Page 1

ISSN 2620-1046

U OVOM BROJU: -Intervju sa Goranom Kljajićem, poznatim srpskim satiričarom str. 3 -Vuk Karadžić preprodao stotine starih srpskih knjiga strancima str. 8 -Priče, pesme, aforizmi, tekstovi

Промоција Балканског (Београдског) Троугла у Градској библиотеци у Крагујевцу децембра 2018. Године


БАЛКАНСКИ ТРОУГAO Балкански (Београдски) Троугао напокон добија своју физиономију, јасно се позиционирајући у сфери оштре, опоре сатире, у исто време - књижевне, и правоангажоване књижевности. Компромиси све више се смањују, а у овом часопису остају они, који у себи немају страха и који су спремни увек да своје дело бране постојањем или чак и животом. Некоме ти аутори могу да се свиде или не, неко са њиховим ставовима може да се слаже или не слаже, али нико други, сем, баш тих аутора, не сме да проговори оно што сви знамо, али прећуткујемо. Да ли званична удружења која окупљају уметнике било које врсте, требају да стану на страну истине и правде, да проговоре, онда када само фукара ћути. Требају, него шта. Ја и даље стрпљиво чекам када ће званична сатиричарска удружења јасно и гласно рећи да се у Србији полако убија истина и да све више тонемо у непрегледни медијски мрак. Али то изгледа нећу дочекати. Забога, па није ту ништа страшно. Иста је ситуација била и 2012. године - под владавином Демократске странке, али и 2000. - када су нам Социјалисти узимали меру. Опет је дошао моменат да свако ко се представља истинољупцем и критичарем, проговори и устане против свега што се дешава у Србији. О томе треба да проговори уметник ако је посланик у Савезној скупштини, затим, неко у име Београдског афористичарског круга, председници и представници Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. Нема демократије ако влада медијски мрак, и нема напретка ако се истина убија. Ја сам се борио и 2000. године и 2012., али нисам очекивао да ће се све ово и по трећи пут поновити, на овакав начин. Прави уметници морају бити савест овог друштва, ако то нису, онда је њихова уметност веома сумњива. Ангажовано писање најчешће израста на страдању и неправдама које бивају немерљиве. Баш такви су текстови у овом броју Балканског троугла. Храбри, истинити и бескомпромисни. Они бивају опомена сваком систему и свакој владајућој странци, кроз позив да се напокон седне и да се, за свагда, поставе темељи демократског друштва. Разговори су неопходни на свим нивоима. И при самом врху републичке власти, као и између власти и опозиције, али и представника уметничких удружења, књижевника, сатиричара, музичара... А у међувремену да се ствара из дана у дан, храбро, истинито и надасве талентовано. Уредник

2


INTERVJU SA ИЛИ БЕЗ ПОВОДА САТИРА КАО ИСТИНИТО! Разговор са Гораном Кљајићем Горан Кљајић, мајстор прозне сатире, већ више деценија својим талентом осваја праве познаваоце књижевности, а изазива контраверзе код оних, који бивају љубоморни на његов, без дилеме, таленат. Али, мора се признати да и он сам својим књижевним и сваким другим делањем изазива контраверзе и недоумице, па је права прилика да Горан Кљајић одговори читалачкој публици шта јесте а шта није. Б.Б.Т.: Да би се нешто урадило мора се и почети. Какав је био ваш књижевни почетак, шта вас је натерало да пишете и да ли је то већ тада била сатира. Г.К.: Пишем и откад не знам за себе, јер ми неке моје саставе, из неких младих дана, препричавају, а ја их се уопште не сећам. То, истина, не значи да ја имам успеха, од самих својих почетака писања. Напротив, за неке мале успехе, дебело и дуго сам се помучио, а и ово што сам остварио – у смислу знања о мом делу – није нешто пуно. Наравно да нисам писао сатиру као основац, али јесам «филозофирао», тј. давао неке нетипичне одговоре, кроз некакве своје саставе. Ни касније нисам писао сатиру, за то је потребно добро образовање, солидна памет и уз то, животно искуство. То значи, требате бар да дођете до тридесете да бисте осетили проблеме света и горчину живота. Значи, шта сам писао до тада, биле су то неке предприпреме, нешто као социолошко-филозофске полутеме, или новинске приче. Углавном, не висок ни литерарни ниво, а поготово никакав интелектуални продор. Уз побројано, за сатиру је одлучујуће да преиспитујете понуђене одговоре и вредности. А то је олакшано (способном автору) у превратничка времена, каква су ове деценије. Б.Б.Т.: Ви сте сигурно аутентична фигура српске књижевности и сатире. Неки би рекли контраверзна. Да ли се слажете са оваквим закључком? Г.К.: Врло радо бих се сложио, првенствено што нико ништа о мени не говори. Али, да након шаљивог почетка, отклоним самоиронију и горчину, па да искрено кажем: да, ја сам стварно контраверзан, односно, по извору речи, ја одистински оспоравам неке општеприхваћене истине, као обичне заблуде, или манипулацијом (па и државном силом) наметнуте псеудоистине, а пошто нема лажне истине, онда само: наметнуте лажи (као замена за истине).

3


Б.Б.Т.: Појединци вам замерају превелику окренутост националном. Понекад бивате веома оштри према неким народима у окружењу, а опет са друге стране још сте већи критичар сопственог народа. Да ли мислите да има нечег позитивног у овом свету у којем живимо. Г.К.: Да кренем од краја, па кажем да сматрам да је свет позитиван, јер је егзистенција позитивност (непостојање, неегзистенција није ни позитивна, ни негативност, она је нула, ништа, без одредбе, неодређено). Али, ако би нестао свет, или сам престанак појединачне или колективне егзистенције, јесте негативност. Значи, свет има пуно позитивног. Чак и борба против негативног је позитивна. Наравно, ми смо поларизовани, имамо и Бога и Ђавола (да се задржимо на њиховим уобичајеним одређењима). Али зло постоји у огромним количинама, и чему то крити? Нације нисам ја измислио, нити их могу укинути, а углавном није ми то ни жеља. Неки пишу о добром Богу, други да га нема. Постоји сјајна литература маркиза де Сада, а има и морализаторска књижевност која говори о томе како су људи добри, и како само о добрим људима треба писати. На пример, чувени роман Николаја Островског «Како се калио челик», где Павлу Корчагину (главном лику), у казнено-поправном дому, у коме је радио као васпитач, један од младих криминалаца, на дворишту, закоље сина, а он и после тога, наставља да воли људе, да зна да су сви људи добри, да је то само последица лоших социјалних услова у којима је тај млади убица одрастао, и да ће се сви људи једном волити, а он већ сада воли све људе, и зашто због свог сина, да сад он мења тако добро и исправно мишљење. Е, лепо, ја мислим да је то чист идиотизам, и слажем се са Шопенхауером «да је човечанство зло, и да ће такво и остати». Ни Ничеов «Надчовек» (не: нациста, него: човек окренут високим моралним и естетским идеалима), ни Марксов «нови човек», ни некаква «демократска и људска права», неће постојати, то су чиста булажњења, и само ислам каже истину (преко уста ајатолаха Хомеинија, оснивача садашњег Ирана): «Ако убијеш неверника, чиниш му услугу, јер га ослобађаш заблуде!» Па ја тако, колико могу искрено, пишем о овдашим народима и «народима», и типским појединцима међу њима, пробавајући да то дам у некој, колико ми је могуће, бољој литерарној форми. Јер, лагати да зло не постоји, и да неће постојати, и да је могуће да га искорени, југословенска, совјетска, бриселка, вашингтонска, НАТО бирократија, - па тој глупости не придајем никакав значај. На крају крајева, ни хришћани, који су се, наводно, највише у историји «љубакали»

