Page 1

Број 6, април 2019. Београд Лист Друштва Књижевника Београда ISSN 2620-0236

Aутор цртежа: Љиљана Сурић Ламбић

Анка Станојчић, рођена 1951. године, објавила је четири поетско-прозне књиге: „Валцер” 2009. године, „Румба” 2011. године, „Танго” 2013. године и „Блуз” 2017. године. Књига „Валцер” је била кандидат за Награду града Београда. Анка је била је заступљена у три блогерске књиге: „Улицама Блогограда” 2011, 2012. и 2014. године, у време док је била власник и активни писац блог сервиса Блогоград. И данас је активни блогер на два блог сервиса. Годинама објављује своје песме и приче у периодици.


Проглашена је 28.3. 2013. у Парламенту Србије за Креативну даму Србије. Била је секретар „Сцене Црњански” до 2011. године, од 2017. године је секретар Друштва књижевника Београда и од 2018. заменик уредника часописа „Београдски круг кредом”. НЕМОГУЋА

Знала сам једну црнокосу девојчицу, лети црну као угарак, као да је сво сунце упила. Верала се по стењу као дивокоза, скакала у море да јој се русе косе заплету, ловила рачиће и брала морске пужеве. Ако не би била на обали мора, читала је, писала и другаре у школи забављала ишчитавањем својих причица. Стасала је у девојку коју су многи запажали, али је она једног чекала, до првог пољупца под боровима. Године су носиле искуство и понешто мудрости, а жеђ за животом остала неутажива. Није било довољно дубоког бунара да исцрпи све што је њој требало. Могла је више, давала више, тражила више... Понекад би се анђео и ђаво спорили око ње, слажући се само у томе да је немогућа. Никако да се договоре да ли да јој посеку крила или дозволе да их рашири. Није питала никога и таман кад би је сви отписали, полетела би у још даљи и лепши лет него што је претходни био. Ни сама више није познавала своје границе. Једног дана у књизи одласка биће написано њено име. Они који је знају вероватно ће и тада очекивати да однекле долети, смисли нешто чега се још нису сетили, заврти још један круг... Немогућа, баш. АУСТРАЛИЈСКИ ВАЛЦЕР

Било је другачије време него сада, али су емоције исте. Многи су се из Далмације одселили у Аустралију и Нови Зеланд да побегну од сиромаштва и пронађу нови живот. Кад би момци стасавали за женидбу, тражили би преко посредника девојку у старом крају, па се мало дописивали и онда би девојке кретале на дуг пут бродом са девојачком спремом. После, шта им Бог да, неком срећу, неком не. Други су долазили по девојку у стари крај. И дође време лепом Андрији да се жени. Нису више тако дугачка путовања, лети се авионом, не плови се месецима као некад... Допутује он из Аустралије с мајком у родни крај. Мајка му брзо пронађе у селу девојку која је била вољна да се отисне на пут у Аустралију да би била његова животна партнерка. Без љубави, ето, само да се уда за лепог, имућног и вредног Андрију. И рече мајка момку да му је жена обезбеђена, а ако он нађе по срцу другу, нека њу поведе. Игранке су тада биле главно место упознавања младих, не дискотеке, не

2


журке у којима не знаш ни с ким играш. Крене Андрија на игранке и на првој ме позове да одиграмо валцер. Какав је бечки валцер он плесао! Памет да ти стане, вртели смо се салом као да летимо. И наставили смо да плешемо. После плеса отпрати ме на место и ништа до следећег плеса. У једном од валцера исприча ми своју причу и запроси ме, плешући. Да ли је ико прошен плешући валцер? Невероватан осећај. Био ми је драг Андрија, сјајан плесач, али далеко је то од љубави, далеко од разлога да се удам... и одбијем га. Дан два пре него сам знала да се Андрија враћа у Аустралију, срела сам га с девојком под руку. Оном с којом га је мајка саставила. Он ми упути најтужнији поглед, срце да поцепа. Из њеног погледа се видело да зна за мене (ко ли јој рече??), поглед пун питања шта то ја имам, а она не... никад нећу заборавити тај сусрет. И често се питам да ли су касније нашли срећу, да ли је она научила да плеше валцер, да ли... и шта би било да сам рекла да уместо ње... КРАТКА ПОВЕСТ ВРЕМЕНА

Децу сам васпитавала уз помоћ бајки, читала им много, уместо да им укључим ТВ. Телевизор нису добили до треће године, а и онда само цртаће. Са бајки смо одмах прешли на компјутере и астрономију, „Моја прва књига о компјутерима” и Хокингова „Кратка повест времена” за децу која још не умеју да читају, али умеју да слушају, биле су права литература. И тако се десила истог дана анегдота у два дела. Идем по старијег сина у први разред и учитељица ми се жали да јој је мој син минирао час. Како, питам ја изненађено. „Па ја причам о сунцу као извору живота, а он упорно о Сунцу као центру галаксије, о удаљености Земље од Сунца!” Није ми веровала док нисам донела Хокингову књигу, да му је то литература коју помало почиње и сам да чита. А по млађег одем у вртић, и васпитачица са осмехом каже да је мој син викао. Зашто, питам ја. „Па, објашњавао је деци шта су црне рупе у свемиру, она су га гледала бело, па је он мислио да га не чују, дизао тон док није почео да виче. Објаснила сам му да друга деца не знају шта су црне рупе, на што се он сасвим збунио. Како не знају, кад он зна?” Десетак година касније старији син је као шампион Београда у физици добио наградни камп за таленте у Белој Цркви. Све му се допало, а целој групи су се највише свидела предавања из астрономије. И на крају питају предавача одакле да мало више прочитају о ономе што им је причао.

3


Предавач им је показао књигу Кратка повест времена... ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УВЕК БИО ДОБРО

Далеко од тога да је био добро, али осмех му није силазио с лица. Сви су га знали као ведрог, добродушног, топлог човека, увек спремног да помогне. Није имао много времена за нас, нисмо га често делили, али кад би се то десило, увек ме исто збуњивало. Ко год би га срео и питао га како је, добијао је исти одговор: „Добро!” Па сам га запитала: „Тата, како можеш свима рећи да си добро, кад ниси? ” Погледао ме као мудрац, дубоко, и рекао: „Ако ме пријатељ пита како сам, па му кажем да нисам добро, забринуће се, зато сам добро. Ако ме непријатељ пита, обрадоваће се ако му кажем да нисам добро, дакле, добро сам. А ако ме неко формално пита, тек да пита, одговор му није ни важан, опет сам добро.” Кад сам га молила да дође у болницу на лечење, одговорио ми је: „Рат је однео младост, људи су узели остало, не треба, није важно... ” И кад је једне вечери пре много времена, са непуних педесет година, отпутовао заувек тамо где више нема разочарења ни боли, многи су били изненађени - како, кад је увек био добро? ШЕШИР

