BEOGRADSKI KRUG KREDOM - broj 11 by Prozaonline

Број 11, јун 2020. Београд Лист Друштва Књижевника Београда ISSN 2620-0236 ВЕРА ПАВЛОВИЋ

Биографија

Вера Павловић, рођена 10.09.1951. адвокат по професији, синкретичка жена, песник (аутор делимично објављене збирке песама „Накит за цареве“), писац кратких прича (аутор делимично објављене збирке „Писма Јуди Искариотском“), добитница три награде „Сцена Црњански за

кратку причу“ 2003., 2007., и 2011. Добитница је награде „Златни стих“ 2016. за песму „Ветрови самоће“. Живи и ствара у Београду. Пише свој први роман „Путовање погледом у зеницу Бога“. Овај број „Београдског круга кредом“ посвећује свом вољеном брату Александру Павловићу. Овим путем жели да изрази захвалност професору Мирославу Печујлићу (касније декану) који јој је отворио врата живота. О КЊИЖЕВНОМ СТВАРАЛАШТВУ ВЕРЕ ПАВЛОВИЋ МИРЈАНА НОВОКМЕТ ИЗМЕЂУ НАГОНА ЗА ЖИВОТОМ И НАГОНА ЗА СМРЋУ

Коначност човековог живота и неизвесност пред вишом силом, која тај живот узима, у нама изазива страх, скрушеност и бол, али у најхрабријима и потребу за суочавањем са оним што у људском уму још није довољно разјашњено. Сва жива бића која се рађају, живе у различитим условима, више или мање успешно, вечито траже или проналазе свој идентитет, понекад једни друге уништавају, али сваким даном су све ближе своме крају, једнаки пред последњим судијом, и ту престају све разлике и предности које су имали за живота, јер последње исходиште једнако је за све људе. Страх од смрти постојао је у различитим цивилизацијама, иако се однос према смрти мењао. Још у старом Египту постојао је култ мртвих, да би хришћанство донело идеју о вечном животу после смрти, у небеском царству јединородног Творца Неба и Земље, и свега видљивог и невидивог. Међутим страх од смрти није превазиђен. Људи се стално суочавају са тим страхом и изналазе начине да побегну од њега, понекад бирајући погрешне путеве. Потрошачки менталитет, одсуство човечности, сурогати среће, изналажење вештачких рајева, покушаји да се тело одржи у стању вечите младости, попут слике Доријана Греја, све су то начини да се побегне од трагичпног краја, са којим су само највећи песници, филозофи и мистици имали снаге да се суоче, покушавајући да буду ближе тајни Божанског наума. Поезија и проза Вере Павловић потврђују оваква размишљања, и то је био повод да есеј о њеном стваралаштву започнем оваквим уводом. Јер стваралаштво Вере Павловић је сво у јаким контрастима живота и смрти и њиховог прожимања. Само највећи књижевници као Е. Алан По, Чехов или Достојевски, успели су да на тој танкој линији вечитог сукоба изнедре бисере литературе. А Вери је управо то пошло

за руком, јер је њена оданост перу безрезервна, а њена способност да уочи и сагради прозне слике вредна пажње. Са својом антологијском причом о идиоту, Вера Павловић улази у најдубље структуре човекове личности, открива суштинске пориве битисања, открива крхкост границе између живота и смрти, на којој је живео главни јунак приче, кроз чији се живот преломила сва трагедија, али и лепота коју у себи носи живот. Јер, идиот се није плашио смрти. Није се плашио смрти, јер никада није ни живео. Презрен и одбачен од других људи, он је ипак осећао пулс живота, жељу за лепотом, Сунцем, небом, птицама, јер је то била његова једина радост. У космичком смислу, он је био живљи од осталих, растерећен свакодневних брига, неспутан и дивљи. Јер у космичким размерама, смрт не постоји. У томе је снага и непоноивљивост ове приче, која је као изрезбарена од племенитог садржаја књижевникове душе, којим Вера Павловић обилује. У Верином стваралаштву огледа се ширина словенске душе и човекољубље. Мало ко би о презреном и одбаченом створењу написао причу, и то какву, а Вера Павловић је у томе успела. Причу са чеховљевском атмосфером, доследна правилу да пушка окачена о клин у првом чину, у трећем мора да опали. Брижљиво одабрани детаљи и описи, присуство поетског у прозном, свеобухватан поглед на свет, али истовремено и оригиналност којом бира своје књижевне мотиве, сврставају њену литературу у сам књижевни врх, где припада и њена поезија, врло рафинирана, са обиљем снажних песничких слика. Јер њено писање прожима снажан дух, снажно осећање, али и промишљање о скривеним замкама људске судбине, о трагичним путевима, али и о лепоти и радости живљења. ПИСМА ЈУДИ ИСKАРИОТСKОМ