4


(«Љуби ближњега свога», «Љуби непријатеље своје», «Ко тебе каменом, ти њега хлебом», «Ако те удари у један образ, ти окрени и други», и сличне глупости), нису ни милиметар померили људску природу и количину зла. Што су они више причали о љубави, то су баш они, бивали све више зли. Може се пронаћи небројено примера у историји, од почетка хришћанства. А сам Стари завет је опис кога су све Јевреји поклали да би присвојили нешто што није било њихово, а то су оправдали тиме да им је то «обећана земља». Дакле, проблем сам ја што спомињем неке три нације, у ироничним или негативним конотацијама, то је проблем. Плус што о Србима не говорим лепе речи. Оскар Давичо, онај што је написао стих, који у Шумадији знају и најмања деца и најстарији људи, и неписмене бабе (иако не знају чији је, нити знају да је стих): «Ој Србијо, међу шљивама!», е тај писац чудесног стиха, у задњем интервјуу, пред смрт, рекао је: «Не да ми Добрица Ћосић да будем Србин!» О каквим добрим Србима треба ја да говорим? А да уз ово додам, да све што проглашавају «стубовима српства», сматрам баруштином и чистим примером живог блата. Ево, на пример: да ли вам је икад пало на памет да је српска (и хрватска) Библија, чисто лутеранска, и да тако православци (и католици истог говора, и истог превода, само на латиници), дерући плућа и груди, заклињући се у православље (и католичанство), у ствари исповедају лутеранизам? Да ли је? Да ли мислите да је Вук Стефановић Караџић знао старогрчки, па да са њега преведе Нови завет? Није! Знао је, како тако (а уз помоћ Јернеја Копитара и одлично), нешто немачког, па било који немачки превод да је користио, сваки је вукао корен од превода и претумачивања, која је извео над Библијом, Мартин Лутер, јер је он први направио превод на неки од «варварских» језика, при томе не знајући старогрчки, и преводећи са латинског, који је већ био превод са старогрчког. И, онда, ето тог Горана Кљајића, који пише негативно о нашим врлим народима, и величанственим српским умовима! Врло занимљиво. Б.Б.Т.: На којој литератури су изникле ваше сјајне сатиричне приче и романи? Ко су вам били домаћи, а ко страни узори? Г.К.: Искрено да кажем (а прво да се захвалим на ово «сјајне»), нисам написао ни један сатирични роман, мада сам писао неке дуге текстове, који су чак формирали мање књиге. Мој омиљени сатиричар, по начину како га ја читам, је Фридрих Ниче: «Вечно враћање истог», «Воља за моћ», «Надчовек», «Тако је

5


говорио Заратустра», «Антихрист», «Бог је мртав». Омиљени сатирични роман, ми је «житије» «Москва – Петушки», од руског писца Венедикта Јерофејова. Мислим да Сократ и Хемингвеј нису могли заједно да попију, колико је ту главни јунак попио, на једном, релативно, кратком путовању. Ја то кажем: «Пијана Русија бауља кроз историју!» Али, и Ничеа и поготово Јерофејова, сам упознао кад више нису могли бити узори, него само додатни «прозори». Тако да за узоре не знам, јер се из ране младости сећам једино омладинског романа «Дечаци Павлове улице» Ференца Молнара, али он није сатиричан, него дечије тужан. Волио сам и Гвинета Емброуса Бирса са његовим цинизмом, или Данила Хармса и његов фантастични надреализам. Итд, има пуно добрих, да не набрајам. Пошто не могу рећи ко су ми били узори, могу да кажем ко су ми најбољи: Платон (као књижевник) и Шекспир. Најбољи романописац је Толстој, али више волим Сервантеса. Веома волим Гогоља, и од Руса, за мене, он је најбољи, не зато што је најквалитетнији (естетски), него што је најдубљи и најпроницљивији. И задњих година, потпуно се слажем са Виљемом Фокнером, који је на питање «Кога сада чита?», одговорио: «Сваке године читам увек исто, а то су само најбољи: Достојевски...» (и остале четворице се не сећам). Код мене су то: Фокнер, Достојевски, Набоков и претходно поменути. Б.Б.Т.: Веома сте оштри према званичној сатиричарској сцени, било да је то у Србији или можда негде у окружењу. Како доживљавате БАК? Ако је све тако лоше код њега, да ли има и нечег доброг? Г.К.: Баљков афористичарски круг (БАК) «не доживљавам». У књижевности можете имати однос спрам појединих автора, а не можете се односити спрам некаквих удружења од 200-300 људи (мање или више). Ту се онда не ради о књижевном деловању, него о фолклорним друштвима. Нешто као гусларска удружења, у којима сви исто гуде, без икакве књижевне вредности и било каквог помака. Сем што ови «гуде» на кратку форму, али у таквој количини, да је једнако неподношљиво као и отрцано гуслање. Дакле, код њих не видим ништа добро. Што се тиче Београда, колико ја знам, нема значајног сатиричара, мада има пуно људи који се тако представљају. Али што рекао народ (знајући и предвиђајући такве): Пуно бабица, килава деца. У Сплиту, веома ценим двојицу писаца новинске сатире, а то су Виктор Иванчић и Борис Дежуловић.

6


Б.Б.Т.: Да ли се може бити друштвено прихватљив писац и у исто време геније за одређени књижевни жанр? Г.К.: То је различито у различитим добима, временима, културама, језицима и народима. Имамо, на пример, Русе, где су, уз одређене, рецимо, мање проблеме, од ауторитета (државе), и Толстој и Достојевски били апсолутно прихваћени, а да не спомињемо да су светски врх. Исто је било у социјалистичкој Југославији, где су квалитетни писци (Андрић, Крлежа, Ћопић, Црњански...), уз могуће проблеме, ипак били слављени како им доликује. Апсолутна је разлика данас кад економија царује над естетиком: може други да вам/му напише књигу, и то готово сви знају, међутим, економском снагом покровитеља и наручиоца, тај и такав «писац» се проглашава великаном литературе. Овде, сада, посебна су ставка, «национални писци», свих величина (у књижевном смислу), који се проглашавају за «врх светског песништва», јер побогу, «шта је веће од наше нације, и онога ко је најбољи песник у овој нацији». Дакле, не може (неко ко је истински квалитетан), данас и овде (као и у многим другим временима и поднебљима) бити друштвено (државно, национално и од специјализованих, естетких кругова/књижевних критичара) прихваћен, јер ми смо зато ниско, што су ниске могућности прихваћања оних који о свему одлучују. Такође, не може се бити геније, не само што је за такво нешто потребна шира култура (најближи генију, овде је био Андрић), него зато што је потребна средина која може схватити генијалност. Ова средина не може да схвати генијалност. Никола Тесла, да је остао у свом селу, био би третиран као сеоска будала. Обрнуто: све што је овде («овде»: простор српско-хрватског језика) данас прихваћено и хваљено, дно је дна! Са великим додирним тачкама са Хитлеровим поимањем уметности и онога што је он хвалио. Како је он (Хитлер) имао филозофа Мартина Хајдегера и физичара Вернера Хајзенберга, тако и Београд данас има двојицу (један песник, други филмски режисер), који хвале и раде за «добробит» овог историјског суноврата, а ни личне новчанике не заборављају. Мутатис мутандис, све речено вреди и за Загреб, Сплит, Сарајево, Бања Луку. Уз часне изузетке, ту не мислим на лажне космополите који пуне новчанике, из других извора. Б.Б.Т.: Пуно хвала на вашим одговорима! Г.К.: Хвала вам што сте ми пружили прилику да нешто кажем. То ми се не дешава често. Бања Лука, 23/24. новембар 2018. Редакција Б.Б.Т.

