Саша Јовановић
СВЕ О ШУМИ
ПРИЈАТЕЉИ ДЕЦЕ И ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
Еколошко удружење „Зелено питање“, Нови Сад 2015.
Саша Јовановић
СВЕ О ШУМИ ИЗДАВАЧ: ЕКОЛОШКО УДРУЖЕЊЕ „ЗЕЛЕНО ПИТАЊЕ“ Булевар ослобођења 11 НОВИ САД sasjov@open.telekom.rs УРЕДНИК ИЗДАЊА: Весна Зец ИЛУСТРАЦИЈЕ: Весна Зец Младен Ољача ШТАМПА: „ОНДРЕЈПРИНТ“ ГЛОЖАН
Некада давно, мислим да је то било баш давно... Можда је то било и чак прошле зиме... Е, тада давно, Чика Кека се грејао у својој кућици, крај своје ватрице... Да ли ви знате ко је Чика Кека? За оне који не знају ко је Чика Кека боље је да вам ја кажем ко је он него да вам он сам објашњава јер би то потрајало... Чика Кека је Панонски морнар без мора и брода који је пловио некадашњим Панонским морем a које је одједном нестало па Чика Кека проводи живот у потрази за својим Панонским морем које је однело и његов Панонски брод.
Али, Чика Кека не тражи само Панонско море које је нестало... Чика Кека је велики пријатељ деце, велики пријатељ природе, велики пријатељ пријатеља природе и велики непријатељ непријатеља природе. Чика Кека се труди да не дозволи да природа нестане као што је нестало његово море и његов брод...
А ко сам ја? Ја сам Чуварко, велики пријатељ Чика Кеке који се заједно са њим дружи и сарађује са Чуварима равнице. Ако су Чувари равнице? Чувари равнице смо сви ми који бринемо о природи и о својој животној средини. Без обзира да ли смо по годинама мали или велики, сви ми смо велики пријатељи природе. Мада, морам да признам, највећи, најбољи, најјачи Чувари равннице су деца... Него шта сам хтео да оно вам испричам...? Хммм... Шта сам оно почео да причам...? А, да... Почео сам да вам причам како се једном давно Чика Кека грејао су својој кућици крај своје ватрице, тога се сећам, али, шта сам то хтео да вам испричам? Мора да је нешто занимљиво у питању јер ја причам само занимљиве ствари. Причам тако занимљиве ствари, скоро као Чика Кека, јер нико не прича тако занимљиве приче као он... Па, да... Сад се сећам... Хтео сам да вам испричам једну причу о томе како је једном Чика Кека причао једну занимљиву причу... Додуше, није Чика Кека само једном причао занимљиву причу јер он увек прича занимљиве приче, овога пута је испричао баш занимљиву причу. Ево како је то било...
Чика Кека је једне зиме седео у својој кућици, поред своје ватрице и грејао се размишљајући о чему би могао да размишља... Пошто он воли да размишља о корисним стварима овога пута је хтео да размишља о још кориснијим стварима... Док је Чика Кека тако размишљао неко је закуцао на вратанца његове кућице... „Куц, куц...“, чуло се. „Слободно нека уђе ко год да је, добро дошао је....“, помислио је Чика Кека. „Куц, куц...“, поново се чуло куцање. „Зашто нико не улази“, упитао се Чика Кека. „Куц, куц...“, наставио је неко да куца. „Па, да“, сетио се Чика Кека “ја сам заборавио да кажем гостима да уђу... Од толиког размишљања ја често не знам да ли сам нешто помислио или рекао...“ „Слободно уђите“, коначно је проговорио Чика Кека и устао да дочека госте. Врата су се полако почела отварати а онда је одједном неко улетео и потрчао према Чика Кеки скачући му у загрљај. „Чика Кеко! Чика Кеко!“, весело је викала девојчица Марија чвсто грлећи Чика Кеку. Чика Кека је одушевљено подигао Марију у вис гласно се смејући. „Ох, каквог ли лепог изненађења... Какве ли моје лепе радости...“, раздрагано је говорио Чика Кека. „Откуд ти драга Марија? Нисам очекивао твој долазак...“, упитао је Чика Кека своју велику пријатељицу малу Марију. „Мој другар Милош и ја смо кренули у шетњу па смо се малко смрзли и договорили се да свратимо до вас на ваш чувени природни шумски чај...“, весело је
одговорила Марија. „Али ја не видим Милоша...“, погледао је Чика Кека према отвореним вратима. „Сада ће и он ући. Остао је напољу да паркира санке“, рече Марија. Само што је то изговорила на вратима се појавио Милош који је био нешто старији од Марије. „Здраво Чика Кеко“, насмејано се јавио Милош. „Здраво драги Милоше“, узвратио је Чика Кека поздрав. „Хајде, драги другари, раскомотите се и сместите се поред ватре док вам ја не спремим један прави шумски чај“, рече Чика Кека и пође у кухињу да скува свој надалеко чувени чај који и здраве лечи. Док су се мала Марија и мало већи Милош смештали поред ватре Чика Кека је већ зготовио свој чувени чај и донео га гостима. Њих троје је је седело поред ватре, греајли се и пијуцкали чај који је својим мирисом испунио целу Чика Кекину кућицу... „Чика Кеко, хајде нам испричај неку причу“, рече Марију уживајући у гутљајима. „А о чему би сте волели да вам причам“, упитао је Чика Кека своје младе слушаоце. „Ускоро ће Нова година, па би било лепо да нам испричате неку новогодишњу причу“, изразио је своју жељу Милош. „Да, да,причајте нам неку новогодишњу причу... Причајте нам нешто лепо, нешто што нам још нисте причали...“, сложила се Марија. „Хмммм...“, размишљао је Чика Кека. „Можда бих могао да вам нешто испричам о шуми“, предложио је Чика Кека. „А шта о шуми?“, питао је Милош.