Моја пријатељица је, тражећи своје место под сунцем, неко време радила као лекар у планинском центру, са малим дететом, после растуреног брака. Убрзо су је сви заволели, умела је и хтела да помогне. Лако је склапала контакте, али срце није давала... једном је било изневерено, није била жељна нових разочарања. У једном опуштеном поподневу, у тренуцима одмора, пацијенткиња јој понуди да јој погледа у шољу. Мало разбибриге није наодмет. „Докторка, Ви ћете се удати. За годину дана!” Насмејала се на то, слатко, као највећој глупости: „Како да се удам, кад никога немам?” „Имаћете!” „Па како изгледа, кад га видите?” „Господин старији од Вас, из Ваше струке, са шеширом!” Тек се ту заценила од смеха. И прође неколико месеци, у њен здравствени центар стиже чувени професор, велико име. Један од оних којима се диве. Није јој на памет падало да би је могао приметити. Али јесте. И помало, поче њено неповерење да се открављује, и успаване емоције да израњају из дубине срца. Кад је зима закуцала, он је отпутовао у свој град и позвао је да дође. Спаковала се на воз. У топлом купеу приљубила је очи уз прозор, док је воз улазио у

4


станицу. Падала је киша, а на перону је чекао мушкарац у кишном мантилу, са шеширом на глави... Треба ли напоменути да се удала за њега годину дана након читања из шоље? И дуго је живела с њим у срећном браку, какав би сви пожелели! КАКО ЈЕ МОЈ ДЕВЕР ПРЕСТАО ДА ПУШИ

Пре више година приказивао се сјајан филм Та дивна створења, о животу животиња у Африци. У то време дође ми девер који је веома много пушио и енормно много пио. И рече ми: „Знаш ли да више не пушим?” „Немогуће” одговорих. Нисам веровала да се икад може одрећи иједне од своје две штетне навике. „Јеси ли гледала филм Та дивна створења?”, запита ме. „Јесам.” „И у њему памтиш сцену у којој презреле и превреле бобице с дрвета падају на тло, животиње их једу и добијају све знаке пијанства као и људи, јер су бобице пуне алкохола. Мајмуни се пијани ваљају. Гледао сам филм пет пута.” „Толико те фасцинирао?” „Да. Видео сам да и животиње могу бити пијане. Значи, пијанство је природно. Али ни после пет гледања нисам нашао ни најмању сцену у којој нека животиња пуши. Значи, пушење није природно!” СВАКИ ПРАВИ...

Живот је пун цртица које нам бљесну у сећањима кад се најмање надамо. Помене се нешто и ми се сетимо сцене за коју бисмо се кладили да смо је заборавили. А вреди је памтити. Мој први кум је био полиглота. Обожавао је да чита на разним језицима и учио их лако. Удварао се куми рецитујући јој Лорку на шпанском… Kоја би одолела? Пре више година отишли смо на излет у Тополу. Посетили смо Карађорђев конак. На улазу подужи текст на старословенском језику. Мени није значио ништа, нисам га могла читати. Али кум стаде да преводи, течно и лако… иза њега поп у неверици гледа, слуша, па сачека да кум заврши и онда га запита: „Ви сте свакако студирали богословију?” „Нисам”, одговори кум. „А историју уметности?” „Не”. „Филолошки факултет?” „Не.” „Па како онда знате старословенски?” „Просто. Сваки прави Србин треба да зна старословенски”.

5


То рече и уђе у конак. Поп је остао замишљен: „То је прави Србин!”, кад ли је мој супруг додао: „Али он није Србин. Он је Словенац!” РАСТАНАК

Покушала је да упије и задржи у трајном сећању сваку борицу на његовом челу, смејалице поред усана, најслађе усне на свету, тамне очи у којима се огледала, несташни чуперак на врату. Погледом милује снажна, лепо обликована рамена, руке које је обожавала и на чији додир би се увек винула до звезда. Кад би само заврнуо рукаве кошуље и открио руке, страст би је преплавила као цунами. Његово меко тело, вретенасто и обло, посластица је за миловање, тако топло кад се припије уз њено, тако податно... Уснама би у чуперцима на грудима потражила мајушне брадавице да их нежно растопи. Главу би наслонила на груди, ушушкала се у његов загрљај, још мало, само још мало... Он одлази, заувек. Понеће је у срцу као последњу своју љубав. Живот му неће дати шансе за поправне испите, ни чежњу за другима. Она је његова последња страст, богиња љубави... Ни два минута не би издржао поред ње смирено, узбуђење би га сместа савладало и предавао би јој се без остатка. Њене усне, лепљиве, од којих није умео да се одвоји, не зна да ли ће ико више љубити. Не мари. Његове су сада. Она је његова, само његова. И кад се вине велика метална птица изнад облака, и кад га сатима буде носила све даље од ње, његове мисли ће се њој враћати. А кад стигне где га живот носи, и кад неумољива казна за знане и незнане грехе савлада његово ослабљено тело, душа ће њој одлетети. И она ће је осетити. Кад јој случајно неко окрзне уво, препознаће његов додир. Кад јој у грудима задрхти чежња, осетиће њега у себи. Њено срце се више неће осмехнути. ПРИЧА ЦРВЕНИХ ЦИПЕЛИЦА

Обућар нас је правио с много љубави. Знао је да она воли баш такве, елегантне, једноставне, удобне црвене ципелице и наменио их је њој за рођендан. Разнежила се кад нас је узела у руке, загледала са свих страна, бојажљиво обула и одушевила се: „Како су удобне! Како су лепе!” И одмах је искомбиновала све према нама, морала је црвена ташна да се нађе, црвена блуза, црвени накит... све уз нас, да нам ништа не квари склад и лепоту! У свим свечанијим згодама обукла би свој црноцрвени комплет и обула нас. Појавила би се у друштву и мушкарци би уздахнули. Верујемо да су и нас приметили, не само њен шарм, осмех који

6


плени, њене блиставе очи. Кад би је омиљени партнер завртео у ритму бечког валцера, она би засијала, а ми смо се срећно вртеле по паркету. Нико није умео лепше да плеше с њом, никога она није више волела... а ми смо знале, кад би нас осмехнуто обувала, да ће видети њега. Нисмо се љутиле ни кад би нас понекад изула, кад би одбацила и друге делове своје црноцрвене комбинације, кад би била с њим. Знале смо да ће нас после још срећнија обути. Не знамо где све нисмо биле, које смо лепе градове обишле, где смо је све носиле. Ако јој треба обућа за цео дан у којој се ноге не умарају, бира нас и комплетира све према нама. Али време је пролазило и ми смо постајале све старије, оштећене, неравномерне црвене боје. Жалила је за нашим старим сјајем и на коментар: „Све ти је лепо, само су ти ципелице старе!”, одговорила би: „Нема лепших!” И сада смо у њеном ормарићу, чува нас за посебне тренутке. Не обува нас често, јер је свако ношење подсећа на њега. А он је више не врти у најлепшим валцерима и не шета с њом лепим градовима. С анђелима плеше вечни валцер. ЦРВЕНА КУГЛА