7


U CENTRU TROUGLA POLEMIKA VUK KARADŢIĆ PREPRODAO STOTINE STARIH SRPSKIH KNJIGA STRANCIMA (Izvod iz teksta Dalibora Drekića, objavljenog na sajtu Vidovdan) Vuk Stefanović Karadţić bio je veoma revnostan u sakupljanju starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga, ali ne da bi načinio dragocenu zbirku, nego da bi ih prodavao strancima i od tog novca ţiveo. Manji deo rukopisa je dobijao na poklon ili u zamenu za svoje spise i ruske crkvene knjige, a najveći deo je otkupljivao „na prevaru, za male pare, po srpskim manastirima“, a zatim ih prodavao po znatno većim cenama. U pitanju je blizu hiljadu starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga koje je Vuk uz pomoć organizovane mreţe saradnika u Srbiji preprodao pojedincima i institucijama u Nemačkoj, Austriji i Rusiji. U tom poslu imao je veoma razgranatu mreţu pomagača ili sakupljača u Srbiji, Crnoj Gori i širom srpskih prostora. MeĎu pomagačima bili su Vuk Vrčević i kotorski sveštenik Vuk Popović. O tome da je Vuku preprodaja starih srpskih knjiga i rukopisa bila osnovni izvor prihoda pisao je i Stanoje Stanojević. Stare rukopise i knjige prodavao je po Nemačkoj, Austriji i Rusiji i pojedincima poput M. Pogodina i A. Šiškova i institucijama poput ruske i berlinske akademije, bečke dvorske biblioteke, Rumjancovskog muzeja… Danas u Berlinu postoji velika biblioteka koja nosi ime Vuka Karadţića, zbog toga što njen fond čine upravo one srpske knjige koje је Vuk preprodao. Austrijska biblioteka takoĎe sadrţi veliku zbirku srpskih rukopisa zahvaljujući Vuku Karadţiću. A reč je o blizu hiljadu starih i vrednih knjiga koje predstavljaju veliko kulturno bogatstvo srpskog naroda. Na primer; jedan od četiri primerka Rujanskog četverojevanĎelja, raĎenih ksilografijom ili ručnim rezbarenjem u drvetu koje je Vuk poklonio Pavelu Josifu Šafariku danas se čuva u Pragu. Vuk Karadţić je samo od oktobra 1846. do marta 1854. godine, ruskom profesoru i kolekcionaru Mihailu Pogodinu prodao starih knjiga za oko 9.430 rubalja. U pošiljci od 22. juna 1847. godine Vuk je izmeĎu ostalih knjiga poslao: Triod posni (Venecija, 1561), Pentikostar (Venecija, 1561), Psaltir (Cetinje, 1495), za koje Pogodin kaţe da su prekrasne, a za dva zbornika (Venecija, 1538. i 1563), Triod posni (Venecija, 1551) i Psaltir (Venecija, 1638) da su odlično očuvane.

8


Prema rečima akademika Mile Stojnić, SANU je u nekoliko navrata traţila od stranih muzeja da se omogući pristup ovim fondovima, ali sve što je od strane muzeja bilo ponuĎeno jesu kopije, bez dozvole da se uporede sa originalima. Zbog toga se odustalo od takvog poniţavajućeg preuzimanja kopija, bez mogućnosti provere autentičnosti i celovitosti dokumenata. Ljubomir Stojanović navodi da je Vuk „prodavao ili jednu po jednu ili poveće kolekcije bečkoj i berlinskoj biblioteci, a četrdesetih godina (XIX veka) razvio pravu trgovinu sa Pogodinom, koji mu je propisao i taksu pošto će mu ih otkupljivati. Kad mu je Pogodin smanjio cenu, počeo se obraćati Sreznjevskom, Knjaţevskom, Boţanskom i drugim, nudeći im knjige na prodaju“ Po propisanoj taksi, knjige je prodavao od 10 rubalja po komadu (za odlomke), do 150 rubalja za rukopis na koţi sa označenom godinom. U Srbiji, Vuk je knjige otkupljivao za četiri do deset rubalja po primerku. Prva pošiljka Pogodinu, iz oktobra 1846. godine, vredela je 1.155 rubalja, druga 985, treća 1.400, a četvrta 1.205 rubalja. Za sledeću pošiljku Pogodin je snizio cenu, pa je Vuk posle isporuke ponovo počeo da se obraća drugim kupcima. Tako se iz poreĎenja prihoda i cena vidi da je tokom većeg dela ţivota Vuk Karadţić bio prilično bogat čovek, i ne računajući 70 hektara očevine u Tršiću. (Tu zemlju su njegova ţena i deca rasprodali odmah pošto je umro, teško se sukobljavajući; porodičnih sporova bilo je i oko objavljivanja posmrtnih izdanja Vukovih knjiga.) Prema prikupljenom podacima, Vuk je zarađivao više od prodaje starih srpskih rukopisanih i štampanih knjiga nego od prodaje svojih knjiga. Ironija je utoliko veća, što se Vuk prilikom sprovođenja jezičke reforme i rata „za srpski jezik i pravopis“ često ponašao kao da ove stare srpske knjige ne postoje, ili da nisu vredne, ali se zato veoma dobro umeo cenkati oko njihove vrednosti prilikom prodaje. Iako mu to nije bila namera, ovim svojim poslom Vuk je učinio uslugu srpskom narodu. Mnoge od ovih knjiga su kroz brojne ratove prošle bezbedno i netaknuto u evropskim bibliotekama i muzejima, daleko od balkanskih tragedija. Budućim generacijama ostaje zadatak da pronaĎu one knjige koje nedostaju, popišu ih, otkupe ili makar pribave autenitične kopije. A budućim autorima udţbenika i biografija ostaje opomena da je skrivanje vaţnih delova biografije poznatih ravno laganju i nanosi ogromnu štetu istinskom poimanju nacionalne istorije. Dalibor Drekić I šta na kraju reći, nakon ovog teksta. Da li је sve što se odnosi na zvaničnu istoriju srpskog naroda istnito, ili se mora preispitati i podvesti pod novo vrednovanje, kroz odbacivanje zabluda kojima smo robovali decenijama!

9


ТРОУГАО ПРЕДСТАВЉА: Небојша Стојоски Небојша Стојоски је рођен 12.8.1981. године у Београду. Пише од своје седамнаесте године. Објављивао је поезију у књижевним часописима: “Сцена Црњански”, “Раде и Пријатељи”, “Поета” - Дунавски венац, затим, у зборнику “Месопотамија”, као и у зборницима Саше Мићковића, Креативне радионице “Балкан”, “Поете”. Пријатељ је бројних књижевних удружења. Као особа са инвалидитетом којој је дијагностификован Аспергеров синдром, постиже изузетне резултате у сопственој поетици, кроз мисли и речи због којих понекад застаје дах. Управо је објавио своју прву књигу песама „Завера ума“, у издању Друштва Књижевника Београда.

