Comix2

STRIP: VALERIJAN •TEMA: EKRANIZACIJA STRIPA KEN PARKER • STRIP: VEŠTICA

COMIX

Besplatna strip revija • Broj 2 • Jul 2014.

TEX WILLER • NEW GODS • THE CROW • ALAN FORD • DYLAN DOG

U OVOM BROJU:

13 VALERIJAN

9 RECENZIJA: P.S.

4 RECENZIJA: TEX WILLER 10 NEW GODS

8 TEMA: EKRANIZACIJA STRIPA KEN PARKER

44 RECENZIJA: ODLAZAK SUPERHIKA

28 VEŠTICA

27 THE CROW Besplatna strip revija Comix ,Broj 2, Jul 2014

S v i t e k s t o v i i s t r i p o v i i z ov o g b r o j a s u p r e u z e t i s a s l e d e ć i h i n t e r n e t s t r a n i c a : S T R I P OV I . C O M ( w w w . s t r i p o v i . c o m ) , DA R K WO O D ( w w w . d a r k w o o d . c o . r s ) , S V E T S T R I PA ( w w w . u d r u z e n j e s v e t s t r i p a . b l o g s p o t . c o m ) , S T R I P V E S T I ( w w w . s t r i p v e s t i . c o m ) , P H O E N I X P R E S S ( w w w . p h o e n i x p r e s s . r s ) K O M I K O ( w w w . k o m i k o . r s ) , i s k l j u č i v o u c i l j u p r o m o c i j e a u t o r a s a n av e d e n i h s t r a n i c a , p r o m o c i j e i z d av a č k i h kuća koje se na tim stranicama reklamiraju,promocije aktuelnih izdanja, kao i u cilju promocije strip kulture uopšteno.

Sva prava na materijale objavljene u ovom broju zadržavaju autori.

RECENZIJA

Osveta braće King

Piše: Deecay

LIBELLUS/ TEX WILLER

Mora se priznati, trend izlaženja izdanja u boji potpunosti je zaokupirao klasični, crno-bijelo orijentirani Bonelli. Postalo je očita potreba uhvatiti se ukoštac sa zahtjevima sve zahtjevnije publike i tržišta; a to su kraći i moderniji serijali i naravno boja! Nekako nisam mišljenja da će boja, a ne neke druge inovacije poput kvalitativnih pomaka u scenarijima, pospješiti prodaju i navući nove čitatelje na stare serijale i Bonelli strip generalno. Osim ako ne igraju na kartu kako izmusti dodatno od već postojeće odane publike. Tex Willer je junak starog kova i njegova je publika u Italiji jaka i odana. Bojim se da ovaj strip bojom, barem što se tiče Texa, teško da rezultira "vau" efektom te se samo jednostavno pretvara u lijepo obojanu slikovnicu. Bruno Brindisi je dobar crtač i možda još bolji ilustrator (što dokazuju razne tematske ilustracije, kao i naslovnice Libellusovog Dylana), a sad možemo vidjeti i ovo njegovo lice u boji koje sigurno daje jednu novu dimenziju crtežu. No neki aspekti njegova crteža ovdje ne dolaze do izražaja kao u CB varijanti.

Nekako je čišći i sterilniji za razliku od CB uradaka na Dylanu primjerice, no oku je i dalje ugodan.

Možda je i razlog određenoj sterilnosti način kadriranja u Texu koji je uglavnom crtan klasičnom formom Bonellijeve rešetke. Boselli se pak sa scenarističke strane i nije nešto naročito potrudio.

Da se razumijemo, Boselli je moj omiljeni scenarist, a ovo je njegova prosječna dobra priča koju je s obzirom na ograničenja morao izgurati na standardne 122 stranice, što je zapravo jedna epizoda redovnog izdanja. Uzmemo li u obzir da Boselli često zna odraditi scenarije koji se vuku na do čak tri redovna izdanja i više, siguran sam da mu je najveći izazov bio sve to skrpati u jedno. No, ne mogu reći da nije izvukao maksimum; Boselli se povodio za tehnikom napravi malo manje kompleksniju priču, ubaci neke retroaktivne biografske elemente glavnih junaka za kompenzaciju, ali stavi i puno dobre akcije da ljubiteljima dobre stare kaubojske akcije narastu zazubice. I to je to, spreman šareni koktel za opijanje. Nije sad da je Bosellijeva priča potpuno simplificirana, neki dijelovi priče izgledaju vrlo atraktivno, a osveta je svevremenska tema koja se zna uspješno reproducirati pa čak i n-ti put.

Kako sam već spomenuo, osvetu okida stari događaj iz zajedničke prošlosti Texa i Carsona, kad je Carson još nosio bradicu i brkove tamne kao noć, a Tex se tek ostavio svoje odmetničke karijere. Lijepo ih je vidjeti koliko su dobar tim i na samom začetku, pokretni, neumorni i puni elana. Taj krucijalni događaj je lov na trojicu braće King, lopova i ubojica, pri čemu pogibaju dvojica mlađe braće, a treći

4

preživi okršaj i biva zatvoren na 20 godina.