СВАKО ОД НАС ЈЕ ЈУДА ИСKАРИОТСKИ: Сваkо је издао нешто и неkог, тиме и самог себе ЈАГОДЕ

Живот је тесна ципела - или је носиш и направи ти жуљеве и изобличи стопала или је одбациш са олакшањем. Живот је болно сазнавање овешталих истина, које је тешко прогутати не само зато што су ужасне саме по себи већ и буђаве због свих вечности у којима су постојале, и упрљане бљувотинама свих давно мртвих грла

која су их повратила Причу која следи написала сам у предвечерје овог лета седећи на тераси, осећајући далеко, али стално и нежно присуство једне беле руже, чија је судбина засад неизвесна.

Било је то у мају. Имала сам седамнаест година и била пуна ватре и пламена, скоро лудачке жеље за животом, љубави и мржње. Несавршеност овога света је изазивала у мени стално и јако гађење са којим сам се навикла да живим. Била сам све, цео људски род, била сам Ева пре него што је узбрала јабуку; и у њој је умро неки геније кад је појела забрањени плод. Нисам ништа знала о животу и смрти, о љубави и мржњи, о чудним дивљим страстима, о несхватљивости битисања, нисам о томе ни мислила, имала сам само седамнаест година и брала сам јагоде за свог брата. Био је мај и луда и тајанствена, нежна и неуништива ватра пролећа лизала ми је уз боса стопала и голе листове и пролазила сам кроз те, скоро видљиве пламенове недодирнута. Имала сам седамнаест година; мај је за мене био само месец у коме има ружа и брала сам јагоде склањајући листове рукама и пред очима сам видела само зеленило лишћа из кога су ненадано искакале црвене звезде које су мирисале као нектар и као амброзија и као јагоде и стављала их у корпу коју сам вукла са собом и која је мекано налегала на земљу, топлу и још по мало влажну од росе. Целог божјег дана сијало је сунце и осећала сам како ми је коса топла кад бих додирнула теме руком. Сагињала сам се и усправљала на сунцу и брала јагоде и кад сам се последњи пут усправила поред мене на земљи је лежала корпа пуна првих зрелих јагода те године, био је мирисан и тих сутон, сунце је залазило а ја целог божјег дана нисам ставила ни једну јагоду у уста, нити сам била жедна јер сам тако волела свог брата и нисам хтела да га лишим ни једне једине јагоде. Брала сам руже, црвене тамне као крв на месечини, у белом сутону, млакој летњој вечери у близини реке, мрак је бивао све гушћи и гушћи. Тада, на повратку кући, док сам у кожи још носила додир сунца, док сам седела у расклиматаном и прљавом трамвају, сабласно осветљеним само једном слабом, жутом и прашњавом сијалицом, гледајући сва та бледа бела скоро модра лица града и његових људи, мислила сам о томе како ће мој брат јести јагоде. Прала сам судове, када је ушао у кухињу. Чинија је била на средини стола. Рекао је: - Гле, јагоде! Послужићу другове - узео чинију и изашао на терасу и позвао своје будне

младе витке поцрнеле другове, и они су сви били веома будни и смејали се и јели јагоде хитро пружајући руке ка чинији, руке дечака, који још нису били мушкарци, а нису више били ни деца и стајала сам мирна и непомична гледајући све те руке, које су брзим покретима грабиле јагоде. Отишли су и остала сам сама са чинијом која се белела на другом крају терасе, спуштеном немарно на столицу, коју је неко заборавио да унесе у собу и због даљине и мрака нисам видела црвене мрље и барицу сока на њеном дну. Прве јагоде ове године, мислила сам. Прве јагоде ове године које сам брала сагињући се и усправљајући се под сунцем, док ми је сунце бацало зраке на леђа у прегрштима, и ти мекани топли нежни удари сунчевих зрака су постали тупи и мукли ударац и још одмах иза поднева, још много времена пре него што је сунце зашло и поред мојих ногу лежала мало укриво на земљи корпа првих зрелих јагода те године када сам сазнала све, све о љубави, све чак и о томе да ћу умрети једног дана. ЦРНИ ЈАГУАР ПРИЧА О НЕУКРОТИВОСТИ

