Plezir magazin br. 123. Rođendan 2025

Rođendanski

Razmišljajući o temi našeg rođendanskog izdanja, brzo smo došle do spoznaje da su protekli meseci bili emotivno vrlo intenzivni i iscrpljujući, da ni leto nije bilo prilika za odmor u klasičnom smislu, ali isto tako, da odbijamo da skliznemo u lamentiranje nad prilikama. Stoga smo najpre

sebi, a onda i ostatku tima dale zadatak da razmislimo o tome šta nas trenutno raduje, uprkos svemu onome što nas nervira i žulja. Mala igra u kojoj menjamo fokus pažnje.

Na stranicama koje slede, imaćete priliku da pročitate naše odgovore inspirisane ovim pitanjem, redakcije i saradnika, a onda i kroz tekstove i razgovore koji čine sastavni deo ovog izdanja.

Koristim priliku da se zahvalim svima koji su deo redakcije i saradnika, ali i svima koji su tokom ovih dvanaest godina to bili, jer upravo smo svi mi zajedno rasli i stvorili nešto odista posebno. Zajednicu ljudi koji dele slične vrednosti i koji se jedni drugima uvek obraduju. Hvala i svima vama koji nas čitate, podržavate i pišete nam – zbog vas je Plezir za sve nas mnogo više od časopisa.

Mi ćemo prilikom gašenja svećica na rođendanskoj torti misliti na sve one koji nemaju tu sreću da se bave ovim pitanjem, a onda i u ime svih nas i vas zaželeti želju da se svi konačno probudimo u pravednijem društvu.

Do narednog broja, ostanite solidarni, pravdoljubivi, radoznali i autentični!

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

teodorakovrlija@gmail.com plezirmagazin@gmail.com

Plezir polica

SORTILÈGE Olfactive Arts

Katarina Vujačić KATRI

Sandra Minić: Mala navika, velika razlika

Budenbrokovi

Pirinač

Irma Kohel Proslava rođendana

Sanja Minić: Igraj drugačije

Aleksandra Kokotović

Marius Svaleng Andresen

Nails PWR

Pančićeva omorika

Tara Ivanović, Ženskasto

Više, manje i nešto između

Zborovi

Prvi put s ocem na jutrenje…

Umesto razglednice iz Palestine

Manje žurbe, više mene

Emilija Šljivić, Stvaralački eho

Podseti se ko si, kad ti kažu da ne možeš

Burkhanova Azaliya

Maja Uzelac Vijetnam

Jana Stojaković Transformacija Anahate

Neda Ivković

Devojka sa naslovnice

Reci nam nešto o sebi.

Ja sam Aza (@zullmacan), muza iz Moskve koja živi u Beogradu. Bivša balerina. Volim ženstvenost, nežnost i žene. Pomažem im da oblikuju svoja tela (vodim Kangoo Jumps treninge u okviru @kangoomeets) i oblačim ih u lepe stvari (moj novi mali brend pelerina @icicu.rs).

Koji je tvoj omiljeni dnevni plezir?

Ljubazni ljudi, lepa hrana, svedena i elegantna garderoba, umetnost i lepi predmeti oko mene, to je za mene životno zadovoljstvo.

Šta radiš kad ne radiš ništa?

Nemam slobodnog vremena u kome mogu da ne radim ništa – žena sam i majka.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/film. Knjiga: Naomi Wolf – Vagina: A New Biography.

redakcija PleziR

Marko Vajović

Bojana Đuričić

Andrijana Kovrlija

Milena Goševski

Teodora Kovrlija

Vladislav Radak

Nataša Bućić

Ljiljana Kostić

Milena Popović

Zvjezdana Gvozdenović

Nevena Pajić

Merima Aranitović

Vladislava Milovanović

Irina Markić

Nikola Todorić

Leana Tajkov

Jelena Gvozden

Vesna Belušević

Plezir redakcija i saradnici su povodom proslave

12. rođendana magazina govorili o tome šta nas raduje.

Teško je opredeliti u ovakvim „vunenim vremenima“ šta je ono što bi moglo da me obraduje. Ako bih ipak morao da se izjasnim, to bi bio entuzijazam i aktivizam mladih ljudi, školaraca i studenata, koji rade na tome da naše društvo dobije smisao kao i pojam pravde ponovo dobije svoj pojavni oblik.. Raduje me to što posle svega i dužeg vremena, više „nema nazad“.

Pre svega, raduje me činjenica da Plezir proslavlja 12. rođendan. Se ćam se dok je još bio samo Teodorina želja i zamisao, a potom i for mirana ideja. Sećam se i kad je dobio ime. Sećam se i zašto je baš 13. septembra 2013. izašao prvi broj. I sve do danas, za mene Plezir nije samo super zabavan magazin, Plezir je čedo moje starije sestre koja ga je stvorila i nastavlja da ga gaji svojom izuzetnom upornošću, posvećenošću, beskompromisnim zalaganjem i neodstupanjem od svojih vrednosti. Plezir je član moje porodice. A kako: „It takes a village to raise a child”, tako je i oko Plezira okupljeno čitavo seoce isto tako posvećenih, dragih, pametnih i upornih ljudi. Izuzetno me raduje što imam priliku da ih poznajem. Pored toga, raduje me i što smo Tea i ja o temi ovog broja razgovarale u trenutku kada sam se osećala naročito inspirisano, pa sada kad ovo pišem - kada se baš i ne osećam posebno veselo i poletno, ipak sam izdvojila trenutak da sednem, promislim i vratim fokus na dobro. A to je upravo i cela fora Plezira.

Andrijana Kovrlija

Za mene, jedna od prvih asocijacija na to šta me najlakše obraduje (ne računajući tu momente sa dragim ljudima) su definitivno mirisi, jer malo parfema na koži ili osmišljavanje mirisne kompozicije za novu sveću je nešto što će mi brzinski popraviti dan. Stoga, neke od parfemima inspirisanih priča našle su svoj put i do ovog rođendanskog broja. Tu su i boje koje mi uvek poprave raspoloženje. Mnogo boja. Obradovalo me je jako ovo sunčano i toplo vreme u oktobru, koje je prijalo i meni i mojim biljkama u bašti, pa će se potaž od bundeva spremati sve do proleća. Raduju me svakodnevno naši kučići i njihovi nestašluci. Veseli me i to što je ovo izdanje, posle više od mesec dana aktivnog rada na njemu, spremno i što ćete i vi konačno moći da uživate u svim onim pričama na kojima smo radili. A ovako ljudski, suštinski, najviše od svega me raduje što, iako je delovalo drugačije, solidarnost i buntovni duh nisu nestali. Radujem se promenama, i iskreno se nadam da smo ovog puta svi spremni.

Jutarnja kafa i doručak sa najdražom osobom, mali ritual koji daje smisao mom danu i ohrabri me za realnosti van naša četiri zida. Divno mi i druženje sa odabranim, dragim ljudima, onima čije prisustvo pokreće nadu i optimizam. A tu je i priroda - njen mir, svež vazduh i šuma, koja diše zajedno sa mnom. Tu je i jedno kuče koje razbija tu tišinu i unosi život u svaki trenutak.

Teodora Kovrlija

Raduje me prva jutarnja kafa u mom dvorištu, tišina, svež vazduh na obrazima i miris biljčica u bašti.

Takođe uživam u mraku praznjikave bioskopske sale neposredno pred početak projekcije.

Moram da pomenem i svaki trkački i prepešačen kilometar ogrnut divljinom i beskrajnom prirodom. Kao i svaki novi susret oči u oči sa podvodnim svetom. I naravno, knjige me raduju, mnogo knjiga.

Nedeljno popodne koje liči na poduži letnji raspust i leto koje podseća na bezbrižnost; bez planova, bez gužve, samo postojanje kao takvo. Beg na

Veliko ratno ostrvo od svega što život u gradu kvari, dok mi Mališa seče lubenicu jer to ne umem ni u petoj deceniji života, pomirena s tim da ne moram sve u životu ni da umem.

Ovih dana se radujem neizvjesnosti, iako me je dugo plašila. Novim prilikama i prostorima. Nekoj budućoj sebi. I životu koji već neko vrijeme živim, a nekada je bio jedan dugo sanjani san.

Nataša

Bućić

Jelena Gvozden

Vladislava Milovanović

Raduje me, kao i svake jeseni nova pozorišna sezona, činjenica da grad ponovo živi duhom entuzijasta koji se bore za plemenitost i kulturu iako je to ovde već dugo borba sa vetrenjačama. I raduju me zajednice, to što se ljudi sve više udružuju, spremni da jedni od drugih uče, dele emocije i kreativnost, rastu zajedno.

Raduje me da mi iznova nove generacije mojih studenata i drugih mladih ljudi dokazuju da ne samo da nije sve izgubljeno, već da je ono za šta smo mislili da je odavno urušeno, uz njihovu pomoć ne samo može biti spašeno već i unapređeno. Raduje me da su ljudi uvideli da nam je tehnologija zao gospodar i da su joj masovno okrenuli leđa. Raduje me da smo još uvek tu.

Razmišljam o kafanskoj telećoj čorbi iz „Mornara" i selidbi na kontinent druge šanse. Šetam psa po Zvezdarskoj šumi. Razmišljam da li i meni i mom psu treba beg daleko odavde ili samo radionica keramike.

Vladislav

Radak

Ne volim da čekam velike trenutke da bih se radovala pa sreću nalazim u malim stvarima. Raduje me jesen i kad priroda menja boje - ima nešto u tim promenama što mi donosi mir. Raduju me i svakodnevni trenuci - dizanje tegova uz pop punk, pad thai uz dobru knjigu, i vreme provedeno sa prijateljima i sestrom.

Merima

Aranitović

Raduje me buđenje žena koje napokon otkrivaju svoju pravu prirodu i imaju snage da pokažu koliko vrede i šta sve mogu. Raduje me što otkrivamo ljude slične sebi u svom okruženju sa kojima gradimo krugove smisla, topline i podrške. I raduje me što i dalje postoje oni koji veruju da se svet menja - rečima, zagrljajima i pristojnošću.

Zlatna i topla jesen, narandžasto-roze zalasci sunca, sve je nekako mirnije, sporije, dok se šetamo ušuškani u ćebaste jaknice, a lišće šušti pod nogama. Blagi povetarac mrsi kosu, a mene greju osmesi i druženja sa porodicom i prijateljima. Putovanja koju su se ostvarila, pejzaži sa planine, nepregledna plava prostranstva, uske, šarene ulice pune skrivenih blaga, mirisa i iskrenog, mi lozvučnog prijateljskog smeha. Neočekivani zagrljaji, tople reči neznanaca. Jesen donosi preobražaj kako prirode tako i u nama.

Nevena Pajić

Ljiljana Kostić

U ovakvoj situaciji u zemlji (i svetu) nemam posebnog razloga za radovanje, pogotovo što se približava 1. novembar. Međutim, raduje me da vidim mlade, pametne, smirene i elokventne studente i đake kako se zajednički bore protiv nepravde, korupcije i nepotizma za bolje sutra.

Oktobar mi je zauvek replika iz filma: „Gledaćemo video dok se boje ne rastope.”

Raduje me kapacitet da se oseća život, i sve ono što on nosi: i lepo, i tužno, i lagano i teško. Što ovih dana možemo i individualno i kolektivno da osetimo sve emocije i damo im prostora da postoje.

Raduje me jesen jer u njenoj tišini mogu da dišem svojim ritmom. Svaki list koji otpadne i vetar koji nosi sećanja podsećaju me da je lepota u promeni.

Nikola Todorić

Milena

Popović

Vesna Belušević

Leana Trajkov

mesto penušavog Beograda

Skriveno utočište koje ne morate tražiti, jer ono pronađe vas - mirisom, svetlom, atmosferom. U srcu Palilulske pijace, gde čaše zveckaju u intonaciji svega što je lagano, pitko i nasmejano - Mehurić, prvi šampanj bar i šop u Beogradu.

Ovde se svakodnevica usporava. Umesto brzog ritma grada, u Mehuriću vas dočekuje francuski šarm, italijanska nonšalantnost i beogradski duh - sve u istoj čaši!

Modernim enterijerom dominira prigušena svetlost koja se prelama kroz stotine boca u vitrini ispunjenoj penušavim vinima iz Francuske, Italije, Španije, Portugala i domaćih vinarija. Tu je više od 190 etiketa, svaka sa svojom pričom i osobenošću - od onih blagih i letnjih nota do šampanjaca idealnih za slavlje.

Mehurić nije mesto gde se dolazi samo na piće. To je ritual: od izbora etikete, preko zvuka otvaranja boce, do mehurića koji se penju ka vrhu čaše - kao da nose u bolje sutra male želje svakog gosta! Uz to, dolaze i pažljivo birani zalogaji - foie gras, španske sardine, domaći sirevi i baget koji svakog vikenda stiže pravo iz radionice Kultura hleba. Svež, hrskav, mirisan - baš kao iz pariske pekare.

A kada padne veče, Mehurić menja ritam. Svetla se priguše, otvaraju se magnum boce, a penušavci postaju deo ritma Disco pijace - koncepta koji je spoj muzike, hedonizma i prijateljstva. To nije samo događaj - to je već četvrtu sezonu mali urbani fenomen koji čini da Beograd, bar na trenutak, diše kao Beč, Pariz ili Barselona.

Ipak, iza svega stoji jednostavna ideja - da se život sastoji od malih, penušavih trenutaka koji nas podsećaju da je svaki dan vredan nazdravljanja!

Zato, sledeći put kad budete želeli da pobegnete iz grada, ne idite daleko. Samo svratite do Palilulske pijace i Mehurića - mesta penušavog Beograda!

Ilije Garašanina 5a, Belgrade

CRVENI KOFER

Lana Bastašić

REKA

SAN O DRVETU

Maja Lunde

MAMA SPAVA Natalija Sknepnek

MI, SURINAMSKI ROBOVI

Anton De Kom

Laura Vinogradova

MOJ ŽIVOT

Maga Magazinović

priredila Jelena Šantić

ONE STVARI

Jasna Žmak

MELANHOLIJA

OTPORA

Laslo Krasnahorkai

ZAJEDNIČKI PROSTOR

Kamij

Bordas

JEDAN, NIJEDAN I STO HILJADA

Luiđi Pirandelo

Manuka med

Natonic International d.o.o. ponosni je ekskluzivni predstavnik novozelandske kompanije Haddrell’s, pionira u proizvodnji najkvalitetnijeg UMF™ Mānuka meda na svetu. Naša misija je distribucija i edukacija o ovom izuzetnom prirodnom proizvodu, poznatom po antibakterijskim, antiinflamatornim i antivirusnim svojstvima.

Mānuka med se dobija iz cvetova autohtonog novozelandskog drveta Leptospermum scoparium, a njegova lekovitost potiče od visokog nivoa metilglioksala (MGO). Najkvalitetniji med sadrži i do 761 mg/kg bioaktivnih jedinjenja, dok običan med ima svega do 5 mg/kg.

Haddrell’s je od 1993. godine posvećen savršenstvu – od 15 oštećenih košnica do zlatnog standarda u pčelarstvu. Njihov med dolazi direktno od pčelara, uz stroge ekološke i proizvodne standarde, uključujući SQF i RMP akreditacije.

Kao jedan od osnivača UMF™ Honey Association, Haddrell’s garantuje autentičnost, čistoću i snagu svog meda. Njihov UMF™ 22+ i Limited Edition UMF™ 25+ med osvojili su zlatne medalje na London International Honey Awards 2023, potvrđujući vrhunski kvalitet.

U ponudi su različiti UMF/MGO nivoi (100+, 250+, 500+), praktična snap pakovanja, pastile sa UMF™ 16+, kao i poklon pakovanja. Svaka kašika Haddrell’s Mānuka meda nosi priču o strasti, znanju i prirodi...

... dar sa Novog Zelanda, sada dostupan i kod nas.

Tekst i fotografije:

Vladislav Radak

@vradak

Dok sam se šetao hladnim Lubekom, ogrnut debelim, ali pomalo neudobnim vojničkim kaputom koji sam, rabljen, pazario ovih dana na Ibeju, nisam mogao da se otmem utisku da sada, više nego ikada, važe Tomas Manovi rani opisi ovog grada, koji se lako mogu preneti na čitavu Nemačku. U njima, uz dozu ironije, ali i neskrivene nostalgije, golobradi Man u svojim  Budenbrokovima opisuje grad svog rođenja kao ponosan, buržujski, koji polako propada i nestaje u mutnom moru neprestanih životnih tranzicija. Oblaci i sivilo, kojima se ovaj vešti znalac pisane reči služio da naglasi krunjenje vrednosti i vitalnosti sopstvene porodice, sada, više od veka kasnije, nekako utiču na mene i na moj sopstveni osećaj nedovoljnosti i neispunjenja proročanstva  -  i mog, i porodičnog.

Razmišljam, hodajući kaldrmom koja je, iako dobro očuvana (ipak su to Nemci), nesumnjivo mnogo pretrpela u poslednjih sto godina, o razlici između Vladislava, već ocvalog autora ovih redova, i Tomasa, tada dvadesetšestogodišnjeg mladića koji se drznuo da piše o svojoj porodici  -  jednoj od onih koje imaju zvaničan grb i pečat, i još mnogo toga

za potvrdu svog ugleda. Lako je bilo mlađanom Tomasu, mislim dok ledeni vetar Lubeka grabi i poslednji atom topline koji sam u septembru duboko u svom telu „uštekao“ na mediteranskim ostrvima, jer je dolazio iz porodice koja je negovala pisce, od majke Brazilke, koja se drznula da krajem devetnaestog veka krene jedina u suprotnom smeru, i od oca, vrhunski školovanog, koji je nastavio tradiciju učenih pisaca, pesnika, glumaca i naučnika, čiji se broj u njihovom porodičnom stablu ne zna.

Da li je baš zato bilo lako mladom Tomasu, koji je tek ostavio iza sebe tinejdžerske probleme, da napiše  Budenbrokove, roman koji će ga već tada preporučiti za Nobelovu nagradu? Da li je gen koji nosimo prokletstvo, usud ili blagodet  -  ili pak ništa od navedenog, ako se plašimo da zakoračimo u nepoznato, koje je samo nama strano, a koje je, sa sigurnošću, već zapisano u skriptima bogova umetnosti, koji tamo negde svoj posao obavljaju brzo i marljivo, poput kakvih birokrata?

Meni je, čini se, bilo isto tako lako, da kontempliram dok se sa nostalgijom sećam Beograda koji sam napustio

kao kakva izbeglica, znajući da se nikada neću vratiti  -  i mog prvog romana  Plava vežbanka, koji je bez fanfara i vuvuzela ovih dana napunio dvadeset godina. Dok je Nikola, moj vredni drug iz klupe, prekucavao moj sitno pisani, mastiljavi tekst na nečemu što je tada bila prava retkost  -  personalnom računaru, sa mišem i tastaturom  -  ja sam već imao osećaj da, iako sam tek napunio petnaest godina, moj roman mora biti objavljen. Na kraju krajeva, sigurnost građanske, ako ne imućne, onda vraški obrazovane porodice, kojom su pre mene hodili mnogi naučnici, pisci,

pesnici i lekari, ulivala mi je poverenje da je usud na mojoj strani i da je ostalo stvar birokratije bogova umetnosti. I, tako i bi.

Moja profesorka harmonike preporučila me je svom suprugu, cenjenom jugoslovenskom piscu za decu. On je, oduševljen, pročitao moj prvi roman, okrenuo broj telefona i, nedelju dana kasnije, moj otac i ja smo, zajedno sa mojim prvim izdavačem, pozirali ispred fotoaparata  -  ja da formalno potpišem autorski ugovor, a on da mu da pravnu težinu.

Od tada, tri romana kasnije, s prevodima na mnoge jezike i solidnim brojem različitih izdanja, nebrojeno puta sam se usred noći budio u znoju, pitajući se: da li bih bio to što jesam da ne potičem od „Budenbrokovih“?

i posramljen, povukao u svoj južnjački grad, među brda i svetlost Provanse, gde je, u senci očeve banke, tiho provodio dane  -  između tuđih računa i sopstvenih snova.

Pol Sezan je, kažu, od ranog detinjstva znao kuda ga vodi njegov nemir. Dok su se druga deca mirila s onim što im život ponudi, on je u sebi nosio neki tihi, gotovo stidljivi plamen koji je slutio sliku i boju, ali ne i način kako da ih spoji. Njegov otac, praktičan i hladan čovek, želeo je da mu sin ima siguran poziv i častan život, pa ga je, razumljivo, poslao na pravni fakultet. No, Pol je, posle dve godine jalovog truda, baš kao i nemali broj beogradskih studenata u moje vreme, shvatio da to nije njegov put. Napustio je knjige i zakone i krenuo za onim glasom koji mu je, još od detinjstva, šaputao o umetnosti.

Tako je, 1861. godine, s dvadeset dve, stigao u Pariz  -  grad koji prima sanjare, ali ih retko dočekuje raširenih ruku.

Glatko ga je odbila Škola lepih umetnosti (École des Beaux-Arts), pa se, povređen

Sledeće godine pokušao je ponovo, ali ga je Pariz opet odbacio  -  i ljudi i institucije, i umetnici i trgovci umetnošću. Njegove slike su redovno vraćane, neprimećene ili ocenjene kao traljave. Od 1864. do 1869. nijedna mu nije prošla prag Salona. Ipak, uporno, gotovo tvrdoglavo, slikao je dalje, kao da mu svaka odbijenica samo dublje potvrđuje smisao njegove samoće i besmisla postojanja.

Pisao je prijatelju: „Po ovom pitanju, moram ti reći da su brojne studije kojima sam se posvetio dale samo negativne rezultate i, plašeći se kritike koja je previše opravdana, odlučio sam da radim u tišini  -  do dana kada budem osetio da sam sposoban da teoretski branim rezultate svojih poduhvata.“

Nijedna Sezanova slika nije bila javno izložena između njegove 46. i 56. godine života  -  što su bile najznačajnije godine za mnoge umetnike, uključujući

i neke od njegovih najistaknutijih savremenika. Deset godina njegovog života prošlo je tako, bez ijedne slike pred javnošću. Dok su drugi dobijali priznanja i slavu, on je tonuo dublje u svoj usamljeni rad.

A onda, 1886. godine, stigao je udarac koji nije došao od sveta, već iz najbližeg srca. Emil Zola, prijatelj iz mladosti, brat po detinjstvu, objavio je roman Opev  -  priču o jednom piscu koji uspeva i o slikaru koji tone u neuspeh i smrt. Svi su odmah razumeli na koga misli.

Zola mu je, po navici, poslao primerak knjige; Sezan je odgovorio kratkim, učtivim pismom i time je njihovo dugogodišnje prijateljstvo tiho završilo. Nikada više nisu komunicirali.

To bi trebao da bude kraj jedne tmurne sage i da ovaj vremešni slikar podeli sudbinu Van Goga, koji je za života prodao samo jedno platno. Ali, stvari su počele da se menjaju 1895. godine, kada je, u 56. godini, Sezan imao svoju prvu samostalnu izložbu. Dve godine kasnije  -  što se mnogima može učiniti pakleno dugim periodom  -  jednu od

njegovih slika kupio je muzej u Berlinu, što je bio prvi put da je neka institucija pokazala interesovanje za njegov rad.

Do svoje šezdesete godine njegove slike su počele da se prodaju, doduše po mnogo nižim cenama od onih koje su postizali Mane ili Renoar. Ubrzo je postao poznat, poštovan. Kolege umetnici redovno su odlazile na put samo da bi virnule u njegov studio, gde je marljivo, neprestano radio  -  gotovo kao da idu na hodočašće.

Šta je čoveka pokretalo kroz sve te decenije neuspeha i zaborava? Jedan hroničar to je pripisao njegovoj  inquiétude  -  energiji, nemiru, anksioznosti. Očajnički je, neprekidno, pokušavao da bude bolji. Njegov trajni nemir, to tiho nezadovoljstvo koje ga je pratilo kroz ceo život, najjasnije se oglasilo u pismu koje je 1906. godine, u svojoj šezdeset sedmoj, uputio sinu  -  mesec dana pre smrti.

Pisao je: „Želim da ti kažem da kao slikar postajem sve vidovitiji pred priro-

dom, ali da mi je još uvek teško da razumem sopstvena osećanja. Ne mogu da dosegnem onaj intenzitet koji se odvija pred mojim čulima. Nedostaje mi to čudesno bogatstvo boja koje oživljava svet oko mene.“

I tako je ostalo do poslednjeg dana. Još je radio na svojim platnima, još je po-

kušavao da uhvati svetlost koja mu je izmicala, još je, i na samom kraju, učio kako da postane bolji u onome što je većma neuhvatljivo  -  slikar koji ne odustaje od traganja.

Posetivši retrospektivu njegovih dela, tada još mladi umetnici Pikaso i Matis, ostali su bez reči. Kasnije su obojica, u odvojenim intervjuima, samouvereno tvrdili: „Sezan je bio otac svih nas.“

Roman Vladislava Radaka Noć mrtvih snova je dostupan u novom izdanju Sumatra izdavaštva.

Moji radovi nisu odgovor na traumu, već

pokušaj da je postave u oblik koji nas tera da o njoj mislimo, da je delimo i da je prepoznamo kao opomenu

Aleksandra Kokotović je umetnica koju je teško staviti u okvir. Njeni radovi dišu između apstrakcije i figuracije, između sećanja i snova, između Sarajeva u kojem je rođena i lokacija gde danas stvara: Beograda, Londona i Floride. Sa više od pedeset samostalnih izložbi iza sebe, Aleksandra i dalje iznova istražuje nove slojeve, nove načine da kroz umetnost govori o traumi, duhovnosti i unutrašnjem svetu. U ovom razgovoru otkriva nam kako različite publike čitaju njene radove, kako balansira između planiranog i spontanog u stvaranju, i šta novo priprema u periodu koji dolazi.

Rođena si u Sarajevu, a živiš i radiš između Beograda, Londona i Floride.

Kako svaka od ovih lokacija oblikuje

tvoju umetnost svojom istorijom, kulturom, ritmom, ali i načinom na koji publika reaguje na tvoju umetnost?

Rođena sam u Sarajevu i nosim taj grad

kao prvi sloj, palimpsest u kome se prepliću jezici, mirisi, fragmenti rituala i istorije. Sarajevo mi je dalo senzibilitet za višeslojnost: naučilo me je da slike i objekti nisu jednokratni značenjski akti, već slojevi koji se preklapaju, skrivaju i otkrivaju jedni druge kroz vreme. Taj multikulturalni, gotovo orkestralni haos glasova naučio me je radu s „ostacima”, lomljenim mermerom, vunom, krpicama, granjem i oblikovanju sećanja u materijal. Rat i gubitak doma su taj prvi sloj narušili i učinili ga prazninom koju umetnost pokušava da popuni, ali i da poštuje: u toj rani leži energija kojom pokušavam da pretvorim fragmente u univerzalnu privlačnost.

Beograd deluje drugačije, to je grad intenzivnog dijaloga između prošlosti i savremenih ideja, zapravo radionica javne i kritičke misli u koju umetnost ulazi kao argument. Tu sam se insti-

tucionalno ponovo pojavila (sećam se svoje izložbe „Higgs Boson“ i razgovora koji je otvorila) i naučila kako raditi u prostoru koji traži refleksiju, retoričku preciznost i javnu temu. Beograd mi daje hrabrost za monumentalnost, za velika vrata, skulpture koje te zovu da ih fizički pređeš, ali i oštrinu da estetsku lepotu dovodim u sukob s moralnim pitanjima istorije i politike.

