Issuu on Google+


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

1


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

Title BELGRADE FORTRESS DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY Project’s Author Zoran Djukanovic

Editors of the publication and follow-up manifestation Zoran Djukanovic, Olivera Vuckovic Program author Marina Andric, Olivera Vuckovic Reviewers PhD Marko Popovic, prof. Branislav Mitrovic Proofreading Signature English translation Milan Secerovic Design Vladimir Parezanin, Vladimir Kovac Production PE „Belgrade Fortress“

2

Бeoградска ТВРЂАВА

Publisher PE „Belgrade Fortress“, Kralja Petra 71/III, Belgrad Executive publisher MA Ivana Lucic-Todosic, director Printing Radunic, Belgrade Print run: 500 copies

Наслов БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Аутор пројекта Зоран Ђукановић Уредници публикације и пратећих манифестација Зоран Ђукановић, Марина Андрић Аутор програма Марина Андрић, Оливера Вучковић Рецензенти др Марко Поповић, проф. Бранислав Митровић Лектура Signature Превод на енглески Милан Шећеровић Дизајн Владимир Парежанин, Владимир Ковач Продукција ЈП „Београдска тврђава“ Издавач ЈП „Београдска тврђава“, Краља Петра 71/III, Београд За издавача мр Ивана Лучић-Тодосић, директор Штампа Радунић, Београд Тираж: 500 примерака

ISBN 978-86-87535-10-7

ISBN 978-86-87535-10-7

Place and year of publishing Belgrade, 2009.

Место и година издања Београд, 2009.


Belgrade FORTRESS

The exhibition „Unfulfilled dream of Belgrade“ and Public Art installation „Belgrade Fortress – incomplete dream of Town’s continuity“ is part of the project „Revitalization of Belgrade Fortress“ within the frame of the Plan and programme PE „Belgrade Fortress“ for 2009. The project is realized at the initiative of PE „Belgrade Fortress“, and in cooperation with University of Belgrade Faculty of Architecture and with the programme Public Art & Public Space (University of Belgrade, Faculty of Architecture). The project is financed by the Municipality of Belgrade’s Secretary of Culture.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Изложба „Недосањани сан Белог Града“ и Public Art инсталација „Београдска Тврђава – недосањани континуитет Града“ је део Пројекта „Ревитализација Београдске тврђаве“ у оквиру Плана и програма ЈП „Београдска тврђава“ за 2009. годину. Пројекат је реализован на иницијативу ЈП „Београдска тврђава“, а у сарадњи са Архитектонским факултетом Универзитета у Београду и са програмом Public Art & Public Space (Архитектонски факултет Универзитета у Београду) Пројекат је реализован средствима Секретаријата за културу Скупштине града Београда.

3


4

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

Садржај Contents Реч уредника Word from The Editor Овако су га видели This is how it was seen Овако су га сањали This is how they dreamed of it Овако га сањају This is how they dream of it Бријег за размишљање Contemplation Hill Борис Дежуловић Boris Dezulovic

Београдски победник Belgrade’s Victor Југослав Ћосић Jugoslav Cosic

Међу јавом и међ’ сном Владарка Доњег града, жена са турбаном Ruler of Lover Tower, The WOMAN with The TURBAN Бранко Павић Branko Pavic

Да се не потоне у кал заборава... Sо that not all SINKS in the MUD of OBLIVION... Братислав Бата Ђорђевић Bratislav Bata Dordjevic

Срце The Heart Горан Марковић Goran Markovic

Београдска Тврђава Belgrade Fortress Зорица Томић Zorica Tomic

КАЛЕМЕГДАН, next generation Kalemegdan, next generation Рамбо Амадеус Rambo Amedeus

Тврђава која жели да буде освојена A FORTRESS that wishes TO BE conqured Пеца Петровић Марш Peca Petrovic – Mars

Овако су га од снова саградили. Тhis is how they bilt it out of the dreams? Овако га досањавају This is how they dream it anew

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Зоран Ђукановић Zoran Djukanovic

5


6

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

Реч уредника

Word from The Editor

„Традиција није чување пепела, традиција је одржавање ватре“ Прочитано негде, некада и остало у сећању...

“Tradition is not preserving the ashes, tradition is keeping the flame.” Read somewhere, sometime, and kept in the

Кад год са ћеркама походим Београдску Тврђаву и Калемегдан, причам им легенде о Граду (јер легенде о парку, хвала богу, још увек не постоје). Једном ми је једна од њих, објашњавајући где је заборавила рукавице које смо пошли да тражимо, напросто рекла: „... то је тамо, код оног Сараја...“!? Био сам запрепашћен чињеницом да она у својој маленој главици види Град којега више нема. Сарај је давно нестао, нема га већ вековима на месту на којем је саграђен, али испада да је ипак још увек ту – у памети онога ко уме да сања и ко верује у снове... Нема међу Београђанима више оних који су били сведоци Града у београдској тврђави, и који би могли да га се живо сећају. Али Град памте темељи скривени под талогом векова, памте га и старе гравуре и фотографије, памте га путописи, животописи, писма, уредбе, наредбе, извештаји, па чак и рачуни о разноразним државним – београдским трошковима,

Whenever when I go with my daughters to the Belgrade Fortress and Kalemegdan, I tell them legends about the City (because there are still no legends about the park, thanks God). On one occasion, one of them, while explaining me where she had forgotten her gloves which we went there looking for, suddenly said: “… it’s there, by that Manor…”?! I was amazed the fact that with her inward eye she saw the City that was no longer there. The Manor was long gone, for many centuries now, it has vanished from the place where it was built time ago, but it turns out that it still stands there – in the mind of those who can dream and believe in dreams… Those citizens of Belgrade who witnessed the City’s existence within the Fortress, and who could recall it vividly, are no more

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

memory…

7


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 8

among us. However, the City is remembered in the grounds hidden below the sediments of centuries, and it is remembered in the old engravings and photographs, in travellers’ chronicles and biographies, letters and reports, decrees and orders, and even in the accounts of various national and Belgrade public expenses, which are scattered and silently kept in royal museums, archives and libraries. They all bear witness of the whiteness that once used to stand there, of what we have inherited event though it is not there anymore; they all speak about what this Place remembers in spite of our shortlasting minds. We who are here today cannot do anything else but to lick this wound which is now slowly healing into the Park on the Belgrade Fortress. We are now living in the scraps and leftovers of Belgrade. The blazing core – its heart and its kernel – the essence of Belgrade is right in that place where the City is now absent from – in the Belgrade Fortress. That is where the White City has been conceived. That is where the seed has germinated, from which Belgrade has sprouted. That is where the City used to be, that City which we have found when we settled in this land, and dazzled by its whiteness we called it Belgrade – the White City. And we decided we will stay and remain right here. We moved and fled from every other place except this one, this is the only place where we have always belonged, the place that we always returned to. Thus we have built it with our dreams, determination and hopes… and lastly, now we have just forgotten it. Nowadays, only shards of the City grounds stick out of that temporal soil, with no body and no roof, lost in the holes in our memories. It is leaking through these holes into our house, and we are not even aware of it, lazy to remember and spoiled to

који тихују разасути по царским музејима, архивама и библиотекама. Сведоче о ономе што се ту некада белило, о ономе што баштинимо макар га ту и не било више, казују оно што ово Место памти без обзира на нашу окраћалу памет. Нама, који смо данас ту, не преостаје друго него да лижемо ту рану која данас на Београдској Тврђави зараста у Парк. Ми данас живимо, у рестловима Београда. Ужарено језгро – срце – клица – бит Београда је баш тамо где данас нема Града – на Београдској Тврђави. Ту је зачет Бели Град. Ту је проклијала семенка из које је шикнуо Београд. Ту је некада био онај Град који смо затекли кад смо се насељавали у ове крајеве, и кога смо, забљеснути његовом белином, ословили Београдом. Баш Ту смо решили да останемо и постанемо. Сељакали смо се и бежали одасвуд осим одавде, једино смо овде увек бивали, једино смо се овамо увек враћали. Тако смо га и ми градили вођени сновима, упорношћу и надом... а најпосле, данас смо га напросто заборавили. Ту, данас, из тог временског хумуса, још једино штрче патрљци темеља Града, без тела и без крова, изгубљени у рупама наших сећања. Кроз те рупе, кућа нам прокишњава, а да ми тога нисмо ни свесни, лењи да би се сећали и размажени да би сањали макар и по ћошковима некада одсањаних али недосањаних снова. Ако изгубимо све, бар нам остају снови. Ако изгубимо снове, онда смо изгубили све. Пројекат Прошло је већ скоро две хиљаде година откако је на простору Београдске Тврђаве никао и упорно бивао ГРАД. Тек у последњих шездесетак година ГРАД се предао, ишчезао, и Ту га више нема. На његовом месту, у његовим бедемима, на темељима његових здања – духова, данас гајимо раскошан парк... А да смо били те среће да нам ГРАД на Београдској Тврђави претекне и потраје, да тај ГРАД није рушен и коначно срушен, какав би то ГРАД данас био на месту данашњег парка? Шта би било да је Београдска Тврђава и даље ГРАД? Какав би данас


У другом делу овог издања, публиковани су радови студената Архитектонског факултета Универзитета у Београду, који се тематиком и приступом ослањају на основну Тему. Промишљајући потенцијале Београдске тврђаве и Калемегдана, из аспекта савременог чувања и презентовања историјског блага које им је дато на старање, али и његовог

Project It has been almost two thousand years since the CITY has been erected in the Belgrade Fortress area, where it has permanently remained to be. Only in the past sixty years has the CITY given in and disappeared, so it is not there anymore. In its place, on its ramparts, at the grounds of its ghostly buildings, we cherish a magnificent park now... But had we been so fortunate as to have the CITY at the Belgrade Fortress persist and last, had it not been demolished and eventually destroyed, what CITY would it be in the place where the park is? What would have been if the Belgrade Fortress were still a CITY? How would Belgrade appear today if the “White City” were still shining white at the Fortress? What meaning would it have for present, modern Belgrade? What would have been had it been…? These are all questions that this Project before you does not try to give final answers to, but rather to serve as incitement to their thoughtful examination. In the years to come – may God give us good health and wisdom – we shall continue… keeping the flame alive, and also preserving the ashes. … The Project, which has already been in great part published in this book in your hands, is the fruit of collaboration between the Public Company Belgrade Fortress and the Faculty of Architecture of Belgrade. Of course, due to the importance of the subject matter we are dealing with, in the course of its realization, the number of collaborators engaged in the project, coming from various fields of

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Први део Пројекта састављен је од снова, неколицине наших најеминентнијих суграђана из најразличитијих поља деловања, који су се одазвали нашем позиву, и који су, у форми есеја, дали свој осврт на Тему из свог специфичног угла. Ови текстови изражавају, пре интимно него стручно, сновиђење аутора у намери досањавања Београдске Тврђаве као ГРАДА... онаквог ГРАДА какав би, претекао из историјских вихора, мог��о бити данас, али и осврта на то како би се даље у будућности овакав Град могао развијати и бити... те како би он такав, могао бити уклопљен у компликовану слагалицу савременог – будућег Београда.

dream even in the corners of the dreams once dreamt but never fully dreamed.If we lose it all, at least we have our dreams. But if we lose our dreams, we have lost it all.

Belgrade FORTRESS

Београд био да нам се „Бели Град“ на Београдској Тврђави још увек бели? Шта би то значило за данашњи, савремени Београд?... Шта би било, да је било?... Све су то она питања на која, овај Пројекат који је пред Вама, не покушава да да коначне одговоре, већ да начне промишљањa на њих. Следећих година, ако бог да здравља и памети, наставићемо даље... одржавајући ватру, али чувајући и пепео. ... Пројекат, који је својим већим делом публикован у овој књизи коју држите у рукама, плод је сарадње Ј.П. Београдска Тврђава и Архитектонског факултета Универзитета у Београду. Наравно, због значаја теме коју обрађујемо, током реализације, број сарадника, из разних поља наше друштвене праксе, је прошириван у циљу да се ова проблематика осветли из што различитијих углова. Пројекат се развијао у последњих неколико година, а реализовао се из већег броја, тек овом књигом повезаних, делова.

9


10

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


This Project has been gradually developed over the last couple of years, and realized in several parts, finally connected and united with this book. The first part of the Project consisted of the dreams dreamt by some of our most eminent fellow-citizens engaged in diverse fields of activities, who have responded to our call, and made their contributions, in the form of essays, written on this Subject from their respective points of view. These papers present their authors’ visions – in a manner more intimate than expert – meant to dream the Belgrade Fortress anew as the CITY… as it might have appeared to us today, emerging from the vortex of history… but also to offer their different perspectives on future development and appearance of that City, as well as to show how such a City could fit into the complex picture puzzle of modern and future Belgrade. The second part of this publication consists of papers written by students of the Faculty of Architecture from the University of Belgrade, all of which pick up on the central Subject in their respective approaches and subject matters. Thinking about the potentials of the Belgrade Fortress and Kalemegdan, from the point of view of contemporary preservation and presentation of historical heritage, as well as its connection with the modern trends of city life, the experts from the Public Company Belgrade Fortress have instigated work on a few rather thought-provoking topics at the Faculty of Architecture in Belgrade; these topics were offered for elaboration not only to professors but also to students, from

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Трећи део пројекта реализује се кроз постављање серије пригодних оригиналних, тематских public art инсталација на специфично изабраном и уприличеном простору београдске тврђаве, у шанцу испод војног музеја, рађених на тему „САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕОГРАДСКЕ ТВРЂАВЕ“. Ове привремене инсталације су, посебно за ову прилику, реализовали студенти Архитектонског факултета Универзитета у Београду, окупљени око међународног, интердисциплинарног програма „Public Art & Public Space“, а резултат су реализације одсањаног фрагмента Улице која би, да нам је Бели Град потрајао, могла постојати баш данас и баш на овом месту. Овај део Пројекта, нажалост, није приказан у овој публикацији, јер је његова реализација планирана у време када ће књига већ бити одштампана, али се надамо, да ће та неправда бити исправљена већ у следећем издању, следеће године у следећим сановницима... Финални део Пројекта замишљен је као тематски округли сто на тему „БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА – ДОСАЊАВАЊЕ

social practice, has been increased so as to have this matter illuminated from as many different perspectives as possible.

Belgrade FORTRESS

укључења у модерне токове градског живота, стручњаци из Ј.П. Београдска Тврђава су на београдском Архитектонском факултету иницирали рад на неколико веома провокативних тема које су потом дате на разматрање не само професорима, већ и студентима, разних година и професионалног узраста, у оквиру редовне наставе на њиховим студијским пројектима. Изложба тих студентских радова која је презентована у овом делу публикације, овим поводом је организована на калемегданском савском шеталишту – еспланади Београдске тврђаве и представља други део пројекта. Изложбом смо желели да прикажемо јавности како млади стручњаци, архитекти, растерећени уобичајених „реалних“ проблема струке, ношени крилима сопствене маште и креативности, промишљају капацитет „градскости“ Тврђаве тражећи она решења која би се из аспекта савремених приступа, пре свега у пољу архитектуре, могли сматрати релевантним и пожељним. Ови пројекти нису рађени да би били реализовани, већ да би проверили неке од идеја које би се могле наметати у будућим интервенцијама.

11


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 12

all years and with different professional experience, as part of regular courses taken at their student projects. On this occasion, exhibition of these student works, as presented in this section of the publication, has been organized at Kalemegdan’s Sava Promenade – Belgrade Fortress Esplanade, and it is the second part of the Project. Making this exhibition, our wish was to present to the public the works done by young experts, architects, who didn’t have to cope with the usual “real” professional problems, but rather, soaring on the wings of their imagination and creativity, examined the capacity of the “citiness” of the Fortress, searching for the solutions that might be considered relevant and desirable from the contemporary perspectives, in the first place in the field of architecture. The purpose of making these projects was not to realize them, but to verify certain ideas which might be set as options for future interventions. Third part of the Project has been carried out by displaying a series of appropriately selected thematic original public art installations in a purposely chosen and arranged space at the Belgrade Fortress – in the moat below the Military Museum – works made on the theme “BELGRADE FORTRESS CONTINUITY DREAM BOOK”. Made especially for this occasion, these temporary installations have been made by students of the Faculty of Architecture of the University of Belgrade, gathered around the international, interdisciplinary program “Public Art & Public Space”, which resulted in a dream-come-true fragment of the Street, which could have been in this very place, had the White City only lasted. Unfortunately, this part of the Project has not been presented in this publication,

КОНТИНУИТЕТА ГРАДА“. Овај догађај ће бити организован накнадно, по завршетку активности које се, у оквиру Пројекта, реализују на Београдској тврђави. Замишљено је да у раду овог округлог стола учешће узму, пре свега, учесници овогодишње акције, који би требало да, резимирајући урађено, укажу и на могућности даљег развоја Пројекта. Надамо се да ће приказ овог округлог стола такође бити објављен у првом следећем издању сановника. На крају, желели бисмо да се захвалимо свима онима који су дали свој немерљиви допринос Пројекту и да их позовемо да нам се и следећих година поново придуже у досањавањима нашег Белог Града. Најпре дивним, упорним и далековидим људима из Ј.П. Београдска Тврђава, без којих ове акције не би ни било, а који су са највећом енергијом и жаром приступили овом послу, и који су стрпљењем, какво и доликује чуварима капија времена, трпељиво погуривали и све нас друге, окупљене око ове идеје. Затим, желимо да се захвалимо мудрим људима из градске управе, из Секретаријата за културу Скупштине града Београда, који су разумевајући важност акција оваквог типа обезбедили сву помоћ и средства за реализацију. Такође, захваљујемо се и нашим еминентним академицима, професорима, архитектима, историчарима, археолозима, социолозима, режисерима, сликарима, глумцима, сценографима, новинарима, спортистима... чија су нам сновиђења постала најјаче упориште и потврда да смо на правом путу. И коначно, нашим студентима, који су не штедећи своју машту и креативност, надања и време понудили онај најбољи и најискренији део својих сновиђења која би свакој другој школи на свету била на понос и дику. Зоран Ђукановић У Београду, јула 2009.


The final part of the Project has been conceived as a round table on the theme “BELGRADE FORTRESS CONTINUITY DREAM BOOK”. This event shall be organized subsequently, upon completion of the activities to be realized within the Project at the Belgrade Fortress. The idea for this round table is to have, in the first place, the participants of the present action take part, and – summarizing the work done – point out the possibilities for Project’s further development. We also hope that a summary of this round table is going to be published in the forthcoming dream book edition.

Zoran Djukanović Belgrade, July 2009

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Finally, we would like to express our gratitude to all the people who gave their immense contribution to this Project, as well as to invite them to join us again in dreaming our White City anew in the years to come. In the first place, we would like to give our thanks to wonderful, diligent and foresighted people from the Public Company Belgrade Fortress, without whom this action would have never been realized, who invested all their energy and enthusiasm in this work, and who showed much patience – just as it befits keepers of a time gate – and leniently filliped all of us who have gathered around this idea. We would also like to give our thanks to the wise people from the City Administration, from the Secretariat for Culture of the City Assembly of Belgrade, who understood the importance of actions of this kind and provided all the assistance and resources required for its realization. We also thank our eminent academics, professors, architects,

historians, archaeologists, sociologists, directors, painters, actors, stage designers, journalists, sportsmen… whose visions have been the firmest support for our work and confirmation that we were moving in the right direction. And finally, our gratitude goes to our students, who put all their imagination and creativity, hopes and time at work, offering us the best and most honest part of their daydreams, which every school in the world would be proud of.

Belgrade FORTRESS

because it was planned at the time when the book was already published; however, we hope that this injustice shall be amended in the following edition of the book, next year, in the dream books coming forth …

13


14

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

This is how it was seen

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Овако су га видели

15


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 16

Приказане гравире се чувају у Музеју Града Београда Сhown Engravings are kept at the Belgrade City Museum


Belgrade FORTRESS

Панорама и ратна сцена освајања Београда 1521. године Panorama and battle scene of the conquering of Belgrade 1521

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 17


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 18

Опсада и пад Београда 1521. године The siege and fall of Belgrade in 1521


Belgrade FORTRESS

View of Belgrade at the time of Turkish attack in 1521

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Изглед Београда у време Турског напада 1521. године

19


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 20

Панорама и ратна сцена заузимања Београда 1521. године Panorama and battle scene of the conquest of Belgrade in 1521


Belgrade FORTRESS

Panorama of Belgrade in XVI century

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Панорама Београда из XVI века

21


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 22

Панорама Bеограда средином XVII века Panorama of Belgrade in the mid XVII century


A view of the town of Belgrade about 1684

Belgrade FORTRESS

Изглед града Београда око 1684

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 23


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 24

Две слике из опсаде Београда 1688. године Two pictures from the siege of Belgrade in 1688


Belgrade FORTRESS

Панорама Београда из XVII века Panorama of Belgrade in XVII century

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 25


26

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА План Београда 1688. године

Plan of Belgrade 1688


Panoramic map of battlefield with a scene of the siege of Belgrade in 1688.

Belgrade FORTRESS

Панорамска карта ратишта са сценом опсаде Београда 1688. године

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 27


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 28

Ратна сцена и панорама Београда 1688. године Battle scene and Panorama of Belgrade 1688


Belgrade FORTRESS Пут Хабзбуршке војске од Футога до Београда и опсада 1717. године Route of the Habsburg army from Futog to Belgrade and the siege in 1717

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 29


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 30

Вајгелов план Београда 1717. године Weigel’s plan of Belgrade 1717


Battle scene in august 1717 with panorama of Belgrade

Belgrade FORTRESS

Ратна сцена из августа 1717. Године са панорамом Београда

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 31


32

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА План Београдске тврђаве

Plan of the Belgrade fortress


Plan of Belgrade from 1717

Belgrade FORTRESS План Београда 1717. године

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

33


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 34

Изглед Београда из времена Аустријске управе 1717 – 1739. године Panorama of Belgrade from the period of Austrian government in 1717-1739


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

35


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 36

Поглед на Београдску тврђаву, Савску капију и српску цркву и митрополију 1736. године A view to the Upper town, the Lower town, the Sava gate, the Serbian church and the metropolitan building 1736.


Plan of Belgrade after the accomplishment of Austrian reconstruction with a separate scene of Turkish siege of the town in 1739

Belgrade FORTRESS

План Београда по завршетку Аустријске реконструкције са издвојеном сценом Турског опседања града 1739. године

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 37


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 38

Зојтеров план Београда Plan and panorama of Belgrade after Seutter


Battle scene and panorama of Belgrade

Belgrade FORTRESS

Ратна сцена и панорама Београда

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 39


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 40

Панорама Београда и ратна сцена из 1788. године Panorama of Belgrade and a battle scene from 1788


Belgrade FORTRESS

Plan of Constatinople and panoramas of 6 towns in Central and Southeast Europe

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

План Цариграда и панораме 6 градова средње и југоисточне Европе

41


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 42

Карта ближе околине Београдат Map of the Belgrade environs


Military map with panorama of Belgrade and its surroundings 1788

Belgrade FORTRESS

Ратна карта са панорамом Београда и околине 1788. година

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 43


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 44

Карта ратног попришта код Београда са панорамом града Map of the battlefield at Belgrade with panorama of the town


View of Belgrade and its adjacent environs with the arrangement of the royal-imperial army

Belgrade FORTRESS

Изглед Београда из најближе околине са распоредом царско - краљевске војске 1789. године

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 45


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 46

Панорама Београда са планом града Panorama of Belgrade with plan of the town


Panorama of Belgrade

Belgrade FORTRESS

Панорама Београда у првој половини XIX века

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 47


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 48

Аеро-фото снимак Београдске тврђаве из 1928. године Aero-photo of Belgrade Fortress in 1928


Belgrade FORTRESS

Aero-photo of Belgrade Fortress in 1928

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Аеро-фото снимак Београдске тврђаве из 1928. године

49


50

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

This is how they dreamed of it

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Овако су га сањали

51


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 52

Вернер Марх Олимпијски стадион на Доњем граду 1940. Werner Marx Olympic Stadium at the Lower Town 1940.


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

53


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 54

Вернер Марх Олимпијски стадион на Доњем граду 1940. Werner Marx Olympic Stadium at the Lower Town 1940.


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

55


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

Никола Добровић Провера пластично-функционалне улоге Калемегдана у формирању будућег Великог Београда 1946.

56

Бeoградска ТВРЂАВА

Nikola Dobrovic The controle of the plastic-functional role of Kalemegdan in the shaping of future Great Belgrade 1946.


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

57


58

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

This is how they dream of it

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Овако га сањају

59


60

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

Бријег за размишљање

Contemplation Hill

Борис Дежуловић

Boris Dezulovic

Такву расправу, парадоксално, није успјело потакнути нити рушење Небојшине куле 1999. године: најзад, минери који су срушили древну кулу до данас нису пронађени, а „наручилац радова“, газда Гама Холдинга – који је бомбардирање Србије искористио да се коначно „угради“ у стари Сингидон и на мјесту чувене куле сагради стамбено-пословни центар Nebojša Tower – још увијек је у бијегу. Садашња бучна

If it is to be judged on the stormy reaction to the project of AAI-AnArvhItecture – that instead of the reconstruction of Nebojsa Tower, destroyed during NATO bombing, envisaged a monumental glass cylinder, “monument to the tower” – one could think that Belgraders are concerned about the old Singidon. The brave concept of young FinnSerbian architects, interactive glass monolith that would blend with the late antique and medieval Singidon giving him his uneven plates as a mirror, in twisted and broken form but alive – succeeded in its aim even before the tender was announced, provoking Belgrade to finally see itself eyeball to eyeball and start a stormy public debate about the old city nucleus. Such a debate, paradoxically, was not inspired even by the destruction of Nebojsa Tower in 1999; finally, dynamiters who knocked down the ancient tower are not found till this very day, while the one who “commissioned the works”, Gama Holding’s boss – who took the advantage of the

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Ако је судити по бурним реакцијама на пројект бироа AAI–AnArchItecture – који је умјесто реконструкције Небојшине куле, срушене у вријеме НАТО бомбардирања, предвидио монументални стаклени цилиндар, „споменик кули“ – могло би се помислити да је Београђанима стало до старог Сингидона. Храбри концепт младих финско-српских архитеката, интерактивни стаклени монолит који би се у касноантички и средњовјековни Сингидон стопио нудећи му своје неправилне плохе да се у њима огледа сам у себи, изломљен и искривљен, али жив – успио је у својој накани и прије него што је натјечај уопће расписан, потакнувши Београд да коначно погледа себи у очи, заметнувши бурну јавну расправу о старој градској језгри.