Мој отац је заменио стан за већи и ми из центра Берограда дођосмо на Дорћол. Била сам девојчица и мој први сусрет са Дорћолом био је осећај да је нека тамна сенка пала на мој живот, што се касније и потврдило. Тада смо становали близу Зоолошког врта и ноћу се чула рика лавова. То ми јер било ван памети, та ноћна рика лавова, а није ни дању било много боље, у та времена, кад живех на Дорћолу. Често сам ишла у Зоолошки врт, нисам се бојала, само сам размишљала гледајући трошне решетке изједене годинама. Гледала сам сову у очи, лавове, псе, вукове, тигрове, срне, зебре. И онда стигао је у Зоолошки врт црни јагуар. Био је у једином сигурном кавезу, блиставо црн и гибак до невероватног. Кад сам га погледала у очи схватих: неукротив је. И био је. Тако се кретао, тако је мислио. Нису га занимале ни блиставо челичне решетке, ни људи, ни храна. Само је једна мисао била у очима и глави црног јагуара: слобода. Само о томе је мислио. Тако је јако зрачила из њега жеља за животом, да се мало ко усуђивао да застане поред његовог кавеза. Чак ни ја, чиста духом и телом, нисам могла дуго да издржим зелену ватру која је зрачила из његових очију. Он је мислио само о слободи. Видела сам га два-три пута и увек је био исти: неуокротивост... Често сам мислила о њему, и онда једног дана прочитах у Политици: црни јагуар убијен у бекству из Зоолошког врта.

Знала сам, знала сам то. Ниcу га могли укротити ни уништити сан о слободи челичним шипкама и када је побегао, убили су га. Често мислим о црном јагуару. Разумем га. И ја сањам, сањам о слободи. Данас ја имам живот иза себе. Људска је прошлост понекад као невољено дете, које свуда са собом водите за руку. Кад бисте ме срели на улици, рекли бисте: обична жена. Али, ја имам свој сан, сан о слободи. Ћутим и о томе никад не говорим ником. Али тај сан, тај сан о слободи, коју ћу досегнути једног дана, то сам ја. ЗОРАН МАОДУШ МОЈОЈ ДОБРОЈ ВИЛИ

ВЕРИ ПАВЛОВИЋ МАОДУШ

Ти си моја небеска лагуна, моје узбуђење и мој мир; ти си моја уздрхтала струна са душом бескрајном к'о свемир Ти си моја будућност и моја магија, ти си ми стварност, маслачак жут, иза мене стоји само бестрагија, испред си ти - да ми покажеш пут. Ти си ми звезда у ноћној тами, крило што ми омогућава лет, твоја љубав не да да будемо сами, кад урликнем песмом на мрски свет! Ти си мој облак и моја кабаница, у олуји живота - спасилачка бова, ти си моја златна рибицаобожавано биће у акваријуму снова! Ти си ми досад недоживљена жеља, несебична љубав што ме новог рађа, моја мирна лука и трачак весељамоја добра вила у црнилу безнађа! Ти си ми небеска лагуна, моје узбуђење и мој мир, ти си моја уздрхтала струна, плаветнило неба и бескрајни свемир... НА ПОЗОРНИЦИ

Ја, кловн, полумртав од глади, ја ћу вас, господо, вечерас засмејати. У моме срцу, пуном пораза и горчине, има места за толико шарених конфета

да цела сала буде засута њима и да их годинама, после, налазите по џеповима. У моме срцу, господо, има гомила свилених марама, лакших од ваздуха, мекших од свиле, довољно свилених марама, господо, да би се све ваше љубави покриле. У мојим очима, господо, има толико сунца да су се све моје љубави огрејале и топлих руку ме остављале. Клањам се, господо, гледајте у моје шарене лаже, смејте се, децо, ја, кловн, полумртав од глади, ја ћу вас, господо, сад засмејати. На позорници кловн сам, у шареном оделу, смеје се и погледом обухвата салу целу. И види један крај другог седе дирљиви призори људске беде: невољена жена, преварен муж, нежељена деца, девојчице које су постале жене, уплашене и пробуђене за живот у невреме, већ остареле, старци, којима ће једино смрт у походе доћи. Ја, кловн полумртав од глади ја ћу вас, господо, сад засмејати. ВОЛИМ ТЕ

Волим те као пољубац спуштен лагано на склопљене очне капке (нежнији додир од крила лептира). Волим те као пољубац у угао усана у топлину длана.