Preskačemo spomenutih 20 godina i evo nas u društvu postarijeg Carsona (poznatog iz vremena redovne serije) koji jaše ususret svome navodnom nasljedstvu. Naravno, čitatelj samo čeka trenutak kad će se obistiniti Carsonove paranoične i pesimistične misli, a kad događaji krenu, odvijat će se vrtoglavom brzinom. Pogledajte samo Carsonove vratolomije prilikom inicijalnog sukoba u sadašnjosti s povratnikom Kingom. Lakši i okretniji od srne. Šteta samo što mu to neće pomoći protiv nadmoćnijeg neprijatelja. Tex i ekipa koji dolaze nakon toga dodatno su motivirani činjenicom što je Carson proglašen mrtvim, a bome nije im ni teško odgonetnuti što ili tko se krije iza cijele ove zavjere.

Naravno, preživjet će jedino ukoliko budu brzi na okidaču i sposobni u razmišljanju… Dakle, brzi ili mrtvi! Teško je reći nešto novo glede sadržaja i priče ovog junaka sa stažom dužim od 60 godina. I to junakom koji nastanjuje žanr koji je na sceni od pamtivijeka i teško je nešto novo što već nije viđeno ponuditi publici. Stare stvari ispričati na novi način, nadodati koji biografski element junacima, osmisliti super akcijske scene? Ili je dovoljno samo obojati strip i nuditi ga kao specijalno izdanje? Možda i stvarno je… Okorjeli texoljupci bacit će lovu dok si rekao keks, ili bang-bang! Sve u svemu, neću dužiti, ovo je solidni početak jedne nove edicije koja će vjerujem poživjeti, s obzirom na lijepu popularnost koju Tex uživa na prostorima Italije. Nekad mi je i teško pomisliti kako je western strip tako dugo poživio i još uspješno izlazi nakon što je svuda u svijetu kao žanr, u filmovima ili stripovima na zalasku. I niti slučajno nije blizu svjetskoj popularnosti kao što je to bio pred 50 godina ili više, kad su ovakve strip edicije nastajale. Ukoliko niste, kupite ili posudite Osvetu braće King, tek da se znate orijentirati među ovim novim izdanjima, postoji li prema vama zaista budućnost serijala u boji; i da možete replicirati pozitivno ili negativno kad vam neki vaš slučajni ili namjerni sugovornik prigovori da ne voli čitati Bonellija jer tu još koriste crno-bijeli crtež.

Da, koriste ga, a on je tu i s razlogom…

TEMA

O ekraniziranju strip serijala Ken Parker P Piše:Tomislav Čegir

redmetak kultno podrazumijeva divljenje ponekad je ono posve opravdano, naročito u pojedinim supkulturama, ali ima slučajeva u kojima kultno ostvarenje nije ni po čemu posebno, već jednostavno napuhano. Netipična umjetnička kreacija lako zadobije kultni status; primjerice, da bi film stekao kultni status, dovoljna je jedna scena ili replika što se lako pamti, a teško zaboravlja.

Dakako, daleko je kultnije kad se djelo u velikoj većini sastoji od vrhunskih trenutaka – kultna antiratna drama Apocalypse Now (Francis Ford Coppola, 1979.) širem gledateljstvu možda je najpoznatija po rečenici „I love the smell of napalm in the morning.“, dok će pomniji poznavatelj istog filma izdvojiti još makar dvadesetak jednako kvalitetnih dijelova koji se mogu označiti kao kultne ili, netko će možda reći, klasične scene.

Kultna/klasična ostvarenja stare, ali ne zastarijevaju bez obzira kojem žanru ili umjetničkom obliku pripadaju. Doduše, ima žanrova koji tek povremeno dobiju na žaru – povijesni filmovi i vesterni zadobiju pozornost publike ukoliko ih čine efektivni specijalni efekti i popularna glumačka postava.

Remake vesterna 3:10 to Yuma (James Mangold, 2007.) daleko je slabiji od pedeset godina starijeg izvornika kojeg je režirao Delmer Daves, ali je remake popularniji kod mlađe publike jer je on, ako ništa drugo, u boji. Vestern je svoje zlatno doba proživljavao i proživio četrdesetih i pedesetih godina 20. stoljeća, no danas te iste filmske klasike Johna Forda (Stagecoach, My Darling Clementine, The Cowboys, The Searchers, Alamo) ili Anthonyja Manna (The Man from Laramie, Winchester '73) oduševljavaju tek okorjelije ljubitelje tog filmskog žanra koji redovno živi na malim ekranima u subotnje i nedjeljno jutro.