61


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 62

bombardment of Serbia to finally “install” himself in old Singidon and in place of the old tower erect a commercial-housing centre Nebojsa Tower - is still on the run. The present stormy dispute thus provoked the same question as the once indifferent silence, that followed after the discovery that Nebojsa Tower was not torn down by the unscrupulous American but the even more unscrupulous “domestic capital”: how many Belgraders really care about the historical nucleus of Belgrade? Today, ten years later, it is enough to pass through old Singidon and see, like in the imaginary AnArchItectur mirror, the anarchic Lower Town, “the Naples of the East”, with its dirty squares, run down palaces, deaf churches, old Jewish Ghetto strangled in urine stench, graffiti on the Quarantine building, the dilapidated port, neglected rafts – half-sunk “Mond” sticking out of Sava for already twenty years! – and with all those tasteless firms, beams of cables and air-conditioners on facades of medieval Singidon, dirty, sloppy, noisy, but alive. And then, from the other side AAI mirror, witness to the glitter of Kalemegdan, the Upper Town, a quarter similar to Dubrovnik, a real postcard with flashy hotels, galleries, goldsmith’s shops, elite restaurants, private palaces, security cameras, expensive boutiques, but – without people. At the end of the stroll one should peek into the never completed underground garage, that was to solve the problem of the rich dwellers of Kalemegdan, a dark hole in which traces of antique palisade and a Neolithic settlement are still sealed today, as testimony to two thousand years of uninterrupted life cycle at the mouth of Sava into Danube, waiting for that consecrated sect that we call “the ones in charge” to finally decide what to do with it. So in a

расправа провоцира тако исто питање као и своједобна равнодушна шутња, која је пратила откриће да Небојшину кулу није срушио бескрупулозни амерички, него још бескрупулознији „домаћи капитал“: колико је Београђанима заиста стало до београдске повијесне језгре? Данас, десет година касније, довољно је проћи старим Сингидоном и огледати, као у имагинарном AAI– AnArchItecture огледалу, анархични Доњи Град, „Напуљ истока“, са прљавим трговима, запуштеним палачама, глухим црквама, старим жидовским Гетом угушеним у задаху мокраће, графитима на згради Карантина, рушевним пристаништем, запуштеним сплавовима – напола потонули „Монд“ вири из Саве већ двадесет година! – и свим оним неукусним фирмама, сноповима електричних каблова и клима-уређајима на фасадама средњовјековног Сингидона, прљавог, неуредног, бучног, али живог. Па, с друге стране, AAI зрцала посвједочити сјај Калемегдана, Горњег града, четврти која изгледа попут Дубровника, разгледница са скупим хотелима, галеријама, златарнама, клубовима, елитним ресторанима, приватним палачама, сигурносним камерама, скупим бутицима, али без – људи. На крају шетње, треба завирити у ону, никад довршену, огромну подземну гаражу на Шанцу, која је требала ријешити проблем богатих становника Калемегдана, мрачну рупу у којој трагови античке палисаде и неолитског насеља и данас стоје запечаћени, као свједочанство двије хиљаде година непрекинутог животног циклуса на ушћу Саве у Дунав, чекајући да она посвећена секта што их зовемо „одговорни“ одлуче што да раде с њима. Тако отприлике – као голема рупа усред големог мегалополиса – стари Сингидон чека да Београд одлучи што ће с њим. Одговор је, не чекајући „одговорне“, некако понудио исти тај двије хиљаде година дугачак живот. Ако у шетњи Калемегданом останете до навечер, видјет ћете јапанске,


Са једнаком знатижељом ти туристи снимају дућане у забаченим сокацима Деспотовог Подграђа и трошне настамбе са сателитским антенама у пристаништу, хватајући у кадар јединствени парадокс Београда: стари, уморни, али живи Сингидон усидрен у Саву, у којој се огледају с друге обале модерна челично-стаклена чудовишта на Ушћу. И кад их питате што их то привлачи Гету, рећи ће вам увијек исто: живот. Оно чега у Горњем Граду – граду-музеју, како га зову злобници из Гета – нема.

Једна слична полемика вођена је и прије осамдесет година: данашњи Београђани можда не знају, али гласовити Мештровићев Победник – који је о десетој обљетници пробоја Солунског фронта постављен на плато пред хотелом Москва, гдје и данас поносно стоји – те је 1928. умало завршио на Калемегдану. Победник је на крају ипак остао на Теразијама, захваљујући протестима узрујаних грађана, цркве, женских удружења и виђенијих београдских интелектуалаца.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Треба послушати и тај глас кад се промишља будућност старог Сингидона. Што је цијена квадратног метра виша – тренутачно четири хиљаде еура – то је Калемегдан празнији: према подацима Општине Сингидон у Горњем Граду данас живи једва хиљаду људи. Доље, на Сави, у лавиринту поплочаних сокака Доњег Града живи преко двадесет хиљада душа. Ни радикална идеја урбаних менаџера да се цијели Сингидон испразни од становника, конзервира и претвори у елитни туристички ресорт – а тако вјеројатно и прогласи коначна смрт древног Белог Града који је Београду дао срце и име – није, међутим, изазвала толике полемике као пројект стаклене Небојшине куле.

way – as a huge hole in the middle of a large megalopolis – old Singidon waits for Belgrade to decide what will happen to him. The answer, without waiting for “the persons in charge of ”, is offered by that same two thousand years long life. If your stroll through Kalemegdan keeps you until the evening, you’ll see Japanese, British and French tourists who, after shopping and a tour of Upper Town, descend to the Ghetto to feel the authentic life, a nearly Mediterranean crowd, babble and smells, and then drawn by Gipsy violins and turbofolk rhythms disappear in numerous old inns or end on noisy rafts. With the same curiosity those tourists film the shops in remote alleys of Despot’s town and the dilapidated dwellings with satellite antennas in the port, catching within the frame the unique paradox of Belgrade: old, tired, but alive Singidon moored on river Sava, the other bank mirrored in its waters, with all its modern steel-glass monsters at the Estuary. And when you ask what attracts them to the Ghetto, they’ll always give you the same answer: life. The very thing that in Upper Town – the museum-town, as called by the malicious ones from the Ghetto – does not exist. That voice should also be heard when the future of old Singidon is considered. The higher the price of a square meter – four thousand euros at present – the more deserted Kalemegdan becomes: according to Singidon Municipality data there are hardly one thousand inhabitants in Upper Town today. Downhill, along Sava’s bank, in the labyrinth of cobbled alleys of the Lower Town, more than twenty thousand souls live. Not even a radical idea, urban managers’ proposal to clear the whole of Singidon of its dwellers, preserve it and turn it into an elite tourist resort – and thus probably proclaim the final death of the ancient White Town

Belgrade FORTRESS

британске и француске туристе који, након шопинга и обиласка Горњег Града, силазе у Гето да осјете аутентични живот, готово медитеранску гужву, жамор и мирисе, па привучени циганским виолинама и турбофолк ритмовима нестају у некој од безбројних старих кафана или бучних сплавова.

63


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

that gave Belgrade its heart and name –did, however, provoke such controversy as the project of a glass Nebojsa Tower. A similar polemic took place some eighty years ago: today Belgraders maybe don’t know it, but the famous Mestrovic’s Victor – erected at the plateau in from of hotel “Moscow” to honor ten years since the breach of the Thessalonica front, and still proudly standing there – nearly got chased to Kalemegdan in 1928. The Victor at the end remained at Terazije, thanks to protests of irritated citizens, the church, female unions and prominent Belgrade intellectuals. Their anger, however, was not provoked by the decision of the then Mayor Kosta Kumanudi to make room for the Victor by pulling down a whole block of buildings at the highest part of Kalemegdan, between

64

Бeoградска ТВРЂАВА

Old Town Hall and today’s hotel “Belvi”, including the then ramshackle church of St. John the Baptist. The reason was more banal: upset citizens, women’s clubs, the church and the prominent intellectuals vigorously protested because of Victor’s nudity and its “indecent masculinity”, afraid for its impact on the moral of Belgrade’s girls, so that the Victor finally remained at Terazije, far from the “aristocratic” Upper Town, in those days the intellectual, spiritual and political heart of the Serbian metropolis. It looks pretty much the same, one could say, some eighty years later. The City doesn’t want a glass tower because it is too modern, as if the City was afraid of its “indecent nudity”, this being, like in the old days, the mirror showing the hypocrisy of the intellectual milieu. This milieu was not annoyed by an idea to put down Nebojsa Tower in order to make space for a shopping centre, but resists an interactive monument for a destroyed tower. Maybe it is because that glass monolith, in contrast

Њихов гњев није, међутим, изазвала одлука тадашњег градоначелника Косте Команудија да простор за Победника ослободи рушењем цијелог блока зграда на највишем дијелу Калемегдана, између Старе већнице и данашњег хотела Белви, укључујући и тада дерутну цркву Светог Јована Крститеља. Разлог је био много баналнији: узрујани грађани, женска удружења, црква и угледни интелектуалци протестирали су због Победникове голотиње и „неприличне мушкости“, страхујући за морал младих Београђанки, па је Победник на крају остао на Теразијама, далеко од „племениташког“ Горњег Града, у то доба интелектуалног, духовног и политичког срца српске метрополе. Слично је, чини се, и осамдесет година касније. Град не жели стаклену кулу јер је превише модерна, и као да страхује од њене „неприличне голотиње“, у којој се и данас, као и онда, огледа лицемјерје интелектуалне чаршије. Њој није сметало рушење Небојшине куле за потребе shopping-центра, али јој смета интерактивни споменик срушеној кули. Можда и зато што би тај стаклени монолит, за разлику од Мештровићевог Победника, био споменик – поразу. Хоће ли старом Сингидону – Горњем Граду, или пучки – Калемегдану, и Доњем Граду, којега хисторијски неоправдано, али суштински точно зову Гето – вароши која је преживјела бројне освајаче и ратове, Хуне, Остроготе, Мађаре, Турке, Аустријанце, Нијемце и НАТО-пакт, након хиљаду и пол година урбаног континуитета, на крају, главе доћи Срби? Хоће ли древни Бели Град, повијесну језгру Београда, умјесто топовске ђулади, на концу, убити онај експлозив под Небојшином кулом, динамит бескрупулозног капитала? Калемегдан је добио име по турским ријечима „кале“ и „мегдан“, које означавају „тврђаву“ и „борбу“. Прије него утврђена градска језгра падне у борби са бројно надмоћним капиталом, ваља подсјетити да су исти Калемегдан Турци звали и Фићир-бајир. Што значи „бријег за размишљање“.


Kalemegdan got its name after two Turkish words “kale” and “megdan”, meaning “fortress” and “fight”. Before the fortified town nucleus succumbs in the fight with the superior capital, it should be reminded that this very Kalemegdan the Turks called Ficirbajir, meaning “contemplation hill”.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Will the old Singidon – together with the Upper Town, or the plebeian Kalemegdan and the Lower Town, that historically unjustifiably but basically correctly is called the Ghetto – the town that survived many conquerors and wars, the Huns, Hungarians, Turks, Austrians, Germans and NATO, after fifteen centuries of urban continuity receive, at the end, the final blow from the Serbian hand? Will the ancient White Town, the historical nucleus of Belgrade, instead of cannon balls finally succumb to the unscrupulous dynamite of capital?

Belgrade FORTRESS

to Mestrovic’s Victor, would be a monument to – defeat.

65


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 66

Belgrade’s Victor

Београдски победник

Jugoslav Cosic

Југослав Ћосић

What would have happened if Kalemegdantown had survived the destructive campaigns that history had assigned on him? How would he look today and what kind of history would he teach? Which one of those mercilessly razed down towns would we be watching today? What kind of feelings would he arise in us? My first thoughts in this special historical inquiry, of a history that did not happen, was soaked with a mixture of romantic feelings, inspiration, gloom, fancy... All in all a seductive combination hard to resist. I was ready to think that today, had Kalemegdantown survived, we would have a town – monument to life, one that is rarely found among European nations. It appeared to me, for a moment, that in rivalry with such a memorable town, France, Spain, even Russia, would not have a worthy competitor. We would have today, my feelings were carrying me on, a hero town who, older than Christianity, and contrary to the general belief that history is the teacher of life, could even give a lesson to history. As feelings

Шта би било да је Калемегдан-град преживео рушилачке походе које му је историја наменила? Како би данас изгледао и какву историју би предавао? Који од оних немилосрдно сравњених градова бисмо данас гледали. Каква би осећања будио у нама? Моје прве мисли у овој својеврсној истрази историје која се није догодила, натопила је мешавина романтичних осећања, инспирације, сете, маште… Све у свему, једна заводничка комбинација којој је тешко одолети. Био сам спреман да помислим да бисмо данас, да је Калемегдан-град преживео, имали град-споменик животу, какав ретко ко од европских народа има. Учинило ми се чак, на тренутак, да у конкуренцији са таквим спомен-градом, Француска, Шпанија па и Русија не би имале достојног такмичара. Имали бисмо данас, водила су ме даље осећања, град херој старији од Хришћанства који, обрнуто општем уверењу да је историја учитељица живота, саму историју учи нечему. Како су се осећања продубљивала, у мислима су ми се указивале све романтичније и узвишеније метафоре:


Видео сам га у мислима. Прво обрисе, потом све јасније: беле очуване зидине, камене зграде, уске калдрмисане улице, дрвене мостове и артешке бунаре, звонике и прелепе кровове са којих се отвара видик ка Бечу и Пешти. А онда, изненада, на врху Сахат куле, угледах надградњу. Цео спрат, дозидан, од немалтерисане цигле, са ПВЦ прозорима и теголом на крову. У теголи, кровни прозори Браћа Вујић. Нормално сателитска антена на врху. Помера се електронски. Испод надградње, у прозорски отвор, уграђен сахат. Дигитални, донација Делте.

Почех испочетка да замишљам изглед Калиш-града. Цео Горњи Град зове се Делта Град. Завод за заштиту споменика културе је исељен у Борчу, а у садашњој згради завода је тржни центар са преко 30 радњи познатих брендова, укључујући Спрингфилд, Манго и Нике. Павиљон Цвијета Зузорић сада је робна кућа Зара Зузорић. Испред ЗЗ ред. Из робне куће излази весео женски свет, са пуним, великим кесама. У Демад Али-пашином турбету бањалучки ћева��. Због конкуренције, у кулама Зиндан капије, смештена је пекара Хлеб и Кифле. Куле су реконструисане и подсећају на Ролвиршле. На кулама заставице.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Указаше ми се потом две куће-близнакиње, што их је сазидао онај на врху зграде у Бранковој улици. “Вероватно су браћа”, сетих се коментара моје сестре. Човек је победио град. На врх Београда направио је своје село. Све са уредном грађевинском дозволом. Тај призор Сахат куле и кућа у Бранковој отргнуше ме потпуно из канџи романтике. Наједном ми се указаше слике времена које би, ван сваке сумње, оставило трајни и неизбрисив траг на Калемегдан-граду, да је којим случајем преживео.

got deeper, to my thoughts came more and more romantic metaphors: a magnificent testimony of Phoenix like soaring... Eternal White Town etc, etc... I saw it in my thoughts. First the outlines, then even more clearly: white preserved ramparts, stone buildings, narrow cobbled alleys, wooden bridges and artesian wells, bell-towers and beautiful roofs giving view to Vienna and Budapest. And then, suddenly, at the top of the Clock Tower, I saw a superstructure. A whole floor, built in unplastered bricks, with PVC windows and tegola on the roof. In the tegola built in roof windows, “Brothers Vujic” brand. And, naturally, a satellite antenna on the top. Moves electronically. Above the superstructure, within the window frame, a clock. Digital, a donation from “Delta”. Then two housed – twins, came into sight, built by the one who is on the top of that building in Brankova street. “They are probably brothers”, I remembered my sister’s words. The man won. He defeated the town. At the top of Belgrade he made his village. Everything with a proper construction permit. That sight of the Clock Tower and the houses in Brankova street grabbed me out from the claws of romance. Suddenly cropped up pictures of a time that would, without any doubt, leave a lasting and inerasable trace on Kalemegdan –town, had the town survived by some chance. I restarted to imagine the look of Kalis-town. The whole Upper Town is now called Delta Town. The Institute for Protection of Cultural Monuments has been dislodged to Borca, a distant suburb, and in the present building of the Institute is a shopping centre with over 30 boutiques with branded goods, including Springfild, Mango and Nike. Cvijeta Zuzoric Art Pavilion now is the Zara Zuzoric department store. In front of ZZ a

Belgrade FORTRESS

величанствено сведочанство Феникс уздизања, Вечни Бео Град итд, итд…

67


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 68

queue. Merry women of all ages come out of the store, all of them with big filled bags. In Demal Ali-pasha’s turbe is a Bosnian grill. Because of the competition, within the Zindan gates, a “Hleb and Kifla” bakery is moored. Towers were reconstructed and remind us of hot-dogs. Flags flapper from the top. Despot’s gate, tower and Observatory are transformed into a residential “Karic Brothers” complex. With consent of the Institute of Urbanism, a tall wall is erected around the complex, and Despot’s gate has been replaced by a modern rolling door with an interphone. The tower has a panoramic elevator and a magnificent BK sign. The object annexed the late Greenery, now turned into a garage. By a pasarel the complex is connected to the Roman Well, now turned into Milanka’s jacuzzi. The fountain at the entrance to Kalemegdan also became a jacuzzi, at the side of the city. Prior to this, Roksandic’s statue Fight with the serpent has been dislodged to Mirijevo, another suburb. Ruzica Church and St. Petka Church remain as they are. The only novelty is a BK plate on the facade. Archbishop’s court has been registered as a real property of Jezda the Boss. It is empty at this moment as it is part of the Jugoskandik bankruptcy settlement. The court has a view on the Lower Town. On one part of Danube’s hill-side a university campus was built, while the other part is annexed to the Port of Belgrade. On Sava’s slope stands the Usce shopping mall, made of tin plate, resembling genuine natural material. Being attractive and also in order to frame it into a historic ambience, Karadjordje’s gate was disassembled and later, part by part, reassembled in front of the shopping mall. In the pedestrian zone of Upper Town

Деспотова капија, кула и Опсерваторијум, претворене су у резиденцијални комплекс Браћа Карић. Уз сагласност Завода за урбанизам, око комплекса је подигнут високи зид, а Деспотова капија је замењена модерним рол вратима са интерфоном. На кули је постављен панорамски лифт и величанствени знак БК. Објекту је придодато некадашње Зеленило, на ком је изграђена гаража. Комплекс је пасарелом повезан са Римским бунаром који је претворен у Миланкин ђакузи. У ђакузи је претворена и фонтана на уласку у Калемегдан, са градске стране. Претходно је из ње уклоњен Роксандић. Борба са змијом премештена у Миријево. Црква Ружица и Црква Свете Петке исте. Нова само БК табла на фасади. Митрополитски двор је укњижен као приватно власништво газда Језде. Сад је празан, пошто је ушао у стечајну масу Југоскандика. Из двора се види Доњи град. Небојшина кула је Генексова кула са четири панорамска лифта, који симболизују отвореност Београда према свима странама света. На једном делу Дунавске падине изграђено је универзитетско насеље, а други део је припојен Луци Београд. На Савској падини је тржни центар Ушће, изграђен од лима, који подсећа на природне материјале. Због атрактивности и уклапања у историјски амбијент, Карађорђева капија је, део по део, премештена на улаз у тржни центар. Са свих шетачких зона Горњег града извађена је калдрма и постављена је модерна асфалтна база. Базу је, у замену за офуцану калдрму, бесплатно изградила немачка грађевинска фирма. На месту споменика Деспоту Стефану Лазаревићу налази се споменик Деспоту Слободану Милошевићу. Ту је и Споменик Захвалности Русији, а недалеко од њега, у згради бившег Војног музеја, је седиште Гаспрома. Природњачки музеј и Музеј београдске тврђаве су срушени. Детаљним урбанистичким планом предвиђено је да на том месту, уместо руина, на површини од неколико хектара,


Све је урађено према новом, детаљном урбанистичком плану, који је по тумачењу аутора, мртвилу оријентално-барокног кича Калемегдан-града, удахнуо живот и модернистички идентитет. Направио је од њега град који сведочи о историји али сведочи и о животу. Град сведок - сарадник. Као што је изненада дошла, визија Калемегдан Града тако ме је и напустила. Помислих, и није тако лоше, овако.

all the cobblestones were removed and replaced by a modern asphalt topping. As a barter arrangement, in exchange for the cobblestones, a German construction company made the asphalt layer, free of charge.

Belgrade Victor remained the Victor, but instead of sword and pigeon, he now holds in his hands a little bag with a cell phone and keys of a “golf ” car. All was done following a new detailed urbanization plan, and according to the interpretation of the author, the orientalbaroque kitsch stupor of Kalemegdan –town, has been infused with new life and modern identity. It was made to be a town that witnesses about history, but also witnesses about life. Town the witness –collaborator. The vision of Kalemegdan left me as abruptly as it appeared. Not too bad, I thought, the way it is now.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Instead of Despot Stafan Lazarevic monument now stands the monument to Slobodan Milosevic. There is also a monument of Gratitude to Russia, and not far from it, in the former Army museum, is Gasprom’s seat. Natural history museum and the Belgrade Fortress Museum are torn down. The detailed urbanization plan foresees to make at that place, after removing the ruins, on a surface of several hectares, a golf course for the needs of the “Businessmen’s Club”. In order to make this course the excessive greenery was cut down, planted far back by the idle urbanist Emilijan Joksimovic. The golf course, however, due to a dispute between the Institute for the Protection of Monuments and the City, will have to wait for a while, and in the meantime a prefabricated (and removable) garage is already at this spot. The Zoo is dislodged and turned into picnic grounds for members of the “Businessmen’s Club”.

Belgrade FORTRESS

буде изграђен голф терен Клуба привредника. У том циљу са предвиђене површине посечено је сувишно зеленило, које је некада засадио докони београдски урбаниста Емилијан Јоксимовић. Голф терен ће, међутим, због спора Завода за заштиту споменика и града морати мало да причека, а у међувремену, на том месту постављена је монтажнодемонтажна гаража. Зоолошки врт је исељен и претворен у излетиште клуба привредника. Београдски Победник је остао Победник, али уместо мача и голуба, у рукама има торбицу са мобилним и кључеве од голфа.

69


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 70

Between WALKING and SLEEPING Zoran Djukanovic

I like to drink my first morning coffee at Radovan Doksat’s place up there in Upper Town, and not only because of the unique, exciting and unbelievable coincidence that I’ll elaborate on somewhat later, but before all because of other different things that, in the meanwhile, happen on route from my flat to that cafe. It’s not simple, at my age, to climb up and down through Belgrade,especially in capricious weather, but those morning strolls of mine, besides of loosening up my jammed joints, always and somehow unexpectedly determine the events that expect me on that day. That uncertainty is a challenge I can not resist. Besides, on the way, I check that all in the Town is at its right place; as if anything is possible to change after all those centuries petrified here in the shape of this very Town. For a retired person who is basically idle, I get up rather early, because it is the only time when I can be alone with myself and in peace; without the omnipresent and overbearing tourists; and can make a tour and an

Међу јавом и међ’ сном Зоран Ђукановић

Волим да попијем своју прву јутарњу кафицу код Радована Доксата горе на Горњем Граду и то не само због јединствене, узбудљиве и невероватне коинциденције о којој ће касније бити речи, већ пре свега због разних других ствари које се, између мог стана и те кафице, у међувремену одигравају. Није баш једноставно, у мојим годинама, верати се горе-доле по београдској вароши, посебно за ћудљивог времена, али те моје јутарње шетње, поред тога што добрано разгибавају моје прикочене зглобове, увек некако неочекивано одреде и даљи ток догађаја који ме очекују тога дана. Та неизвесност ми још увек представља изазов коме не могу да одолим. Уз то, успут, проверим да ли је у Вароши још увек све на своме месту, као да је ту ишта могуће променити после свих ових векова који су се овде у Град окаменили. За умировљеника, који је у суштини беспослен, устајем релативно рано, јер је то једини начин да сâм са собом, у миру, без свеприсутних бахатих туриста, обиђем и проверим мој Бели Град. Кад човек остари и уравнодуши се спрам света, није му увек


Улица Водена, на коју излази југозападни улаз мог кондоминијума, најближи мом стану, достојанствено умирена древном турском калдрмом и дрворедима расцвалих липа, ка северозападу удара слепо право у дунавске бедеме и даље, мало смакнуто са правца, кроз Северну Водену Капију излази директно на пространо дунавско шеталиште. Али, тих јутара о којима говорим, ја идем на другу страну.

When a person gets old and becomes rather unconcerned towards the world, it’s not always easy or simple to find for oneself a dignified personal decorum every time when going out. Not mentioning that it’s also costly. I, however, don’t dare to behave in any other way. For quite too long I am as I am, and it doesn’t suit me to surprise my neighbor with a “modern” appearance of myself. They are used to me the way I am. One should not, due to personal laziness, change people’s habits. Simply, it is not decent for a man of my age, my personal history, and why not mention also my public distinction, my Curriculum Vitae; so there’s only one way for me to appear in public –with civil and refined manners. For too long, it seems, through my previous work did I spend time with the gentlemen from Upper Town. That leaves a trace on one’s life. And I live that anew with every new day. Arsenal that by the middle of the last century was reconstructed and an annex added, upon my project and under my supervision, and thus turned into an exclusive residential area for the higher municipal civil servantsis situated just by the western Danubian Lower Town’s ramparts, at the corner of two streets – Dunavska Arsana street and Water street – right south and by the tower now called “Nebojsa”. It is more than a decent accommodation for a person with my means, especially as I am most of the time alone in my flat. I am particularly proud of the sight from my window, overlooking the bulwarks and encompassing the Estuary and the Great War Island. This view, especially during the pleasant summer evenings, still succeeds to bring to my flat a nice group of friend in order to celebrate the most beautiful sunset, because in our age there’s little left to enjoy in...