„А шта о шуми?“ питала је Марија. „Испричаћу вам све о шуми!“, одговорио им је Чика Кека. „А шта ћете то испричати све о шуми?“, питао је Милош. „А шта ћете то испричати све о шуми?“, питала је
Марија. „Испричаћу вам баш све о шуми!“, одговорио им је Чика Кека. „У ствари, не могу вам за само једно вече испричати све о шуми јер о њој се може причати, причати, и причати а да се све не може испричати... Ја ћу вам испричати све о шуми што могу да вам испричам за једно вече...“, објашњавао је Чика Кека својим другарима. „А какве везе има шума са Новом годином“, упитао је Милош Чика Кеку. „Да! А какве везе има шума са Новом годином“, питала је Марија. „Има везе! И то велике... Нова година је зими па се као што видите грејемо на дрва – а то су посечена шумска стабла. За Нову годину украшавамо јелку, а то је исто део шуме. Деда Мраз живи у шуми на далеком северу... Шума је тако бајковита зими а посебно за Нову годину, када је прекрије снег а Деда Мраз са својим ирвасима језди преко шуме према дечијим домовима...“, занесено је причао Чика Кека... „Хмммм....Мислим да то може бити добра прича“, рекао је Милош. „И ја мислим да то може бити добра прича“, рекла је Марија. „Пре него што почнем да вам причам причу имам једно питање за вас“, уозбиљио се Чика Кека. „Питајте нас“, рекао је Милош. „Питајте нас слободно“, рекла је Марија. „Да ли ваша мама зна где сте ви?“, намргодио се Чика Кека. „Наравно да зна...“, одговорио је Милош. „Зна, зна... Она нам је и рекла да дођемо код вас у посету. Дошла би и она да чује неку вашу причу али тренутно спрема ручак за сутра, слика једну лепу слику, пише песме, спрема кућу, поправља неку славину и ради још неке ситнице...“ одговорила је Марија. „Па што нисте остали да јој помогнете?“, упитао је знатижељно Чика Кека. „Мама је рекла да ћемо јој највише помоћи ако јој не помажемо“, одговорила је Марија.
„Хмммм... Маме су обично у праву... Вероватно је то и сада случај...“, размишљајући рекао је Чика Кека, „ако је тако онда крећемо са причом...“ Марија и Милош су широм отворених очију чекали да Чика Кека почне са својом причом...
„Некада давно, била једном једна шума....“, почео је Чика Кека. „Чика Кеко, било је тада и више шума, чак много више шума него данас што има...“, одмах је Марија прекинула Чика Кеку. „Наравно да је било, али ја хоћу да вам испричам причу о једној шуми...“, објашњавао је Чика Кека... „Па добро, али бих ја више волела да чујем причу о много више шума...“, наставила је Марија. „Драга Марија кроз причу о вој шуми испричаћу вам причу о свим шумама“, рекао је Чика Кека. „Мени је све једно али ја ипак желим да чујем причу о свим шумама“, била је упорна Марија. „Хммм... Онда ћу вам испричати причу о свим шумама“, пристао је Чика Кека.