6

Šezdesete godine još uvijek su nešto poznatije po spaghetti westernima Sergija Leonea, dok je 1969. godina prema nekim filmskim kritičarima ključna za razvoj vesterna – tada nastaje nasilni i krvavi The Wild Bunch (Sam Peckinpah, 1969.)[1] i nešto manje krvavi klasik Butch Cassidy and the Sundance Kid (George Roy Hil, 1969.) kojeg nije proslavila samo priča o jednom od najpoznatijih kriminalnih parova Divljeg zapada, već i glavni glumci koji su tada bili na vrhuncu slave – tko drugi doli slavni tandem - Robert Redford i Paul Newman. U sedamdesetim godinama broj vestern filmova vidno opada, a možda baš zato dobivaju na kvaliteti; sve češće su javljaju nelinearni tipovi pripovijedanja, poigravanje s kamerom, nagli obrati i kompleksne osobnosti - Redford glumi dobroćudnog osobenjaka u harmoničnom antivesternu Jeremiah Johnson (Sidney Pollock, 1972.), Burt Lancester utjelovljuje iskusnog vojnog vodiča u Ulzana's Raid (Robert Aldrich, 1972.), a Oliver Reed šarmantnog kriminalca u frenetičnom ostvarenju The Hunting Party (Don Menford, 1971.). Neuobičajeni zapleti i kompleksniji karakteri javljaju se i u vesternima The Missouri Breaks (Arthur Penn, 1976.), Pat Garret and Billy the Kid (Sam Peckinpah, 1973.), psihodeličnom El Topo (Alejandro Jodorowski, 1970.) i McCabe & Mrs. Miller (Robert Altman, 1971.), Rusi snimaju eastern Svoy sredi chuzhikh, chuzhoy sredi svoikh (Nikita Mikhalkov, 1974.), dok Mel Brooks pravi šašavu parodiju Blazing Saddles (Mel Brooks, 1974.). Clint Eastwood neumorno brusi redateljski talent – pokazuje ga u The Outlaw Josey Wales (Clint Eastwood, 1976.), a dokazuje u Unforgiven (Clint Eastwood, 1992.). Jim Jarmusch, redatelj poznat po nekomercijalnim filmovima urbanije tematike, sredinom devedesetih stvara pravi spomenik vesternu kao nepravedno zanemarenom filmskom žanru snimivši maestralan Dead Man (Jim Jarmusch, 1995.). U novije su vrijeme tri filmska naslova donekle uspjeli rehabilitirati vestern iz prašnog zaborava – južnokorejski Joheunnom nabbeunnom isanghannom (Kim Jee-Woon, 2008.) te američki Django Unchained (Quentin Tarantino, 2012.) i True Grit (Ethan i Joel Coen, 2010.), dok The Lone Ranger (Gore Verbinski, 2013.) navodno također nudi veću dozu kostimirane i nadasve nerealne akcijske zabave za šire mase.

Prema Tarantinovom filmu, koji je djelomično posveta kultnom ostvarenju Django (Sergio Corbucci, 1966.), pravi se strip, što više nije rijedak slučaj, dok je prije vladala obrnuta situacija, stripovi su služili kao predložak. Filmaši su unakazili Poručnika Borovnicu u lošem vesternu Blueberry (Jan Kounen, 2004.), a Talijani su jednako bezuspješno ekranizirali Texa u Tex e il signore degli abissi (Duccio Tessari, 1985.). Začudo, nitko se još nije okušao u ekranizaciji kultnog strip serijala Ken Parker Giancarla Berardija i Ive Milazza. Više je razloga tome; vestern nije popularan žanr, naročito ne kod mladih, a s druge strane, strip serijal Ken Parker nije komercijalno, već netipično i zaokruženo umjetničko ostvarenje što tjera recipijenta na razmišljanje i promišljanje o vrijednosti vlastitog i tuđeg života. Rasna i rodna diskriminacija, socijalna neravnopravnost i homofobija, mizandrija i mizoginija, gramzivost i svirepa beskrupoloznost, milost i suosjećanje, znatiželja i avanturizam, duševno nerazumijevanje i

istinska srodnost – svi su ti pojmovi zastupljeni u serijalu o znatiželjnom čovjeku koji traži svoje mjesto pod suncem; nemirnom čovjeku kojeg naprosto ne drži mjesto; pravednom čovjeku koji je uvijek voljan pomoći, ali ne i odmoći bližnjemu ili strancu...

...vrhunce je vestern u stripu dosegao u sedamdesetim i osamdesetim godinama proSlog stoljeća, upravo kada Je filmski vestern postao gotovo izumrla vrsta Strip serijal Ken Parker zaslužuje ekranizaciju, no upitno je tko bi mogao utjeloviti Parkera, a da pritom ljubitelji strip budu zadovolj(e)ni izborom. Kad su osmišljavali Parkerov vizualni izgled, Milazzo i Berardi poslužili su se već spomenutim filmom Jeremiah Johnson – već je na prvi pogled vidljiva sličnost između Kena Parkera i Roberta Redforda. Danas Redford ima 77 godina i mogao bi komotno glumiti ostarjelog Kena Parkera, tim više jer u strip serijalu ne saznajemo ništa o njegovoj starosti, što bi redatelju pružilo finu dozu umjetničke slobode (jasno, pritom se ne bi smio iznevjeriti duh serijala). Redfordu bi društvo pravile glumačke legende kao što su Jack Nicholson, Sean Penn, Michael Madsen, David Carradine, Gene Hackman, Clint Eastwood ili Ian MacShane koji je briljirao kao mutikaša Al Swearengen u vestern serijalu Deadwood, a našlo bi se mjesta i za pokoji poznati ženski lik iz Parkerove prošlosti (Meryl Streep bila bi idealna u ulozi Belle). Ekraniziranje Kena Parkera svakako bi prošlo bolje u obliku igranog filma, serija bi znatno teže postigla solidan komercijalan uspjeh (mada bi i ona zasigurno stekao kultni status kod zahtjevnije publike). Previše bi se toga trebalo poklopiti da bi bilo kakva ekranizacija strip serijala „Ken Parker“ bila koliko-toliko uspješna jer je riječ o iznimno zahtjevnom materijalu što iziskuje potpunu autorsku predanost, a ni to opet nije dovoljno da bi publika prepoznala i ocijenila pojedino ostvarenje kao vrsni umjetnički proizvod. Ne znam koji bi se producent upustio u tako riskantan pothvat kao što je ekranizacija Kena Parkera jer vremena duže vrijeme nisu povoljna za vestern u obliku filma ili stripa. Strip serijali se gase – noviji primjer za to je odličan vestern serijal Magični Vjetar - diljem svijeta bilježi se rapidni pad prodaje, čak i najkomercijalniji Bonellijevi junaci Zagor i rendžer Tex Willer jedva nekako spajaju kraj s krajem, stoga nikoga ne čudi gašenje jednog netipičnog strip serijala Ken Parker čijem se ponovnom oživljavanju nadaju brojni stripaši.