ИЗВОР ЖИВОТА На извору живота остављам прошле дане, лагано корачајући према новим. Сувише снова и надања бацио сам низ реку. Не желим више да спавам у Вучијој јами, не знајући шта ми доноси нови дан. Сањам изнова слике из детињства, кроз крик, да побегнем одавде. Корачам тужан - тражећи стазу ка срећи, али не видим путоказе. Јуре ме само бесни пси, да отму делове душе. У очима ми се виде сузе детета које тражи пут ка сунцу. Само ја и моји страхови смо ту, где нас нико не види. Цепају се полако странице мог живота, ветар их разноси. А трагови стопала не виде се више у снегу. 17.11.2007

10


РАЗУЗДАНИ УМОВИ Сакривени од погледа људи заточених и мрачних ћуди. Живе као сенке избрисане прошлости. Бог неће да им грехе опрости. Да, то се зна, умови су то безнађа и страха. Са оружјем у рукама контролишу овај свет. Ко са њима оде, заувек је проклет. Купују људе и време, без душе остаје ка њима ко крене. Град је мали, велики су људи. Умови страшни и њихове ћуди. 15.01.2017

ПЕСМА О ТАЈНОЈ СТРАЖИ Спавате ли још у Вучјој јами, Ви, синови тамног вилајета? Звали сте ме на ваше гозбе, обећавали све лепоте света - узалуд. Тражили сте да дођем, нудећи ваше отровне идеје. Плесали у мрачним сенкама времена, вешто сте водили покварену игру. Ипак сам само човек, а не притајена звер попут вас. Још у чељустима вашим живим - настојећи да се ослободим стега. Превише, предуго слушате њега. Народ један полако нестаје, сенке свуда и јек тишине. 12.05.2018

Небојша Стојоски 11


PROZNI TROUGAO Zoran Škiljević

TRIPUT „PO SRPSKI“ Nešto se mislim, sprcao sam pet banki u guzicu, a uopšte se ne razumem u neke takozvane „obične“ stvari. Na primer: da li je okej prošišati pored crkve u nekom prevoznom sredstvu, troli ili busu, recimo, a ne prekrstiti se triput „po srpski“? To je, koliko vidim, postalo običaj, a meni, u mom neznanju, nekad bude neopisivo smešno, a nekad mi, pak, doĎe iz svoje koţe da iskočim kad vidim tako nekog bogobojaţljivog tipa kako se sav prepodobljen krsti kao da je na liturgiji, ili kao da je upravo Gospod sišao s nebesa u pratnji apostola, a, u stvari, u širokom luku obišli smo oko nekog hrama boţijeg, a da ga nismo ni okrznuli okom, nego samo znamo da je tu, iza nekog ćoška, ili su se negde u daljini oglasila crkvena zvona. Danas baš gledam jednog takvog bogomoljca, krsti se sve u šesnaest dok dupke punim trideset kecom furamo pored Hrama Svetog Save. U ime Oca, Sina i Svetoga duha ‒ i tako triput, „po srpski”. Bogomoljac je zadrigla tunjava faca, ne baš naročito bistrog pogleda, dao bih mu najviše četiri banke i jedno sto po turu, zbog smrdljivoga tabloida što mu je virio iz dţepa. Zapravo, bilo mi je došlo glavu da mu rascopam. Ali ne zato što se krstio kao mahnit ‒ neka se krsti do sudnjeg dana što se mene tiče, ne ni zato što se krstio sedeći, što, premda nisam baš neki vernik za primer i, rekoh već, slabo sam upućen u te stvari, stvarno mislim da nije u redu. (Kad se već krstiš, skote, krsti se kako Bog zapoveda, ili se pokri ušima i moli se da ti što pre bude bolje!). Već zato što se izdaje da je neki vajni svetosavac hrišćanin, a na pamet mu nije padalo da ustane starijoj osobi, simpatičnoj bakici od jedno stotinu leta i neizmernom dobrotom u pogledu, koja se jedva drţala na nogama i koja ga je nemo gledala i krstila se njegovom neopevanom bezobrazluku. Ne pitajte me šta sam sve tom zvekanu stukao u njegovu tunjavu facu, to bolje da ne znate. Bakica je čula, pa je morala od sve muke još triput da se prekrsti, pre nego što je taj skot što kao nosi i Hrista i Svetog Savu u sebi, skočio da se obračuna sa mnom, što je, sva je prilika, bilo jedini način da bakici konačno oslobodi mesto. Dakle, što se bakice tiče, vredelo je čačkati mečku. Ona se konačno udobno smestila i namignula mi u znak zahvalnosti. E, sad, šta je bilo sa onom tunjavom facom i sa mnom? Ko je kome rascopao glavu, ko je kome razbio njonju?

12


Odgovor je: ništa nije bilo. Niko nikoga nije utepao i niko nikoga neće da robija. Jerbo, tako su se stvari sloţile. Već smo bili stigli do Slavije. Dok smo se nas dvojica upinjali da preko tuĎih, neduţnih glava dohvatimo jedan drugog i, u što je moguće većoj meri, izmenimo mu lični opis, uĎoše ridţovani i zaiskaše još sa vrata karte ili ţivot. Sledismo se obojica u trenutku, ugledavši te štakore kako se roguše na sve nas unutra, bedu i sirotinju što jedva sastavlja kraj s krajem, traţeći koga će da oleše za dve hiljadarke na licu mesta, ili da zovu muriju u pomoć, da u prisustvu vlasti, i uz neumoljivi argument sile, naplate harač. Samo su nam još ovi falili ‒ pomislio sam od sve muke. Nema sumnje, to je najverovatnije pomislio i onaj skot. Potom, fiksirajući jedan drugog pogledom (on mene hrišćanski milosrdno kao da pogled moţe da ubije, a ja njega istom merom, s gnušanjem i odvratanošću), mogli smo samo da se sloţimo da nismo izabrali baš najbolji trenutak da izmirimo račune. Poterao nas je teţak maler i treba dobro da zapamtimo gde smo stali, pa to što imamo da rešimo pesnicama, nastavimo neki drugi put. Ali, kad bi to bilo, nismo precizirali. Hoću reći: i on i ja izabrali smo ţivot, a za karte ridţe neka pitaju nekog drugog. Ako budu imali koga, pošto je pola busa već bilo istrčalo napolje, glavom bez obzira. Izletesmo onda i nas dvojica kao furije i utekosmo svako svojim putem. Odnosno, svako na svoju stranu. Što se mene tiče, najbolje neka tako i ostane.

Драгана Симић ФАТАЛНА ЉУБАВ Било je то само једно од фрушкогорских села и човек би помислио осим испијања испред продавнице оних силних 50 нежења које је побројала једна доколичарска баба – ту не постоји ништа друго. Тек знојави рад и зимска досада. Ипак, у подножју брда живео је осамдесетогодишњи феномен – незасита баба вечито гладна мушкараца, љубави и пијанки. Била је заљубљена у љубав, ону чулну а волела је и да је часте после исказивања исте. Тако се задесило да ју је заволео педесетогодишњи поштар. Била је то фатална љубав. Када је село сазнало за то, почеле су пошалице – било је коментара попут оног да ће поштар баби дати пензију за грам п... На крају, од муке, онако Шекспировски пуцао је себи у главу. Остао је жив, само су пензије касниле тога месеца а њему је остао вечити ожиљак на лицу као знак и успомена да беше једном једна Мара, фатална баба која је освајала младалачка срца.

13


Драгана Симић

ЗАЈЕДНО Сврставали су их у уличну категорију са назнаком Наркоманке. Понекад су знале муштерију да одраде заједно, а биле су јефтине баш зато јер их бољи нису хтели због избодених вена. Без обзира на временске прилике или неприлике увек су шеткале у круг – обилазећи клупе на којима су чекале потенцијалне муштерије. Њих ми је показао пре десетак година један познаник из Београда – знао их је јер су били школски другови. Каже да их није ни примећивао али да су и тад биле другарице. Ових дана, док сам их тражила у парку – схватила сам, па њих више нема и изгледа, да су као у школи и у послу – отишле оном свету заједно.