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Зграда у којој живим, иначе здање бившег Арсенала која је средином прошлог века, по мом пројекту и под мојим надзором, реконструисана и дограђена у тада помало ексклузивни стамбени кондоминијум за више чиновнике градске управе, налази се уз саме западне, доњоградске, дунавске бедеме, на углу улице Дунавске Арсане и улице Водене, одмах јужно уз кулу коју данас називају „Небојша“. То је више него пристојан смештај за човека моје платежне моћи, утолико пре што у њему живим углавном сам. Посебно сам поносан на поглед који се са мојих прозора, преко бедема, пружа ка западу на Ушће и Велико Ратно Острво. Овај поглед, нарочито за лепих летњих вечери, још увек зна да у мом стану окупи фино друштванце у славу најлепших залазака сунца, јер у нашим годинама, мало нам је још чега другога преостало...

inspection of my White Town.

Belgrade FORTRESS

ни лако ни једноставно да достојанствено, цивилизовано упристоји себе баш сваки пут кад намери да изађе из куће. Да не говоримо о томе да то и кошта. Али, ја се не усуђујем да радим другачије. Предуго сам овакав да бих препадао моје комшије некаквим својим новим „савременијим“ појавностима. Свикли су се на мене оваквога. Не треба људима, из сопствене, пуке лењости, мењати навике. Напросто, није пристојно за човека мог доба, моје историје, а зашто не рећи – и мог угледа, да се икако другачије, него грађански уљуђен и углађен, појављује у јавности. Превише сам се изгледа, кроз свој некадашњи посао, дружио са господом из Горњег Града. То ипак остави трага на човеку за цео живот. А ја то, ето, проживљавам поново из дана у дан.

71


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 72

Water street, reached by the southeastern entrance of my condominium and closest to my flat, has a dignified look with its old Turkish cobblestones and lined with linden trees in full blossom. Looking northwestwards the street hits the Danube’s ramparts and further on, changing a little its course, passing through the Northern Water Gate exits directly at the spacious Danube’s promenade. But, those mornings I am talking about, I go the other way. As soon as I step on the street I stop in front of the first neighboring shop-window, belonging to the workshop of my friend Makarije who hardly makes both end meat repairing fountain pens and ancient typewriters, and I check and fix my lapels, my tie and my haircut. Then I have a quick glance of my shoes and finally check my pockets to be sure I haven’t forgotten something. Only then do I start on my morning journey. At the corner of my street, just apposite from “Karavan Saraj” hotel, one-time artillery barracks, I first turn right – to southwest, along Dunavska Arsana street. And on these mornings it can be so peaceful here that one can clearly hear the mutual mumble of a quiet prayer under the windows of the well- known Franciscan abbey at one side (through history and on several occasions the abbey has been turned into a mosque), while from the other side comes a muffled snoring of overtired tourists staying at “Danube” hotel (a former Food Storehouse reconstructed and turned into this hotel). After couple of steps, at the very next corner, I turn left to Gasparska street. I like a lot to stroll here. Well done cobblestone works, deep shadows of hundred years old chestnut trees, chestnut’s yields perfectly smooth and I pick them up and play with them in my hands and insensibly fill my pockets. At

Чим изађем на улицу, у првом суседном излогу радионице мог пријатеља Макарија, који једва саставља крај с крајем поправљајући наливпера и прастаре машине за куцање, дотерам своје ревере, кравату и фризуру, затим још једном бацим око на ципеле и коначно проверим џепове за случај да сам нешто заборавио. А онда кренем на своје јутарње путешествије. На углу моје улице, баш преко пута хотела „Караван Сарај“, иначе бивше Артиљеријске касарне, најпре скренем надесно – ка југозападу, улицом Дунавске Арсане. У ова јутра овде зна да буде толико тихо, да се сасвим јасно чује зборно мрмљање тихе молитве испод прозора чувеног Фрањевачког самостана са једне стране (који је кроз историју неколико пута бивао чак и џамија), те пригушеног хркања разваљених туриста из соба хотела „Дунав“ са друге стране (реконструисаног и дограђеног бившег Складишта хране). После неколико корака, одмах на следећем ћошку, скренем налево у Гашпарску улицу. Јако волим да прошетам овуда. Фина, пажљиво слагана калдрма, згуснута сенка столетних кестенова чије опале, сјајне, перфектно глатке плодове премећем по рукама и несвесно пуним џепове. Са једне стране мир самостана из кога каткад замирише тамјан, а са дуге стране низ раскошних радњи у чијим се излозима никада не гаси светло. У овој улици су првобитно – пре неколико векова, дозвани од тадашњих Београдских владара, али и примамљени локацијом око Фрањеваца – своје радње, дућане и магазе најпре отварали дубровачки трговци. Касније су их сплеткама одатле истиснули Јевреји, а када су и њих коначно протерали ван градских зидина онда су њихове радње запосели Цинцари, богати пештански и још богатији бечки трговци. Данас је то права „нобл“ улица која иде све до Пијачног трга шепурећи се успут сваколиким продавницама са најекскузивнијом и најскупљом робом из целог света. Ово је једна од ретких улица, дубоко у Доњем Граду, у којој се повремено, посебно око Нове Године и Божића, могу срести и господа из Горњег Града (али никада и из Хисара). Овако


Трг је после давнашњих аустријских реконструкција и доградњи добио облик готово правилног правоугаоника чија дужа осовина прати правац североисток-југозапад, а са свих страна је оивичен лепим зградама из различитих историјских периода. Са североисточне стране над Трг се, по целој његовој ширини, надноси велелепно здање у народу једноставно

At the end of the street, squeezed by hesitancy on future purchases, crossing Lower Town Boulevard, I come to the wide, main and largest square. Marker Square is how it’s called, even though, for half a century, there’s no more a trace of the one-time market. I must admit that I also played a role in removing the market, after persuasion and insistence from the part of the Upper Town’s gentlemen who were annoyed by pepper

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

На крају улице, притешњен неодлучношћу о будућим куповинама, прелазећи Доњоградски Булевар изађем на широки, главни и највећи трг у овом делу Вароши. Зову га Пијачни Трг и ако на њему, већ скоро пола века, нема ни трага од некадашње тржнице. Морам признати да се уклањање те пијаце са овог трга догодило помало и мојим ангажовањем, а на наговор и инсистирање господе из Горњег Града којој су засметале паприке и лукац и „сумњиви“ типови који се увек мотају око пијаца, и то малтене испод самих њихових прозора. Немајући превише избора, тадашња градска управа, у којој сам као што знате и ја радио и то управо на овим пословима, је израчунала да суседна Бајлонијева пијаца на Дорћолу, дакле ван бедема, сасвим комфорно може да прошири своје такозвано „гравитационо подручје“ те да, додатно реконструисана и проширена, може комотно да опслужује потребе и Доњег и Горњег Града. Та рачуница је задала коначни, смртни ударац старој доњоградској пијаци – она је укинута и поред бројних протеста грађана Доњег Града, а Бајлонијева пијаца никада није реконструисана а камоли проширена. Чујем да се ових дана у Београду поново расправља о томе.

one side the peace of the abbey with at times its smell of incense, and on the other side a row of luxurious shops where the lights are never turned off. To this street, at the beginning, several centuries ago, invited by the then rulers of Belgrade, but also lured by the location around the Franciscan abbey, first to come were the merchants from Dubrovnik, opening shops and storehouses. Later, due to intrigue, they were driven out by the Jews, and when in turn they were also ousted and thrown outside of the Town’s walls, the Tzintzars stepped in taking over their shops, and soon came the rich merchant from Budapest and the even richer ones from Vienna.Today it’s a real “noble” street that goes all the way to Market Square and showing off all along with all kinds of most exclusive boutiques, at the same time with most expensive goods from around the world. It is one of the rare streets, deep in Lower Town, where one can, from time to time, mostly around New Year and Christmas, meet the gentry from Upper Town (though never those from Hisar). This early in the morning, before the shops open and before the tourists swarm, it is indeed very pleasant to stroll along. I window-shop with really no direct danger to my pocket, but I also plan how to fill, with my modest means, my thinned closets and drawers. Regardless of the circumstances, gentlemen never buy cheap stuff. What would the public opinion say?

Belgrade FORTRESS

рано ујутру пре него што се радње отворе и пре него што их размилели туристи запоседну, веома је пријатно шетати се њоме. Разгледам излоге без непосредне опасности по џеп, али помало и планирам чиме бих могао, према скромним сопственим могућностима, попунити своје проређене ормане и ладице. Без обзира на околности, господа ипак не купују јефтине ствари. Шта би чаршија казала?

73


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

and onion and the “shady” blokes hanging around, almost under their very windows. Having not much choice, the municipal authorities of that time, I was as you might know part of that civic team and engaged just on such works, and so it was calculated that the neighboring Bajlonova market on Dorcol, being outside of the ramparts, could enlarge its “gravitational field”, and should be accordingly reconstructed and extended, thus easily fulfilling the needs of both Towns, the Upper one and the Lower one. That calculation gave the final death blow to the old Lower Town market – it was abolished in spite of numerous protests of many citizens from Lower Town, while Bajlonijeva market was never reconstructed, not to mention the idea of expanding it. I hear there’s again in Belgrade a new debate on this issue.

74

Бeoградска ТВРЂАВА

In the old times the Austrians undertook reconstruction and annex works so the square got the shape of a nearly harmonious rectangle with the longer axis following the northeast-southwest direction, and from all sides is fringed with nice buildings built during different historic periods. From the northeastern side a stately edifice, popularly known as “The Guild”, leans over the whole width of the Square. That edifice, in times past, had under one roof all the unions of craftsmen and merchants who were working within the Town, while even before that, the legend tells, it used to be the quarters of a Turkish vezier, Dzafer-Pasha. This building has certainly seen a reign of tumult in front of it; while inside an even bigger hussle made by merchants, goldsmiths, butchers, saddlers, coppersmiths, millers, bakers, shoemakers, sword smiths, tailors, kebab grills, sailors... Through time this edifice was many times rebuilt and enlarged, so that with plenty of money of the united craftsmen and with

названо „Еснаф“, у коме су некада били смештени под једним кровом сви еснафи и удружења занатлија и трговаца који су радили у Граду, а још пре тога, кажу, да је то био сарај неког београдског мухафиза везира Џафер-паше. Биће да је некада пред овом зградом, а и у њој, врило од трговаца, златара, кафеџија, абаџија, ћебеџија, обућара, казанџија, млинара, пекара, налбаната, месара, бурегџија, самарџија, сарача, сабљара, лађара... Ова грађевина је временом вазда дограђивана и проширивана те је коначно, силним новцем удружених еснафа и имагинацијом најбољих најмљених неимара и уметника, добила изглед који је и данас краси, а који представља један од најбољих примера овакве архитектуре у целом овом делу Европе. Данас, променом власника, ова зграда је претворена у једну од најексклузивнијих продајних простора у Граду. Сада се са прозора овoг величанственог здања, уместо еснафских барјака који су ту, мора бити, некада китили фасаду, вијоре рекламе свих најважнијих белосветских фирми и брендова. Признајем да још увек нисам смогао ни времена ни снаге да свратим да видим како то сада изгледа изнутра. Наспрам „Еснафа“, са супротне, југозападне стране Трга, налази се новија, модерна зграда Општине, у народу неформално названа „Скадар“, која је дуго грађена, али коначно и саграђена на месту ранијих магацина који су изгубили своју функцију измештањем пијаце, а у којима је, кроз историју, складиштено и чувано свашта – од барута до паприка у срећна времена, и од стоке до несрећних људи кад Реке надођу или ратови похарају, па кад куће и штале ван града пострадају. Архитектонско решење на основу којег је ово здање подигнуто било је резултат међународног конкурса на који је, својевремено, пристигло преко три стотине радова из целог света а који је расписан у време мојих ингеренција. Међународни жири, у чијем сам раду и ја учествовао као представник градске управе, био је на силним мукама јер су, након првог круга жирирања, мишљења господе са Капитола и грађанства из Доњег Града била сасвим супротстављена.


Трг је у целини пешачки, осим што северозападном страном кроз њега пролази Доњоградски Булевар, који даље одлазећи са Трга излази ван бедема Града, и то ка североистоку кроз Капију Карла Петог, а на другу страну, ка југозападу, кроз

Across from “The Guild”, from the opposite southwestern part of the Square, there’s a newer, modern Municipality building, by folks and informally called “Skadar”. It took some time to build it, but was finally erected at the place of ancient magazines that lost their function with the removal of the market. In old times those magazines were storehouses for all kind of stuff – from gun-powder to peppers (in happier days), from cattle to unlucky persons who lost all in floods or in war plunders, when out of town houses and stables were the first to perish. The architectural design is the result of an international contest that attracted over three hundred works from all continents, and the tender was announced in the period of my authority. The international jury – I was one of the members as the representative of the Municipality – was in trouble, because after the first round of vote the opinions of the gentlemen from Capitol and the citizens from Lower Town were completely opposed. At the end, we didn’t give the first award, but a compromise solution was found later – jury’s president and I came to such an agreement – and this meant compiling several works that aroused less opposition from both sides, and that finally was the

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Северозападно и југоисточно, по дужој страни, Трг первазе складни фронтови зграда разних стилова из разних историјских епоха, које у приземљима имају дубоке, засвођене аркаде сеновитих тремова да намерника штите и од кише и од сунца, а на спратовима хотеле, пансионе, али и станове који се у последње време најчешће убрзано претварају у све популарнија „bed and breakfast“ свратишта, или се просто издају „у виђеном стању“ и по високим ценама. У мрачним сенкама тремова ових зграда крију се бројнe продавницe и ресторани са најразличитијом квазитрадиционалном понудом намењеном искључиво туристима. Ја не могу да замислим нормалног Београђанина који би овде јео или куповао било шта. Мада, признајем да сам једном, баш овде, у једној од тих аркада, помно очијукао са једном згодном млађаном продавачицом испред продавнице планетарно чувеног (а нашег) бренда „Four S“. Годинама касније, препознао сам ту продавачицу у једној уморној женици која ме је равнодушно послуживала кафом на неком састанку у Урбанистичком заводу у Палмотићевој, где је очито радила као кафе куварица. Она мене није препознала. А мени је било непријатно да је ословим у тако неравноправној ситуацији. Звала се Кристина. Више никада је нисам срео.

the imagination of the best hired builders and artists, it finally got its present shape; representing one of the best examples of this type of architecture in this part of Europe. Today, with the change of proprietors, this building was turned into one of the most exclusive sale spaces in Town. Now, from the windows of this magnificent edifice, instead of the guilds’ flags that most probably adorned the front, different adds of the best known world companies and brands are now flapping. I do admit that I still didn’t find enough time nor strength to peep in and see how it looks inside.

Belgrade FORTRESS

На крају, прву награду нисмо доделили, а за реализацију је, под руководством председника жирија и под мојим надзором накнадно урађено компромисно решење компилирано од других конкурсних радова, које је коначно најмање сметало обема странама и оно је, уз још неке мање додатне измене, реализовано готово у целини. Како је започело, и колико је све то трајало, није та зграда на крају ни испала тако лоше, ако је судити по безбројним туристима који из целог света долазе да се сликају пред овим здањем.

75


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 76

solution that went into realization in nearly its full scale. When one considers all the problems prior to construction and all the time for the construction, one can say that the final result is not too bad, especially if we judge by the numberless tourists who flock from all countries to take photos in front of this edifice. Along its longer northwestern and southeastern side the Square borders gracious front sides of buildings in different styles, built in several historic epochs; in their ground floors having deep, vaulted arcades with bowers that protect the passers-by from rain and sun, while on the upper floors are hotels, pensions, but also flats that recently are often transformed into the popular “bed and breakfast” rest areas or are just for rent, the rent being high. Under the dark arched doorways of these houses many shops and restaurants hide, offering all kinds of pseudo-traditional cuisine, solely prepared for the tourists. I can’t imagine a normal dweller of Belgrade who would eat or buy anything around here. I admit, however, that once, right here, under one of those arcades, I encountered a cute young salesgirl in front of a planetary known (our domestic) brand “Four S”. Years later, I recognized that salesgirl in the face of a tired woman who indifferently served me coffee at one meeting at the City Planning Institute in Palmoticeva street, where she obviously worked as a waitress. She didn’t recognize me. And I felt uncomfortable to address her in such an unequal situation and position. Her name was Kristina. I never saw her again. The whole Square is a pedestrian zone, except for the northwestern side cut by the Lower Town Boulevard which leaving the Square leaves also the ramparts and exits from the Town, passing through the

Западну Водену Капију. Ова улица је прилично претенциозно названа булеваром, јер је она тек незнатно шира од других Доњоградских улица. Кажу да је названа булеваром у скорије време, средином прошлог века, јер је сваки део града, политичком вољом, требало да добије свој булевар. Тако је и Доњи Град, незаслужено добио свој. У овој улици – булевару налази се сва сила малих продавничица са јефтинијом робом, туристичке агенције посебно специјализоване за крстарења Дунавом и Савом, затим неколико хотела и пансиона са различитим бројем звездица, а нашло се ту места и за понеки ресторанчић брзе хране и још покоји „с` ногу – кафе“ приде. И поред разних покушаја да се у „булевару“ саобраћај укине, смањи или бар умири, он је и дан-данас остао главна унутрашња артерија Доњег Града. С обзиром на значај који овај саобраћајни правац има за Београд у целини, и то не само у функцији туризма, већ и у функцији повезивања Дорћола на североистоку и Савамале на југу, у овој улици – а самим тим и на Тргу – зна да буде неподношљива гужва и бука, нарочито у шпицевима. Једном ме је баш ту – на самом Тргу, трамвај закачио и замало сам сасвим пострадао. После се тадашњи Градоначелник, када ме је посетио у болници, шалио да умало да Тргу дају име по мени. На срећу, то се ипак није догодило. По средини Трга задржана је стара пијачна калдрма и то након жестоког инсистирања грађана Доњег Града и ако су градске власти, у више наврата, биле намерне да овај простор капитално осавремене и другачије уреде. Било је ту разних идеја о фонтанама, споменицима, озелењавању, паркинзима, подземним гаражама, а било је и планова о изградњи потпуно новог објекта (некакве „галерије“) у самом центру Трга. Ипак, коначно, под притиском јавности, од тих идеја се за сада одустало. Данас се, на највећем делу Трга, шепуре баште ексклузивних ресторана увек пуне прегладнелих туриста измучених жеђу, пред којима се унаоколо, за ситне паре, у неописивој гужви и какофонији, понижавају армије квазиуметника разне феле: музичара, нарикача, портретиста,


Ипак, оно што највише смета су аутомобили које немарни и неодговорни грађани паркирају по Тргу без икаквог реда, свуда где је то икако могуће, без обзира на то што је паркирање, па чак и заустављање аутомобила, на Тргу најстроже забрањено. Неки зли језици кажу да полиција не решава овај проблем јер то господа са Капитола не дозвољавају, светећи се на тај начин Доњограђанима због њиховог одбијања горепоменутих реконструкција Трга. Ја у то не верујем. Мислим да је по среди обичан јавашлук и лењост надлежних.

The middle of the Square has its old cobblestones, and they were not removed thanks to vehement protest of Lower Town citizens who refused the authority’s plan to completely modernize the space. There were also ideas for making fountains,

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Посебан, незабораван печат Тргу дају древни бедеми Горњег Града и комплекс Митропо��ије који се преко југоисточног фронта Трга, у позадини, очински гордо наткриљују над Доњи Град... Као да су узлетеле монументалне камене громаде складних контура... раздвојени од земље, ослобођени од гравитације, лебде у ваздуху куле и градови... „ни на небу ни на земљи“... „међу јавом и међ` сном“... Сићушне фигурице туриста које безглаво трчкарају по круницама Горње Тврђаве дају посматрачу сасвим прецизан појам о грандиозним размерама ових зидина. То је она непоновљива визура која најчешће бива главни мотив разгледница Београда које носталгични туристи шаљу својим ближњима по целом свету, у милионским тиражима и у свим форматима. Свако доба дана, свако годишње доба, свако расположење посматрача даје другачију слику. Посебно су спектакуларни заласци сунца који зажаре лебдеће зидове до црвеног усијања. Тако се у овој историјској „вуруни“, по овим каменим зидинама, пече она глазура по којој се прашина не задржава. Зато је ваљда овај град овако вечно бео и млад... Такође, за време јесењих

northeastern Karl Fifth Gate, and then on southwestwards, through the Western Water Gate. This street has been rather pretentiously named as a boulevard, because it is only a bit wider than the other Lower Town streets. The saying goes that it is in recent time when it was named to be a boulevard. That was around the middle of last century when every part of town, by political will, had to have its own boulevard. So, without merit, Lower Town also got its boulevard. This street-boulevard is crowded with a huge number of small shops with cheap goods, tourist agencies specialized in river cruises on Danube and Sava, there you’ll also find several hotels and lodging houses with a variety of stars, even a couple of small fast-food restaurants found their place here together with one or two bars for “standing guests only” where one grabs a “fast coffee” or a “fast drink”. In spite of efforts to forbid the traffic along the “boulevard” or at least do diminish its frequency, it remains the main inner artery of Lower Town. Considering the importance of this traffic direction for Belgrade as a whole, and not just in the function of tourist industry, but also being aware that it is connecting Dorcol at the northeast to Savamala at the south; on this street – the same goes for the Square – an unbearable crowd and noise are constant during traffic jams. Once, exactly there on that square, a streetcar hitched me and I nearly perished. Later the Lord Mayor visited me in hospital and joked that I missed the chance to have the Square named after me. Luckily, that didn’t happen.

Belgrade FORTRESS

пејзажиста, иконописаца, жонглера, пантомимичара, гатара, пророка и свакојаких других харлекина, протува, превараната и ситних трговаца који паничним трком, машући огромним црним пластичним кесама за ђубре, пуним свакојаког бофла, безглаво беже у околне уличице и хаусторе чим се на Тргу појави неко у униформи.

77


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 78

monuments, green shrubs planting, parking lots, underground garage, and even plan to build a completely new object (some kind of “gallery”) in the very centre of the Square. However, finally, after public pressure, such ideas were dropped. Today, the largest part of the Square boasts with fancy restaurants always overbooked by hungry and thirsty tourists accosted by a self degrading army of quasi-artists : musicians, fortune tellers, wailers, prophets, portraitists, icon-painters, jugglers; and all kinds of harlequins, tramps, hustlers and petty vendors who all disperse in panic, hands full of huge black garbage plastic bags with cheap goods, and run to neighbouring alleys and doorways the very second a uniformed person appears on the Square. However, what disturbs most are the automobiles parked without any system all over the Square by negligent and irresponsible citizens; even though that parking and even brief stops are strictly forbidden on the Square. Some evil tongues say that the police is not solving this problem because the gentlemen from Upper Town are opposed – this way taking their revenge on Lower Town folks because of their refusal to accept the reconstruction of the Square. I don’t believe in that story. I think it’s plain sloppiness and laziness of the local authorities. A particular and unforgettable seal to the Square is given by the ancient ramparts of Upper Town and the Archbishop’s complex, at the southeastern background, that fatherly and proudly leans over Lower Town... As if monumental stone blocks harmonious in contours have flown up... parted from earth, free from gravitation, towers and towns hovering in the air... “neither in the sky nor on the earth”... “between walking and dreaming”.Tiny shapes of tourists run

магли лебдеће зидине нестају и појављују се ненајављено, или се тек слуте иза маглене завесе у величанственом сфумату... Кад већ поменух „завесу“, сетих се једног догађаја од пре неколико година када ме је, о Видовдану под Општинским тремовима, потпуно неочекивано приковала несхватљива провала облака каква се ретко виђа у овим крајевима. Намах је све нестало у невероватном водопаду. Супротна страна трга, једва се назирала кроз слапове пљуска. Препаднут стихијом, неподношљивом буком падајуће воде, жагором узнемирених људи који су се тискали око мене, заслепљујућим бљесковима муња и непрекидним праском безбројних громова који су се стапали у један јединствени, заглушујући тимпански соло, осетих да нешто недостаје. Нешто капитално – круцијално... Тражећи упориште за спокој који сам ненадано почео да губим, подигох поглед ка вечитим зидинама Горњег Града, које би требало да видим из позиције на којој сам био. Није их било!!! Нестали су иза водене завесе. То је била кап која је прелила чашу: потпуно дезоријентисан и престрашен преко сваке мере, прекрстих се брзо без икакве наде у спасење. То је био једини пут у мом животу да сам се прекрстио, а да нисам био пред крстом... Када је киша стала, одједном и ненајављено као што је и почела, кроз њене истањене млазеве промолише се над градом поново куле Капитола. У мени је поново завладао спокој. Убрзо, како то обично бива после оваквих пљускова, сунце је поново грануло. После сам отишао у Цркву и запалио свећу. Има на овом Тргу још један феномен који је повремено могуће доживети, али не оком, већ носом. Поред свеприсутног мириса Река и бензинских испарења, на чију су специфичну смешу Доњограђани толико свикли да га више нису ни свесни (док не оду из града на дуже, па се после врате), има ту још неких мириса који се повремено умешају. Један од њих се, после пролећних или летњих киша, понекад прелије из рајских Митрополијских вртова у Трг преко његовог југоисточног фронта. Слаткаст и опојан, као срећни талас, запљусне Трг и тада се ту могу видети људи који


Други мирис долази из истог тог правца, али најчешће зими, о Божићу и то кад сазри за Кошаву. То је тајанствени мирис тамјана који згуснут крене из Митрополије као невидљива лавина и ношена првим траговима Кошаве до те мере испуни Трг, да се људи замађијани, у пролазу, махинално крсте померајући усне у краткој несвесној молитви. Чудно... Из тог разлога, у овим мојим јутарњим шетњама и ја увек застанем тачно на средини Трга, и ту мало постојим радујући се том јутарњем спектаклу који ме увек, али баш увек, изненади, промени и остави без даха. А онда кренем даље, преко трга, па кроз засвођени Горњоградски пролаз, који по својим трговачким приземљима помало личи на Гашпарску улицу, али је много краћи и без дрвореда, те коначно уђем у моју омиљену – Криву улицу.