London je, pak, sloj prevođenja: metropola koja zahteva da lokalno bude međunarodno, da lični mit postane univerzalna metafora. Tu moja dela ulaze u pluralni dijalog sa kustosima, muzejima i različitim javnostima; postaju prevodiva u više „jezičkih“ kodova. London od mene traži konceptualnu jasnoću, teorijsku disciplinu i spremnost na eksperimente s formatima, video, instalacija, performans, jer publika tamo istovremeno čita delo kroz istoriju ideja i kroz globalne političke kontekste.

Florida unosi drugačiji impuls: svetlost, prostor i temperament publike. Klima i krajolik utiču i konkretno, patina, korozija, reakcija metala na so i vlagu menjaju površinu rada; materijal se ponaša drugačije pod američkim suncem

nego pod balkanskim oblacima. Publika u SAD često očekuje iskustvo, narativ u kojem rad postaje događaj; tamo mi se dešava da rad mora da „radi“ kao prostor susreta i rituala, ponekad veličanstven, ponekad neposredno angažovan.

U suštini, svaki od ovih gradova je glas u polifoniji mog stvaralaštva. Sarajevo je memorija i emotivni atlas; Beograd, teatar ideja i istorijske konfrontacije;

London, prostor prevoda, teorije i međunarodnog dijaloga; Florida, praksa prostora, materijalnosti i publike koja traži iskustvo. Publika ne služi samo da potvrde rad; ona je koautor: pruža čitanja koja oblikuju naredni sloj mog rada. Moja umetnost je, dakle, mapa puteva između tih gradova, metal koji pamti ruke, boje koje pamtе svetlost, vrata koja, kad se otvore, ne vode samo na jedno mesto, već u mnoštvo vremena.

Jednom si rekla da umetnost nije profesija, već stanje. Kada si shvatila da umetnost za tebe nije izbor, već način postojanja?

To nisam shvatila u jednom trenutku, već u procesu koji se više osećao kao unutrašnje otkrivanje nego kao odluka. Još kao dete u Sarajevu, u multikulturnom i slojevitom ambijentu, doživljavala sam svet kroz fragmente - zvuke ezana i crkvenih zvona, miris hleba i magle, arhitekturu u kojoj su slojevi vekova stajali jedni na drugima. Sve to je u meni stvaralo osećaj da se

Umetnici su prisutni da bi remetili mir, kombinovana tehnika na lanu

realnost ne može iscrpeti jednim pogledom, jednim narativom. Umetnost je bila način da se izdrži višak stvarnosti, da se ta slojevitost prebaci u oblik koji diše i nastavlja da govori.

Prava svesnost, međutim, došla je kroz rat i gubitak doma. Tada je nestalo svakodnevno tlo pod nogama, a ostala je potreba da se smisao ne raspadne zajedno sa zidovima kuće. Tada sam razumela da umetnost nije pro-

nije izbor karijere, već oblik opstanka.

Ona

nije bila pitanje „šta ću raditi u životu“, već „kako uopšte živeti“.

Kasnije, kroz studije, putovanja i izložbe, shvatila sam da umetnost u meni ne funkcioniše kao zanimanje koje mogu ostaviti ili promeniti, već kao stanje svesti, trajno prisutno. To stanje je istovremeno nemir i mir: nemir jer te stalno gura da preispituješ, dekonstruišeš, istražuješ, a mir jer u stvaranju nalaziš jedini prostor u kojem se haos sveta može privremeno preoblikovati u smisao. Dakle, umetnost za mene nije poziv u konvencionalnom

smislu, već ontološki okvir, način na koji postojim, opažam i prevodim svet. Ona je u isto vreme moja slabost i moja snaga, moja ranjivost i moj štit, moj način da sačuvam vreme od prolaznosti i da dam oblik onome što bi inače ostalo neizrecivo.

U tvojim radovima često se prepoznaju simboli i figure skrivene u apstrakciji. Približi nam svoj unutrašnji svet i to kakvu ulogu imaju sećanja, mitovi, emocije i unutrašnji glasovi u odnosu na likove koji se pojavljuju u radovima?

U mojoj umetnosti figuralno nikada nije doslovno, već je više nalik na eho ili senku, prisustvo koje izbija iz slojeva apstrakcije. To su oblici koji nisu „nacrtani“ nego otkrivaju sami sebe u gestu, potezu, materijalu. Često ih ni ja ne tražim svesno; oni se pojavljuju kao glasovi iznutra, kao sećanja koja su čekala da se vrate u formu.

Sećanja su u tom procesu temelj, ne kao nostalgija, već kao energetski otisci koji oblikuju moje stvaranje. To može biti detinja uspomena na ukus duda, ili trauma granate koja je izbrisala komšijsku ulicu. Sve se to pretače u liniju, u

Obnovljeno poštovanje: Uzvišenje ratnih relikvija u umetnički diskurs, 220x300 cm, kombinovana tehnika na drvetu

boju, u ožiljak na površini metala. Mitovi, s druge strane, daju tim sećanjima univerzalnu dimenziju. Oni su kolektivna sećanja čovečanstva: arhetipi ljubavi, žrtve, obnove, večite borbe između svetlosti i tame. Kada se pojavi figura koja podseća na leteći brod u svemiru, bradatog mudrog čoveka ili konja i petla, to nisu ilustracije, već unutrašnji simboli koji povezuju privatnu priču s univerzalnim kodom.

Emocije su pokretačka energija. Bez njih bi rad bio samo konstrukcija. Ali kada

bol, čežnja, eros ili radost uđu u proces, oni postaju most između mene i posmatrača. Emocija se prepoznaje, čak i kada se ne može imenovati, ona vibrira u obliku, u koloritu, u praznini. A unutrašnji glasovi? Oni su najteži i najvažniji deo. Nekad su to šapati intuicije, nekad su to nemiri, unutrašnji kritičar ili sećanje na ljude koji više nisu tu. U stvaranju oni se pretvaraju u dijalog. Zato moji radovi često nose figure i oblike koje izgledaju kao da dolaze iz drugog sveta, iz sna ili vizije, jer zaista dolaze odande.

Serija Blue Pill se bavi paradoksom znanja i neznanja. Šta želiš da ostane nerazrešeno u pogledu posmatrača kada se susretne sa tim radovima?

U seriji Blue Pill nisam želela da ponudim gotov odgovor, već da otvorim pukotinu između znanja i neznanja. U „Matrixu“ plava pilula znači ostanak u iluziji, a crvena suočavanje s istinom. Mene je zanimao prostor između, mesto gde se spoznaja i obmana prepliću i gde je teško razlikovati otkrivanje od prikrivanja.

Želela sam da posmatrača uputim na

podizanje svesti o dubljim stvarima: o istini koja nam je često skrivena i o manipulaciji kojoj smo kao čovečanstvo izloženi. Kada stane pred rad, posmatrač ostaje u nelagodi, ne zna da li gleda u otkrivenu istinu ili u novu zavodljivu laž.

Ono što želim da ostane nerazrešeno jeste upravo pitanje: da li u umetnosti, kao i u životu, uopšte postoji jedna istina, ili samo niz slojeva maski i konstrukcija. Moj rad ne rešava paradoks, već ga čini neizbežnim i upućuje nas na odgovornost ličnog izbora, u šta poverovati i koliko duboko poći.

U delu Tektoniart: Pogrešan rat baviš se arhitektonskim sukobom i sećanjem na rat. Koliki je bio izazov približiti, interpretirati i postaviti kolektivne traume u umetničkoj formi?

To je možda i najveći izazov mog stvaralaštva: kako dotaknuti kolektivnu traumu, a da se ne sklizne u dokument ili ilustraciju. Rat je u meni ostavio lični ožiljak, ali u  Tektoniartu: Pogrešan rat pokušala sam da ga prevedem na univerzalni jezik arhitekture i materija-

Gladne duše, kombinovana tehnika na lanu

la. Arhitektonski sukob nisam shvatila samo kao rušenje zidova i gradova, već kao lom u temeljima ljudskog poverenja i zajedničkog života.

Umetnički oblik traume ne sme biti ni spektakl ni puka nostalgija. On mora da zadrži prazninu, da ostavi prostor u kojem posmatrač može da oseti sopstvenu nelagodu i da prepozna da kolektivno pamćenje nije nešto što pripada drugima, već i njemu. Zato u mojim radovima

ima i ostataka materijala, fragmenata kamena, metala, odbačenih delova automobila, mašina, jer oni nose tihe tragove prošlosti, ali i mogućnost da se iz ruševine ponovo gradi.

Najveći izazov je u tome da umetnost ne postane zatvaranje rane, već ritual njene svesnosti. Moji radovi nisu odgovor na traumu, već pokušaj da je postave u oblik koji nas tera da o njoj mislimo, da je delimo i da je prepoznamo kao opomenu. U tom smislu, umetnost postaje most između prošlosti i budućnosti, između bola i mogućnosti novog početka.

Da li primećuješ razliku kada izlažeš radove u regionu, gde su rat i opsade deo živog sećanja, naspram galerija u SAD ili Velikoj Britaniji?

Da, razlika je snažna. U regionu radovi se čitaju kroz lično i bolno sećanje, publika u njima vidi sopstvene traume i prepoznaje fragmente vlastite istorije. U SAD i Velikoj Britaniji, trauma se doživljava više univerzalno, kroz prizmu arhitekture, filozofije i globalnih sukoba. Jedni gledaju ranu, drugi njen odjek, oba čitanja su dragocena.

Kreativnost nema rod, naciju, religiju, niti političko uverenje, kombinovana tehnika na lanu

Izražavaš se u različitim medijima –slikarstvu, skulpturi, instalaciji, performansu. Kako odlučiš u kome mediju ćeš prikazati neku ideju?

Medij kod mene nikada nije unapred zadat, već proistekne iz same ideje. Ako je ono što istražujem sloj svetlosti, boje i unutrašnjeg glasa, to traži sliku, jer platno najbolje podnosi intimni, gotovo unutrašnji ritam. Ako je u pitanju težina, otpor, materijalnost sećanja, onda se prirodno pretvara u skulpturu, jer samo telo u prostoru može da nosi masu i patinu vremena. Instalacija mi je neophodna kada ideja zahteva celokupan ambijent, iskustvo u kojem posmatrač fizički ulazi u delo i postaje njegov deo. A performans se javlja kada sama ideja uključuje ljudsko telo, pokret ili ritual, kada umetnost mora da se „dogodi“ u vremenu, a ne da ostane samo objekat.

Odluka nije formalna, već organska: svaki koncept sam traži svoj jezik, a moj zadatak je da ga prepoznam i prepustim se mediju koji ga najistinitije otelotvoruje.

Tvoji slojevi boje i forme deluju kontrolisano, ali i spontano. Koliko u tvom

Pukotine u betonu: Rascep između mirisa i ratova, zeleni metal

procesu ima plana, a koliko prostora za slučajnost i grešku?

Moj proces je stalni dijalog između plana i haosa. Uvek postoji početna ideja, misaona matrica, arhitektura rada koju osećam kao temelj. Ali, dok nanosim boju, dok metal reaguje na vatru ili hemiju, uvek se otvara prostor za ono što nisam predvidela. Slučajnost i „greška“ su za mene nužni saputnici. One nisu propusti, već

trenuci kada materijal otkrije svoju volju i kada delo

počinje da diše samo za sebe. Ponekad u tim pukotinama nastane najdublja istina rada, nešto što ni ja ne bih mogla isplanirati. Plan postoji da usmeri, ali ne i da diktira. Najuzbudljiviji deo stvaranja je u tome da se kontrola i spontanost ukrste, da se susretnu moji unutrašnji impulsi i nepredvidljiva energija materijala. Iz tog sudara nastaje umetnost.

preko 58 izložbi. Šta si naučila o tome kako se gradi i održava umetnička karijera na duge staze?

Ono što sam naučila jeste da umetnička karijera na duge staze nije linearna priča uspeha, već kontinuirani rad na sopstvenom integritetu i sposobnosti da ostaneš veran unutrašnjem glasu. Važno je znati kada se povući i promišljeno posmatrati svet, ali i kada hrabro zauzeti prostor i rizikovati. Doslednost u istraživanju sopstvenih tema, spremnost na eksperiment i otvorenost za dijalog s publikom su ključni. Takođe, karijera se gradi kroz odnose s kustosima, kolegama, institucijama, ali i kroz strpljenje.

Ne ostavljaju svaka izložba ili priznanje trajni trag, ali svaki rad ostavlja energiju koja se akumulira kroz vreme.

Nedavno si obeležila jubilej: 50. samostalnu izložbu, a sada iza sebe imaš

Na duge staze, uspeh nije u priznanjima ili broju izložbi, već u sposobnosti da ostaneš relevantan samom sebi, da stalno preispituješ svoje delo i da ne prestaješ da istražuješ granice umetničkog izraza. Karijera je, zapravo, odraz unutrašnjeg kontinuiteta, discipline i sposobnosti da transformišeš iskustvo u oblik koji opstaje kroz vreme.

Kada govoriš o prihvatanju umetnosti, pomenula si da publika na Balkanu ponekad „čita slojeve iznutra“. Možeš li podeliti primer kako su različite publike na različitim kontinentima pročitale isti rad na potpuno različite načine?

Apsolutno. Na Balkanu, posmatrači su često reagovali vrlo emotivno, videli su fragmente svoje prošlosti, lične ili kolektivne traume, ili određena iskustva, povezivali materijal s pričama koje su im bile poznate iz detinjstva ili istorije regiona. Delo je, u njihovim očima, postalo mesto prepoznavanja i intimnog dijaloga sa sopstvenim sećanjima.

U SAD i Velikoj Britaniji, reakcija je bila drugačija. Publika je pristupila više konceptualno, fokusirajući se na strukturu, materijalnu dinamiku i filozofski aspekt fragmentacije i rekonstrukcije. Umesto ličnih asocijacija, rad su tumačili kroz univerzalne teme, prolaznost, transformaciju, odnos između materijala i vremena.

Takva iskustva su me uverila da umetnost nosi različite slojeve značenja koji zavise od kulturnog, istorijskog i emocionalnog konteksta publike. Jedan rad može biti intimna priča za jednu publi-

ku i apstraktna filozofska meditacija za drugu, a oba čitanja su jednako vredna.

Umetnički svet još uvek nameće određena rodna i tržišna očekivanja, „paket“ koji žena umetnica treba da ispuni. Šta bi menjala da imaš moć da oblikuješ sistem iznova?

Da bih imala moć da oblikujem sistem iznova, menjala bih same temelje vrednovanja umetnosti. Ne bi postojala unapred definisana očekivanja prema polu, stilu ili tržišnom uspehu. Vrednost dela ne bi bila određena spoljnim „paketom“ koji umetnica treba da ispuni, već snagom ideje, slojem misli i sposobnošću dela da pokrene dijalog.

Želela bih da sistem prepozna različite forme znanja i različite puteve stvaralaštva, da podržava eksperiment i rizik, a ne da favorizuje trendove ili prepoznatljive identitete. Publika i institucije bi učestvovale u kreiranju prostora u kojem umetnica ne mora da se uklapa u uloge, već da istražuje granice svog izraza. Ukratko, cilj bi bio slobodan, meritokratski i inkluzivan sistem, u kojem bi umetnost mogla da diše sama za sebe, bez stereotipa i ograničenja.

Šta nam novo stiže: koji su tvoji budući projekti i čemu se najviše raduješ?

Trenutno radim na nekoliko veoma uzbudljivih projekata, svaki je u inostranstvu, sa sopstvenim izazovom i potencijalom transformacije prostora i publike. Najviše se radujem ne samim formatima ili destinacijama, već mogućnosti da kroz umetnost stvorim susrete i trenutke u kojima ljudi mogu da zastanu, osete i prepoznaju dublje slojeve stvarnosti.

Radujem se energiji koja nastaje kada materijal, prostor i ljudska svest počnu da rezonuju zajedno, kada delo posta-

je kanal kroz koji prolazi nešto što je veće od nas. U suštini, ono što me naj-

više inspiriše je iskustvo transcendencije, trenutak kada umetnost više nije samo forma već prostor za introspektivno putovanje i susret sa sopstvenim unutrašnjim svetom.

Vaskrsnuće ugnjetavanih, 140x120 cm, kombinovana tehnika na lanu

Nije naročito revolucionarno reći da stvaraoci odgovaraju na kontekst u kojem žive. Kada se materijalni uslovi mijenjaju, kreativnost nije samo pasivni svjedok - ona se preobražava, reaguje i postaje instrument promjene. Istorija nam iznova pokazuje da kulturni pokreti rijetko nastaju u vakuumu. Umjesto toga, oni su odgovori na materijalne uslove jednog vremena. Faktori poput političke klime, tržišta rada, troškova stanovanja i finansijske stabilnosti oblikuju raspoloženja i prioritete ljudi, a samim tim i određuju koje vrste izraza nalaze odjek u društvu.

Tako su, na primjer, punk sedamdesetih godina i rave/acid house scene krajem osamdesetih, svojim antiestablišment

Piše: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron

Fotografije: Wikimedia commons, The New York Public Library (Unsplash), Dupephotos

ideologijama, nudile bijeg od rigidne tačerovske klime obilježene konzervativnom politikom i nezaposlenošću mladih. Grunge je u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim odražavao nihilizam i apatiju generacije X nakon Reaganove ere i recesije, dok je hiphop nastao kao izlaz iz siromaštva, rasne diskriminacije i urbane propasti, postajući simbol nove samosvijesti i zajednice. Čak i nedavni fenomen „Brat Summer“ Charli XCX predstavlja svojevrstan odgovor na postpandemijsku zbilju, predvođenu generacijom koja se buni protiv izgubljenog vremena, prihvata nesavršenosti i savremene anksioznosti, dok ponovo navigira fizičkim prostorima.

Ako najrezonantnija djela zaista služe i kao simptom i kao dijagnoza svog vremena, onda je kultura ništa drugo do puls društva učinjen čujnim, vidljivim i opipljivim. Ipak, sa vremena na vrijeme, svijet izgleda kao da se umorio od sopstvenih izuma. Trendovi se počinju vrtiti u krug, estetike postaju zasićene, a ono što je do skoro bilo avangarda već neko vrijeme predstavlja mejnstrim. Čini se da se tada po defaultu okrećemo prošlosti. Razlog nekada nije čista nostalgija, već potraga nekog novog otkucaja u starim formama - znak da još uvijek ima života i smisla u onome što radimo i kako živimo.

U današnjem digitalnom okruženju „nove” scene i estetike ne nastaju sporo, već eruptiraju kroz mreže i platforme. Kulturni momentum koji reaguje, umjesto da anticipira, često stiže tek kada je autentičnost već iscrpljena, pa trenutak iskrenog izraza biva zamijenjen njegovom reprodukcijom (što brojnim industrijama samo pogoduje - i prihoduje). U svijetu mikro-revolucija i kratkih kulturnih šokova sve se odvija ubrzano: društvene mreže hrane cikluse estetskih povrataka brže nego ikada. IZMEĐU FILTERA I ALGORITAMA, RAĐA SE PONOVNA GLAD ZA BO-

GATSTVOM TEKSTURA, PRIČA I PREDMETA. NAZVAĆEMO JE: SAVREMENI MAKSIMALIZAM.

Maksimalizam, često percipiran kao estetika viška, spaja boje, stilove, tkanine, šare i emocije u sklad koji može djelovati napadno… ali i oslobađajuće.

Nije vezan samo za jedan oblik izraza, već se može javiti kao arhitektonski stil, stil enterijera, umjetnički pokret, dizajnerski pravac, pa i kao životna filozofija.

Za razliku od minimalizma, koji naglašava jednostavno i esencijalno, maksimalizam slavi obilje, eklekticizam i ličnost. Riječ je o ispunjavanju prostora predmetima koji pričaju priču ili bude radost, često stvarajući osjećaj „kontrolisanog haosa“. Umjetnička djela, ukrasi i ponekad neobične kombinacije, poput starog namještaja sa savremenim detaljima, uobičajeni su u maksimalističkim okruženjima. Suština je pomjerati granice, unositi vitalnost i omogućiti individualnosti da pronađe svoj put. Na mrežama #cluttercore, grandmillennial estetika i serije poput Bridgerton ili The Guilded Age otkrivaju isto interesovanje: za teksturama, ornamentima i osjećajem da prostor i stil ponovo nose lični potpis, oslobođen algoritamske neu -

tralnosti tehnološke braće (tech bros). Iako ova filozofija djeluje naročito upečatljivo u današnjem minimalističkom svijetu, ona je duboko ukorijenjena u istorijskom toku umjetničkih pokreta. Današnja renesansa maksimalizma nije ništa drugo do najnoviji zamah u stalnom istorijskom klatnu između krajnosti minimalizma i maksimalizma, pri čemu se svaki stil javlja kao kontrast vladajućim ukusima jednog doba.

Da bismo razumjeli današnji povratak estetici izobilja, vrijedi zaviriti u prošlost. Porijeklo maksimalizma je predmet rasprave, ali većina izvora ga smješta u 17. i 18. vijek, iako su njegovi elementi bili prisutni milenijumima kao simbol bogatstva, statusa i kulturnog izraza. Za jedan od ranih primjera tog stalnog plesa između umjerenosti i raskoši, možemo uzeti prelazak sa klasične na helenističku umjetnost. Klasični period antičke Grčke definisala je potraga za idealnom ljepotom, posebno kroz prikaz harmonije i idealizovanog ljudskog lika - svojevrsni minimalizam tog doba. Nasuprot tome, helenistički period uvodi emociju i dramatiku kroz koje širi spektar ljudskog iskustva i hvata dubinu, izražajnost i nesavršenost života.

Koncept maksimalizma u evropskoj kulturi dugo je bio obilježen kolonijalnom logikom i ekonomskim rastom ranog modernog doba, kada su trgovina, teritorijalne ekspanzije i novi izvori bogatstva omogućili aristokratiji demonstraciju prestiža kroz materijalno. Barok je bio možda i prvi veliki vizuelni manifest te filozofije: dramatičnost, kontrast svjetla i sjenke, monumentalnost. Rokoko je zadržao ljubav prema ornamentu, ali je ublažio kroz razigrane, dekorativne i hirovite elemente koji slave lakoću i dokolicu. Oba pravca su snažno kontrastirala antičkim idealima renesanse, gdje su ravnoteža, harmonija i proporcija važile za vrhunac ljepote. U 19. vijeku se to klatno ponovo pokrenulo: neoklasicizam je donio suzdržanost i red, ali mu se gotovo istovremeno suprotstavio romantizam - eruptivni, emotivni izraz koji favorizuje osjećaj ispred reda, imaginaciju i eskapizam naspram tegobne realnosti. Obrazac je moguće naslutiti: pokreti nisu bili izolovani, već su ukazivali na cikličnost ukusa.

Maksimalizam se vratio u „burnim dvadesetim“ godinama 20. vijeka, sa naglaskom na poslijeratni ekonomski prosperitet. U Sjedinjenim Državama nakon

Prvog svjetskog rata, nagli priliv kapitala omogućio je srednjoj i višoj klasi da ulažu u tadašnja tehnološka dostignuća, raskošnu arhitekturu i luksuzno uređenje enterijera, opravdavajući epitet tog doba - Roaring ‘20s. Tokom ovog perioda, maksimalistička estetika bila je prvenstveno privilegija imućnih, jer je samo viši društveni sloj mogao priuštiti getsbijevski glamur. Taj san je prekinut Velikom depresijom i kasnijim izbijanjem Drugog svjetskog rata.

Najnovija inkarnacija maksimalizma javlja se tokom 1960-ih i 1970-ih godina, kada se estetika pomjera od puke materijalne raskoši ka razigranijem i promišljenijem izrazu, koji spaja vizuelnu upečatljivost sa emocionalnim, duboko humanim iskustvom. Prototip današnjeg maksimalističkog modnog trenda mnogi vezuju za tokijski distrikt Harajuku. Harajuku stil prepoznatljiv je po vibrantnim bojama, upečatljivom ličnom stilu, aksesoarima i ekscentričnosti. Harajuku stil, koji se pojavio 1980ih, bio je obožavan među mladima u tom regionu kao oblik pobune protiv mejnstrima i kolektivističkih društvenih normi. Kombinovanjem različitih este-

tika i materijala postao je simbol alternativnog samoizražavanja i zajedništva. Iako je Harajuku stil ostao relativno popularan, od tada se maksimalizam dalje razvijao ka novim, daleko manje homogenizovanim kulturnim interpretacijama širom svijeta.

U drugoj polovini 20. vijeka dizajnerske ideologije smjenjivale su se u talasima - od postmodernističkog eklekticizma 1980-ih do minimalističkih vizija Silicijumske doline 1990-ih. Maksimalizam se, po već utvrđenom obrascu, iznova javljao poslije perioda kriza ili ekonomske nestabilnosti kao potreba za bijegom ili kompenzacijom. Periodi stabilnosti i racionalizacije su bili u znaku težnje ka minimalizmu, redu i funkcionalnosti. Novi talas maksimalizma javio se nakon ekonomske krize 2008. godine, koja je oblikovala 2010-te u smjeru minimalizma, kada su čist, odmjeren i jednostavan kroj dominirali dizajnerskom scenom. Već u postrecesijskom periodu su se u prvom planu mogli vidjeti detalji poput dizajnerskih oznaka luksuznih brendova (momenat koji su Balkanci uzdigli na nivo kompleksa), a trend se ubrzo proširio sa visoke mode na ulični stil.

Šta je onda dovelo do popularnosti maksimalizma u prethodnim godinama? Čini se da su glavni faktori u prelasku na živopisniji, udobniji i vizuelno uzbudljiviji stil bile specifične okolnosti pandemije COVID-19. Dugotrajna izolacija i boravak u zatvorenim prostorima probudili su potrebu za toplinom, bojama i taktilnim doživljajima, dok su sterilni, minimalistički enterijeri postali produžetak emocionalne praznine. Tražeći smisao u naizgled bezizlaznom trenutku, mnogi su počeli eksperimentisati sa odjećom, uređenjem prostora i hobijima, oslobođeni pritiska očekivanja i javnih pogleda. Društvene mreže su u tom periodu postale mjesto podrške i povezivanja - prostor u kojem su netizeni različitih generacija izražavali individualnost i kreativnost u trenutku kolektivne neizvjesnosti. Kao i nakon krize 2008. tri godine globalne pandemije donijele su stav „svejednoće”. Na kraju krajeva, svijet je zaista mogao stati sutra… koga je bilo briga za to šta nosimo?

Finansijske teškoće mlađih generacija, u kombinaciji sa globalnom anksioznošću, stvorili su savršeno okruženje za uspon maksimalizma. Ljudi više nisu željeli da „maksimiziraju“ svoje živote i

imovinu. Na trenutak nije bilo bitno da li učestvujete u kapitalističkoj trci zvanoj „što više imaš, to više vrijediš”. U pitanju nije bio samo hir, već čitava psihologija iza sadašnjeg duha vremena i razloga zbog kojih prihvatamo maksimalistički trend u svoj njegovoj raskoši, a sve se svodi na prioritiziranje ličnog blagostanja. Ljudi su se prije pandemije nosili u skladu sa spoljnim faktorima (porodica, prijatelji, posao itd.). Pandemija je oduzela mnoge slobode, ali je, paradoksalno, dala slobodu introspekciji: „Kako se danas želim osjećati?“, umjesto „Šta će drugi misliti?“. Odjeća i prostor više nisu bili samo odraz statusa, već način da se nešto u nama izrazi ili iscijeli. Sada kada smo ponovo „oslobođeni” prihvatamo višak, jer nam je on suštinski bio uskraćen. Nakon godina izolacije, probudila se gotovo nagonska želja da zgrabimo život u svoj njegovoj punoći. Maksimalizam se tako vratio ne samo kao estetski izbor, već i kao emotivni odgovor na ovo nemilo iskustvo.