„Ураааа....!“, била је срећна Марија. Милош је само ћутао подржавајући предлог своје другарице Марије. „Онда можете почети са причом...“, рече Марија. ПРИЧА О ШУМАМА „Драги моји мали другари и велики пријатељи природе“, почео је своју причу Чика Кека, “не знам да ли знате да су, после пустиња, најзаступљенији копнени екосистеми на Земљи шуме. Шуме су неопходне за природну равнотежу и живот на Земљи a велика корист oд шума је производња кисеоника. Шуме заузимају 28 одсто површине Земље и по својим особинама се разликују од осталих екосистема. Површине под шумама су се током векова смањивале.“ „А зашто су шуме нестале?“, питала је Марија. „Марија, то је зато јер људи обарају на милионе стабала како би добили дрво за храну, да би се грејали и изградили куће. Они, такође и крче велике просторе да би их преобразили у оранице или у пашњаке за стоку. Тако су шумски предели постепено мењани и претварани у сеоска имања. Данас шуме нестају нарочито у тропским пределима али су све шуме на свету угрожене. Непланским сечењем шуме човек угрожава природу тако да годишње нестане око 16 милиона хектара шума на свету. Европа је изгубила 70 одсто свог шумског богатства, Бразил 40 одсто, а Филипини 30 одсто. Неке државе штету смањују пошумљавањем, али то чине само земље које за то имају довољно средстава. Треба да запамтите да се од 1971. године, у свету 21. март обележава као Светски дан шума. „
ШТА ЈЕ ТО ШУМА? „А да ли ви можете да ми кажете шта је то шуме?“, питао је Чика Кека своје слушаоце. „Шума је тамо где има много дрвећа и већа је од парка“, брзо је одговорила Марија. „Тo је у суштини тачно“, насмејао се Чика Кека, „Ми смо у школи учили да је шума је сложена биљна заједница или екосистем шумског дрвећа које утиче једно на друго, као и на средину у којој се налазе. Основни делови шуме као екосистема су земљиште, ваздух, шумска животна заједница и геолошка подлога. Шуме су најсложенији копнени екосистеми. У њима поред дрвећа живи много других врста биљака, животиња, гљива и микроорганизама. Сложеност шума се огледа у њиховој израженој спратовности и разноврсној међусобној повезаности свих чланова животне заједнице. Различити организми насељавају различите делове шуме. Тако у крошњама високог дрвећа живе врсте које се ретко, готово никада, не спуштају у ниже делове шуме. Овај део шуме назива се спрат високог дрвећа. У нижим деловима шумских екосистема многи жбунови изграђују густ склоп који се назива спрат жбунова, испод којег се развија спрат зељастих биљака. Уз саму површину тла живи група организама који чине приземни спрат. У самом земљишту живи много различитих организама, који изграђују подземне спратове“, опширно је одговорио Милош.
„Их, ти се увек правиш да све најбоље знаш“, није могла да издржи а де се не побуни Марија. „Шта могу кад је тако“, одговорио је Милош. „Па, шта... Ја ћу сада знати више од тебе“, није се предавала Марија. „Драги моји, обоје знате и више него што је потребно за ваш узраст...“, похвалио је Чика Кека Марију и Милоша. ВРСТЕ ШУМА „Ја бих вам још нешто рекао о шумским екосистемима који су веома разноврсни. Међутим, без обзира на овако велику разноврсност, све шуме се могу груписати у четири основна типа, лишћарске зимзелене, лишћарске листопадне, четинарске зимзелене и четинарске листопадне шуме... Лишћарске зимзелене шуме се развијају у условима тропске и суптропске климе на свим континентима, изузев Антарктика. Неповољан период године, летњи или сушни, становници ових шума преживљавају захваљујући низу адаптација. У неким областима, као што су Медитеран и Калифорнија у Америци, пожари имају важну улогу у нормалном функционисању екосистема. На Балканском полуострву, лишћарске зимзелене шуме су најбоље представљене илирским шумама на обали Јадранског мора. У изворном облику, илирске шуме имају јасно изражену спратовност: Спрат високог дрвећа (храст црника, пињол, алепски бор, штиглиц, пух, ветрушка) Спрат ниског дрвећа и жбунова (мирта, планика, тршља, зелентарка, црни кос, цврчак) Приземни спрат (приморска слезница, тетивка, шпарога, зимзелена ружа, пругасти смук, блавор, поскок, приморски гуштер, зелембаћ, дивљи кунић, шакал)
Лишћарске листопадне шуме се развијају у условима умереноконтиненталне климе. У овом подручју владају умерено топла лета и умерено хладне зиме. Неповољан зимски период са снегом и јаким мразевима различити чланови биоценозе преживљавају на различите начине. Четинарске зимзелене шуме се развијају у полувлажним пределима са тропском и суптропском климом, као и на планинама у умереном топлотном појасу (предели са планинском климом). Главне врсте дрвећа које граде ове шуме су различити борови, смрче, јеле, кедрови и дуглазије. Четинарске листопадне шуме су шуме ариша, које су распрострањене у условима хладне континенаталне климе, у оквиру тајги“, био је опширан Чика Кека. „Ух, колико тога има да се прича о шуми“, уздахнула је Марија. „И то што чујемо је баш занимљиво“, рекао је Милош. ШУМЕ ПРЕМА ТОПЛОТНИМ ПОЈАСЕВИМА „Интересантне су и врсте шума које постоје у зависности од врсте климе у којој расту“, наставио је причу Чика Кека... „Шуме севера, тајге, простиру се као огроман непрекинут појас кроз Скандинавију и Русију, као и кроз Канаду. Обилно су експлоатисане како би се добила целулоза, која је неопходна за производњу папира и дрвна грађа за потребе грађевинских радова, или пак за потребе столарства. Огромни оголели простори настали су поред сеча и великим пожарима, који се у овим областима јављају лети, опасно угрожавајући њихов опстанак. Због ниске температуре и недостатка светлости, дрвеће расте веома споро и уништеној шуми треба много времена да се обнови.