Чим ступим ногом у ову улицу, мој свет се малко заокрене. То је малтене једина улица у Доњем Граду која је, после упорних

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

То је једна веома изузетна улица за коју сам посебно везан. То је једина улица у Граду која директно повезује Горњи и Доњи Град – Капитол и Водени Град – arh и urbs. То је истинска пупчана врпца Белог Града кроз коју су вековима размењивани материја и дух између ова два посебна а неодвојива котиледона једне јединствене семенке из које после може да никне цео свет. Из тог семена је и Београд никао, подељен а јединствен, кореном у води а телом ка небу. То је она једноставна логика живота која га је учинила отпорним и недодирљивим. Управо из те логике, коју је ова Улица дала овоме Граду, Београд црпи гориво за сопствену будућност. Да ње нема, читав би се Град опарао као џемпер. Ова улица је кључна петља у том васељенском плетиву. Из тог разлога ја, баш ову улицу доживљавам као истинско, непоновљиво, ужарено језгро Београда, и свег осталог шара.

helter-skelter along the coronet of the Upper Fortress and give the viewer a precise notion of the grandiose proportions of these walls. It’s that inimitable scene found on Belgrade postcards that nostalgic tourist mail to their loved ones around the globe. Such postcards come in all sizes and are printed in millions of copies. Every part of the day, every season of the year, every mood of the observer gives a different personal picture. Particularly spectacular are the sunsets when the hovering walls reach a red-hot colour. That’s how in this historic “furnace”, over these stone walls, glaze is made and the dust can’t stick to it. That’s why, probably, this town is eternally so white and young... As well, during autumnal fogs the hovering ramparts disappear and show up again without prior announcement, or are only as presentiment behind a fog curtain in its full magnificence... That “curtain” makes me recall an event of a couple of years ago, around Vidovdan (St. Lazar’s Day) and under Municipal bowers, when an unexpected torrent, hardly seen in these regions, completely stunned me. In a moment everything disappeared in an unbelievable waterfall. The opposite side of the Square was hardly visible through the cascades of shower. Scared by this elemental force, by the unbearable noise of falling water, by the jabber of alarmed men who were crowding around me, under the flashes of lightning’s and the persistent and endless thunders looking as if they were merging in one unique deafening tympanum solo, I suddenly felt that something was missing. Something capital, crucial... Looking for a foothold of calmness that I suddenly started to lose, I rose my eyes towards the ramparts of Upper Town, the ones I should see from the position where I was standing. No where!!! Disappeared behind the water curtain. That was too much: totally disoriented and

Belgrade FORTRESS

напросто стану, забезекнути без икаквог видљивог разлога, и просто одсутно дишу – пуним плућима. Необично...

79


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 80

terrified, I made the sign of the cross though without any hope of salvation. That was the only time in my life that crossed myself not standing in front of a cross... The torrent passed. Now it was drizzling and through the thin cascades of rain the Capitol’s towers appeared again over the town. My calmness came back. Soon after, as it usually happens after such showers, the sun shone again. A little later I went to the Church and lit a candle. This Square has yet another phenomena that’s possible to witness, not by the eye but by nose. Besides the omnipresent smells of the Rivers and of the petrol vapors - Lower Town folks are quite used to that special blend of odours and are not aware of it any more (until they leave the town for a while and then come back) – there are some other smells that appear sometimes. One such smell, after spring and summer rains, pours over coming from the heavenly Archdiocese’s gardens, reaching the Square over its southeastern part. Sweet and intoxicating, like a happy wave, splashing the Square; making people stunned and dumbfounded without any visible reason, and then absentminded breathe with full lungs. Unusual... Other smells come from that same direction, mostly in winter, around Christmas, when the time is ripe for severe winds. It’s the secret smell of incense. It starts from the Archdiocese like an invisible avalanche and carried by the first gusts fills the Square, enchanting all who find themselves there, and people automatically start to move their lips in a short unconscious prayer. Strange... For that reason, in my morning walks, I always make a pause exactly in the middle of the Square, stand still for a moment enjoying in that morning spectacle that always, really always, surprises me and makes me

аустроугарских реконструкција, избегла строгој ортогоналној матрици. То је једина улица у Граду која је „на лакат крива“, а да не говоримо да је уз све то још и у паду јер је постављена укосо по стрминама београдског гребена. Скоро све друге улице су праве и на равном. То је једина улица у којој је баш све другачије... Зато се мој координатни систем мало заокрене чим ступим у њу. Некада, у стара времена, то је био прост, стрм, вијугав пут, без имало, или са врло мало кућа около, уклесан у стеновиту литицу подно Горње Тврђаве. Са доњоградског платоа најпре је кретао узбрдо, југозападно, до Северне Капије, односно до северног улаза у Западно Подграђе (касније до улаза у Велики барутни магацин). Затим, на том месту, нагло је скретао „на лакат“, па даље узбрдо, ка североистоку, према улазу у Митрополију, и даље до Дефтердарове Капије кроз коју се коначно, улазило у Горњи Град. Касније када је овај правац почео да губи на војном значају, и када је Митрополија својим доградњама и проширењима стигла до њега, почеле су около, мало по мало, да ничу куће целом његовом дужином. Степен размене између Горњег и Доњег Града је био толики да се томе није могло одолети. Сви доњоградски трговци и занатлије желели су да буду што ближе господи из горњег града, односно новцу који се одатле сливао у Доњи Град. „Ко пре девојци – њему девојка“ – то је вазда била најуспешнија логика сваке трговине. Таквом логиком, без обзира на превисоку цену земљишта, и без обзира на проблеме у градњи због стрмог, стеновитог а понекад и нестабилног, сипљивог терена, овај простор се брзо попуњавао новим здањима, све богатијим, вишим и лепшим. С обзиром да није баш превише широка, ова улица је коначно добила прилично дубок профил који јој за врелих летњих жега обезбеђује веома пријатну сенку али, са друге стране, зими због тога зна да буде мрачно, па и хладно у њој, иако је својим правцем и београдским гребеном потпуно заштићена од директних удара Кошаве. У последњих неколико декада, од када су туристи открили лепоте овога Града и када су у буљуцима


Једино је на овом месту, око Северне Капије, и то неколико корака лево и десно од ње, оку доступно северно лице зидина које се спуштају од Горњег Града на истоку, ка Сави на западу. На целом осталом делу, уз ове зидине су са ове (северне) стране прилепљене куће у непрекинутом низу. То су зидине које деле Горњи Град од Западног Подграђа, и ово је једино место на коме су та два дела Града директно повезани. Та чињеница додатно додаје значају Криве улице. Касније, током дана на овом месту ће се окупити шаролика дружина

It’s a quite special street and I’m attached to it in a very special way. It is the only street in town directly connecting Upper and Lowe town – Capitol and Water Town – arh and urbs. It is the true umbilical cord of the White Town through which for centuries substance and spirit were exchanged between two special and indivisible cotyledons coming from one unique seed, the one that later can give birth to a whole world. Out of that seed Belgrade sprung up, divided and unique, its root in water, its body towards the sky. It is that simple logic of life that made him resistant and untouchable. Exactly out of this logic, the one this Street gave to this Town, Belgrade draws fuel for his proper future. Without that street the whole Town would rip up like a sweater. This street is the key loop in that universal knitting. For that reason I take this street to be the true, unrepeatable, red-hot core of Belgrade – and much more. As soon as I step into this street my world gets a little slanted. It is nearly the only street in Lower Town that, after persistent Austro-Hungarian reconstructions, dodged the strict orthogonal stencil. It is the only street in Town that makes an “elbow curve”, not to mention that it runs downhill as it is cut diagonally over the slopes of Belgrade’s ridge. Nearly all the other streets lie horizontally and are straight. It’s the only street where everything is different... That’s why my coordinate system tilts a little the moment I march in. Once, in the old times, it was a simple, steep, twisting path, with hardly any

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Полако се пењем овом улицом узбрдо. Стрми нагиб брзо умара моје зглобове, али је уживање јаче од тога. Ипак, на заравњеној кривини на улазу у Западно Подграђе (код Великог барутног магацина) застанем да се одморим. Има ту један камени басамак на који увек седнем и одакле могу да гледам и уз и низ улицу. У то доба дана кад ја ту пролазим нема превише људи, а опет се осећа ужурбаност. Келнери, кувари и собарице журе одоздо на горе поскакујући по углачаној калдрми. Журе да преузму јутарњу смену. Достављачи у својим малим, бучним комбијима пуним најлуксузније робе витлају горе-доле као да им живот од тога зависи. Неретко им у тој брзини, на кривини, из гајбица испадне понешто. Једном сам тако баш на том месту затекао повећег јастога – још живог.

breathless. Then I continue on, across the Square, then through the arched Upper Town passage, resembling Gasparska street by its commercial grounfloors, though much shorter and without trees, and then finally I find myself in my favorite – Curved street.

Belgrade FORTRESS

нахрупили у њега, сва та здања која се нижу око Криве улице, а која су првобитно била трговачка, углавном су претворена у мале али веома ексклузивне и скупе хотеле (осим здања које припада комплексу Митрополије које је још увек остало у својој изворној функцији). Бес, раскош и сјај на све стране. Блистави вашар таштине. Данас та улица представља глобално познат бренд – пример праве градске улице највишег урбаног реномеа. Ретко сам залазио у ресторане и барове ових здања. Непримерено су скупи за мој џеп. Додуше, некада сам и свраћао, због природе посла који сам радио, кад би ме позивали на какву луксузну промоцију или прославу, али то се више не догађа откада сам у мировини. Не марим за то.

81


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 82

houses around, cut in the rocky cliff bellow the Upper Fortress. From the Lower Town plateau it would first head uphill, southwestwards, up to the Northern Gate, that is up to the northern entrance to Western Reinforcement (somewhat later up to the Great powder-magazine). And then, at that place, came a sharp turn – “elbowlike”, then further on uphill, in northeast direction, and to the entrance of the Archdiocese, and further on up to Deferdar’s Gate which is, finally, the entrance to Upper Town. Later, when this direction started to loose its military importance, and when the Archdiocese’s newly built annexes reached that spot; around, little by little, housed cropped up all along its length. The level of exchange between Upper and Lower Town was such that it could not be resisted. All the Lower Town merchants and craftsmen wished to be as close as possible to the gentry form Upper Town, which means closer to the money that flowed down to Lower Town. “First comer is the winner” – that was always the most successful logic of every commerce. With that logic, regardless of the extremely high price of the plots, and regardless of the problems of building on a steep, rocky and sometimes unstable terrain, this space very soon saw new constructions, and nearly every new one was more expensive, taller and more beautiful than the previously built. As it was not wide enough, the street finally got a deep profile; giving her a pleasant shade during hot summers and, on the other hand, during winters it becomes a dark and cold place, even though that it is protected from severe winds by Belgrade’s ridge. During the last decades, since tourists discovered the beauty of this Town and in large crowds invaded it, all the houses along Curved street, commercial at first, in most cases have been turned into small exclusive and very expensive

забављача слична оној на Пијачном Тргу, али неупоредиво малобројнија, а признајем, и са неупоредиво квалитетнијом понудом. С обзиром да никада нисам видео да се и они разбеже кад полиција наиђе, као што то чине они на Пијачном Тргу, ценим да имају некакве дозволе за рад. То је вероватно тако регулисано због ексклузивне клијентеле високог ранга која одседа у околним хотелима. Иза ових зидина, али ван уобичајене трасе моје јутарње шетње налази се, дакле, Западно Подграђе. Поред Северне Капије пред којом сам застао да предахнем, у овај део града се може ући и кроз Мрачну, Савску и Јужну капију са југа. Турци су га звали „Болма Хисар“ (што би значило „богати град“), па се и до дан данас израз „Хисар“ задржао у народу као најчешће коришћени топоним за овај део града. Ценећи по господи која ту данас живе, то је и даље „град изобиља“. Саграђен да буде „продужена рука“ Капитола, сигуран пут за бежанију преко малог пристаништа на Сави, касније је насељаван великодостојницима и људима блиским владару. Још касније тај се обичај задржао, па сада ту живе потомци готово свих виђенијих Београдских фамилија које су у прошлости имале великог удела у управљању Градом а и шире. Временом, када се догађало да која од породица осиромаши и пропадне, те реши да раскошне станове прода за скупе паре и пресели се у неки јефтинији део Града, неписано правило је било да се стан прода искључиво некоме од комшија из Хисара. И тако је то бивало стално, док се није десило да један од посрнулих наследника (посрнулих и материјално и морално) свој стан прода неком новообогаћеном гаћану из унутрашњости. То је био довољан разлог, да се све остале породице удруже и склопе неку врсту уговора, по коме су све непокретности у њиховом власништву у Хисару стављене под надзор некаквог акционарског друштва које је једино могло донети одлуку о прометању тих некретнина, али се питало и око још неких ствари: о уређивању, одржавању, „кућном“ реду, па чак и о гостима које би неко од њих намеравао да угости на дуже време. Тако


Унутар својих, зидовима јасно дефинисаних граница, Хисар је заправо подељен на две целине. Варош у доњем равнијем делу до Савских Зидина и раскошни „висећи“ перивој на литици према горњем граду, око и изнад Великог барутног магацина. Поред ове две целине унутар зидина, Хисару de facto (али не и de jure) припада и мало Савско пристаниште у коме се шепуре његове скупоцене јахте.

I climb this street slowly. Steep slope tires my joints, but the pleasure is stronger than the fatigue. Once I reach the flat curve at the entrance of Western Reinforcement (by the Great powder-magazine) I stop to rest. There is one stone step where I can sit and observe the street bellow. On that part of the day, when I pass, there are few visitors, though a feeling of haste is present. Waiters , cooks and chambermaids hurry going up and hopping over the shiny cobblestones. They all hurry to their morning shifts. Deliverers in their noisy little pick-ups, full with luxurious goods, drive up and down as if their lives depend on it. Often, as they speed, at the curve something gets out of the cases. Once, just at that spot, I found a large lobster still alive. It’s only from this spot around Northern Gate – several steps left or right from it – that the eye can reach the northern face of the ramparts that from Upper Town on the east descent towards Sava on the north. Along those walls at this (northern) side there are houses in an uninterrupted row. Those ramparts divide Upper Town from Western Reinforcement, and this is the only place where those two parts of Town are directly connected. That fact adds to the importance of the

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Хисарска варош је најмирнији део града, без икакве друге функције осим за становање... без радњи, ресторана и кафана, без икаквог јавног живота који је тако карактеристичан за друге делове овога Града, а који би могао неконтролисано, на било који начин, узрујавати аристократски мир Хисара. Осим надобудних униформисаних кућепазитеља који се понекад могу видети како пред здањем ишчекују нешто, те упегланих слушкиња и професионалних достављача који мукло али ужурбано каткад промину улицом, и тек понеког зблуделог туристе који, збуњено се осврћући, тражи излаз из ове неочекиване досаде. Ту се, иначе, ни у једно доба дана не може видети ни живе душе, ни кучета ни мачета. Овде посебно зна да буде језовито за тмурних зимских вечери. Додатно, овој језовитости доприноси и чињеница да ни једна улица у Хисару нема свог посебног имена, да кућни бројеви не иду ни по каквом реду, те да ни на једној од улазних капија у Хисарска здања нема истакнутих имена оних који живе унутра. Звонце и звекир на вратима су једини начин комуникације са укућанима. Понекад сам помишљао да ту, у ствари, нико и не живи, да овај део града само глуми да је настањен, а онда су ме једном позвали на састанак Ложе у броју 7. Испоставило се да никога од њих никада раније нисам срео.

hotels (except for the complex belonging to the Archdiocese that retains its primal function). Rage of splendor and glitter at all sides. A shiny vanity fair. Today that street represents a globally known brand – an example of a true urban street with the highest urban reputation. I rarely went to bars and restaurants here. Too expensive for my pocket. Though, sometimes I did drop by, it was part of my job, or when I was invited to some kind of a luxurious promotion or reception; but that happens no more since I am in retirement I don’t care.

Belgrade FORTRESS

је Хисар постао град у Граду, а с обзиром на утицај, може се рећи, чак и држава у Држави. А када је ово Акционарско друштво одлучило да је Хисар постао претесан за даље насељавање, виђенији Београђани су почели да граде куће далеко ван Града, на брду које се и данас зове Дедиње.

83


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 84

Curved street. Later, during the day, this spot will attract a colorful crowd of entertainers, alike to the ones on Market Square, but much smaller in number and, I must admit, with a much better offer. As I never saw that they run away when police appears, as it is the case on Market Square, I assume they must have work permits. It’s probably that way because of the high ranking guests that stay at the nearby hotels. Behind these ramparts, but out of my usual morning walking route, is the Western Reinforcement. Besides the Northern Gate where I stopped to take my breath, this part of town can be reach through the Dark, Sava’s and Southern Gate on the south. Turks called it “Bolma Hisar” 9 that would mean “rich town”), so that even today the word “Hisar” is in common use as a toponym for this part of the town. Judging by the upper class that lives there today, it remains the “town of affluence”. Planned to be the “lengthened” arm of the Capitol, a secure escape route to the small Sava port and further, it was somewhat later settled by the nobles and people close to the ruler. Even later that custom remained, so descendants of all prominent Belgrade families live there now, the ones that in the past played important roles in administering the Town and its region. As time went by, when a family would become impoverished and ruined, thus forced to sell its luxurious quarters and resettle in a cheaper part of Town, the unwritten governing rule was that the property can be sold only to someone from Hisar. That rule lasted until the day when one ruined heir (ruined both materially and morally) sold all his real estates at Hisar to a new rich man without pedigree and of rural background. That was good reason to stir all the other families to unite and make a kind of a deal, stating that real estates in

Хисарски Перивој, изнад Западног Подграђа, сасвим је друга прича. То је најпре био готово неприступачан, неизграђен и потпуно запуштен простор литице тик испод Куле у којој су одседали Главни Намесници Града. У древна времена, на то место су кроз високе прозоре Куле избацивали све оно што им тамо унутра више није требало. Легенда каже да је мало фалило па да ту заврши чак и глава грофа Урлиха Цељског, иначе блиског рођака тадашњег краља Угарске, кога је у бесу, у Кули, од живота раставио лукави Ладислав Хуњади, старији син чувеног Јаноша Хуњадија, илити Сибињанин Јанка – једног од најславнијих бранилаца Београда чија се Кула (подигнута од Мађара касније њему част) налази на другом крају данашњег Београда – поврх Земуна, а која се најбоље сагледава баш са овога места. Касније је за главног Београдског Намесника именован један изузетно фин и веома углађен господин који је, како је то и доликовало, одмах одсео у Кули тик изнад ове литице. Он беше сасвим обузет пасијом баштованства. Немајући довољно места у Кули за задовољење свог жара, и тражећи повољно место за себе и своју страст, он пронађе да би ова стрма литица могла бити сасвим одговарајућа за његове занимације. За неколико година упорног труда и огромних улагања он подиже на том месту такав рајски „висећи“ врт, невиђен до тада у свету, да одмах постаде славан у целом Царству. Била је то истинска ботаничка башта са најразноврснијим и најегзотичнијим врстама биљака које је или сам доносио са својих путовања, или их је, пак, наручивао чак и из најудаљенијих крајева Царства. Брижно их је сејао, садио и распоређивао на унапред одређен начин и на тачно, унапред планирана места, водећи рачуна не само о складу постигнутих форми, већ и о свим могућим сазвучјима мириса и хармонији шумова који би коначно, у маестралној, небеској оркестрацији, пружали посматрачу највеће ужитке. Посебно пажљиво је планирао, пројектовао и уређивао места са којих се сагледава околина и то у различита годишња доба и у различита доба дана. Зато ни данас не постоје лепши погледи на Град него из овог Врта. Поред садње биљака, нарочито је водио рачуна и о


Зато је данас Перивој, нажалост, потпуно затворен за све, осим за хисарску господу и ту се ништа не може учинити јер се нема са киме преговарати – нико не зна на која врата у Западном Подграђу треба закуцати. Једино, о крсној слави Хисара капије Врта се отварају за јавност и тада се ту слије све што може да пузи и хода. Међутим, тада се од гужве и вреве не може баш ништа доживети. Перивој је прављен само за једног човека. Кад већ говоримо о Хисару не могу а да се не осврнем и на Мало Савско Пристаниште (бивше Ратно Пристаниште), данас познатије као „Хисарска Арсана“, која се налази одмах изван

Within their borders defined by the walls, Hisar is actually divided on two entities. The town on the lower flat terrain up to Sava’s Ramparts, and the luxurious “hanging” pleasure grounds on the cliff towards the upper part of town, around and above the Great powder-magazine. Besides these two entities within the walls, Hisar in fact (if not de jure) possesses also the small Sava port where owners show off with their luxurious yachts. Hisar quarters represent the most quiet part of town, living quarters being its only function... with no shops or restaurants or bars, without any public life which is so characteristic for the other parts of this Town, and if strict control was to stop it would certainly upset the aristocratic peace of Hisar. Besides the pretentious uniformed janitors who sometimes can be seen in front of the entrances as if waiting for something or someone, the well ironed maids and professional deliverers who in haste now and then soundlessly pass by, add to this an occasional lost tourist puzzled and in search to get out from this unexpected boredom; that’s the place where during a whole day

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Перивој је некада служио за одмор и уживање искључиво Главног Градског Намесника. Након тога, када је Кула постала резиденција државне управе у њему је ексклузивно уживао и сам Владар лично. Још касније, у време Велике Оскудице, господа из Хисара су умољена да преузму Перивој на одржавање и управљање, да би након још неког времена сасвим и коначно прешао у њихове руке.

their possession at Hisar are to be put under the supervision of a joint-stock company, passing to it the rights over the sale of real estate; and, likewise, the company took over the care of the possessions, its maintenance, organization, community “rules”, and had its say even in cases of visiting guests who intended to stay for a prolonged period. So Hisar became a town within the Town, and having in mind its influence, it is just to say that it became a state within the State. And when this stock company decided that Hisar has become too cramped for any further settlement, prominent Belgradians started to make their homes far from the Town, on a hill now known as Dedinje.

Belgrade FORTRESS

другим стварима; посебно је удешавао стазе, степеништа, терасе, подзиде, тремове, клупе, а за фонтане и брзаке воду је обезбеђивао из посебних цистерни у које је спроводио све што се прелије из чесме Мехмед-паше Соколовића, али и од кишница и снегова које је пажљиво прикупљао до последње капи. Кажу да је, и поред све бриге, воде ипак често недостајало те да је, управо због тога, тако бирао врсте које је садио, да их никада није ни требало посебно заливати. Чини се да је то тачно, имајући у виду да Намесник-Баштован већ одавно оре небеске њиве, а да врт и даље буја, без неког нарочитог видљивог одржавања, и да бива све лепши и раскошнији. За све те послове је доводио најбоље мајсторе из целог Царства, а грађу је, кажу, довлачио из најбољих царских ревира, стварајући тако врт у чијој се сласти губила свест и о времену и о невремену и губила свака воља да се врати нормалном животу.

85


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 86

one cannot see a living soul, neither a puppy or a kitten. This can be a creepy place during the gloomy winter evenings. In addition, this eerie feeling is stressed by the fact that no street at Hisar has its particular name, with house numbers that follow no order, and that the entrance doors of Hisar’s buildings have no names of persons living inside. Ring and doorknocker are the only means of communication with the tenants. Sometimes I thought that no one lives there, that this part of town only pretends to be settled, and then once I was invited to a meeting of the Lodge to be held at number 7. It turned out that no one did I encounter before. Hisar’s Gardens, above the Western Reinforcement, is another story. At first it was practically unreachable , not developed and completely neglected, especially the ridge space, just bellow the Tower where the Chief Governors used to stay. In ancient times, to that place everything discarded or of no use was thrown from the high windows of the Tower. The legend says that the head of count Urlich von Celje, a close relative of the then king of Hungary, nearly ended on that garbage stop, because the sly Ladislav Hunjadi, older son of the famous Janos Hunjadi or also known as Sibinjanin Janko, in a moment of rage parted the count from his life. The father, Janos Hunjadi, was one of the most celebrated defenders of Belgrade and the Tower bearing his name ( erected centuries later by the Hungarians) is located at the other end of today’s Belgrade – overlooking Zemun, and best observed from this very place. Later, a fine and refined gentleman was appointed to the post of Chief Belgrade Governor and, appropriately, immediately stayed at the Tower, right above the cliff. He was obsessed with gardening. Having not enough room for his zeal within the Tower, and looking for a right place

западних зидина Западног Подграђа, а између две куле од којих је једна (северна) дубоко загазила у Саву и у којој је некада био млин, а данас је чувени ресторан у коме се сто резервише и по неколико месеци унапред, а на онај сто који је на самом жрвњу чека се и по целих годину дана (ја сам баш ту, користећи свој утицај док сам још увек био на функцији, „преко везе“, са пробраним друштвом, обележио мој одлазак у мировину). Ово пристаниште је, по површини коју заузима, заиста мала лучица у поређењу са другим београдским пристанима: луксузним маринама намењеним безбројним туристима-наутичарима, Туристичким пристаништем на Сави или Дунавском Луком на Палилули, па чак и у поређењу са бившим Главним Трговачким Пристаништем, кога више нема, а које се налазило са североисточне стране, ван зидина Доњег Града, малтене одмах до зграде у којој ја живим. Ипак и поред неупоредиве инфериорности у погледу просторних капацитета, ни једно од тих других поменутих пристаништа, чак и кад би се сва сабрала, не могу се по богатству мерити са оним што је укотвљено у Хисарској Арсани. „Флота“ најлуксузнијих пловила хисарске господе, умирена у овој малој, сигурној луци, представља предмет сталних облизивања жуте штампе по целом свету. И ако, неуком оку, ни величином, ни видљивом опремљеношћу, не изгледају раскошно (нека од тих пловила су очигледно старија од мене), кажу да по квалитету и перформансама спадају у ред оних „предмета обожавања“ који немају цену. Обзиром да су сви везови у лучици у власништву хисарских породица, те да се и они третирају као непокретност, спадају дакле у ингеренцију горепоменутог акционарског друштва, те се не могу прометати изван „фамилије“. То значи да је Пристаниште де факто у власништву Акционара. Али не и де јуре јер између зидина и хисарских лађа пролази продужетак Доњоградског Булевара, који кад изађе ван зидина на Западну Водену капију, одмах скрене ка југу и уз зидине, кроз пристаниште, одлази даље ка Савамали. Овако значајан саобраћајни правац превазилази снагу интереса само једног, па макар и најмоћнијег дела града, Али не бих се кладио да ће тако и


Али, да се ми вратимо мојој јутарњој маршрути. Кад се мало одморим на високом каменом басамку ту поред Северне Капије, онда кренем даље улицом узбрдо, поред охоло равнодушних, скаредно ливрејисаних хотелских вратара. Успут, престижу ме исти они кувари и келнери, о којима сам малочас говорио, а о собарицама које ужурбано трепере замичући узбрдо у својим претесним сукњицама да и не говоримо. И тако, корак по корак, ослањајући се при крају рукама о колена, стигнем до Горњег Града – до Капитола!

