Малиша 1 2010

̈́ͳͼ‫ ͇͑ ׹‬t̽;΃ͪ͸ ͠Ͱͻ͵͹ͬͳΕu ̓͹ͼ‫׹‬͹ΒͰͬͳΕͳ ̹ͻ͹Β ͪͅΒ

r ̸͉͊̾ͣ͆ ̸͆ͅ ̸͈͇͐̾͋̓ r ̸̈́́͐͆ ̸̸͉̓͋ ͇͑̓̈́̾ r ̸͇͇͉̽͆͋ ͉̺́͆͋̾͌́͠ r ̽̾͐̾͠ ̸̸̸̺͉̺͇͊͋̈́͑͋

УВОДНИК

МАЛИША - бр.1

Драги читаоци, Наш „Малиша” ће овим бројем доживети ”ватрено крштење”. Намера нам је била да Вас подсетимо шта се дешавало у нашој школи протекле године, да се сетимо оних који су отишли у пензију, да представимо ученичка постигнућа, да директор, ученици и наставници кажу шта мисле о темама везаним за школу... Редакција

ОШ „Душан Јерковић” основана је 1888. године, да би 1948. била саграђена нова школска зграда у Костојевићима. У саставу Школе је: Матична школа Костојевићи и Издвојена одељења: Злодол, Заглавак, Јакаљ и Јеловик. Укупни број ученика шк. год. 2009/10. је 135. Број одељења - виших разреда: 7 (4 у матичној школи и 3 у Злодолу) - нижих разреда: 7 (комбинације: по два у Костојевићима и Злодолу, по једно у Заглавку, Јакљу Јеловику) У Школи наставу изводи: 14 професора, 7 предметних наставника и 4 наставника разредне наставе.

„Све су одрасле особе некад биле деца, али се мало њих тога сећа” A. de Sent Egziperi

Друг другу Ко има друга, има све и пријатеља, и помоћ у свакој прилици, и адресу за писма, и гитару за песму, и још десет прстију кад је мало својих десет, и уво за ТАЈНУ, и уво за жељу, и још једне очи, и још једну памет. Другарство није птица, - птица одлети. Другарство није бели ЗЕЦ, - зец је плашљив. Другарство није пахуљица - пахуљица је лепа,али се истопи. Другарство није злато - злато се купује. Другарство није шапутање, - шапутање се претвара у јединицу. Другарство је као храброст војничка, као часна реч, као стално сећање на друга. Два друга и лопта су утакмица на мале голове. Два друга у клупи јесу кућа у разреду. Када два друга поделе ужину, то личи на свечани ручак. Друг зна да сабира - али за двојицу. Једна јабука и још једна јабука су - по једна јабука за два друга! Друг зна да дели. Кад се једна јабука подели на два дела, добијемо по један румени образ јабуке за два друга. Друг не живи сам, издвојен. Две ноге и лопта нису довољни за игру. У школској клупи не седи само један ученик. Ужина није лепа када се једе кришом, без друштва. Да би неко био друг, потребно је да нађе још једног друга. Друг је само другу друг! Дечак дечаку! Девојчица девојчици! Девојчица дечаку! Дечак девојчици!

Лист ОШ „Душан Јерковић” Костојевићи Бр. 1, мај 2010. године Издавач: Директор, ученици и наставници Школе

Тражимо себи другове једног, десет, читав разред другова. Драган Лукић

Уређивачки тим: Ведрана Милета, Жарко Зарић, Бојана Вилотијевић, Негосава Павловић, Јован Арсеновић, Ангелина Новаковић, Драгана Петровић Сарадници: учитељи, наставници и секретар Дизајн и припрема: Стеван Ћатић Ћато, Бајина Башта Штампа: Штампарија STEFAN CO, Бајина Башта Тираж: _________ примерака Телефон: 031/ 860-081 Интернет адреса, e-mail: skola_kost@ptt.rs

2

Јована Томић, I разред, Костојевићи

Мај 2010

РУБРИКА

МАЛИША - бр.1

ДОНАТОР Иако се кроз историју српског народа задужбинарство високо вредновало, оно је у нашем времену готово замрло. Зато је сваки вид тог племенитог чина вредан пажње. Задужбинар и дародавац Војислав Стефановић, син Малише Стефановића, тестаментом је завештао један део својих новчаних средстава и школи у Костојевићима, у којој су његови родитељи некада радили.

вог светског рата М.Стефановић напушта место учитеља и поново креће у рат. Био је судионик велике победе под командом војводе Мишића, страдања српског народа при повлачењу преко Албаније, али и тријумфалног повратка у Србију.

Ко је био Малиша Стефановић? Рођен је у Поточању код Ужица 4. априла 1891. године у сиромашној, али честитој породици. Његови родитељи су школовали свих тринаесторо деце, а поред тога удахнули им љубав према раду, честитост, поштење. У потрази за знањем живот га води од Ужица до Учитељске школе у Алексинцу. По завршетку школе добровољно одлази на одслужење војног рока 1912. године. Службовање, које је започео у ОШ Костојевићи, убрзо је прекинуто избијањем Првог балканског рата. Малиша Стефановић са великим поносом креће у овај рат. Зарад изузетне храбрости и одважности добио је многа одликовања. После демобилисања, наредбом Министарства просвете, постављен је за учитеља у Костојевићима 19. 9. 1913. године. Избијањем Пр-

Због таквог активног присуства у свим корисним радовима, 6. јула 1937. године проглашен је почасним грађанином Костојевића.

По завршетку рата решењем Министарства просвете поново је постављен за учитеља у Костојевићима 19.9.1919. године. Сада је било времена да се посвети учитељском раду. Поред тога борио се за материјално побољшање школа, залагао се за подизање школских зграда и учитељских станова, радио на културном уздизању сеоског становништва у Костојевићима:

Кристина Чолић, I разред, Костојевићи

Мај 2010

- образовао народну књижницу са читаоницом, - образовао ђачку књижницу, - написао правила фонда сиромашних ђака Школе, - прописао „Правила фонда Михила С. Мојковића”, добротвора школе у Костојевићима, - са задругарима обновио Кредитну земљорадничку задругу у Костојевићима, - образовао здравствени одбор, који је радио на здравственом просвећивању становништва.

Из Костојевића, у којим је упознао своју животну сапутницу Даринку Лазић, учитељицу, животни пут га одводи у Ужице. Једно време ради као школски надзорник, потом опет учитељ. У Другом светском рату М. Стефановић је поново војник. По капитулацији Краљевине Југославије, заробљен је и одведен у логор у Немачкој. Ропство је провео у најтежим условима. Тек на лето 1945. враћа се у Југославију. Већ у септембру он је у учионици и тако до пензије 1956. године. Његова активност на другим пољима трајала је све до смрти 1968. године.

