ali kad sazna od Brunhilde da u utrobi nosi njegovog sina (koga Brunhilda naziva Zigfrid – trijumfalni pobednik), počinje da je preklinje za pomoć. Brunhilda joj kaže da će morati da se suočava sa raznim nedaćama, ali zarad svoga poroda moraće da izdrži.

13

Slika 13 a, b. Početna scena trećeg čina opere Valkira. Valensia 2008.

Sestre se uplašeno zbiju oko Brunhilde i tako sačekaju strašnog Votana, koji ih otera pretnjama. Sledi jedna od najsnažnijih scena u ''Prstenu''.

Slika 14 a, b. Pojedini detalji tokom interpretacije trećeg čina opere Valkira. Valensia 2008.

14

Kada je bog stigao, valkire su pokušale da sakriju Brunhildu, ali Votan gnevno izjavljuje da zna da je Brunhilda među njima. One počinju da mole za svoju sestru, koja naposletku istupi. Votan za nju iskazuje strašnu kaznu: njoj će biti oduzet status valkire i postaće smrtnica. Zatim će je ostaviti u čarobnom snu na planini. Koji god muškarac je probudi biće joj muž. Brunhilda i sama počinje da ga moli, jer mu je omiljena ćerka. Ona mu kazuje kako se hrabro poneo Zigmund i kako je odlučila da njega zaštiti, jer je to bila Votanova prava želja. Ona ga moli da je ne osudi na sudbinu prema kojoj bi ona postala žena prvog muškarca koji naiđe, jer nije zaslužila da bude žena nekog slabića.

Votan je duboko dirnut i pristaje da joj ispuni tu molbu: oko njenog uspavanog tela će postaviti krug začarane vatre kroz koju će moći da prođe samo najveći junak (oni oboje, u stvari, znaju da će taj junak biti Zigfrid). Brunhildu uspavljuje i priziva Logea, boga vatre, da stvori čarobni plamen. Votan izjavljuje da niko ko se boji vrha njegovog koplja neće moći da prođe kroz vatru. Zatim odlazi, tužno se osvrćući ka Brunhildi (sl.15a, b).

Slika 15 a, b. Završna scena trećeg čina opere Valkira. Valensia 2008.

Ova postavka Valkira predstavlja jedinstvenu višemedijsku sintezu dramskog teksta, muzike, rasvete i kostima. Tandem Carlus Padrissa i Roland Olbeter postigli su zavidan nivo dinamike svetla i prostora. U standardnim postavkama Valkira, muzika i drama čine okosnicu scenske predstave, dok su ovde težišta znatno pomerena ka uvođenju novih likovnih i digitalnih medijuma kao kinetičke skulpture i ekranizovane projekcije. Olbeterovo scenografsko rešenje takođe reprezentuje visok nivo evropskih pozorišnih standarda sa zavidnom tehničkom i umetničkom izradom.

Prikaz uvodnog i centralnog dela trećeg čina „Kas Valkira“ (3:30-5:24): https://youtu.be/FU0dglxXhHM 15

4. Inscenacija opere „Valkira“, Robert Lepage i Carl Fillion, Metropolitan Opera, Njujork 2011.

Carl Fillion diplomirao je na Konzervatorijumu dramskih umetnosti u Kvebeku, gde je takođe učestvovao i kao predavač od 1992. do 2002. Godine. Carl Fillion je imao priliku da sarađuje sa velikim brojem međunarodno priznatih režisera i autor je do sada pedesetak scenografskih projekata na polju pozorišne i multimedijalne umetnosti, izložbi i opera, od kojih je većina realizovana u različitim pozorištima širom sveta.

Carl Fillion postao je jedan od glavnih saradnika kanadskog reditelja i dramskog pisca Roberta Lepagea nakon osmišljavanja scenografije za revolucionarnu predstavu Seven Streams of the River Ota 1993. godine. Nastavio je stvarati scenografije za više od osamnaest Lepageovih produkcija, uključujući novu pozorišnu produkciju Needles and Opium, Der Ring des Nibelungen u Metropolitan Operi u Njujorku, Hamlet Collage u Teatru nacija u Moskvi, Totem, produkcija svetske turneje Cirque du Soleil i The Nightingale and Other Fables, koja je otvorena u Canadian Opera Company u Torontu i gostovala u Eks en Provans, Lionu, Njujorku i Amsterdamu.