БЕЧКИ САН Упознала сам је у Бечу у некој српској кафани где је покушавала да пева иако није имала талента, напротив завијала је попут покварене грамофонске плоче. Али била је згодна, симпатична иако подељена у себи – неки тежи облик хистерије и ко зна које патологије још уз то. Знала сам да је проститутка на шта је упућивао онај мирис киселог и устајалног који их прати. Ипак, њена прича и њена личност оставиле су на мене трага. Сестра по оцу ју је продала Швајцарском бару, а кад тамо кажете бар – мисли се на јавну кућу и одрађивала је годину дана без зараде уз шкрте оброке како се не би угојила, док је сестра, менаџер клете трансакције добила провизију од десетак хиљада евра. На крају је она ипак побегла, започела сопствени бизнис, била силована и успела је чак родити двоје деце и пребити мужа у више наврата. Деца су јој одузета – како центар за социјални рад наводи због насилног понашања према мужу и занемаривања деце. *** За једним од столова та иста сестра је седела, са апаратом за кисеоник и цигаретом у руци. Чергари у Бечу је добро знају, у својој младости је оргијала, чак и са познатим именима њихове музичке сцене. Наравно, сада је стара и остала је само завист и задовољство у посматрању пропадања сестринске душе. Она је продуховљена, наравно, уздизала је себе на редовним састанцима Јеховиних сведока. Имала је нешто мало и нових грехова, крала је по мађарским маркетима и Бечким продавницама, трпајући робу у инвалидска колица. Мора нешто и да се поједе.

14


Чекала је да „ова“ - како ју је звала, прикупи бакшиш од сулудог плеса по кафанским столовима и одвезе је кући. Са друге стране је уживала гледајући је како се мучи са својом боцом за кисеоник, док су напуштале ову и ишле у другу кафану. Знала је... Мржња је двострана, презир је узвраћен, али оне не могу једна без друге а „бабускера“ како ју је још звала, ипак је знала да организује посао. Све што је требало јесте вртети задњицом, трести грудима и допуштати. Увек допуштати све и ништа... Драгана Симић Srđan Simeunović Sendan

SUDBINA Jedan poznati austrijski pisac je u svom eseju (ili moţda kratkoj priči) napisao da u Beču postoji najve}e groblje vrhunskih stvaralaca, duhovnika kojima nije bilo dozvoljeno da svoje grandiozno delo ustupe ljudima na kori{}enje, zbog raznoraznih slabosti onih, koji odlu~uju o sudbini dela. [ta iz bahatosti, a {ta iz sujete ili mo`da neke druge ljudske bole{tine. Na`alost, taj pisac je umro, zabraniv{i svim austrijskim izdava~ima da {tampaju njegova dela, na {ta je reakcija be~kih birokrata bila vrlo neinventivna. Smatrali su ili (samo) lagali, da je u pitanju samoljublje, nepoznavanje `ivota, bolest koja mu je naru{ila zdravlje. I ko zna {ta jo{. Takvu teoriju prihvatio je i recenzent jedne od njegovih knjiga, pripremljene za jugoslovensku ~itala~ku javnost, zna~i, u pitanju je bio beogradski birokrata. Kad bih mogao da se vratim unazad i makar pred samu smrt ute{im tog pronicljivog ~oveka, da mu ka`em da i u drugim evropskim metropolama ima sli~nih groblja, a negde kao, na primer, u Beogradu mo`da ~ak nekoliko njih. Jedan od na{ih umetni~kih ubica je verovatno i gore pomenuti kriti~ar, kome je bilo mnogo lak{e da sve pripi{e slabosti pisca, a ni za tren da posumnja u nezrelost i iracionalnost sudija zadu`enih za egzikuciju onih, koji su mo`da talentovaniji.

*** Miloš Nastić

DOBA PAMFLETA Jedna velika glava već par dana davi stari prozor moga komšije. Neko novo doba donijelo pamflete plakate. Jedan takav sa umnom porukom "POBJEDA" protego se duţ cijele kuće u više primjeraka. No, neka razuzdana djeca pobucaše ga jedne noći. Glava se pocijepala na pola, ostade nabreko podvoljak i nosurda... a od POBJEDA ostalo da visi moţeš misliti šta? ... " BJEDA". Bijeda novog doba doba pamfleta...

15


Aleksandar Blaţević – A.B. Lorfels

POSLEDNJI ĈAROBNJAK ANTIKE (izvod iz romana) Ako je neko iskvario i nije razumeo Misterije, to je bio Rim. Ako neko nije shvatio posvećenje, osim malobrojnih, to je opet bio Rim. Umesto grčke mudrosti nastade ludost, umesto morala došao je blud, umesto posvećenja orgije, umesto askeze najgori hedonizam, umesto Olimpijskih igara arene prepune krvi gladijatora i nevinih hrišćana, uz oduševljeno pozdravljanje hiljada prisutnih. Umesto prijateljstva zavere, umesto istine obmane. Oni su posmatrali Misterije u njihovom najpovršnijem obliku; podizali su bogovima hramove i ţrtvenike, posvećujući ih u stvari sebi. Osim onih koji su u Misterije bili posvećeni, kao što su bili Sula i carevi August, Hadrijan, Ver, Julijan, Galijen, Rim sve u svemu, nije razumeo ništa ili bar jako malo. Senat je spalio sibilinske knjige, srušio autoritet svešteničkog reda flamina, razorio slobodne institucije a religiju tretirao samo kao instrument političke dominacije, dok su narodi postepeno bivali potčinjeni i opljačkani. Jedan od tih rimskih posvećenika je bio i Cezar, koji je na glavi nosio i tijaru i dijademu, proglasivši se za prvosveštenika, a kasnije, posle bitke kod Munde, i za boga. Bista mu je postavljena u hramu Kvirinalu, a sveštenici koji su sluţili kulturu koji je nosio njegovo ime zvali su se julijevci. U Tajnim ritualima čitamo: “To je bila tajna snage našeg Velikog Majstora, Gaja Julija Cezara, našeg brata Ričarda Vagnera, koji je bio Veliki Organis u Bavarskoj a i tako mnogih drugih, čija je slava besmrtna…” Svojim učenjem degeneraciju u ljudskom rodu izazvao je i Sigmund Frojd. On je, stvarajući svoju filosofiju, prvenstveno gledajući u samog sebe, pokušao da napravi novu zvaničnu religiju svojom teorijom o podrumu svesti, zaboravljajući pri tom da postoji i tavan. Zbog Frojda danas dobar deo ljudske populacije ţivi u neviĎenoj zabludi. Jer, površnost je opasnija od gluposti, isto kao što je poluznanje opasnije od neznanja. Glupost je nemogućnost shvatanja globalnog, a površnost nemogućnost shvatanja suštine. Glup čovek nije opasan, pored njega promiču stvari i ne dodiruju ga, on se ne upušta u njihovo sagledavanje i objašnjenje, i uglavnom ne moţe da smisli ništa plodno ali ni podlo. Sa površnim ljudima stvar je drugačija, oni zagaze u materiju i gaze po njoj, ali ostajući na njenoj površini i, lišeni sposobnosti da sagledaju suštinu materije ili problema, prenose svoje “znanje” dalje, bez ikakve moći poniranja u sagledavanje suštine. Površna osoba nešto zna, nešto je uhvatila u svojim informacijama, nešto uviĎa ali ne do kraja već ovlaš, i to nedovršeno viĎenje potom interpretira da bi ga, tako iskrivljeno, obogaljeno i krivotvoreno, reflektovala u svet…