Бобан Крсмановић, II разред, Јакаљ

3

ИНТЕРВЈУ

МАЛИША - бр.1

Разговор са Бојаном Дојчинов, директором Школе

У НАШОЈ ШКОЛИ СВЕ ТЕЧЕ ПО ПЛАНУ

t Да ли је задовољство бити директор наше школе?

- Сваки посао је захтеван и одговоран, па и посао директора школе. Одговорност је мана, али задовољство је веће уколико све тече по Плану и програму рада школе. По мојој процени у нашој школи све тече по плану и свако обавља посао према захтевима свог радног места.

t Сведоци смо да је већ други кабинет опремљен новим намештајем и наставним средствима. Да ли ће се са тим наставити?

t Колико се школа променила за шест година колико сте Ви директор?

- На ово питање најбољи одговор можете дати ви, драги ученици, ваши родитељи и окружење у коме живимо. Моје мишљење је да смо за овај период од шест година доста урадили на унапређењу образовно-васпитног рада. Опремљена је мултимедијална учионица са шест компјутера и видео бимом, повећан је фонд књига у школским библиотекама, купљена наставна средства за физику, биологију и хемију. У матичној школи уведено је централно грејање, асфалтиран је полигон за мали фудбал и одбојку, постављени рефлектори, уређен парк испред школе и постављени лампиони. Истовремено су реновиране и школе у издвојеним одељењима: Злодолу, Заглавку, Јеловику и Јакљу. У свакој од њих су инсталирани компјутери. Све ово је урађено уз помоћ локалне самоуправе и донације добијене од ХЕ „Бајина Башта”, Електроизградње и Националног парка „Тара”.

- На основу вашег успеха на крају првог класификационог периода, полугођа, другог класификационог пероиода и на крају школске године, на основу резултата који постижу ученици осмог разреда при полагању квалификационог испита за упис у средњу школу, на основу постигнутих резултата на свим нивоима такмичења из свих наставних области, у довољној мери сам задовољан. Мислим да би задовољство моје и ваше било још веће када би се већи број ученика укључио у такмичење у знању и вештинама. t Које су препреке у вези са радом кухиње?

Бојан Дојчинов

- Наставља се са опремањем кабинета. За наредну школску годину планира се опремање кабинета за историју, географију, ликовну и музичку културу. t Нас ђаке највише занима спортска сала - има ли наде?

- Има наде. У плану је израда спортске сале, тако што бисмо извршили надоградњу над школском трпезаријом. У току ове године је у плану израда пројекта јер су средства за то обезбеђена. У наредном периоду треба обезбедити средства за реализацију пројекта. t Да ли сте задовољни понашањем и постигнићима ученика?

- Највећа препрека за рад кухиње је мали број ученика. Да би кухиња могла да ради потребан је кувар, за кога издваја средства Министарство финансија. Да бисмо добили средства школа треба да има 400 ученика, а ми имамо од 1. до 8. разреда свега 79. Постоје и друге препреке за рад кухиње а то су: дотрајала водоводна инсталација, подови, застарели апарати, а за све то је потребан новац. t Шта бисте издвојили као свој највећи успех?

- Као директор школе не бих ништа посебно издвојио као највећи успех јер нико не може ништа да уради као јединка већ само уз добру сарадњу других. У овом случају то сте ви, драги ученици, ваши наставници, техничко и помоћно особље и сви добри људи који хоће да помогну, а њих има. Мој највећи успех је када сваки радни дан почне на време и заврши се са успехом, када сарадња између вас и ваших наставника буде успешна на обострано задовољство. Као највећи успех свих нас истакао бих недавно обележавање 120-годишњице рада наше школе. Питања припремили ученици VII разреда

4

Мај 2010

ИНТЕРВЈУ

МАЛИША - бр.1

Разговор са Стојимирком и Марком Јовановић, учитељима

ЗАХВАЛНО ЈЕ РАДИТИ СА МЛАДИМА

Када су пре готово пет година напустили наш колектив, осетила се празнина, јер ово двоје драгих људи знали су да се поставе у свакој ситуацији. Наравно реч је о Стојимирки и Марку Јовановић. Цео свој радни век посветили су васпитању и образовању деце - некад у тешким условима које је наметао рад у сеоским школама. Кажу да је учитељски позив најплеменитији, да веже целог човека и да му не оставља избор, зато је, верујемо, тешко прихватити дан када се завршава рад у школи.

- У почетку нисмо били свесни шта нам се догодило. Временом смо полако прихватили реалност. Сада се посвећујемо дружењу са унучићима. Одлазимо код њих колико нам наша примања дозвољавају.

Стојимирка и Марко Јовановић

Обоје су мишљења да, кад би поново почињали каријеру, опет кренули све испочетка.

- Захвално је радити са младима који крепкост у срце усељавају. Будући да поседује богато искуство у раду са децом, питали смо Марка шта би препоручио онима који седе или тек треба да седну у ђачке клупе?

Наташа Тејић, II разред, Јеловик

Мај 2010

- Ученицима бих препоручио да усвајају нова знања уз игру. Такође, треба да буду и одговорни. На питање: Чега се радо сећате из ваше богате учитељске каријере, јединственог су мишљења: - Радо се сећамо својих почетака и младих дана. В.М.

Драгица Јелић, III разред, Костојевићи

5

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ

МАЛИША - бр.1

Разговор са Росом Панић, наставницом српског језика

ЗНАЊЕ ЈЕ НАЈВРЕДНИЈЕ

t Како проводите пензионерске дане?

- Разнолико проводим пензионерске дане. Трудим се да ми они на неки начин буду испуњени. Не желим да ми представљају досаду. Доста се крећем по природи, читам, гледам највише образовне емисије.

нији у припремању пријемних испита. Долазе мени да их проверим како су савладали неке области.

t Шта бисте поручили колегама који су на почетку каријере?

- Колегама, који су на почетку каријере, бих поручила пре свега да воле свој посао. Рад са децом је незаменљив. Љубав према послу и рад су једини мотиви који доносе успех.

t Да ли сте у контакту са школом и на који начин?

- Иако сам пензионер већ једанаест година, и даље сам у контакту са школом. Долазим да видим старе колеге. Интересује ме рад у школи, иновације, опремљеност школе која је сада веома уредна. Панои по ходницима и учионицама су прави украси као и цвеће које допуњава изглед школе.

t Чега се радо сећате а да је везано за рад са децом?