Ostale njegove kreacije uključuju Faustovo prokletstvo, koje je predstavljeno na festivalu Saito Kinen u Matsumotu (Japan), a kasnije je izvedeno i u Opéra Bastille u Parizu, i Metropoliten operi u Njujorku; 1984. predstavljena u Londonu; Rake's Progress, koji se otvorio u La Monnaie u Briselu i obišao Lion, Madrid, San Francisco i London; i La Celestina predstavljeni u Kraljevskom dramskom pozorištu u Stokholmu. Novije produkcije uključuju novu verziju La Celestine u Pozorištu Lliure u Barseloni i operu Simon Boccanegra u Gran Teatre del Liceu, takođe u Barseloni. Jedan od njegovih najnovijih projekata je Toruk, scenski spektakl koji je zasnovan na scenariu filma Avatar Jamesa Camerona i u produkciji Cirque du Soleil.

Kreacije Carla Filiona, u svim projektima u kojima učestvuje, uvek duboko obeležavaju umetnički pravac predstava, bilo u pozorištu ili operi. Fillion trenutno radi na novom projektu Cirque du Soleil sa stalnim prebivalištem u Hangzhouu (Kina).

Postavka „Valkira“ u Metopolitan Operi 2011. nosi mnoga obeležja klasične tragedije. Skladno tome, scenografsko rešenje Carla Filliona je interpretatorima omogućilo dublje poniranje u Vagnerovu kompleksnu karakterizaciju likova koji su u Rajnskom zlatu bili tek skicirani u vezi s okvirnim motivom prstena. Najviše intrinzičke dramatike, unutrašnjih lomova i konflikata u likovima sadrži ''Valkira'', te je stoga jedan od najtežih izazova i kamen spoticanja mnogih reditelja i scenografa. Carl Fillion stvara jedan imaginaran i dinamičan scenografski svet. U ovoj muzičkoj drami gde se sve vrti oko strasti koje se opiru zabranama i svrstavanjima Fillion bravurozno manipuliše prostorom i scenskom rasvetom. Treći čin opere svakako predstavlja vrhunac kvaliteta u ovoj zadivljujućoj i svakako nezaobilaznoj produkciji.

16

U uvodnom delu prvog čina opere scena kolibe u kojoj živi Hunding sa svojom nevoljnom ženom odaje utisak sumornosti. Carl Fillion smešta aktere opere, sirovog šumskog ratnika Hundunga i Ziglindu, u jedan apstraktan prostor uspešno stvarajući dramsku dramatiku upotrebom jedinstvene mehaničke inovacije i još efektnije rasvete.

Slika 16 a, b. Scene uvodnog dela prvog čina opere Valkira. Metropolitan Opera 2011.

Prikaz uvodnog dela prvog čina opere: https://youtu.be/QT3qe_ZuJiw

17

Zahtevan scenografski projekat, simbolika prstena, ostvarena je u pogledu tehničko-scenskog aspekta, postavljanjem kompleksnog mehanizma aksijalne rotacije, što je omogućilo efektne promene u prostoru i time uticalo na celokupnu scensku dramatiku.

Slika 17 a, b. Prikaz centalnog scenskog mehanizma. Metropolitan Opera, Njujork 2011.

Slika 18 a, b. Karakteristične scene prvog čina opere i dve različite postavke scenskog mehanizma. Metropolitan Opera, Njujork 2011.

18

U drugom činu opere aludirajući na kameniti planinski pejzaž, Carl Fillion takođe stvara jedan jedinstveni ambijent. Votan stoji, naoružan, sa svojom omiljenom ćerkom, valkirom Brunhildom. Brunhildi je naložio da štiti Zigmunda u predstojećo j borbi sa Hudingom. Stiže Frika, Votanova žena, vozeći se u kočijama koje vuku ovnovi. Frika je boginja zaštitnica braka i zahteva od Votana da Zigmund i Ziglinda budu kažnjeni zbog svojih greha: zato što je Ziglinda počinila preljubu, i zato što su brat i sestra. Ona je svesna da je Votan otac Zigmunda i Ziglinde - on ih je začeo dok je bio prerušen u smrtnika Velzea - da bi mu pomogli u planovima, ali ipak zahteva kaznu. Votan protestuje i izjavljuje kako mu je neophodan junak koji ni na koji način nije povezan sa njim, jer jedino će jedan takav junak moći da spasi Valhalu. Frika besno uzvraća kako Zigmund nije slobodan junak, već Votanov pijun. Dokaz ove tvrdnje je činjenica da je Zigmund naoružan Votanovim čarobnim mačem. Nemajući kud, Votan obećava Friki da će Zigmund biti ubijen. Frika zadovoljno odlazi. Samo Brunhilda ostaje sa očajnim Votanom. Votan joj se poverava da je uplašen Erdinim proročanstvom (iz prethodne opere) i da je nakon toga otišao k njoj da bi više saznao. Zaveo je Erdu, i iz te veze je rođeno devet valkira, uključujući i Brunhildu.