ЈЕДНОМ

Једном ћу у пустињу жуту и бескрајну отићи и тамо са сунцем на пешчаним дунама љубав водити. И ако се сутрадан сунце не појави пламене птице у тами моји ће гласници бити и својим телима на небу исписати да га је моја љубав сагорела. НАКИТ ЗА ЦАРЕВЕ

Да ли ћу икада на руке црвене наруквице смрти ставити, да ли ће ме много, много болети, да ли ће ми лепо стајати од крви црвене и меса покиданог, једини накит ће бити што ћу са собом понети. А када умрем? У тесан гроб? Нећу! У пустињу ми тело донесите, нека лавови од мене гозбу направе и нека ми кости на сунцу пустиње избеле ИДИОТ О РЕЛ

Сасвим на крају села, тамо покрај разрушеног млина, пола сата хода од најближе напуштене куће, становао је О Рел. Живео је сам. Шушурило се по нашој варошици да је О Рел био копиле младе апотекареве жене Ане Шварц (танана, црна жена, истовремено исувише млада и исувише стара) и управника рудника Милутиновића, чувеног Дон Жуана, који се није раздвајао од свог абоносовог штапа са куглом од белог оникса и од својих елегантних сивих одела и белих гамашни. (Признајем, имена су необична, али у нашој малој варошици Пек је исијавао своје злато на сунцу и по шљунковитим, глибовитим плићацима и из белог света дођоше разни људи да му га отму. Долазили су елегантни инжењери Пољаци са својим прекрасним женама и плавокосом децом и често је понека Циганка или жена, која је спремала по кућама, рађала дете плавокосо. Ту копилад су сви звали Јазерски. Дођоше и Немци, Италијани, Аустријанци, а дође и мој прадеда, Јулиус Антониони. Слушала сам га како умире у једној хладној, плаво окреченој соби од рака на грлу. У соби је владала тишина, био је само он у њој чекајући

госта, који је на крају и дошао по њега, али пре тога је исповедио свештенику, у летњој тами сам га слушала седећи на дрвеним степеницама, којима се силазило са веранде, пре тога је исповедио свештенику да је убио једну жену и то сазнање је било обично у летњој тами и тек после, кад сам одрасла, схватила сам да је он убица. Благословене летње ноћи, земљо којом ходамо и која нас никад није одбацила. Благословена тамо, крило ноћи, мајко! Сачувала те је земља, О Рел, на коју те је мајка спустила (није било важно што је то Ана Шварц, апотекарева жена, исувише млада и исувише стара), та жена покидане крваве утробе са дететом између ногу, повезана са тобом крвавом слузавом пупчаном врпцом, није дала имена док те је рађала, О Рел, она ти је само давала живот на поклон. Вукла се дахћући, као животиња. И оставила те у папрат умотаног, та жена на смрт уморна, та жена, која се када ти је сунце први пут обасјавало лице, смешећи се жалила на лагану главобољу. Нико није знао да се ваљала у крви испод перјаног јоргана, бљештаво беле свиле и превише уштирканих чипака. ***

Тама и плакање. У углу на гомили грања спавала је она. Нисам знао да је страшна. О страшни мириси мога детињства, о ужаси старости. У тој соби,све је било трулеж и старост и умирање. Растао сам на ђубришту, заривен као семе у трулеж, а оно што је давало наде било је плаветнило, плаветнило бескраја неба, а понекад сам видео и облаке. Плаво и бело а једном када је старица умрла, открио сам да постоје врата на изби у којој сам постојао и измилех на сунце, о небо, о богови. О Рел је живео у млину поред Пека. Имао је плаве очи, бистре и бескрајне. Сви су мислили да је идиот и то мишљење је остало и онда када су О Рела одвели у лудницу јер је ударио каменом једну плавокосу Немицу која је хтела да се окупа нага крај напуштеног млина. Нико није знао да је О Рел хватао птице гађајући их каменом. Ако би им само сломио крило, остајао је крај њих и хранио их и чувао и гладио им перје и доносио би им воде, све док не би угинуле или побегле убогаљене. О Рел није знао да је икада позледио некога. Целе ноћи док је плавокоса дивота издисала, целе ноћи док је хроптала у ропцу обливена крвљу и сузама, целе ноћи је О Рел гладио њену плаву косу, влажну од купања у Пеку и зноја самртнице. Нико није знао, сем мене. Једна мала Циганка је увек доносила пуне корпе црних, бљештавих купина. Тог летњег дана јела сам их на тераси заклоњена од