- Сећам се многих занимљивости из ђачког живота: њихових шала, дружења, анегдота, њихових одговора који су били занимљиви.

t Молим Вас, направите поређење генерација ђака којима сте предавали и ових данашњих, којима несебично помажете?

- Трудила сам се да ђаци којима сам предавала буду добри, активни, да учествују на разним такмичењима из свих секција, али и да постижу добре резултате. Данашње генерације су добре, желе да своје знање утврде, желе да им неко, поред њихових наставника, помогне како би били сигур-

Роса Панић

Нема разлике између ранијих и садашњих генерација. Треба их подстицати на рад, развијати такмичарски дух, уливати им самопоуздање, на неки начин их стимулисати. t Када бисте сада започињали своју каријеру, да ли бисте нешто мењали у начину рада?

Драгица Јелић, III разред, Костојевићи

6

- Не бих ништа мењала у начину рада. Данас је настава опремљена, осавремењена, уџбенике прате и допунске вежбе и тестови, па ученици своје знање могу проверити на непознатим, новим примерима.

t Можете ли упутити неки савет, поруку садашњој генерацији ђака?

- Савет који бих упутила садашњој генерацији је: знање је нешто највредније, а до њега се долази једино учењем. Сва задовољства у животу су привремена, једино задовољство стечено радом је стално. Зато треба редовно учити, завршити школу и обезбедити себи бољу будућност. В.М.

Д

Мај 2010

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ

МАЛИША - бр.1

Лука Новаковић:

ЖЕЛИМ ДА МОТИВЕШЕМ ДЕЦУ...

Пример да своје место не можемо и не смемо заборавити даје нам Лука Новаковић, који сваког јуна награди вредним књигама најбоље ученике наше школе. Овај племенити човек није заборавио где је од 1967. до 1975. године научио прва слова, стицао прва сазнања о животу, одшкринуо врата многих наука... Иако га жеља за знањем одводи најпре у гимназију у Бајиној Башти, а потом на Пољопривредни факултет у Новом Саду, веза са родним местом није прекинута.

Лука Новаковић

Факултетски образован враћа се у Костојевиће где ради у Земљорадничкој задрузи, а последњих десет година је предузетник у струци. На наше питање шта га је мотивисало на овакав чин, да најбољима поклања књиге, одговорио је: - Волео бих да се више нас врати својим коренима, да унапредимо своје место, јер без тога нема напретка друштва у целини. Стога овим чином желим да мотивишем децу да буду прави, морални и поштени људи, да се не стиде свога порекла - напротив треба да се поносе њиме. В.М.

Овим путем захваљујемо свима који су нам помогли у реализацији наших пројеката: t ɞɎ vɉɺʢʃʈɺ ɉɺʓʍɺw t Ɏʆʀʅʍʋʉʃʂɽʋɺɿʤɺ ɉɺʢʃʈɺ ɉɺʓʍɺ t ɖɺʑʃʉʈɺʆʈʃ ʊɺʋʅ vɛɺʋɺw t ɖʉɼɺʅ ɘʀʍʋʉɼʃʥ ʑɼʀʥɺʋɺ ɓʉʌʍʉʢʀɼʃʥʃ

Никола Марковић V разред, Костојевићи

Мај 2010

Милица Ранковић IV разред, Јакаљ

7

РУБРИКА

МАЛИША - бр.1

НАЈЛЕПШЕ ДВОРИШТЕ

У традиционалној акцији „Да наша Башта буде бајна", коју организује Спортско-туристички центар, прво место у прошлој години, у конкуренцији школских

дворишта, освојила је наша школа. Од организатора добили смо захвалницу, али и награду у виду садница, које ће од овог пролећа красити наше двориште.

КАБИНЕТИ

Средствима из донације Малише Стефановића обновљени су кабинети за биологију - хемију, те српски и енглески -језик.

Кабинет информатике је све више у служби савремене наставе. Ученици радо прихватају рад на рачунару.

8

Мај 2010

РУБРИКА

МАЛИША - бр.1

ШКОЛСКА БИБЛИОТЕКА

У школску библиотеку ученици све чешће долазе. Уз обавезну лектиру, која често није баш омиљено штиво, одређен број ученика опредељује се за књиге са садржајем ближим њиховим интересовањима. У протекле две године набављен је већи број таквих књига.

Често тражена књига је „Леси се враћа кући”

ЕТНО КУТАК

Од пре две године школски хол је оплемењен етно кутком. Сви експонати су поклон наших ученика.

Д

Мај 2010

Д

9

РУБРИКА

МАЛИША - бр.1

НАША ШКОЛА

(или: Прича од постања до наших времена) „Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете” После Другог српског устанка, у ослобођеној Србији кнеза Милоша, није било школа ни других културно просветних установа. Једино су при црквама и манастирима постојале манастирске школе где су ученици из црквених књига и рукописа учили и добијали основне елементе писмености. Кнежевском уредбом из 1853. године прописано је да свака општина, где постоји црква, по правилу треба да има школу.

и тескобне. Тадашњи народни посланик (Сима Милошевић) тражио је да се обе школе затворе, а да се између Дуба и Заглавка,тј. у Злодолу, изгради заједничка школа. Идеја да се на „средокраћи” између Дуба и Заглавка изгради заједничка школа реализована је 1932. године. У Злодолу је изграђена лепа зграда од чврстог материјала. Школа у Дубу је затворена, а ђаци основно образовање настављају у новој школи у Злодолу. Школске

Основна школа у Злодолу

Још 1853. године било је говора да се у Дубу отвори школа јер су општинске власти обавезивали и законски прописи у којима стоји да у местима где се налази црква, мора бити отворена и основна школа. Недостатак квалификованог стручног кадра и економске тешкоће утичу на одлагање отварање школе у Дубу за више од двадесет година. Основна школа у Дубу почела је са радом 1878. године. Исте године почиње са радом и школа у Заглавку. И једна и друга школа су радиле у лошим условима, налазиле су се у старим кафанама, биле су трошне

10

1932/33. уписано је 145 ученика у сва четири одељења. Због великог прилива ученика било је неопходно да се изгради нова школска зграда. Обезбеђена су финансијска средства и грађевински радови на основној школи у Злодолу завршени су 1956. године. Била је то модерна, функционална и пространа школа која је имала довољан број светлих и удобних учионица. Ученици из Заглавка, после четвртог разреда, предметну наставу похађају у Злодолу. Школске 1956/57. године Основна школа „Кадињача” Злодол имала је 580 ученика.