[1] Peckinpah je već 1962. pokazao da zna napraviti nekonvencionalni vestern, u Ride the High Country također ne manjka nasilnih scena.

7

U PRODAJI!!!

WWW.DARKWOOD.CO.RS

RECENZIJA Leto samo što nije stiglo a dvojica dečaka žude da se prvi okupaju u jezeru na čijoj obali stoji zlokobni znak upozorenja.

Uprkos mračnoj istoriji ledene vode oni skaču...

Jedan da bi iznova, sebi i ostalima, dokazao svoju neustrašivost, drugi da bi osetio kako, ipak, pripada negde i nekome. Čini se da će, uz malo straha i smeha, sve ispasti kako treba...

Ali, vremena su mračna, ratna a put jezera krenuli su vojnici bez oznaka, grubih lica i pogleda. U koloni je i hladnjača koju, sa teškim teretom, treba potopiti u tamne dubine.

Ovu tajnu operaciju niko nepozvan ne sme da vidi. Slučajni svedoci moraju biti eliminisani.

Godinama kasnije, učesnici ove rutinske akcije žive bez previše briga. Ipak, demoni prošlosti nisu nestali, oni izranjaju iz mirne vode jezera i zovu... „P.S.“ je obično-neobična priča o ratu koji se nije dešavao drugima, na nekim nepoznatim, dalekim teritorijama jer se, pre samo par (kratkih) godina, vodio ovde, među nama, u kojem su svi bili potencijalne žrtve, u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu, ma kako ono pitomo izgledalo.

A sve se to dešavalo u zemlji u kojoj su još uvek, među meštanima seoceta izgubljenog u ravnici, živi oni koji su zapamtili prethodni rat i njegove žrtve. Sećanje na te godine nije izbrisano.

I stratišta su ista, iste jame ili duboke vode.

Ova sudbinska datost, od koje se, kao od kletve, ne može pobeći, obrušiće se na dva nevina, vragolasta dečaka nesposobna da joj se odupru ili umaknu. Jer, usud ima svoje puteve koji ukrštaju žrtve i dželate. Sticaj okolnosti bespovratno je fatalan: s jedne strane su okoreli ljudi koji obavljaju prljave poslove, s druge deca; s jedne strane profesionalci, s druge oni koji još nisu ni zakoračili u život.

Jedni jedva da će se obazreti kada im se naredi da ubiju, drugi su žrtve po prirodi stvari.

U ovakvoj postavci nema bezbolnog izlaza jer ova priča nije u kategoriji ušećerenih žvaka za konzumente korporacijskih proizvoda. Neumoljiva logika prljave rabote koja ne dozvoljava svedoke, a svoje rezultate potapa u duboke vode poništiće dečake, efikasno, uz tek malo oborenih pogleda. A kad se voda jezera umiri, vojnici će nestati i (kratke) godine će proći donoseći zaborav. Bivši bezimeni (para)vojnici nastavljaju svoje živote, manje ili više uspešno, manje ili više izmireni sa sopstvenom prošlošću.

Oni su još uvek tu, na tlu koje su gazili u uniformama, sejući užas i smrt. Maska bezobzirnosti nije spala sa njih - možda i zato što je ona njihovo pravo lice koje je rat otkrio, rascepivši obrazinu civilizovanosti iza koje su se krili. Stoga oni mogu, bez zaziranja ili oklevanja, da se propituju za zdravlje i poslovne uspehe, odnosno da žale one koji su, njima nejasno zašto, popustili pred teretom prošlosti.

No, nije sve tako jednostavno: kapetan, taj nestabilni član ekipe koji se otuđio, odvojio od ljudi, dobiće tajanstveni paket u kome

je video kaseta sa snimcima onoga što bi on da zaboravi. Neko je, dakle, bio na mestu zločina i snimao. Ko je taj nezvani svedoksnimatelj koji je vešto izmakao stražama i poterama kojima dečaci nisu? Još jedan profesionalac, veći od svih ostalih?

Konačno, ko je elegantni gospodin u odelu, civil pretpostavljen kapetanu, ovlašćen da vodi operaciju, koji hladnokrvno razmerava svoju ulogu u (još) jednom ratu u tim divljim zemljama u koje ga šalju na „terenski rad“? Taj brižni otac i nežni muž, uviđavan, uslužan, velikodušan, imućan u bogatom svetu bezbrižnih, razmaženih potrošača ima samo jednu manu - često izbija iz kuće jer ga moćna, tajna služba zove. On je, ponekad, pomalo umoran i željan da bude sam sa sobom a ne u prevrtljivom svetu ali njegove mudre misli traju koliko i dokolica - do poziva u akciju kada se pretvara u efikasnu mašinu koja obavlja zadatak. Đurićev scenario poigrava se pravolinijskim sledom događaja na početku i kraju priče što dodatno potcrtva njenu jezovitost.

Godinu pre i posle fatalnog događaja, devet godina pre i posle, skokovi su u egzistenciji egzekutora i mučni rezovi za čitaoce koji su, pre samo par stranica, prisustvovali nemilosrdnom ubistvu.

Naravno, čitalac se ne može otrgnuti saznanjima da sve u ovom albumu ima „original“ u realnosti, da je strip mimezis stvarnosti.