погледа. Сунце је бљештало, чула се блех музика и помтуло бубњање добоша и лимени пљесак чинела дуго је лебдео у ваздуху. Погреб моје тетке Антоније је био нестваран у летњем дану, музика је јечала и ћутљива гомила људи у тамним оделима се губила у ваздуху који је титрао од жеге док су замицали према гробљу. Небо никада није било тако плаво. *** Тама и трулеж. Смрт и лудило. Ужас и крици. Богови. Оно што даје наде то је плаветнило. Видим небо и облаке. Плаво и бело. МАРКО МАТИЋ

Марко Матић је рођен 11. априла 1996. године у Лозници. Основну школу je завршио у Коренити. Своје образовање наставља у Богословији Светог Саве. Сада је на основним студијама на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду. Члан је књижевног клуба „Сцена Црњански“. До сада је издао једну збирку поезије, под називом ЗВЕЗДЕ НА ЈЕЗИКУ. Добитник треће награде на деветом међународном фестивалу „Душко Трифуновић“ и прве похвале на „Мајским сусретима“. ЉУБАВ

Не заборави ме! Када зиме оставе траг На нашим телима А лед се увуче У крвоток и срце

Твоје ће усне мене клати Речима тупим: „Не спомињи ме!“ УМЕТНИК

Изврнути свет Изврнуто гледам И трчим кроз њега наг Белину снега Стопе ми топе Остављам за собом траг КАКО ЈЕ ЧОВЕК ПОСТАО ДРВО

Устанем тако пре свитања извучем сунце из бунара и умијем се зрацима који ми запале лице док не изгори мртва кожа отврдла од сна и ноћи онда кроз нову младу кожу погледам небо отресем оно мало звезда загубљених у праскозорју сакупим их у неокрпљени лонац и скувам чај од маште и бескраја тако окрепљен одем на реку ловим сопствени одраз у води док не ухватим блентави поглед и у сласт га поједем остатак дана шетам по шуми и качим осмехе по дрвећу док се цела шума не зацерека мом одрвењеном изразу лица онда се укореним на каменитој земљи и жилама цепам стене црпећи из њих чврстину живота руке почнем да пружам ка Небу док ми се ветар не поигра разгранатим наручјем и почне да шапуће своју поему како се ближи ноћ кожа ми постаје све тврђа и опорија а мрак ме закриљује својим покровом све док се не тргнем и ухватим себе да сањам припијен уз земљу над којом јече звона...

ГОРДЕЉИВАЦ

Пристао Сам бићу гордељивац подићи ћу поглед високо изнад ништарија које нису достојне Мога присуства када прођем улицом а неко Ме поздрави окренуЋу главу на другу страну и префињено одмахнути руком на целоме свету Ја сам најмудрији ма шта мислили о ономе што говорим Моје су речи слатке и нежне а жене воле када им на ухо шапћем јер сам Ја песник најбољи забраниЋу Сунцу да шаље зраке кроз прозор Моје собе јер не може оно сијати тамо где станује неко сјајнији од Сунца и лепши од сваке твари ништавна су дела која Ја нисам начинио а под Мојим пером настају такви стихови да лепше нико није написао о како волим Себе када бих могао сам Себе бих оженио и остатак живота провео рађајући децу са самим Собом која би наравно била Ја тако би свет био савршен пун Мене ова земља би била успешнија када бих је Ја водио руља би Ми одушевљено клицала а Ја бих седео на једном високом балкону и делио правду пристао сам бићу гордељивац али крхко срце не би издржало да поред љубави према целоме свету заволи и себе

не желим гордост није то за мене радо је препуштам другима јер овај човек заувек остаје Божији слуга и више ништа… ЦИГАНОЧКА