Интеграцијом 1973. године Основна школа „Кадињача” Злодол припојена је Основној школи „Душан Јерковић” Костојевићи. Школске 1975/76. године у Издвојеном одељењу у Злодолу било је 430 ученика. Школске 2009/10. године бројно стање ученика је драстично смањено, свега 34 ученика и четири предшколца. Бројно стање ученика и број одељења смањује се из године у годину. Многи ученици који су похађали основну школу у Злодолу, данас су личности са највишим академским звањем: Милован Лукић, доктор историјских наука, Милутин Ђуричић, доктор техничких наука, Вукашин Марковић, доктор економских наука и Новак Деспотовић, доктор медицинских наука. Ученици Основне школе „Душан Јерковић” Костојевићи настављају традицију постижући изванредне резултате на такмичењима разних нивоа. Да поменем ученицу 8. разреда ɕɺʋʃʢʎ ɛʉʇʃʥ која се пласирала на регионално такмичење из српског језика, хемије, историје и географије. Ученица за коју могу тврдити да је ђак генерације. Ученици који су допринели угледу наше школе учешћем и постигнутим резултатима на такмичењима заслужују посебно признање: Ивана, Бојана, Данијела, Драгана... Наши ђаци су паметна и препаметна деца. Лепи су јер су лепо васпитани, разумни и мудри, имају изграђен став и мишљење о битним животним питањима. Они су већ формиране личности које заслужују дужно поштовање. Велика деца у чијим чистим срцима станује љубав. Деца која поседују истанчан и непогрешив осећај за истину и правду. Жарко Зарић

Мај 2010

РУБРИКА

МАЛИША - бр.1

УЧЕНИЧКА ДОСТИГНУЋА Кутак за најуспешније Овај кутак, који је осмислила и уредила Негосава Павловић, наставница ликовне културе, испуњен је именима оних који су освајали награде. На међународном ликовном конкурсу Дани ћирилице у Баваништу, ученици наше школе већ трећу годину освајају награде.

2008.

2009.

2010.

Гордана Томић, Тања Јањић, Ивана Спасојевић, Јелена Јањић, Сања Павићевић, Јелена Јањић, Тања Јањић, Никола Марковић,

7.раз.

6.раз.

5.раз.

3.раз.

2.раз.

4.раз.

7.раз.

5.раз.

Злодол Злодол Злодол Злодол Злодол Злодол Злодол Костојевићи

4. место 2. место 2. место 3. место 3. место 1. место 1. место 3. место

дупликат има на 3. страни

Трећа награда за песму

Кристина Чолић, I разред, Костојевићи

На литерарном конкурсу у организацији Библиотеке Чигота, а у знак захвалности преминулом песнику Михаилу Ћуповићу, наша ученица Наташа Лукић освојила је 3. награду за песму „Златибор”. Остали ученици прошлогодишњег четвртог и другог разреда добили су захвалнице и пригодне поклоне.

Златибор Златибор је најстарија планина њу сви знају од давнина. Има пуно златних борова у њему, али он је познат по још много чему. Кад људи дођу на ту планину сви се развеселе. Неки из града на Златибор се селе.

Мај 2010

Бобан Крсмановић, II разред, Јакаљ

11

МЛ

МАЛИША - бр.1

НАШИ ОСМАЦИ

Овогодишњи осмаци су последња генерација која ће квалификациони испит за упис у средњу школу полагати на стари начин. По речима већине, читаво друго полугодиште вредно раде задатке из збирки. Сви се слажемо да је математика тежа, али има и оних којима ни српски није лак. На питање: Да ли сте одлучили у коју школу ћете се уписати? - одговори су били разнолики. Бољи ученици ће у гимназију, а остали у средње техничке школе. Ипак све зависи од успеха на тестовима. Осим учења нас осмаке муче још неки „проблеми”, а то је растанак са друговима и опроштајна забава. Са нестрпљењем очекујемо опроштајну забаву јер се надамо лепом проводу, познанству са вршњацима из других школа и на крају то је наша прва званична забава. Драгана Петровић, VIII разред, Костојевићи

Превоз

НИСУ ВИШЕ ПЕШАЦИ

Од септембра ове школске године ђаци пешаци из Јакља и Јеловика то више нису јер су добили аутобуски превоз. То је огромно олакшање за њих јер су пешачили измећу 5 и 10 километара у једном правцу. „Сада не морамо да устајемо раном зором, а после школе имамо више времена за учење, али и за игру”, кажу задовољни ђаци.

Б

12

Б

Б

Мај 2010

МАЛИША - бр.1

ШКОЛСКА СЛАВА

Мај 2010

ТИ Прослава школске славе, Савиндана, је и ове године, као и претходних, протекла у свечарској атмосфери. У част светог Саве деца су рецитацијом, песмом и драмском речју оживела дело светитеља. Славски колач су пресекли ученици и директор у присуству свештеника и вероучитеља школе.

13

М

МАЛИША - бр.1

ДАН ШКОЛЕ 15. МАЈ 2010. ГОДИНЕ

14

Мај 2010

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

МАЛИША - бр.1

МИ СМО ЂАЦИ ПЕШАЦИ

Ми смо ђаци основне школе у Јеловику. Већина нас је из различитих заселака: Петронијевићи, Церје, Гавриловићи... и, заборависмо да кажемо да нас је деветоро. Можда ће неко рећи: „Мало вас је!”, али ми се осећамо као да смо повећа чета ђака, јер на часу физичког васпитања вриштимо, навијамо, галамимо као да нас је двадесеторо. А да, и у различитим смо разредима: три медене девојчице - Сања, Јована и Милица су прваци. Наташа, Далибор и Дарко су другаци. А нас три, Александра, Нада и Ивана смо четвртакиње. Али, ми се тако дружимо као да смо сви исте генерације - млађи уз нас постају озбиљнији, а ми често уз њих детињастије. Оно што је најлепше и најзанимљивије је дружење од куће до школе и назад. Додуше, свако има различито растојање и различито рано устајење из топлог кревета. Али, ми смо навикли да пешачимо и то нам дође као најлепши вид забаве: играмо се „На слово, на слово...”, прелазимо речицу прескачући је или ходајући по дасци, храбри јуре змије у топлијим периодима, зими се грудвамо, ми девојчице се често кријемо од ова

наша два другара, јер су једини дечаци, па им авантуре никад доста... Аааа, има ту и нешто страшније: Јаоо, кад се понекад посвађамо!? И то је део дружења, али верујте нам, избегавамо и гледамо да се што пре извинемо другу и да „завађене” руке загрле једно друго. Али, оно најлепше остављамо да вам испричамо за крај! Знате ли шта је најлепше док пешачимо од куће и назад? Понесе нас песма са часа музичке културе, па успут пустимо глас и певамо тако да шума око нас бруји. Однекуда допире нечији глас: „Браво, децо, бравооо! Само певајте!” А ми: „Ха-ха, хи-хи...Добар дан!”