16


ПОЕТСКИ ТРОУГАО Драгана Симић

НОВА РЕЛИГИЈА Жртвована, крвљу проливана Суза напретка озлеђена, Нема тече образом наших судбина. Патничка, срџба ратничка Незнањем братоубилачка, Заведена, изведена, назови – истина. * Помаже Бог човече! Хваљен Исус и Марија! Ес-селаму 'алејку'м! Пророци Божијих трагова, Не зваше пламене погроме они! Отисак у назад људи - Врагова. Уважавање култова Луцифера, Заједништва у славу сепарација! Мефистофелес - инспирација. Корачају путима имагинација Отекла стопала негдашњих учењаСанаторијум политичких манипулација. * Шаломираше, Бога дозиваше Божанству Грома певаше, Клањаше се ликовима и идолима. Жртвована, крвљу проливана Суза напретка озлеђена, Проткана старо-новим болима. (Из збирке “New Age Progress”)

Zoran D. Ţivković

NA BARIKADE! No pasaran! No pasaran! Urliču, razmaţena deca! Trijumfalna kapija se ne osvaja iz fotelje! Viva La revolucion! Viva liberta! Ne dajte im hleb, viču vlastodršci, sa leĎina na rukama! Ne čitaj Vedranu Rudan - dočekaj Makrona! Ţutim prsluci, prkose oluji ! No pasaran - Na barikade!

17


Миша Лазар

ЈАДНИЦИ Јадан је човек, који изгуби свој век и јадан је век, у којем се изгуби човек! Силована земља рађа род, за тужни брод – окамењен на пучини тоне, звона не звоне! Црни марсовци у телу, ђавољи крст на челу. Пева истетовирана кожа, крвљу Каин-ножа. Корача горди див, мртворођен, а мисли жив. Од клонираног Ја иде строј, живот тек број... Раскошни запис самољубља – до погубља! Ланци од ногу и руку, док плаћају муку. Кога је љубио ветар, зна ли то иједан метар и душа од ветра здана, коме је знана? Нариче Рахиља-планета, изгубила пола света! Тај дивни свет, самоуби се Оцем проклет! Јадан је човек, који изгуби свој век И јадан је век, у којем се изгуби човек! У Београду: 19. јул 2018.

Душанка Дука Вељковић

ОПАСНО ВРЕМЕ Опасно звецка, говоре свима. А сви само тишину чују. Страхом очекивања, слуђене трују. Невреме долази, шапућу тихо, кишобран отварају, да сунца зрак не обасја мрак - који су измислили, којим су масе обавили. Оружје се прави за новац црн, метак за сваког, један, по глави. Неки говоре, из мрака, празне су приче, неће бити ништа. Други говоре, ово су припреме, за нове раке и згаришта.

18


Srđan Simeunović Sendan

*** U ovoj zemlji slepi koračaju ivicom savesti da sumnja ne nadjača griţa iznadje odbačenu samilost pravdajući laţ nevidelom. Od ove zemlje senke u ropcu na raskršćima doziva i penastih sudara grlno za vratom - a onda gde god jedna drugoj zvrnuto izmiču. Ovom zemljom zebost trne krzjem bodeţa što tutnji u provalije dupljama reč zakoprca bledo delu nebesa pogrbljena. Ova zemlja više ne zapeva strepno. U zebnju strgla tupim odzivima pred uhom iz grla sa devet kanjona ishrvano. Praskom nečuta. U ovoj zemlji Od ove zemlje Ovom zemljom Ova zemlja. Miladin Berić

BLAGODATNI OGANJ U strasnu subotu kad u Jurusalim kroči ţezlo prvog meĎu jednakima Gospod Sveti oganj Svetim duhom pali uz leluj boţanskog mirišljavog dima. Stvoren iz ničega, ali ipak stvoren protiv svih zakona i izvan sveg jasnog da nas liši sumnji da l' imamo koren il' smo produkt prostog zagrljaja strasnog. U ime oca, u ime sina, u ime Svetoga duha Blagodatni oganj pali svest o svesti koja kroz molitvu domiče do uha u kojem se vera o večnosti mresti. I svoju toplotu koja svetom kola i što mrsi niti nakon časnog posta ugnezdi u dušu novih apostola što će nad Jordanom videt' obris mosta. Kandilo svetluca nad Hristovim grobom prizivajuć' svete blagodatne ptice da poje moleban nad sveljudskim dobom koje liţe plamen što ne prlji lice. Kad se Blagodatan prividno ugasi on u svemu biva i o svemu sudi jer sve nas na kraju vaţu sveti tasi ako smo još uvek svesni da smo ljudi.

19


Зорица Милосављевић Зора

ПЛАШИМ СЕ (у Долини суза)

Корачам долином суза у коју се рођењем доспева. Стресам се од мржње у очима и речима, од окрутности и мрака у души. Од оног што радије руши него што гради. Кратак је пут од зла, злопогледа до злодела. Плашим се оних што светом проносе усијану главу. Од бесних и злонамерних и оних што су увек у праву. Плашим се гневних и лудих, што се ни са собом, ни са другима не мире. Плашим се грамзивих и осветољубивих. Плашим се да на зло, злом одговорим, јер тако бих се Бога одрекла. Плашим се за оне које волим. Плашим се болести и лоших вести, оскудице. Са њом се стално борим. Плашим се злих духова, змија и пацова. Свакојаких акрепа се плашим. Плашим се црних дана и злокобних ноћи. Плашим се муња и громова, несанице и кошмарних снова. Плашим се немоћи, умирања, више но смрти, јер смрт је трен. У овој Долини суза И самог страха се плашим. Од страха се и смех заледи. Боже, колико страха под капом небеском! Колико пута бити ил' не бити, пре него што се заувек оде у тишину. И све то за мало радости и смеха, кад светло разбије црнило вечног бола и безгласног плача. И забруји мелодија моћне речи од страха јача. Благица Антић

СУНЦЕ По соби Сунце још скрива таму, Свет се распрскава у четири зида. Раскош мисли у звезданом раму Ниже сплет сенки, а срце рида. Док завесе мислима таласају, У души мојој ожиљци се буде. Посматрам тај призор у безгласју, Желећи да бољи дани заруде. Срце ми сада куца све тише, Тражим у бескрају изворе наде! Сунце кроз собу златом кидише, А песма се тихо из мене искраде.

20


УЗ МУЗИКУ I TEKST Vasa Radovanović – rok muzika

POKRENI SE Gde god kreneš svuda samo mrak Zakon lanca i okruţen grad I tebe su otpisali skroz Zato mrdaj hvataj prvi voz Pokreni se Gde god kreneš svuda samo mrak U glavama vlada njihov znak I tebe su otpisali skroz Zato mrdaj hvataj prvi voz Pokreni se

IZDANJA DRUŠTVA KNJIŢEVNIKA BEOGRADA Небојша Стојоски ЗАВЕРА УМА Извод из рецензије Срђана Симеуновића Сендана Поезија се најчешће пише сопственом крвљу. Али, она права, наравно. Исти је случај и са аутором ове књиге, Небојшом Стојoским, човеком који је морао да прође седам великих искушења, да би стигао на одредиште. Изборио се са Аспергеровим синдромом, честим неразумевањем уже и шире средине, и стигао до циља, могли би рећи, као победник. Његова “завера ума” је у великом броју песама смисаоно успешна игра речима, уз помоћ које долази до значајнијих резултата, на основу које ум показује све своје квалитете. Поделивши књигу на два дела, као да нам показује да песма без побуне и љубави не може бити права и оригинална, а своје вишегодишње искуство у писању поезије користи кроз исписивање, најчешће слободног стиха, а с времена на време и везаног, који бива у функцији песме. Најчешће, држи високе критеријуме у грађењу стиха, а понекад се препушта и лакшим решењима. Он не пристаје и не мири се са тиме да буде грађанин другог реда, већ жели сву своју мисаоност да искористи да би спознао свет који га окружује, на тај начин постајући бољи песник.