Slika 19 a, b. Uvodna scena drugog čina opere Valkira. Metropolitan Opera, Njujork 2011.

Prikaz uvodnog dela drugog čina opere: https://youtu.be/wFpoHcXtLJA

19

U trećem činu opere sve valkire, osim Brunhilde, se skupljaju na centralnom delu scene. Zatim stiže i Brunhilda i moli svoje sestre za pomoć, ali one se previše boje Votana da bi joj pomogle. Budi se Ziglinda i izjavljuje kako joj nije bitan život, pošto je Zigmund mrtav. Brunhilda joj izjavljuje da u utrobi nosi Zigmundovo dete, koji treba da se zove Zigfrid. Ziglinda iznenada menja stav i moli valkire da spasu nju i njeno dete. Brunhilda je šalje da sama beži u Fafnerovu šumu, a ona će ostati da zadrži Votana.

Premda ga gradi monumentalno (doslovce referencom na kas, akterke su zaista uzjahale rotirajuće grede koje čine scenografiju), Carl Fillion uspeva taj prizor pokazati u svetlu onoga što čini srž spektakularnog u scenskoj umetnosti. Osim što je veličanstven, kas valkira je i zastrašujući.

Slika 20 a, b. Scene centralnog dela trećeg čina opere, poznatijeg i kao „Kas Valkira“. Metropolitan Opera, Njujork 2011.

Prikaz centralnog dela trećeg čina opere: https://youtu.be/xeRwBiu4wfQ U nastavku trećeg čina kada je bog Votan stigao, valkire pokušavaju da sakriju Brunhildu, ali Votan gnevno izjavljuje da zna da je Brunhilda među njima. One počinju da mole za svoju sestru, koja naposletku istupi. Votan za nju iskazuje strašnu kaznu: njoj će biti oduzet status valkire i postaće smrtnica. Zatim će je ostaviti u čarobnom snu na planini. Koji god muškarac je probudi biće joj muž.

Brunhilda i sama počinje da ga moli, jer mu je omiljena ćerka. Ona mu kazuje kako se hrabro poneo Zigmund i kako je odlučila da njega zaštiti, jer je to bila Votanova prava želja. Ona ga moli da je ne osudi na sudbinu prema kojoj bi ona postala žena prvog muškarca koji naiđe, jer nije zaslužila da bude žena slabića.

20

Votan je duboko dirnut i pristaje da joj ispuni tu molbu: oko njenog uspavanog tela će postaviti krug začarane vatre kroz koju će moći da prođe samo najveći junak (oni oboje, u stvari, znaju da će taj junak biti Zigfrid). Brunhildu uspavljuje i priziva Logea, boga vatre, da stvori čarobni plamen. Votan izjavljuje da niko ko se boji vrha njegovog koplja neće moći da prođe kroz vatru. Zatim napušta scenu, setno se osvrćući ka Brunhildi.

Carl Fillion i u završnom delu opere efektno ostvaruje dinamiku prostora. Upotrebom pokretnih formi dekora (mehanizma) i mistikom svetla, fokusirajući se na Brunhildu kao centalnog aktera uspešno stvara jedinstvenu likovnu kompoziciju.

Slika 21 a, b. Završna scena trećeg čina opere Valkira. Metropolitan Opera. Njujork 2011.

Prikaz završnog dela trećeg čina opere: https://youtu.be/cNv4WJt3SuU Lepageova interpretacija Valkira je pokazala da kombinacija vrhunske tehnologije u rešavanju scenografije i tradicionalnih pozorišnih tehnika u oblikovanju kostimografije i muzičkog izvođenja može uroditi kvalitetnim rezultatima.

21

5. Zaključna razmatranja Obe postavke opere Valkira predstavljaju savremene primere višemedijske prirode scenskog dizajna, drugim rečima, na logiku upotrebe i eksploatacije različitih medijskih linija preuzetih, naravno, iz pozorišne umetnosti. One potvrđuju radikalni razvoj ovakvog pristupa, uz upotrebu svih raspoloživih medija, tehnoloških postupaka i izražajnih sredstava – bez obzira na njihovu (preovlađujuću) pripadnost pojedinim umetničkim disciplinama. Na taj način bivaju prekoračene sve već ustanovljene medijske granice i umetničke klasifikacije i tipologije.