- узвикнемо. Ако вам се свидело све ово што смо написали, а једна од наших порука је била „ВОЛИТЕ ПРИРОДУ”, онда чешће шетајте њом и видећете да сте много срећнији у њеној непосредној близини. Живети с природом је радост, а радост је здравље! Живели нам! Ђаци основци из Јеловика са учитељицом

Јеловички мали зналци Крај поточића, у долини, зелени се као грм једна школа омалена, из оxака - дим јој црн.

Жељни знања, пуни смеха, обавезно и виц спреме, на чији ће рачун бити чак и они тад занеме.

Топло срце има она, деветоро деце учи. сви су добри и весели, пуни знања крећу кући.

Првачићи, то су оне: Јованица, Сањица и Милица. Све три паметне и лепе као права мајска сличица.

Те окице боја разних, свакодневно мотре,прате, шта ће ново да сазнају, да запамте и да схвате.

Други разред похађају, и битке са знањем бију: паметница,миљеница, то је наша Наташица. Два „гусара-разбојника”,

Нада Гавриловић, IV разред, Јеловик

Мај 2010

„циркус - мали”, Дарко плави, а и Дачо мудрац прави, не зна човек да л' због лењости да га куди или знање да му хвали.

жустра, јака, бржа од свих ђака. Због критике из незнања очас посла сузу пусти и тад ништа да изусти.

Четвртаци, то су оне, наше праве примадоне: Иваница, шепртљица ситна као купиница; и Аница лепотица, пред таблом к' о пред судом. А, Надица плавокоса,

Сви се они важни праве кад им дођу дани „славе”, ал' су ипак деца фина, културна, мила и драга, јер потајно знају да је то највећа човечија снага.

Бобан Крсмановић, II разред, Јакаљ

15

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

МАЛИША - бр.1

Једног дана био сам Једног дана била сам љут на себе љута на саму себе Сви ми из детињства понесемо и кроз читав живот

Прошли су они дани безбрижног детињства када нисам размишљао о битним животним стварима и ништа ме није занимало сем игре. Полако одрастам и схватам шта све живот носи са собом. Љубав, каква је то реч, а тек шта значи уопште ме није занимало и све ми је то било страно. Међутим, појавила се једна девојчица, смеђе бујне косе и крупних браон очију. Угледавши је, срце ми је заиграло и осетио сам лептириће у стомаку. Она је ишла у моју школу и живела је километер од ње. Био сам до ушију заљубљен у ову девојчицу, али, иако сам је често виђао, плашио сам се да јој приђем и да јој кажем да ми се свиђа. Ако је не бих видео неко време, одмах би се растужио и повлачио у себе, али чим бих је опет срео у мом срцу би грануло сунце. Пошто је неколико дана није било у школи, ја сам се забринуо, јер сам мислио да је болесна. У неколико наврата сам желео да одем код ње кући и да јој кажем да је волим, али ми опет нешто није дало и нисам отишао. Тек после неких месец дана ја сам сазнао да се са родитељима одселила негде далеко и ко зна кад ће се вратити. У мени је све плануло, сав мој свет се срушио за трен ока. Био сам толико љут на себе што нисам скупио храброст да одем код ње и да јој све кажем, можда се не би одселила, бар сам тако мислио. Одавно је отишла, а ја сам се све више повлачио у себе јер ме нико није разумео, а само ја знам колико сам патио. Не знам зашто је све морало тако да буде. Иако је ово мој први љубавни немир, а љубав са собом носи срећу и радост, а понекад и тугу и бол, никад себи нећу опростити што нисам отишао код ње и изјавио јој љубав. Младен Ивановић, VIII разред, Костојевићи

Доживео сам...

Било је пре три године,када сам доживео нешто од чега сам се много уплашио. Тог догађаја се нерадо сећам, али не могу да га заборавим. Било је лето. Сунце и оморина. Време када је требало да се купи сено. Деда је ставио виле и грабуље у трактор. Сео је за волан, а баба, мама, моје сестре и ја у приколицу. Када смо дошли на велику и стрму ливаду, деда ми је дао виле које је он специјално направио за мене. Чим смо почели са радом, тражио сам воде. Рекли су ми да су понели само празне флаше и да воду потражим на оближњем извору. Мама ми је објаснила како да доћем до њега. Требало је да уђем у једну малу шуму. Док сам пролазио кроз њу, чуо сам како поток жубори. Наточио сам воду са извора и кренуо назад. Кад сам се враћао, чуо сам како иза мене нешто шушња. Окренуо сам се, а испред мене је испузила змија. Била је сива са црним штрафтама. Мало је подигла главу и палуцала је језиком. Од страшног призора очи су ми застале, колена заклецала, покушао сам да дозовем деду, али гласа нисам имао. Брзо сам напустио незгодно поприште, дотрчао до деде и сав задихан испричао му немио доживљај. Од тада сам мниго пажљивији, пазим куда газим и увек идем са дедом. Александар Митровић, V разред, Костојевићи

16

чувамо и освежавамо најлепша и најдража сећања на све радости, лепе, али и тужне тренутке из којих извучемо поуке које нас прате читав живот. Мало је ситуација када сам урадила нешто због чега сам се касније кајала и била љута на себе. Много волим животиње, па због тога имам доста кућних љубимаца. О свима њима треба бринути и хранити их, па смо ту одговорност преузеле сестра и ја. Једног дана остале смо саме код куће. Претходних дана сам ја хранила и папагаја и рибице, па је тог дана требало да их сестра нахрани. Она није хтела, али ни ја. Због своје тврдоглавости нисам желела да урадим то уместо ње. Дуго смо се препирале и на крају смо обе остале при својим ставовима. Касније смо заборавиле на то и отишле код рођака. Ни она ни ја нисмо помишљале да сy рибице без хране. Вратиле смо се касно увече. Случајно сам бацила поглед на акваријум и видела да је једна рибица угинула. Било ми је жао и дуго сам после тога кривила сестру. Касније сам схватила да је кривица моја, јер требало је да ја, као старија и одговорнија, нахраним животиње. Још увек осећам кривицу и веома сам љута на себе јер је због моје тврдоглавости и непажње угинула једна од најлепших рибица у акваријуму. Сада сам доста опрезнија и увек проверавам да ли у акваријуму има хране. Овај догађај ми се дубоко урезао у памћење и сетим га се сваки пут када се нађем у сличној ситуацији. Сада не допуштам да ме тврдоглавост победи и увек добро размислим о последицама пре него што донесем било какву одлуку. Марија Томић, VIII разред, Костојевићи