Iz dubine sećanja na površinu svesti dižu se priče i novinski članci o hladnjačama punim leševa, o skrivenim masovnim grobnicama, o paravojnim formacijama koje krstare zemljom i ubijaju a da se ne zna ko njima komanduje, o najamnicima, tzv „kurvama rata“, i stranim instruktorima koji za pozamašne dnevnice odrađuju sve za šta im se plati, o video snimcima egzekucija civila koji se prikazuju na privatnim projekcijama i mogu se iznajmiti ispod tezge video klubova. O svemu tome se ili ćuti ili govori tiho, u pola glasa, uz osvrtanje preko ramena jer akteri tih dešavanja su tu negde, među običnim prolaznicima, nezainteresovanim posmatračima... Ovaj nivo priče, koji u stvari izlazi iz nje u čitaočevo okruženje, dodatno je, ionako već uznemiruju ću, otežava.

No, njena namera i nije bila da zabavi i razonodi već da podseti, opomene, da upozori.

9

Piše: Andrija Mihajlović

Pre nekoliko dana, 28. avgusta, navršilo se 97 godina od rođenja velikog Jacka Kirbyja. Sasvim slučajno sam naleteo na taj podatak i pomislio kako do sada na Svetu stripa uopšte nismo pisali o Kirbyju i njegovim stripovima... A drugo, zapostavili smo DC na račun Marvela, čije stripove, moram priznati, jednostavno više volimo, a uz to su, od trenutka kada je nastao ovaj blog, Marvelovi fimovi aktuelniji... No, to ne znači da ne volimo i DC-jeve, a vrlo su zanimljivi baš Kirbyjevi, nastali 70-ih (izdvojimo The Demon i Kamandi), nakon što je napustio Marvel i prešao u konkurentski DC. Neki od njih kasnije su objedinjeni kao Čevtrti svet (Fourth World), i to Superman's Pal Jimmy Olsen, te The New Gods (o kome će ovde biti reči), The Forever People i Mister Miracle.

Novi Bogovi, delo koje je među Kirbyjevim najboljim, nastalo je na osnovu koncepta koji je Kirby zamislio dok je bio u Marvelu i koji se ticao Thora. Naime, Kirby je planirao da se određeni story arc završi Ragnarokom, nakon čega bi u serijal uveo rasu nalik onoj kasnije viđenoj u The New Gods. (To se, međutim, nije desilo, ali je zato, po povratku u Marvel, sredinom 70-ih, Kirby pokrenuo mini-serijal The Eternals, a tu priču je nešto kasnije baš u Thoru nastavio i završio Roy Thomas.)

Novi Bogovi naseljavaju svetove New Genesis i Apokolips, iz čijih imena nije teško naslutiti da se radi o mestima koja bi trebalo da asociraju na raj i pakao. Međutim, Kirby ne dozvoljava da bilo šta bude samo crno ili samo belo, a to je najočitije na primeru Oriona...

Njegov otac je podmukli tiranin Darkseid, vladar distopijskog Apokolipsa, koji je svog sina zamenio sa sinom Highfathera, vladara New Genesisa (i koji je dobio sopstveni serijal, a to je pomenuti Mister Miracle, gde je centralni motiv sloboda u svom najširem značenju). Ta zamena izvršena je s ciljem da se uspostavi mir između ova dva sveta, a Orion je, dakle, svojim rođenjem i nasleđem predodređen da bude zao, ali je odrastao i vaspitan u skladu sa životom na idiličnom New Genesisu, pa Kirby, kroz Orionovu unutrašnju borbu, istražuje prirodu dobra i zla...

NAJBOLJI STRIPSKI MOMENTI *** "Čitavog života nailaziš na prepreke, ali i donosiš odluke na osnovu kojih se sa time boriš. Stvorio sam mnogo dela čijim krajnjim ishodom nisam bio zadovoljan. Pred umetnikom, pred čovekom, uvek su nekakve barijere, a na svakome od nas je da sam pronađe način da ih prevaziđe. Bilo da želiš da ih preskočiš, zaobiđeš, provučeš se ispod njih ili želiš pravo kroz njih, razbijajući ih maljem, jednostavno moraš pronaći način da se izboriš s tim preprekama. Način koji svako od nas odabere definiše ga kao osobu.

Moj način je ili da idem pravo napred razbijajući sve pesnicama ili nešto što sam naučio od Kirbyjevog junaka Metrona, iz prve The New Gods serije.

U jednom kadru, Jack je prikazao Lightraya koji se nalazi u smrtnoj opasnosti... Black Racera Kirby predstavlja kao personifikaciju smrti, od koje, uprkos nezamislivim moćima koje poseduje, Lightray ne uspeva da se odbrani.

No, u poslednjem trenutku, pojavljuje se Metron, koji uspeva da preusmeri Racerovo kretanje i tako spasi Lightraya. Metron potom objašnjava Lightrayu kako je to iskustvo za njega bilo prilično mučno, te kako je, da je bio hladnokrvniji, i on sam mogao da se s tim izbori.

Iz ove jedne, jedine scene naučio sam tada jednu od najvećih životnih istina: ako ne možeš kroz nešto samo da proletiš i razbiješ ga, uvek postoji drugi način.

Svaki problem sa kojim se suočimo može biti rešen na hiljadu mogućih načina, a to zavisi isključivo od toga kako razmišljamo. (...)