A KO VIŠE BRINE O NAŠOJ EMOCIONALNOJ DOBROBITI OD BRENDOVA? UVIJEK SPREMNI DA PREPOZNAJU DUH VREMENA, ONI SU ODAVNO NAUČILI KAKO DA KOMERCIJALIZUJU

BRIDGERTON CORE

I NAŠE POTREBE I NAŠE RASPOLOŽENJE. Bilo da nas ubjeđuju da je deset koraka u skin-care rutini neophodno za kožu ili da je Zara, nakon godina agresivnog kopiranja luksuznih marki i beskrajnog ubrzavanja modnog ciklusa, sada, kada se u konkurenciji javljaju još manje etički i ekološki opterećeni oponenti, brend koji nudi luksuz po (ne više tako) pristupačnoj cijeni, isti reaktivni mehanizmi su u igri. Dok se brendiraju kao čuvari individualnog izraza, brendovi vješto jašu na talasima i maksimalizma i minimalizma: prvog, jer podstiče na neograničenu potrošnju i identifikaciju sa maksimalističkim pokretom, a drugog jer prodaje ideju pročišćenog, „svjesnog“ života. U toj dvostrukoj igri, sve ima svoju publiku – i haotični ormar prepun boja, i bijela, „zen“ prostorija sa monsterom u ćošku, jer niko ne smije ostati gladan - i željan.

AKO VEĆ GOVORIMO O BRENDOVIMA, A SUDEĆI PO INTERNETU, BLANDING, TREND SVEDENOG, AHISTORIJSKOG I GOTOVO BEZLIČNOG

BRENDIRANJA, JE USTUPIO MJESTO

HERITAGE MAKSIMALIZMU. NAKON

GODINA SANS-SERIFNIH FONTOVA I

STERILNIH VIZUALA, BRENDOVI PO-

KUŠAVAJU IGRATI NA KARTU EMOCIJE, PRIČE I SLOJEVITOSTI. U PERIODU

EKONOMSKE NESIGURNOSTI I SVE

VEĆE NELOJALNOSTI POTROŠAČA, ONI SE VIŠE NE OSLANJAJU SAMO NA

MAKSIMALISTIČKO „VIŠE JE VIŠE“, VEĆ

NA SVJESNO KURIRANU KOMPLEKSNOST. Dizajn tako postaje alat za stvaranje utiska autentičnosti i trajnosti kroz povratak detalju, ornamentu i nasljeđu, čime se priziva osjećaj kontinuiteta i istorijske dubine. Ovaj heritage revival je više od estetskog izbora. On je strategija. U SVIJETU PROLAZNIH TRENDOVA, BRENDOVI ŽELE DJELOVATI „BEZVRE-

MENO“, UKORIJENJENO, GOTOVO NEDOSTIŽNO ZA OBIČNOG ČOVJEKA

- A OPET TU, NA JEDNOM KORAKU ILI

KLIKU. INSPIRISANI STARIM AMBLEMIMA, ARHIVSKIM FONTOVIMA I RETRO

PALETAMA, POKUŠAVAJU SE DISTANCIRATI OD HLADNE DIGITALNE UNIFORMNOSTI BLANDINGA I PONUDITI VIZUELNI LUKSUZ SA ISTORIJSKIM ŠMEKOM - A NIŠTA NE ODAJE LUKSUZ

KAO NOSTALGIJA. Ako je suditi po sadašnjem kulturnom trenutku, žudimo upravo za tim, za sitnicama, za pričom koja nosi iluziju postojanosti u vremenu koje se ubrzano raspada.

Minimalizam možda jeste stekao pomalo lošu reputaciju, ali su se ubrzo počele nizati i kritike maksimalizma. Njegovi protivnici tvrde da podstiče materijalizam, pretjerani hedonizam, gomilanje i manjak ukusa - ukratko, mentalitet beskrajnog kupovanja koji održava začarani krug otpada i potrošnje. Uostalom, kako posjedovanje toliko stvari može biti održivo? Ipak, potraga za „više“ je oduvijek bila duboko ukorijenjena u našoj prirodi, još od lovačko-sakupljačkih dana. Danas, uz lakoću online kupovine popuštanje pred tim impulsima postalo je jednostavnije nego ikada. To je, suštinski, kapitalistički san. Što vas lakše ubijede da vam je potreban novi iPhone 17 ili baš svaki Kiko sjaj za usne, to će njihova dobit rasti. Nasuprot tome, minimalizam, sa svojom filozofijom svjesnog odabira i odricanja od suvišnog, djeluje gotovo subverzivno, jer je ekonomski neisplativ (ali ne zadugo, vjerujem). Savremeni potrošači se zato često nalaze u raskoraku između potreba i želja: zavarani da kupuju više nego što im treba, dok industrije uzvraćaju neumornim štancanjem. Tako se i današnji „maksimalistički“ enterijeri, umjesto raskoši i individualnog izraza, mogu svesti na nagomilavanje masovno proizvede-

nih, jeftinih i estetski upitnih predmeta, daleko od nekadašnje ideje o pažljivo odabranim, ručno izrađenim objektima visoke umjetničke vrijednosti.

Iako sam sklonija percipiranju sebe kao minimaliste (uz poneki stilski izlet), ne smatram da slavljenje koncepta „više je više“ u praksi nužno znači i više impulsivne kupovine. Naprotiv, čini se da su današnje kupovine promišljenije nego ikada. Savremeni maksimalisti često su društveno i ekološki svjesniji od svojih prethodnika - ulažu u vintage komade, reciklirane predmete i second-hand odjeću i namještaj, oblikujući kroz te izbore sopstveni estetski i vrijednosni pejzaž. Tehnologija je dodatno demokratizovala taj proces. Platforme kao što su Vinted, Depop, Etsy, pa čak i Marketplace, omogućavaju kupovinu pre-loved odjeće i predmeta, čime se održivost pretvara u svakodnevnu praksu. Naravno, nije sve u spašavanju starih komada - kreativnost je ogroman dio kulture maksimalizma. Mnogi ljudi sami izrađuju, popravljaju ili prepravljaju odjeću, aksesoare, pa čak i komade namještaja. U ovom kontekstu naglasak se pomjera sa estetskog izraza, ka mindsetu kao obliku otpora uniformnosti,

MINIMALISM

kao načinu da se kroz stvaranje ponovo uspostavi lična i emocionalna veza sa predmetima koje posjedujemo. Bilo da je riječ o enterijeru koji spaja naslijeđene komade sa novim predmetima, ili o prostoru koji se gradi postepeno, sa emocijom, današnji pristup „više“ sve češće znači više autentičnosti, a manje potrošačkog bezumlja.

Debata o održivosti prevazilazi pitanje stila i sve više se odnosi na ekološke i društvene implikacije obije strane medalje. Minimalizam, sa svojom filozofijom „manje je više“, prirodno teži smanjenju potrošnje, favorizuje dugotrajne, multifunkcionalne i kvalitetno izrađene komade koji traju godinama.

Maksimalizam, iako često kritikovan, sve češće pronalazi put ka održivosti kroz reciklažu, prepravljanje vintage predmeta i oslanjanje na male, lokalne proizvođače. Obije filozofije dizajna prilagođavaju se kako bi odgovorile na savremene izazove održivosti. Minimalisti se okreću prirodnim i biorazgradivim materijalima i „cradle-to-cradle“ principima, dok maksimalisti afirmišu cirku-

larnu ekonomiju kroz second-hand tržišta i produženi životni ciklus proizvoda. Ova konvergencija sugeriše da održivi dizajn nije samo pitanje kvantiteta, već promišljenih izbora koji uzimaju u obzir ekološki uticaj, životni ciklus proizvoda i odgovorno snabdijevanje, bez obzira na estetsku preferenciju.

Do sada smo uvidjeli da daleko od kapitalističko-konzumerističke igre ponude i potražnje, kultura kuca nekim samosvojnim ritmom. U 2025. godini se nalazimo na razmeđi, gdje i minimalizam i maksimalizam prevazilaze svoja tradicionalna značenja. Oni više nisu suprotstavljene estetske krajnosti, već dva filozofska pristupa koja oblikuju način na koji doživljavamo prostor, tehnologiju i međuljudske odnose. Strog, utilitarni minimalizam, sa čistim linijama, neutralnim tonovima i logikom funkcionalnosti, danas dijeli scenu sa maksimalističkim izrazom koji slavi slojevitost i osobenost. Fokusiranje na stil je prevaziđeno. Danas promišljamo o udobnosti, identitetu i psihološkom blagostanju u svijetu u kojem su gra-

nice između fizičkog i digitalnog prostora sve poroznije. Kako rad na daljinu postaje normala, a tehnologija sve prisutnija u našoj svakodnevici, dizajnerske paradigme se redefinišu kako bi odgovorile na nove potrebe i ritam urbanog života. Psihološki efekti ovih pristupa postali su centralna tema savremenog dizajnerskog diskursa. Istraživanja iz oblasti neuronauke pokazuju da minimalistička okruženja, zahvaljujući čistim linijama i manjku vizuelnog šuma, snižavaju nivo stresa i poboljšavaju fokus. Nasuprot tome, maksimalistički prostori bogati bojama, teksturama i detaljima jačaju emocionalni izraz i podstiču kreativno razmišljanje.

O tome svjedoče i nedavne analize prema kojima idealno okruženje zavisi od ličnosti i vrste aktivnosti: minimalistički prostori pogoduju mentalnoj jasnoći i donošenju odluka, dok maksimalistički stimulišu „brainstorming” i povećavaju kreativne performanse i do 37%. Ovakva saznanja dovela su do razvoja koncepta kognitivnog zoniranja - pristupa u kojem se prostori osmišljavaju da po-

drže određena mentalna stanja i aktivnosti. UMJESTO DA SE OPREDJELJUJU

ZA JEDAN PRAVAC, SAVREMENI DIZAJNERI TEŽE STVARANJU PRILAGOD -

LJIVIH AMBIJENATA KOJI ISTOVREMENO PODRŽAVAJU PRODUKTIVNOST,

KREATIVNOST I EMOCIONALNU RAVNOTEŽU U SKLADU SA KONTEKSTOM. Nadovezujući se na ideju kognitivnog zoniranja, novi arhitektonski koncept kontekstualne harmonije predstavlja sofisticirano spajanje minimalističkih i maksimalističkih principa dizajna, odgovarajući na specifična okruženja i potrebe korisnika. Minimalističke zone za fokus i smirenost prirodno se nadovezuju na maksimalističke prostore namijenjene kreativnosti, druženju ili inspiraciji, stvarajući tako fluidne prelaze između različitih mentalnih i emocionalnih stanja. Ovaj pristup pronalazi primjenu u arhitekturi i dizajnu enterijera širom svijeta - od radnih i komercijalnih prostora do domova. U ovom balansu se posebno ističu japanske arhitektonske prakse koje, oslanjajući se na svoje kulturno nasljeđe wabi-sabi filozofije, stvaraju prostore koji odgova-

raju sezonskim promjenama i dnevnim ritmovima. Ovakvi primjeri demonstriraju da ne moramo birati između različitih stilova, jer dizajn može biti istovremeno bezvremenski i dinamičan, a da pritom služi višestrukim svrhama unutar jednog kohezivnog okruženja.

Da li uspon maksimalizma znači smrt minimalizma (i obrnuto)? Nikako. Svaki od njih ima svoj prostor i smisao. Za neke, bogatstvo tekstura, boja i slojeva jeste način da ponovo pronađu životnu radost i izraze sebe. Za druge, jednostavnost ostaje utočište. Praktično, čisto i odmjereno. Kako istorija pokazuje, maksimalističko slavljenje obilja jednako je bezvremensko kao i težnja za jednostavnošću - dva pola iste estetske i u konačnici ljudske potrebe. Jedno

ne može postojati bez drugog: oni se međusobno hrane i izazivaju, podstičući stalnu evoluciju kreativnog izraza. Kada god se klatno zaljulja u korist jednog, drugi se vraća kao odgovor, kao korektiv, kao podsjetnik na ono što je izgubljeno u međuvremenu.

U konačnici, ovaj je tekst bez sumnje želio biti mnogo toga - istorijski pregled, društvena analiza, estetska rasprava, a pomalo i refleksija o načinu na koji živimo, osjećamo i stvaramo. Jer, bilo da govorimo o minimalizmu ili maksimalizmu, o dizajnu prostora, stilu ili načinu razmišljanja, uvijek smo na istom tragu: da u svijetu preopterećenom kontrastima pronađemo mjeru koja ima smisla - za nas.

MAXIMALISM

PLEZIRrITU AL

Maja Uzelac

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: Marko Rupena, Nebojša Babić, Sonja Leković, Tijana Janković-Jevrić, Val Ničić, privatna arhiva

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

U rubrici u kojoj vraćamo fokus na sve ono što nam pomaže da se uzemljimo, u naš rođendanski broj pozvali smo jednu posebnu gošću o čijoj prvoj samostalnoj izložbi fotografija Second Hand Emotion i dokumentarnom filmu, o ravnici, o zanatlijama i čuvenom Zvonku

Bogdanu, filmu Ej, Salaši se mnogo govorilo u proteklom periodu. U gostima nam je Maja Uzelac, žena koja u svaki projekat u kome učestvuje unosi neophodnu dozu i životne radosti. Pričale smo o stvarima koje je raduju, o malim ritualima, emocijama iz prve ruke, o Beogradu koji više ne postoji i potrebi da bitne stvari otrgne od zaborava.

Naš rođendanski broj nastaje pod radnom parolom „ono što nas raduje“ jer je svakako daleko više toga što nas ovih dana žulja, frustrira i izluđuje - stoga ću te još na početku pitati: šta tebe raduje ovih dana?

Šansa da sve to promenimo i zajednički napori uz smeh i suze. U međuvremenu, avioni, snimanja, jutarnja gnjavljenja sa decom, miris Bojanove hrane iz kuhinje, svašta po gradu sa drugaricama…ali pre svega ideje.

Kako započinješ dan?

Kafa na terasi u koju se pruža smokva od prekoputa. Lažno more. Ako još sine sunce, kompletna iluzija. Maja znači iluzija btw.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Na Pariz.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Tuširanje i razmišljanje, hodanje i hodanje.

U Beogradu, u Silosima se trenutno održava tvoja prva samostalna, multimedijalna izložba Second Hand Emotion sastavljena od tvojih, autorskih fotografija složenih u diptihe i triptihe i upotpunjenih performansima koji doprinose da posetioci prolaskom kroz lavirint hodnika u Silosima imaju utisak da prate isprekidanu priču, jedan vizuelni esej. Kakve emocije si poželela da posetioci dožive, iz druge ili treće ruke?

U nekom intervjuu si rekla da stalno fotkaš jer voliš da držiš ruke uposlenim. Drugi ljudi drže cigaru i puše, a ti fotografišeš. Kako je izgledao izbor za izložbu iz svih tih fragmenata nastalih u različitim momentima i u mimohodu?

Istina je da ja uvek klikćem, ali isto tako, uvek tražim reči. Ovaj sled radova se desio u tom praćenju misli kroz prostore, u grupisanju prizora i pojmova, u definisanju odnosa. Kroz svakodnevne rituale, taj moj vizuelni esej zapravo pokriva jedan životni ciklus.

Pratim tvoj Instagram, baš kao što ću uvek rado pročitati kolumnu koju si napisala, pogledati spot, film ili kampanju - jer u kom god formatu da se izražavaš uvek se tu vidi Maja, kroz boje, ciničan i poetski pravopis, scene koje slave lepotu malih stvari i radost. Uvek se oseti radost života. U kom trenutku si osvestila da je baš ta potraga za radošću i beleženjem lepog tvoj poziv?

Isključivo iz prve. Taj tiz o drugoj ruci u naslovu služi da vam vrati pogled na fabričko podešavanje.

Uvek sam ja neku duhovitost pripajala gde je nema na jedan, uvek sam se zabavljala oneozbiljavanjem ljudi koji sebe

shvataju preozbiljno i pojava koje svi gledaju sa strepnjom ili strahopoštovanjem.

Ali ta čista radost, bez cinizma, taj talenat za lepo, mislim da je stigao iz tragizma, iz preživljavanja smrti i užasa.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Ja mislim da je sve u korelaciji sa mojim poslom. To jeste zato što imam mnoge poslove, ali i zato što je svaki lični doživljaj za ono što radim korisniji od bilo kakvog tutorijala ili masterklasa.

Na koji način se nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?

Dugo sam prosto promišljala, izbacivala u raznim oblicima - na papiru, u slici, kroz suze…ali posle mamine smrti sam morala i na EMDR. To me je razvalilo, i vratilo u igru.

U mnogim projektima na kojima si radila oseća se buntovništvo – jer kao da svakim svojim angažmanom namerno ideš protiv pisanih i nepisanih pravila. Pa tako razbijaš ideju kako emisija

koja se bavi kulturom treba da izgleda (Kulturni nokaut), kako jedna kolumna i knjiga treba da izgleda (Prosto) ili kako dokumentarni film treba da izgleda (Ej, salaši). Koliko ti je u svemu što radiš važno da se pre svega ti dobro zabaviš, i kakav u tom smislu imaš odnos prema potencijalnom nerazumevanju?

Zabava mi je ključna, dobro zapažanje. A mnogo mi je bitno i da razbijem zadati format, da idem uvek dalje, i da samu sebe iznenadim. Mislim da sam

foto: Tijana Janković-Jevrić

bila baš mala kad sam shvatila kako od celog jednog jezika većina ljudi stalno koristi istih toliko i toliko fraza, i uopšte nisam kapirala zašto. Od tad se igram s jezikom, a jezik je i filmski, i simbolički, i kompjuterski…generalno, dakle, celo to polje komunikacije je meni igralište, a igre su vremenom eskalirale. Shvatila sam iz prakse da ne treba mnogo da se nadam razumevanju, pa kad ga dobijem, to je dupla sreća.

Kad govorimo o dokumentovanju emocija moram se dotaći tvog prvog dugometražnog filma koji je publika imala priliku da ove godine pogleda na Beldocs-u i Paliću. Reč je o filmu Ej, salaši, koji je film o Zvonku Bogdanu ali isto tako i o jednoj epohi bogatoj duhom koja je na svom zalasku, o ravnici, o prirodi i

majstorima raznih zanata koji su možda i poslednja generacija koja se time bavi. Kako je izgledao sam taj proces i

šta si o sebi naučila pričajući nam ovu, dosta drugačiju priču, u odnosu na one kojima se inače baviš?

To je bio odgovor na pitanje kako ravnicu s dvanaest miliona istih travki učiniti uzbudljivom. I mi smo to uspeli.

Ključ je u ospoljavanju tih tek naznačenih emocija, o orkestriranju slika i zvuka vrlo precizno da govore ono dokle reči ne dobacuju. Proces je bio dug i kompleksan i većinom neobjašnjiv, pa i isprva neshvaćen. Srećom, kad je nešto dobro, uvek niotkuda iskrsne neko neočekivan ko je dovoljno otvoren i osetljiv, i to ga uradi. E, onda se stvar zavrti.

foto: Marko Rupena

Stekla sam utisak da ti je arhitektura, lokacija i duh nekog mesta neretko

jedan od vodećih likova, bilo da je to mesto o kome nam pričaš priču kroz

kratak film (Muzej Jugoslavija), doku-

mentarni film (Ej, salaši), spot (saradnje sa Konstraktom, Sanom Garić, VIS

Limunadom…) ili organizuješ svoju izložbu i promociju knjige (Silosi, Kula

Cetinjska). Šta je to što želiš da sačuvaš svim svojim radovima?

Lokacije svakom filmu daju osnovni ton, onaj bazični duh koji se dalje nadograđuje kadriranjem, dijalozima, zvukom, kostimom, montažom…Ja sam u svojoj

osnovi rediteljka i meni je svaki tekst ili izložba - zapravo film u drugom obliku.

A svojom režijom uvek želim da putujem sa ljudima kroz mesta u glavi i da ih pokrenem, da ih suočim ili raskrinkam ili okupam ili obasjam. Za sve te radnje su korisna svetilišta, a ona vrlo lako mogu biti brutalističke zgrade, travom obrasli bazeni, fabrike ili nekadašnji silosi…

U jednoj od kolumni koje su završile u knjizi Prosto osvrnula si se na, za Beograd i Beograđane, važna mesta koja nestaju poput BIGZ-a i činjenicu da se niko ili malo ko pita gde je srce Beograda. Gde je ono danas za tebe?

Koja su to mesta na kojima će neko ko nije odavde moći da vidi, čuje, omiri-

še i oseti ono što neće ni na jednom drugom mestu?

Uh, jednom ću morati da napišem Vodič kroz Beograd koji više ne postoji, u kom će biti Pazi škola, stara Topoloska 18, 2044, i još razne pokojne institucije naših dana. Danas volim, osim tih koje sam već uvukla u svoje akcije - Dragstor, poslastičarnicu DJ, April, Ivu, Tri, Ispeci, Molerovu kao ulicu, sve ruske poduhvate Dorćola i Vračara, Milin salon, donji Dorćol leti, Zemun kao inostranstvo, i još svašta sigurno…

Kad govorimo o kulturi i duhu ovog grada, uz tvoje ime prirodno ide i ime

Ane Rodić sa kojom neretko sarađuješ. Kako ste se vas dve upoznale i prepoznale?

Na čudnom mestu, u sred advertajzing

Meke Mekena, kao jedine koje smo se odvažile da lakiramo nokte u sred tradicionalne panike.

ju“, u kojoj si proročki najavila – ukinite

internet i evo revolucije. To je u slučaju

Nepala bila apsolutna istina, a svakod-

nevno proteklih meseci i u našoj zemlji svedočimo revoluciji svesti koja ide šire

od standardnog broja ljudi koji oduvek protestvuju i uslovno rečeno kruga

dvojke (koja će nekim novim mladima

biti nejasna odrednica jer ostadosmo i bez dvojke..). Vidimo i to da se mladi

širom Evrope bude i od nemih posmatrača sa tik-toka postaju proaktivni pokušavajući da ukažu na genocid koji se

odvija svima pred očima. Da li ti ova-

Još jedna od kolumni koja je završila u knjizi je i „Neću lajk hoću revoluci-

kav razvoj situacije daje razloge za optimizam i kako se ti pozicioniraš prema ovim i svim budućim revolucijama?

Kao deo. Najviše verujem u borbu lepotom, ali fašizam ponovo prisvaja planetu, tako da se mora svim sredstvima. Uvek me zbuni zlo, ali srećom, ono je lakomo i halapljivo i nimalo suptilno, pa metastazira tom brzinom da su ga svi provalili, čak i dijagonalnim vidom, sa tik-toka.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/emisiju/podkast?

Često ovih dana razmišljam o mehanizmima iz Hamsunovih knjiga, Pirandelovih drama i Antonionijevih filmova.

Volim da se dernjam na sav glas u kolima uz različite pesme, od sevdaha do Baha, kad putujemo. Učim decu da ih ne bude sramota ničega, i da ne mora sve da se radi profi da bi se u tome uživalo.

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila?

Pričamo dosta o jednom filmu. Zove se Kupatilo i već postoji na papiru i u raznim glavama. Ima još poduhvata. Ali hajde prvo da rasteramo vašar i maglu, da može ovim gradom i zemljom i ovom planetom da se kroči ljudski.

Fotografije: Tea Pozar Photography @teapozar_photo; Tekst: Maja Lukavečki @unaprijedi.modni.biznis

Silvana Morgan je hr -

vatski brend koji spaja

održivu modu, luksuz

i osobni pečat dizajnerice, stvarajući sofisticirane komade za žene koje njeguju svoju prirodnu ljepotu, autentičnost i slobodan duh. Njene kreacije odišu nenametljivim luksuzom –luksuzom prirodnih materijala, ručnog rada i unikatnog dizajna.

Inspirirana prirodom i umjetnošću, Silvana u svojim kolekcijama koristi isključivo prirodne materijale - svilu, lan i pamuk - obogaćene tehnikom prirodnog bojenja i botaničkog eko printa. Tkanine pomno bira, od talijanskog dobavljača posvećenog kružnoj ekonomiji i pažnji prema okolišu.

Radi se o deadstock materijalima - ostacima iz prijašnjih kolekcija, kao i tkaninama koje u sebi nose tragove svog nastanka: tanke crtice, neujednačene niti, male razlike u boji zbog čega vrhunske materijale može nabaviti po nižoj cijeni. U tim suptilnim detaljima Silvana vidi ljepotu i autentičnost. Taj joj pristup omogućuje da smanji utjecaj svog brenda na okoliš, ma koliko malen bio. Svaki posjet dobavljaču za nju je avantura. Nikada ne zna kakve će je boje i teksture dočekati i kakav dojam na nju ostaviti. No, ono što je sigurno – sve su to za nju dragocjenosti.

Na izdvojenim fotografijama su komadi iz različitih kolekcija, koji najbolje

utjelovljuju svijet Silvane Morgan – spoj prirode, elegancije i umjetnosti u pokretu.

Posvećena održivosti, iz godine u godinu usavršava vještinu prirodnog bojadisanja, njegujući vezu sa svojim zavičajem – istarskom zemljom i kamenom, iz kojih crpi inspiraciju. Osim samoniklih, autohtonih biljaka, koristi i biljke koje je, s vremenom, u svom vrtu sama uzgojila, zaokruživši tako priču o održivosti, autentičnosti i ljubavi prema zavičaju. Svaki komad je unikat ili dio limitirane serije, nastao u potpunosti ručno, u njezinom rovinjskom ateljeu.

Njezine kolekcije su hommage ženama koje se ne boje biti to što jesu – odvažne, slobodne i strastvene. Koje znaju da prava ljepota

leži u detaljima i nesavršenostima. To su umjetnice u duši koje, birajući komade koji zahtijevaju pažnju i njegu, i same postaju dio slow fashion priče. Istinske ljubiteljice dobrog stila i promišljene kupnje.

Vladimira Gortana 16, Rovinj

Koliko puta ste poželeli da neko mesto ili situaciju sačuvate u nekakvoj kutijici za kojom biste posegli svaki put kad poželite da vratite taj trenutak? Verovatno najbrži put za vratiti takav osećaj je kroz čulo mirisa, tako nam i nauka kaže, ali ono što svakako nije ni brzo ni jednostavno stvoriti taj željeni miris sam od nule. U takvu kreativnu avanturu upustili su se moji sagovornici iz Vinkovaca, Barbara i Tomi, a kao rezultat te igre i istraživanja koja je potom pažljivo odmerena i upakovane u stabilnu formulaciju nastao je brend Sortilege

Olfactive Arts. Ovo dvoje, putovanjima i istraživanjima sklonih supružnika, započeli su svoj niche parfemski brend fantastičnom sagom Moriko koja se sastoji od nekoliko mirisnih poglavlja. Usledile su zanimljive saradnje pa su tako kreirali i prvi niche parfem za stopala, a puno toga još interesantnog se zbiva iza kulisa, te vas pozivam da nastavite sa čitanjem.

Vaša mirisna avantura, što se publike tiče, krenula je od šestodelne fantastične sage Moriko u kojoj je vaš junak krenuo na putovanje u potrazi za unutrašnjim mirom na kome će se kretati stazama mitova, refleksija i sećanja. A kako je krenula na privatnom planu?

Kada i kako ste od ljubitelja parfema poželeli da odete korak dalje i stvorite svoje kreacije, i podelite ih javno?

Možda bi najbolje bilo reći da je krenula upravo na isti način. Stazama mitova, refleksija i sjećanja. Prije otprilike 8 godina, pojavio se taj kreativni poriv da se olfaktivno oslikavaju događaji, teme, atmosfere, emocije koje su ostavile neki trag u našim životima. Znatiželja i želja za učenjem gurala je to tokom godina prema sve ozbiljnijim vodama, da bi tek 2022. shvatili da uistinu imamo nešto, što se ne susreće često u ovim krajevima.