Доживела сам... Дошло нам је пролеће. Мирис процветалих кро-

шњи и цвркут птица измамио ме је у природу. Отишла сам са породицом и псом Арчијем на Дрину. Река је била бистра и кристално чиста. Трава око ње је изгледала као изаткани ћилим са шарама од жуте јагорчевине и плавих љубичица. Цвеће је омамљивало својим мирисом. Пчеле су зујале и слетале са цвета на цвет. То зујање је сметало поподневној песми птица. Седела сам са татом на том звучном и шареном ћилиму и пецала рибе. Упецали смо много риба које смо стављали у канту са водом. Мој пас Арчи је мирно лежао у хладу. То предивно жуто клупко са браон очима и малим репом волео је да се мази. Одједном је почео да лаје и скакуће око мене. Скачући, није видео канту са рибама, саплео се и заједно са њима полетео у воду. Рибе су се ослободиле, а Арчи је морао да заплива. Кад је изашао из воде, снажно се стресао да би се ослободио воде са жутог крзна. За тили час била сам сва мокра. Кад је видео шта ми је урадио сео је поред мене, савио реп и тихо залајао као да се извињава. Ја сам га пољубила и помазила јер, искрено говорећи, нисам била љута. Мало воде ми је добро дошло на тако топлом дану. Мој Арчи је пољубац схватио као опраштање, па је устао и поново почео да скаче. Овај прелепи пролећни дан који сам провела са породицом и љубимцем Арчијем често ми навире у сећање. Слађана Јовановић, V разред, Костојевићи

Мај 2010

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

МАЛИША - бр.1

Седмаци су нам отворили своју тајну кутију...

Било ми је тешко јер ме нико није разумео Свако од нас је бар једном у животу био у ситуацији да га неко није разумео и осећао се као да је сам на овом свету. Тако одбаченим и несхваћеним нам је тешко јер остајемо сами када нам је помоћ најпотребнија. Мислио сам за себе да сам јак и храбар. Ма шта да се деси, мислио сам, остаћу чврсто на земљи, али онда се десило нешто што ме јако повредило. Као птица без јата осећао сам се усамљено и тужно и са пуно горчине и бола.

Беше то понедељак. После лепо проведеног викенда чекале су ме школске обавезе. Чим сам се пробудио, нисам имао вољу ни за шта. На све начине покушао сам да одложим одлазак у школу. Нисам успео. Отишао сам безвољно. Свима сам био чудан. Родитељи су мислили да је то само изговор како бих избегао школске обавезе. А мени стварно није било ни до чега. У школи су ми се другари смејали и са чуђењем питали шта ми је, јер навикли су да заједно смишљамо

Једна страница Пролеће на из мог дневника Златибору

Водим дневник, али не редовно. Са њим делим нека своја осећања и размишљања којих ме је стид да их кажем пред другима. Дневник је мој најбољи друг јер никоме наће одати тајну за коју се плашим да ће је неко од мојих другова сазнати.

15.8.2009. Драги мој дневниче, надам се да ћеш ме бар ти разумети. Посвађала сам се са сестром. Те вечери ишли смо на једну рођенданску журку. Питала сам је може ли ми позајмити свој каиш. Рекла ми је да не може јер је одлучила да га она носи. Била сам бесна, јер она поред својих петнаест каиша мора да употреби баш тај. У бесу и љутњи рекла сам јој да бих више волела да она не постоји и да је мрзим. То је био тренутак када нисам била свесна својих речи. Али и тренутак којим сам свим укућанима, који су ме чули, показала своје друго лице. Нико није разумео да ја, уствари, то не мислим. Грозно сам се осећала. Знала сам да то нисам смела рећи, али једноставно ми се омакло, без учешћа воље. Целу ноћ сам провела у сузама без жеље да идем било где, а најмање на рођендан. Када је мајка ујутру видела потпуно мокар јастук, схватила је. Објаснила сам јој да је тада мноме владао бес. Пренела је осталим укућанима, који су ми, уз упозорење, опростили. Од тада се трудим да ми се више никад тако нешто не догоди. Ако се и догоди, знам да ће дневник бити ту да му се поверим и да ме разуме. Ангелина Новаковић, VII разред, Костојевићи

Мај 2010

понеки несташлук. Овога пута то није било за мене. Покушао сам да причам са другарима о свом проблему, али њих је више занимала фудбалска утакмица од моје „глупе приче”. У глави ми се мотало безброј питања, али без одговора. На крају сам схватио да ми је то био само лош дан. И данас ми није јасно зашто су се сви понели тако према мени, зашто нису хтели да саслушају и да покушају да разумеју моје проблеме. Намања Марковић, VII разред, Костојевићи

Кад Златибор процвета У пролеће , кад се буди сваки живи створ, тад тиња и процвета цео Златибор.

Цвркутом је објављена зора. Зраком Сунца обасјана гора.

Храстови су обукли свечана одела. украдена срца, на брегу

Врхови се стабала трепери њишу. Уздигнуте главице, љубичице дишу.

бреза бела. Путеви су од зеленог конца ткани. шареном радошћу и леприровим летом

Извили се до Сунца борови. проткани. Оживели нам пољски створови.

Уз топли осмех,Сунце се охлади у води, Спрема се за сусрет с ластама, које љубав

Лептир на ливади цвеће кити, води. али, ко то плете сребрне нити? природе

Од песама пробуђене бруји цела планина. Над њом заштитнички надвија се облака

Пастирска фрула на пашњаку се чује, белина. Овнова предводника звона брује.

У пролеће , кад се буди сваки живи створ, у Србији најлепши је Златибор.

Занесена душа још даље ме води, ал' Сунце се већ зарумени у води. Цео дан је посматрах, Одгонетку природе не сазнах.