У умереном појасу, где се правилно смењују четири годишња доба, се налазе листопадне шуме изграђене од храстова и букве, али и од јавора и јасена... Ове шуме су вековима биле изложене узастопном крчењу, како би се добило више простора за насеља и пољопривредне површине. Оригиналне, или примарне шуме, су скоро свуда нестале. Оне су замењене секундарним шумама, које су настале захваљујући природној обнови шуме или акцијама пошумљавања. Шуме умереног појаса, у скорије време поново почињу да се шире. Међутим, њих људи и даље уништавају да би уступиле место путевима, железници, насељима и индустрији која користи дрво за грађу, целулозна влакна за производњу папира... И друге опасности прете шумама, а међу њима највише забрињавају киселе кише, проузроковане загађењем ваздуха. Највећи део тропских и екваторијалних шума, које се пружају у Средњој и Јужној Америци, Африци, јужној и југоисточној Азији и у Аустралији, постепено је уништен деловањем човека; сваке године тако нестане шума на површини која одговара оној коју има Енглеска. У овим шумама расте скупоцено дрвеће као што је ебоновина, палисандер, махагони, тиково дрво, које је веома тражено. Тако су уништене читаве шуме да би се искористило само неко дрвеће. Осим тога, како би створили добру земљу за обраду, становници ових области крче шуме користећи старинску технику паљења која за дужи период исцрпљује земљиште“, неуморан је био Чика Кека.
ШУМСКИ БИОМИ „А, да ли ви, драги моји пријатељи, знате шта су то шумски биоми?“, поставио је Чика Кека питање својим пажљивим слушаоцима. „Ја не могу да се сетим“, чешкала се по глави Марија. „Ја не знам“, признао је Милош. „Сада ћу ја неке подсетити а неке информисати... Биом је скуп сличних екосистема. Сви биоми се удружују у најсложенији систем - биосферу. Међу сувоземним биомима на Земљи најбројнији су шумски биоми и они су: Тајге Широколисне и мешовите шуме умерених предела Четинарске шуме умерених предела Тропске и суптропске влажне широколисне шуме Тропске и суптропске суве широколисне шуме Тропске и суптропске четинарске шуме“. ЛАНАЦ ИСХРАНЕ „Чика Кеко, а од чега нарасту толике шуме“, питала је Марија. „Добро питање... Биљке се хране и расту захваљујући фотосинтези а оне су храна различитим врстама биљоједа, од којих су најзначајнији инсекти и птице. Инсектима и осталим биљоједима се хране месоједи првог реда kao што су инсекти месоједи, бубоједи, птице. На месоједе првог реда се наставља читава серија других месоједа. На врху те пирамиде се налазе месоједи као што су медвед, вук и рис. Мреже исхране у шумама су веома сложене. У шумским екосистемима се разликују читаве серије потрошача који се налазе на различитим нивоима пирамиде исхране. На пример, гусенице лептира се хране биљкама, трчуљци се хране гусеницама, слепићи се хране трчуљцима, слепићи су храна јежевима, јежевима се
хране лисице, а лисицама се хране вукови. Најчешће чланови шумских екосистема имају веома разноврсну исхрану. Тако се на пример медвед храни плодовима биљака, шумским медом, пужевима, птицама, јеленима, па чак и вуковима. У шумама постоје и кратки и једноставни ланци исхране, на пример ланац који чине биљка - срна - вук. У односима исхране органска материја коју производе зелене биљке преноси се на чланове потрошача у шумском екосистему. Део материје се троши за изградњу тела потрошача а други део те материје се користи за животне активности чланова биоценозе. Трећи део човек „извлачи“ из шума, а четврти, велики део многобројне гљиве и микроорганизми разлажу на саставне делове и враћају у систем кружења материје у шумским екосистемима. У шумама круже органска материја, кисеоник, угљен-диоксид, азот и друга неорганска једињења. У процесу кружења материје Сунчева енергија сев у процесу фотосинтезе претвара у хемијску енергију. Део енергије се троши за животне активности свих чланова биоценозе, а други већи део те енергије претвара се у топлоту. Тако енергија и у шумским екосистемима стално протиче“, без паузе је причао Чика Кека својим другарима.