Do sada je publika imala priliku da se upozna sa tri poglavlja Melodies of June, Sielulintu i Tinukai’i. Kakve emocije i asocijacije ste želeli da izazovete?

Čitava Moriko Saga je jedna topla priča koja kroz našu perspektivu daje i drugim ljudima priliku za eskapizmom i poziva ih da si sami pronađu odgovore u vlastitim životnim vrtlozima i nedoumicama. Moramo naglasiti da uz svako izdanje ide i popratna kartica s ilustracijom i pjesmom koja opisuje sam miris i dio putovanja.

Melodies of June je otvorio poglavlje i opisujete ga kao miris koji oslikava letnju noć na livadi, uz ivicu šume, zbog čega su se u ovoj kompoziciji našle lavanda, vanila, sandalovina, kedar i bobičasto voće. Kakvu mirisnu priču nam on otkriva?

Melodies otkriva živahnost i entuzijazam početaka svake uzbudljive priče, mirisno to je ples od sočnog i svježeg, ka kompleksnim i smirujućim. Često pitaju otkud taj fluffy pokrivač u drydown-u nečeg ljetnog? Pa mi kažemo, prespavajte uz rub šume u lipnju, znat ćete odgovor.

Sielulintu je miris koji ste sledeći objavili, iako je u planu bio jedan drugi pre njega („Plašt šumske čarobnice“) ako sam dobro razumela, i on dolazi sa snažnim mitološkim nabojem vodeći nas dublje u šumu u Finskoj i upoznajući sa jednom neobičnom pticom koja se prikazuje u posebnim trenucima. Ovaj topao i utešiteljski miris izgleda je ono što je publika čekala, budući da ste baš za nje-

ga dobili priznanje za najbolji regionalni parfem na Adria Parfume Awards. Kakva se to čarobna formula našla u ovoj bočici, i zbog čega je po vašem mišljenju pobrao tako pozitivne kritike?

Jednostavno je bilo prerano da dođe do susreta s šumskom čarobnicom. Naš protagonist je morao prije toga ipak proći neka iskustva, kako bi razumio stvari na pravi način. I upravo negdje u to vrijeme, zatekli smo se u zaboravljenim dijelovima Finske blizu granice s Rusijom, gdje smo kroz noć, snijeg i -26˚C tražili put do kolibe. U tom trenu, u džepu je bila finalna verzija Sielulintua…potpuno neprikladno situaciji, prsnuli smo si na ruku i oko nas se stvorila narančasta iskričavost i neki osjećaj mira, a par koraka dalje… koliba koju tražimo.

Poslije smo u dosta slučajeva, čuli od ljudi koji ga imaju u kolekciji, da im je pomogao prebroditi neke neugodne dane, situacije, a nekima postao i signature parfem.

Tinukai’i dolazi kao odgovor na treće poglavlje. Ponovo smo u šumi, ali ovog puta u „vilinskom gradu“ inspirisanom fantastičnim svetovima Tada

Vilijamsa, a mirisna interpretacija takvog magičnog mesta dolazi kroz topao i zavodljiv drvenasto-smolasti miris divlje prirode. Sa kakvim se izazovima sada sreće junak vaše Mori -

ko sage i koje mirisne note nose ovu avanturu?

Tinukai’i je zaokret od prva dva rada i odlazi dublje u šumu, i to u samo srce Stare šume. Stvari nisu više tako sigurne. Uz dopuštenje gosp. Williamsa, protagonist se zatiče upleten u kompleksne svjetove, izvan granica njegove mašte, nad kojima nema nikakvu kontrolu, i jedino što može je potpuno se prepustiti iskustvu gdje ga vode mirisi drevnih smola, listovi duhana, propolis, šumski pod, drvene škrinje, tamjan i magija.

Pitanje koje se logično nastavlja je –šta je sledeće poglavlje?

Sljedeće poglavlje je poglavlje gdje se pojavljuju likovi, za koje nije bio spreman ranije. ☺

Tomi, svojevremeno si na svom blogu

Tommysgardenoffire pisao putopise, eksperimentisao sa zanatskim pivarstvom, uz to se aktivno baviš muzikom. Kako su se sve ove boje, mirisi i akordi sklopili u vašem brendu?

Upravo na današnji dan obilježavam desetu godinu bavljenja pivarstvom. Aktivno se natječem, uberem poneku medalju, ali nemam više vremena pisati, pa tako ni putopise, ali sve je to paralelno i dalje tu uz parfumistiku i služi kao zdrav odmak kada dođe do zasićenja na radu na nekoj kreaciji. A putovanja uvijek nose nove mirisne priče i veze.

Sortilège je nastao u Vinkovcima, stoga kako biste nam u olfaktornom smislu približili ovaj slavonski grad?

događaja i ljudima koji iz njega dolaze, nije ustvari klasični mali grad u ravnici. Olfaktivno ipak, tu je sve jasno, prirodno se uklapa u oblak koji lebdi sve dok se zemlja ne krene konačno uzdizati tamo negdje daleko u Rumunjskoj.

Balkan ima mnogo nijansi, ukusa i mirisa, međutim niche parfimerstvo nije nešto što se isprva vezuje za ove prostore, stoga su zanimljivi, lokalni parfemski brendovi prava egzotika. Kako je u tom smislu izgledao vaš parfimerski put, šta su bile prilike za usavršavanje i učenje, da li postoji prostor za povezivanje sa zajednicom i shodno tome, da li ste unutar iste imali pomoć i podršku za razvoj, saradnju i prezentaciju?

Na samom početku upoznali smo neke ljude unutar EU, kasnije i USA scene, koji su bili spremni podjeliti svoja iskustva startanja male nezavisne kuće, neki od njih savjetom, a neki doslovno ustupanjem materijala, kontakata i sl. No opet Hrvatska iako dio EU, ima neke svoje specifičnosti koje smo morali sami odgonetnuti i riješiti.

To je naizgled klasični mali grad u ravnici, koji ustvari, nekim čudnim spletom

Za koje mirise biste rekli da su najviše

uticali na vas i inspirisali vas da krenete u ovakvu avanturu?

Pristupom mi ne spadamo u tipični indie brand, jer podjednako cijenimo tradiciju kao i avangardu. Volimo svevremenske klasike poput starih Guerlaina i Chanela i otud dolazi taj potpis da kreiramo kompozicije bez vidljivih „šavova“. Uz te mirise, ono što je Sheldrake radio za Lutensa ili Amouage pod palicom Chonga je nekako odškrinulo vrata slobodi koju smo shvatili da par-

fem smije i mora imati, iako naši radovi nemaju veze sa pomenutima.

Barbara, u jednom intervjuu si spomenula da ranije nisi bila mnogo zainteresovana za parfimerstvo sve dok zajedno niste krenuli u ovaj poduhvat. Da li se danas tvoj pogled na olfaktorni svet promenio, da li si počela da više obraćaš pažnju na mirise oko sebe?

Za samo parfumerstvo da, nije mi to bio toliko fokus, kao ni skupljanje kolekcija parfema, no mirisi kao mirisi, to je sa-

svim druga priča. Što kroz struku, gdje sam dobar dio karijere provela u razvoju prehambenih proizvoda, što kroz život, opažanje mirisa i iskustva kroz njih su oduvijek prisutna u mom životu.

Kada zatvorite oči i pokušate da prizovete najdragocenija sećanja, koji to prizori i, još bitnije, koji mirisi vam naviru? Mislim da je to ono univerzalno, što u velikoj mjeri kasnije i oblikuje čovjeka, a to je djetinjstvo. I onda to postane kolaž svih mogućih bljeskova s ruba sjećanja….šumskog poda iz dječjih avantura, toplih salenjaka i vanilin šećera kondenziranog pod toplom krpom, unutrašnjost pernice u 1. osnovne, miris nove enciklopedije, Kinder lada…

Kako izgleda vaš rad na jednom mirisu? Tomi, da li polaziš od mirisnih nota s kojima želiš da se poigraš, od

osećaja koji želiš da evociraš ili priče koju pričaš?

Nema pravila, može biti svo troje. Nikad ne forsiram taj proces, nekad me može čak i pasus u knjizi ili komad glazbe pogurati u nekom smjeru i onda kreće zabava...

Barbara, kako izgleda čitav proces u laboratoriji i svi oni neophodni koraci koji moraju da se dogode kako bi se miris konačno našao u šopu ili parfimeriji? Koraka je jako puno, posebno što sve radimo sami. Nakon što se složimo da od finalne formule idemo u realizaciju, krećemo s nabavom materijala, ambalaže i naravno svih popratnih dokumenata i analiza potrebnih za sigurnosnu procjenu od strane ovlaštenih stručnjaka, te registraciju proizvoda. Većina stvari se odrađuje paralelno, pa tako i sam compounding,

maturacija, maceracija i punjenje i finalno kada je sve gotovo, ostaje pakiranje i stavljanje na police.

Jedan dosta otkačen projekat na kome ste radili je bilo kreiranje niche parfema za stopala. Kako je nastala Fussnota i koliko se sam proces osmišljavanja i izrade parfema za klijenta razlikovao u odnosu na uobičajeni proces rada?

Prošle godine kontaktirala nas je marketing agencija Senor, koja je poznata po vrlo kreativnim, quirky idejama i rješenjima, s idejom o Fussnoti . Na prvu smo se oduševili konceptom, a s ekipom smo kliknuli vrlo brzo. U odnosu na uobičajeni proces, izrada custom scenta je u svemu drugačija. Počev od broja ljudi uključenih u evaluiranje, pa sve do strmoglavo kratkih rokova od samo par mjeseci za realizaciju. Iznimno nam je drago što smo uspješno

doveli projekt do finala i da je tako dobro prihvaćen u javnosti.

Da li lokalne priče nose drugačiju težinu, odnosno, koliki je izazov stvarati mirisne kompozicije evocirajući uspomene sa domaćeg terena u odnosu na varljivost sećanja koja donosimo sa dalekih putovanja?

Nema tu neke velike razlike, mirisi su ionako visoko individualizirana komponenta nevezano za geografsko porijeklo ideje. Težina leži u prirodi pojedinih materijala i koliko si kao kreator sposoban natjerati ga da se povije u smjeru koji ti želiš.

Koja mesta i prizore upisujete u svoje mirisne mape, i koja od njih će se u perspektivi naći u bočicama?

Neprestano dolaze nove ideje i zauzimaju svoje mjesto u katalogu. Uvijek je tu barem 5,6 započetih igara koje čeka-

ju razvoj. Bolje ne spominjati niti jednu imenom da ih ne ureknemo i nikad se ne odmotaju do finala.

Ako analiziramo u kom smeru idu parfemski trendovi, lako je zaključiti da su tu nezaobilazni skin i clean mirisi, uz veoma prisutne „neo-gourmand” i biljno-zelene mirise. Koji parfemski trendovi vas inspirišu, a koje svesno izbegavate?

Moramo priznati da uopće ne pratimo trendove niti kreiramo na način ,,joj ajmo izbaciti nešto što će se svima svidjeti, to sad ide“. Pričamo svoje mirisne priče, na način koji prvenstveno nama stvara zadovoljstvo, samo smo, eto, imali tu sreću da su se ljudi prepoznali u tim radovima i podržali nas, na način da možemo opstati kao mali indie brand. Ono što baš izbjegavamo je ovo moderno komponiranje u blokovima. Suprostavljanje jeftinih monstruoznih materijala u overdoseu koji onda guše danima, ali eto kupcu daju osjećaj da su kupili nešto kvalitetno jer se ne ispire.

Govoreći o onome šta kupci danas stavljaju kao prioritet, ne možemo zanemariti održivost i transparentnost u pogledu sastojaka. Na koji način Sortilège odgovara na te izazove?

Ako gledamo realno, za nas to čak i nisu izazovi, to bi trebao biti default. Tržište EU samim zakonodavnim okvirom je poprilično ustrojeno i mislimo da je to vrlo dobra stvar kako za potrošače tako i za brandove.

Kako miriše vaše pozno leto/rana jesen i šta vas raduje ove jeseni?

Miriše kao Tinukai’i. Kao i svake jeseni raduje nas izostanak komaraca, kestenje i tamniji pivski stilovi.

Gde možemo isprobati i omirisati vaše parfeme?

Parfemi se mogu probati u Memoire Perfumery i Gušt -u u Zagrebu, i Miko Fashion u Vinkovcima.

Mnogo pre nego što je suši osvojio svet, pirinač je u Japanu bio više od hrane. Bio je srce kulture, duhovnosti i trgovine. Smatra se da je pirinač stigao u Japan iz Kine ili Koreje oko 300. godine pre nove ere, tokom perioda Jajoi. Rani zemljoradnici su se naselili blizu reka i koristili su sisteme za navodnjavanje, koji su postavili temelje japanskog poljoprivrednog društva.

Tokom perioda Hejan (794-1185.) i Kamakura (1185-1333.) pirinač je bio više od osnovne namirnice. Predstavljao je bogatstvo.

Produktivnost zemlje se merila kroz tzv. KOKU (dovoljna količina pirinča da nahrani jednu osobu za godinu dana). Kasnije, u periodu Edo (1603-1868.) samuraji su primali platu u pirinču, a seljaci su njime plaćali naknadu za porez. Kontrola pirinčanih polja značila je političku dominaciju.

Pirinač je duboko povezan sa šintoističkim običajima i obredima, te simbolizuje blagostanje i božansku naklonost. I dan danas se pirinač prilaže kao ponuda bogovima u hramovima. On nije samo hrana, on je svojevrsni simbol identiteta.

Kako se uzgajanje pirinča širilo po japanskim ostrvima, on je postajao simbol bogatstva i moći. Drevni Japanci su verovali da je pirinač dar bogova koji ih održava u životu. U mnogim šintoističkim ritualima pirinač se nudio duhovima i bogovima, kako bi se osigurala obilna žetva.

Pirinač i danas igra ključnu ulogu u verskim ceremonijama. Šinto religija sa naglaskom na čistoću i harmoniju s prirodom smatra pirinač božanskom hranom.

Piše: Vesna Belušević Fotografije: Wikimedia Commons, Unsplash, Dupe, Pexels

Praznik žetve pirinča NINAMESAI se održava svakog novembra i tada car, u svečanoj ceremoniji u carskoj palati, prinosi prve plodove sezone bogovima. Ova proslava ističe centralan značaj pirinča u duhovnom životu nacije.

Za praznik OŠOGACU tj. Novu godinu, koji je vreme kada se porodice okupljaju kako bi zajedno pripremile tradicionalna jela OSEĆI, jede se mnogo pirinča

budući da su mnoga od tih jela bazirana upravo na ovoj namirnici. U supu ZONI

se dodaju MOĆI , knedle od pirinča, a KAGAMI MOĆI su dekorativni kolači od pirinča, koji se stavljaju na kućne oltare i simbolizuju sreću, zdravlje i dugovečnost.

Festival ŠĆIGOSAN (7-5-3), obeležava važne prekretnice u životu dece, je još jedna prilika da se koriste „moći“ i nude se kao pokloni i blagoslov za dobro zdravlje i sreću.

Pirinač je neodvojiv deo japanske tradicije pravljenja „moći“ tokom zime. U

tradicionalnoj ceremoniji MOČICUKI porodice ili razne zajednice se okupljaju da bi izudarali lepljiv pirinač i napravili male knedle. Ceo proces je prilika koja okuplja ljude da se druže i slave žetvu.

Japan je iz feudalnog prešao u moderno društvo veoma naglo. Meiđi period je trajao od 1868. do 1912. godine i tad gotovo preko noći dolazi do ubrzane industrijalizacije.

Krajem 19. veka pirinač je bio simbol društvene modernizacije i prosperiteta. Vlada je promovisala uzgajanje pirinča kao deo nacionalne politike za povećanje proizvodnje hrane i osiguranje ekonomske stabilnosti zemlje. Proizvodnja pirinča je procvetala tokom ovog perioda i nove sorte su se razvile, kako bi se zadovoljile potrebe rastućeg broja stanovništva.

S dolaskom tehnologije i mehanizacije poljoprivrede u 20. veku uzgajanje pirinča je postalo efikasnije. Međutim, kulturni značaj pirinča je ostao netaknut.

Nakon Drugog svetskog rata Amerikanci su doneli i hranu sa Zapada, samim tim i pšenicu, hleb i testenine. Iako je popularnost zapadne hrane rasla, pirinač je i dalje ostao u centru japanske ishrane. U posleratnom periodu pirinač je korišten kao simbol obnavljanja nacionalnog ponosa.

Pirinač je i u 21. veku osnova japanske ishrane, osnova skoro svakog obroka, od doručka do večere preko užine. IĆI-

ĐU-SANSAI je tipičan japanski obrok koji se sastoji od supe, pirinča i tri jela (riba ili meso, tofu ili jaja i dve vrste povrća, morske trave itd.). Pirinač se konzumira u raznim oblicima.

U poljoprivrednom pejzažu Japana i dalje dominiraju prinčana polja. Iako je

uzgoj pirinča opao u nekim područjima zbog urbanizacije, napori da se održi

uzgoj i promovišu lokalne sorte se nastavlja. Japanska vlada podržava uzgoj pirinča kroz subvencije i inicijative za zaštitu starih sorti, kao što su KOŠIHIKARI i SASANIŠIKI koje su cenjene zbog svoje teksture i ukusa. Moderna japanska kuhinja je uvela slatkiše i grickalice na bazi pirinča: razne vrste MOĆI i SEKIHAN (crveni pirinač sa azuki pasuljem)

i SENBEI (vrsta slatkasto-slanog keksa). Nema potrebe naglašavati da je izbor veoma bogat i šarolik.

Nijedna japanska kuća se ne može zamisliti bez SUIHANKI, mašine za kuvanje pirinča i KAMADO, posude za pravljenje pirinča, ali je proces dosta dug. Suihanki je stigao kao velika pomoć svima koji su kuvali. Godine 1921. se pojavila prva električna posuda za kuvanje pirinča, a na tržište ju je izbacila kompanija Micubiši. Ovaj rani model je bio dosta primitivan i pirinač se često se lepio za dno, a tekstura nije uvek bila dobra. To je ipak označilo početak nove ere u kuvanju u Japanu.

Posle Drugog svetskog rata kako je sve veći broj ljudi imao pristup električnoj energiji i modernim aparatima, suihanki postaje sve popularniji. Tokom pedesetih godina prošlog veka poznate kompanije Panasonik i Nešonal su počele da usavršavaju suihanki, tako što su dodale funkcije za automatsko isključivanje i termostate kako bi se sprečilo da pirinač zagori. Već sedamdesetih godina suihanki je počeo da liči na uređaje koje danas prepoznajemo. Novi modeli imaju nelepljive posude, bolju kontrolu temperature i preciznije funkcije kuvanja.

Zođiruši je kompanija koja se probila osamdesetih godina i još uvek domini-

ra na tržištu. Za Japance je to bila velika inovacija i pomoć jer se moglo isprogramirati vreme i temperatura na osnovi vrste pirinča i željenog rezultata.

Današnji suihanki su čudo tehnologije sa širokim spektrom karakteristika koje daleko prevazilaze samo kuvanje pirinča. Moderni modeli dolaze sa tastaturama osetljivim na dodir, sa više programa za kuvanje, čak i mogućnošću podešavanja teksture i ukusa. Skuplji modeli uključuju i kapacitete za kuvanje pod pritiskom što omogućava da pirinač bude boljeg ukusa i savršene teksture.

Najmoderniji aparati koriste veštačku inteligenciju za kuvanje: pamte kakav

pirinač volite, podešavaju se promenama uslova kuvanja (temperatura prostora, nadmorske visine i sl.). Naravno, koriste se razni programi za daljinsko uključivanje, za završetak u određeno vreme itd. Mašine same detektuju vrstu pirinča (beli, integralni, pirinač za suši, mešani, dugog ili oblog zrna itd.). Vlažnost vazduha se detektuje i uređaj sam prilagođava temperaturu i trajanje celog procesa. Korisnik aparata može da izabere na koji način će biti obavešten da je pirinač spreman za jelo: od veoma širokog izbora muzike do glasovnih poruka koje bira potrošač. Ponuda je raznolika: bira se boja i ton glasa i vrsta poruke sa raznoraznim značenjima i tekstom. Os šturog „pirinač je gotov’’ do „dragi, tvoje jelo je gotovo, dođi da ga pojedemo zajedno’’ za one jako usamljene koji su izgubili dodir sa stvarnošću.

Tokom svoje duge istorije pirinač se urezao u samu srž japanskog života. Od svetih polja drevnog Japana do užurbanih kuhinja modernog doba pirinač i dalje igra važnu ulogu u kulturi, ekonomiji i duhovnosti nacije. On predstavlja hranu, prosperitet i kontinuitet, i večni je simbol života u Zemlji izlazećeg sunca. Dok Japan nastavlja da se bori sa složenostima modernog sveta, skromno zrno pirinča stoji kao svedočanstvo svojim tradicijama.

Istorija i kulturni značaj pirinča u Japa-

nu pokazuju kako jednostavna hrana može da nadmaši svoju ulogu samo kao hrana i postane simbol nacionalnog identiteta i tradicije. Za Japance će pirinač uvek biti više od samog obroka.

On je živa tradicija koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost.

Fotografije

Intervju:

Ljiljana Kostić

@its_lia_green

Fotografije:

Marius Svaleng

Andresen

Dve godine nakon objavljivanja knjige Life in the New, Marius Svaleng Andresen vraća se u blokove Novog Beograda sa novim, neobjavljenim materijalom i svežim refleksijama.

Njegova knjiga, koja spaja portrete, intervjue i dokumentarnu fotografiju, postala je upečatljivo, neophodno štivo za istraživanje modernizma u socijalistickom uređenju i svakodnevnog života onih koji u njemu žive. Sada, sa jubilarnim izdanjem u kojem su objavljeni celoviti intervjui i dodatne fotografije, Life in the New prerasta u svojevrsni živi arhiv sećanja, otpornosti i identiteta. U razgovoru sa Andresenom pričamo o ideji iza projekta, procesu dokumentovanja Novog Beograda i o tome kakav uticaj ova foto-knjiga i dalje ima na čitaoce i same stanovnike.

Šta te je prvo privuklo Novom Beogradu i njegovoj arhitekturi kao temi knjige Life in the New? Da li je postojao neki trenutak ili slika koja te je podstakla da započneš projekat?

Moj prvi susret sa Beogradom bio je tokom odmora 2018. godine. Tada sam kratko, ali značajno vreme živeo u Londonu, gde se probudilo moje interesovanje za brutalističku arhitekturu. Sećam se kako sam prvi put stigao taksijem na Novi Beograd i osetio divljenje čim sam izašao iz kola. Bio je poseban prizor videti monumentalne strukture koje se protežu ka nebu u svežem martovskom vazduhu. Tokom tog boravka posetio sam Novi Beograd dva puta, prepešačio skoro sve, ali nisam uspeo da steknem potpunu sliku dok se nisam vratio kući i više istražio. Odjednom me nije fascinirala samo arhitektura. Shvatio sam da Novi Beograd nije tek još jedno naselje, već radikalno ambiciozan urbanistički plan izgrađen na isušenoj močvari, zamišljen kao nova prestonica socijalističke Jugoslavije. Life in the New rođen je iz radoznalosti – želeo sam da otkrijem da li su egalitarni i super-funkcionalni ideali, na kojima je ova sredina osnovana, izdržali test vremena. Najbolji način da to saznam bio je da se

vratim i pitam ljude koji tu žive. Takođe, želeo sam da napravim nešto opipljivije i koherentnije od Instagram objave – a šta je bolje od foto-monografije?

Tvoja knjiga istražuje kako je socijalistički modernizam oblikovao Novi Beograd, ne samo kroz zgrade već i u svakodnevnom životu. Kako vidiš nasleđe te ideologije u današnjim društvenim dinamikama – zajednici, identitetu i svakodnevnim navikama?

Moj utisak je da je plan uspeo do određene mere. Sviđaju mi se otvoreni prostori, razmak između zgrada koji omogućava da sunce prodire, zelenilo, i to kako zajednički prostori podstiču razgovor, druženje i igru. S druge strane, mnogo kultnih građevina danas je okruženo bezličnim novogradnjama koje se ne uklapaju, što je posledica zgušnjavanja i urbanizacije tokom tranzicije Jugoslavije iz socijalizma u liberalizam. Istovremeno, većina zgrada izgrađenih posle Drugog svetskog rata propada, trošne su i slabo održavane. Armatura viri iz betona, pločice oko Geneksa su razlabavljene i popucale, jedinstveni detalji nestaju. Kao što Dejan iz Bloka 23 kaže u knjizi: „Mi smo čudo brutalizma. Zona je zaštićena od strane države, ali nikoga nije briga za to.“

Odlučio si da spojiš dokumentarnu fotografiju sa intervjuima i portretima. Kako balansiraš vizuelni narativ sa izgovorenom rečju i kako odlučuješ kada neki citat ili priča zaslužuju da budu uključeni?

Knjiga je podeljena u dva dela: knjižicu sa intervjuima i portretima i odvojeni deo sa fotografijama. U intervjuima sam želeo tri stvari: da ljudi izraze svoju povezanost i razmišljanja o Novom Beogradu, da se vidi kako to odražava širu temu i da dobijem osećaj ko su oni zapravo. Njihova viđenja i refleksije o prostoru jesu važna, ali kao ličnosti, oni su podjednako fascinantni. Želim da intervjui budu zanimljivi, ako ne i zabavni, za svakoga. Tražim humor u prizorima, zato tragam za sitnim, suptilnim detaljima koji otkrivaju karakter –bilo izgovorenim ili prećutanim. Knjiga nije namenjena samo uskoj publici, iako se tako možda čini.

Vizuelni i govorni narativi osmišljeni su da se dopunjuju, a ne da ponavljaju istu priču. Fotografija može pokazati kako se neki prostor koristi, a citat može otkriti zašto se koristi na taj način ili kako se ljudi osećaju u njemu. Sve se svodi na stvaranje potpunije slike.

U novom, jubilarnom izdanju knjige objavio si celovite intervjue i fotografije koje nisu ušle u prvo izdanje. Koji kriterijumi su te vodili pri prvom izboru i kako danas gledaš na te odluke?

I dalje stojim iza odluka koje sam doneo tokom uređivanja knjige i ne bih mnogo menjao da ponovo radim isti posao. Fotografije koje nisu ušle u knjigu koristim da pojačam kontekst između ljudi i sredine u kojoj žive. Objavljivanje intervjua na internetu mi je dalo više prostora da povežem ambijente domova, sa pričama ljudi. Knjiga jednostavno ima svoje granice. Iskreno, mogla je da ima duplo više stranica. Intervjui su predstavljeni onako kako su prvobitno vođeni, uz minimalne sintaksne i pravopisne ispravke.

Prilikom fotografisanja monumentalne arhitekture često postoji bojazan da ona može da zaseni čoveka ili, obrnuto, ljudi mogu da joj daju životnu dimenziju. Kako ste održavali ravnotežu u Life in the New?

Le Korbizije je rekao da je „kuća mašina za stanovanje“, alat osmišljen da služi svakodnevnom životu. To sam imao na

umu tokom celog projekta. Neke fotografije naglašavaju masivnost, dok druge vraćaju na mikro nivo tako što prikazuju ljude na nedeljnom ručku, na balkonima, decu kako igraju fudbal ili komšije za stolom u dvorištu. Tu postoji dijalog između tih razmera. Mnogi ovakvu arhitekturu vide kao bezličnu i hladnu, ali ljudi koji tu žive izuzetno su vešti u tome da je personalizuju – bilo svesno, bilo nesvesno.

Da li su se tvoji utisci ili odnos prema Novom Beogradu promenili u protekle dve godine, bilo kroz povratne reakcije, lična promišljanja ili promene na terenu?