Не, нисам ја тужна. Коме то пада на памет? Ако не могу да слушам Јесење лишће без суза, није то туга. Само жеља за валцером. Правите се да верујете! Кад милујем малу порцеланску фигурину, није то зато што је његов последњи поклон... него што је баш лепа. Кад пева Звонко Богдан и концерт завршава питањем шта би могао мени да отпева, а ја одаберем Чамац на Тиси, то није зато што смо га лудо плесали. Него зато што је песма прелепа. Ако ми неко окрзне уво у шали, увредим се... то је Његов додир... не смеју то други... На новогодишњу јелку на врх стављам црвену куглу... само зато што је најлепша, не зато што је Његова... Нико никога не сме да зове Луткица... Ни случајно. Не зато што је мене тако звао. Него, ето тако. Не, нисам ја тужна. Коме то уопште пада на памет? ФИГУРИНА

Много је времена прошло. Волела га је и он је волео њу. Клецала су му колена кад би је видео, њој исто. Не би издржао дуже од неколико минута у њеној близини, а да је не пожели. А кад би заврнуо рукаве кошуље и открио лепе руке, она би сасвим изгубила главу. Једно другоме су били рајско острво, уточиште и прибежиште од свих ранијих

7


разочарења. Она је била његова краљица, он њен краљ. Био је једини који је могао да разуме све што је она умела, била је једина која је могла да га прати у свему. У песми, плесу, дружењима сматрали су их савршеним паром. Две половине једне целине које су се дуго тражиле и нашле, саставиле у цело, у сваком тренутку који су провели заједно. Никад довољно за њихове жеље. Кад га је живот бацио на другу страну света, поклонио јој је малу фигурину. Пегави пас шапом заштитнички грли малу мацу, а она, шћућурена у његовом крилу, лиже шапице. Нежност и заштита. Чувала је ту фигурину као драгоценост и кад су године прошле откад су га анђели позвали да им пева. Волела је и после њега или је то хтела да зове љубављу. Никад више оном страшћу, никад оном посвећеношћу. Хтела је да јој он буде последњи, као што је она њему била, али би допустила још некоме да је покуша освојити. Покуша. Јер његова је остала заувек. Није се јављала два дана, па су дошли до ње. Стан уредан, иако су је године притисле. Нашли су је у соби, како спава. Некако сувише мирно. Пришли су, на уснама је лебдео осмех, а склопљеним прстима је нешто држала. Била је то мала фигурина… ЖИВОТНА ПИЈАЦА

С годинама је као с пијацом. Кад ујутро изађеш у набавку, ти си свеж и одморан, а на пијаци богатство избора, свега по вољи, само гледај шта би узео. А поподне, ти си уморан, а на пијаци само остаци, оно што други нису изабрали. Ни ти ниси оно што си некад био. А квалитет понуде на пијаци слаб. Па гледај, одговара ли ти или не. Нешто мораш јести. Узимаш и слабији квалитет. Враћаш се кући незадовољан. Ех, како је то било у моје време, кажеш. Ни ти ниси као у то твоје време. Пијаца још мање… Време пролази. Не пита никога за дозволу. Мења људе, мења околину. И на крају остави само сећања на све што смо прошли, доживели. Неке нежне отиске или грубе ожиљке у души. Много чега бисмо се радо ослободили, заборавили, пребрисали гумицом као да никада није постојало. Не иде. Онда бар да из тога извучемо поуку, па се сетимо понеког доброг дела приче. Није све било црно. А са лепим успоменама које нису добиле неограничен век трајања, него их је живот прекинуо кад је он планирао, шта с њима? Растегнути их на остатак живота као подсетник да смо живели. Да не заборавимо никада. А као да бисмо могли заборавити?

8


ЉУБОМИР О. ВУЈОВИЋ

ЖРТВЕНА ПЕСМА ОСЕЋАЊУ ЉУБАВИ

Теби која си изашла из мојих очију Па сад исцељена ствараш себе другу Док те вртови рађања бившим крију И вртложе осећањем у завихореном кругу Теби која трајеш као захир* ноћи и дана Од удисаја првог, бљесак и сена Теби, чијем је бићу надање храна Док над прошлим лебдиш замишљена Теби, која се само машти потпуно даје Пигмалионском* лепотом у небеском миру Теби, са којом тренутак вечношћу траје Приносим песме, жртве твом бесконачном пиру (Захир, арапска реч, нешто што обузима, док не одведе у лудило или светост Пигмалион, вајар са Кипра који због свеопште неморалности тадашњих жена није хтео да се жени и живео је само за своју уметност. Чезнући за идеалном женом, извајао је од слонове кости, тако савршено да јој ниједна од смртних жена није била равна. По легенди Афродита је, као награду његовом неизмерном дивљењу, кипу подарила живот)

9


УВЕК НОВА

Да те нисам срео Не бих знао да је небо подножје висина Да су љубавни врхови најтеже освојиви Слутио не бих да је чежња бездан свих дубина Да су радост и туга тако лако спојиви Не бих знао да је срећа безмерје свих мера Да се читав космос нежношћу поклања Да је нада бића бићу наде вера Не бих знао да и снови живе када живот сања Да те нисам срео Не бих знао да и сунце ноћу бдије Да је љубав вечна када се дарива Док промиче кроз време и уздасима вије Остајући иста увек нова бива ВРЕМЕ

Време је крадљивац материје, драга моја Реком празног прелива и плави. Одвлачи Дан за даном. У таложнике неспокоја Време је јавни лопов у служби смрти. Са сатом у глави Без почетка, саткано од краја, откуцајем крађе слави Патетичне су приче о проласку док траје О стварима трошним, нестанку и праху Нехајно реченом утисак је нејак Неумољиво чини смешним, трајање нестаје Тат је неухватљив, спретан и прејак Време је патолошки лупеж, драга моја Опрезно пипа, пре него у апсурд утекне Неосетно, нечујно, као да је сенка пала Одједном схватиш да нечег нема, недостаје нека боја Осврнеш се око себе, а она нестала Сва блага света на крађу су осуђена Нема тога што се не краде. Кад тад Са лица осмех. Пољупци. Речи којима мазимо А можда, можда узалуд покушавамо да пазимо Јер и ми смо време, љубимо и одлазимо ЗБОГ ЊЕ

Одживео сам један град Једном давно Један град са тужним зградама У заборав га гурнуо Заједно са неугледном реком Црним расквашеним снегом И оронулим фасадама

10


Сећам се Чак сам и заборав закопао Да случајно не врати слике Или не дај Боже Залута у стих Са распуклим тротоарима Улица суморних Одживео сам тај град Једном за свагда Не нашавши у њему Ама баш ништа За памћење Одживео сам га Без трунке жеље да му се вратим Жене из тог града сам заборавио Као да су биле без лепоте Све те прошле дане У дубоку рупу затрпао И ништа ме од тада Привлачило није Чак ни приче да је данас другачије Сад поуздано знам Мртав је био тај град Дубоко закопан Све док га она није озарила Удахнувши му дах свој А онда се поново родио Због ње НЕДОСАЊАНО ПРОШЛО