ДРВО „Да би вам било све јасније у вези шума морамо прво почети од дрвета... Под појмом дрво, у свакодневном говору, подразумева се одрвењело стабло биљака, које усправно расте из корена те које обично има разгранату крошњу. Стабло, гране и гранчице сваке године дају пупољке на својим врховима, те се при томе лагано одрвенују, стално повећавајући свој обим. Повезано са појмом дрво је такође и грађа крошње дрвета, дебла и корена дрвећа. Из броја годишњих изданака и степена разгранатости, може се утврдити приближна старост неке гране дрвета. Међутим, таква процена старости је поприлично тешка код бројних врста. Неке врсте дрвећа могу доживети старост од више стотина година, а на појединим местима чак и неколико хиљада година. Према подацима из 2008. најстарије живо дрво на свету била је 9.550 година стара смрча (pincea abies) у Шведскoj. Испод те смрче пронађене су три млађе генерације те јединке (старе 375, 5.660 и 9.000 година. Укупан број смрча на свету старијих од осам хиљада година процењује се на око 20. Тако је смрча готово двоструко старија од североамеричког бора, који се донедавно сматрао
најстаријим живућим дрветом, уз приближну старост од 4 до 5.000 година. До данас најстарија дрвећа централне Европе стара су између 600 и 700 година. Ако дрво расте у климатским приликама у складу са променама годишњих доба, током вегетацијског периода у њему настаје један годишњи прстен или год. Уз помоћ тих годова може се прочитати старог тог дрвета и околности под којим је оно расло у сваког појединачној години. Те податке често користи наука дендрологија, како би датирала старост дрвета и реконструирала климу неког подручја и до неколико хиљада година у прошлости. Током свог раста, дрво се сусреће с бројним проблемима и оштећењима на себи. У то спадају највећим делом штете настале деловањем инсеката и гљивица, оштећења и ломови изазвани деловањем ветра, а због снажног ветра могуће је чак и чупање дрвета заједно с корењем. Осим тога, неретко се дешавају и ломови због тешког снега, затим ударима муња, деловањем мраза, док је код млађих примерака дрвета честа појава оштећења од стране животиња као што је стругање коре или исхрана животиња младим изданцима. Такође дрво може и оболети од многих болести узрокованих паразитима, биљним ушима, инсектима, гљивама, плесни, бактеријама и другим.
Разне врсте дрвећа се разликују и по начину грађе свог корена. Осим генетске позадине, потреба за учвршћењем дрвета у тлу као и неопходност снабдевања биљке водом и храњивим материјама управљају брзином и начином раста коренског система. У складу с тим облик корена се може посматрати као корен у облику срца, плошни или вретенаст корен и слично. Код вретенастог корења, главни корен расте равно у земљу, што је посебно видљиво код храста. Развоју плошног корења погодују равна земљишта као и подземне стене и подземне воде које се пењу близу површине. Међутим, сува земљишта погодују развоју претежно равног, вретенастог корена. У неким случајевима укупна маса коренског система понекад достиже масу целокупног надземног дела биљке. На старијим примерцима дрвећа често се може наћи младо адвентивно корење, које полако замењује старо и бескорисно. Код неких врста дрвећа корење при површини земље често сачињава коренски изданак, један облик вегетативног размножавања биљака. Често се дешава да при бетонирању и сличним грађевинским радовима дође до затварања коренског система што може довести до одумирања делова корена и омогућавању уласка гљивица које уништавају дрво изнутра. То је један од најчешћи узорка непоправљивих штета на дрвећу у градским подручјима,“ причао је Чика Кека без даха.