Зашто си тако лаконога црноока играчице? Можда да би ме нервирала и навела на грех да те украдем од газде који те тако љубоморно чува, или да ме доведеш до лудила док опијен твојом игром дајем и последњи стих за бокал вина. Мајка ти је рекла да не долазиш више кући, хранитељко породице, када је чула да плешеш међу прљавим столовима у крчми пуној мемле и пијаних пропалица, а није знала да твоји покрети вреде више од свег новца, да сликаш својим телом у простору и ствараш уметност. О да те само срео неки дебели кореограф док се смуцао по биртијама тражећи пропале глумце, открио би звезду која је једино светло у болној кафанској тами, и одвео те негде далеко, да играш у хаљини белој пред богаташима и господом. Била би то дивна прича о животу. Да се лепе ствари ретко догоде, размишљам док гледам како играш и тераш ме да испијам сваки твој покрет и поглед ватрени који ме све више увлачи у сопствене лажи. А једина истина је да смо нас двоје ту, на размеђу славе и пакла, и чинимо ствари на које нас је живот проклео:

ти играш да би живела, ја живим да бих писао! HЕЗНАНКА

Верујеш ли прелепа незнанко, да те могу заволети тако силно, како те нико није волео, тако силно, да ћеш схватити, да песници љубе јаче од свих варалица. Верујеш ли, да те могу на крилима маште одвести далеко одавде, далеко од опаког света, опаких људи и звери, и чувати од свих опасности својим најјачим оружјем – својом речју. Дозволи да ти покажем звезде, древне мапе, по којима плови љубав, пођи са мном у свет лепши од сна, свет, у ком царује песма. Не говори ништа, прелепа незнанко, само ћути и пусти ме да лажем, док себе не убедим, да си ти једина коју желим; допусти, да на твом прелепом лицу кистом своје маште насликам лице, које ми значи више од твог, лице оне, коју заиста волим. ГРЕХ

О, зар сам те вечери морао кренути сокаком тамним у ноћ бескрајну, у ноћ хладну и очајну, где провејава грех и смрт? А да сам само претходног јутра кренуо узводно, зраком спасења, ка Источнику хладном и слатком, био бих сада тамо, где нисам, и не бих био оно, што јесам, тада бих те волео нежно и чисто, само да нисам морао кренути сокаком тамним у ноћ бескрајну. ЕКСЕР

Усправан, горд, тупе и празне главе, а са друге стране оштар, чека у реду на Своју функцију, са које неће лако отићи. Када једном дође

Његов пријатељ Чекић закуцаће Га тако дубоко, да Му ни празна глава више не вири, а Он ће се тиме наслађивати. Тако ће дуго да чами у дубоким порама друштва, мислећи да ће ту вечно остати. Али када се најмање нада, доћи ће неки Пајсер, из друге кутије алата, и с` тешком муком Га ишчупати са положаја, а иза Њега ће остати рупа, која се никада неће напунити. А он, сав крив од вађења, бачен на сметлиште, заборављен од свих, сећаће се дана када је био Ексер, а не ексер, к`о остали сви. ШОАХ

У возовима без реда возе се милиони, у безбројним вагонима, са знаком древног царства, са знаком срамоте и понижења вози се смрт. Где си Господе? Да ли си наизад напустио народ Израиља, после толико столећа? Далеко од Земље Обећане, Земље у којој теку млеко и мед, Твој народ је у прогонству, у земљи, у којој тече само крв. Где су меноре Божије премудрости? Згажене су и спаљене, као и синагоге, а Давидова звезда је постала символ страдања и смрти. Пасхе су наше крваве, Халели се претварају у вапаје, Тора и Талмуд су згажени, рабини дају последње поуке пред одлазак у наручје Авраамово, а ми кличемо: ,,Сети нас се Господе!“ Тромо се вуку возови без реда и одвозе Изабрани народ

у непознату смрт, на нашим уснама непрестано је Шоах, док кроз ноћ одјекује: ,,Јахве је пастир мој!“ Возе нас као јагањце на клање, а ми се питамо, да ли да отворимо уста своја, да ли треба плакати над животима, који су изгубљени нашим рођењем, само зато што смо Израиљ? НЕ КАЗУЈТЕ

Не казујте знам ја добро ко сам задојен сам млеком из гусала и надахнут животворним духом што се крије у песми свирала растао сам уз тутњаву ратну успављиван причама о борби и стално ме изнова учили како да се отаџбина воли мила земља проклете судбине заливена крвљу и сузама завијена сва у црно платно удовица и жалосна мајка колико је деце испратила са огњишта у крваве борбе а колико великих јунака са бојишта право у стихове... Не казујте знам ја добро ко сам и дично ћу говорити свима Србија се не брани осмехом Србија се брани гробовима! I Смејмо се сопственом страху од живота по улицама натопљеним крвљу подигнимо барјаке високо високо изнад одрубљених глава и преломљених костију јагањаца наш је живот у љусци јајета у клепету звона и звиждуку косе