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Када се кроз Дефтердарову капију уђе у Горњи Град, мора се још мало пењати кроз бивши шанац, пролазећи испод моста који је некада обезбеђивао улаз у Кулу, да би се коначно изашло на зараван – на невелики али раскошан Горњи Трг. Овај простор, неправилне геометрије, са западне стране затворен је зградом Куле у којој је данас одседа Председник. Зато, испред малопре поменутог Моста, који спаја Кулу и плато Трга непрестано стоји свечана стража, која за разлику од сличних војних родова у другим војскама имају прилично скромну униформу. Војници за ову стражу се регрутују, већ вековима, искључиво из једног јединог села надалеко славног по храбрости и верности својих становника. Стражари увек стоје у пару, слични као браћа близанци, непомични као свеће, затачкани у неку имагинарну тачку испред себе. Померају се једино при смени страже, и то у веома чудној, јако успореној кореографији, тукући ногама из све снаге у спором, ритуалном маршу (као да марширају под водом), придржавајући десном руком пушку одоздо за кундак ослањајући је истовремено на раме, и машући левом руком напред назад од кука до рамена као марионете у позоришту лутака. Такође, помериће се и ако неко од туриста (јер Београђани то никада не би урадили) случајно закорачи према мосту, те пређе замишљену линију

for himself and his passion, he found that the steep cliff could be suitable for his hobby. After several years of great efforts and investments his enterprise resulted in a heavenly “hovering” garden, never seen anywhere before, and immediately famous through the whole Empire. It was a real botanical garden with the most exotic and varied species of plants that he was bringing from his voyaged, or commissioned even from the most distant regions of the Empire. He diligently planted, sowed and arranged the plants, following a premeditated plan and taking care not only about the harmony of form, but also about the possible mixture and harmony of smells and hums, that would, in a majestic heavenly orchestration, offer the onlooker the greatest delight. Especially carefully did he plan, make projects and arrange spots for better view of the surroundings, having in mind different seasons and different parts of the day. That’s why even today there’s no better view over the Town than from this Garden. Besides planting plants, he took special care about other things; he made paths, stairways, terraces, lower ramparts, benches, even fountains and rapids, securing water from special cisterns where he was collecting all the overflowing water coming out of Mehmed Pasha Sokolovic’s fountain. Rainwater and the melting snow were also collected to the last drop. It was said that in spite of all the care, the place would run out of water, and that was the reason that he selected species not demanding extra watering. Seems that’s true, having in mind that the Gardener-Governor since quite long ploughs heavenly fields, while his garden continues to flourish and, without any visible help, becoming more beautiful and luxurious. To achieve his plan he used to bring the best artisans from the whole Empire, and the material was, it’s said, hauled up from

Belgrade FORTRESS

остати. Сетите се само како је Перивој завршио у њиховим рукама.

87


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 88

the best imperial areas, creating thus a sweetness that erased the sense of time and every wish to go back to normal life. The gardens serves as a place for rest and pleasure, solely for the Chief Governor. Later, when the Tower became the residence of the State Administration, the Ruler himself enjoyed in this exclusive site. Even later, during the times of Great Hardships, the gentry from Hisar were requested to take over the maintenance of the Gardens, so that in due time the Gardens definitely passed into their hands. For that reason the Gardens, unfortunately, are today closed for all except for Hisar’s gentry, and nothing can be done about it because there’s no one to negotiate with – no one knows on which door at the Western Reinforcement one should knock. Only once a year, for Hisar’s Patron Saint Day, the Garden opens to the public, and on that day all that walk or crawl flow there. However, no thrill can be experienced because of all the crowd and noise – the Gardens were made for the joy of one man only. As we are talking of Hisar it’s appropriate to mention the Little Sava Port (former Naval Port), today better known as “Hisarska Arsana”, situated right outside of Western Reinforcement’s western ramparts, and between two towers, with the northern one as if with one leg in the water. The tower used to be a mill, while today it hosts a well-known restaurant where a table has to be booked several months in advance, while for the grindstone turned into a table one has to book a whole year beforehand (I set once right there, using my influence, by “direct connection”, as I was then part of the authorities, gathered a well-chosen company of friends and, thus, celebrated my retirement that was just around the corner). This port covers

одбране. Они ће тада снажно, померајући само руку у којој држе пушку, ударити кундаком о калдрму, и вратити се у првобитно „стање“, а онда ће, на тај знак, неопрезном дрзнику прићи неки од полицајаца који увек дремају негде у сеновитим ћошковима Трга и удаљити неваљалца са „брањене земље“. А има још један необичан случај када се стражари „помере“, који се јако ретко догађа, а коме сам једном био сведок. Једног изузетно врелог летњег поднева затекао сам се, због некаквог посла, на Тргу. Приметио сам у једном тренутку да се двери Куле отварају, те да се припрема смена страже, па сам се и ја наместио да то гледам. Кроз председничке капије, које су се отвориле само из тог разлога, промолила се трочлана колона у свечаном „подводном“ маршу. Таман кад су били негде око половине Моста, један од непомичних стражара који су чекали смену се померио. Најпре се мало, готово неприметно зањихао, затим још мало више, да би коначно, укочен као свећа, онесвешћен пао уз неописив тресак... Ништа се није догодило!?... Све је наставило да се одвија по рутинској успореној кореографији. Једино су два полицајца измилела из неког хлада, полако пришли несрећнику, покупили пушку и капу које су се при паду разлетеле свака на своју страну, и подухватајући онесвешћеног стражара испод пазуха одвукли га у Кулу... Када се смена страже завршила, врата Куле су се затворила и ником ништа. Са друге, источне стране, Трг затвара скромно, али складно здање Капитолског Храма (бивше џамије Султана Сулејмана), кога Председник и чланови Владе походе за важнијих православних Празника. Волим да понекад обиђем око ове цркве. Успорено, ногу пред ногу, ходам по калдрми сеновите порте из чијих спојница понегде пробије трава, спуштене главе, усредсређен на врхове својих ципела, не размишљам ни о чему, замађијан господском тишином Горњег Града. Приметио сам да ме то из неког разлога смирује као топла вечерња купка. Понекад о ручку, у сред бела дана, када у храму нема чак ни туриста, уђем унутра тек да ослушнем


Са северне стране Трг граничи висока круница северозападних бедема са које се, ако се попне на надвишену стражарску стазу, пружа највеличанственији поглед на западни део Београда: на кровове Доњег Града, на Ушће, Велико Ратно Острво, Земун, и даље у плаветнило војвођанских равница. Никада нисам успевао да одолим пориву да бацим тај поглед са зидина, и да проверим да ли је још увек све на свом месту, онако како сам га оставио мог задњег радног дана. За сада сам задовољан како ми све то изгледа.

But, let’s go back to my morning itinerary. After I rest a little on the stone step by the Northern Gate, I continue uphill, pass by the

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Јужно, трг затвара, свечани фронт збијених прочеља капитолских палата у којима се комодају она господа која су из неког разлога заслужила да буду баш ту. Блиски или власти или новцу, или и једно и друго, али свакако веома утицајни на неки начин. Узлетели у успеху, горди и охоли чак и кад немају никаквог посебног разлога за то. Увек достојанствено ужурбани. Увек мало подижу једну обрву кад разговарају са неким. Помало, али намирисано – уморни. Помало несигурни... Неки од њих се не задржавају ту превише. Као бубуљице, истискују их они други који стоје у реду пред капијама Капитола нестрпљиво чекајући свој ред, да би и они могли да буду горди, охоли, достојанствено ужурбани, намирисано – уморни... Они који потрају брзо оседе, али се на тај начин њихова деца квалификују да обнове крв Болма Хисара... а за то се вреди жртвовати. Некада сам ту, једно време посећивао једну госпођицу. После сам је мало запоставио због посла, неискусно мислећи да ће ме чекати. У међувремену она се удала се за једнога (који је већ млад оседео), а да ја то нисам ни приметио, све док ми једом њена врата није отворио непознати охоли жутокљунац који ми је рекао да се она одселила „још прошле године“ и који ме је, онако збуњеног, о свему томе потанко и са задовољством известио. И то са подигнутом обрвом.

a small area compared to other Belgrade marinas: luxurious marinas aimed mostly for the nautical tourism, the Tourist Port on the Sava or the Danube Port at Palilula, and it’s a small port even compared to the former Main Commercial Port, long gone, which was at the northeastern side, outside of the ramparts of Upper Town, just adjacent from where I live. Nevertheless, in spite of its inferiority in terms of mooring capacity, not a single one of the mentioned ports, even if put together, could not match the riches moored at Hisarska Arsana. A “fleet” of most luxurious boats of Hisar’s gentlemen, in this small but secure port, inspires the daily curiosity of all the world’s gutter press. To an ignorant eye, judging by size and equipment, these boats don’t seem luxurious (some are obviously older than me), but their quality and performances make them the “objects of adoration” and priceless. All the pier places are in the hands of Hisar’s families, thus considered as realestate, belonging, thus, to the Shareholders Company, and can never pass out from families’ hands. This means the Port is in fact owned by the Shareholders. In fact doesn’t mean de jure, because between the ramparts and Hisar’s boats runs part of the Lower Town Boulevard, and once this Boulevard gets outside from the ramparts and through the Western Water Gate, it immediately turns southwards and along the walls, cuts through the port, and leaves in direction of Savamala. The traffic direction of such an importance surpasses the joined forces of interest even of the most powerful. But, I would not bet that it will stay that way. Just remember how the Garden ended once in their hands.

Belgrade FORTRESS

горостасни, пространи ехо вековима сабираних шапата која оваква здања увек чувају затурене негде по ћошковима.

89


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 90

arrogant and indifferent, in lascivious livery, hotels’ doormen. On the way I am outrun by the same waiters and cooks, not to mention the chambermaids that also hurry uphill in their overtight short skirts. And so, step by step, helping myself by leaning my hands on the knees, I finally reach Upper Town – and the Capitol. After one goes through Defterdar Gate and enters Upper Town, part of the ascent still awaits; one must climb through a former trench, passing under a bridge that once ensured the entrance to the Tower, and only then appears the plateau – a rather small but beautiful Upper Square. This space with its twisted geometry is closed from the western side by the Tower where still today is the seat of the President. That’s why, in front of the mentioned bridge, connecting the Tower to the Square’s plateau, there’s a guard at all times. It’s a guard of honor and compared to guards in other armies have rather modest uniforms. Soldiers for this guard are drafted, for centuries already, solely from only one village famous for the bravery and loyalty of its dwellers. Sentries stand in pairs, just like twins, motionless like candles, eyes fixed at an imaginary dot somewhere in front of them. They move only for the changing of the guard, and that is done in a strange choreography, hitting with full force with their legs, but it is a slow ritual march ( as if they were marching under water), holding with the right hand the rifle butt and leaning the rifle over the shoulder, at the same time waving the left hand back and forth like marionettes in a puppet show. They would also move if a tourist (a Belgradian would never do such a thing) accidentally steps toward the bridge, and passes the imaginary line of defense. The guards would then, moving only the hand with the rifle, hit hard with the rifle butt on the cobblestone, and go

Са овог, Горњег Трга, кренем даље јужно улицом која, у благом луку по ивици шанца – уз зидове Куле, полако силази, поред Римског бунара, до Краљ Капије и даље кроз њу изађем на Лоренски Равелин. На том месту, подно југозападних бедема Горњег Града задржим се мало у сенци једног платана. Има ту и једна клупа на коју се мало наслоним, али никада не седам, јер је циљ мога путовања, после ове лепе али напорне шетње, већ сасвим близу. Овде застанем да бих у једном нестварном раму од траве, стабла, крошње и бедема проверио другу страну града – Нови Београд, Косанчићев Венац, Савамалу, све савске мостове, и на крају, у даљини, плавичасте солитере Бановог Брда. Овде се увек сетим једне од досетки најславнијег Београдског „петла“ која гласи отприлике овако: „Добро јутро Београде. И овог јутра, Блокови на Новом Београду су се постројили за јутарњу смотру. Солитери на Бановом Брду су већ на положају.“ То ми се увек чинио као један од најлепших описа модерног Београда... али то је далеко одавде, а „ја не идем више на ту страну“. Али ипак још увек проверавам бројно стање. Одатле, у неколико корака превалим последњу деоницу. Преко Платоа Хероја (са чијег балкона бацим још један поглед на Град, пре него што поново зароним у тврђавске улице и шанчеве), између Великог степеништа и Бедема испод Војног музеја, уђем у некадашњи дубоки и пространи шанац, а сада уличицу која носи име славног и несрећног царског генерала и градитеља Београдске Тврђаве – Николе Доксата де Мореза, који је у крилу свог грандиозног здања трагично изгубио главу. Ово је улица која је настала тек пошто је Тврђава потпуно изгубила војни значај и пошто се војска сасвим повукла из ње. Ту „ничију земљу“ убрзо је запосела жилава али поштена сиротиња која је дограђивањем, бушењем, па чак и поткопавањем бедема који формирају шанац полако формирала свој простор за живот. Зналачка је то работа


From the eastern side the Square is enclosed by a simple but harmonious building of Capitol’s Temple (Sultan Suleiman’s mosque in the past), where the President and Government members come for the more important Orthodox Holidays. I like sometimes to make a circle around this church. Slowly, very slowly, step by step, I walk over cobblestones of the shady churchyard with the grass piercing between some stones. I walk with my head bent a little down, concentrated on the top of my

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

back to “motionless position”. That would be the sign to someone of the policemen, always dosing in some shady corners, to quickly approach the offender and send him away from the “defended land”. There’s also another peculiar case when a guard “moves”, a rather rare case, and I may sat I witnessed one. On an extremely hot summer afternoon, I found myself, for a professional reason, at the Square. I noticed that at one point that Tower’s gates began to open, and the changing of guards was to follow, so I took a good position to watch the scene. Through the Presidential Gate, opening only for that reason, appeared a column of three in a solemn “underwater” march. At the very moment when they were by the middle of the Bridge, one of the motionless guards moved a bit. Very little at first, he swung hardly noticeably, then a little more, and finally, straight like a candle, fell unconscious and with a terrible smash... Nothing happened!?... All continued in its routine sluggish choreography. Only two policemen crawled out from some shade, slowly came to the unlucky man, took his rifle and his cap that fell during his fall, and holding the unconscious sentry under the armpits dragged him into the Tower... When the changing of the guard ended, Tower’s door gates closed and that was it.

Belgrade FORTRESS

била градити на овај начин а нимало не ослабити и срушити древне зидине. Управо зато, те куће су плитке, приљубљене уз бедеме, јер имају само једну фасаду која је окренута ка сунцу, а и ширина шанца је представљала онај други кључни гранични фактор који је, малтене, стандардизовао овај тип градње. Приземља ових зграда су некада значајно пространија од спратова, јер су њима, где је то год било могуће, припајани тајни ходници, тунели и казамати који су из војних разлога често скривани у бази бедема. Господа са Капитола нису баш благонаклоно гледала на ова збивања, плашећи се свакаквог зијана, од рушења бедема због нестручне градње, до крађа које су се у прво време заиста и догађале. Али политичка клима тих година је ишла на руку придошлицама више него господи. Просто, тада није било баш препоручљиво супротстављати се овој „класи“. И док си ударио дланом о длан, придошлице су се ту сасвим и коначно угнездиле. Убрзо је између ова два, испрва супротстављена табора почела да се ствара једна врста симбиозе која је довела не само до трајног мира већ и до потпуне нераскидиве међузависности. Наиме, после првих чарки, када су и једни и други увидели да се сукобима ништа не постиже осим даљих сукобљавања, ствар се полако смирила. А онда су господа из Горњег града, када су се мало свикли на „дођоше“, линијом мањег отпора, испрва стидљиво, а онда све чешће, почели да унајмљују придошлице за послове које они сами нису нити умели нити волели да раде, а најчешће нису имали ни времена за то. Тако су, мало по мало, „људи из шанца“ почели „за стално“ да се запошљавају код Господе као послуга, служавке, праље, портири, кућепазитељи, достављачи... Касније, школованије „шаначке“ госпођице, узимане су од Господе чак и за дадиље, па чак и за гувернанте... Зато се ова улица буди раније од других делова града – да би стигли на време да пробуде своју господу, да им напуне каду, припреме доручак, изаберу и препеглају спрему за тај дан, да им помогну да се обуку, те да их напослетку испрате на важне државничке послове. Понекад се задивим при помисли колико је, мора бити, улога ових скромних људи значајна за

91


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 92

shoes, without any thought, bewitched by the noble silence of Upper Town. I noticed that for some reason it calms me down just like a warm evening bath. Sometimes, around lunch, when even the tourists are not in the Temple, I enter and listen to the gigantic echo of the past centuries, echoes that are always there in some dark corners. From the northern side, the Square borders on a high crown of northwestern ramparts that offer, after climbing to the top sentry path, the most magnificent view at the western part of Belgrade: Lower Town’s roofs, the Estuary and the Great War Island, Zemun, and further on the blueness of Vojvodina’s plains. I could never resist the impulse to have a look from those walls, and to check whether everything is in its right place, just as I have left it on my last working day. As for now I’m pleased with how it looks like. At the south, the Square borders on a solemn line of facades of Capitol palaces where the leisure class relaxes, probably meritorious for some reason. On good terms with the power elite or money, or both, and certainly very influential. Riding high on success, proud and arrogant even without any specific reason for it. Always in a stately haste. Always with one eyebrow up when talking to someone. Also perfumed and a little tired. and a little bit unsure of themselves... Some of them don’s stay there for long. Like pimples they are squeezed out by the ones who queue in front of Capitol’s gates waiting impatiently for their turn to become proud, arrogant and in a stately haste, perfumed and tired... Those who last longer grow grey, but that makes their children qualify for Bolma Hisar’s new blood... and that’s something worth sacrificing for. There I used to visit a young lady for some time. Later I neglected her because of my work, naively thinking that

овај Град, а богами и шире, јер ако они добро обаве своја јутарња задужења и њихова господа ће на посао отићи расположена, а расположен човек доноси много боље одлуке од нерасположеног. Од тога, изгледа, сви зависимо. Дакле, у овој улици је, у време када ја ту стигнем, већ све живо и ужурбано и већ је све увелико на ногама. Иза ћошка, који представља најисточнију тачку до које стижем од како сам у мировини, направим још неколико корака и ето ме пред мојим циљем – пред кафаном „Доксат“. То је кафана која се прва отвара у Граду и то баш због ових људи који живе около, који устају рано и којима треба јутарња кафа. Испред кафане се већ тискају, углавном мушкарци, скромни али дотерани на готово истоветан начин, миришу на сапун, уредни и чисти преко сваке мере, придржавају испред себе, са обе руке, шољице јаке турске кафе са прободеном коцком ратлука на тацни, срчу „прву јутарњу“, попуше „по једну“, живо чаврљајући на разним језицима, али најчешће препознам српски или словачки. Кад наиђем, климну ми главом у знак поздрава, и пропусте ме да уђем унутра. Кафана је невелика, два-три стола и шанк у дну, на зидовима урамљене фотографије завичаја, а изнад шанка виси мистична „закопчана“ апстракција. И унутра је пуно света, који гласно жагори и који се тиска углавном око шанка, тако да увек нађем место да се раскомотим и коначно седнем. Махнем руком газда Радовану да проверим да ли је видео да сам стигао, он ми се, онако иза шанка, ћутке насмеши и климне главом, а за неколико тренутака ми донесе и мој јутарњи „комплет“ – кафу са онолико шећера колико само он уме да размери, ратлук од руже и чашу најхладније магловите воде. Разменимо реч-две тек да се „оверимо“, а он се онда журно врати за шанк да намирује друге који још увек долазе. За једно четврт сата, кафана се одједном испразни, сви ужурбано оду на посао, а најчешће останемо само нас двојица – Радован и ја. Тада он мало поспреми по шанку, скува себи једну кафицу, и седне за мој сто да сад стварно


Он је разлог мог доласка овде. Није да сам сујеверан, али се око овог иксана сплело толико невероватних коинциденција да ме то још увек неиздрживо провоцира и инспирише да свакодневно свраћам.

Тако су се побратимили у зноју, памети и нади. Али ту није крај. У неком новом фатумском делиријуму, раскопавајући бедеме Тврђаве градећи своју кафану, Радован је међу камаром шута који је ископао, пуким случајем пронашао неколико сјајних дугмади на којима је са једне стране био утиснут некакав грб, а са друге су била утиснута слова N.D.deM. Радовану се учини да је ово откриће добар знак, па стога реши да их задржи. Само да не би изазивао судбину, умота их у чисту марамицу, и похрани их негде међу своје ствари. Неколико година касније, спремајући по кући, његова жена случајно пронађе ту дугмад, те њима касније украси „мајсторску униформу“ коју је Радован носио по кафани. Након тога, једном, у кафану сврати некакав странац, очито господин са Капитола, иначе газда његовог

From here, from the Upper Square, I continue south along a street that in a gentle curve borders the trench by the walls of the Tower, and then slowly descends, passing by the Roman Well, to King’s Gate, through it and further on. I exit by the Lorenski Ravelin. On that place, at the bottom of southwestern ramparts of Upper Town, I stay for a moment in the shadow of a plane-tree. One bench is there, I lean on it, but never sit, because the final goal of my voyage, after this nice and tiring promenade, is very close. I pause here in an unreal frame of grass, trees, treetops and ramparts, and I have a check of the other side of Belgrade – New Belgrade, Kosancicev Venac, Savamala, the bridges over Sava, and, at the end, in the distance, the high-rises of Banovo Brdo. Here I always recall a witty remark by the most famous Belgrade “rooster” that goes something like this: “Good morning, Belgrade. This morning again the New Belgrade blocks fall in line for the morning inspection. The high-rises on Banovo Brdo hold their positions already.” I always thought this to be one of the most beautiful portrayals of modern Belgrade... but that’s far from here, and “I don’t go there anymore”. However, I still check the formation. From here, in few steps I cover the last section of my stroll. Over the Plateau of the Heroes (from its balcony I have another

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Прво: Радованово презиме – Доксат нема никакве везе са презименом несрећног генерала и градитеља Николе Доксата де Мореза. Рођени су у потпуно различитим крајевима света и у различитим епохама. Њихови путеви господњи се нигде и никада нису укрстили ни у времену ни у простору, до овде у невероватном колоплету судбине. Не слутећи шта ради, укопао је свој дом баш у оне бедеме које је његов претходник планирао и зидао. Ови камени зидови су, дакле, натопљени знојем, памећу и надом и једног и другог презимењака.

she would wait for me. In the meantime she got married to somebody (already grey though young), and I didn’t notice it, until one day, in front of her flat, the door was opened by an arrogant greenhorn who told me that she moved away “already last year”, and who then, seeing me confused, took the pleasure to inform me in detail. And with one eyebrow up.

Belgrade FORTRESS

попричамо. У ствари, нема ту никаквих нарочитих разговора. Углавном ја, по ко зна који пут, препричавам своје славне догодовштине из времена док сам још био у служби, он ћутке пијуцка своју кафицу и слуша моје приче као да их први пут чује, реагујући на њих увек на исти начин и на истим местима. Обојица се правимо као да је све у реду.

93


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 94

glance at the Town, before I dive again in the alleys and trenches of the fortress), and between the Great Stairways and the Bulwark in front of the Military Museum, I enter a former deep and spacious trench, now an alley named after the famous and ill-fated imperial general and builder of Belgrade Fortress – Nikolas Doksat de Moreze, who within his grandiose edifice lost his head. This street came to life when the Fortress lost its military importance, and after the army withdrew. That “no man’s land” was quickly occupied by the tough and honest poor who went building, drilling and even digging parts of the rampart, and in this way slowly made for themselves a living space. It took skilful work to build in this manner and not to falter or demolish the ancient ramparts. That’s why those houses are so shallow, pressed against the ramparts, because that have only one frontline that is turned toward the sun, while the width of the trench represented the other key bordering factor that nearly standardized this type of construction. Ground floors are sometimes much roomier than the upper floors, because they were, whenever it was possible, annexed to hidden basements, corridors, tunnels and prison cells which were, for military reasons, often hidden in the lower basements of the ramparts. Gentlemen from the Capitol didn’t look obligingly at these occurences, fearing for the ramparts, due to lay construction works, and afraid of thefts that at the beginning did happen. But the political climate of those years was more favorable to newcomers than to the gentry. Simply, it was not advisable to confront this “class”. And, in a spell, the newcomers definitely settled. Very soon between these two at first confronting camps a process of symbiosis started, and this led not only to a lasting peace but also to an unbreakable interdependence.