Kada sa ove distance pogledam The New Gods, prikazano je kako posedovanje supermoći ne čini nužno život lakšim; zapravo, može ga učiniti i težim. No, susreti sa svim tim iskušenjima, suočavanje sa preprekama - to je život. Od toga niko ne može pobeći, bio jak ili slab, bogat ili siromašan. Život nas stalno udara, a ono što je u nama određuje kako ćemo uzvratiti udarac."

E, ovde ćemo napraviti jedan izuzetak, jer sledi deo skorašnjeg sjajnog intervjua sa Steveom Rudeom, autorom Nexusa - ali i čovekom u čijim je radovima izuzetno prisutna kirbyjevska tradicija koji je objavljen na Robot 6 odeljku sajta Comic Book Resources, odakle je potekla inspiracija za ove Najbolje stripske momente!

Intervju je vodio Chris Arrant i predlažem vam da ga u celosti pročitate: Conversing on comics with Steve Rude. Da budem iskren, teško da bih sam ikada odabrao baš ovaj momenat kao jedan od najboljih stripskih, ali ovako kako ga je Rude predstavio - to definitivno jeste slučaj, posebno što stripski autori retko eksplicitno navode određene momente iz stripova koje vole... (Obzirom da je Steve Rude rođen 1956. godine, a The New Gods izlazio tokom 1971. i 1972., pretpostavljam da se njegovo opisano iskustvo odnosi na period kada je bio srednjoškolac!)

11

STRIP: VALERIJAN IZDAVAČ: DARKWOOD, www.darkwood.co.rs

STRIP PREVIEW

CROW

THE

Većina ljudi, kada pomenete Vranu (The Crow), pomisli na film. I to nije ni malo slučajno! Naime, The Crow je jedan od retkih filmova čija radnja ne samo da verno prati radnju stripa, već je taj film jednu priču predstavio u sasvim novom svetlu - ono što bi, po mom skromnom mišljenju, (pored zarade) i trebalo da bude glavni razlog ekranizacije neke knjige ili stripa.Drugo, što se tiče stripa, koliko znam, postoji piratsko bosansko izdanje, ali ne i regularno izdanje stripa na srpskom (ili eventualno hrvatskom), pa su mnogi potencijalni čitaoci tako ostali uskraćeni za ovaj biser devete umetnosti.

Priča počinje ovako: mladom paru, Ericu i Shelly, staje auto negde van grada... Prilazi im drugi automobil, pun članova bande dilera poznatog kao T-Bird...

Eric biva pogođen u glavu i ostaje paralizovan, dok (na njegove oči) članovi bande brutalno siluju Shelly...

Film pruža nešto mekši pogled na priču od O'Barrovog sirovog i necenzurisanog prikaza svih teških scena-ubistava, silovanja i onda osvete bez milosti.

Filmski Eric i Shelly su stanari zgrade koji pošto-poto moraju biti iseljeni, ali ih stiže ista sudbina kao i njihove stripske inkarnacije.

Nakon godinu dana, vrana vraća Erica u život i pruža mu priliku da se osveti.

"People once believed that when someone dies, a crow carries their soul to the land of the dead. But sometimes, something so bad happens that a terrible sadness is carried with it and the soul can't rest. Then sometimes, just sometimes, the crow can bring that soul back to put the wrong things right." (Citat iz filma.)

Postoji nekoliko većih razlika između stripa i filma. Najpre, scenarista John Shirley je izostavio dve Ericove destruktivne navike - sklonosti ka (fizičkom) samopovređivanju i uzimanju heroina. Vrana u filmu ima telepatsku vezu sa Ericom, a on može da vidi sećanja drugih ljudi, pa je filmski Eric nešto više nadrealan u odnosu na stripskog.

Piše:Andrija Mihajlović

STRIP I FILM

Međutim, jedna, za način pripovedanja izuzetno bitna karakteristika stripa - zbog koje je strip veoma filmičan - preneta je verno na film: to je način na koji se Eric Draven kreće!

Lagano, sasvim lagano, gotovo kao igrač baleta, "sad clown" našminkanog lica bez milosti se sveti onima koji prema njemu i njegovoj voljenoj takođe nisu imali milosti...Pomenute izmene u scenariju oduzele su filmu deo mračne i teške atmosfere, ali koliko bi samo film sa njima tek bio još mračniji i teži...?

Naime, radnja je smeštena u Detroit, koji je prikazan kao mračan i prilično pust grad. Kiša neprekidno pada u filmu, a ubačeni su i brojni gothic elementi, među kojima i (za ovaj žanr neizostavna) katedrala na čijem će se krovu odigrati konačni obračun Erica i TBirda...

Dakle, kao što rekoh u uvodu, film jednu priču već ispričanu u stripu predstavlja u drugačijem i sasvim novom svetlu. (Mada, ne bi bilo pogrešno ni da ovde napišem: mraku!)

STRIP PREVIEW

IZDANJE: VEŠTICA IZDAVAČ: PHOENIX PRESS

ALAN FORD Piše: Pijani Patak

Odlazak Superhika “Svojedobno sam imao svoj ideal! Sad sam tako smeten, zbunjen! Ne pripadam više jednoj strani, a tako mi je teško prihvatiti drugu...moje osobne želje upravljene su prema drugom cilju! Želim biti čistač, kako bih odgojio ljude da ne zagađuju svoju okolinu! Higijena je ono osnovno!”