To je mesto koje me i dalje inspiriše. Uspеo sam da Novi Beograd stavim u kontekst drugih postsocijalističkih gradova koje sam kasnije posetio i da prepoznam koherentan, ambiciozan plan na kojem je izgrađen, naročito u periodu pre osamdesetih godina. Takođe, to me nateralo da preispitam sopstvene pretpostavke o arhitekturi i ideologiji. U početku me je privukao vizuelni jezik brutalizma. Danas me mnogo više zanima kako se politički ideali materijalizuju u svakodnevnom životu ljudi i kako se ti ideali vremenom menjaju.

U radu sa ljudima kroz portrete i intervjue često postoje logistički, etički ili lični izazovi. Koje su bile najveće prepreke i kako si ih prevazišao?

Nekoliko puta su postojale jezičke barijere, ali su ih prevazišli prevodioci Nikola i Sanja, koji su sjajno obavili posao. Mnogo dugujem svim ljudima koje sam intervjuisao, a koji su otvorili vrata svojih domova i ugostili me s toplinom. Nije jednostavno doći kao stranac i istraživati tuđe naselje, a kamoli tuđi dom. Zato sam svakom razgovoru prilazio sa skromnošću i otvorenošću. Bio sam pažljiv u tome kako predstavljam ljude, želeo sam da se prepoznaju u svojim portretima i rečima, a ne da osećaju da su posmatrani spolja. Poverenje sam gradio iskrenim interesovanjem i davanjem prostora da slobodno govore. Kada se ljudi otvore, mogu pričati satima – samo ako slušate. A nekoliko puta i rakija je pomogla.

Možeš li nam reći više o upotrebi svetla, kadra, boje (ili njenog izostanka) i to kako su takvi estetski izbori podržali teme koje istražuješ u knjizi?

Više volim prirodno svetlo, ali u knjižici su i stanovi bili jednako važni kao i lju-

di koje sam fotografisao. Zato sam se odlučio da koristim blic u većini unutrašnjih fotografija, zapravo u 6 od 12 slučajeva, kako bih naglasio detalje u njihovim domovima. Nisam ranije imao nikakvog iskustva sa blicem, pa sam to morao da učim od nule. Za spoljašnje fotografije preferiram jako, prirodno svetlo, jer ono daje teksturu i život zgradama. Praćenje položaja sunca, da bih uhvatio pravi ugao, postalo je ključni deo pripreme.

talizam se obično predstavlja kao siv i sumoran, ali Novi Beograd leti je plavo nebo, sunce i bujna vegetacija koja uravnotežuje sivilo betona. Nastojim da ništa ne prepustim slučaju i uglavnom pravim oštre kompozicije, dopuštajući geometriji arhitekture da vodi kadar.

Moje kompozicije osciliraju između makro i mikro plana, zavisno od toga šta želim da istaknem, ogromni blok zgrada ili cvet koji izbija kroz rđavu ogradu.

Kakve reakcije i razgovore je knjiga

Ravnoteža između sunčanih i oblačnih fotografija bila je važna da prikaže Novi Beograd onakav kakav jeste. Bru-

Life in the New pokrenula među sta-

novnicima Novog Beograda, arhitektama, teoretičarima modernizma ili

širom publikom? Da li je nekome promenila pogled?

Povratne reakcije su bile pozitivne, od kritičara, fotografa, ljubitelja arhitekture, ali i ljudi koji žive u Novom Beogradu ili su na neki način povezani s njim. Kada se njima projekat dopadne, to je najveći kompliment koji mogu da dobijem. Ljudi cene što je Novi Beograd prikazan iskreno i što je dobio pažnju koju zaslužuje, a ne samo kao muzejski eksponat brutalističke arhitekture. Na prvi pogled mnogi vide samo distopijske betonske blokove, ali kada zavire ispod površine i vide da su ljudi uglavnom srećni što tu žive i da imaju sve što im treba, njihova percepcija se menja.

Kako bi voleo da se Life in the New pamti? I da li imaš planove da proširiš, ponoviš ili primeniš sličan pristup u drugim gradovima i kontekstima?

Voleo bih da projekat ostane upamćen i po vizuelnim i po narativnim kvalitetima, da bude knjiga koja lepo izgleda i prijatna je na dodir, ali i da ispriča smislenu priču o jedinstvenom, urbanom eksperimentu i životima unutar njega. Nadam se da oni koji su je kupili cene pažnju posvećenu detaljima, formatu i dizajnu koji je čine drugačijom od konvencionalnih foto-knjiga. Iako Life in the New neće nužno biti model za buduće projekte, konceptualni pristup svakako ću poneti sa sobom. Bio je to ambiciozan, skup i dugotrajan projekat, uz opsežno istraživanje, brojne intervjue i zahtevne (i skupe) dizajnerske odluke. Račun u banci mi je ispražnjen, ali mi je srce puno.

Interview:

Ljiljana Kostić

@its_lia_green

Photography:

Marius Svaleng

Andresen

Two years after the publication of Life in the New, Marius Svaleng Andresen returns to the neighborhoods of Novi Beograd with fresh material and reflections. His book, which combines portraits, interviews, and documentary photography, has become a striking exploration of socialist modernist architecture and the daily lives of those who inhabit it. Now, with the anniversary edition publishing full interviews and additional images, Life in the New expands into a living archive of memory, resilience, and identity. In this conversation, we sit down with Andresen to discuss the origins of his project, the process of documenting Novi Beograd, and the impact his work continues to have on readers and residents alike.

What first drew you to Novi Beograd and its architecture as the subject of Life in the New? Was there a specific moment or image that pushed you to start this project?

My first encounter with Belgrade was on a vacation back in 2018. I lived in London for a brief yet formative year at the time, which sparked my interest in brutalist architecture. I remember arriving in Novi Beograd for the first time with a taxi and the sense of awe I felt as soon as I stepped out of the car. It was a special sight to see the monumental structures stretching towards the sky in the cool March air. I visited twice during that stay and walked the soles off my shoes, but I didn’t quite get a lay of the land before I returned home and read up on the area.

Suddenly it wasn’t just the architecture that fascinated me. I learned that Novi Beograd wasn’t just another neighborhood, but a radically ambitious urban plan built on a drained swamp, intended as the new capital of socialist Yugoslavia. Life in the New was born out of curiosity, as I dug deeper to figure out if the egalitarian, super-functional ideals that

were the principles on which the area was founded had stood the test of time. The best way to get answers was to go back and ask the people who live there. I also wanted to make something more tactile and cohesive than an Instagram post, and what better than a photo book?

Your book explores how socialist modernism has shaped Novi Beograd, not just in its buildings but in everyday life. How do you see the legacy of that ideology reflected in current social dynamics, community, identity, daily habits?

My impression is that the plan succeeded – up to a point. I love the open spaces, the distance between buildings allowing the sun to shine, the greenery, and how the common areas invite conversation, socializing and play. On the other hand, much of the iconic architecture has been surrounded by soulless, new buildings that don’t fit in, which can be traced back to the densification and urbanization during Yugoslavia’s transition from socialism to liberalism. At the same time, most of the buildings constructed after WWII are worn down, decaying, and not properly maintained.

The rebar is sticking out of the concrete, the tiles on the ground by Genex are loose and cracked, unique details are disappearing.

As Dejan, living in Blok 23, says in the book, “We are a marvel of brutalism. The area is protected by the government, but nobody cares about that.”

You chose to combine documentary photography with interviews and portraits. How do you balance the visual narrative with the spoken word, and how do you decide when a quote or story “earns” inclusion?

The book is divided into two parts: a booklet featuring interviews and portraits, and the other part comprising photographs. In the interviews, I aimed for three things: for them to express their connection and thoughts about Novi Beograd, see how that reflects on the overarching theme, and to get a sense of who they are. They have their perspectives and reflections about the area, sure, but as people, they are equally fascinating.

if not entertaining, for everyone. I try to find humor in things. That’s why I search for quirky, understated details that reveal character expressed in both the spoken and unspoken. The book isn’t for a niche audience, even though it might appear that way.

The visual and spoken narratives intend to complement each other rather than retell the same story. A photograph can show how a space is used, and a quote can reveal why it’s used that way, or how people feel about it. It’s all about building a fuller picture.

For the anniversary you published the full interviews and photos that didn’t make it in the original book. What criteria did you use to select what was left out initially, and how do you feel about those choices now?

I want the interviews to be interesting,

I still stand by the choices I made when editing the book, and I don’t think I would change much if I were to do it again. I use the photographs that didn’t make it into the book to establish a stronger context between the people and the environment in which they live. Publishing the interviews online has given

me more leeway, allowing me to connect the area photos that show where the subjects live.

There’s only so much space in a book –honestly, I think it could have had twice as many pages. The interviews are presented as they were initially, with a few syntax changes and spelling corrections. There is often a tension in photographing monumental architecture: it can overshadow the human, or conversely, people can bring human scale to imposing structures. How did you work to maintain or negotiate that tension in Life in the New?

Le Corbusier said that “a house is a machine for living in”, a tool designed to serve everyday life. That’s something I had in the back of my head throughout the project. Some photos lean into the massiveness, while others restore the scale by showing people during their Sunday lunch, smoking on balconies, kids playing football, or neighbors playing board games in the yard. There’s a dialogue between those scales. Many people view the architecture as imper-

sonal, cold, and uninviting, but the people who live there are remarkably good at personalizing it — both intentionally and unintentionally.

Since publishing the book two years ago, have your perceptions or relationship with Novi Beograd changed - either through feedback, your own reflection, or changes on the ground? If so, how?

It is a place that still inspires me. I’ve been able to put Novi Beograd in the context of other post-socialist cities I’ve since visited, and recognized the coherent, ambitious plan that it was built upon – especially before the 1980s. It’s also made me reflect on my own assumptions about architecture and ideology. Initially, I was drawn to the visual language of brutalism. Now I’m far more interested in how political ideals materialize in people’s daily lives and how those ideals evolve over time.

Engaging real people in portrait and interview work often comes with logistical, ethical, or human relationship challenges. What were some of the major obstacles you faced in building

trust or gaining access, and how did you overcome them?

aesthetic choices support the themes you explore in the book?

A few times, there were language barriers, but those were overcome by interpreters who joined me for some of the interviews – Nikola and Sanja, who did a terrific job helping me translate.

I owe a great deal to all the people I’ve interviewed, who opened their homes and welcomed me with hospitality.  It is a weird feeling coming in as an outsider to dig around in another person’s neighborhood, let alone their home, so I approached every conversation with humility and transparency. I was also careful about how I represented people. I wanted them to recognize themselves in the final portraits and words, not feel like they were being interpreted from the outside. I build trust through an open approach, showing genuine interest and allowing them to speak freely. Once people open up, they can talk for hours if you listen. And a few times rakia came in handy.

Could you discuss your visual approach - your use of light, framing, color (or lack thereof) - and how these

I prefer natural light, but in the booklet, the apartment itself was just as much a part of the subject as the people I photographed. I decided to use a flash for most interior shots – 6 out of 12 times – to best draw attention to the many details in their homes. I had zero technical skills with flash photography before this, so I learned that from scratch. For outdoor photos, I prefer harsh, natural light, which adds texture and life to the buildings. Tracking the sun’s position to catch the light at the right angles became a key part of the preparation.

The balance between sunny and overcast photos was also essential to show how Novi Beograd actually looks. Brutalism is usually portrayed as gray and lackluster, but Novi Beograd in summer is blue skies, sun and lush vegetation that balances out the greyness of the concrete.

I try not to leave anything to chance, and I mainly compose strictly, letting the geometry in the architecture lead the way. My compositions swing like

a pendulum from the monumental to the minute, depending on what I want the photograph to communicate. That can be everything from large building blocks to flowers peeking through a rusty metal fence.

What reactions or conversations has  Life in the New sparked - among locals of Novi Beograd, architects, scholars of modernism, or your audience elsewhere? Has it shifted anyone›s view?

The feedback on Life in the New has been entirely positive, both from critics, photographers, architectural connoisseurs, and people living in or having a connection to Novi Beograd. When the latter enjoys the project, that is the biggest compliment I could get. People value that Novi Beograd is shown honestly and given the attention it deserves, not just presented as a museum piece of brutalist architecture. At first glance, many look at the architecture and see only dystopian slabs of concrete. But once they see what lies beneath the surface, that people are mostly happy to live there and have

everything they need, their perception often changes.

Looking ahead, what do you hope Life in the New will be remembered for? And do you have plans to expand, revisit, or replicate similar projects in other cities or contexts?

I hope the project will be remembered for both its visual and narrative qualities — for being a book that looks and feels good but also tells a meaningful story about a unique urban experiment and the lives within it. I hope that those who have purchased the book appreciate the attention to detail, format, and design choices that make this book stand out from conventional photobooks.

While Life in the New won’t necessarily serve as a blueprint for future projects, the conceptual approach is something I will take with me. It has been an ambitious, expensive, and time-consuming project to undertake, due to the extensive research, numerous interviews, and meticulous (and costly) design choices involved. My savings account got emptied but my heart is full.

ZBOR

Uskoro je pred nama jedna od težih godišnjica. U trenutku dok ovo pišem, studenti iz Novog Pazara peške krenuli su na put dug 16 dana, za 16 ljudi koje je 1. novembra 2024. godine ubila rekonstruisana nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Tokom ovih skoro dvanaest meseci, koliko traju prote-

Intervjui: Andrijana Kovrlija @andrkovr

sti, pa blokade fakulteta i srednjih škola, pa građansko udruživanje u zborove, pored toga što sam imala priliku da mnogo njih upoznam na ulicama, takođe sam imala priliku da ih ugostim u Pleziru.

Razgovarala sam sa studentima o ljubavi i borbi, sa fotografima koji ih prate

O

ROVI

u stopu o njihovom doživljaju, utiscima i izazovima, sa prosvetnim radnicima o njihovoj poziciji i stavovima. Ovog puta poželela sam da sa vama podelim razgovore sa članovima nekoliko zborova koji su se formirali sredinom marta ove godine, a na poziv studenata.

Razgovarali smo o snazi zajednice, o osvešćivanju važnosti aktivnog učešća u promenama počev od svoje ulice, i o lepim ishodima ove, ne tako lepe situacije u kojoj smo se našli.

BLOKOVSKI

Ana Šneblić, Blokovski zbor

(zbor MZ Bežanijski blokovi)

Anka Vukelić Grgurović, Blokovski zbor (zbor MZ Sava)

Teodora Smiljković, Blokovski zbor

(zbor MZ Dr Ivan Ribar)

Foto: Blokovski zbor

Na koji način je ovakav tip okupljanja i zajedničkog delovanja uticao na međuljudske odnose stanovnika vaše opštine, odnosno naselja?

Ana: Ljudi koji su se godinama mimoilazili, sada razgovaraju. Komšije se upoznaju, zajedno rešavaju probleme, dele brige i ideje. Taj osećaj da nisi sam u bloku, nego da postoji zajednica koja te štiti i na koju možeš da se osloniš - to je najveća promena.

Anka: Okupljanje građana kroz zborove, rezultat je probuđenog aktivizma i osećaja da pojedinac može da doprinese i dovede do promene, ukoliko se udruži sa sebi sličnima. Talas promena u društvu doveo je do ovog iskoraka na lokalnom nivou, do iskre koja je probudila zajednicu. Ljudi su se povezali, prepoznali prema afinitetima i ličnim vrednostima i sklonostima, formirali nove veze, proširili zajedničko delovanje i na druge segmente u zajednici, skupštine zgrada, savete roditelja, lokalna udruženja…

Teodora: Od početka studentskih blokada, od prvog dana odavanja pošte poginulima osetio se veliki nalet solidarnosti. I pre početka rada zborova lokalne zajednice su se udruživale i pokazivale snagu, kroz na primer skupljanje donacija za studente. Kada su počeli da se formiraju zborovi, to zajedništvo se slilo u njega.

S tim u vezi, neretko se u prethodnim godinama termin iz psihologije „naučena bespomoćnost“ koju odlikuje odustajanje od borbe, jer se u istoriji pokušaja svaki završavao neuspešno, pripisivao našem društvu. Imate li utisak da je ovakav oblik udruživanja i praktikovanje direktne demokratije pozitivno uticao na promene stavova pojedinaca o njihovoj potentnosti da nešto promene, ili možda i vaš lični?

Ana: Ljudi koji su bili ubeđeni da „ništa ne vredi“ sada dolaze na zborove i učestvuju. Oseća se snaga zajedništva. To nije samo borba protiv diktature, nego i borba protiv onog glasa u glavi koji kaže „nema svrhe“.

Anka: Zborovsko udruživanje jeste dalo građanima „vetar u leđa“, realizacija konkretnih aktivnosti i angažovanje u radnim grupama doprineli su tome da ljudi shvate da mogu da budu deo promene, da ostave trag, da probude zajednicu. Lično sam doživela ovu motivacionu injekciju, osećaj da nismo sami u borbi, da mnogo dobrih i kvalitetnih ljudi želi slobodu, deli iste vrednosti, ima isti cilj – veliki je podsticaj i pokretač pozitivne energije.

Teodora: Mislim da je ovo pitanje postavljeno na veoma sugestivan način. Ovde nije reč o „naučenoj bespomoćnosti” već o spin diktaturi. Moji stavovi se nisu menjali, jer više od decenije govorim da bez učešća većeg broja ljudi i njihovog izlaženja iz zone komfora nećemo uspeti da pobedimo mafijaški kartel koji nosi odelo stranke na vlasti. Mislim da praktikovanje direktne demokratije na nivou zborova još u početnoj fazi i da je odlična pokazna vežba koliko je glas važan.

Budući da je prisustvo na zborovima dobrovoljno te da ne postoji kvorum za njihovo održavanje, kakav je odziv građana, da li se on povećava ili smanjuje u odnosu na početke okupljanja (sredina marta)?

Ana: Na početku je bilo više radoznalosti nego poverenja. Danas je drugačije - ljudi koji dolaze, dolaze jer veruju u zajedničku borbu. Brojnost nije uvek ista, ali jezgro je postalo jako i stabilno. To je osnova da se vremenom uključi sve više komšija. Poslednjih nedelja smo usmereni na akcije podrške studentima, pa manje vremena ostaje za same zborove. Ipak, bezbednost građa-

na nam je na prvom mestu, zato smo u ovom periodu aktivniji preko aplikacija i grupa zborova.

Anka: Odziv građana na zborovima je manji ali se istovremeno profilisala operativna i motivisana grupa aktivista, koji su proširili spektar delovanja i preuzeli na sebe informisanje i motivisanje zainteresovanih komšija. Interesovanje je jednako prisutno, ljudi aktivno prate dešavanja ali nemaju kapacitet da duži vremenski period budu aktivno uključeni, već procenjuju ključni trenutak kako bi dali podršku.

Teodora: Na nivou Blokovskog zbora, postoje manji zborovi mesnih zajednica. Do sada su održana dva velika zbora a broj po mesnim zajednicama varira, ne znam tačan broj. Po mom mišljenju,

a na osnovu informacija koje imam, broj zainteresovanih za prisustvo zboru zavisi od tema koje su na dnevnom redu. Takođe, posle eskalacija na ulici tokom jula i avgusta i zbog gotovo stalnih akcija na terenu, zborovi su se zakazivali na licu mesta na lokalnoj blokadi, nije bilo vremena da se bavimo lokalnim temama.

Koja je to lokalna tema, odnosno inicijativa, oko koje se okupilo najviše građana vašeg zbora?

Ana: Najveći lokalni skup koji je održan je bio prvi veliki Zbor građana savskih i bežanijskih blokova. Od svih predloga izglasane su dve odluke – bezrezervna podrška studentima i da se zaustavi dalja betonizacija našeg kraja. Kolika je snaga zajedništva navešću

kroz jedan od mnogih primera: dan nakon Vidovdanskog skupa i masovnih hapšenja studenata koja su usledila, uputili smo svoj hitan vanredni poziv za zbor. Za svega dvadeset minuta, isključivo preko društvenih mreža i komunikacionih aplikacija, uspeli smo da okupimo veliki broj ljudi na raskrsnici kao znak podrške studentima. Zbor je trajao do kasno u noć. To je bio dokaz koliko snažno zajednica može da reaguje u kratkom roku.

Anka: Blokade raskrsnica tokom jula su izvele najveći broj komšija iz blokova. Lokalna tema, odbrana Savskog nasipa, pokazala je ne toliko masovnost koliko istrajnost i hrabrost blokovaca, koji su gotovo dva meseca, u svakodnevnoj iscrpljujućoj borbi, uspeli da odbrane svoj kraj i ne dozvole mašineriji Grada Beograda da uz pomoć desetine policajaca i komunalnih policajaca sprovedu nezakonite radove.

Teodora: To su teme koja muče sve stanovnike bežanijskih i savskih blokova - gradnja na već postojeću infrastrukturu i arhitektonsku celinu (najčešće nelegalna, bez dozvola, itd.) i odbrana Savskog nasipa.

Na pozive studenata, profesora i nastavnika uglavnom svi zborovi odgovaraju i uključuju se u zajedničke akcije, međutim neke akcije pokreću i sami zborovi. Koja vaša inicijativa je bila najuspešnija do sada?

Ana: Privremeno zaustavljanje gradnje

komercijalnog objekta u bloku 62, na nekada javnoj zelenoj površini namenjenoj parkinzima, kao odbrana Savskog nasipa protiv nelegalnih radova, postavljanja elektro ormara za dovođenje struje nelegalnim splavovima. Naša borba je dala glas i vidljivost. Pokazala je da možemo sami da iniciramo akciju, da okupimo ljude i da se čujemo. To su trenuci kad smo osetili da je zbor stvarna sila, a ne samo razgovor među komšijama.

Anka: Sem gorepomenute borbe za odbranu Savskog nasipa, ponosno ističemo prikupljanje 1.680.000 din. donacija za samo jedan vikend za studente od građana Blokova.

Teodora: Odbrana Savskog nasipa od nelegalnog postavljanja strujnih ormarića.

Obzirom na stalne kritike na temu nefunkcionisanja institucija, zbog čega

su i studenti stupili u blokade a građani u zborove pod parolom „pametniji ne popušta, pametniji se organizuje“, kako vi vidite domete ovakve borbe?

Ana: Ova borba nije trka na kratke staze. Nema garancija da ćemo odmah izvojevati velike pobede, ali ono što već imamo je promena svesti – da smo organizovani, da nismo nemoćni i da institucije moraju da nas čuju. Domet je u tome da više nikad nećemo pristati da budemo nevidljivi.

Anka: Borba udruženih studenata i građana je dugoročno važna jer dovodi do promene svesti, sistema vrednosti, motivacije i uključenosti građana u svim sferama društva. Promene se mogu osetiti od vrtićkih grupa, preko prosvetnih kolektiva, do sindikalnih grupacija, ljudi su probuđeni, oslobođeni straha i spremni da prodrmaju sistem i postavljaju pitanja.

Teodora: Trenutno smo u stanju stagnacije i potrebno je obnoviti ritam koji mi diktiramo a oni moraju da prate. Ovakav intervju nije mesto za razradu ideja i širenje fronta i nije dovoljan za uvid.

Šta je najlepše što se dogodilo, nastalo ili postalo vidljivije kao posledica udruživanja u zajedničkoj borbi, prvobitno studenata a onda i građana?

Ana: Probudilo se zajedništvo. U bloku se oseti drugačija energija - kao da je neko upalio svetlo. Vidljivo je da postoji život, kreativnost i otpor.

Anka: Najlepši je osećaj pripadnosti, osećaj sigurnosti, prepoznavanje sebi sličnih i saznanje da nas nije malo. Probuđena solidarnost i empatija najvredniji su produkti ove borbe.

Teodora: Ljudi su najlepše što je izašlo na svetlo. Ljudi sa kojima deliš isti pravac i cilj.

Za kraj (ovog razgovora) zamislimo na trenutak sledeću situaciju: Izbori su organizovani, trenutna vlast je smenjena, javni servis je slobodan i necenzurisan, sudska vlast je nezavisna... Da li zborovi nastavljaju sa postojanjem i aktivnostima?

Ana: Da. Zborovi nisu nastali samo kao odgovor na krizu, već kao novi način da građani vode računa o svom okruženju. To ne sme da se ugasi.

Anka: Zborovi su skup zainteresovanih i proaktivnih građana, dobrih komšija,

pametnih i vrednih ljudi. Zborovi su kontrolni mehanizam, senka koja prati one koji su preuzeli vlast odnosno odgovornost i potrebni su nam u svakom trenutku.

Teodora: Zborovi nastavljaju sa postojanjem i aktivnostima dok se ne izmene svi potrebni podzakonski i zakonski akti, ne vrate prinadležnosti mesnim zajednicama i gradskim opštinama.

Tim izmenama zakona takođe se zborovi zakonski regulišu pri mesnim zajednicama.

ZBOR MEDI-

Na koji način je ovakav tip okupljanja i zajedničkog delovanja uticao na međuljudske odnose stanovnika vaše opštine, odnosno naselja?

Ovakav tip okupljanja i zajedničkog delovanja pozitivno je uticao na međuljud-

ske odnose u opštini Medijana jer je:

• ojačao osećaj zajedništva - ljudi su imali priliku da se okupe, razmene mišljenja i zajedno rešavaju probleme,

• povećao poverenje među komšijama i građanima jer se otvoreno razgovaralo o potrebama i predlozima,

• podstakao saradnju između različitih grupa i generacija, jer su svi učesnici

imali priliku da učestvuju,

• razvio odgovornost i solidarnost - građani su osetili da zajedno mogu doprineti razvoju svoje zajednice,

• smanjio distancu između građana i lokalne vlasti, jer je dijalog postao direktniji i transparentniji,

• osnažio međugeneracijsku povezanost, jer je okupljanje bilo vezano i za studentske proteste, pa su stanovnici opštine pružali i dalje pružaju podršku studentima, čime je stvoren osećaj zajedničke borbe za pravednije društvo.

S tim u vezi, neretko se u prethodnim godinama termin iz psihologije „naučena bespomoćnost“ koju odlikuje odustajanje od borbe jer se u istoriji pokušaja svaki završavao neuspešno, pripisivao našem društvu. Imate li utisak da je ovakav oblik udruživanja i praktikovanja direktne demokratije pozitivno uticao na promene stavova pojedinaca o njihovoj potentnosti da nešto promene, ili možda i vaš lični?

Udruživanje i podrška studentima pokazali su da zajedničko delovanje ima snagu, pa su ljudi počeli da veruju da mogu nešto da promene, što umanjuje osećaj bespomoćnosti. Lično, takvo iskustvo može podstaći osećaj većeg značaja i motivacije za dalje angažovanje.

Budući da je prisustvo na zborovima dobrovoljno, te da ne postoji kvorum za njihovo održavanje, kakav je odziv građana, da li se on povećava ili smanjuje u odnosu na početke okupljanja (sredina marta)?

Nakon sredine marta, na poziv studenata počeli su da se formiraju zborovi građana. Prisustvo je tada bilo najve-

će, dok se kasnije odziv stabilizovao, ali ostao značajan.

Koja je lokalna tema odnosno inicijativa oko koje se okupilo najviše građana vašeg zbora?

Najviše građana okupilo se nakon skupa u Oficirskom domu 21. marta ove godine, gde smo tražili informacije od javnog značaja o organizaciji i troškovima skupa namenjenog samo SNS simpatizerima. Takođe, veliku pažnju privukla je i inicijativa da se muzičar Davide Mortelo, proteran zbog podrške protestima, proglasi počasnim građaninom opštine Medijana.

Na pozive studenata, profesora i nastavnika uglavnom svi zborovi odgovaraju i uključuju se u zajedničke akcije, međutim neke akcije pokreću i sami zborovi. Koja vaša inicijativa je bila najuspešnija do sada?

Zahtev da se David Mortelo proglasi počasnim građaninom opštine Medijana, jer je izazvala široku podršku građana i skrenula pažnju lokalne zajednice na problem diskriminacije zbog političkog stava.