21


Srđan Simeunović Sendan BALKANSKI TROUGAO Izabrani aforizmi u tri knjige i poneki stih

Izvod iz recenzije Vitomira Teofilovića SrĎan Simeunović Sendan – pisac koji ne haje za poetičke obrasce i ustaljene norme – novom knjigom nam se predstavlja i aforizmima i poezijom. To su zapravo dve knjige u jednoj – zbirka aforizama i zbirka pesama. Objedinjuje ih zajednička tematska okosnica – satira. No, našem aforističaru i pesniku je taj tematski izbor samo dug prema nalogu vremena u kome ţivimo – često i u jednom i u drugom ţanru pisac ne samo što pojam satire tematizuje na najširem, globalnom nivou, već satiričnu vizuru proširuje i produbljuje sagledavajući je u najširem kontekstu – istorijskom, socio-psihološkom, kulturološkom… Često u Sendanovom aforizmu ili pesmi, satiričnu ţaoku smenjuju duhovite i visprene opaske iz raznih oblasti znanja i umeća, a tu multidisciplinarnost čitalac nazire i iz naslova kompozicionih jedinica aforističkog dela knjige. Knjiga nosi metaforičan naslov Balkanski trougao, kroz koji nas smešta u duhovno polje, prizivajući predeo sveta u kome se dogaĎaju najveća čuda – nestajanje bez traga, ne samo ljudi već i brodova i aviona. To je indirektna ali nedvosmislena aluzija na tragičnu sudbinu našeg naroda, ne samo na njegove ogromne patnje i postradanja tokom čitave istorije, već i najtragičniji mogući ishod – egzistencijalnu ugroţenost, čak i iščezavanje sa lica zemlje, gašenje našeg roda i poroda. SrĎan Simeunović Sendan je sazdao knjigu ţestoke satire kao pisac humanista, smatrajući moralni angaţman dugom svakog umetnika i intelektualca prema svom dobu, ogrezlom u amoral i bezakonje svake vrste, ne bi li se bar literarnim pregnućem smanjio prostor onima koji haraju i eksploatišu društvo u mutnim vremenima. Naglašavajući moralni aspekt knjige, nismo se dotakli nekih drugih njenih vrlina – raskošnog humora najviše vrste i visprenih opaski o mnogim temama i dilemama sveta u kome ţivimo, posebno našeg brdovitog i sve brdovitijeg Balkana, Bermudskog trougla ne samo Evrope već čitave planete...    

Proglasivši me izdajnikom, priznali su da postojim. Tek kada smo se uspravili mogli su da nas pokose kao snoplje. Srbija je Dolina suza po kojoj plove jahte najbogatijih. Dete sam reţima. Doduše nevoljeno.

22


САТИРА ИЛИ STVARNOST Горан Кљајић

ДАНАС Данас, - дротови могу да те убију у сачекуши, или експлозији аута, или како било, и да кажу да је оружје употребљено у оквиру закона! Данас, - доктори могу да те отрују, и да кажу да си умро јер ниси подносио лекове! Данас, - све могу да ти одузму: живот, најмилије, сву имовину, - и да кажу да су таква времена, и што би неко био изузетак! Данас, - си нико и ништа, и могу да ти раде све и свашта.

СТОЛИЦА Србија би да седи на три столице! На столици Милана Недића, као најсигурнијој у незамерању никоме и ничему! На столици Драже Михаиловића, кад је потребно да се колаборира, али да то изгледа као национални понос! На столици Јосипа Броза, као најпрактичнијој за спољну политику, за укључивање у победничке нације Другог светског рата, и најпрактичније, за продају оружја несврстанима! Србија би!

О ЧОВЕКУ И ИСТИНИ Истина је идеал. Као сваком идеалу, и њој се тежи. Наравно, идеали су то баш зато, што су недостижни. Недостижни су за човека, а њему су потребни. Потребна му је истина. Потребна као идеал, али и као конкретно знање. Зато јој човек стреми, али као и сваки идеал, он је не налази. Човек се због тога определио за конвенције и апроксимације. Мада то не прихвата, него сматра да докучује потпуну истину. Од истине се не одступа, и зато она боли. Боли онога ко зна истину, боли оне који чују истину, боли знање да је то само дио истине. То је истина о истини. Да нема потпуне истине! Као и ово.

23


Сенахид Незировић

EKOLOŠKI BENEFITI Силазим, пођахкад, с Озрена доле у касабу. Пролазим, возећи се у минибусу, власништву мога бившега колеге из фирме „АВИС“. Разгледам гајнц нове озидане куће. Промаја. Нигде никог, а свугде натписи: НА ПРОДАЈУ... ПРОДАЈЕ СЕ... туга, чемер и јад... Села опустошена, јер нема звонког смеха дечијег, нема школског и црквеног звона, езана са минарета џамија, љубавних цедуљица у клупама, нема игранки и женидби – удаја, нема косидби, ал' има зато - сахрана... Ослободисмо се... преживесмо, е да би (не)спремно дочекали улазак у доба неолибералнога капитализма и рада на црно. Уместо загарантоване 3 х 8: 8 часова рада у које беше урачунато и време обедовања, 8 сахати одмарања и 8 ури уздизања у култури, сад имамо само огољено израбљивање. Невиђену експлоатацију спроводе бивши црвени другови, који се уклопише у транцизију, пљачкајући током рата што год се могло и стигло, глумећи газде... Они „шефови“ који одлучише да постављамо барикаде у балван – револуцији, сместише гузице у кристалне дворане одакле су нам „кројили гаће“. Многи од њих, одлазили су, знатно раније, по туђе, сервирано „мишљење“ у општинске комитете, а данас код попа, жупника или хоџе. Многи од њих, раније су имали црвене захвалнице и медаље на зидовима кућетина, а данас иконе светаца, кипове Исуса и лехве на арапском. Славе празнике, пале свеће, посте, а раднику не желе дати плату како Бог заповеда у Светој Књизи „Пре но што му се зној на челу осуши“... Хајде то све, али најгоре од свега је што се главни бииизнис свео на покопна друштва. Некад, у „анам еној“ Заједници социјалистичког самоуправљања беше само једно, комунално. А сад, у Франкенштајн творевини има их ихахаааааааај, као печурки након кише. С обзиром на већу бројност становништва, тако и ничу: Муслимански „Мерхамет“ , Херцегбосански „Земан“ ↓, бошњачки „Препород“, ратно војни „Рахмет“ и приватнички „Циндра“. Затим, следе српски „Добротвор“ и хрватски „Напредак“ †. Најмања је „Ла беневоленција“ коју чине Јевреји , прогнани из краљевине Шпаније од католичке краљице Исабеле, 1492... Оно, бивше, црвено, у власништву ЈКП „Рад“ сада је пред гашењем и гуши се у дуговима, јер више нема грађана за сахрањивање, већ уместо њих све голи „љаксе“ кога прати главни сувенир опанак и то гумени... Све у свему, ко није оћеран у доба владавине бивших комуниста – новопечених националиста под земљу, за ово је времена проћеран изван земље... Мени предложише да, кад одавде, будем напуштао задњи, тонући брод, обавезно угасим светло! Па, нек' се јебу до миле воље.