после чијег замаха заувек падамо подигнимо очи к Небу пљунимо на своје грехе погазимо злобу и насмејмо се у лице страху од живота пре него што постане вечан. II Мистеријо под хитрим прстима узимаш ми радост из очију и одвлачиш у сломљена ребра и тек што сам очи изгубио у вихору на рањеној земљи однесе ми и душу и разум један жубор завичајне реке а над њом се пролама вапај васкрслих јунака пробуђених песмом воде и камена. III Прекрстили смо крстове осолили со и уплашили страх још нам преостаје да усрећимо срећу онда у миру можемо умрети животом док нас неко не пробуди и каже нам да смо деца. БРАНКУ

Поносно стојиш крај свога гроба и гледаш како над њим цветају стихови које развија ветар Орфеју српски заувек заспали под дрветом добра и зла нема ко да те пробуди а ти си будио многе љубави ако би неко и покушао само би узалуд дозивао слободу заточену у кавез пролазности опевао си седам мртвих песника

а ко ће тебе опевати песниче неумрли ко ће ти исплести венац мирисан и вечан као твоје мисли прошло је више од пола века а до нас још увек исте сумње сежу да ли те је убила реч прејака или конопац који песницима неке тајне силе о вратове вежу? СУИЦИД

Црне птице суицида круже ноћу над градом ко ли ће ноћас издахнути живот? ко ли се предати ништавилу? ми нисмо ништа ново у свету који нас срдачно грли и гуши разапели смо кожу у шуми да је ветар суши и шиба неће нас она спасити од зиме него дрвени капут и земљана кућа Велики људи проклетог соја гурате нас у пропаст саму да од облака не видимо Сунце као да смо рођени за таму док нам црне птице суицида весело цвркућу над главом. ОЛИВЕРА ШЕСТАКОВ Оливера Шестаков је рођена у Панчеву 19. септембра 1963. године. Завршила је Девету београдску гимназију и дипломирала на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, на хидротехничком одсеку. Такође је сертификовани инструктор јоге. Живи и ради у Београду. Објавила је до сада пет збирки песама: У МОМ ПОГЛЕДУ, два издања; МОЈЕ ДУШЕ РИМЕ, два издања; НА ТРАГУ СВЕТЛОСТИ; Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме и ДО НЕКАЗАНОГ. Оливерине збирке песама су духовне целине кроз које дише мисао и љубав. У мисаоној лепоти

стиха је снага њене поезије. У поезији Оливере Шестаков осећа се лепота нежног певања које краси човекову душу. У њеним књигама преовлађују мисаоне и љубавне песме, али су заступљене и остале врсте лирске поезије.

Пише и хаику песме, које су објављиване у зборницима и часописима хаику поезије у земљи и иностранству (Јапан, Немачка, Пољска, Аустрија, Хрватска). Члан је Књижевне заједнице Југославије, Савеза књижевника у отаџбини и расејању, Књижевног клуба „Иво Андрић“ из Земуна и Друштва књижевника Београда. Песме су јој објављене у преко 100 међународних и домаћих зборника поезије, антологија и лексикона, од којих су многе похваљене и награђиване на књижевним конкурсима. Превођене су на: руски, енглески, немачки, италијански, холандски и арапски језик. Пет препеваних песама на руски језик налазе се у зборнику савремене руске поезије и прозе AУТОРИ XXI века, објављеном септембра 2019. године (Издательский проект ЛитКульта, www.litcult.ru). Збирка песама „Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме“ добитник је Књижевне награде „Милорад Калезић“ коју додељује Књижевне заједница Југославије за најбољу књигу објављену 2017. године. Збирка песама ДО НЕКАЗАНОГ објављена је као награда коју издавач Креативна радионица Балкан додељује Најаутору, а према гласању песника - аутора Зборника савремене поезије и Зборника хаику поезије, објављених 2018. године у издању КР Балкан. Књига је била

у конкуренцији за Награду града Београда у области уметности - књижевност и преводно стваралаштво, за 2019. годину. ВРЕМЕ ПРЕД ВРАТИМА

Ослушкујем време како тананим прстима гребе на моја дрвена врата. Не пуштам га да уђе у собу, тиха сам као ноћ, да помисли да нисам код куће. Нека дође када заборавим какав је додир лептировог крила на образу и да црвене руже миришу на страст. (Из збирка песама ДО НЕКАЗАНОГ, 2019.) ПЛОВИДБА

Овај бели папир моје је море, на пловидбу ме зове, да тражим Реч. Оловка је јарбол мога брода, до луке сигурне испод плавог свода. Ветар од мојих мисли затеже једра испловљавамо -

у непознато.