U ovoj Superhikovoj ispovesti bi bila otprilike srž cele epizode, kao i u Sir Oliverovom odgovoru na nju (“Mudro ali nestvarno!”). Iako je sa uživanjem trošio i potrošio brdo novca negde na jugu (čitaj: more, plaža, palme, skupi hoteli, žurke, gomila cura) sledeći Sir Oliverov savet da se odrekne “opšteg dobra” i da malo misli na sebe, Superhik shvata da je živeo par meseci u iluziji. Gomila lepih i ljubaznih osmeha koji su ga danonoćno okruživali i zbog kojih se osećao poželjnim, su bili upućeni ne njemu nego njegovom novčaniku. To i ne bi bilo toliko strašno, niti bi taj zaključak bio od neke vrednosti, da se ovde ne radi o stopostotnom idealisti.

On je osoba koja čitavog svog života sanja o savršenom svetu, nekoj njegovoj otkačenoj slici utopije gde je sve uglančano i čisto. U bukvalnom i u figurativnom značenju!

Ovde se autori malo poigravaju sa alegorijom (mislim na sve prve tri pojave Superhika u serijalu). Inače, u superherojskom svetu, glavni likovi budu osobe sa podeljenom ličnošću, a njihova maska krije puno više od identiteta. Kod Superhika je drugačije. Taj momak je čistač i sa i bez maske, u svakom smislu. Sama njegova karijera superheroja je krenula zbog cilja jednog uličnog čistača da naprljaviji grad na svetu bude jednog dana čist. Ako metla ne radi, poslužiće i pesnica. A budući da je svet Alana Forda podeljen na “prljave” siromahe i “čiste” bogataše, prisiljen je da bira između te dve strane ne shvatajući da reč “prljavo” poprima sasvim drugo značenje u sastavu njegove misije. On oseća da sa svetom nešto ne štima, “prljavštine” ima svuda, nje je sasvim svestan, ali nije bio u stanju da je definiše nego na način na koji je to radio celog svog života u radnoj uniformi. Istina, uloga superheroja (“superheroja” sa njegove tačke gledišta) je počela kao reakcija na bacanje otpadaka od strane radničke klase, ali samo kao reakcija.

Moć koju je dobio (na krajnje bizaran način. Izgleda da je Max Bunker rešio da izvrgne ruglu kompletan superherojski žanr.) i njegov sve u svemu idealistički san mu nisu dozvolili da do kraja života bude “pijan” i slep.

Bio je dovoljan jedan mali “push” od strane Sir Olivera u “Superhikovom velikom pothvatu” da se odrekne

44

herojstva i sna o idealnom svetu, te time napravi novi korak u svom životu. Okusio je gorke sokove siromaštva i opojne sokove bogatstva, dakle poznaje oba “pola” alanfordovskog sveta; pri sabiranju utisaka povratkom u New York imao je prilike da posmatra odnose između ta dva sveta i utvrdi koji od njih ima potrebu za njegovom zaštitom. Gradacija njegovog lika u ovoj epizodi kulminira. No, idemo redom.

“Taj divan, zagađeni, smrdljivi, ubitačan zrak! Zelenilo koje je posivelo, osušena stabla! Moj ljubljeni grad!” nije samo otkačeni odraz Superhikove pesniče duše nego nešto mnogo više. Prljavština koje je New York (čitaj: svet uopšte) pun u svim oblicima ga vraća nakratko njegovom ličnom poimanju svoje svrhe. Kao što su Braća Wachovski u filmu Matrix Reloaded rekli o svrsi: “Nema poricanja svrhe, jer znamo da bez svrhe ne bismo ni postojali. Svrha nas je stvorila. Svrha nas povezuje. Svrha nas podstiče. Ona nas vodi. Ona nas tera. Svrha nas određuje”. A njegova svrha je upravo čišćenje.

Prljavštinu treba ukloniti, ali to na svim poljima postaje nemoguće. Gradska čistoća je “evoluirala” te on više nije kompetentan, kao pripadnik stare garde, da bude njen član i čisti ulice sa dobrom starom metlom. Prljavština u obliku nepravde, terora i korupcije, koja je sada konačno i u njegovim očima konkretizovana, je nešto što nema ni glave ni repa, te rešavanje tih socijalnih problema ne može biti nego ispravljanje krive Drine. Svaki udarac na vlast je uzaludan, svaka pobeda se na kraju uvek pretvori u poraz, na svaku pravdu dođe sto nepravdi (koliko li je onda alanfordovski svet fiktivan, pitamo se?). Svega toga je on svestan, ali to nije suština problema.

Problem je Superhikovo poimanje sveta. Ako ćemo da naš realni i alanfordovski svet da definišemo kao sinonime (jer Bunkerov plan je, to znamo, da preko ove serije da pravu sliku posleratnog doba) onda je Superhik do ove epizode živeo u fiktivnom svetu stripa gde je podela na crno i belo mačji kašalj i gde individua svojim delanjem može da promeni sve. Ovakvo sanjanje nama Bunker prikazuje ni manje ni više kao pijanstvo. Pijan čovek vidi svet kakvim on želi da ga vidi, u ekstremnim razlikama-ili odgovara ili ne odgovara, te i svoje prilagođavanje svojoj slici sveta odrađuje na bazi osnovnih instinkata. Po Bunkeru svi superheroji su “pijani”, a svet stripa u kojem žive mi gledamo sa njihove tačke gledišta. Zato je Superhik ustvari SuperHIK. Ne zbog nekog momenta humora, već zbog velike doze ironije i sarkazma. “Alan Ford” je satira, a ne humoristični strip.

BONELLI Ovde je Superhik u fazi trežnjenja ili bolje rečeno buđenja.