комшије, распитујући се на тешком српском за овога. Угледавши дугмад на Радовановом сакоу он се распита за њихово порекло, а кад му овај исприча причу, овај се веома изненади, замоли да их мало боље погледа и коначно затражи од Радована да му их прода. Радован се изненади понудом али га одби објашњавајући да је сујеверан и да није спреман ни за какву трампу, те овај човек оде. После пар дана овај се поново врати са некаквим књигама и показујући слике, објасни Радовану да су та дугмад коју он носи на сакоу, сасвим сигурно дугмад горепоменутог Николе Доксата, и то баш она коју је де Морез откинуо са своје кошуље и поклонио их свом стражару као последњи гест доброчинства пред погубљење. То беше једина вредност која му је, након изрицања пресуде, преостала. Радован се препаде, али више због тога што на сакоу носи дугмад некаквог мртваца, него што га се дојмила сама прича. Имао је он и горих искустава због којих је и побегао из свог завичаја. Ипак, то је био први пут да је чуо за свог презимењака. За сваки случај одмах је наредио жени да дугмад скине са његове униформе и да их врати у исту ону ладицу у којој их је и нашла. Тако су се збратимили по крви, по страдању и по смрти. Други пут је за свог презимењака чуо када су једног дана у његов шанац дошле некакве свечане делегације из Града и неки фино обучени и униформисани људи из страних амбасада (међу којима је препознао и оног господина са Капитола који му је испричао причу о дугмадима). Скупили су се на почетку шанца, подно великих степеница на Платоу Хероја, нешто су наглас читали из својих папира, била је ту и нека блех банда у униформама, која је на крају бучно и засвирала. Скупио се силан свет, а онда су, коначно на српском, објавили да „од данас“ шанац постаје улица и да добија име Николе Доксата де Мореза. На крају су са зграде на самом углу шанца-улице скинули некакву крпу испод које се појавила правоугаона плава табла на којој је белим словима било написано: улица Николе Доксата де


Тако су коначно постали браћа и по месту и по времену. Тиме је круг затворен и ја више ни сâм не знам са којим од њих двојице испијам своју јутарњу кафу.

... Касније, кад се вратим у моју „собу с погледом“, повадим Гашпарско кестење из џепова и поређам их по камину, наспем себи један коњак, завалим се у моју бержеру и напојен лепотама мог Белог Града којих се никада нисам заситио и које ме свакодневно изнова одушевљавају и уздижу промишљајући их изнова и изнова, нека тиха језа ме ухвати

Consequently, when I arrive to this street, all is alive and in a hurry, already for quite some time on their feet. Behind the corner, representing the farthest eastern point I go to since I retired, I make a couple of steps and here I am in front of my goal – in front of the“Doksat” inn. It’s the inn that is first in Town to open its door as there are so many people who live nearby, rise early and need a morning coffee. In front of the inn there are people already, mostly men, modest but well groomed and dressed almost identically. They smell on soap, are

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Пошто се тих дана о овој новој улици писало по новинама, неко време после овог догађаја у кафани му је био повећан промет од људи који су се распитивали о свему томе. Када је после неколико дана, престало интересовање, промет је почео да опада, а он се, намеран да поново призове муштерије, сетио оних дугмади, извадио их је из фиоке, угланцао и однео их код урамљивача, те наредио да се ставе на црну чоју и да се тако ураме. После је тако урамљену, ту дугмад, окачио изнад шанка, мислећи да ће тако поново повећати промет. Међутим то није помогло. Све се вратило у стару колотечину и убрзо је и он сам све то почео да заборавља, а та „закопчана слика“ је остала да виси тамо где ју је он сметнуо с ума. Једино сам ја понекад тражио да ми скида ту дугмад, да их још мало погледам изблиза. Он се љутио, наводно јер се морао пењати на столицу да их дохвати, а онда се после поново морао пењати да их врати, али сам ја знао да он у ствари негодује јер верује да су се те ствари, са тим дугмадима, помало „отеле контроли“ и да не треба зачикивати судбину премештајући их тамо-амо. Забринут тиме, он прекине сваки разговор, а мени не преостане ништа друго него да кренем назад кући.

In other words, after the first skirmishes, when both sides realized that clashes can only lead to new clashes, the whole thing calmed down. And then the gentry from Upper Town, when they slowly got used to the “newcomers”, started, timidly at first, to hire the newcomers for jobs they were not skilled to do or just didn’t like doing or were short of time. So, little by little, “people from the trenches” started to be employed with the Gentlemen; doing work of servants, washwomen, doormen, janitors, delivery personnel... Later, by now trained and educated, young girls “from the tranches” started to be employed even as nurses and nannies...For this reason this street wakes up earlier than the other parts of town – in order to be on time to wake their masters, to prepare their bath and breakfast, chose and iron their attire for the day, help them dress, and finally to see them off to important state jobs. Sometimes I am amazed when I think of all those humble people, the importance of their role for this Town, even beyond its borders, because if they do well their morning duties, their employers will go to their important state jobs in good spirit, and a man in a good mood brings better decisions than the one of bad disposition. We all – it seems – depend on it.

Belgrade FORTRESS

Мореза. После тога су се руковали и љубили. Радован ми је то после овако тумачио: „Онда су сви отишли из мог шанца остављајући мене у његовој улици“.

95


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 96

tidy and clean. They hold in both hands their cups of strong Turkish coffee and a piece of a Turkish sweet pricked by toothpicks. They take sips of “the first morning”, smoke “just one”, jabber in different languages, mostly in Serbian and Slovak. When I come they nod, it’s a sign of greeting, and let me go in. The inn is not large, a couple of tables and a bar at the end. On the walls framed photographs with homeland landscapes, and above the bar hangs a mystical “buttoned up” abstraction. The place is crowded, voices are loud, most of them are around the bar, so I always find a place to sit and make myself comfortable. I wave my hand to Radovan, the owner of the inn, just to be sure that he saw me, and he, as a reply, silently answers with a smile and a nod, and in few moments brings my morning “menu” – coffee with as much sugar as he pours, Turkish sweet with the smell of roses, and a coldest glass of misty water. We exchange a couple of words “just to check one another”, he goes quickly back to the bar to serve those who are still coming. In a quarter of an hour the inn is empty, all in a hurry to their jobs, and very often only the two of us remain – Radovan and me. Then he cleans the top of the bar, makes a coffee for himself, and sits at my table, so the two of us can finally have a real talk. But, actually, there’s nothing special to talk about. It’s mostly me who again and again retell my famous adventures from the times when I was in civil service. He quietly sips his coffee, listens to my stories as if hearing then for the first time, reacting to them the same way and at the same parts of the stories. We both pretend that all is in order. He is the reason for my going there. I can’t say that I am superstitious, but this man is weaved into so many coincidences that

при помисли каквих би се све чудесних лепота човек данас могао нагледати да су злохуди Истамбул, Атина, Рим, Фиренца или Париз били те среће (као што је мој Бели Град кроз историју био) па да су претекли, да су преживели ратове и разарања; па да и данас имамо шансу да видимо и доживимо Капали Чаршију, Топкапи Сарај, Акропољ, Партенон, Трастевере, Пантеон, Алтре Арно, Дуомо, Сите, Маре, Нотрдам... а о несрећном, недавно избомбардованом и срушеном Ајфеловом торњу да и не говоримо... Овако... остају само снови... и туга за пропуштеним... и никада доживљеним... У Доњем Граду 01.07.2009. године


First: Radovan’s last name - Doksat – has no connection to the ill-fated general and builder Nicolas Doksat de Moreze. They were born in different parts of the world and in different epochs. Their life paths never crossed neither in time nor in space – until here in an unbelievable tangled hunk of destiny. Radovan built his home within the ramparts his predecessor planned and built. These stone walls are soaked with sweat, intelligence and hope of both men. Thus they became blood-brothers in sweat, intelligence and hope.

So they became blood-brothers through blood, suffering and death. Then for the second time he heard of his namesake. It was on a day when some kind of a formal Town delegation came to his trench. And with them well dressed and in uniformed people from some foreign embassies (among them Radovan recognized the man from Capitol who had told him the story about the buttons). They gathered at the entrance to the trench, bellow the large stairs of the Plateau of the Heroes, they were reading something out of their papers, there was also a brass-band in uniforms that played really loudly. It was a multitude and, then, finally in Serbian, it was proclaimed that “from today” the street receives the name of Nikolas Doksat de Moreze. At the end, at the very corner of the trench, a cloth was taken off and beneath the cloth appeared a rectangular plate with white letters: Nikolas Doksat de Moreza street. After that came the handshakes and kisses.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

But this isn’t the end. In a new delirium of fate, digging at the ramparts and building his inn, Radovan, among the piles of debris, dug out and by pure chance several shiny buttons with, on one side, impressed coat of arms, and on the other side with impressed letters N.D.deM. Radovan thought that to be a sign of luck, and decided to keep them. In order not to provoke destiny, he wrapped them in a clean handkerchief and left among his personal stuff. Several years later, cleaning the house, his wife just by chance found those buttons, and later sewed them on his “artisan’s uniform”, the one Radovan wore when in the inn. Then, one day, a stranger dropped in, clearly a gentleman from Capitol and his neighbour’s boss, enquiring in poor Serbian about that neighbour. Seeing the buttons on Radovan’s jacket he started to enquire on its origins, and when told the story was quite astonished, and asked to be permitted to have a closer look. Finally he proposed to Radovan to sell them to him. Radovan was surprised by the offer, but refused to sell explaining that he is not ready for any

barter, and the man left. Several days later the man came back carrying some books and showing pictures, explaining to Radovan that the buttons on his jacket were certainly Nikolas Doksat’s buttons; and exactly the ones that de Moreze tore off from his shirt and gave them to his prison guard as the last gesture of charity before execution. It was his only value left after the death sentence. Radovan got scared, but more because he got on himself buttons coming from a corpse than because the story made an impact on him. He had even worse experiences that made him run away from his native place. However, that was the first time he heard of his namesake. He immediately ordered to his wife to cut the buttons off and put them back into the same drawer where she had found them.

Belgrade FORTRESS

unbearably provoke me and inspire me to drop by every day.

97


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 98

Radovan interpreted it to me later in his way: “ Then they all left my trench leaving me in his street”. Thus finally they became brothers and met in time and place. That’s how the circle is closed, and I don’t know anymore with whom of the two I drink my morning coffee. Those days newspapers wrote on that new street, and for some time more people were coming to the inn, and Radovan’s income went up as the new guests wanted to hear “first-hand” the whole story. But, after several days the interest waned, and the income went down. Radovan, intent on bringing back the customers, recalled himself about the buttons, took them out from the drawer, polished them, had them framed and under glass. So now, the framed buttons were hanged above the bar in the hope that they will boost the sale. It didn’t help. Everything went back to the old track and even he himself started to forget the whole thing, while the “buttoned picture” remained hanging and off his mind. I was the only one who, from time to time, would ask him to bring down the frame so I can have one more closer look, He would fume because he had to climb a chair in order to reach the frame, and then climb it again when he had to put it back. I always knew that he protests because he believes that things connected to those buttons somehow “got out of control” – at least a bit – and that one should not joke with destiny by moving thing back and forth. Worried by that thought he cuts all conversation, and the only thing left to me is to start back home. Later, when I’m back in my “room with the view”, I take out from my pockets those Gaspars chestnuts, line them up on the

fireplace, pour a glass of cognac, lean in my armchair with thirst quenched by the beauties of my White Town, the ones I can never be fed up with, as every day these beauties excite me anew. A kind of a quiet frisson goes through me at the thought on all the magic that could have survived in Istanbul, Athens, Rome, Florence or Paris if only they had the luck (like my White Town had through history) to dodge and survive all the wars and destructions; so that today we would still have the chance to see and experience Kapali Carsija, Topkapi Sarai, Acropolis, Parthenon, Trastevere, Pantheon, Altre Arno, Duomo, Cite, Notre Dame... not to mention the ill-fated recently bombed and torn down Eifel Tower... This way... only dreams remain... and the sorrow for the missed chances...and the never lived to be...

In Lower Town 01.07.2009.


Belgrade FORTRESS

Владарка Доњег града, Жена са турбаном

The WOMAN with The TURBAN

Бранко Павић

Branko Pavic

Осећао сам да је она веома важна личност, јер је цео град био облепљен њеном сликом. Било ми је јасно да је она власница свега шареног и сјајног те вечери у Граду и заслужна за магију коју сам жељно ишчекивао да видим.

At the very entrance to the Lower Town a sharp animal smell was felt. It was a known smell as my father was taking me quite often to the Zoo. This time we were passing by the wall, at the lower side of the Zoo, along the streetcar tracks, just across a long factory building. We were heading to a completely different place, to a completely new world that I was expecting for quite some time. The excitement was growing as we were meeting crowds hurrying back and forth. They were noisy and were carrying interesting stuff like cotton candy, paper trumpets and whistles or funny hats. Along the brick wall were circus posters with pictures of different animals: lions, elephants, white tigers, monkeys. On the posters repeatedly appeared one face, smiling and very white, the face of a woman with pronounced red lips, a black birthmark on the cheek, and with hair inserted into a high turban. I felt that she must be a very

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Већ негде на уласку у Доњи град осетио се оштар мирис животиња. Био је то познат мирис, јер ме је отац често водио у Зоолошки врт. Овог пута смо пролазили поред зида, са доње стране Врта, дуж трамвајске пруге, тачно преко пута дугачке фабрике. Ишли смо на сасвим друго место, у, за мене дуго ишчекиван, потпуно нови свет. Узбуђење је расло док смо успут сретали гомиле које ужурбано иду тамо-овамо. Галамили су и носили занимљиве ствари попут шећерне вате, трубе-пиштаљке од папира или смешне капе. По зиду од цигала свуда су биле рекламе за циркус са насликаним животињама: лавовима, слоновима, белим тигровима, мајмунима. На њима се увек понављало једно лице, насмејано и јако бело, лице жене са изразито црвеним уснама, црним младежом на образу и косом заденутом у високи турбан.

Ruler of Lover Tower,

99


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 100

important person as the whole town was covered with her posters. It was clear to me that she was the owner of all the colorful and shiny evening in the Town meritorious for the magic that I longed to see. At the end of the wall were parked trucks with multicolored letters written on the tarpaulins. In front of the trucks sat tired drivers, shouting to each other in a language incomprehensible to me. What were they transporting in those vehicles adorned with colorful bulbs? And then, finally, behind the corner I saw a magnificent object. A tent of fantastic dimensions, with stripes, red and white, I think. Loke a lollypop. Little flags were flapping all the way around it. Light of the reflectors were ripping the sky and panning over the huge tent. All of a sudden, behind the tent, the starry sky opened, just the same as the background on the posters with the smiling woman. Yellow stars with beams and a full Moon. Splendid. Mighty. The sight was full of trumpet and drum sounds. The crowd was pushing near the truck-trailers and buying small souvenirs or food. One trailer was turned into a shooting gallery, with candy bags as main prizes. We, however, approached a kind of a round table with small aquariums with golden fish. The person that succeeds to get a small ball into the aquarium receives a fish as a reward. What would one do with it the whole evening? Carry it in a plastic bag here and there? We walked on and saw men hitting with a hammer on a machine pad thus measuring the strength of the blow. We continued our stroll, without stopping, towards the animals in boxes near the tent, the main attraction that could be seen before the show. On sawdust, in separated cages, lay lazy and indifferent ponies, monkeys, tigers, waiting for their turn in the arena. It was possible to buy honey-cookies and feed

При крају зида били су паркирани исликани камиони са великим разнобојним словима на цирадама. Испред камиона седели су уморни возачи и гласно се довикивали на мени неразумљивом језику. Шта ли су они возили у тим камионима окићеним шареним сијалицама? И онда, коначно, иза угла, угледао сам величанствени објекат. Шатра фантастичних димензија, на пруге, мислим црвено-беле. Као лилихип. Заставице су се вијориле целом њеном дужином. Светла рефлектора су парала небо и повремено се спуштала осветљавајући шатру. Одједном се, иза шатре, отворило звездано небо, исто онакво као на позадини плаката са насмејаном женом. Жуте звезде са зрацима и пун месец. Блиставо. Моћно. Простор је испунио звук труба и бубњева. Гомила се гурала око отворених приколица камиона да би купила разне сувенире, понегде и храну. У једној приколици била је смештена и стрељана, са кесама бомбона као главним наградама. Али, ми смо пришли некаквом округлом столу на коме су били поређани мали акваријуми са златним рибицама. Ко убаци лоптицу у акваријум добија рибицу. Шта би са њом радио цело вече? Носио је у пластичној кеси овамоонамо? Пошли смо даље да бисмо видели људе како ударају чекићем у машину за мерење јачине ударца. Наставили смо, без заустављања, према животињама, главној атракцији која се могла видети пре представе у боксовима поред шатре. На струготини, у одвојеним кавезима, лењо и незаинтересовано, лежали су тигрови, понији, мајмуни, чекајући свој наступ у арени. Ко је хтео, могао је да купи медењак и да их нахрани. Узбуђење је расло како је вече одмицало. Светла су се појачавала и стварала величанствену атмосферу. Изгледало је као да је циркус одувек био ту и да сасвим природно припада том месту. Шатра је доминирала Градом као права царска палата. У ваздуху су се мешали разни звуци и језици, око шатре мували продавци, дресери, камионџије, мали људи и ми, публика, стапајући се у живи калеидоскоп. Био сам врло


Доњи град је сијао пуним сјајем. Околне зидине и грађевине, уз обрисе светлуцавих река, чиниле су оквир за шаренило и буку која се непрестано појачавала. Око мене су били срећни, насмејани људи. Овај Град ми се свиђао много више него онај где сам становао, тамо горе, изнад, досадан, сив.

The excitement grew as the evening time was passing. Lights were becoming stronger, creating a fantastic atmosphere. It seemed as if the circus was there since always, and that it quite naturally belongs to that place. The tent dominated over the Town like a real imperial palace. Different sounds and languages mixed in the air; sellers, handlers, truck drivers, little people and we, the public, prowling back and forth around the huge tent, all blending into a live kaleidoscope. I was very proud to belong to something so magnificent, colorful and amusing, impatient for the show to start, though I had some hint of it as I saw bits on our home black-and-white TV set. And this one, so shiny and promising, was coming from the country of San Remo, alpha-romeo cars, Rita Pavone. The Lower Town was in full brilliance. Adjacent ramparts and buildings, with the outlines of the shiny rivers, made the frame for medley and noise that grew in intensity. Around me were happy and smiling people. I liked this Town much more that the one where I lived, up there, a dull and grey place. Clowns announced the beginning of the show. We set on our seats and the smell of fresh sawdust was immediately felt. The programme went on, first with an orchestra introduction, then came dancers with ponies, acrobats on the trapeze, dagger throwers, clowns came again, monkeys and white tigers with their handlers. The show was skillfully composed, with a quick change of funny and dramatic scenes (will the trapeze acrobats use the security net or not?). The programme was coming to its end, and while the orchestra played louder and faster and with the obligatory fanfare, through the curtain at the entrance to the arena a giant elephant entered, accompanied by two

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Почетак представе су најавили кловнови. Сели смо на своја места и одмах се осетио мирис свеже струготине. Програм се наставио оркестарским уводом, балетом, играчима на понијима, трапезистима, бацачима бодежа, појавише се поново кловнови, мајмуни и бели тигрови са дресерима. Шоу је био вешто компонован, са честом сменом смешних и драматичних тачака (хоће ли трапезисти користити мрежу или не?). Програм се примицао крају, и док је оркестар појачавао и убрзавао музику са обавезним тушем, кроз завесу на улазу у арену је ушао огромни слон у пратњи два дресера. На њему је, у светлуцавој карневалској хаљини, са косом стегнутом белим турбаном, седела жена, лице са плаката. Познати лик је оживео испред мене, уз одушевљене повике публике. Сви су понављали френетично “браво!”. Жена са турбаном нам је, сасвим мирно и са познатим осмехом, одмахивала руком, вешто балансирајући на животињи. Бела, нестварна, попут порцеланске лутке. Јашући на слону, усред арене, обасјана рефлекторима, изгледала је као владарка која поздравља своје поданике. Било је сасвим јасно да је сва претходна циркуска фантазија била само увод у њено појављивање. Обишла је арену у два круга и изашла гордо, смирено, како и доликује једној царици. Имао сам утисак да је отишла у лепо вече, њишући се на слону, да обиђе све своје поданике по Калемегданграду и да им, као и нама, махне и упути осмех. То, ваљда, све царице раде.

them to animals.

Belgrade FORTRESS

поносан што припадам нечем тако величанственом, шареном и забавном, ишчекујући нестрпљиво представу чије сам наговештаје каткад успевао да видим код куће на црно-белом телевизору. А ова, тако сјајна и обећавајућа, долазила је из земље Сан Рема, алфаромеа, Рите Павоне.

101


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 102

handlers. On the elephant’s back, in a shiny carnival costume and with her hair under a white turban, set the woman with the face from the posters. The known face came to life just in front of me, and was greated with enthusiastic shouts of the audience. A frenetic „bravo“was echoing. The lady with the turban, gently, calmly and with the known smile, waved her hand at us, skillfully balancing on animal’s back. White, unreal, just like a china doll. Riding the elephant in the arena, lit by reflectors, she looked like a ruler saluting her subjects. It has been quite clear that the whole previous circus fantasy was only the introduction to her appearance. She circled the arena twice, and calmly, proudly left, as fit for an empress. I had a feeling that she walked out into a nice evening, swinging on the elephant, and on her way to pay a visit to all her subjects around Kalemegdan and to wave to them and send them a smile, just as she did with us. That’s the way, I thought, how all the empresses behave. *** A couple of months ago I was watching the Italian RAI UNO TV programme, and in one show I recognized the Empress. I thought it unbelievable to see her the same, barely changed. Memories of forty years ago, my visits to the circus world of the Lower Town, came back to me. That world continued to live in my memory, marked forever by the lady ruler on her elephant and her world of magic. On her face she stopped the time, just like I did with my memories on the empire of the Lower Town.

*** Пре неколико месеци, гледао сам телевизијски програм RAI Uno и у једној емисији препознао Царицу. Било ми је невероватно да је поново видим исту, скоро непромењену. Вратиле су ми се успомене на моје одласке у циркуски свет Доњег града од пре готово четрдесет година. Тај свет је наставио да живи у мом сећању, заувек обележен владарком на слону и њеним светом магије. Она је на свом лицу зауставила време, баш као и ја своје сећање на царство Доњег града.


Belgrade FORTRESS

Да се не потоне у кал заборава... Братислав Бата Ђорђевић

Седим у некадашњем дубоком јарку који опасује зидине највеће тврђаве на Балкану и питам се како су разноразни властодршци мењали воду у том прстенастом базену, који је био препрека да тадашњи недобронамерни туристи лако ушетају у град. Око мене ври као у кошници. Испод сваког коша групе баскеташа, које магично привлачи обруч са мрежицом, као и мене, пре много година, када сам започео играчку, а затим се определио за тренерску каријеру. Увек сам се питао ко се досетио да стару, намргођену тврђаву, вољног и невољног домаћина и Келта, и Римљана, и Хабзбурга и Турака, оживи, подмлади, насмеши и свакодневно обрадује доласцима и боравком оних који су уместо мача и пушке, доносили лопте и рекете, који су уместо катапулта и топова постављали кошеве и мреже за одбојку или тенис... И, као што она памти своје победе и поразе, своја рушења и зидања, тако и генерације, које су успевале да у краћим или дужим

Bratislav Bata Dordjevic

It’s spring, all comes to life, every tomorrow is more beautiful than the present day, even the gloomy forecasts of the plague of recession are easier to bear when tulips and hyacinths come to bloom, when lilacs spread their odor... I sit in a onetime deep ditch that once circled the ramparts of the largest fortress in the Balkan, and I ask myself how did the many different rulers change water in that ring-like pool that used to be the obstacle to bygone tourists with bad intentions wishing to stroll into the town. Around me it’s like in a beehive. Many basketball players magically attracted by the basketball net. Just like I was, many years ago, when I started as a player and then opted for a career as a coach. I always asked myself who was the person that got the idea to bring to life an old frowning fortress, the one that remembers Celts, Romans, Habsburgs and Turks, to rejuvenate it, make it smile and every day thrills those who were coming with balls and rackets, instead with

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Пролеће је, све је оживело, свако сутра је лепше од данас, чак се и суморна предвиђања пошасти зване рецесија лакше подносе ако су се расцветале лале и зумбули, ако су замирисали јорговани...

Sо that not all SINKS in the MUD of OBLIVION...

103


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 104

catapults and cannons, installing basketball nets, volleyball and tennis grounds... And as the fortress remembers all her victories and defeats, its destructions and rebuildings; in the same manner generations living in shorter or longer periods between wars, enjoying in peace, make the sport grounds their battlefield, finding in sport’s victories and defeats their sense of life and existence. Here, bellow the watch towers, well undermined by the tooth of time, bellow the high ramparts with bricks missing here and there, new fortresses came to life... first the basketball one, then the volleyball, and at the beginning of the new century tennis players brought in their share. They moved later to sport-halls, triumphing around the globe, but this does not mean they forgot that their predecessors set on the path of glory at the very place where for centuries world powers clashed trying to posses it... The very same powers that in front of the descendants of the guardians of the Balkan fireplace yielded at World, European championships, at the Olympic Games, at Roland Garosse, Miami, Australia... Even though many think that sport is a kind of war, I personally always embraced the Olympic motto; and never the victory of my team gave reason to humiliate the opponent, nor the defeat meant the end of the world. However, sportsmen who played matches bellow the ramparts, where quite a slice of history of our nation took place, did not have it easy on them. They identified themselves with known and unknown heroes and fought battles to the admiration of their fans, studded on improvised stands, ramparts, trees... The sport that I belong to, started its history in these regions far back in 1923. exactly at the stamped down barren land that used to be the bottom of a wide and deep

периодима између ратова уживају у миру, чине све да у победама и поразима на спортском пољу нађу смисао живота и постојања. Овде, испод кула осматрачница, које је добрано начео зуб времена, испод високих зидина из којих је ту и тамо испала по која цигла, почеле су да расту нове тврђаве..., прво кошаркашка, затим одбојкашка, да би, почетком новог века, свој дуг вратили и тенисери. То што су се преселили у хале, што побеђују широм света, не значи да су заборавили да су њихови претходници пут славе започели на месту око кога су се током векова отимале светске велесиле... Исте оне силе које су пред потомцима чувара свог балканског огњишта поклекле на светским и европским првенствима, на олимпијадама, на Ролан Гаросу, у Мајамију, Аустралији... Иако многи сматрају да је спорт својеврсни рат, увек сам био за олимпијски мото и никада победа мог тима није била повод за понижење противника, нити пораз схваћен као смак света. Па ипак, спортистима који су играли утакмице, односно мечеве испод зидина на којима се дешавао добар део историје нашег народа, није било нимало лако. Поистовећивали су се са знаним и незнаним јунацима и водили битке којима су се дивили њихови навијачи, начичкани на импровизованим трибинама, бедемима, дрвећу... Спорт, коме припадам, своју историју на нашим просторима започео је далеке 1923. године баш на утабаној ледини која је некада била дно широког и дубоког канала повезаног са оближњим Дунавом. Кошаркашка лопта, коју је донео изасланик Црвеног крста, Енглез, господин Вајланд, остварила је оно што никада до краја ником није успело – освојила је неосвојиву тврђаву и постала изазов прво за Београђане, а одмах затим за целу Србију. Овде, на Калемегдану, заљубили су се у ову игру и предали јој се без размишљања највећи бардови наше кошарке – Александар Николић, Радомир Шапер, Небојша Поповић и Бора Станковић.