(Збирка песама ДО НЕКАЗАНОГ, 2019.) ПЛАВАНИЕ

Бумага белая это моё море, манит меня поплыть в поисках Слова. Карандаш - мачта моего парусника, к гавани надёжной под синим сводом плывя. Ветер мыслей моих натягивает паруса.

И мы плывём - неизвестно куда. (Антология AВТОРЫ XXI века, Россия, 2019.) У ВАТРИ РЕЧИ ПОД ЧЕЛОМ

У спомен на Бранка Миљковића (29.01.1934.-12.02.1961)

Узалуд је будиш, своју окамењену птицу, на небу без кавеза. Орфеј у подземљу на улазу у Ватру и Ништа, кроз капију времена зла. За Тебе Бол и Сунце у исто се претварају: у љубав и вечност којом Песник тече. У празнини између прстију Порекло наде си тражио, са ожиљцима од звезда на коленима. Са Ватром у свакој речи и дану и сну, са наслућеном песмом птице у камену, кратак је био пут до Ништа. А ноћ Те сада свуда тражи: у маленом шареном цвету, у лавежу паса, мирису пољана и шума, на зиду плача, у почетку сна. Јер Твој сан је био по мери ноћи, а песме мразом на стаклу исписане о злу побеђеном, које под новим злом почиње да цвета. Изниче из тог цвета одјек бола и реч помешана са ветром, док у Твојој Крви која светли траже спас. Нека те ноћ оплаче звездама као сузама, као Твоју безвремену птицу - зеницу неба, јер си знао да ће једног дана поезију сви писати.

(Збирка песама ДО НЕКАЗАНОГ, 2019.) НЕ БУДИ МЕ

Не буди у мени титраје старе, ни љубав чисту, годинама свелу, не вади са дна старог ормана сећања свилу белу. Не заводи ме дахом времена прошлих и пролећног лахора у коси, још топле рукавице нежности твоје носим. Не буди Месец сјајни, што плиму у мојим венама ствара. Нежност у гласу срце ми рани. Бродови бола ту још стоје насукани. (Збирка песама Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме, 2016.) НОЋ ЗА ЉУБАВ

Остани ноћас са мном, ма ко да си, крај мог тела снена, додирни ме нежном речју, дај ми само оно чега нема. Ко год да си, остани ноћас са мном, загрљај ми подари, а што ће сутра све бити златни прах, не мари. Помилуј ме по коси и кажи реч што љубав значи, па нек буде као светла зрак, што га јутро на прозор качи. Додиром што гори удах ми у уздах претвори,

учини да нестану и питања и одговори. (Збирка песама НА ТРАГУ СВЕТЛОСТИ, 2016.) ДА НАМ ЈЕ

Да нам је да заспимо као близанци у мајчиној утроби, што исте снове сањају, као коштица у брескви која сања летњи пљусак после жеге. Да између тебе и мене буде само дах са укусом багремовог меда на непцима. Оставили бисмо само бол на прагу, да чека свитање у финој паучини нежности, у довратку нашег дома. (Збирка песама ДО НЕКАЗАНОГ, 2019)

Београдски круг кредом - Лист Друштва Књижевника Београда брoj 11, Јун 2020. године Издавач: Друштво Књижевника Београда За издавача: Зоран Илић Главни и одговорни уредник: Зоран Илић Заменик главног и одговорног уредника: Анка Станојчић Уредништво: Зоран Шкиљевић, Милош Настић Лого: Станко Јањушевић Тираж: 100.

Контакт: drustvokb@gmail.com ДКБ блог: www.drustvokb.blogspot.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

82 БЕОГРАДСКИ круг кредом : лист Друштва Књижевника Београда / главни и одговорни уредник Зоран Илић. - Год. 1, бр. 1 (мај 2018). Београд : Друштво Књижевника Београда, 2018(Младеновац : Пресинг). - 29 x 11 cm ISSN 2620-0236 = Београдски круг кредом COBISS.SR-ID 264014348