Можда су и мене снови однели Са мислима њеним Кроз калеидоскоп хладних сунаца и тмица Можда сам нестао давно пре Па сад само слутим недоживљеним Лутам тобожњом јавом Ослушкујући ехо наде палих птица Док бићем недочеканог јутра Сањају недосањане сне Можда сам и ја За сећање рођен У понеком још опстајући жив Оностраним мраком свођен На заборав, бестелесан и сив Кроз лавиринте светла и тмине Постао заумноме машта Ожиљак смислу када жал умине Капља туге која болом стари бол опрашта Можда и ноћас умишљам да дишем Док од неспознате сенке света Тражим опрост, да песма оживи Оним што је љубав била

11


Дарујући благост несталој лепоти Дахом топлине, душом бујног цвета Сузом слова молитвене жртве Да прошећем недосањаним прошлим У загрљају њеном Вечним пејзажом љубави мртве II Стазом инстинкта Низ последњи месечев прам У јауку ноћи док зором мре На починак одлазим Заслепљен. Сагорео Истопљен и нем Очи снова дајем Живот Сунца нудим За ту песму, најтананију. Једну Да је певам, да је љубим, да се кајем Да је сневам Моју, раскошну и жељну Без повратка повратку се враћам Белом у црном почетак је крај Себичност дана слободом плаћам Робујем животу. И оној незаписаној Песми једној. Да удахнем душу своју Да коначно дотакнем јој сјај СТАНКО ЈАЊУШЕВИЋ

Станко Јањушевић је еминентни сликар који вешто слика и бојама и речима. Као члан Друштва књижевника Београда, објављивао је своје приче у часописима „Београдски круг кредом“ и „Београдски балкански троугао“. Његова прва књига „Додир неба“ кандидат је за Награду града Београда за књижевност за 2018. годину.

12


ДИЈАЛОГ У ВАГОНУ ТРЕЋЕ (OДЛОМАК ИЗ ПРИЧЕ „ПОЛУМИР“)

КЛАСЕ

Вагон пун жагора шаролике скупине, од ваљда свих професија и старосних доба. Изабрах место до самог прозора, да опет играм улогу безбрижног путника. Ево, наравно (кад ти не треба) и кондуктера. Мора да ме је видео када сам ускочио у воз, јер код толико путника одабра баш мене. „Имаш ли, момак, карту?“ „Јок вала!“ И нешто ми тај турцизам дође па најпогоднији за терање ината, јер видим да се тај проклети закон о путним исрпавама и прописима обрушио баш на мене, и ноћас и јутрос. „Онда излазиш на првој,“ каже суво и пословно. Види се да поштено обавља свој посао, без видљивих емоција, рутински. „Нећу вала,“ одговарам и ја, колико могу да одглумим одлучност, а притом мислим онако да отегнем дијалог, да будем ближи циљу. „Довешћу спроводника воза“, запрети он и изгуби се негде. И не прође ни минут, кад ево га стварно са спроводником милицајцем. А милицајац леп, што кажу, као уписан: на широким раменима прекрасна плава униформа као саливена на поноситом стасу; па онда нова шапка, која још није изгубила ону брид од изношености, нов опасач, нова кожна футрола пиштоља, панталоне са оним широким лампасима које се завршавају у новим намрешканим чизмама, уз то још и свеже обријан и намирисан колоњском водом... једном речју – створен да слама женска срца, која су, знам, у оно доба просто лудовала за униформама, чак и ватрогасним, а да не говоримо о оним које поседује извршна власт. „Имаш ли, друже, личну карту?“ пита строго и одсечно. „Нема, ал' имам ђачку“, и пружам му је на увид, радујући се да ће уз то проћи још неки километар. Разгледа помно, чини ми се и оцене, још од првог разреда, па се баци на проучавање фотографије коју, ето, може да проверава са „оригиналом“, што стрепи испред њега. „И да се ошишаш!“, рече строго, а онда допуни: „Уосталом, ошишаћемо те ми у Рашки кад те приведемо!“ „Е нећеш, вала!“ мислим ја. Знам како јадно изгледа њихово шишање. Оштрицају те онако на прескок као овцу која се отима, па ти се онда сви смеју и једва чекаш да одеш код правог фризера на изравнавање. Данашњем грађанину који не памти та времена може изгледати ово о шишању апсурдно. У то време је ношење чак и „тарзан фризуре“ био скоро сигуран знак да си „западно“ застранио, па још ако притом волиш да слушаш џез музику... Сходно томе и

13


полиција је имала извесне превентивне инструкције, а Бога ми и школске власти, почевши од професора, разредних старешина, па све до директора школе. Воз успорава, коначно. Оличење извршне власти за преступе намешта шапку онако „на тврдо“, опипава пендрек (који су у оно време називали „васпитно-поправна палица“!), и знам те покрете... полетех као муња на платформу. Пазим једино да промашим онај телеграфски стуб поред пруге, скачем склупчан и пролећем тачно испод оног угла што га гради бандера и потпорни стуб. Тресних на онај шљунак поред пруге и откотрљах се у неко шибље, изгребан, угруван и срећан. Ноћас и јутрос судбина ме туче са обе руке, а драги Бог ме ипак милује с три руке спаса. Треба бити скроман и захвалан. Не судите околностима према себи, него пресудите за неки „филозофски“ приступ проблему, мада некако траљаво и неизбрушено... У Рашки имам доста другова, пријатеља, чак и рођака. Преспавао сам цео фебруарски дан. Увече крећем пешке на пут. Срамота ме да позајмим паре, јер шта ће помислити о мојој породици! Уосталом, осећам се оран и чио. До куће има тачно четрдесет и два километра. Тачно колико износи онај олимпијски маратон! Нећу трчати, нећу бити весник победе. Ту се ипак разликујем од оног чувеног Грка. Ево и новог снега! Густо засипа и потапа све, чак и оно тужно и ружно од ноћас. Ходам одлучно. Повремено опипавам добар комад сувог меса који ми утрпаше да ми се нађе за пут или уз пут. Шкрипи неугажен снег, певам или звиждим неке запамћене маршеве... чак и помало сањам. Ја сам ноћас сазрео! Неће се то видети на мени, али ја знам, као што знам да ћу сутра скинути с тавана своје скије од јасеновине, које сам лично правио. Само је сеоски столар направио ону фугу по средини да боље држим правац. МИРЈАНА ХНИЛИЧКА

Рођена у Загребу, живи и ради у Београду. Пише сатиритичне приче, дотиче се свакодневице на специфичан начин. Објављивана раније на Радио Београду, радио 202 и у Блицу. Почела је да пише као блогерка на неколико блог портала. Покушава немогуће, да одвоји та два света. Воли да пише афоризме, просечног успеха, као и стихове. Неколико је песама објавила у зборницима без неког већег одјека. У књигама се ослања на неке своје животне ситуације, додајући и одузимајући, па настају романи. Објавила је два романа:

14


„Грешка“ 2009. и „Барбара“ 2018. те „Синки приче“. Још два романа су у припреми. Роман „Грешка“ био је кандидат за Награду града Београда и добио је препоруку ЈАЗАС-а. Поново је предложена за Награду града Београда за књижевност за 2018. годину. Како је предлажу сваких десет година, нада се да ће за десет година коначно ту награду и добити.

ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „БАРБАРА“

(Барбара је положила испит, и иде пријатељици да јави како је било.) Пролазим парк, још улица две и стижем. Долазим ја до зграде. Интерфон. Звоним. -Уђи - процвркута она и отвори врата. Уђем ја и: СТОП! На вратима лифта цедуља од пола метра - НЕ РАДИ. Није важно, мислим ја, кренем ка другом лифту. - Не може, - одсече неки намргођени бркајлија, усред зиме у мајици натопљеној знојем, пуши се као коњи у запрези, и све режи на мене, гледа да се случајно не провучем и уђем у његов лифт. Како је његов, није ми јасно, али он тако каже, зна вероватно човек. Поново ти он дрекну на мене: - Не може, селимо! - а кауч заглавио у лифту па блокирао и суседни лифт. Нема везе, и крећем ја ка четвртом , последњем лифту. Погађате? Да, у праву сте: гвоздени ланац - не ради до даљњега, ма шта то значило. И кренем ја, а навикнута на мој први спрат, на трећем већ, почнем да убрзано дишем,

15


престајем да скачем по две степенице, него онако, елегантно идем једну по једну. После шестог идем некако ситније, не врцкам по степеницама, а дах ми све испрекиданији. После десетог гледам доле и мислим шта ми би да кренем, а онда видим прође журно поред мене неки декица са две препуне торбе са пијаце, прешла ме и млада жена са дететом од три године у наручју. Бесна на себе и своју кондицију, последњих неколико спратова опет прескачем по два степеника. Срећом, колегиница ме је дочекала отворених врата, са гомилом питања о испиту. - Причај! Како је било? - Да ли је страшно? Опет жаба? - Јеси ли положила? Шта си добила? Језик ми до пода, дахћем, показујем прстом на шећер и мед. Она све припремила и смеје се. Увежбала да јој полумртви долазе на врата. Завалила сам се у фотељу, удобну, широку, насред собе, једино што је било велико у том стану. Из ње се пружао поглед на цео станчић, све је било некако минијатурно, сточић, мале столице, мале лампе које су се наднеле на исто тако малу комоду. На поду је била нека крпара на коју сам се ја увек саплитала, али је Нада тврдила да је то велика драгоценост, јер ју је ткала њена бака, и то од неких крпа, и сваки ред је био друге боје, а свака боја је имала причу како је настала. Једна је била од неке сукње у којој је први пут њена мама срела њеног тату, друга је била од спаваћице њене бабе, трећа од блузе неке тетке, чувене пијанисткиње која по целој Европи гостује, читава историја породице у крпама. Ја сам се увек смејала што гази по својој историји, боље рећи по историји породице, добро да то није ставила на зид уместо породичног стабла. Добро, вредело је, сад ће ме кафа повратити у живот. - Надо, кувај кафу ако мислиш да преживим ово пењање! - Кафа? Па зар ниси донела? Јао, ја заборавила да ти кажем, немам кафе. Поглед не убија, зар не? СИНКИ ПРИЧЕ СРЧАНИ УДАР

Звррррррррр... ррррррр... динг-донг... дингдонг звррррррррр... то ми старо и ново звоно удружено раде... - Ево идем… идем… где гори? - Долази брзо у гаражу, од ове кише ушла вода, треба да се кола избаце напоље. Зграбим мантил из ормара, навучем га и појурим низ степенице. И... тад осетим бол...

16


Туп, па оштар… бол који је почео негде од рамена, па се проширио према левој руци. Туп, па оштар, истерао ми је ваздух из плућа. Почела сам да дишем као риба кад је избаце на сухо, а кроз главу милион мисли. Значи то је то... тако се умире... сад ћу да се срушим, и нема ме... - Шта гњавиш, гурај кола напоље! - Таман је бол прошао, можда нећу да умрем, нагнух се на кола да их погурам, кад поново... Пребледела сам од страха, грашке зноја по челу, молим се у себи само да умрем одмах да ме се не дочепају у болници... Знам да треба да мирујем, али нећу ваљда да седим у гаражи пуној воде. Кад умирем, нека буде достојанствено, подигох главу, испрсих се и кораком манекенке преплићући ноге кретох натраг. И све прође, баш све. Тек сад сам се уплашила, пред смрт сваком је добро. Опет ме проби зној страха, уђох у стан, и полако, онако као кад умирете, скидох мантил... а из њега испаде вешалица која ми се забијала у руку и раме... Ништа од инфаркта, још ћете да ме трпите... ЈАГЊЕ

Јутро… Стајала је и немо гледала. Пламен ју је обузео, очи су се жариле, осећала је ватру у свакој пори свог тела. Срце јој је дивље куцало. Осећала је његову врелину. Ту је на неколико корака од ње... само да пружи руку, дотачиће се. Зар је могуће да не сме да пружи ту руку? Његова топлота била је јача од њене. Осећала је његов мирис, заносан, опијајући. Није то био мирис неког простог лосиона, или сладуњаве тоалетне воде... не... мирис је био неодољив. Ширио је њене ноздрве, осећала га је као животиња која осећа плен. Пружила је руку, па ју је нагло повукла натраг. Не, не усуђује се... Гледала је на сат. Колико још ? Минут, два, десет, колико треба да чека? А ако погреши? Она је најобичнија трапуља, сигурно ће да погреши и... и... и... Не, е, баш неће овај пут. Нагла се мало према њему, погледала га је кроз трепавице. Баш добро изгледа. И тако је млад, сочан... не мора, мора… брзо, брзо да га дотакне... Ма, грицнуће га, па шта било да било. Помисли на тренутак, а шта ако јој се не допадне?...

17


Ако је била у праву, зашто је увек од њега бежала?! Изводила је... било јој је најважније његово порекло, као да ће се удавати за њега, а не само један дан са њим уживати. Увек је питала, са које је планине... и правила се важна подигнута носа само фркнула, није ни са острва? Облизнула је усне, дотакла руком врат, срце се умирило... нагла се. Енергично је отворила рерну и извадила то лепо, реш печено, баш како треба... јагње... ИВАН М. ПЕТРОВИЋ

Иван М. Петровић је рођен 12. марта 1960. године у Ваљеву. По образовању правник, а по вокацији сањар и трагач за звездама. Запослен у Основној школи „Стеван Филиповић“ у Дивцима. Пише поезију и прозу. Заступљен у више заједничких антологија и збирки, како у земљи, тако и у иностранству. Превођен на више језика. Објавио је следеће књиге: Човек који је сањао на ногама (1989.-приповетке, Остављам траг (1990. песме), Хроника врелих година (1997.приповетке, Грч, Ожиљци, Распеће (2000.песме), Година нулте гордости (2008.- песме), „Срећка Срећка Срећковића“ (2017.приповетке). Члан је Друштва књижевника Београда. Заступљен у Антологији писаца ваљевског краја. Заступљен у Антологији југословенских писаца који је издала Матица српска из Новог Сада. Члан је Матице српске из Новог Сада. Добитник је више награда за поезију и прозу, у земљи и иностранству. Превођен на енглески, руски и