Obzirom na stalne kritike na temu nefunkcionisanja institucija, a zbog čega su i studenti stupili u blokade a građani u zborove pod parolom „pametniji ne popušta, pametniji se organizuje“, kako vi vidite domete ovakve borbe?

Ovakva borba jača svest i organizovanost građana, pokazujući da kritika institucija može biti aktivna i delotvorna. Iako možda ne dovodi odmah do promena institucija, ovakvo organizovanje

jača kolektivnu moć, motiviše zajednicu na dugoročne akcije i pokazuje da kritika ne mora biti pasivna - „pametniji se organizuje”.

Šta je najlepše što se dogodilo, nastalo ili postalo vidljivije kao posledica udruživanja u zajedničkoj borbi prvobitno studenata, a onda i građana?

Najlepše što se dogodilo je jačanje zajedništva i solidarnosti. Studenti i gra-

đani su kroz zajedničku borbu postali

vidljiviji i povezani, a podrška zajednici i međusobno poverenje znatno su porasli.

Posebno bi istakli akciju nakon požara u Topličkom kraju, koju su građani i studenti zajednički pokrenuli kroz prikupljanje pomoći za najugroženije. Time je solidarnost još jednom pokazala da nas povezuje u najtežim trenucima.

Za kraj (ovog razgovora) zamislimo na trenutak sledeću situaciju: Izbori su organizovani, trenutna vlast je smenjena, javni servis je slobodan i necenzurisan, sudska vlast je nezavisna... Da li zborovi nastavljaju sa postojanjem i aktivnostima?

Da, zborovi bi nastavili sa postojanjem i aktivnostima. Tek smo počeli i naš cilj nije samo smena vlasti, već kontinuirano učestvovanje građana u odlučivanju i jačanje zajedničke svesti i solidarnosti.

ZBOR UJEDINJENI VRA-

Foto: Sara Pantović

Na koji način je ovakav tip okupljanja i zajedničkog delovanja uticao na međuljudske odnose stanovnika vaše opštine, odnosno naselja?

Zbor kao oblik okupljanja i zajedničkog delovanja, doneo je novu dimenziju u međuljudske odnose na Vračaru. Dok se širi krug građana još uvek navikava na ideju da su pozvani da učestvuju u donošenju odluka koje ih se tiču, učesnici Zbora su, bez obzira na različita zanimanja, senzibilitete ili politička opredeljenja, pronašli zajednički jezik.

Ono što se pokazalo kao posebno važno jeste razvoj međusobnog poverenja, spremnosti na saradnju i uvažavanje različitih mišljenja. Na međuzborskom nivou posebno je došlo do izražaja povezivanje ljudi iz različitih delova grada, koji dele informacije, iskustva i podrš-

ku, što je stvorilo novu vrstu društvene kohezije.

Iako sam pojam „zbor“ nekima može

zvučati opterećujuće - bilo zbog političkih konotacija iz prošlosti, bilo zbog sumnje u efikasnost - naš Zbor se ja-

sno profilisao kao nepartijska, otvorena platforma građanske samouprave.

Ljudi polako prepoznaju kontinuitet u delovanju, ozbiljnost pristupa i važnost učestvovanja, i to pozitivno menja na-

čin na koji se međusobno gledamo i kako gradimo lokalnu zajednicu.

S tim u vezi, neretko se u prethodnim godinama termin iz psihologije „naučena bespomoćnost“ koju odlikuje odustajanje od borbe jer se u istoriji pokušaja svaki završavao neuspešno, pripisivao našem društvu. Imate li utisak da je ovakav oblik udruživanja i praktikovanje direktne demokratije pozitivno uticao na promene stavova pojedinaca o njihovoj potentnosti da nešto promene, ili možda i vaš lični?

Definitivno da. Pojam „naučene bespomoćnosti“ se godinama koristio da opiše našu pasivnost pred sistemskim nepravdama, ali Zbor je pokazao da se ljudi ipak bude kada dobiju prostor da se izraze, saslušaju i organizuju.

Kada shvatimo da nismo sami u svojim brigama - da i komšija ima isti problem kao i mi - rađa se osećaj zajedničke snage. Zborovi su učinili da ljudi osete odgovornost i moć da menjaju stvari, i to ne apstraktno, nego vrlo konkretno: kroz prisustvo, diskusiju, zajedničke akcije i pritisak na institucije.

nemoći, do osećaja da se borimo rame uz rame s ljudima koji veruju da je moguće drugačije društvo.

Budući da je prisustvo na zborovima dobrovoljno te da ne postoji kvorum za njihovo održavanje, kakav je odziv građana, da li se on povećava ili smanjuje u odnosu na početke okupljanja (sredina marta)?

Odziv varira, što je i očekivano kada je prisustvo potpuno dobrovoljno, ali u odnosu na početke okupljanja - odziv se uvećao. Na početku je to bilo novo i pomalo zbunjujuće, ali kako su teme postajale konkretnije, a komunikacija šira (kroz društvene mreže, ulične akcije i medije), sve više ljudi se priključuje. Uz to, u momentima kada se pojavi ozbiljna pretnja po zajednički prostor ili kada neko iz institucija ignoriše glas građana, odziv je daleko veći.

Verujemo da se mnogima promenila perspektiva - od osećaja frustracije i

Ono što je još bitnije je da se povećava broj građana koji aktivno i redovno učestvuju organizovanju, planiranju i realizaciji akcija, tako da nije porastao samo broj prisutnih, nego je porasla osvešćenost i posvećenost građana.

Koja je lokalna tema odnosno inicijativa oko koje se okupilo najviše građana vašeg zbora?

Najviše građana okupilo se oko inicijative protiv popločavanja Svetosavskog platoa, koji je bio jedan od najvećih parkova na teritoriji opštine Vračar. Planirani projekat na platou, koji je nažalost i dalje u toku, uzurpira javne površine na našoj opštini, ugrožava zelene površine i osujećuje građane u slobodnom korišćenju javnog prostora.

Naš Zbor je organizovao celodnevnu akciju koja je uključivala performans, anketiranje građana, i radionice za naj-

mlađe o važnosti ekologije i čuvanja zelenih površina, sa ciljem skretanja pažnje i podizanja svesti o ovom problemu. Građani su tada masovno reagovali jer je prepoznato da se u pitanju ne radi samo o estetici ili komforu, već o pravu na zdrav život.

Na pozive studenata, profesora i nastavnika uglavnom svi zborovi odgovaraju i uključuju se u zajedničke akcije, međutim neke akcije pokreću i

sami zborovi. Koja vaša inicijativa je bila najuspešnija do sada?

Jedna od naših prvih inicijativa još u martu kad smo počeli bila je šetnja povodom mesec dana od zvučnog topa, koja je okupila ne samo veliki broj građana Vračara, već je bila zajednički organizovana sa zborovima drugih opština, te su zborovi od samog početka svog nastanka težili zajedništvu i umrežavanju. Kako se šetnja poklopila sa početkom studentske blokade RTS-a, zborovi su prešli pravo iz šetnje u odlazak u pomoć i podršku studentima. Još smo tada mogli da vidimo kako smo ujedinjeni i kako agilno možemo da reagujemo kada je potrebno. Ta višenedeljna blokada bila je vatreno krštenje za zborove, i test koji smo svi zajednički položili, organizujući smene za dežurstva, štandove sa hranom, kafom i čajevima, skupljanje donacija, i to sve u hodu i dok smo tek bili u procesu oformljavanja.

Od tada pa do danas imali smo puno akcija i inicijativa, i lokalnih, poput borbe za Svetosavski plato, i šire, poput blo-

kade raskrsnice kod Vlade u saradnji sa Pobunjenim Univerzitetom, međuzborske „Pravda spava, vi nećete” kampanje, i skupljanja donacija za pogođene požarima, kada je za samo nekoliko dana skupljeno preko pola miliona dinara. Ako merimo njihovu uspešnost odzivom građana, energijom koju smo videli na svakoj od njih, posvećenošću i istrajnošću, teško je odabrati najuspešniju.

S druge strane, po merilima konkretnih rezultata, kada smo ih zahtevali, sve naše dosadašnje inicijative su se završile tako što su nas institucije ignorisale.

Ovo nas, ipak ne obeshrabruje, naprotiv, pokazuje nam bas zašto je ovo što radimo toliko važno. Jer kada institucije ne rade svoj posao, na građanima je da na njih izvrše pritisak i ne odustaju.

Obzirom na stalne kritike na temu nefunkcionisanja institucija, a zbog čega su i studenti stupili u blokade a građani u zborove pod parolom „pametniji ne popušta, pametniji se organizuje“, kako vi vidite domete ovakve borbe?

Dometi ovakve borbe nisu zanemarljivi, jer su rezultat organizovanja odozdo, bez čekanja „da neko drugi to reši“. Ras-

pisivanje izbora jeste delimičan uspeh, ali ne sme biti kraj - jer institucije nisu same po sebi garant demokratije, već je naša građanska odgovornost da ih kontrolišemo i držimo odgovornim.

Šta je najlepše što se dogodilo, nastalo ili postalo vidljivije kao posledica udruživanja u zajedničkoj borbi prvobitno studenata a onda i građana?

Najlepše što se dogodilo jeste povezivanje. To zajedništvo, ta nova mreža

solidarnosti, ljudi koji se nisu poznavali, a sada zajednički planiraju akcije, brinu jedni za druge, pružaju podršku.

Izgrađena su prijateljstva, razvijen je i zaživeo pravi osećaj zajedništva, kakav odavno nije kod nas viđen…

Postala je vidljivija ona tiha, ali uporna većina - ljudi koji žele drugačije društvo, koji ne viču, ali rade. Posebno je dirljivo videti studente i starije građane kako zajedno brane pravo na javni prostor, znanje, slobodu i dostojanstvo.

Za kraj (ovog razgovora) zamislimo na trenutak sledeću situaciju: Izbori su organizovani, trenutna vlast je smenjena, javni servis je slobodan i necenzurisan, sudska vlast je nezavisna... Da li zborovi nastavljaju sa postojanjem i aktivnostima?

Vračar ima dosta svojih problema koji utiču direktno na sve nas koji živimo na toj opštini: nehumana urbanizacija, gubitak zelenila, zagađenje, preoptere-

ćen saobraćaj... Sve se to dešava bez dijaloga sa građanima.

Zato borba na lokalnom nivou mora da traje i da raste. Ne zato što imamo iluziju da ćemo sve promeniti brzo, već zato što ne smemo više biti nemi posmatrači. Mi smo ti „pametniji“ koji se organizuju – zbog komšija, zbog dece, zbog sebe samih.

Intervju:

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Pripremila:

Andrijana Kovrlija @andrkovr

Fotografije: Milena Popović @_milamia_

BURKHANOVA AZALIYA

Za Azaliju Burkhanovu, bivšu balerinu iz Moskve, koja se nalazi na naslovnoj strani našeg rođendanskog izdanja, preseljenje u Beograd je stvorilo priliku za otpočinjanje novog poglavlja i upoznavanje sa interesantnim ženama sa kojima je izgradila svojevrsnu zajednicu okupljenu oko ljubavi prema igri i plesu, a koja je zasnovana na prepoznavanju, podršci i razumevanju. Razgovarale smo o plesu, sceni, ženskim zajednicama i wellnessu...

Kako bi nam se u nekoliko reči predstavila?

Muza iz Moskve u Beogradu. Mlada i sočna. Već tri godine živiš u Beogradu, šta je ono što ti se dopada ovde, a šta bi volela da promeniš?

Ovde ima mnogo prijatnih, dobrih i otvorenih ljudi; sunca ima mnogo više nego u Rusiji. Ako bih nešto menjala – volela bih da na ulicama uvek bude mirno i čisto.

U društvu u kome je individualizam postao naširoko izražen, mnogo ljudi se oseća izolovano i usamljeno pa zato ne iznenađuje da sve više govorimo o zajednicama, potrebi za udruživanjem i neretko ženskom udruživanju. Kakvo je tvoje iskustvo obzirom na posao kojim se baviš ali i preseljenje i promenu sredine?

Usamljenost i izolaciju osećaš do određenog uzrasta, nivoa svesti ili društvenog statusa. Posle toga, to postaje privilegija. Ostati sama i posvetiti jutro ili

veče svom razvoju ili jednostavno svojim stvarima, bez ometanja tuđim potreba-

ma, jeste privilegija. Razumeće me sada majke. Ako ti nedostaje socijalizacija –sam gradiš svoje veze. Ko traži – uvek pronađe ono što mu treba. Po sopstvenim interesovanjima, da tako kažem. Zato sam stvorila svoju grupu devojaka u Beogradu, Kangoomeets: zajedno treniramo, radimo foto-sesije, plovimo jahtom i idemo u barove i kafiće. Kada nam se dopada – družimo se i uživamo, kada ne – razgovaramo, ali se ne osuđujemo.

Nadovezujući se na povezivanje i udruživanje žena, prirodno dolazimo do fitnes programa koje vodiš. Kako izgledaju treninzi na „kangaroo jump sesions“, kome su namenjeni i kakvu zajednicu okupljate?

Kangoo jumps su aerobni kardio treninzi. Na njima je veoma zabavno –podsetiš se deteta u sebi kao i to da ti je dozvoljeno da skačeš i igraš se. To je trening izdržljivosti, balansa i rad na sebi. Sutradan ništa ne boli, ali u trenutku – to nije jednostavna vežba, a ako ti se dopadne, poželećeš još! Jer telo tada stvara pravi hormonski koktel: - Endorfini + dopamin = sreća i motivacija; - Serotonin = mir i ravnoteža; - Adre-nalin = energija i snaga.

Spomenula si da si se ranije bavila baletom. Danas je ples kroz radionice koje su namenjene ženama i dalje prisutan u tvojoj svakodnevici. Kako su one koncipirane?

Osoba koja je jednom počela da igra nikada više ne prestaje. Čak i ako danas ne izlazim na scenu plešem i dalje konstantno, bilo to u liftu, sama ujutru kod kuće u studiju ili sa ćerkom. Sada plešem za sebe. Idem kod različitih trenera, po želji, jednostavno zato što mi to duša želi, a ne zato što moram da se spremim za nastup na sceni.

A aerial yoga? Koji su njeni benefiti?

Aerial yoga je poznata po pozama u kojima smo okrenuti naglavačke. U tom položaju krv otiče iz nogu, oslobađa se pritisak sa unutrašnjih organa, kičma se isteže sopstvenom težinom; pokreće se proces regeneracije i usporava starenje. Na svojim časovima aerial yoge uvek na kraju dajem energetske prakse na ruskom jeziku. Moje „ptice“ tada lete u kosmos i grade svoj unutrašnji svet, šire svoje granice. Možda to nekome zvuči neobično, ali to je zanimljivo isku-

stvo koje vredi probati, posebno posle tridesete.

Reč wellnes je postala do te mere sveprisutna da je pomalo i banalizovana.

Šta je za tebe istinski wellnes danas?

Wellness za mene znači individualnu brigu o zdravlju i blagostanju svakog klijenta. Znanje anatomije, fiziologije, psihosomatike, nutricionizma, medicine i psihologije pomaže da korigujem sebe i druge. Ono što pomaže jednoj osobi, ne znači da će pomoći drugoj. Uvek treba slušati svoj unutrašnji osećaj, to kako se zaista osećaš, posebno kao žena. A bez znanja i samosvesti to nije moguće. Ne mogu reći ništa posebno po tom pitanju. Svaki profesionalac u svom poslu treba da ima odgovarajuće znanje. Wellness nije o fizičkom zdravlju, već i o mentalnom, emocionalnom i ekološkom blagostanju čoveka. To je celovita podrška u razumevanju sebe, kako se osećati bolje i zdravije.

Osim jogom i fitnesom, već godinama se baviš modelingom, a od nedavno imaš i svoj modni brend. Koje su tačke preklapanja, odnosno kako je tvoja

modeling karijera uticala na formiranje specifičnog modnog izražaja koji neguješ kroz brend?

Postoje stvari koje su napravili moji pri-

jatelji dizajneri i koje dolaze od lokalnih brendova koje kad god obučem, osećam se odlično i koje odmah izazovu salvu komplimenata. To se odnosi i na moje Ićiću ogrtače. Kada god posegnem za njma znam da u svakom trenutku u njima mogu otići bilo gde i osećati se udobno, ženstveno, i nesputano u tesnoj i previše seksualizovanoj odeći.

Karijera u modnom biznisu nije uticala na formiranje jedinstvenog modnog stila brenda Ićiću. To je bila moja davnašnja želja da obučem žene u jednostavan, dostupan komad odeće, u kojem će privlačiti poglede i pitanja: „Gde si to kupila?“

Da li je za tebe kreativnost nešto što dolazi spontano ili moraš da je „pri-

zoveš“ određenim disciplinama i rutinom?

Kreativnost nije disciplina. Za mene je to igra sa slikama, gde se uključuju tvoja mašta, ukus i pogled na lepotu sveta. Kada ne prilaziš zadatku sa željom da ga što pre rešiš, već prstom pozoveš svoju maštu i pustiš je da se uključi. Uvek me zanima mišljenje mojih bliskih – kako oni to vide, a ne samo moj pogled.

Ovog meseca dosta govorimo o tome šta nas raduje, stoga, reci nam šta tebe raduje u ovim jesenjim danima?

Radost mi donose: moj voljeni novi dom, osmeh moje drage ćerke i njegovi nežni, čvrsti zagrljaji koji pokazuju da je on moj dom, a ja njegovo srce. Svi treba da se trudimo da se više radujemo životu.

BURKHANOVA AZALIYA

For Azaliya Burkhanova, a former ballerina from Moscow and the face of our birthday issue, moving to Belgrade opened a new chapter in her life and brought inspiring women into her circle. Together, they’ve built a community united by movement, dance, and a sense of mutual support and understanding. We talked about dance, women’s circles, creativity, and the meaning of wellness today.

How would you introduce yourself in just a few words?

A muse from Moscow in Belgrade. Young and juicy.

You’ve been living in Belgrade for three years now. What do you love about life here, and what would you like to see change?

There are so many kind, and open people here; the sun shines far more than in Russia. If I could change something, I would wish for the streets to always be peaceful and clean.

In a society where individualism has become widely emphasized, many people feel isolated and lonely, so it’s not surprising that we’re increasingly talking about communities, the need for connection, and often the women coming together in circles. What has your experience been like in light of your work, as well as moving to a new country?

ilege. To stay alone and dedicate your morning or evening to your personal growth or simply to your own matters. Without being distracted by other people’s needs. Mothers will understand me now. If you’re missing social connection, you build your own. Those who seek will always find what they need. According to their own interests, so to speak. That’s why I created my group of girls in Belgrade, Kangoomeets: we train together, do photoshoots, sail on a yacht, and go to bars and cafes. If we enjoy it – we meet and have fun; if not – we discuss, but we do not judge each other.

Continuing on the topic of women’s connection and togetherness, it’s only natural to mention the fitness programs you lead. What are the “kangaroo jump sessions” like, who are they intended for, and what kind of community do they bring together?

Loneliness and isolation are felt until a certain age, level of awareness, or social status. After that, it becomes a priv-

Kangoo jumps are aerobic cardio workouts. They are a lot of fun – you remember that inside you, you are a child and allowed to jump and play. It is a training for endurance, balance, and self-effort. The next day nothing hurts, but in the

moment – it is not a simple workout, and if you enjoy it, you will want more! Because the body then produces a true hormonal cocktail:

Endorphins + dopamine = happiness and motivation;

Serotonin = calm and balance; Adrenaline = energy and vigor.

You mentioned that you used to practice ballet. These days, dance is still part of your daily life through workshops for women. How are these workshops structured?

A person who has once started dancing will never stop again. Even if I don’t have a stage now, I still dance – in the elevator, in the morning at home alone in the studio, or with my daughter. Now dance is for myself; I visit various trainers, according to my desire. Simply because my soul wants it, not because I urgently need to go on stage.

And what about aerial yoga? What are its main benefits?

internal organs, the spine stretches under its own weight; it triggers regeneration and slows aging. In my aerial yoga classes, I always end with energy practices in Russian. My “birds” then take off into space, building their inner worlds and expanding their boundaries. It may sound strange to some, but it’s an interesting experience worth trying, especially after 30+.

The word “wellness” has become so overused that it’s almost lost its meaning. What does real wellness mean to you today?

Aerial yoga is known for its upside-down poses. In this position, blood flows away from the legs, relieving pressure from

Wellness for me means individual care for the health and wellbeing of each client. Knowledge of anatomy, physiology, psychosomatics, nutrition, medicine, and psychology helps me adjust both myself and others. What helps one person does not mean it will help another. You must always rely on your inner sensations, how you truly feel, especially as a woman. Without knowledge and self-awareness, this is impossible. I cannot say anything special on this matter. Every professional in their field should have the appropriate knowledge. Wellness is not only about physical health,

but also about mental, emotional, and ecological wellbeing. Complete support in understanding yourself, and how to feel better and healthier.

Alongside yoga and fitness, you’ve been modeling for years, and recently you launched your own fashion brand. Where do these paths intersect, or in other words, how has your modeling career influenced the development of the distinctive fashion expression you cultivate through your brand?

There are things made by your designer friends or local brands that you put on and immediately feel pleasure from the sensation and the endless flow of compliments. This also applies to my Ićiću dresses. So that at any moment you can go anywhere and feel comfortable, feminine, without being constrained by tight or overly sexualized clothing. A career in modeling did not influence the formation of a unique fashion style for the Ićiću brand. It was simply my long-standing desire to dress women in a simple, accessible, gentle piece of clothing, in which they would attract looks and questions: “Where did you get that?”

For you, is creativity something that comes spontaneously, or do you have to “summon” it through certain disciplines and routines?

Creativity is not about discipline. For me, it is a play with images, where your imagination, taste, and view of the beauty of the external world are engaged. When you approach a task not to resolve it quickly, but by snapping your fingers you awaken your imagination and turn on your fantasy. I am always interested in the opinion of my close ones, how they see it, not just my own perspective.

This month, we’re talking a lot about what brings us joy these days, so tell us—what brings you joy during these autumn days?

What brings me joy: my beloved new home, the smile of my dear daughter, and his gentle, strong hugs - which show that he is my home, and I am his heart. We should all strive to enjoy life more.

Fotografija: Marija Dragosavac, Model: Andjela Garic

JaneDoe manifest

Jane Doe ne posmatra modu kao potrošnu stvarnost, već kao polje istraživanja.

U fokusu je odnos između tela,

materijala i identiteta, način na koji odeća postaje produžetak

ličnosti i vizuelni zapis društvenih promena.

Selekcija vintage komada u našoj arhivi rezultat je promišljenog izbora estetskih i kulturoloških vrednosti koje određuju svaku epohu.

Od luksuznih brendova do komada koji su oblikovali svakodnevicu, svaki predmet nosi svoj kontekst, stil i istoriju.

U okviru istog prostora, funkcioniše i naš Krojački studio, mesto gde svako može da stvori ili preoblikuje svoj komad odeće.

Redizajniramo, konstruišemo i šijemo po meri, jer verujemo da autentičnost nastaje iz ličnog procesa stvaranja, ne iz serijske proizvodnje.

Odevanje nije samo izbor stila, već čin samoreprezentacije.

Način da se izgradi identitet koji nije definisan brendom, sezonom ili trendom, već svesnim stvaranjem slike o sebi.

Jane Doe zato deluje između umetnosti, teorije i modekao prostor u kome se granice između arhiva, ateljea i prodavnice brišu.

Ovaj manifest je poziv na stvaranje, ne na kupovinu. Na reinterpretaciju, ne na imitaciju.

Na lični izraz, ne na uniformu.

Gospodar Jovanova 37, Beograd

Petra Leskovac i Ana Parčetić

Clean beauty pokret je otvorio neke teme o kojima se ranije nije toliko govorilo i senzibilisao potrošače da budu proaktivni u tome da saznaju šta se sve nalazi u proizvodima koje svakodnevno nanose na kožu. Parfemska industrija je na taj zahtev odgovorila time što su pooštreni kriterijumi i iz parfemskih proizvoda se sve češće izbacuju potencijalno problematični sastojci koji bi mogli delovati kao hormonski ometači ili alergeni, za razliku od prethodno etabliranih praksi gde se iza oznake fragnance a pod krinkom poslovne tajne moglo sakriti mnogo toga. U tom međuprostoru, u odgovoru na nove zahteve tržišta globalno, pokreće se sve više parfemskih brendova koji neguju

pristup u kome jasno i transparentno komuniciraju sve sastojke koji se nalaze u sastavu njihovih proizvoda, uz isticanje činjenice da zadovoljavaju visoke bezbednosne standarde i ne sadrže parabene, ftalate i druge potencijalne hormonske ometače, čime postaju bezbedni za sve.

Podstaknuta potrebom da stvori parfem koji ima bezbedan sastav i može da se koristi svakodnevno bez bojazni o negativnom uticaju na hormone i u trudnoći, Katarina Vujačić je odlučila da pokrene vlastiti parfemski niche brend Katri. Prvi parfem brenda

Firstborn Daughter nedavno je predstavljen u Beogradu, i upravo tim povodom razgovarala sam sa Katarinom.

Draga Katarina, ispričaj nam koliko dugo se krčkala ideja pre nego što si pokrenula svoj brend čistih, niche parfema Katri i šta je bio vodeći razlog da se upustiš u jedan ovako uzbudljiv, mirisni poduhvat?

Ideja se krčkala godinama, još od moje prve trudnoće kada sam izbacila parfeme jer nisam želela ništa što bi moglo da utiče na moje hormone i bebu. Vremenom sam shvatila da luksuz ne sme da bude kompromis za zdravlje i da je ženama potreban miris koji je jednako moćan i nežan. Katri je nastao iz želje da napravim parfem koji nas čuva i u isto vreme slavi.

Da li si pre pokretanja brenda imala priliku da koristiš neke od parfema ovakvog profila budući da su čisti parfemi tema o kojoj se sve više govori?

Istraživala sam i testirala čiste alternative, ali mi je uvek nedostajao osećaj prave sofisticiranosti i postojanosti. Izbacivanje ftalata, koji su hormonski ometači, nosi rizik da parfem neće biti postojan. To je bila moja zamerka či-

stijim alternativama. Takođe mi je bilo teško neke i da nabavim, jer su dostupni samo u inostranstvu. Transparentnost oko sastojaka i razumevanje šta reč „fragrance“ može da krije, bili su mi važni. Zato sam želela rešenje koje iskreno govori o tome šta sadrži, a da pritom nosi karakter niche parfema.

Mnogi ljubitelji parfema su još kao deca imali zanimljive eksperimente u pokušaju da sačuvaju neku uspomenu ili stvore neki svoj unikatni parfem.

Međutim kako to izgleda kada kao veliki odlučimo da napravimo svoj parfem a ne dolazimo iz ove branše i želimo da se oslonimo na one koji su vešti u formulacijama i upoznati sa svim procedurama? Kome si se ti obratila i kako je izgledao proces od inicijalne ideje do finalnih detalja u pogledu odabira etikete, ambalaže i pakovanja ali i distribucije i predstavljanja istog?

Oslonila sam se na vrhunskog formulatora i tim koji poznaje standarde bezbednosti i kvalitetne sirovine. Moja uloga je, takođe, bila kreativna i strateška. Od prve skice do finalnog mirisa sve je bilo

vođeno jasnom vizijom: da parfem bude prelep, postojan i nežan prema telu. Ambalažu sam gradila kao mali ritual. Poklopac je jedinstven, etiketa je od 100% pamuka i sve je rađeno sa željom da proizvod prenese priču koja stoji iza njega.

Kako izgleda sam proces nastanka jednog parfema sa tvojim potpisom?