Ангелина Новаковић, VII разред, Костојевићи

17

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

У потери за мојим пејзажима

Кроз прозор до мог успаваног ока допре први сунчев зрак наговештавајући ведар дан као створен за дугу шетњу кроз природу. Кренух од воћњака. Осетих опојан мирис трешњиног цвета. Занесена и опијена пролећним мирисима нисам осетила да сам дошла до ливаде. Угледах несвакидашњи призор. На влатима, због поветарца, помало замршене траве, угледах бисере. Помислих да се варам, али не, били су то прави бисери, начињени од једне капи воде и јутарње свежине, преливени зраком сунца. Хиљаде и хиљаде таквих бисера спуштали су се низ влати траве, чешљајући их и улепшавајући. По узору на ове „праве бисере” човек је направио себи накит, који назива правим бисерима, али ори-

гинал је овде, и њега је човек злоупотребио да би улепшао себе, као да ово није довољна лепота. Тужна због тога наставих даље, тражећи утеху. И нађох је! Срдачно примљена, дошла сам под окриље шуме.Седох испод једног дрвета. Свуда око мене било је зеленило, које је све даље преко шума и брда прелазило у плаво, све до неба, где се стапало са бескрајем. Зраци сунца су се упорно пробијали кроз лишће, дајући му изглед смарагда. Плаво-зелене нијансе опустише моја чула. Тонула сам у сан окружена савршенством, али зачух снажно хукање. Помислила сам да сам се успавала, да су ме птице пренеле до Амазона, тако ми се чинио тај хук. Али није то био Амазон, већ

МАЛИША - бр.1

само један мали планински поток, који је за мене у том тренутку био подједнако леп, снажан, бистар, пробуђен... Над њим огледале су се врбе, нису биле тужне, чинило ми се да су биле насмејане. Загледах се у воду и угледах Сунце. Сишло је да се огледа,па да се поново врати на свој престо. Дуго сам седела крај воде, додиривала је и тада сам се осећала као да се умивам лековитом водом. Мислила сам о свему лепом, мислила на некога и надала се... Знала сам да је природа савршенство, једино на свету што нема ману, али природа је више од тога. Ангелина Новаковић, VII разред, Костојевићи

Кад Златибор Мој брат Мој брат је добар ђак, процвета он се не плаши да оде у мрак. Кад Златибор процвета, за то сазна пола света, а можда чак и више ако се та вест у новине напише. Зеленкаде, маслачци и љубичице прави су лепотани и лепотице Већ је смола замирисала. и тмурни свет обрисала. „Лепота Златибора ће вас очарати, дођите, нећете се покајати”, поточићи весело жуборе са златиборске горе. Наташа Лукић, V разред, Костојевићи

Најбољи је на свету, жели да помогне сваком детету. Не воли да се туче, само мене понекад за уво вуче. Ја га не бих дао за сво злато јер он је мој бато.

Петар и ветар… Дува ветар,трчи Петар, Па где Петар ту и ветар. Кад греје сунце, Петар је у кући, Из куће га нико не може извући.

Јесен

Немања Митровић, V разред, Костојевићи

Лето прође, јесен дође, У јесен пада киша и вене цвеће

Кад Златибор Не бојте се, децо, од јесени нико Оболети неће. процвета Сузе Кад Златибор процвета, Осмехне се златни бор

Кад сузе из ока потеку, Створе на лицу малу реку.

Маше својим гранчицама Као златним ручицама.

Ударим се, сузе ми на лицу, од плакања умокрим трепавицу.

Сија иза беле горе Као мало жуто море. Око бора јеле мале Као слуге око краља стале. Немања Митровић, V разред, Костојевићи

18

Постоје радоснице,постоје и тужне Радоснице су лепе,а тужне су ружне.

Другови Другови су важна бића, Ко има једног, то је сића. Немања Митровић, V разред, Костојевићи

Бобан Крсмановић, II разред, Јакаљ

Мај 2010

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

МАЛИША - бр.1

Долази пролеће Зима на пролази А пролеће долази, Спремите се децо, Игре нам ето . Биће смеха И игре на трави, Долазе нам пролећни Сунчани дани. Ивана Митровић, II разред, Костојевићи

Мој мачак Мој мачак је добар Сви га редом воле, Ја га помилујем Кад доћем из школе. Велики му бркови, па са њима преде, а Ицине мачке доћу па га гледе. Зовемо га Марко, а маца је Мима, сви примећујемо да љубави има.

Пролеће

Медо

Стигло нам је пролеће Долазе и ласте, Сунце јаче греје, а и цвеће расте.

Имам малу куцу Медо му је име. Верујте другару Поносим се њиме.

Висибаба на пропланку промолила главу, па позива другаре своје На пролећну славу.

Кад у школу поћем, испрати ме тужно. Машем му, али знам самоћа је ружна.

Поточић у шуму Весело жубори А врапчићи цвркућу и лете По зеленој гори.

Кад из школе дођем, од среће залаје, Па репићем заврти и срце ми даје.

Зима

Бојана Деспотовић, IV разред, Костојевићи

Моја сестра

Зима је стигла у моје село. Куд год да погледам свуда је бело.

Моја сестра Милица као вила, гледа ме из прикрајка и склапа руке око мене као мајка.

Деца се играју и праве Снешка. За малу децу зима је тешка.

Тиха, лепа, брза,радна и весела као пчела кад се спусти на цвет и облети цео свет.

Ивана Бабић, II разред, Костојевићи

Слађана Јовановић, V разред, Костојевићи

Мај 2010

Јована Лукић, II разред, Костојевићи

Милица Богдановић, I разред, Костојевићи

Драгица Јелић, III разред, Костојевићи

Иван Пантелић, III разред, Костојевићи

19

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

Бринем о свом љубимцу Мој кућни љубимац је маца коју зовемо Мићко, зато што волим то име. Мићко је беле и зелене боје, то јест шарен. Он је умиљата маца, увек ме сачека када дођем из школе. Уредно га храним, дајем му млека. Он хвата мишеве. Волела бих да имам и једног куцу као кућног љубимца. Волим да се играм с њим, да ми преде и умиљава око ногу. Драгана Ранковић, II разред, Јакаљ

Мој љубимац

МАЛИША - бр.1

Мој љубимац Код нас на селу има доста домаћих живитиња. Све су оне умиљате и лепе кад су мале, и све су ми занимљиве. Од свих њих највише волим мог Меду. Он је пас дуге жуте длаке и браон очију. Добио је име зато што је био дебео као мали, имао је кратке ноге, велике шапе као код медведа. Воли да се игра и мази. Кад је био мали, волео је да нам разноси обућу по дворишту. Са мном се игра тако што ми узме неку играчку, изнесе напоље и чека да га ја појурим како бих му је отео. Увек када дођем код бабе и деде, он истрчи преда ме. Када види, да неко непознат улази у двориште, почне да лаје и не да му прићи кући. Мој пас је вредан и послушан и један од најбољих паса. Александар Драгојловић, IV разред, Костојевићи

Мој љубимац је пас. Он се зове Леси. Леси има црно крзно и браон очи. Он је мали и има кратки реп. Пуно воли да се мази и игра. Преко ноћи увек спава испред улазних врата. Леси има мало штене које се зове Буфи. Леси и Буфи се стално заједно играју по трави. Кад Леси почне да лаје, Буфи се уплаши и побегне. Ја највише волим Лесија зато што је добар, веран и умиљат пас. Бобан Крсмановић, II разред, Јакаљ

Мој љубимац Имам пет љубимаца. То су мали мачићи. Њихова имена су: Зека, Блеки, Танxо, Пешо и Рики. Они воле да се играју. Највише воле да пију млеко. Када су сити, пењу се на дрво. Много волим своје љубимце.

