31
potpuno opčinilo. Kundačina je pripadao generaciji slikara Bore Joskog, Grebenarevića, Marije Dragojlović, on je bio šmeker, vrhunski obučen, talentovan, sa svojim ličnim pečatom i stilom, i odatle kreće ta moja inficiranost slikama, a to je i prva slika koju sam kupio.
svetskog rata, u 50-im i 60-im godinama, pa i 70-im.
Kako je živeti umetnost kao kolekcionar? Nisi umetnik, a živiš je.
Mislim da je dužnost kolekcionara da slike prikazuju publici. Mislim da je strašno što se puno slika, koje se nalaze u muzejima i galerijama. čuvaju zaključane. To je velika greška. Loša kulturna politika koja se vodi. Vi morate prikazivati dela koja su od vrhunske vrednosti. Slika mora da živi.
To je neodvojivo jedno od drugog. Kolekcionarstvo vas obuzme, oplemeni, da vam jednu potpuno novu dimenziju. Meni je promenilo život, ulepšalo ga. Pored moje porodice od koje imam veliku podršku, meni je umetnost i slikarstvo osnovna stvar koja me raduje. Da li ti biraš sliku ili slika bira tebe? Zanimljivo pitanje. Kao sada dok sedimo i gledamo - Vozarevića slika te ili opčini ili ne opčini. Nikada nisam kupovao slike samo zato što ih je naslikao neki veliki slikar. Prvenstveno mislim da slike treba da bude lepe i kvalitetne, a u 99% slučajeva se kod mene poklopi da je sliku naslikao neko od naših najboljih sikara. Nisam pratio trendove uopšte. Kupovao sam ono što volim, ali se ispostavilo da je sve što sam kupio pun pogodak. Nisam grešio, sve ono što sam kupio i imam od slika, umetničkih dela i skulptura, bez problema može stajati u bilo kom muzeju, recimo Muzeju savremene umetnosti. Kako se gradi jedna kolekcija? Prvo morate da volite umetnička dela, da znate o njima, morate da čitate, gledate, morate da obilazite galerije, muzeje, da se konsultujete sa kolekcionarima, istoričarima umetnosti, ali na prvom mestu ti moraš da znaš kakav je to umetnik, kakve ima faze, moraš da znaš da uporediš sa nečim drugim. Tome prethodi ozbiljna analiza. Na kraju svega toga dolazimo do onoga što smo rekli na početku: „Da li ti se nešto svidelo ili ne?“ Nikada neću kupiti nešto što mi se ne dopada samo zato što je ime, jer kažu da je bolje da imaš vrhunsku sliku osrednjeg umetnika, nego lošu sliku najboljeg. I to je stvarno tako. Da li možemo da nađemo neki zajednički imenitelj svim tvojim slikama ili skulpturama u kolekciji? Ako pričamo o pravcu i stilu, reč je o apstraktnom slikarstvu. Mene najviše zanima druga polovina prošlog veka i apstraktno slikarstvo i siguran sam da je najveći pomak u srpskoj umetnosti upravo napravljen nakon Drugog
Obično kolekcionari organizuju izložbe iz svoje kolekcije. Da li imaš nameru da to učiniš?
Zbog svega toga, planiram jednu veliku izložbu apstraktnog slikarstva. Tri godine radimo na tom projektu zajedno sa profesorom Ješom Denegrijem koji piše knjigu o apstraktnoj umetnosti u Srbiji. On me je zamolio da i ja prikažem dela iz svoje kolekcije. Predložio sam da sva najbolja dela i sve najbolje tekstove stavimo u tu knjigu. Sem moje kolekcije, u knjizi će biti predstavljena najbolja dela iz naših muzeja i galerija i najvećih kolekcija u Srbiji. Planiramo veliku izložbu u muzeju, adekvatnom prostoru, jer su ta dela velikog formata i ima ih puno. Za sada knjiga ima preko 400 stranica i planirano je da svi istoričari umetnosti koji su ranije pisali o apstraktnoj umetnosti nađu svoje mesto u knjizi. Mislim da će se projekat završiti za pola godine, tako da će već sledeće godine kolekcija bila izožena sa drugim delima, kao i sama prezentacija knjige. Kako se kao osećaš kao kolekcionar, individua koja je u umetnosti, u odnosu na državne institucije koje podržavaju i neguju umetnosti i kulturu? Kao Alisa u zemlji čuda. Dejvid Rokfeler je bio ozbiljan biznismen i bankar, a njegova porodica je najviše donirala državi, oni su osnivači Muzeja moderne umetnosti, Rokfeler fondacije, univerziteta. Kada je Rokfeler umro, kolekcija njega i njegove supruge je prodata preko aukcijske kuće za 832 miliona dolara, što je i rekord za prodaju umetničkih dela iz jedne kolekcije. Sva ta sredstva su donirana u 12 institucija koje će kasnije raspolagati tim novcem. Hoću da kažem da nije sve u tome „zaraditi“. Suština je da delimo, prikazujemo, oplemenimo i sebe i druge, svoju porodicu na kraju krajeva. I upravo je to bila moja suština - hajde da napravimo još nešto, hajde da otvorimo jednu modernu galeriju i da učinimo nešto za našu kulturu. Vraćam se na tvoje pitanje - da li država čini dovolj-
E-MAGAZIN RYL - REFRESH YOUR LIFE