Дижем поглед према небу на чије се плаветнило навлачи сутон. Сенке кула и пушкарница постају све дуже, на игралиштима се пале светла, на делу бедема који само ја видим, заљубљени пар размењује пољупце и заклетве на вечиту верност, а Месец, који почиње своје ноћно патролирање, шаље ми поруку да нема ништа против да буде гледан кроз телескоп звезданог чардака београдске опсерваторије. Одлазим на плато са кога се као на длану

I question myself what was the decisive factor that just those four became the strategists in the development of this sport and its soaring up to the top of the world. Maybe „traces of dark centuries“ prompted the fulfilment of their unbelievable visions that basketball rings prop up in all school yards, in halls, on rooftops, on trees, and that the young flock around them, led by an appealing and really attainable wish to replace one day the ones that were coming back with gold, silver and bronze medals. Every return to the past brings the excitement of a renewed discovery of forgotten events. Every reflection about the future instigates the creation of new values. That’s why in each of us cought by the basketball „virus“ in Kalemegdan, us who in any way participated in building this basketball bastion, exists a special relationship towards the edifice that is the symbol of our existence through centuries. The fortress always permitted to be conquered by her children, gave them inspiration for their friendships and creations, and cheerfully greeted all that was happening inside of her ramparts and carried out with the participation of the descendants of her former defenders. The fortress didn’t mind having Belgrade’s youth

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Сваки повратак у прошлост доноси узбуђење поновног открића већ заборављених догађаја. Свако размишљање о будућности подстиче на стварање нових вредности. Зато у свакоме од нас које је вирус кошарке „заразио” на Калемегдану, који су на било који начин учествовали у грађењу кошаркашког бастиона, постоји посебан однос према здању које је симбол нашег опстајања кроз минуле векове. Тврђава је увек допуштала да је освоје њена деца, нудила им је инспирацију за њихова дружења и стварања и радовала се свему што је под њено окриље доводило потомке њених бранилаца. Не би јој сметало да, као некад, младост Београда похрли да ужива у музици, игри, казаној речи, надметању са вршњацима... Не би, верујем, имала ништа против да се обнови „Трка кроз историју” у којој су најпознатија имена светске атлетике трчала свој „времеплов “(или „времетрк“ али је ово непреводиво на енглески) кроз бурне догађаје који су хујали над Београдом. Можда би јој, без обзира на „старомодност”, пријало да буде поприште компјутерске игрице у којој би они најмлађи били њени стални освајачи...

canal connected to the nearby Danube. The basketball ball, brought by an envoy of the Red Cross, an Englishman, Mister Wayland, accomplished what no one ever completely succeeded – conquered the inaccessible fortress, and, at first, became the challenge to the people of Belgrade and somewhat later to the whole of Serbia. Here, in Kalemegdan, it was love at first sight with this game and many gave themselves completely to it, including the biggest bards of our basketball – Aleksandar Nikolic, Radomir Saper, Nebojsa Popovic and Bora Stankovic.

Belgrade FORTRESS

Питам се шта је било пресудно да баш њих четворица постану стратези развоја овог спорта и његовог винућа у сам светски врх. Можда су „векова тамних трагови” подстакли остварење њихове невероватне визије да кошеви буду у свим школским двориштима, у салама, на зградама, на дрвећу, да се око њих јате млади свих узраста, вођени примамљивом и реално остваривом жељом, да сутра замене освајаче златних, сребрних и бронзаних медаља.

105


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

rush inside and enjoy in music, dance, theater and different competitive events. The fortress, I believe, would not mind that the „Race through history“ restarts, and again include some of the most famous world athletes „to run through centuries“, run along the tracks of numerous events that passed in Belgrade. Maybe, though „oldfashioned“, the fort would enjoy to became the battlefield of a computer game, with the youngest as her permanent conquerors... I throw my glance towards the sky where the twilight takes over the blueness. Shadows of towers and loop-holes become elongated, lights are switched on over the playgrounds, at a part of a rampart visible to me only, a love couple exchanges kisses and oaths to eternal love, while the Moon, who starts his night patrol, sends me the message that he has nothing against being observed through a telescope mounted on a tower turned into an observatory. I walk to a plateau with a clear sight on the Sava-Danube idyll, I climb the steps up to the top of the tower, and I focus the discoverer of sky secrets towards our neighbours in space where we also belong, and I invite the Moon to drop by and come to the fortress for a cup of coffee, Turkish coffee, of course!

106

Бeoградска ТВРЂАВА

...so old brilliance and glory may come back and the Belgrade Fortress reshines again!

виде савска и дунавска идила, пењем се степеницама на врх куле, упирем моћног откривача небеских тајни према нашим суседима у свемирском окружењу коме припадамо, и позивам Месец да сврати до тврђаве на кафу. Турску, наравно! ... да се што пре врате стари сјај и слава и да опет бљесне „Бгд” тврђава!


Belgrade FORTRESS

Срце

The Heart

Горан Марковић

Goran Markovic

Могу да замислим усхићење првог човека који је крочио на то место и решио да се на њему настани. И могу да замислим шта су све преживели његови потомци покушавајући да наставе живот на тако прекрасној локацији. Колико ли је њих погинуло покушавајући да ту опстане и колико њих је положило свој живот у напору да освоји белу стену која се уздизала изнад моћних река? Сваки пут када прелазим Бранков мост посматрам тај обрис и никада не могу остати равнодушан према његовој лепоти. Прича о напорима људи да остану на том месту јесте прича о Београдској тврђави. Мешавина стилова, разне концепције одбрамбених бедема као и тајне које са собом носе мрачни

The best way to understand the long, famous but also wretched destiny of the settlement that is called Belgrade today is to enter into its heart, to step into the Belgrade Fortress. Really, it resembles a massive heart, while the rivers, encircling it, look like arteries and veins that flow in and out with city’s fresh blood. When you climb Faćir Bajir (Contemplation hill), situated on the toppest spot of Kalemegdan, you have the impression that you have touched the essence of things, that you have found yourself in the centre of everything. I can imagine the exaltation of the first man who stepped on this place and then decided to settle on it. I can also imagine quite well what his descendants had to bear to survive, trying to continue the life on such a beautiful location. How many of them got killed trying to survive and how many gave their lives in an effort to conquer the white rock that soars above the mighty rivers? Every time when I cross Branko’s bridge I observe thet outline and I can never remain indifferent in front of that beauty.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Најбољи начин да схватите дугу, славну, али и злехуду, судбину насеља које са данас зове Београд јесте да уђете у његово срце, да крочите у Београдску тврђаву. Она, стварно, личи на једно масивно срце, док реке, које је опасују, подсећају на артерије и вене које у тврђаву доносе и односе свежу крв града. Када се попнете на Фићир Бајир (брег за размишљање), који се налази на највишој тачки Калемегдана, имате утисак да сте додирнули суштину ствари, да се налазите у центру свега.

107


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 108

The story about the efforts of men to withstand on that place is the true story on Belgrade Fortress. A mixture of styles, different conceptions of the defensive ramparts with their secrets, dark undergrounds and still undiscovered passages od Belgrade Fortress bear witness to the eternal desire to survive on that white rock. The city, now spreading for tens of km around Belgrade Fortress, was born at that very spot, at the very entrance into the fortification, and at the beginning was some kind of a necessary annex to the most important duty – the defence of the bastion. Belgrade’s first street, today’s King Peter’s street, was traced along the fortress, as a communication line between the slum housing that served the mighty edifice. Today’s Dorcol (actually Dort jol in Turkish and meaning “four roads” or, simply, the crossroad) by its proper name confirms that the town was continuing to spread as a settlement and with the unique goal to supply the fortress. When at the beginning of 19th century today’s Knez Mihajlova street was traced, Belgrade finally turned to itself and started slowly to move away from the fortress. Belgrade Fortress’ heart beats continue today. Every Belgradian, wishing to present his town, will first take a foreigner straight to Kalemegdan. He will bring him up to the Victor Monument, on the top of the white rock, and with great pleasure observe how the newcomer’s breath is taken away. Just like once upon a time, who knows when, and who the unknown might have been. *** from Goram Markovic diary 22. March 2007 THE FORTRESS When I moved to Dorcol I did not pay much attention to Kalemegdan park, though it is situated, so to say, just across from my home.

лагуми и још увек неоткривени ходници Београдске тврђаве сведоче да је жеља да се на белој стени опстане постојала одувек. Град, који се данас десетинама километара шири око Београдске тврђаве, настао је баш ту, на самом улазу у утврђење и у почетку био нека врста неопходног додатка најважнијој ствари – бастиону одбране. Прва улица Београда, данашња Улица краља Петра, трасирана је уз тврђаву, као комуникација међу уџерицама које су опслуживале моћну грађевину. Данашњи Дорћол (односно Дорт јол што на турском значи „четири пута“ или, једноставно, раскрсница) својим именом потврђује да се град ширио и даље као насеље који је за једини циљ имало снабдевање тврђаве. Када је почетком деветнаестог века просечена данашња Кнез Михаилова улица, Београд се најзад окренуо себи и полако почео да се удаљава од тврђаве. Данас Београдска тврђава и даље куца. Сваки Београђанин ће, када пожели да представи свој град, странца прво одвести на Калемегдан. Довешће га до Победника, на врх беле стене и са задовољством посматрати како дошљаку застаје дах. Као некада, ко зна када и ко зна коме. *** из Дневника Горана Марковића 22. март 2007. ТВРЂАВА Када сам се доселио на Дорћол нисам много обраћао пажњу на Калемегдански парк иако се он налази такорећи преко пута моје куће. Нисам имао навику да се шетам по њему иако сам скоро свакодневно одлазио тамо на тенис. Одем, одиграм и правац – кући. Сâм парк сам доживљавао као уточиште беспослених пензионера, парова који немају простор за упражњавање својих љубавних потреба и разних манијака. Усто, сматрао сам како то место исувише добро познајем да бих се упуштао у некакво ново виђење Калемегдана.


Тешко је говорити о сопственим опсесијама, али покушаћу да објасним шта ме је толико омађијало на тврђави. Пре свега, у њој сам провео детињство. Као што рекох, било је то запуштено место, пуно прљавштине и дивљег растиња које је скоро сасвим покрило лепотицу. За нас клинце та џунгла је, наравно, представљала прави рај. Пробијајући се кроз шибље и газећи одбачене бинде, доживљавали смо узбуђење које је мирисало на слободу. Посебно смо уживали у лову на „рашомонце“ (воајере) који су се туда смуцали у потрази за љубавним паровима. Загорчавали смо им живот препадајући их баш када би били на домаку циља а заљубљене ослобађали

However, some time ago, my attention was attracted by the fact that something was happening with Kalemegdan. First the Lower Town was cleared and fairly ordered, and the reconstruction of some parts of the fortress started. Stambol gate, then the wall in front of Sahat (Clock) gate, parts of the ramparts around basketball grounds. I stopped once near a man who was working on the restauration of the interior of Stambol gate, and started to inquire about the works. He explained to me how they are trying to make a blend of mortar that fits as close as possible to the original dating from the time the edifice was built. For some reason, the work that man was doing at turtle speed, but dilligently and meticulously, made quite an impression on me, so I started to drop by more offten to have a look at the works in progress. And then last year began a large-scale reconstruction of the wall encircling the Powder-magazine and works around Dark gate alongside river Sava. I have no idea since when, even less why, I started to come to Kalemegdan daily and keep a close watch at works at those locations. On the way I visited several times the exibition space below Sahat tower and carefully studied the models that represented different stages in the development of the fortress. Outside, the fortress was coming to life again, out of weeds and piles of trash that for years trapped its foundations, and started to grow

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

А онда су прошле године почели обимна реконструкција зида који опасује Барутану и радови око Мрачне капије поред Саве. Ни сâм не знам од када, а још мање зашто, почео сам скоро свакодневно да одлазим на Калемегдан и помно пратим радове на тим локацијама. Успут сам неколико пута свратио у изложбени простор испод Сахат куле и пажљиво простудирао макете које су представљале разне фазе развоја тврђаве. Напољу, она се поново рађала из корова и ђубришта, којим су њени темељи годинама скривани, и почела полако да расте у вис, појављујући се у свој својој лепоти. Од пре извесног времена, морам признати, постао сам њоме – опседнут.

I didn’t have the habit to stroll through it even though I nearly daily went there to play tennis. I go there, play and – back home. The park itself I experienced as a refuge of pensioners, love couples lacking other space where to engage in love needs, and different maniacs. Besides, I considered to know that place too well and with no need to engage in any new insight about Kalemegdan.

Belgrade FORTRESS

Међутим, пре извесног времена пажњу ми је привукла чињеница да се са Калемегданом нешто дешава. Прво је раскрчен и прилично сређен Доњи град а онда је почела реконструкција појединих делова тврђаве. Стамбол капија, па зид испред Сахат куле, делови бедема око кошаркашких терена. Застао сам једном приликом поред човека који је радио на рестаурацији унутрашњости Стамбол капије и почео да се распитујем о радовима. Он ми је објаснио како покушавају да направе смесу малтера која највише одговара оригиналу из времена када је грађевина настала. Из неког разлога, мене је посао који је тај човек, напредујући брзином корњаче, тако брижљиво и педантно обављао веома импресионирао па сам почео све чешће да задржавам поглед на радовима који су били у току.

109


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 110

up, appearing in all its beauty. From some time, I must admit, I became obsessed with it. It is difficult to talk about personal obsessions, but I’ll try to explain what has bewitched me in regards to the fortress. To start with, I spent my childhood there. As I said, it was a neglected place, full of dirt and wild verdure that nearly completely covered the beauty. For us the kids that jungle, of course, represented a real paradise. Beating through the verdure and stepping over discarded sanitary towels, we were experiencing a real thrill that smelled on liberty. We especially enjoyed in the hunt on the voyeurs who were loafing around looking for love couples. We were embittering their lives by surprising them when they were just within an easy reach of their goal, and thus delivering the lovers from the nuisance. But now, when I see all that was hidden due to human negligence, by lack of elementary feeling for beauty, it looks to me that I would secrifice all the kids’ days in order to witness the moment when Kalemegdan fortress will be seen in its full glitter. In its repeated rising from the void there is some symbolism, as if all of us are being reborn from the dark and inhumane years that we somehow survived. As if the reconstruction of that strange and secretive edifice looks a little as a reconstruction of our neglected and ugly lives. Then, the very edifice represents an incredible combination of Roman fortification remnants, Despot Stefan Lazarevic’s court, a Turkish, an Austrian, and again a Turkish fortification. All that is intermingled in an unbelievable combination of ramparts, towers, secret passages, undiscovered undergrounds and who knows what else. It is not just one fortress, several bastions blended into it,

напасти. Али сада, када видим шта је све било скривено људским немаром, одсуством елементарног осећања за лепоту, чини ми се да бих жртвовао све дечије дане само да доживим тренутак у коме ћу Калемегданску тврђаву сагледати у њеном пуном сјају. У њеном поновном дизању из ништавила има неке симболике, као да се сви поново рађамо после мрака и нељудских година које смо преживели. Као да реконструкција тог чудног и тајновитог здања по мало личи на реконструкцију наших запуштених, ружних живота. Затим, ту је сама грађевина која представља невероватну комбинацију остатака римске утврде, двора Деспота Стефана Лазаревића, турског, аустријског, па опет турског утврђења. Све то је уплетено у невероватну комбинацију бедема, кула, тајних пролаза, неоткривених лагума и ко зна све чега. То није једна тврђава, у њу се стопило неколико бастиона, и још више погледа на свет, схватања смисла живота. Она представља конгломерат наше прошлости и сасвим је могуће да на неки начин пружа одговор зашто смо овакви какви смо. Изгледа да се, на срећу, нашао неко ко очигледно има широке погледе и добре намере (што у овој земљи представља веома ретку дивљач), неко ко се потрудио да целу ту камару противречности оживи и представи је у једном комаду! Можда покушава да нам отвори очи и, на посредан начин, омогући да сагледамо не само интегралну верзију тврђаве него и нешто много важније – сами себе? Добро, неко ће рећи како сам претерао, помало застранио у тумачењу значаја овог подухвата. Ипак се ту не ради ни о чему више од обичних радова на обнови некакве тврђаве. Уместо полемике, предлажем му да се ових дана прошета до Победника и баци поглед на околину. Да ли сте икада наишли на боље одабрано место за живот? У сваком случају, овај шугави град, који се лажно представља као бели, нема ништа лепше и значајније од Калемегданске тврђаве. Обишао сам приличан део земљине кугле и нисам видео много узбудљивијих места од ове наше тврђаве. Нису Турци бадава Калемегдан називали и Фићир-бајир, што значи „брег за размишљање“...


Belgrade FORTRESS DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

and even more standpoints on the world, and the understanding of the meaning of life. The fortress represents a conglomerate of our past and it is quite possible that in a way offers the answer why we are as we are. It seems, luckily, that someone appeared who obviously has broad views and good intentions (a really rare wildlife in this country), someone who took the trouble to revive all that pile of contradictions and present it in one piece! Maybe that person is trying to open our eyes and in an indirect way enable us to recognize not only the integral version of the fortress but also something much more important – ourselves? Well, someone may say that I overdid, digressed a little in interpreting the importance of this undertaking. Anyway, it is a case of regular simple works on the reconstruction of some kind of a fortress. Instead of polemics, I propose to critics to take a walk, one of these days, up to the Victor Monument and have a look at the surroundings. Did you ever come across a better chosen life space? In any case, this lousy town, that falsely pictures itself as white, has nothing more beautiful and more important than Kalemegdan Fortress. I traveled around a good part of this globe and I haven’t seen many more exciting places than this fortress of ours. The Turks didn’t call Kalemegdan for nothing as Ficir-bajir, meaning „Contemplation hill”...

111


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

Belgrade Fortress

Београдска Тврђава

Zorica Tomic

Зорица Томић

112

Бeoградска ТВРЂАВА

Had it been marked by unquestioning continuity, a breezy history of permanence, linear, expected and steady, the White Town, that alluring fortress at the banks of two rivers, this mostly being the homework titles given to elementary school kids (in an effort to nest the native town, a metropolis as well, as a key place – in the very centre of a cropping up sketch of a nascent urban identity), Belgrade would be only one in a row of similar European towns. That fabulous geographic position of the fortress, that eternal symbolic oscillation between the dividing lines and the estuary, as would be noted by mythically and poetically disposed poets, for centuries offered challenging hospitality to different campaigners heading East and West, North and South, forever remaining unsuitably its own, somewhat wild, invincible and almost ruffled in its cosmopolitism. And really, if it were possible to unroll the spool of history, what kind of town would have developed under the apparitions of

Да је којим случајем био обележен беспоговорним континуитетом, једном лахорастом историјом трајања, линеарном, очекиваном и уједначеном, Бели град, та заводљива тврђава на обали двеју река, како су углавном гласили наслови писмених задатака намењених основцима (у покушају да се родни град, који је и метропола, угњезди као чворно место – у само средиште тек помаљајуће скице једног урбаног идентитета у настајању), Београд би био тек један у низу међусобно сличних европских градова. Тај бајословни географски положај тврђаве, то вечито симболичко осцилирање између размеђа и ушћа, како би рекли митопоетски настројени песници, вековима је изазовно нудио варљиво гостопримство разним походницима на исток и на запад, на север и на југ, остајући заувек непримерено свој, помало диваљ, несавладив и готово разбарушен у свом космополитизму. И заиста, да је којим случајем могућно одвити калем историје, какав би био град развијан под сенима мудрих Келта, лукавих Словена, прпошних Турака, борбених Мађара и свих оних случајних походника, занемарених од историје, а


Освајана и рушена, београдска тврђава, избегла је профану судбину насеобине обележене дирљивим траговима свакодневних делатности бројних покољења, а чудноватим хиром историје остављена је изван халапљивости предузетничке логике која је градове златила да би их потом палила. Да је којим случајем развијан као град, свакако би у једном делу своје историје његова узвишења била употребљена као похвала сујети малих силника и можда би, растући у висину као и многи други градови, на његовим темељима никли солитери и по неки облакодер, бранећи кошави да умије Врачар.

Иако обликована као утврда, што је током своје историје и била, чини се да је београдска тврђава заправо тек маркирала један простор који се стратешки тврдоглаво опирао сваком дефинисању и свакој подразумевајућој урбаној функционализацији, остајући сведочанство небројених долазака и судбинских одлазака, маркантних амбиција освајача и спонтаних одустајања губитника. Можда би у самом срцу Калемегдана, осокољен благодатима мира и богатством које доноси бујна трговачка флота опскрбљујући и Европу и Константинопољ вестима и учењацима, на платоу испод опсерваторије никао универзитет на којем би се студирао свет у својој разноликости, и сва његова чуда, како на небу тако и на земљи. Као и у свим оним

Captured and destroyed, the Belgrade Fortress, dodged the profane fate of settlements marked by the touching traces of daily activities of numerous generations, and by a strange whim of history was left out of the gluttonous entrepreneurship logic that gilded towns only to set fire to them afterwards. Had it happened that it developed as a town, certainly in some part of its history those hills would have been used as a praise to small despots’ vanity and maybe would rise upwards just like many other towns, on his foundations would crop up high-rise buildings and some skyscrapers, holding up the stormy wind from washing the face of Vracar. Kalemegdan Fortress could never become a town in a classical sense of the word, never with parceled out streets, never adorned with shops, never in debauchery converted into a crossroad, never alike a market, never exposed to daily tumult and an occasional tour of vagantes. He could never become a „real“ town, Kalemegdan doesn’t know the logic of the centre and the outskirts, as each of his parts is equally important and wise in his silence. Because, though molded as a fort, and being that throughout its history, it seems that Belgrade Fortress has just marked a space that strategically and stubbornly resisted every definition and every implying urban functionalism, remaining a testimony of innumerable arrivals and fateful departures, striking ambitions of the conquerors and the spontaneous abandon of the losers.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Калемегданска тврђава, никада није ни могла бити град у класичном смислу речи, никада парцелисан улицама, никад окићен дућанима, никад развратно претворен у раскршће, никад ни налик тржници, никада изложен свакодневној вреви и повременом гостовању вагантеса. Зато што никада није могао бити „прави“ град, Kалемегдан не познаје логику центра и периферије, јер је сваки његов део једнако важан и једнако мудар у својој ћутњи.

the sage Celts, the cunning Slavs, the saucy Turks, the bellicose Hungarians and all those accidental campaigners, neglected by history, but eager to mark it with their exertions and willing to receive from him the severe wind’s flogging and the look at the plane?

Belgrade FORTRESS

вољних да га обележе својим прегнућима и радих да од њега приме шиб кошаве и поглед на равницу?

113


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 114

Maybe in the very heart of Kalemegdan, encouraged by the blessings of peace and wealth brought by the merchant navy supplying both Europe and Constantinople with news and scholars, on the plateau beneath the observatory a university would have popped up as the seat of study about the World in all its diversity and all its marvels in the sky as well as on the Earth. Just like in all durable towns, here would have propped up, besides the university, a library and a repository and gardens devoted to pleasant debates while toing and froing, and with occasional music played by the skillful, while attentively keeping the secrets written in the very foundations of its history. *** One morning at the beginning of year 453, after the first nuptial night with a new wife named Ildico, somewhere in the wasteland of the Panonian plane, Attila the Whip of God was found dead, and shorty aftewards, following the order, he was burned at the stake, and his ashes put into a triple coffin – golden, silver and iron. The coffin, with Attila’s remains and huge wealth plundered throughout Europe, was put down in the waters of river Tisa, the route of its flow trying to find him eternal peace. That’s what says the legend. The legend, however, does not mention two bold and enterprising Attila’s servants who embarked the coffin on a ferry and started downstream, in order to find the best resting place for their master. As Singidunum was already under Huns’ rule, they knew that beneath the fortress of the white town existed a network of secret underground passages, a whole labyrinth, a cryptic town, inhabited by shadows and the whisper of numerous secrets. With the intention to spread the ashes on the back of Singidunum’s severe wind, capitalizing on the wealth by

градовима који су трајали, тако би и овде, поред универзе никле и библиотека и ризница и вртови намењени угодним расправама у шетњи, повременом музицирању вештих и помном чувању тајне која је уписана у саме темеље његове историје. *** Када је једног јутра почетком 453. године, после прве брачне ноћи са новом женом по имену Илдико, негде у пустари панонске равнице, Атила Бич Божији нађен мртав, био је недуго затим, како ред налаже, спаљен, а његов пепео стављен у троструки сандук – златан, сребрни и гвоздени. Ковчег, са Атилиним остацима и огромним благом опљачканим широм Европе, пуштен је низ реку Тису, да му својим путевима пронађе вечни мир. Тако каже легенда. У њој се, међутим, не спомињу двојица смелих и промућурних Атилиних слугу, који су ковчег ставили на скелу и кренули низводно, како би пронашли право место за његов починак. Како је Сингидунум већ био под влашћу Хуна, знали су да испод утврђења белог града постоји мрежа тајних ходника и читави лавиринти лагума, један крипто град, настањен сенима и озвучен шапатом бројних тајни. Намерни да пепео разaстру на леђима сингидунумске кошаве, а благо постепено капитализују купујући жене, коње, личну гарду и друштвени углед достојан константинопољског нобилитета, двојица предузимљивих кренули су у остварење свог наума. *** Како ниједан оновременски хроничар не бележи знаменито досељавање богатих Хуна у Константинопољ, као што ни тадашњи Сингидунум не памти дане просперитета које би могао да захвали овом непочинству, зрело је претпоставити да су се у мраку београдске тврђаве, опраштајући се од Атилиног пепела, двојица похлепника заувек опростила и од живота.