18


македонски језик. Учесник више студијских путовања (Милано и Москва). Добитник је прве награде за савремену српску приповетку „Милутин Ускоковић“ за 2008. годину коју додељује Народна библиотека и часопис ѕа књижевност МЕЂАЈ из Ужица. Сaрадник је више књижевних листова и часописа како у земљи тако и у иностранству. ВОДЕНИ ХАИКУ

Трска у бари клања се цару. Кошави са Дунава. Врапчић се тушира. Летња киша пљуснула. Кoрачам, у друштву улицом њеном. Водоскок и ја. САН ИЛИ ЈАВА, ТИ ОДЛУЧИ

Ко пуже недрима твојим, јабуко моја од злата? Ко љубавну љуљашку покреће, од срца мога, срцу твом... Ко пије уздахе твоје, и врело ти чело љуби? Ко проси за још један јецај и прави залогај љубави, мушки и луди? Ко ли то љуби наша повечерја, брезе нам страши, где се некада састајасмо? Ко ће чедо наше, за руку, у школу повести... и прво шаренило азбуке му дати; У парку, на клупи нашој двоје се љубе. Јесмо ли можда ми? Ти одлучи, јабуко моја од злата! СУНЦЕЛОВАЦ

Улових Сунце, у чаши од вина, Крик галеба силно море заталаса. Не тражи срећу, ни за кћер, ни сина Ни у Атлантиди ти не тражи спаса.

19


Заробљено сунце у чаши се врца, Док рукама ломим врчеве од жада, Копљаници држе мачеве крај срца, А Сунце се бекству још из чаше нада. Ја га чврсто држим у шакама својим, Али узбуђење опет душом влада, Ово сунце не дам, да се меша с твојим, Већ од другог Сунца ти потражи хлада. Капију од снова забравио неко, У инату нашем победника нема. Зато пустих Сунце нека иде преко, Нека још буде песницима тема. За ловином својом гледо сам изгубљен: Заљубљен бејах... али не и љубљен... ГРЕШНА ЉУБАВ

Муње си блеска. Танка си свила. Његова жена. А моја вила... Ми ко да јесмо, Ватра и вода. Отуђих се, бедник, Од свога рода... Његови дани, А моји сати... О, како ћу се, С душом растати... Опрости Боже, (душа ми пени) Нека се кола, Сломе на мени... Нека нам суде, И по Богу и народу. А не по њеном, И мом... породу... ВРАТА ЖИВОТА

Чији је оно црвени мак, у нашој ливади мајко, што пркосно стоји као преживели талац, после стрељања? Чије су оно стреле, што још нису крви осетиле, јер ловину не нађоше још? Или су ловци неспособни, или је ловина луциднија...

20


Чији је оно слап воде ледне, што из наших очију, као из кремен камена лије, и страх од срца отире и не да ми да драгу своју љубим? Чији је оно шум ваздуха, и мрамора звезда уснулих у својој самоћи? Твоје је, сине мој. Твоја се врата живота отварају... ОСТАВЉЕНИ...

Водопадом у крвотоку, Вређам Небо. Громове стишавам, Путеве прокопавам... Отровне стреле Као клетве бацам. А оне, обично, Невине погађају... А где је ту љубав? Љубав лети, као да сто крила има. Али, ниједно није моје.. ЛАПОТ

Првенче мој, узданице моја, И страшни суде мој... Не могу ове ноге рањаве, Од гажења глине, плеве и блата Брже ходити судбини својој. За тебе су ходиле, да наћве буду пуњене, Брашном, из којих снага затеже мишице твоје. Не могу ове руке дрхтаве Тежину задњег залогаја носити, Јер се истргоше, Кад ме наговараше браћа, Да пустим волове, да те у орању погазе. Да једна гладна уста буду мање... Не пуче улар од Сивоње, Али замало пуче срце моје, Због те грешне мисли. И одведи ме мало даље од стења овог, Јер, ту сам ја, оцу својему, последњу погачу спремио. И ничега се не плашим сем једног: Плашим се да не удари довољно јако... ...као ја некада...

21


МОЈА РЕКА

Моја река није зелена, Нити плава. Ни ма којом песничком обојена Бојом. Моја је река обична. И због тога је сматрам својом... На обалама њеним Цвркућу само врапци. Јер, једино јој они Остадоше верни. Можда, понеки чешљугар Напије се са ње воде. Понекад покрај ње И њиве слабо роде. Но, она ми је мила, Јер је као и ја...обична... ПИШЕМ ПЕСМЕ

Пишем песме И узалуд трошим речи Папир такође Око мене све глуви и слепи Коло воде. И смеју се мени Свом коловођи... СРЦЕ У ЗВЕЗДАМА

Безуби орао гађао се сакатим речима. Покушавао је да рани песнику срце. Безуспешно. Било је добро скривено у звездама. КАД ОДЕ ПЕСНИК

Кад се ја у Господу упокојим, Мојим именом се ни једна Улица назвати неће... Чак ни неко сокаче. За мном нико бисер из ока Пустити неће, А камо ли да заплаче. Кад се ја у Господу упокојим За мном нико зажалити неће. Ни куче, ни маче. Ипак, можда ће која моја песма И који мој стих заридати јаче... Кад се ја у Господу упокојим

22


Око мене ће мало људи да стоји. Само шачица пријатеља, И душманин који... Али, ту ће бити све моје песме И сви стихови моји Који ће безгласно ридати И жалити оног који их створи. Те моје дивне кћери И поносни синови моји... ЈЕЛИЦА ДАНКОВИЋ

Рођена је у Нишу, а гимназију завршила у Крагујевцу. Дипломирала је у Београду на Филолошком факултету. Свој радни век је провела у просвети као професор српског језика и књижевности. Велико ангажовање и успехе постигла је радећи волонтерски на „Врачару“ 11 година у борби против пушења, алкохолизма и наркоманије. Пише поезију и лирску медитативну прозу. Прву награду је добила на Радничком универзитету Стари град као аматер - Андрићеву награду. За то време поезију је штампала у многим часописима. Осамдесетих година са двадесетак песама у књизи „Рукотворке“ о мушким и женским занатима примљена је у Удружење књижевника Србије. Објавила је још књиге: „Зрење“, „Благовести“, „Сутон и дуге сенке“, „Деветоро биља“„ и „Стопе у висину“. Чланица је Друштва књижевника Београда од 2018. године. СВЕ МОЈЕ ГОДИНЕ

Мирисне мараме вијоре се Испред свих мојих година И дан нам је провидан, плаветан, Све је другачије Само је патња иста.