Kreće od priče i osećaja, zatim kroz olfaktornu paletu tražimo notu po notu koja predstavlja taj karakter. Bilo

je veoma izazovno napraviti miris koji sam želela i zamislila, bez svih sastojaka koje nisam dozvoljavala, jer upravo note i mirisi dolaze iz tih sastojaka. Zato je proces trajao duže. Testiranje sastojaka, menjanje nota i razvijanje potpuno nove esencije po mom nahođenju. Na kraju je ceo proces ipak doveo baš do mirisa koji sam zamislila. Nakon toga slede iteracije, maceracija i hladna filtracija. Svaka faza mora da potvrdi i bezbednost i performans, da miris ostaje veran sebi na koži tokom dana.

Odakle dolaze sastojci koje koristite i na koji način ste sa tehničke strane postigli da parfem bude postojan?

Biramo proverene dobavljače i kvalitetne komponente. Sve analize i testiranja urađena su u Evropskoj uniji, a procenitelj bezbednosti takođe dolazi iz EU. Za svaku tvrdnju imamo i sertifikat. Postojanost smo postigli kombinacijom pažljivo složenih nota, pravom koncentracijom, maceracijom od mesec dana i hladnom filtracijom. Tako miris diše na koži, a ostaje prisutan dovoljno dugo bez agresivnih dodataka.

Šta za tebe znači „siguran miris“, ne samo u smislu sastava, već i u smislu osećaja koji ti pruža?

Siguran miris je onaj u koji mogu da uđem zagrljajem sa svojom decom bez trunke brige. U sastavu to znači promišljene sirovine i čist pristup. U osećaju to je mir i samopouzdanje. Nežan odnos prema telu i snažan izraz žene koja veruje sebi.

Koje su to mirisne note pretočene u jedinstvene osobine za koje si znala da tvoj prvi parfem, Firstborn Daughter, mora poneti?

Znala sam da želim da bude sofisticiran. Da čak i ako se nekom ne dopadaju note, ne može da porekne kvalitet i otmenost kojom parfem odiše. Pored toga, želela sam da nam daje izvesnu dozu samopouzdanja i snage da se suočimo sa svim izazovima koje na dan nametne i da znamo da nas neće izneveriti, jer je postojan, snažn, ali u isto vreme i dovoljno nežna.

Opisujući svoj prvi parfem Firstborn Daughter kažeš: miris nosi ime za sve ćerke, ali i sve žene koje su svima oslo-

nac i brinu o svima. I sama sam prva ćerka u porodici, pa vrlo dobro znam o čemu govoriš. Kakvu simboliku za tebe nosi ovaj naziv?

To je posveta svim prvorođenim ćerkama, ali i svim ženama koje drže svet oko sebe. I sama sam prva ćerka i znam taj osećaj odgovornosti koji same preuzimamo, bez ičije molbe. Naziv nosi zahvalnost majkama, sestrama, ćerkama i svima koje su nečiji oslonac.

Da li si parfemom Firstborn Daughter stvorila miris koji te na najbolji na -

čin predstavlja ili osećaš da je on tek otvorio prvo poglavlje koje je pružilo priliku publici da te neposrednije upozna?

Predstavlja me, ali ne u potpunosti. Zato je i prvo poglavlje. Verujem da smo svi mi više od jedne osobine ili pravca i da apsolutno imamo pravo na promenu. Firstborn Daughter je otvorio vrata našoj publici da upozna Katri i mene, a sledeći mirisi će širiti priču i dublje istraživati nijanse ženske snage i nežnosti, a volela bih da stvorim nešto i za naše partnere, braću, očeve.

U jednom od intervjua si nagovestila da bi naredni miris mogao doći kao rezultat kolaboracije sa zajednicom. Da li si već iskristalisala kakve osobine on mora posedovati i u kom smeru ćete ići sa mirisom?

Planiram da osluškujem žene koje nose Katri. Želim da novi miris ponovo bude most između lepote i sigurnosti, ali i iznenađenje u karakteru. Biće to dijalog sa zajednicom, osećaj koji zajedno stvaramo, a ja ću ga pretočiti u mirisnu formulu.

Kako za tebe miriše kasno leto i koje note ćeš poneti sa sobom u hladniji period godine?

Kasno leto za mene uvek miriše na smokvu, koja me vraća u detinjstvo. Za hladnije dane biram drvenaste note i zato je Firstborn Daughter, za mene, savršen u svakoj sezoni.

Od softvera do softwear-a

U svetu u kome se moda često menja brže od godišnjih doba, Mione Atelier stoji kao podsetnik na ono što je bezvremeno. Osnovan od strane softverske inženjerke koja je odlučila da zameni linije koda linijama kroja, naš brend spaja preciznost tehnologije sa poezijom tekstila. „From Software to Soft Wear” nije samo igra reči – to je priča o transformaciji i hrabrosti da se prati lični kompas.

Mione kreira odeću za žene koje biraju da budu elegantne, samouverene i nežne. Svaki komad nosi pečat pažljivo

biranih prirodnih materijala – lana, pamuka, svile – koji dišu zajedno s telom i prate njegov ritam. Za nas, elegancija nije trenutni trend, već stanje duha. Ona se ogleda u jednostavnosti forme, dubini detalja i tihoj snazi kvaliteta. Naša garderoba je stvorena da bude prirodni nastavak onoga što žena već jeste – autentična i svoja. Verujemo da lepota treba prvenstveno da se oseća i zato naši komadi nemaju logotipe –imaju priče, teksture, i osećaj koji traje.

Mione Atelier je poziv na usporavanje, vraćanje sebi i biranje mode koja ne prolazi. U vremenu koje stalno traži više, mi biramo manje ali kvalitetnije.

Cara Lazara 16, Beograd

Intervju: Nataša Bućić @ava_kiddo

Fotografije: Gabrijel Ilinčić, privatna arhiva

PROSLAVA ROĐENDANA U DUHU NOVIH POČETAKA

Kada sam poželela da ugostim dizajnerku Irmu Kohel u našem rođendanskom broju, imala sam dve zamisli u glavi. Prva od njih bila

je ta da se njen rođendan i rođendan našeg magazina poklapaju, tako da mi je sama ideja da podelimo slavljeničke dane zvučala nadahnjujuće - zato što sreća deljenjem raste.

Druga ideja je bila ta da napravimo jedan petogodišnji presek i osvrt na sve ono što se promenilo od njenog poslednjeg gostovanja kod nas. Sa Irmom sam ovog puta pričala o rođendanima, magiji novih početaka, mudrostima i zahvalnosti, kao i o stvaralačkim procesimaod ideje do finalnog proizvoda, planovima, malim ritualima i velikim zadovoljstvima. Skuvajte šolju čaja, udobno se smestite i uživajte u razgovoru koji sledi.

Draga Irma, prošlo je nešto više od pet godina od tvog gostovanja kod nas u magazinu. Da li postoji nešto bitno što se u međuvremenu promenilo, kako

u tvom načinu razmišljanja, tako i u samom stvaralačkom konceptu?

Za pet godina svašta se promijenilo u mom životu, ali ključni temelji i stavovi u stvaranju ostaju isti.

Odjeća i moda koja ne koristi životinjske organe, provjeren izvor materijala, recikliranje i iskorištavanje dead stockova iz fabrika. Praćenje intuicije, unutrašnjeg glasa i lagano stvaranje uprkos algoritmima i trendovima. Promjene su dobre, znak su da sazrijevate. I otprilike kod mene svakih pet godina je blago preusmjerenje u dizajnu, a to je samo refleksija da sazrijevam i napredujem.

U samom procesu dizajniranja velikim delom se oslanjaš na individualno, intuitivno i prirodno. Kako dolaziš do odluke koja će kreacija biti interesantna tvojim pratiocima i zaživeti u budućnosti?

Pravim ono što se meni svidi i što nosim svaki dan, pa tek pokažem publici. To one/i prepoznaju. Osluškujem, slušam, pitam svoje kupce šta bi izmjenili, dodali, oduzeli i primjenjujem. Tako da je to postao zajednički proces.

Da li osluškuješ i potrebe tržišta ili je stvaranje isključivo impuls koji kreće iz lične potrebe?

Kupce lično osluškujem kada razrađu-

jem proizvod, ali tržište ne. Osluškujem svoje želje i potrebe. Zato je naziv brenda ime i prezime.

Pri pomenu Kohel brenda prva asocijacija za mene su kimono, suknja, torba, divni buketi - sve to prilagođeno najrazličitijim veličinama i potrebama. Koja je to kreacija na koju si naročito ponosna i zašto?

Uvijek ono što zadnje izbacim mi drži

energiju visoko i dugo, a ponosna i sretna sam sve dok pravim, prepravljam i kreiram svaki dan.

Šta je to što za tebe predstavlja najveći izazov u kreiranju i koji je to dizajn koji je iziskivao najviše strpljenja, energije, testiranja i koncentracije do sad?

Nekada ono što imam u glavi je totalno obrnuto procesu na koji se to može napraviti u proizvodnji. I onda 80% forme torbi i odjeće izgleda isto, jer ono što meni znaju reći „Irma ne izmišljaj toplu vodu”. A kohel bag 40 je nešto na čemu radim do sada najduže i nadam se da ću je izbaciti do 40-og rođendana.

Koja kreacija je došla iz tvoje radionice u poslednjih pet godina i u potpunosti osvojila srca svojih korisnika? Koliko ti je bitan povratni impuls?

Mislim da je to kohel bag 35, najprodavaniji model torbe. I par puta sam bila na granici da zaustavim njenu proizvodnju ali #kohelljudi to ne dozvoljavaju. Ipak je klasik, jednostavne forme, linija. I neće dosaditi/preplaviti tržište.

Kako vidiš svoje stvaralaštvo u narednih deset godina? Da li planiraš da svoje dizajnerske poduhvate preusmeriš na neke nove oblasti?

Imam par stvari na kojima radim. Ali volim dijelim tek onda kada završim započeto.

Septembar je rođendanski mesec našeg magazina, ali i tvoj rođendanski mesec. Koji je to događaj koji je za tebe značajno obeležio još uvek aktuelni krug oko Sunca i šta je ono najbitnije čemu te je naučila ova godina?

Strpljenje, zahvalnost, zdravlje, hrana, voda, zrak, ljubav. Uzimamo sve zdravo za gotovo. A između ostalog, Vaga je preosjetljiva na nepravdu pa mi ove situacije u svijetu znaju baš poremetiti balans.

Šta je ono što bi poželela sebi u novoj solarnoj godini?

Kada rituali postanu svakodnevnica, kod mene nema puno oscilacija. Tako da nemam neke želje od ovih postojećih koje su tu uvijek. Završiti započeto. Istrajati u radu, ideji i procesu. U svim oblastima, poslu i životu. Za pravljenje novih stvari temperatura mora bit niska da bih mogla razmišljati. Zato od septembra uvijek pravim nešto novo.

Da li planiraš unapred ili je spontanost tvoje pokretačko gorivo?

Spontano uvijek. I jedini način koji radi kod mene što se tiče posla. A i privatno u životu najbolje se dešava kada je sve spontano. Od planiranja druženja sa porodicom i prijateljima, do nekih izleta i putovanja. Najbolje ispadne kada je spontano. Inspiriše me kada napravim nešto novo, i kada završim započeto. Te dvije komponente me drže i čine sretnom.

Koji jesenji rituali svakodnevicu boje toplinom i sigurnošću, u sezoni nastupajućih promena koje sa sobom donosi novo godišnje doba?

Volim slojevito oblačenje, čaj, dekicu, knjigu, jesenjska putovanja, izlete u prirodu, kuhanje, miris zraka, kišu i sve boje, nijanse jeseni. A zimnica, tegle salate, ajvara, džemova mi unose posebnu radost u kuću.

Šta je to što u jesenjim danima često možemo pronaći na tvom stolu? Da li sa nama možeš da podeliš drag i jednostavan recept neke đakonije?

Potaž od bundeve je kod mene na repertoaru čim nastupi jesen i nikad mi ne može dosaditi.

Crveni i bijeli luk, maslinovo ulje, 1 tikva, 2 mrkve, 1 krompir, peršun, so, biber. (može i jedna povrtna kocka za supu, ja koristim iz dm-a) Prva tri sastojka dinstati, pa druga tri dodati, na kraju zadnja tri. Sve izblendati, pri serviranju dodati bučino ulje. Mmmmm

Lagano ulazimo u mračniji deo godine, da li nam možeš otkriti na koji način držiš korak sa prirodnim ciklusima i kako održavaš životni elan?

Hrana, spavanje, meditacija, yoga, priroda, šuma, kretanje i putovanje.

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Privatna arhiva

od klasičnih tehnika urednog, jednobojnog manikira do nail art-a Nails PWR

U ovim sivim i kišnim jesenjim danima, nekad je i letimičan pogled na vaše ruke i umetnički oslikane nokte sasvim dovoljan razlog da vam se licem razvuče osmeh. Zašto onda propustiti priliku da sebe obradujete i ponesete „malu umetnost“ na vašim prstima, ali ujedno i pošaljete vašu poruku svetu pre nego što izustite ijednu reč.

O tome kako nastaju svi ti interesantni radovi koje imate priliku da vidite na njenom Instagramu, u kampanjama i na modnim revijama na kojima učestvuje, o tome kako da negujete ruke i nokte, kakva je atmosfera i kakve kreativne priče se pričaju u njenom studiju saznaćete direktno od Darije Smirnove, umetnice kojoj je nokatna ploča poput slikarskog platna i vlasnice studija Nails pwr.

Zdravo Daria, čitaoci Plezira su imali već priliku da se susretnu sa tvojim studijom i radom, ali, hajde da ih povedemo iza scene, ko sve čini tim Nails pwr i kakve sve usluge nudite?

Zdravo svima! Sa zadovoljstvom ću ispričati više o našem studiju. NAILS_PWR je prostor gde se profesionalna nega spaja sa kreativnošću. Pružamo kompletan spektar manikir usluga: od klasičnih tehnika urednog, jednobojnog manikira sa ojačanjem i savršenom arhitekturom noktiju do kreativnog nail art-a. Posebnu pažnju posvećujemo stvaranju unikatnih dizajna: radimo na vizualima za foto-snimanja, pripremamo tipse za događaje i modne revije. Pored manikira, u našem studiju je dostupan i pedikir. To je drugo ključno usmerenje našeg rada.

Pogled na vašu galeriju fotografija jasno ukazuje da su vaši radovi na noktima mnogo više od klasičnog manikira, odnosno da je reč o pravim malim umetničkim delima. Da li dizajn osmišljavate unapred ili više volite da se prepustite inspiraciji u trenutku?

Najčešće ideja za dizajn nastaje direktno tokom same procedure. Ponekad klijenti dolaze sa gotovim moodboard-ovima ili referencama, i tada ih prilagođavamo datoj osobi i njenim željama. Desi se i da klijent nema konkretnu sliku u glavi, već samo određeni osećaj ili neku asocijaciju. Na primer, neko želi da manikir podseća na more i tada majstor osmišljava dizajn od nule, oslanjajući se na svoje iskustvo, osećaj za kompoziciju i umetničku viziju.

Kada je reč o tipsama za snimanja ili događaje, proces izgleda drugačije: sve unapred planiramo, crtamo skice, usklađujemo ih sa klijentom i tek onda prelazimo na izradu. Takav pristup omogućava da rezultat u potpunosti odgovara konceptu projekta ili revije.

Da bi radovi izgledali onako lepo, jasno je da osnova mora biti besprekorna i iziskuje da klijenti imaju uredne i negovane nokte. Možeš li za naše čitaoce izdvojiti nekoliko najvažnijih saveta za negu ruku i noktiju?

Ne mogu reći da nam uvek dolaze klijenti sa savršeno negovanim rukama. Ponekad je dovoljno uraditi uredan manikir da bi se ruke dovele u red; da se uklone sitne nepravilnosti kako osoba ne bi imala potrebu da dalje oštećuje kožu.

Uvek dajemo savete za negu, jer zdrava koža i nokti zavise i od majstora i od klijenta. Veoma je važno redovno

hidriranje. Ukoliko neko voli da nosi prirodne nokte bez laka, savetujem da se oni skrate kako bi se smanjio rizik od pucanja, jer tanki ili lomljivi nokti mogu da se oštete bolno i nepravilno.

Preporučujem kvalitetne kreme za ruke u kojima je voda navedena kao prvi sastojak jer takve kreme bolje hidriraju. Takođe, korisno je i ulje za zanoktice. Na primer, ulje Monarde, ono ne samo da neguje, već pomaže i u zarastanju sitnih ranica i sprečava dalje upale. Još jedan važan savet: ako se pojavi zanoktica ili mala povreda kože, najbolje je pažljivo je odseći oštrim alatom, a ne kidati jer tako se izbegavaju infekcije i povrede.

Kad govorimo o nezi i zdravlju noktiju, moram spomenuti i vest koja je izazvala veliku pažnju javnosti, a odnosi se na zabranu upotrebe gel lakova… Kako se ta odluka odražava na vaš studio?

Od 1. septembra u Evropi nije zabranjen sam gel-lak, već jedan njegov sastojakTPO. On omogućava polimerizaciju, tj. prelazak gela iz tečnog u čvrsto stanje, i obično se nalazi u količini od 2–4%. Kao stručnjak u ovoj oblasti, nisam u potpunosti sigurna da su istraživanja na osnovu kojih je doneta ova odluka bila potpuno korektna. Na primer, isti sastojak koristi se i u stomatološkim plom-

bama, i to u mnogo većem procentu, ali o tome se gotovo i ne govori. Pored toga, eksperimenti su rađeni na laboratorijskim miševima kojima je TPO davan u tečnom obliku, gram supstance na gram težine životinje. Kod noktiju je situacija potpuno drugačija: u gel-laku je on već u očvrsloj formi, a naravno, mi ga ne unosimo u organizam. U svakom slučaju, verujem da će proizvođači postepeno menjati formule i izbacivati TPO iz svojih proizvoda i mi ćemo se uskladiti sa tim promenama. Postoji velika verovatnoća da će ova regulativa vremenom biti usvojena i u drugim zemljama.

Uzbudljiv i posebno kreativan deo vašeg posla su i saradnje na modnim događajima. Gde ste do sada imali prilike da učestvujete i na koje saradnje ili kampanje ste najponosniji?

Uvek nam je zadovoljstvo da učestvujemo u različitim projektima. Pozivaju nas kao Nail Stylist-e, a glavnu ulogu u tom segmentu obavljam ja. Jedan od najzanimljivijih trenutaka bio je moj rad na spotu pevačice Vimoksha što je bilo izuzetno inspirativno iskustvo. Nedavno smo pravili i tipse za Drag Queen povodom Pride-a, čime smo dopuni -

li njihov upečatljiv scenski izgled. Nadam se da će u budućnosti biti još više velikih i zanimljivih projekata u kojima ćemo moći da izrazimo kreativnost i profesionalnost.

Zanimljivo je da je vaš studio pet friendly, a pored uživanja u društvu naših krznenih prijatelja, posetioci imaju priliku da isprobaju i kupe nakit, sveće, ulja i osveživače prostora koji su ručno izrađeni. Kako funkcioniše ovaj segment studija i kako birate brendove koje ćete uvrstiti u vašu ponudu?

Uvek se radujemo kada klijenti dođu sa svojim ljubimcima, za njih su uvek spremni voda i hipoalergene riblje poslastice. Što se tiče nakita, sveća, mirisnih difuzora i dekorativnih detalja, sarađujemo sa lokalnim brendovima koji dele našu estetiku i vrednosti. Na primer, sveće @sparks.rs imaju vrlo originalne mirise, toliko intenzivne da ih nije ni potrebno upaliti, dovoljno je samo otvoriti poklopac. Moja omiljena je ona sa mirisom crvenih domaćih jabuka, kao iz bakinog dvorišta.

Tu je i nakit @karuna.jw napravljen od vitražnog stakla, naša omiljena su srca

na lančićima koja izgledaju elegantno i posebno, i mislim da ih već svi u studiju nosimo.

Imamo i srebrni nakit @noframe_ jewelry , koji se ističe profinjenošću i suptilnošću i idealan je da upotpuni izgled bez naglašavanja.

Difuzori @ognis_beograd su još jedan detalj koji volimo - originalni mirisi, lepa ambalaža i jak intenzitet koji aromom ispunjava ceo prostor.

Kakve trendove u umetničkom manikiru predviđate za predstojeću jesen?

Trendovi u manikiru uvek prate trendove u odevanju. Trenutno dominiraju braon i crveno-bordo tonovi, i oni će sigurno biti ključni ove jeseni, a verovatno i zime. Takođe su popularni polu-providni, zadimljeni tonovi – sivi i crni sa dodatnim teksturama poput tačkica ili čipke. Lagana slojevitost i prozračnost koje su zastupljene u odevanju, prenose se i na nokte. Takav manikir deluje elegantno, savremeno i pomalo misteriozno i pravo je oličenje jesenjeg raspoloženja.

Iz sveta umetnosti i muzike nastao je Mikos, spoj estetike, emocije i ručnog rada.

Iza brenda stoji Milica Rajić, umetnica sa Akademskim muzičkim obrazovanjem, čija ljubav prema klasičnim delima oblikuje svaki komad nakita.

Svoju strast prema muzici pretočila je u nakit, oblikujući svaki komad sa istom pažnjom i nežnošću. Inspirisan venčanjima i dragocenim trenucima, Mikos nakit nosi priču o eleganciji koja traje.

Umetnost koja se nosi

PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

ILI KAKO SMO PROKOCKALI NOĆNI ŽIVOT

Intervju: Irina Markić @hasanaginica_ Fotografije: privatna arhiva

Da se razumemo odmah na početku, ovaj tekst ne aludira na slavnog nam Lazarevića, gnusno je zloupotrebljen

za potrebe naslova. Jer ovde neće biti reči o kartarošima, a još manje o drugovanju s Đavolom. No postoji jedna stvar: biće ovde reči o ljudima znojavim od đuske, razdrljili džemadan, raspučili košulje – a niko, baš niko nije namrčen kao Turčin. I možda je to zato što niko nikom ne jebe mater, a možda je i zbog toga što nam je zapravo svima dosta nokturna. Dobro, možda nije svima jer ako su u laži kratke noge, u strahu ve-

like oči – onda su danju uši prohodnije, telo je odmornije, jetra oporavljena a motivacija zagarantovana. Uostalom, nije li svima dosta kasnonoćnih kajanja, mamurluka i pripitog bauljanja po beogradskoj kaldrmi (ili nekom drugom tipu popločanog puta) gde uzaludno pokušavaš da dobiješ taksi dok po džepovima tragaš za novčanikom? Upravo iz ove premise je nekoliko momaka došlo do zaključka: Beograd ima sve što želiš, ali manjka mu mesta na kojima niko nikome ne jebe mater. I tako su nastale NNNJM jutarnje žurke.

Na kraju krajeva, noćni život postao je tako prozaičan, odavno je neinventivan, a nije baš ni originalan. Napokon je došlo vreme da uhvatite oca podruku i krenete s njim na jutrenje. Niko ne kaže da ne možete da obučete džemadan od crvene kadife i čakšire sa svilenim gajtanima i bućmetom, na glavu turite tunos, a za pojas zadenete duvankesu. Pa onda, kicoši, pravac na jutrenje.

Već znamo da iza koncepta ovih žurki stoji baš ovakvih 5 beogradskih kicoša (minus duvankesa) – Ogi, Ćupi, Stojak,

Pera i Andrej. I pošto sada ovaj tekst počinje da liči na avanturističke romane Inid Blajton, pravo pitanje je – kako pet prijatelja dolazi na ideju da im je dojadio noćni život? Da li se zaista ideja o NNNJM žurkama izrodila odatle?

Ipak, ideja o NNNJM žurkama izrodila se spontano, ali u kasnim noćnim satima, tačnije u dva izjutra. Znači li to da sve dobre ideje dolaze noću, a sve dobre žurke počinju danju?

Tako je. Početak je kraj. A kraj je početak (ha, ha). Ideja je nastala spontano, na WhatsApp grupi u kojoj smo diskutovali u vezi sa lokalom koji smo vodili. Razmatrali smo sve opcije i ideje koje možemo da probamo da realizujemo. I BAM – u jednom trenutku izbacili smo žurku od rane zore. I složili se da je to nešto što hoćemo da probamo. Makar to bilo za nas. Onda na red dolazi racionalizacija: pa da, ujutro i imamo više energije, to ćemo lako da izguramo.

Kako ste prepoznali da Beogradu nedostaje malo dobre muzike od ranog jutra? Ima li to veze sa tim što jedino kad sunce izađe čovek oseća toliko pozitivne energije da to ne može da se opiše?

Kada vodiš kafić, cilj ti je da ga razradiš, da on bolje radi – tačnije da ima više gostiju. Naši prvi koraci dok smo pokušavali da kafić osposobimo za rad podrazumevaju posezanje za onim što smo

do tada jedino znali i praktikovali: pozovi što više ljudi u petak ili subotu veče, možemo da pijemo, pevamo, zaglavimo do 3-4 izjutra. I posle toga si sutra aut ceo dan. Budući da nam je vođenje jednog takvog biznisa kao što je kafić bilo dodatna odgovornost koju imamo pored redovnih poslova, ubrzo smo shvatili da taj biznis plan neće funkcionisati.

Pošli smo od sebe – i shvatili da mi još uvek obožavamo da izlazimo, đuskamo, pevamo i skačemo ali nas remeti disfunkcionalnost dana posle. Zato smo rekli – ajde samo da radimo sve ovo isto što radimo uveče, samo u 11 ujutro. A to je nešto što Beograd u tom trenutku nije imao da ponudi.

Da li se osećate da ste zavadili ovaj naš pašaluk i napravili dva tabora –ljubitelje noćnog života i ove nove poštovaoce jutra i pozdrava suncu?

Zavadili ne, ali pokrenuli neke diskusije i neslaganja – da. Naravno, uvek tu ima onih previše emancipovanih „high class techno clubber-a" koji smatraju da su jutarnje žurke vrhunsko manipulativno sredstvo neoliberalizma – koje je nateralo ljude čak i da partijaju ujutro, kako bi su-

tra bili produktivni na poslu. I kako žurke ujutro zapravo onemogućavaju i ubijaju i poslednju slamku slobode – beg u noć, puštanje i prepuštanje. To nije naša priča. Mi baš i idemo korak dalje – pa brate mili, šta će ti noć da se oslobodiš i prepustiš? Sve to isto možeš i ujutro. I to još jednostavnije. Uostalom, mnogo je sve u životu lakše i lepše kad se budiš ranije, nego kad spavaš do podne budeći se s tutnjavom u glavi, jučerašnjeg dima i leganja u 5 ujutro.

Osim toga što noćne žurke podrazumevaju nedostatak sunčevih zraka, nedostatak racionalnog promišljanja uzrokovanog količi-

nom alkohola i izazovni poduhvat lova na dostupno taksi vozilo – šta to još one mogu da nam ponude?

Jednostavno je – žurka ujutro ti omogućava da, ako ti se đuska i provodi, to uradiš tokom dana, ne čekajući da padne mrak da bi to mogao.

Kako objašnjavate ljudima razliku između matinea i vaših dnevnih žurki?

Po čemu NNNJM žurke nisu matinei? Gde se krije suštinska razlika i postoji li uopšte?

Pre svega razlika je vremenska –matinei su već dugo godina aktuelni u Beogradu, ali počinju obično posle 14.15h. NNNJM počinje ujutro, od 11h. I završava se oko 15h. Takođe – matinei su često u kategoriji soft klabinga – događaji gde je muzika pozadina, podloga za razgovore u društvu, ne dominira prostorom, dok je, s druge strane, NNNJM nešto nasuprot „soft clubbing event-u". Kod nas je muzika fokus. NNNJM je žurka, skakanje, urlanje, grljenje, pevanje, crtanje, slikanje, vajanje.