Тако је калемегданска тврђава, од утврде која је требало да штити римско царство од најезде варвара, постала неоткривена ризница баснословног блага, које јој се симболички враћа, у име свих оних рушења којима је вековима одолевала.

*** Not a single chronicler of those days noted any significant immigration of rich Huns to Constantinople, just as Singidunum of that time does not remember the days of prosperity that might be thankful for this misdeed, it is mature to assume that in the darkness of Belgrade Fortress, saying farewell to Attila’s ashes, the two greedy villains also said farewell to their proper lives. Thus Belgrade Fortress, from a fort that was aimed to protect the Roman Empire from barbarian invasions, became an undiscovered treasury of fabulous wealth, the one that is symbolically refunded in the name of all the centuries of destruction the fortress resisted.

Belgrade FORTRESS

buying women, horses, personal guard and social status worthy of Constantinople’s nobility, the enterprising duo set forth to accomplish their intention.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 115


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

Kalemegdan, next generation

КАЛЕМЕГДАН, next generation

Rambo Amedeus

Рамбо Амадеус

116

Бeoградска ТВРЂАВА

I am sure that those much more competent than me are going to talk about the past of Kalemegdan, there are also those more skillful than me that are to write on its present splendor, so it only remains to me to write about Kalemegdan’s future which is, I assume, also indispensable so the theme treating the continuity of Kalemegdan becomes complete. Kalemegdan has it all; nothing should be built on that site, neither reconstructed or rearranged. What is needed is just to ennoble the space where that has not been done already. For example, those arches by the Military Museum could be turned into a centre for the preservation of old crafts that would offer souvenirs to visiting tourists; this exists in every city that is lucky to have a fortress, most of those dwarfs compared to our magnificent edifice. Military Museum should also undergo some refining, make extra contents, because at present it is rather boring and occupies space

Сигуран сам да ће много компетентнији од мене причати о прошлости Калемегдана, о његовој садашњој раскоши и значају има, такође, много оних који ће вјештије о томе писати, тако да ми остаје само да пишем о будућности Калемегдана, што је, претпостављам, такође неопходно да би сама тема, која третира континуитет Калемегдана била комплетна. Калемегдана има све, не треба на њему ништа градити, дограђивати, преправљати. Потребно је само оплеменити простор тамо гдје то није урађено до сада. На пример, они волтови код Војног музеја могу да се претворе у центар за његовање старих заната, који би нудили сувенире туристима, то постоји у сваком граду који има ту срецу да има тврђаву, а камо ли овако велелепно утврђење као сто је ово наше. Војни музеј би, такође, требало мало оплеменити, направити неки додатни садржај, јер овакав је досадан и само заузима простор. Рекао бих да би ту било мјеста и за етнографски музеј, збирку и галерију. Богатсво народних ношњи и осталих


Такође, идеја зоолошког врта у центру града је превазиђена, само најнаивнији људи још могу уживати у чињеници да су неке депресивне, мусаве и разочаране дивље животиње доживотно заточене у бетону, па је мој предлог да се на том мјесту направи једна еко-фарма гдје би се експериментално држале само одабране домаће животиње које су умиљате и које воле да се играју са дјецом.

Један такав центар био би, прије свега, едукативан а затим и забаван, уз то више него безбједан да родитељи могу без напетости да пусте дјецу без страха да ће им некакав медвед, вук или неуротични лав повриједити дијете. У оквиру те еко-фарме могао би се поставити један гyмцентар на отвореном, да људи могу да се рекреирају. Кроз Калемегдан би могла ићи трим-стаза, која пролази кроз екофарму. Суботом и недељом би на Калемегдану требало организовати променадне концерте класичне и jazz музике, као свуда у свијету. Код нас је Турбо фолк култура са маргине ушла равно у политику, држава организује масовне концерте сумњиве естетике, у намјери да се додвори народним масама. Калемегдан мора да се обраћа сензибилитету

Likewise, to have the zoo in the centre of the city is an old and rejected idea; and only the most naive can enjoy looking at depressive, grimy and disappointed wild animals, imprisoned perpetually within iron bars and concrete, thus my proposal is to make an eco-farm at that place, and in an experimental stage keep only domestic animals that are amiable and like to play with children Baby goats, ducklings, lambs, rabbits, then beds with decorative plants, add also experimental greenhouses like in a botanical garden, but in this case with vegetables and fruits that visitors can buy and eat at the very spot and knowing that everything is organically and ecologically bred; and that all visitors can acquaint themselves with methods of healthy crop cultivation. Likewise, that eco-farm should apply new technologies and become independent in terms of energy solar panels, thermal pumps... Such a centre, first of all, would be educational in character, besides being an amusement park; well secure and safe so parents can be without tension and fear that a bear or a wolf or a neurotic lion can harm a child. Within the frame of such an eco-farm a gym centre in the open air should be set, so people can join in recreational activities. A sport’s track could run through Kalemegdan, passing also through the eco-farm.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Јарићи, Патке, Овчице, Зечеви, па леје са украсним биљем, па експериментални стакленици, као у ботаничкој башти, само са поврћем и воћем, да посјетиоци на лицу мјеста могу да купе и поједу нешто од тога, знајући да је узгојено потпуно еколошки, органски, да људи могу да се упознају са методама здравог узгајања култура. Такође, та еко фарма требало би да функционише уз нове технологије, да буде енергетски независна– соларни панели, топлотне пумпе.... .

that could be better used. I’d say that there is plenty of room to add an ethnological museum, an interesting collection and a gallery, lavish folk costumes and other details that witness of civil life, this being much more interesting than some old scrap iron that reminds us how we suffered innumerable times and from different hands. Kids climbing over rusted cannons is not a pastoral picture.

Belgrade FORTRESS

детаља из цивилног живота много су занимљивији од неког старог гвожђа које нас подсјећа како смо и од кога све страдали. Пентрање клинаца по зарђалим топовима није баш нека пасторална слика.

117


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 118

On weekends Kalemegdan should host concerts in the open, classical music and jazz, just as such events take place everywhere in the world. In our milieu turbo-folk, a marginal subculture, burst strait into politics, the state itself organizing mass concerts of questionable aesthetics, with an intention to fawn upon the broad masses. Kalemegdan, on the other hand, should turn to the sensibility of the urban, the sophisticated people from the central part of town and, with this in mind, adequate contents have to be offered. Tournaments in airplane modelling, free climbing, orientation races - Kalemegdan is the ideal place for all such activities. Lower Town, just as today, should offer hospitality to a broad number of manifestations. Concerts of popular music and celebrations of New Years should move to this site, leaving the central city square to more solemn chamber music and similar contents. Observatory needs a new breath of energy, with more space for organized activities and, likewise, the bell-tower should be transformed into a viewpoint spot. The whole of Kalemegdan should be refined with decorative plants, and this means to work together with “Jevremovac” botanical garden that dearly is in need of more space, and would probably be more than glad to receive this additional space in Kalemegdan. The same goes for the Faculty of Landscape Architecture and Horticulture, they need space for experiments and that, in turn, would result in a more beautiful and elegant Kalemegdan. Self-initiative of classical music performers should ne encouraged, so they can perform through the broad space of Kalemegdan, thus enriching the ambience. Water is in short supply; an artificial lake

урбаног, софистицираног свијета из центра града, те у том смислу треба понудити и адекватан садржај. Турнири у авиомоделарству, free climbing-u и оријентацији пронашли би на Калемегдану идеалан простор. Доњи Град, као и до сада треба да пружа гостопримство масовнијим манифестацијама. Концерте популарне музике и новогодишње прославе треба пребацити овдје, а трг оставити за свечаније и више камерне садржаје. Опсерваторији треба удахнути свеже енергије, дати јој мало више простора за организацију активности. Такође, звоник треба претворити у видиковац. Читав Калемегдан додатно треба оплеменити украсним биљем. У том смислу треба се повезати са ботаничком баштом „Јевремовац“ која кубури са простором, и која би вјероватно једва чекала да добије свој простор на Калемегдану. Иста ствар је са факултетима пејзажне архитектуре и хортикултуре – треба им понудити огледни простор, који би резултирао тиме да Калемегдан постане још љепши и елегантнији. Класичним музичарима треба омогућити да самоиницијативно наступају широм читавог Калемегдана, што ће утицати на повећање пријатности амбијента. Фали воде, вјештачко језерце са фонтаном било би благотворно. Возић који иде кроз Калемегдан треба да саобраћа и кроз Кнез Михајлову, све до трга. Прави пут развијања туристичке понуде је да се привуку прво „прве комшије“, људи који живе тик око Калемегдана. Калемегдан је врт, башта људима који живе у строгом центру и треба да буде намјењен прије свега њиховим критеријумима. Ако задовољимо њихове критеријуме, још ће задовољнији бити домаћи и страни туристи, од којих толико очекујемо. Толико за сад.


Belgrade FORTRESS

with a fountain would be beneficial. The little train that zigzags over Kalemegdan should also pass through Knez Mihailova street and run all the way to the central square. The best way to develop the tourist offer is to attract the “first neighbors”, the people living just near Kalemegdan. Kalemegdan is a garden, a yard to people living in the town’s very centre and should, first of all, correspond to their criteria. If we satisfy their criteria so much more will we satisfy local and foreign tourists - especially as we have high hopes in tourism. That’s all, folks, for the moment.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 119


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

A FORTRESS that wishes TO BE conqured Peca Petrovic – Mars

120

Бeoградска ТВРЂАВА

History is hard to remember but easy to forget. Just like people who were making it and changing it. Often according to needs and personal vanities. This is the reason why every return to the past arises in many the wish to clarify it first, and then explain it , and if it suits them use it for daily needs, weekly needs at the most. A long-lasting past depends mostly from its bright and dark sides, whether it has been rearranged a bit or a lot, polished, erased... Every present turns into the past, thus it is indispensable, with the knowledge we have and aware of all the destructive impulses that cyclically appear, to preserve that what already exists and just like the previous generations add a bit of something that will be worth remembering by our grand-grand children. Something that in their cyber video games they would not be able to destroy. Something that would be lasting like the fortress that many tried to destroy, but the fortress withstood both time and men. If the fortress’ ramparts were barriers

Тврђава која жели да буде освојена Пеца Петровић Марш

Историја се тешко памти и лако се заборавља. Као и људи који су је правили или мењали. Често према потреби и појединачним сујетама. Зато свако враћање у прошлост код многих буди жељу да је прво осветле, затим објасне и ако им одговара, искористе за дневне, највише недељне потребе. Дуготрајност прошлости највише зависи од тога да ли је светла или тамна, да ли је мало или доста преправљана, дорађивана, брисана... Пошто свака садашњост постаје прошлост, неопходно је да са знањима које имамо, свесни свих рушилачких порива који се циклично понављују, сачувамо оно што постоји и као претходне генерације додамо нешто по чему би нас бар једном годишње спомињали наши сајбер чукун унуци. Нешто, што ни у својим видео игрицама не би могли да униште. Нешто, што би било трајно као тврђава коју су многи покушавали да сруше, али која је одолела и времену и људима. Ако су некада зидине тврђаве биле баријера незваним уљезима, можда би обнављање и отварање свих њених


Хиљаду питања тражи милион одговора. Како спојити прошлост и будућност, а да се ниједна не увреди? У сваком случају садашњост ће бити или крива или заслужна за све што буде планирано и урађено за време њене владавине. Да би у сећањима наших потомака остали усправни и „светла образа“, доградимо грађевину која је одолела вековима, оним што је обележило наше доба и наше постојање. Шта је то што би могло да нас учини поносним на себе, на заједницу којој припадамо? Шта учинити да Београђани и њихови гости свакодневно освајају свој најлепши парк и једну од најлепших тврђава на свету? Као неко ко се годинама дружио са децом маштам о Парку слова – споменику писму на коме нам завиде сви народи света, јер једино ми пишемо онако како говоримо. Замислите

A curious ignoramus, the one admitting it, will ask questions that are already partially answered in ancient books – who were all those builders of the master at Sava’s estuary into the Danube, is it known the name of the Celt who placed down the cornerstone, who were the military leaders destroying the bastion, how did this human creation receive its present look...? Offand-on researches in certain periods of our mutating state, and the written history of our nation and our capital, did not gather all the knowledge at one place, did not come out with what is unknown, did not point to traces that would lead to new discoveries... Thousand questions ask for million answers. How to connect the past and the future, so that no one gets insulted? In any case, the present will be blamed or praised for all that is planned and done during its reign. In order to remain with our heads up and to ”save our face” in the eyes and memory of our descendants, we should repair and rebuild the edifice that resisted for centuries, and as well implant traces of our times and our own existence.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Радознала незналица, која признаје да то јесте, поставиће питања на која су делимично одговориле књиге староставне - ко су све били градитељи господара ушћа Саве у Дунав, да ли се зна име Келта који је положио камен темељац, ко су биле војсковође војски које су бастион рушиле, како је ова људска творевина добијала данашњи облик...? Кампањска истраживања у појединим периодима наших различитих државности и написане историје нашег народа и нашег главног града нису скупиле сва знања на једном месту, нису рекле шта се не зна, нису указале на трагове који би водили новим открићима...

to uninvited intruders, maybe the reconstruction and opening of all her gates and a symbolic interconnection of values we are prone of, for her inaccessibility and steadiness, would be a signpost to the idea that imbues everyone longing for a honorable and peaceful life. This is why our conquest of this proud lady means, at first, acquainting ourselves with all that the lady posses, apology for having neglected her, asking forgiveness for letting her down to the tooth of time and personal whims and, finally, offering what she expects from her conquerors – healing of the run down ramparts, beautifying, adding traits and landmarks that were intentionally or accidentally omitted...

Belgrade FORTRESS

капија и симболично везивање вредности којима се дичимо, за њену неосвојивост и постојаност, било путоказ идеји којом је прожет свако ко жели да проживи достојанствен и миран живот. Зато наше освајање ове горде даме значи прво упознавање са оним што она има, извињење што смо је запостављали, тражење опроштаја што смо је препуштали зубу времена и хировима појединаца и најзад оно, што она очекује од својих освајача – лечење оронулих бедемa, улепшавање, додавање обележја времена које је намерно или случајно пропуштено...

121


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 122

What is that that could make us proud of ourselves, proud of the society we belong to? What is to be done so people of Belgrade and their guests can daily conquer their most beautiful park, at the same time one of the most beautiful fortresses in the world? Being the one who spent years with children, I dream of a Letters’ park – a monument to the alphabet that is the envy of the whole world – as we are the only ones who write as it is spoken. Imagine huge cyrillic letters in shrubbery, in noble decorative greenery, known for its longevity, beauty and elegance, and among them their guardians – busts of Cyril, Methodius, Saint Sava, Vuk, Dositej... If from this Letters’ park (or Cyrillic park) it becomes possible to enter straight into the real Serbia where one could stroll, visit towns, cross little bridges over rivers Morava, Sava, Danube, Drina, Ibar... then the practical and applied geography would “lean” on the mother tongue itself. Please do imagine how it would look if our Letters’ park and our little Serbia were on the plateau bellow the ramparts and towards Danube’s banks, while guests are watching from the Kalemegdan as a viewpoint Could we also supplement the story about a country on the mountainous Balkan by a close encounter with our outstanding persons gathered at one place, in their Hall of Fame, with an ancient but still modern presentation of their works that amazed the world and eternally celebrate their homeland. Achievements of Tesla, Milankovic, Pupin, Mika Alas, Ivo Andric... and the values and importance of many authors in other fields of science and culture surpassed the local boundaries – their eternal symposium at one place would be an unusual “EXPO” for the locals as well as for the guests of Belgrade.

огромна слова ћирилице од шимшира, племенитог украсног зеленог лишћара, познатог по дуготрајности, лепоти и елеганцији, између којих су њихови чувари - попрсја Ћирила, Методија, Св. Саве, Вука, Доситеја... Ако би се из Парка слова (или Парка ћирилице) улазило у праву, правцату Србију по којој би могло да се шета, да се обилазе градови, да се преко мостића прелазе Мораве, Сава, Дунав, Дрина, Ибар... онда би се практична географија „наслонила“ на матерњи језик. Молим вас да замислите како би то изгледало ако би Парк слова и наша Србијица били на заравни испод зидина према обали Дунава, а гост-намерник их посматрао са калемегданског видиковца. Да ли би причу о земљи на брдовитом Балкану могли да допунимо и сусретом са нашим великанима на једном месту, у њиховој Дворани, са старовременским, али и модерним приказом оног чиме су задивили свет и задужили постојбину. Зна се за дела Тесле, Миланковића, Пупина, Мике Аласа, Иве Андрића..., вредност и значај многих стваралаца у другим областима науке и културе су превазишли домаће међе – њихов стални симпозијум на једном месту био би необични „ЕХРО“ како за сународнике тако и за посетиоце Београда. Нема баке и деке који са својим унуцима не би „правили“ тврђаву коју добро знају, слагали њену „пазлу“, читали стрип о јунацима које легенде овог здања памте, чак се и такмичили у виртуелним игрицама у којима „наши“ побеђују „њихове“ после 7 нивоа... И тако, као сви детињасти сањари, до 101 и назад! Зато прекидам маштање и враћам се у сурову реалност. А у њој ме чекају светска криза и нови грип. Морам да им побегнем. Да се склоним тамо где су се одвајкада сви бегунци склањали. У моју, у нашу, у Београдску тврђаву. Чика Пеца (за садашњу и некадашњу децу) или Пеца Петровић – Марш (за остале)


And so, like all childish daydreamers, to 101 and back!

Belgrade FORTRESS

Grandmothers and grandfathers would gladly engage with their grandchildren in different games, “building” the fortress, putting together puzzles, read comics on heroes coming from the fortress’ legends, even compete in virtual games in which “ours” beat and outsmart “others”, after 7 levels...

That’s why I stop daydreaming and come back to the cruel reality. And there the world crisis and a new flu are waiting for me. I have to escape from them. And find shelter where since always runaways went into hiding. Into my, our, Belgrade Fortress. Uncle Peca (for present and one time kids) or Peca Petrovic – Mars (for all others)

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY 123


124

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

This is how they bilt it out of the dreams

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Овако су га од снова саградили

125


126

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

127


128

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

129


130

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

131


132

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

133


134

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

135


136

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

137


138

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

139


140

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

141


142

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

143


144

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

145


146

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

147


148

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

149


150

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

151


152

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

153


154

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

155


156

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

157


158

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

159


160

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

161


162

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

163


164

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

165


166

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

167


168

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

This is how they dream it anew

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

Овако га досањавају

169


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА

Public Art & Public Space University of Belgrade Faculty of Architecture Workshop integrated in regular learning on III year of basic studies: BELGRADE FORTRESS – INCOMPLETE DREAM OF THE TOWN Belgrade Fortress Continuity Dream Book

Workshop Public Art & Public Space – Artistic shaping of public city space BELGRADE FORTRESS – INCOMPLETE DREAM OF TOWN CONTINUITY Belgrade Fortress Continuity Dream Book

170

Бeoградска ТВРЂАВА

About the Workshop The International interdisciplinary programme Public Art & Public Space and Public Company “Belgrade Fortress” initiated the project “BELGRADE FORTRESS – INCOMPLETE DREAM OF TOWN CONTINUITY Belgrade Fortress Continuity Dream Book” of which one part is realized within this Workshop at the University of Belgrade Faculty of Architecture. The Workshop is carried out through research, designing and a concrete realization of a series of appropriate original, thematic public art instalations at specifically selected spaces of Belgrade Fortress, based on the theme –“ BELGRADE FORTRESS CONTINUITY DREAM BOOK”.

mentors and authors of workshop concept: Zoran Djukanovic, Jelena Zivkovic comentor: Nenad Paranosic consultants: Marina Andric, Olivera Vuckovic teaching assistant: Aleksandar Bobic, Vladimir Parezanin, Vladimir Kovac editors: Zoran Djukanovic, Nenad Paranosic coordinator: Nebojsa Prokic students – participants in workshop – authors of installments: Ana Karadarevic / Vesna Ivanovic / Gordana Dapcevic / Zoja Knezevic / Ivana Markovic / Marijana Nikolov / Marijana Petrovic / Milan Jojic / Milos Andrijevic / Miona Jakovljevic / Nebojsa Prokic / Tijana Sobot / Uros Nesic Public Art installation „Belgrade Fortress – Incomplete Dream of the Town“ is part of the project „Revitalization of Belgrade Fortress“ within the frame of the Plan and programme PE „Belgrade Fortress“ for 2009. The project is realized at the initiative of PE „Belgrade Fortress“, and in cooperation with University of Belgrade Faculty of Architecture and with the programme Public Art & Public Space (University of Belgrade, Faculty of Architecture). The project is financed by the Municipality of Belgrade’s Secretary of Culture.


Радионица у оквиру редовне наставе на III години основних студија: БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА – НЕДОСАЊАНИ КОНТИНУИТЕТ ГРАДА Сановник континуитета београдске тврђаве ментори и аутори концепта радионице: Зоран Ђукановић, Јелена Живковић коментор: Ненад Параносић консултанти: Марина Андрић, Оливера Вучковић сарадник у настави : Александар Бобић, Владимир Парежанин, Владимир Ковач уредници: Зоран Ђукановић, Ненад Параносић

студенти – учесници у раду радионице – аутори инсталација: Ана Карадаревић / Весна Ивановић / Гордана Дапчевић / Зоја Кнежевић / Ивана Марковић / Маријана Николов / Маријана Петровић / Милан Јојић / Милош Андријевић / Миона Јаковљевић / Небојша Прокић / Тијана Шобот / Урош Нешић Public Art инсталација „Београдска Тврђава – Недосањани континуитет Града“ је део Пројекта „Ревитализација Београдске тврђаве“ у оквиру Плана и програма ЈП „Београдска тврђава“ за 2009. годину. Пројекат је реализован на иницијативу ЈП „Београдска тврђава“, а у сарадњи са Архитектонским факултетом Универзитета у Београду и са програмом Public Art & Public Space (Архитектонски факултет Универзитета у Београду). Пројекат је реализован средствима Секретаријата за културу Скупштине града Београда.

Public Art & Public Space – Уметничко обликовање јавних градских простора БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА – НЕДОСАЊАНИ КОНТИНУИТЕТ ГРАДА Сановник континуитета Београдске тврђаве О Радионици: Међународни интердисциплинарни програм Public Art & Public Space и Јавно предузеће „Београдска Тврђава“ иницирали су пројекат „БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА – НЕДОСАЊАНИ КОНТИНУИТЕТ ГРАДА – САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕОГРАДСКЕ ТВРЂАВЕ“ чији је један део реализован у оквиру ове Радионице на Архитектонском Факултету Универзитета у Београду. Радионица је изведена кроз истраживање, пројектовање и конкретну реализацију серије пригодних оригиналних, тематских public art инсталација на специфично изабраним просторима београдске тврђаве, рађених на тему „САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕОГРАДСКЕ ТВРЂАВЕ“.

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

координатор: Небојша Прокић

Радионицa

Belgrade FORTRESS

Public Art & Public Space Архитектонски факултет Универзитета у Београду

171


САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА Бeoградска ТВРЂАВА 172

author of photography and ilustration Nebojsa Prokic Production : PE “Belgrade Fortress”, Kralja Petra 71/III, Belgrade – Director MA Ivana Lucic-Todosic / Project’s Author: Zoran Djukanovic / Program’s Author: Marina Andric, Olivera Vuckovic / English translation: Signature / Printing of billboard: NS Plakat, Novi Sad / Technical execution of other installments: Nenad Paranosic with a lot help from friends


Belgrade FORTRESS Продукција: ЈП „Београдска тврђава“, Краља Петра 71/III, Београд / Директор: мр Ивана Лучић - Тодосић / Аутор Пројекта: Зоран Ђукановић / Аутор програма: Марина Андрић, Оливера Вучковић / Превод: Signature / Штампа билборда: НС Плакат, Нови Сад / Техничка реализација осталих инсталација: Ненад Параносић уз велику помоћ пријатеља

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

аутор фотографије и илустрације Небојша Прокић

173


174

Бeoградска ТВРЂАВА

САНОВНИК КОНТИНУИТЕТА БЕЛОГ ГРАДА


Belgrade FORTRESS

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 725.182(497.11 Београд)(082) 711.4(497.11)(083.94) 762.1(084)

Упоредо срп. текст и енгл. превод. “Изложба ‘Недосањани сан Белог Града’ ... је део Пројекта ‘Ревитализација Београдске тврђаве’ ...” --> стр. 3. - Тираж 500. - Стр. 7-12: Реч уредника / Зоран Ђукановић. ISBN 978-86-87535-10-7 1. Уп. ств. насл. a) Урбанистичко планирање - Београд Тврђава - Пројекти b) Београд - Тврђава Зборници COBISS.SR-ID 168474892 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд ISBN 978-86-87535-10-7 COBISS.SR-ID 168474892

DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY

БЕОГРАДСКА тврђава : сановник континуитета Белог Града / [уредници публикације Зоран Ђукановић, Марина Андрић ; превод на енглески Милан Шећеровић] = Belgrade Fortress : dream book of White Town’s continuity / [editors of the publication Zoran Djukanovic, Olivera Vuckovic ; english translation Milan Secerovic]. - Београд : Београдска тврђава = Belgrade : Belgrade Fortress, 2009 (Београд : Радуњић). - 168 стр. : илустр. ; 21 x 21 cm

175



BELGRADE FORTRESS DREAM BOOK OF WHITE TOWN’S CONTINUITY