ЛИСТ „Када причамо о шуми, о дрвету онда морамо да кажемо нешто и о листу,“ обавестио је своје другаре Чика Кека. „Лист је бочни, спљоштени део изданка, углавном зелене боје. Основна функција листа је одвијање процеса фотосинтезе, размена гасова са спољашњом средином, дисање, транспирација и гутација а неке додатне су складиштење воде и органских материја... Транспирација је процес одавања воде из живе биљке у виду водене паре у спољашњу средину. Листови су на стаблу распоређени тако да један другом не заклањају светлост и да равномерно оптерећују стабло својом тежином. Распоред листова може бити наизменичан (спиралан) када са једног чвора полази један лист и пршљенаст (цикличан) када са истог чвора полазе два и више листова. Када са чвора полази два листа, један наспрам другог, а са следећег чвора два померена за 90 степени, у питању је наспрамни или декусиран рапоред листова. Бројност листова на стаблу копнених биљака варира од неколико два до неколико хиљада. Лист се састоји од лисне основе, лисне дршке и лисне плоче. Лисна основа је део којим је лист причвршћен за стабло. Из лисне основе се развијају залисци и лисни рукавац. Залисци могу бити различито развијени код различитих биљака – у облику трна, скоро неприметни или разрасли толико да замењују листове, који обављају неку другу функцију (нпр. код грашка листови су преображени у рашљику, а залисци обављају фотосинтезу).
Лисна дршка је уски део листа којим је лиска причвршћена за стабло. Она поставља лиску у најповољнији положај према светлости и, с обзиром да је веома савитљива, штити лиску од удара ветра и кише. Лист који нема лисну дршку назива се седећи. Лисна плоча је најчешће највећи део листа онањој се разликују две површине, лице које је тамније и наличје које је светлије. Лисна плоча је различитих облика који могу да буду овални, срцасти, бубрежасти, тракасти, стреласти, равни до назубљених ивица. Под нерватуром листа подразумева се распоред главних и споредних лисних нерава, проводних снопића, на листу. Листови су углавном богати проводним снопићима, због своје улоге у синтези органских материја које се одатле спроводе нервима ка стаблу и остатку биљке. У зависности од тога колико лиски полази са једне лисне дршке разликују се: прости и сложени листови. Прости листови су они код којих се на једној лисној дршки налази једна лиска. Листови са чијих лисних дршки полази већи број лиски су сложени. Сложени листови могу бити прстсто сложени и перасто сложени. Перасто сложени листови могу бити парно или непарно перасто сложени.
Према облику лиске лист може бити игличаст, линеаран, јајаст, елипсоидан, округласт, бубрежаст, срцаст, копљаст, стреласт, троугласт... Обод лиске може бити цео или на различите начине урезан. Тако, у односу на особине обода, листови могу бити: назубљени, перасто или прстасто усечени, тестерасто усечени, режњевити... Облик обичних листова је важна карактеристика дрвећа. Аранжман лишћа, облик, величина, боја и његове особине могу се користити за разликовање дрвећа. Ништа мање корисни за разликовање дрвећа у зимском периоду су пупољци листова. Међутим, јединствена идентификација врста је могућа је само на основу њихових цветова и плодова. Неко дрвеће има и трње. Оно има било кратке гране које имају трновите врхове (неке врсте дивљег воћа) или имају споредне листове трновитог изгледа као што је случај код обичног багрема. Листови који могу остати на дрвету више година као код зимзеленог дрвећа или их дрво одбацује на крају вегетацијског периода као код листопадног дрвећа. Осим њих, постоје и врсте које представљају прелазне облике, као што је полузимзелено дрвеће, које на крају сезоне раста губи само део лишћа, а истовремено избија ново лишће на том месту.
Четинари су, сем неких изузетака, зимзелено дрвеће. У субарктичким и високим планинским биомима северне хемисфере, претежно расту зимзелени четинари, јер они могу започети своју асимилацију непосредно након што температура нарасте довољно да почне сезона раста, без потребе да прво започињу раст асимилацијских органа као што то раде врсте листопадног дрвећа. ЦВЕТОВИ И ПЛОДОВИ Цветови дрвећа, које расте у умереним подручјима на Земљи, обично је релативно неприметљиво и неугледно. Код одређених врста оно је редуковано на појединачне кружно поређане цветне листове. Неке врсте дрвећа које расте у областима умерене климе имају изражене једнополне цветове. Код њих се цветови оба пола налазе било на истом дрвету као што је случај код храста, букве, брезе, ораха... или на различитим, тако да се мушка и женска дрвећа разликују,као што је случај код врбе и тополе. Друго дрвеће као што су плодоносне биљке, кестен и многа дрвећа која живе у топлијим климатским подручјима имају цветове познате као бехар из којих се након оплодње развијају плодови. Стварање плодова и семена код дрвенастих биљака нема великих и значајних посебности. Код већине дрвећа зрење плодова се дешава у лето или јесен исте године, а само код неких врста бора шишарке и семе које се у њима налази у потпуности се развија тек у наредну јесен након појаве цвета.