23


Она се обнавља и зри са годинама. Молски тонови трепере Једнако сада са јаворовим лишћем Кад музика се чује И песма птица и дању и ноћу; Тад рузмарин ниче на мом прагу И трешње зру са вишњама, Руже мирисне на моме рамену На мојим уснама И суза једна бисерна Болно је усред лета канула Испред свих мојих година. Сутра се одмотава нови дан Опет плаветан, провидан И грч спутава мој корак на трен Кад киша влажила је суву земљу. И бора једна нестала у осмеху који траје Испред свих мојих година, Кад сребре се власи На крају да бол свој потрошим Од пелена до невена, Кад дани су дужи, а ноћи су краће Кад Руже падају са неба Тад вијоре се моје мирисне мараме. КАД ПАДАЛЕ СУ КИШЕ

I И ноћ је била мркла ноћ Кад падала је ситна летња киша Кад тонуло се у сан и музика све тиша Била је у заносу. Кад мириси цветни, неми расули се И биљчице све, повиле се Кад водена магла пружала је Свој застор. А трешње зру, румене У валцеру свом И кад мркла је ноћ И кад тапкале су ситне капи Дуго, дуго на прозору мом. II И чекали смо да престану кише Кад у појању чуле су се птице Варали смо себе, не разведрише се Облаци над нама Лиле су, лиле кише немилице. И тад трешње румене пале нам на лице Наш смех је громко разбио облаке, Синула је светлост, нису биле варке Са појањем птица ведрило се И плавило небо немилице, немилице.

24


ПРАЗНИК НЕПОБЕЂЕНОГ СУНЦА

Радост је двострука зато што је и Божић кад дан знатно одужа. Тај дан сам чекала и можда у неком миру, благости, усамљености, необичној тишини. Бадње вече струјало је у оној породичној атмосфери које више нема. Од најкраћег дана у години до најдужег је мање од тридесет дана, а тако је дуго, дуго небо модро и сиво, тако је све неизвесно кад нема Сунца као да су преостали дани леденице које се топе изнад кровова. Надање има неку моћ која се улива и у човекову равнодушност и немирну стрепњу да ће сутра све бити другачије. Ако човек и не мисли о смрти, та воља разорна за животом тек тада испливава на површину неком необјашњивом снагом. Као да младост још има раширена крила и као да сада се све може оно што нисмо стизали када смо били комотни и расипали године као ђердане на своме путу. Ако човек није болестан, ако није стар, ако не мисли на смрт он и нема разлога за патњу. Болови кратко трају и увек су на испиту са временом, а патња је увек дуга и кад се мисли да јој је трајање ограничено. Са њом се теже будимо, она нас разједа и разара. Уме да буде притајена и подмукла као болест која је неизвесна. Прошли су дани када смо нешто чували, када смо о нечему сањали, радовали се. Истрошила се та страна живота и сада се бојимо великих радости и зазиремо до свега што је прошло преко нас. Прилежемо на оне тренутке који су свакодневица, који не носе заставу и који су благонаклони. Можда нам је зато потребан најдужи дан, обичан, али празничан да увек нешто обећава. Можда нам је зато потребан "онај" пријатељ који се вратио са дугог путовања, а мислили смо да нам то никада није био. Можда нам је зато потребан ослонац и дивљење оних које највише волимо да нас подсећају да је сада све исто као некада пре, и да то јуче живи у нашој кући у неком предмету или у ружи која зими не може да цвета. Можда... ПЕТРОНИЈЕ ПЕРО ШИМШИЋ

Петроније Перо Шимшић је рођен 1949 године у Стоцу код Вишеграда. Радни вијек је провео у НБ. „Иво Андрић“ у Вишеграду, радећи библиотекарски посао. Живи и ствара у Вишеграду. Као средњошколац почео се бавити писањем поезије. Својим срцем и душом „прирастао је“ за родно село и завичај. Пише за „своју душу“. Етно поезијом настоји да прошлост отргне од заборава. Познат је по кратким причама и афоризмима. Своје радове објављивао

25


је и објављује у многим зборницима, алманасима, писаним и електронским медијима широм Србије, БиХ, Хрватске, Бугарске. Аутор је збирке поезије „Амајлија“. Добитник је многих награда, признања и похвала.

ПЈЕСМА ЗА ЊУ

Она је била свитање мога јутра У росним ливадама мирис љубичица, У горским очима трачак свјетлости Заљубљени осмјех младалачког лица. Била је поглед у мојим очима Непресушни извор живота и наде, Пјесма успаванка у наручју моме Миришљаво цвијеће, букет бијеле раде. Била је моја недопјевана пјесма Коју не умједе допјевати нико, На олтару среће заливен сузама Стручак босиока за њу је поник'о. Вријеме пролази к'о у лавиринту Клатно одбројава, нове дане прати, Дал' ће ме се можда поново сјетити У неком времену мене препознати. КАД БИ...

Кад би твоја њежна рука Моју руку миловала, И да тако вјечно траје Мојом би се срећом звала. Кад би могло срце твоје Да заједно с мојим куца, Вјеров'о би у ту бајку Срећан био к'о зрак Сунца. Кад би твоје око бајно Сву бистрину моме дало, Погледи се миловали Твојим би се моје звало. Кад би могла душа твоја

26


Моју срећу твојом звати, Онда би ти сваког дана Мог'о пјесму испјевати. СНОВИ

Све до јутра у сновима Гледам лице моје мајке, До изласка зрака Сунца Слушам њене њежне бајке. И док лахор под прозором Своје меко перје њише, У мом срцу а и души Љубав мајке замирише. Тако сам се зажелио Те љепоте драгог бића, У сновима одлепршам Плавом небу попут птића. Излиставам из прошлости Вјечну књигу што је пише, Овај живот шаролики Пролазношћу што одише. АМАЈЛИЈА

Сунчев зрачак кроз узано окно Завирује у одаје старе, Око срца нешто ми се стеже Чудна свјетлост зрачи из брвнаре. На тавану два сандука стара Извајана руком к'о из бајке, У њима је амајлија моја Одијело моје старе мајке. Њежно руком сандуке отвори' Пред очима мајка ми се створи, За часак ми озари се лице На јастуку навезене птице, Назувице, везене чарапе У грлу ми оскоруша запе. Сукња ткана у струку сабрана Од памука кошуља с решмама, У пакету мени стари знанци С носовима ђонаши опанци. Срмом везен јелек је од чоје На њему се преливају боје, Бљеште боје к'о Сунчеви зраци Лице моје окрену се мајци. Из сандука као из даљине Душа шапну: Срећан био сине. Очи моје заклетву не крију

27


Чувам мајко твоју амајлију. ОЖИЉЦИ

Вријеме гради, вријеме разграђује Пјесник своје кованице кује. Вријеме прошло попустиле жице У римама ћуте повјеснице. Кад би била од прошлости сјена Људском бићу нека опомена. Сложит' људе под небеске скуте Приземљити противнике љуте. Свијете бијели, десило се вријеме Мрачних сила тешко нам је бреме. Глас поштења на мукама цвили Ко се може противити сили. Вријеме жари и пред собом гаси Пјесник пером покуша да спаси. Одољева бујици и суши У пјесмама ожиљци у души. ВАПАЈ ДУШЕ

Што ме тол'ко жеља вуче На огњиште родне куће. Осјећаји ја сам свјестан У души сам пост'о тјесан. Што ме тако стијење воли Неорана њива боли. Некресана млада шљива Уз њу трава и коприва. Старе зграде и ограде Трње расте у ливаде. У котару гњију сијена Стара пресма поломљена. Спасимо га, село пати Да се њему живот врати. Немам моћи, црно је на бијело Пјесмо моја, сачувај ми село. СУДБА

Жижак струже Монотоно, Клекла брвна Расточена. Гњиле кости Проплакале, Вито ребро Паучина.