Моја школа

Моја школа се налази у селу Јакаљ. Она је издвојено одељење Основне школе „Душан Јерковић” у Костојевићима. Велика је и жуте је боје. У њој има велики ходник, две учионице и купатило. У школи има десет ученика, пет дечака и пет девојчица. У школи раде учитељица Јелена, наставница енглеског, вероучитељ и помоћни радник.Моја школа је лепа и лепо ми је у њој. Сви се лепо дружимо и доста лепог научимо. У школи има и компјутер на коме доста вежбамо. Ја бих волео да у школи има и библиотека са пуно књига. Волео бих да има и спортска сала у којој бисмо проводили више времена и да се бавимо више неким спортом, да буде лепо опремљена са новим намештајем. Око школе има велико двориште у коме се играмо и имамо физичко васпитање. Око дворишта су велики борови и јеле. Моја школа је пуно лепа, а могла би да буде још лепша.

Јована Томић, I разред, Костојевићи

Д

20

Бобан Крсмановић, II разред, Јакаљ

Д

Мај 2010

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

МАЛИША - бр.1

Другарство

Учинила сам добро дело

Волим да помажем људима у невољи да би ме се сећали по добрим делима, а не по лошим. Када сам се враћала из школе, кренула сам мало раније од моје сестре. Идући путем полако, слушајући цвркут веселих птица, негде из даљине је до мене допрео неки глас. Мало застадох уплашена, али ипак наставих даље. Што сам се више приближавала, глас је био јаснији. Схватила сам да је то глас неке старе жене која је говорила: „Не могу даље, не било их!” Пришла сам јој ближе и видела да је то једна бака којој су овце отишле у другом правцу. Замолила ме је, ако хоћу, да јој помогнем да их врати. Спустила сам ранац покрај ње и потрчала у правцу куда су овце отишле. Једва идући неком стазом стигла сам до једне зелене ливаде где је било неколико оваца. Заобишла сам их и дотерала до баке. Са сјајем у очима и пуно задовољства бака је отишла. Свако треба да помогне онима који се нађу у невољи јер никад се не зна када нама може затребати нечија помоћ.

Док насам пошао у школу, нисам знао шта је право другарство. Другарство је имати доста пријатеља. Са њима се можеш играти, делити проблеме, ужине и тајне. Право другарство је када имаш проблем, а друг ти помогне да га решиш. Али мораш и ти да му узвратиш истом мером када он упадне у невољу. Не треба бити себичан и само гледати своју корист, него се другу наћи у невољи. Александар Лазаревић, IV разред, Костојевићи

Моја драга личност

Милица Ранковић, IV разред, Јакаљ

Има доста драгих особа у мом животу. Али најважнија особа за мене је моја мајка. Она је мени најдражи лик. Увек је нежна према мени. Када ме погледа својим зеленим очима, изгубим се у њиховим дубинама. Свако јутро ме прати у школу својим топлим осмехом. Иако понекад има брига, она се увек труди да то сакрије од мене. Увек ми дели савете и воли да чува моје тајне. Брине о мени и говори ми да треба да постанем добар човек. Обрадује се сваком мом успеху. Често спрема за мене торте и колаче. Она је добра особа и труди се да буде таква према свима. Моја мајка је најбоља особа на свету. Миленко Богдановић, IV разред, Костојевићи

Б

Мај 2010

Драгица Деспотовић, IV разред, Костојевићи

Б

Б

21

ШАЉИВА СТРАНА

Црни бисери На питање: Шта је сугестија? Ученици су одговорили: - неко лице које нешто извршава.

- Кад смо против некога, - Кад сумњамо у некога, - Кад радимо нешто, а нисмо сигурни у то, па имамо страх да не радимо како треба. Одговор треба да гласи: Сугестија је утицање на вољу другога, подвргавање кога својој вољи... На питање: У коју групу наука спадају математика и хемија? Ученици једног разреда су одговорили: - Природну. А историја? „Вештачку!”, одговори неко као из топа. На часу Природе и друштва играли смо се „Слагалице” и учитељица нас је поделила у две екипе. Одједном се јавља најмлађи ђак Дарко Димитријевић: „Учитељице, учитељице, могу ли ја да будем Милка Цанић, супервизор?”

Препиши правилно овај виц Доћемишнаплажуикаже слонукојисекупаоизлазинапоље заштоизлазинапољекадти кажемслонизађемишга погледаиречедаможеда севратишпаштосиме ондатераонапољемислио самдасиобукаомојекупаћегаћице. ДУШКО РАДОВИЋ: Деца се могу сматрати народом, па је и књижевност за децу као народна, разумљива за све, једноставна, наивна и ведра.

22

МАЛИША - бр.1

Вицеви и питалице Иду две нуле улицом и наиђу на једну осмицу. Једна од нула каже: „Види ову ….. колико је стегла каиш!” Зашто Перица копа рупу испод телевизора?

- Да чује весту из земље. Зашто Перица држи лопату испред телевизора?

- Да очисти снег. Шта је то што иде навише, а никако надоле?

- година.

Маријана Петровић, V разред, Костојевићи

Шта је то што изгледа као коњ, а није коњ?

- кобила.

Анегдота о Нушићу Нушић је у једном друштву овако објаснио шта је то телеграф: - Замислите велику мачку којој је реп у Врању, а глава у Београду. Па када се повуче за реп у Врању, онда у Београду мјаукне.

- Добро - упитали га пријатељи а радио... шта је онда радио?

- Иста ствар, само без мачке.

Марија Томић, VIII разред, Костојевићи

Песник о песнику Он (Добрица Ерић) је природно народно благо. У њему су се сјединили човек и природа: вода и трава, цвеће и жито, шума и камен, свитац и голуб, сунце и облаци, поветарац и лептир и родио се ПЕСНИК. Драган Лукић

М

Мај 2010

МАЛИША - бр.1

ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО

Александар Митровић, V разред, Костојевићи

Никола Тимотијевић, VIII разред, Злодол

Ђорђе Милићевић, VIII разред, Костојевићи

Мај 2010

Љубомир Тешић, III разред, Јакаљ

Никола Марковић, V разред, Костојевићи

Тања Јањић, VII разред, Злодол

Драгана Петровић, VIII разред, Костојевићи

23