Плодови код већине врста дрвећа су орашасти а носе претежно само једну семенку, или се састоји из више једносемених, орашастих делова, као што је случај код јавора. Сочни коштуњичави плодови, који такође имају само једну семенку или мали број налазе се код бројних воћки, док се чауре са бројним семенка налазе код врбе и тополе. ЈЕСЕН Јесен је доба које нас подсећа да лишће мора пасти, да лето мора завршити, да ће живот опет ићи даље. Ја се питам ко то у шуми даје даје "команду" да је време сушењу, и да дрвеће почне да поприма предивне црвено-жуте и љубичасте боје? Зашто лишће мења боју и опада? Ко притишће тај прекидач? Зашто је природа уредила ствари баш тако да листопадно дрво мора да се одрекне свога дела тела и препусти га умирању? Научни одговори и на та питања постоје наравно и има их више. Прво што већина људи научи на часовима биологије о тој теми је да лишће своју зелену боју добија од хлорофила и ту се већ негде прича завршава. Али шта је уопште хлорофил? Хлорофил је зелени пигмент смештен у хлоропластима и реч потиче од грчке речи хлорос што значи зелен. То су зелена телашца смештена унутар биљних ћелија листа. Хлоропласти су кључни актери у процесу фотосинтезе, то јест трансформације светлосне енергије у хемијску и њено смештање у шећере које биљне ћелије могу даље да користе. Биљне ћелије су мале зелене лоптице и у њима су
хлоропласти Постоје разне врсте хлорофила, неки су присутни само на одређеним врстама биљака, неки на алгама, неки дају црвени пигмент, а неки су присутни и у бактеријама које су у стању такође да раде фотосинтезу ( фотосинтетичке бактерије), а које могу фотосинтезу да врше чак и у мраку. Оно што се још зна је да је прво лишће настало пре око 360 милиона година и да се фотосинтеза у почетку одвијала само на врховима грана. У ствари, она и није била могућа у оволикој количини као данас, јер је у ваздуху било знатно мање угљен диоксида него данас и тек повећањем његове концентрације су се повећали и листови. Поред шећера за који знамо да га биљка добија фотосинтезом, дрвећу за преживљавање треба свакако и вода. Међутим, зими влада оскудица због замрзавања тла и воде. Да не би пресушило у то време, дрво одбацује лишће преко којег се у обичном сунчаном дану испоручује и до 70 литара воде, а у екстремно врућем дану и до 400 литара, засивно од величине и врсте дрвета. Будући да дрво зими може користити
само најмање количине воде, оно одбацује оне делове тела преко којих највише воде губи. А то су листови. Поред теорија да лишће опада због елиминисања непотребне потрошње воде, пада температуре ваздуха и наводног уласка биљке у фазу мировања и чувања енергије за зиму, постоји и још једна веома занимљива теорија, коју је дао научник Брајан Форд. Он сматра да се на тај начин биљке решавају својих отпадака. Брајан је открио да лишће не отпада због пада температуре ваздуха и недостатка воде, већ да би се биљка решила пре свега отпадних материја. Дуго времена на лист се гледало као на орган који фотосинтезом задржава енергију. Али лист је и скуп ћелија у којима биљка таложи своје отпадне материје током године и којих се решава у тренутку када лист отпадне. При крају животног века једног листа у њему се заправо повећа количина штетних материја као што су танини и тешки метали. У сваком случају, јесења промена боје лишћа и његово опадање и даље ће инспирисати песнике, носталгичаре и остале заљубљенике. Ако сте један од њих, предлажемо да испробате посматрање лишћа током различитих делова дана (ујутру, у подне и у сумрак) и запазите разлику у његовој боји. Такође, на заборавите да укључите свих пет чула како би ефекат посматрања био што бољи.“
ОПАЛО ЛИШЋЕ – ШТА УРАДИТИ СА ЊИМ? „Уф, Чика Кеко“, уздахнула је Марија, „баш сам срећна што сам научила толико пуно о шумама и дрвећу...!“ „Драга моја Марија, још нисмо завршили комплетну причу о овој теми“, прекинуо је Марију Чике Кека,“ али нећу дужити. Желим само да вас питам нешто. Када дрвеће изгуби свој шарени јесењи плашт и полако прекрије земљу лишћем, поставља се питање шта радити са тим? Да ли може само тако да се остави или треба да се уклони?“ „Па, тата увек склони то лишће“, одговорила је Марија. „А, да ли знаш зашто то твој тата ради?“, питао је Чика Кека. „Он то ради зато што ја немам времена... Имам пуно обавеза у школи...“, рече Марија. „Нисам на то мислио... Због ког разлога он не оставља лишће свуда разбацано?“, наставио је са питањима Чика Кека. „Зато што нам смета када попада по стази...“, сигуран је била Марија. „То је тачно, мокро лишће је опасно ако се остави на тераси или поплочаним површинама јер се тако формира клизави браон тепих. Из тог разлога, лишће треба очистити са свих стаза.