28


Црна земља Испуцала, Камен међе У врзине. Судба плећа Потурила, Устремила Небесима. Пјесме сричу Гавранови, Гладне вране Растурају. Ојађена, Напуштана Ђедовина. ПОХАРАНА ПЈЕСМА

Синоћ су ми пјесму похарали Скрнавили манастирска звона, Поломили капију и порту Протјерали попа и ђакона. Синоћ су ми мисли растргнули Врч са вином из олтара нест'о, Света мјеста некрст нападнуо Кидишу ти Србине на пријесто. У пјесми ми Косово у души Блистав одсјај свете Лазарице, Диљем поља црвени божури Крв попрска Лазарево лице. Синоћ ми се небо отворило Сљегли свеци на Косово равно, Са свих страна поруке долазе: Одбраните, то је православно. ЈЕЛЕНА БРЕЊО

Распродајем све трице и кучине у које су се уплеле моје године. Које су прогутале моје снове. Госпођу Варку и Племкињу Наду. Господина Идеала. Ратника Заблуду. Распродаје се свила са коже, отисци прстију, ожиљци на души. Пајац који дели бесплатне осмехе. Малена играчица која на врховима прстију неспретно плеше по жици, док гладни и жедни њеног белог меса чекају испод. Пад. Распродаје се лудост Врапца, храброст јуришника на ветрењаче, снага Малог

29


Реморкера. Распродаја снова, далеких земаља у које хтедох побећи, а нисам никада. Уз њих гратис добијате поглед са Ајфеловог торња. Као привезак. Све свице који су осветлили мој живот, који су узимали, захтевали, очекивали, судили. Чији су фењери били исувише слаби да осветле моје Ноћи. Црне. Све псе који су лајали, који су завијали на месец мојих белих ноћи. Који су се плашили оног Вучијег у мени. Распродаја свих Година које су појели скакавци, Зелених чоја искусних коцкара, Знакова покрај пута које сам желела да видим, а били су заблуда. Свих Проклетих авлија које сам прешла остављајући на њиховом прагу кофер љубави и снова. Све Тврђаве у мени које су Ратници светлости желели да освоје и да забоду белу заставицу. Моје предаје. Тишина које уследе након тога. Распродајем. Све Последње вечере које су се хладиле за мамине синове, све Злочине и казне које су уследили као неминовност. Све Дрине криве и њихове ћуприје које сам желела исправити, сваког Мајстора који је желео од мене направити Маргариту, сво Цвеће зла које сам добила као поклон док су ми као Албатросу на палуби кресали крила, док су гушили крике и вучију природу Степског вука, док су терали на баобаб мог Малог Принца, и ружу његову и лисицу. Распродајем. И њега. Разочарење. Дугу, тешку и подмуклу болест. Која ме дугим ноћима, ружним сновима, сталном стрепњом. Убија. АЛЕКСАНДАР ВАСОВИЋ

Пoлумрачна сала на рубу Колоније, крагујевачког насеља некадa позатог по момцима склоним тучи, девојкама које су од других чували... Међутим, та сала је већ десетак година библиотека. Ризница књига културе, понеке изложбе... Док улазим, чујем како трешти музика из оближње кафане. Неки, изгледа, добро „славе“' славе. Унутра, нас пет-шест. Mожда тако и треба. Давно је кич победио у овој земљи. Тања већ говори. Мало сам закаснио.Тања, мој добри пријатељ, већ више од тридесет година овако или онако везана за културу: као преводилац, прегалац, писац, новинар, како год. Већ дуже време ради у једној другој библиотеци...

30


Док сам седао зачух како прича о магији компјутера о којима је било речи у њеној претходној збирци Звездане машине. О томе како ју је та справа са којом можеш да разговараш на даљину са људима и уз то да их видиш очарала већ при првом контакту. Њена нова збирка је добра, јасна визија једне нове Тање, окренуте ситним стварима око себе. Поделила је, али не дефинитивно, на четири дела, јер говори о зими, лету, јесени, цвету, Снешку Белићу... Интересантно је да у њеним песмама нема бола, усамљености, безнађа. Свега онога чега има у њеном животу. Песме јој одишу јасношћу, детаљима, пречишћеном лепотом. Као што је песма Снешко Белић где он „поносно са сламним шеширом на сред улице стоји... Попут човека гладан са мрквом зими пркоси.'' Да, и тај пркос малих ствари према великом свету и то је оно што карактерише њену поезију. У песми Лов, нема ни трага крви и убијања. ''Тамо амо, цик и цак крила шарена лете Поље широко, једна девојчица трчи ловећи лептира. Дете пружа руку али лептир одлете - тамо далеко... Као и њени снови, снови једног одраслог детета... које се сећа рингишпила где је седела давно као мала, и одаје му почаст једном песмом; ''Пом, пом, пом, чије се негде стари рингишпил. Справа поцепаних крила давно ислужен, Грлећи децу која су срећна Била ту. Сади на трави покидан Он спава Зелене боје,

31


баш као и тај пролетњи дан.“ Ту су и пропланци, пролетњи мирис, али и градска врева: ''Аутомобили јуре, Тамо овамо сирене не престају, пешаци носе гомиле воћа, првог пролетњег.'' Ова збирка заслужује пажњу јер се између плавих, загасито плавих, ненаметљивих корица крију заиста вредне, јасне исто тако ненаметњиве песме које на сву раскош и неумит живота једноставно слежу раменима на прави, овде лепо примењен, песнички начин. Београдски круг кредом - Лист Друштва Књижевника Београда брoj 6, април 2019. године Издавач: Друштво Књижевника Београда За издавача: Зоран Илић Главни и одг оворни уредник: Зоран Илић Заменик г лавног и одг оворног уредника: Анка Станојчић Уредништво: Зоран Шкиљевић, М илош Настић Лого: Станко Јањушевић Тираж: 100.

Контакт: drustvokb@g mail.com ДКБ блог: www.drustvokb.bl ogspot.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82 БЕОГРАДСКИ круг кредом : лист Друштва Књижевника Београда / главни и одговорни уредник Зоран Илић. - Год. 1, бр. 1 (мај 2018). Београд : Друштво Књижевника Београда, 2018(Младеновац : Пресинг). - 29 x 11 cm ISSN 2620-0236 = Београдски круг кредом COBISS.SR-ID 264014348

32

Profile for Prozaonline

BEOGRADSKI KRUG KREDOM - broj 6  

BEOGRADSKI KRUG KREDOM - broj 6  

Advertisement