Posmatran u celini, scenski dizajn obe postavke reprezentuje vid interdisciplinarnog stvaralaštva koja obuhvata promišlajnje, artikulaciju, realizaciju i prezentaciju prostora scenskog događaja. Uspostavlajnje potpuno drugačijeg, višestukog odnosa između posmatrača i posmatranog. U prilog tome posebno govori prvi primer Olbeterove scenografije koja se služi audiovizuelnom artikulacijom cyber-prostora, prostora koji je određen hardverskim i softverskim povezivanjem realnog fizičkog enterijera s virtualnim ekranskim prostorima.

Tehnološke inovacije menjaju i značajno unapređuju vizuelni aspekt opere. Fillionovi i Olbeterovi scenografski svetovi ne samo da likovno oblikuju prostor i vreme scenske radnje već idejno dopunjuju ili usmeravaju aspekte režije.

Reference 1. André, Naomi, Karen M. Bryan, and Eric Saylor. (2012). ‘Q & A with Blackness in Opera editors’. University of Illinois Press Blog, July 13, http://www.press.uillinois.edu/wordpress/?p=9847. Accessed 8 July 2014.

2. Antešević, Nebojša. (2015). Scenografski itinereri prstena Nibelunga: Teksas-Njujork via Baku-Berlin, Zbornk Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Novi Sad 3. Barbour, David. (2011). ‘The Road to Valhalla’. Lighting & Sound America 52: 52–59.Google Scholar 4. Carnegy, Patrick. (2006). Wagner and the Art of the Theatre. New Haven: Yale University Press.Google Scholar 5. Caux, Patrick, and Bernard Gilbert. (2007). Ex Machina: Chantiers D’écriture scénique. Sillery, Québec: Septentrion.Google Scholar

22

6. Dundjerović, Aleksandar Saša. (2010). ‘Robert Lepage and Ex Machina—Lipsynch (2007) Performance Transformations and Cycles’. In Making Contemporary Theatre, edited by Jen Harvie and Andy Lavender, 160–179. Manchester: Manchester University Press.Google Scholar 7. Gilbert, Bernard. (2010). ‘Pump Up the Valkyries’. Written by Justin Davidson, New York Magazine, August 23, http://nymag.com/guides/fallpreview/2010/classicaldance/67630/. Accessed 22 July 2014.

8. Kernodle, George. (1954). ‘Wagner, Appia and the Idea of Musical Design’. Educational Theatre Journal 6.3(October): 223– 30. JSTOR.CrossRefGoogle Scholar 9. Lepage, Robert. ‘Das Rheingold’. (2009). Video featuring Robert Lepage. The Metropolitan Opera Family. Accessed 20 July 2013. http://www.metoperafamily.org/metopera/season/production.aspx?customid=11052.

10. Lepage, Robert. (2010). ‘Robert Lepage Brings Wagner to New York’. Written by Robert Everett-Green, The Globe and Mail, September 10, Nexus UK Global News & Business Service.Google Scholar 11. Lentz, Linda C. 2011. ‘Building a Valhalla That Links Generations’. Architectural Record 199.3: 35. Nexus UK Global News & Business Service.Google Scholar 12. Millington, Barry. (1992). ‘Leitmotif’. The New Grove Dictionary of Opera.Google Scholar 13. Rosenberg, Marion Lignana. (2013). ‘Met’s Ring Cycle Reaches Crushing Speed with Superb “Siegfried”.’ The Classical Review, April 21. http://theclassicalreview.com/2013/04/mets-ring-cycle-reaches-crushing-speed-with-superb-siegfried/. Accessed 30 April 2013.

14. Smith, Roberta. (2012). ‘Video as Art in Lepage’s “Ring” at the Metropolitan Opera’. The New York Times, May 13, Nexus UK Global News & Business Service.Google Scholar 15. Wagner, Richard. (1871). ‘The Destiny of Opera’. Translated by W. Ashton Ellis, edited by Patrick Swinkels. The Wagner Library. http://users.belgacom.net/wagnerlibrary/prose/wagdest.htm. Accessed 9 May 2011.

16. Wakin, Daniel J. (2009). ‘Dispute over Set for Met’s Upcoming Ring’. The New York Times, October 5, Nexus UK Global News & Business Service.Google Scholar

23