Али, опало лишће такође треба уклонити са осетљивих изданака, траве, зимзелених биљака и травњака јер биљке могу да иструле због влажног лишћа. Недостатак светла доводи до ружних смеђих флека на травњаку. Међутим, лишће може да буде и корисно. Слој до 10 центиметара може да се остави испод дрвећа, грмља и жбуња и на рашчишћеним лејама за цвеће и поврће. Пожељно је да се лишће пажљиво рапореди у леје помоћу грабуља и покрије слојем земље тако да га не одува ветар и да би се убрзао процес труљења. На тај начин ће се формирати свеж и богат хумус који ће доприноси интензивном цветању биљака наредног пролећа. Лишће које брзо трули, као оно са воћака и жбуња који цветају, најпогодније је за овај процес који се зове компостирање земљишта. Хранљиве материје у лишћу и одсеченим гранама се понашају као еколошко ђубриво због овог изузетно рационалног метода употребе велике количине лишћа. Покривач од лишћа штити биљке од ниске температуре. Не заборавите да на пролеће уклоните сво преостало лишће како би биљке имале довољно свежег ваздуха и сунчеве светлости.
Стога, јесење лишће не представља само отпад који треба да уклонимо из дворишта и баште“, завршавао је своје објашњавање Чика Кека.
„Па то је сјајно“, узвикнуо је Милош „Ја сам знала да има то тако нешто“, тврдила је Марија. „Па што онда ниси рекла“, питао је Милош. „Хтела сам да видим да ли ти знаш...“, реч Марија. „И ја сам знао да је незгодно ходати по мокром лишћу јер се лепи за ципеле а ово о компостирању смо учили у школи само ја нисам био на часу...“, рече Милош. „Ето, видиш да ниси знао“, пргава је била Марија. „Ниси ни ти знала“, наставио је Милош. „Ја сам знала...“, није одустајала Марија.
„Доста другари“, прекинуо их је Чика Кека „предлажем да искористим вашу посету и да ми помогнете да окитим новогодишњу јелку. Ако вам није тешко...“ „Ура!“, ускликнула је Марија. „Па то ће нам бити задовољство“, рекао је Милош. „Ја ћу рећи где који украс иде“, рече Марија. „Ти? Ваљда ја то боље знам“, инсистирао је Милош. „А, не! Ја сам пуно боља у томе“, нија се предавала Марија. „Уф!“, уздахну Чика Кека и оде по јелку... А САД ОПЕТ ЧУВАРКО... Ето другари, не звао се ја ЧУВАРКО ако то није било тако... Него, да ли ви знате ко је окитио прву новогодишњу јелку? Оно што ми данас називамо новогодишњом јелком је са гледишта традиције Божићно дрво или јелка. Традиција уношења зимзеленог грања у кућу или постављања украса испред куће, потиче из давнина. Само се раније најчешће облежавао дан зимске краткодневнице. Зелене гране су наговештавале и подсећале људе да је зима пролазна и да ће је сменити пролеће. И наравно, ко год жели да за Нову годину украси своју собу са јелком МОРА да набави јелку са бусеном како би је после празника поново вратио у природу. А, од Нове године до Нове године сви ми морамо, колико год можемо да чувамо наше шуме, наше паркове, наше дрво на улици, наше дрво у дворишту...!
Чувајмо наше шуме јер поред свега што смо рекли: - шуме имају важну улогу у спречавању настајања бујица. сливна подручја обрасла шумом имају 30 до 50 посто ниже водостаје него што имају сливови који нису обрасли шумом. - шума спречава ерозију земљишта. - шума је најбољи и најјефтинији филтер за добијање питке воде. - шума смањује буку, што зависи од типа шуме, густине, висине грмља, његове олисталости и годишњег доба. Брините о шумама јер ће једино тако и оне могу да брину о нама. Све вас воле и на вас мисле Чика Кека, Марија, Милош, Војводинашуме, Чувари равнице, Зелено питање и наравно ја, ваш Чуварко!
CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 502.51(02.053.2) ЈОВАНОВИЋ, Саша Све о шуми / Саша Јовановић ; [илустрације Весна Зец, Младен Ољача]. - Нови Сад : Еколошко удружење грађана "Зелено питање", 2015 (Нови Сад : Ондрејпринт). - 32 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 1.100. ISBN 978-86-917863-4-2 a) Екологија (за децу) COBISS.SR-ID 299485703