Shvatio je da je branjenje bogatih, a tlačenje siromašnih bilo nepravedno. Slogan “kradem od siromašnih, da bih dao bogatima” više nema ni snagu niti smisao. Svest o tome se sukobljava sa njegovim, i dalje na bazi instinkta, mišljenjem kako su siromasi prljavi i neuredni, pa mu to smeta. Bogate više ne može da poštuje, iako su svi mirišljivi i čisti, jer su u prenesenom značenju oni ustvari smeće sveta. Pokušaj da se prikloni jednoj strani, siromašnima, je bio efektan i pronicljiv, ali ostaje na nivou pokušaja. Navike tih ljudi mu se gade pa im se ne može prikloniti u smislu u kojem bi trebao. Pat pozicija! Ne zna više na koju stranu da se okrene, njegov život lagano ostaje bez svrhe, ideali mu umiru.

Rešenje? Kao i uvek, rešenje autori ostavljaju čitaocima, pogotovo po pitanju Superhika. Da li je njegov (i Magnusov) beg iz alanfordovskog sveta na ah! tako mirnu i jednostavnu morsku pučinu ustvari rešenje? Kao trenutno rešenje jeste, ali znamo dobro da od života bega nema.

Iako ova trilogija (prve tri pojave Superhika) ima i svoje nastavke, rekao bih da su Magnus i Bunker ustvari ovom epizodom zaokržili kompletnu priču, i da ona nije imala potrebe za nastavcima, osim u novčanom smislu. Magnus je ovde daleko ispod svog nivoa, ali se vidljivo malo više potrudio nego u poslednjih pet-šest epizoda. Ostaje naravno činjenica da ovo nije njegov maksimum, već mu je dosadilo crtati jedne te iste likove. No, nije mogao otići u boljem trenutku nego ovom epizodom. Superhik je njegova najuspelija grafička kreacija, pa je bilo realno da njih dvojica zajedno otplove van alanfordovskog sivila.

Prokleta knjiga

Piše: -dule-

Čitajući recenzije na stripovi.com naišao sam na jednu u kojoj se kaže (ili je možda bilo u komentarima recenzije!? ) da je svaka epizoda Dilana u kojoj se pojavljuje madam Trelkovski loša.

Možda se baš ne bih u potpunost složio, ali ova epizoda eto, potvrđuje tu teoriju.

Nekromant i mag Babalkan angažuje lopova poznatog kao Svraka da mu donese belu knjigu, koja u kombinaciji sa pentaklom donosi skoro neograničenu moć te samim tim i mogućnost uništenja sveta. Prvobitni vlasnik bele knjige Vinston Meklaud, dobri mag niskog rasta, uz pomoć svoje prijateljice madam Trelkovski angažuje Dilana da povrati knjigu, uz savet da samo sluša svoje srce. Dilan se, slušajući srce, zaljubljuje u devojku za koju se ispostavlja da je (o iznenađenja) lopov Svraka, što znači da je već upetljana u priču te zajedno kreću u spasavanje cele stvari. O, ima tu još interesantnih stvari, npr Babalkanov pomoćnik Hasan, misterioznog izgleda i još misterioznije svrhe u stripu, jer ne otkriva se ko je on, zašto mu se ne vidi lice i nosi kapuljaču i odoru, a u toku celog stripa jednom posluži kafu i jednom zatvori knjigu spašavajući svog gospodara. Stvaranje sporednog lika koji privlači pažnju, a ne davati mu skoro nikakvu ulogu u celoj priči je blago iritantno. Tu su dva mladića i devojka pretvorni u nekakve zombije, pa Dilan obučen kao Diabolik i u tom maniru i kreće u pljačku...

Ja razumem i krizu u svetu stripa i vremenske rokove i krut urednički sistem, pa i to da se posle dugogodišnjeg izlaženja serijala polako gube kvalitetne teme za priču i s’ tim znanjem i prilazim stripovima. Ne očekujem od svake epizode Sklavija u najboljim trenucima. Trudim se da sve epizode, pogotovo ’’lošije’’ ne odbacujem u potpunosti, nego da ih pročitam i potrudim se da uživam u samom toku radnje, kao kad gledaš neki lošiji horor. Ali ne mogu da razumem neke sitnice koje scenaristi ubace u strip, i to tako besmislene sitnice da jednostavno upropaste i onako lošu priču. Ovoga puta to je jedan sprej, bez kojeg bi sve ono gore pomenuto bilo još i nekako podnošljivo. Dobri mag, da bi pomogao Dilanu i Svraki u krađi (vraćanju pravom vlasniku) bele knjige, poklanja jedan sprej. Kada se nađu ispred sefa koji treba da obiju, oni tim sprejom poprskaju bušilicu i ona počinje da radi bez ikakvog šuma. Radi, a ne čuje se. Tišina. Muk. I kod mene i u stripu. Mislim stvarno. Što im nije dao i sprej za nevidljivost i letenje? Bar da to ima ikakvog značaja za priču, neee, posle toga svakako bivaju otkriveni, borba, vatra, bežanija,buke kol’ko hoćeš... Savršeno bi sve funkcionisalo bez tog spreja. I onda me ta glupost toliko iznervira, da mi se smuči sve prethodno pročitano!!!

Ono što donekle vadi ovu epizodu je crtež. Može to i bolje ali je funkcionalno. Bigliardo se potrudio da nam stvarno dočara raspoloženja na licima likova, svaka crta je na svom mestu, sitnice lepo prikazane... Za razliku od priče, za svaku pohvalu.

45