24


Миливоје Јозић

СВОЈ ЧОВЕК Велика је ствар за малог човека у Србији да има свог човека у њеној управи. Човек који има свог човека у српској влади, може шта год пожели да ради. Као кадар у Влади може, на пример, да ради у нашој амбасади у Шпанији, иако су му послови дипломатије познати као шпанска села. Може да рачуна и на избор за министра финансија, иако је у школи имао јединицу из рачуна. За стицање академске титуле на нашим факултетима може да полаже испите у готову. И на крају може да рачуна на отварање тајних банкарских рачуна у свим крајевима света где криминал цвета. Без свог човека у органима власти и најспособнији човек ће пропасти. Ако способан човек нема свог човека у комисији за пријем на посао, за добијање посла из прве руке, мора да плати из друге. Иста правила важе и за књижевнике. Писац који учествује на књижевним наградним конкурсима пише уз ветар ако нема свог човека у жирију. Због тога добитници књижевних награда своју радост прво поделе са члановима жирија. Кроз све ово лично сам прошао да бих на високи положај дошао. Сада као велики човек чекам малог човека да будем његов човек на путу за високо друштво. Човек који жели да будем његов човек, уместо пословног дара треба да има само довољно пара. Mиладин Берић       

Ne znam ko nam je nanio više štete ili neprijatelj koji nikad ne spava ili naši koji nikad nisu budni. Uvijek kada otadţbina zove na branik nešto nije u redu sa volanom! Snalaţljiv čovjek u nedostatku argumenata citira sebe. Mi, Srbi, smo toliko puta do sada rekli istorijsko: NE, da je pravo čudo kako uopšte imamo istoriju. Moţe biti da mi je glava na panju, ali je šuma drţavna. Matematika je jasna. Gdje ima gradnje ima i ugradnje. Naš krivični zakon je prilično kontradiktoran. Osumnjičenog puste da se brani sa slobode, a ne daju mu da napusti zemlju. Kad vam doĎu na noge obično doĎe nešto i na ruke.

25


Srđan Simeunović Sendan

AKO SI Ako si glup i povrh zao, u sebi nemaš ni trunke stida. Rodjenu majku i oca bi krao, od najveće ti si još veća gnjida. Ako je duša u tebi trula, iz očiju i usta izlaze crvi. Od brojeva najveća si nula, meĎu najgorima - večito prvi. Ako ćeš slagati i rodjenog brata, pred Bogom se kleti da njegov si paţ. Slomićeš nogom poslednja vrata, od istine svake napraviti laţ. Ako si od stoke još veća stoka i ništa na svetu nije ti sveto. Suzu zadnju otimaš iz oka i činiš to zato i činiš baš eto, znaj da nema dileme više u tebi još jedan političar diše, našao si svoje pravo mesto drugima daješ ništa ili resto. Селадон Павловић         

Видимо да сте на коњу. Не можемо мрднути леђима. На нашем поднебљу најбоље успевају живосахрањени. Ратове добијамо једино против замишљеног непријатеља. Правило да се ништа не постиже преко ноћи, оповргли су повампирени. Револуцију која тече, свако наврће на своју воденицу. Улажимо новац у производњу бумеранга. То нам се најбоље враћа. За изгубљеним ратовима не треба жалити. Историја се понавља. Ми смо мирољубив народ. Нема рата у којем не попушимо лулу мира. Чим су почели да нам кроје капу, схватили смо да нам се ради о глави.

Добривоје Лазаревић   

Ако вас птица посере, то је срећа. Ако то власт учини, онда сте у говнима до гуше. Срби су невин народ. Никако да скину мрак са очију. Срби у мењачници мењају данас за боље сутра.

26


Дивна Бијелић         

Сваком васкрснућу претходи - једно распеће. И тако Бог створи мајмуна, а мајмун се отео контроли. Срби су постали натприродна бића. Још увек постоје. Свет не може да се мења, јер сви мисле да су – савршени. У боље сутра највише верују они којима је добро и данас Борци за лажи имају мрежу. Истином се баве појединци. Забављаћу се с политиком кад престане да се курва. Добро се добрим враћа, ако ниси у лошем друштву. У нашој недођији, свака будала је добродошла.

Srđan Simeunović Sendan  Ponovo smo dotakli samo dno koje će za kratko vreme biti još jedan naš vrh.  Nekada je satiričare ustoličavao zatvor, a ove nove - partija na vlasti.  U autokratijama satiričari su uz pomoć papira postajali TIGROVI. Demokratske drţave se zadovoljavaju i tigrovima od PAPIRA. ---------------------------------Nekad: - Deset satiričara, deset zatvorskih ćelija, deset godina van slobode, deset vrhunskih dela. Sad: - Deset satiričara, deset časopisa za satiru, deset redovnih čitalaca satiričnih časopisa, deset dobro rasporeĎenih nagrada za satiričare. ---------------------------------- Nekada su se satiričari borili protiv drţave, danas, protiv satiričara iz drugog udruţenja. ---------------------------------------Milko Stojković     

Pobednik je proglašen. Borba moţe da počne. Akt o nenapadanju iritirao je njegove potpisnike. Zločin je savršen kada je i ţrtva zadovoljna. Svi mrtvi su van ţivotne opasnosti. Dolazi bolja budućnost! Spasavaj se ko moţe!

27


Ljubomir Vujović         

Kod nas se ruke sve češće peru retroaktivno. Memoarima. Kad je neko lake vere ni nevera mu nije teška. I u istini smo ostali isti. Čista laţ! Kad ruke počnu da se peru u sudu retko ko izaĎe čistog obraza. Sva lepota smisla sastoji se u prikrivanju besmisla. Što su centri moći nemoćniji to je primena sile veća. Gospodo, stavite maske da svi budemo ljudi! Sva lepota našeg pamćenja sakrivena je u zaboravu. Dobili smo ono čega smo imali na pretek. NIŠTA!

Добривоје Лазаревић КУПИЛИ СМО ДЕМОКРАТИЈУ ПЛУС ДИКТАТОРА ГРАТИС! Београдски Балкански Троугао бр. 8. септембар - децембар 2018. Издавач: Друштво Књижевника Београда За издавача: Зоран Илић Главни и одг. уредник: Срђан Симеуновић Сендан Идејни оснивач: Александар Блажевић Уредништво: Зоран Илић, Драгана Симић, Васа Радовановић, Добривоје Лазаревић Штампа: Дијамант принт - Београд Тираж: 300. Za objavljivanje kontaktirati članove redakcije i glavnog urednika na njegovoj FB strani: Srdjan Simeunović Sendan

Web sајт:www.dkbg.tk CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82 БЕОГРАДСКИ Balkanski trougao : časopis za angaţovanu knjiţevnost / glavni i odgovorni urednik SrĎan Simeunović Sendan. - 2018, br. 7- . Beograd : Društvo knjiţevnika Beograda, 2018(Beograd : Dijamant print). - 29 cm Naslov delimično ćir i lat.; tekst ćir. i lat. - Je nastavak: Balkanske vertikale = ISSN 2466-4227 ISSN 2620-1046 = Beogradski Balkanski trougao COBISS.SR-ID 267561996

28

Profile for Prozaonline

Balkanski-trougao-8  

Balkanski-trougao-8  

Advertisement