Nailazila sam na izvesna negodovanja u vezi sa vašim konceptom koji podrazumeva prijavljivanje na newsletter, registraciju, listu čekanja koju naša raja ne voli. Ipak, iza čitave ove logistike krije se zdravorazumska zamisao da previše učesnika otežava pozdrav suncu. Drugim rečima – kako uspevate da održite optimalnu posećenost i kako balansirate brojnost ovakvih žurki?

Na prvoj posećenijoj žurki – šankovi su nam totalno trokirali. A razlog je bio taj što je došlo 1.300 ljudi, a bili smo spremni za 500.

Od tog trenutka nam je postalo jasno da ograničenje broja ljudi moramo da uvedemo, jer je potražnja velika. Uostalom, prvi i osnovni princip

nam je taj da želimo da ljudima kod nas bude komforno, udobno, prostrano, da mogu da dođu do svog pića bez previše čekanja u redu, da imaju slobodan prostor za đuskanje. To su sve razlozi zbog kojih smo uveli sistem karata – jer bilo je neophodno ograničiti broj ljudi u određenom prostoru.

I nakon početnog nezadovoljstva (koju ruku na srce razumemo), nismo više nailazili na kritike u vezi sa tom temom. To nam je samo reklo da su ljudi prepoznali koji nam je bio viši cilj – da obezbedimo da svaka žurka bude pod konac.

Koncept dnevnih tj. jutarnjih žurki svuda u svetu smatraju za pronalazak

generacije Z. Upravo oni se smatraju izumiteljima ovog čudnog rituala

kafe-rejvinga, gde dnevna žurka po-

staje sidro i pokretač novog koncepta. Da li se slažete da su noćni izlasci po-

stali relikt prošlih generacija i da li na vaše žurke dolaze i milenijalci, bumeri ili generacija X?

Kao i sve na svetu ikad od vremena

pa dosad – stvari menjaju svoj pojavni oblik i suštinu. Izlasci i „partijanje" je možda samo sada došlo na red. Svet, dinamika života, menja se svakodnev-

no. Svaki aspekt života je drastično promenjen, samo u prethodnih 10-15 godina. Partijanje, kao važan i neizo -

stavan deo života takođe ne može da ostane imun na to. Na našim žurkama zaista su prisutne sve generacije – od 20, 30, 40 godina pa sve do baka i deka (na jednoj od prethodnih žurki pojavio se i jedan stariji par). Za nas upravo je to jedna od najboljih stvari ovog koncepta – što je otvoren za sve i svakoga ko voli da đuska, peva, skače i sluša dobru muziku.

Kako dnevne žurke preoblikuju najbolje elemente noćnog života i smeštaju ih u potpuno novi koncept?

Jutarnje žurke nude identičnu podlogu kao noćni život – muzika je tu, čuje se,

imaš dovoljno prostora oko sebe, možeš da đuskaš, da raširiš ruke, da deliš ljubav sa svojim ljudima.

Sve je gotovo identično, osim onog što ti zapravo ne treba: nema mamurluka, nema protraćenog dana posle, nema te tromosti koja te do ponedeljka prati kao uhoda. To je zapravo noćna energija, ali u svojoj zdravijoj, čistijoj verziji - ona koja ne traži žrtvu da bi se dobro proveo.

Svakako, ova promena nije samo stvar nove finansijske realnosti, reč je i o vrednostima. Na kraju dana čitav koncept NNNJM izrodio je se iz spon-

tanog citata jednog slučajnog prolaznika Tol’ko pozitivne energije, svi pijani, niko ne jebe mater… Da li je vreme za uspostavljanje novih vrednosti?

Apsolutno da! Niko od nas petorice nikad nije radio nijednu stvar iz poze ili želje za idealnijom i boljom slikom o sebi, već samo i isključivo iz srca i prirodnosti. To je upravo ono čemu težimo: NNNJM žurkama to želimo i da prenosimo i zarazimo i ostale – slušamo dobru muziku, đuskamo, smejemo se, grlimo se, volimo se – i sve to radimo iz srca. Jogunimo se i želimo da kažemo NE lažnom luksuzu, pozerajima, blicevima, separeima… Ne moraš da se

foliraš. Prepusti se. Nemoj da vređaš nikoga, vidi kol’ko je ovde pozitivno.

Za kraj – možemo li i oca povesti na jutrenje? Da li su vaše žurke otvorene za sve generacije i šta nam pripremate sledeće?

Pozdrav za oca, pozdrav za jutrenje, pozdrav za Miljuša, pozdrav i za Gošu. Može sve. Mogu svi. Trkači, vežbači, afteraši, klaviraši, Grci, Kinezi, Japanci. Samo da Niko Nikom Ne Jebe Mater. Spremamo mnogo toga – što žurki, što projekata van žurki. Radimo, učimo, ložimo se, volimo se. Aj živeli!

Tekst i fotografije: Leana Tajkov @leana.tajkov

Iako sam putovala u više od 40 zemalja na tri kontinenta, Azija se do sada nije našla na mojoj mapi mesta koja sam obišla. O ovom kontinentu i njegovim zemljama nisam znala mnogo, ali osećala sam snažnu potrebu da ga istražim i iskusim na svim nivoima i svim čulima.

Zato sam odlučila da posetim Vijetnam, državu o kojoj nisam znala mnogo, osim da se nalazi u Jugoistočnoj Aziji. Želela sam da je istražim uzduž i popreko, da je upoznam kroz uske ulice, slučajno otkrivene knjižare, kafiće i meštane. Ovog meseca u „Pleziru“ govorimo o svemu onom sitnom i krupnom što nas istinski raduje, i upravo me ta misao i potreba za introspekcijom vratila u uske uličice velikih gradova kao što su Hanoi i Ho Chi

Minh ali i u zelene ravnice i planine Ninh Binha. Ovo solo putovanje kroz Vijetnam u meni je konstantno budilo osećaj radosti i zahvalnosti. Spojilo je buku i mir u jedan isti Univerzum.

Danas vas zato vodim na putovanje u kome nećemo obilaziti samo poznata turistička mesta velikih gradova, već ćemo istražiti i skrivene ćoškove u kojima se oseća pravi duh Vijetnama i njegovih ljudi. Posvetićemo se manje poznatim mestima u bučnim gradovima, skrivenim ćoškovima nadomak poznatih ulica i životnim iskustvima zbog kojih je ova zemlja u meni zauvek ostavila osećaj da ću joj se još mnogo puta vraćati.

Vijetnam ima dva lica. S jedne strane, to su milionski gradovi, prenatrpane ulice, konstantna buka i gužva bez pravila. S druge strane, to je mir, jednostavnost, osmesi nepoznatih ljudi i punoća života na svakom koraku. Sve ovo zajedno čini Vijetnam posebnim.

Naša polazna stanica je glavni grad, Hanoi, koji u svom ušuškanom centru grada skriva mnoge tajne tiših ulica i domova spremnih da otvore vrata strancima. Grad ima istoriju dugu od

više od 1000 godina, a karakterišu ga kombinacija francusko-kolonijalne arhitekture (vile, široke aleje, arhitektura koja na nekim mestima podseća na Pariz) i budistički hramovi i pagode iz različitih epoha.

Najsnažniji utisak na mene ostavio je stari kvart grada, koji na svakom ćošku vrvi od malih kafića, uličnih prodavaca voća i malenih tezgi ispred kuća sa sendvičima i supama za poneti. Dok sam se gubila u ulicama grada, naišla sam na skriveni kafić po imenu Hidden

Gem Cafe Hanoi, čiji je natpis skoro neprimetan u moru drugih kafića i uskih prolaza. Nalazi se na nekoliko spratova, a na poslednjem je mural poznate Ulice vozova, dajući vam priliku da uživate u ovoj turističkoj atrakciji, bez buke i previše turista.

Ovaj kafić, po mom mišljenju, služi najbolju kafu sa jajetom, simbol grada od 1940-ih. Pravi se od pene žumanaca i kondenzovanog mleka i dodaje na jaku i vrelu vijetnamsku kafu. Takođe služe i tradicionalni bánh mì, koji kombinuje francuski baget sa mesom, povrćem i vijetnamskim začinima. Ipak, bánh mì se tradicionalno jede na ulicama, kupljen

sa improvizovanih tezgi gde ga lokalci pripremaju sa puno ljubavi i ukusa.

Nego, da se vratimo u skriveni dragulj u koji sam svraćala skoro svaki dan mog boravka u Hanoiju, jer me je oduševila ljubaznost njihovog osoblja. To je i karakteristično za ovu državu, da se svojski trude da ugoste turiste, iako retko pričaju engleski. Sporazumevali smo se rukama, osmesima i sa moje strane sa par loše izgovorenih reči na vijetnamskom. Uvek bi se oduševili mojim pokušajem da pričam njihov jezik, a ja njihovom željom da se osećam prijatno i dobrodošlo.

Pored kafića kao što je ovaj, stari kvart je prepun malih prodavnica odeće, suvenira i slatkiša na svakom koraku. U Vijetnamu je, za svaku uličnu kupovinu, potrebna i posebna veština cenkanja.

Vijetnamci uvek traže znatno više cene u odnosu na tržišne (a uglavnom i dalje niže nego one u Evropi za iste stvari), i uživaju da sa vama, uz pomoć starog digitrona i ruku, dogovaraju cenu sa kojom ćete oboje otići srećni i zadovoljni. Ovaj mali ritual, koji donosi mnogo više emocija nego sama stvar koju kupujete, je bitan za razumevanje njegove kultu-

re i ljudi. Da ćete kroz cenkanje uložiti i trud oko svake stvari koju ćete kupiti, razumevanje oko svakog mahanja rukama i odmahivanja glavom i ispunjenost kada, kao mali trofej, pobedonosno se dogovorite oko konačne cene vašeg suvenira.

U Hanoiju sam, preko FB stranice za žene koje putuju solo, imala priliku da upoznam i jednu Vietnamku, koja me je posle jedne zajedničke kafe pozvala u svoj dom, da upoznam njemu poro-

dicu i ručam sa njima. Jezička barijera je i dalje bila tu, ali je njihova želja da me ugoste i prime u svoj dom bila razumljiva na svim jezicima sveta.

Vijetnamci za skoro svaki svoj obrok jedu pirinač, supu, meso i rezance, i to uvek drvenim štapićima koji se zovu đũa. Ugostili su me kao da sam član njihove porodice, a ja sam po našim običajima donela mali poklon za domaćine. U njihovoj kulturi to nije običaj, ali su ga oberučke prihvatili. Naš obrok se

sveo na priče o životu u Srbiji i na njihovom deljenju porodičnog života u Vijetnamu, a ja sam bila oduševljena koliko gostoprimljivosti i ljubaznosti mogu da daju ljudima koje ne poznaju i sa kojima jedva da mogu da se sporazumeju. Prilika da budem deo nečije porodice i obroka je za mene velika privilegija.

Pored izvrsne (a po mom ukusu malo i jednolične tradicionalne vijetnamske hrane), ono što vijetnamsku gastronomiju čini toliko zanimljivom jeste voće koje se prodaje na svakom koraku. Uglavnom ga nude sredovečne Vijetnamke, koje svoju šarenoliku ponudu izlažu u ogromnim pletenim korpama na biciklu. Retko su stacionirane i u stanju su da satima kruže po gradu, gurajući bicikl sa svojom ponudom voća i povrća. Sporazumevaju se sa strancima rukama, osmehom i ponekom rečju engleskog. Ako ste zainteresovani da kupite nešto od njih, neretko će vam nuditi da probate voće, koje je uvek sveže, spakovati koji komad više i odoka dati cenu robe za koju se naravno, dogovarate.

Posle Hanoija, autobusom putujemo do Ninh Binha, regije udaljene stotinak kilometara od glavnog grada, u kojoj se spajaju ravnica, rečne doline i fascinantne krečnjačke planine. Nestvarna priroda čiju lepotu sam satima mogla da upijam, sedeći na obali reke ili vozeći se biciklom po okolnim mestima. Ipak, ono što sam upamtila, pored nestvarne prirode, jeste bila i gostoprimljivost njihovih ljudi. Iako sam ovde bila nekoliko dana, većinu vremena sam provela u smeštaju, pod povišenom temperatu-

rom. Menadžerka hotela je, zajedno sa osobljem, svakodnevno brinula o meni, donosila mi obroke u sobu, kupovala lekove i čak jednom i dolazila po mene kada sam se u jednom razgledanju prirode izgubila u sred noći.

Kada se sami nalazite na drugoj strani sveta, van svih zona poznatog i komfornog, ljubaznost koja je išla van granica uslužnosti jednog gosta me je kupila. Dokaz da su male pažnje u stvari i najveće stvari u životu, pogotovo kada ih, bolesni, primite od potpunih stranaca koji vas tretiraju kao porodicu.

Po izlečenju i povratku u glavni grad, letimo za Ho Chi Minh ili kako ga većina turista naziva - Saigon. Najmnogoljudniji grad u državi, ali ne i glavni grad zemlje osmeha. Ovaj grad je mesto u kojem se turisti retko zadržavaju duže od 2 dana i najčešća usputna stanica ka severu koji donosi mir i pirinčana polja, ili pak užurbanijem jugu, na putu do lepih, plavih plaža.

Ho Chi Minh je grad sa skoro devet miliona stanovnika i dva miliona dvotočkaša, skutera i motocikala, koji neprekidno zuje oko vas, na ulicama i trotoarima.

Grad je dobro poznat po gustom i neorganizovanom saobraćaju u kojem ne postoji pešački prelaz niti pravo prvenstva prolaza. Sva pravila saobraćaja ovde možete da zaboravite, osim jednog: kreći se i nikada ne zastaj!

Ipak, svi učesnici u ovom saobraćajnom haosu se kao u kakvoj savršenoj kompoziciji dopunjuju ili zaobilaze za dlaku. Vozači nikada ne koriste žmigavce ili bilo kakvu signalizaciju svojih putanja čime doprinose blagom osećaju konstantne anksioznosti da će neko naleteti na vas, ali svi oni, nekako uspešno zaobilaze žene koje na biciklima prodaju voće, autobuse prepune lokalaca, i nas, pomalo zgrčene turiste. Međutim, u ovoj halabuci i nepostojećoj organizaciji, koja je magično ipak nekako organizovana, uspela sam, između svih tih skutera i bicikala da pronađem par mesta koja su mi na dlanu donela mir i radost u gradu koji, imam osećaj, zaista nikada ne spava.

Iako se u Ho Chi Minhu nalazi najpoznatija Bui Vien ulica, u kojoj noćni život traje do izlaska sunca ili pomankanja opijata, ili pak The Gangs Central , poznato turističko mesto na kome se pu-

šta američka muzika i igra na stolovima do jutra, moju pažnju je privukao kafić u blizini po imenu Cà phê Linh , koji u toku dana služi kafu, a noću se pretvara u alternativni bar na sred raskrsnice, tik pored puta pored kojeg prolaze automobili i kamioni. U njemu se sedi na malenim plastičnim stolicama koje se jedva izdižu sa poda i pije se isključivo vijetnamsko pivo iz flaše. Sluša se vijetnamski hip-hop i rep. Iako nisam razumela ni reč, upijala sam energiju lokalnih tinejžera i uživala u jednostavnosti života. U ovakvim trenucima sam shvatila da pravi luksuz jesu male i neskupocene stvari koje su u stanju da nam satima drže pažnju, dozvoljavajući nam da upijamo energiju mesta i ljudi oko nas, sedeći verovatno na najneudobnijim stolicama u sred bučne ulice.

Na ovo autentično lokalno mesto nabasala sam posle večere u jednom od najboljih Michelin-star preporučenih restorana po imenu Phở Việt Nam , a, kao što i samo ime kaže, ovde služe jedan od najboljih pho-a, njihovo tradicionalno jelo i simbol njihove kuhinje. Pho je supa sa rezancima od pirinča, a služi se sa goveđim ili pilećim mesom koja se jede u bilo koje doba dana, a

najčešće za doručak. Ono što ovaj restoran čini posebnim jeste i to što ne postoje rezervacije, već funkcioniše po principu: ko prvi phou, njegov je pho.

Ambijent na prvi pogled ne odaje utisak uobičajenog prestižnog Michelin-star restorana, jer se sedi na najobičnijim drvenim klupicama za drvenim stolovima koje delite sa drugim gostima. Ovakvi restorani u Evropi su uvek veoma stilizovani, sa obrokom koji u proseku košta između 150 i 300 evra po osobi. Ovaj restoran me je kupio jer se suprotstavlja osnovnom konceptu Michelina: da vrhunski restorani nisu za svakoga. Ipak, ovde se hrana deli, u njoj se uživa i dostupna je svima. Takođe mi je bilo zanimljivo da konobari priđu vašem stolu samo dva puta: da prime narudžbinu i da vam donesu jelo. Ostatak večere prepušteni ste štapićima za jelo, žamoru razgovora oko vas i najboljim nudlama koje ćete ikada probati. Uživala sam u luksuzu hrane, mirisa i razgovora stranaca i turista, a najluksuzniji obrok do sada sam platila manje od 5 evra.

Pored hrane, kultura hedonizma koju čini i masaža značajan je deo vijetnamskog života i iskustva boravka u ovoj ze-

mlji. U gotovo svim frizerskim salonima

ćete, pored friziranja, dobiti pun ugođaj za sva čula. Pranje kose i friziranje

su ritual koji uz lepu kosu i frizuru podrazumeva opuštanje tela i glave. Kosa se pere u ležećem položaju, na stolu

za masažu i uz svako pranje obavezna je masaža glave i ramena, propraćena

šoljicom čaja. Isto kao i masaže u svim salonima, uvek uz komad voća i topli

čaj ili kafu. Ovaj standardni ritual za

njih je za mene predstavljao vrhunsku uslugu i iskustvo iz koga sam, od glave do pete, izašla mirnija i opuštenija.

Posle masaže, relaksirana sam se upu-

tila do centralne pošte, koja predstavlja jednu od najvećih turističkih atrakcija i simbola Ho Chi Minha. Redovi su uvek ogromni, a ja sam odlučila da malo obiđem i okolne ulice, i tom prilikom u jednoj sporednoj naišla upravo na ulicu knjiga, u kojoj se nalaze male knjižare, antikvarnice i nekolicina kafića u kojima se može uživati u dobroj knjizi i vijetnamskoj kafi. Lutala sam između rafova knjiga kojima nisam mogla da pročitam naslove, sa uživanjem

posmatrajući interakcije meštana sa prodavcima, razgledala šarene knjige i figurice od papira koje su se nalazile u prodavnicama. Uz pomoć jednog vedrog (i standardno ljubaznog) momka iz knjižare, uspela sam da pronađem nekoliko knjiga na engleskom. Tražila sam mu nešto lokalno, nešto što će mi dati priliku da se upoznam sa njihovom istorijom, kulturom i jezikom. Kao mala lampica koja se upalila, sinula mu je ideja. “One second!” viknuo je, i izgubio se u zadnjem delu knjižare. Pre nego što sam se okrenula, vratio si, ponosno držeći knjigu sa žuto-crvenim koricama. Objasnio mi je da ima knjigu najlepše i najpoznatije poezije Vijetnama, Priča o Kiêu, koja predstavlja remek-delo njihove poezije i koja se uči u školama i citira u svakodnevnom životu. Prevedena na engleski, u savršenom skladu stihova i rime, bila je za mene nešto najbliže njihovoj književnosti u koju mogu uronim i pokušam da je razumem. Zahvalila sam se šakama spojenim kao za molitvu, a zauzvrat dobila najširi osmeh zadovoljstva jer mi je pomogao i učinio ovo iskustvo posebnim.

Ušuškala sam se u jedan od kafića, naručila poznatu (i izuzetno jaku) vijetnamsku kafu i uživala čitajući priču o ljubavi, požrtvovanosti i sudbini. Miris papira, novih knjiga, kafe i tišine u prebučnom gradu u tom trenutku otvorili su neka skrivena vrata u drugačiji svet. Nadomak najposećenije i najturističkije pošte u celoj državi, nalazila se ulica u kojoj se osećao pravi duh njihove kulture koja je jako često bila rezervisana samo za lokalce. Ovakvi

obični trenuci uživanja u malim stvarima u meni uvek bude zahvalnost što sam upravo tu gde jesam, u prilici da iskusim život i lepotu kroz najjednostavnije ljudske interakcije i razgovore.

Ovih dana me je posebno potresla vest da je u poslednjih nekoliko nedelja Vijetnam pogođen obilnim kišama, poplavama i tajfunima, od čijih posledica je nastradalo više od 50, a gotovo 2 miliona ljudi ostalo bez električne energije.

Vijetnam je zemlja koja u sebi nosi lakoću postojanja i dobrote, ljubaznosti i gostoprimivosti koja nema cenu i ne može se kupiti. I to je nešto čemu se posebno vraćam ovih dana.

gde nas svaki udah vraća ka sebi

Na prvi pogled, Satya Yoga Studio deluje kao skrivena oaza u srcu grada, ali čim zakoračite unutra, shvatite da ste daleko od svakodnevnog tempa. Umesto gradske buke, ljudi osluškuju sebe. U Satyi kažu da joga nije beg od stvarnosti, već način da u njoj pronađemo ravnotežu.

„Mi u Satyi uvek sa ponosom ističemo da nam nikada nije bio cilj da napravimo samo studio, već zajednicu,“ ponosno ističu yoga instruktori, dok ujutru pripremaju prostor za čas. „Svako dolazi sa svojim razlogom, neko želi da umiri um, neko da ojača telo, neko da se poveže sa sobom. Naša misija je da svakom polazniku pomognemo da pronađe svoj put kroz praksu.“

Program studija obuhvata širok spektar stilova, prilagođenih različitim nivoima i potrebama. Hatha joga nudi temelj i stabilnost, idealna je za one koji žele da nauče pravilno disanje i položaje. Yin joga je prostor za opuštanje i duboko istezanje - prilika da se zastane i otpusti. Dinamična Ashtanga joga podiže energiju i snagu, dok je Ashtanga za početnike savršen uvod u disciplinu i ritam ove tradicionalne prakse. Vinyasa joga donosi fluidnost i pokret, povezujući dah i telo u harmoničnu celinu poput meditacije u pokretu, koja osnažuje i umiruje u isto vreme.

Za buduće mame tu je Prenatal joga , čas posebno osmišljen da poveže dah i pokret u skladu sa telom koje se menja. Oni koji traže dodatni izazov i fokus na tonus, često biraju Sculpt ili Power, program koji kombinuje jogu i funkcionalne pokrete, uz snažan nalet energije. A za potpuni reset tela i uma, Yoga Nidra donosi duboku relaksaciju i svesno opuštanje - praksu koja podseća koliko je važno stati i samo biti.

Svaki čas u Satyi vodi učitelj koji pristupa praksi sa posvećenošću i razumevanjem. Njihov cilj nije da pokažu savršen položaj, već da vas nauče da osluškujete svoje telo i granice, sa poštovanjem i blagim odnosom prema sebi.

Naziv Satya znači istina/autentičnost i upravo ta istina, u najličnijem smislu, jeste ono što studio podstiče kod svakog ko kroči unutra. Autentičnost, prisutnost i svesnost.

Ako ste poželeli da započnete svoju joga praksu, ali niste znali odakle, možda je upravo Satya vaše mesto da počnete.

Intervju:

Jelena Gvozden @3oklagijice

MALA NAVIKA, VELIKA RAZLIKA

Sandra Minić, farmaceutkinja, nutricionistkinja i fitnes trener

„Da smo živi i zdravi” i „Bože zdravlja” mogu se čuti više nego „Hvala” i „Izvini”, te se čini da se zdravlje doima pretežno kao dar a ne kao posledica svakodnevnih izbora. Sandra Minić, farmaceutkinja, nutricionistkinja i fitnes trener sagledava zdravlje kao spoj navike, ishrane i pokreta, duboko verujući da telo zaslužuje pažnju a ne pritisak.

Šta tebe raduje u ovom periodu?

Raduje me da stvaram, učim i gradim temelje nečega što me pokreće i čini živom. Takođe, raduju me nove ideje, rad na ličnim i sportskim ciljevima i rast kroz iste.

Naučili smo da s promenom godišnjih doba menjamo i sezonsku odeću, ali odnos prema telu se nekako ne menja kroz sezone, a ponekad čak ni kroz godine. Da li bi mogla da preporučiš neke zdrave rituale za tretman tela, kako spolja tako i iznutra, koje bi pratile i promene u prirodi?

Mi smo deo prirode i važno je da osluškujemo prirodne cikluse, da se usklađujemo sa njima i da pratimo njihov ritam. Podršku telu iznutra možemo

dati kroz adekvatnu hidrataciju, kroz pripremu zdravih izbalansiranih obro-

ka, kroz opuštanje i otpuštanje svega što nam više nije na korist, kroz pisanje dnevnika zahvalnosti i molitvu. Spoljaš-

nja podrška svakako jeste pokret, istezanje, lagane šetnje, tople kupke. I uvek da se potrudimo da nađemo vreme za sebe.

I pored svega što nam je dostupno, na brigu o telu se neretko gleda kao na elitizam. Koji postepeni koraci bi omogućili svakome da brigu o sebi shvati kao nužnost a ne kao kapric, i koju zdravu naviku možemo uvesti već danas?

Prevencija je osnov stabilnog zdravlja. Često briga o sebi može da se okarakteriše kao sebičnost a zapravo je to način da očuvamo kapacitet za život, zdravlje, ljubav i prisutnost. Kada smo dobri sebi, bićemo još bolji i drugima.

Mali koraci su veliki iskoraci. Za početak uvesti redovan i kvalitetan san, pojačati hidrataciju i uvesti laganu šetnju u svoju rutinu. U prirodi se bistre misli i mali korak danas je sutra od izuzetnog značaja.

Šta/gde bi bila tačka susreta tvoje farmaceutske ekspertize, nutricionizma i fitnesa?

Ovde bih spomenula definiciju zdravlja

Svetske zdravstvene organizacije (SZO) koja glasi da je zdravlje „stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti”. Glavna tačka integracije je zapravo rad na uzroku a ne samo na simptomima. Prevencija i optimizacija zdravlja ne samo kroz terapiju, već kroz holistički pristup. Sa aspekta farmacije važno je razumevanje biohemijskih procesa, pravilna upotreba lekova i suplemenata tamo gde je zaista potrebno. Kroz nutricionizam se pruža podrška imunitetu, varenju, mikrobiomu, hormonima. A kroz pokret se reguliše kardiovaskularni, nervni, mišićni i limfni sistem. Svaki organizam je drugačiji zbog genetike, stila života, hormonskog balansa a individualni pristup je od velikog značaja u prevenciji i lečenju. Svaka bolest je izlečiva, samo čovek nije.

Šta je za tebe prevencija?

Prevencija je ulaganje u budućeg sebe. Izabrati sebe i kada je sve u redu. Pre-

vencija je za mene hrabrost i znak ljubavi prema sebi i životu.

Analizirajući autoimune bolesti, prvenstveno na sebi, do kojih zaključaka si došla?

Prisustvo autoimune bolesti u mom životu je bio veliki blagoslov. Govorim u prošlom vremenu, jer sam uspela da je pobedim. Danas mi je veliki podsetnik da se iznova vraćam sebi. Čitav proces izlečenja, koliko je bio bolan i ograničavajući, toliko je bio neverovatan zbog svih spoznaja i transformacija koje sam doživela. Nekada – sa ograničenim pokretima i životom sa hroničnim bolom, danas – oslobođena. Autoimuna bolest me nije zaustavila, ona me je naučila da se probudim, da se otvorim ka životu, promenama, da se opustim i ne žurim. Moj put nije bio samo medicinska dijagnoza, već proces vraćanja k sebi. Kroz suočavanje i razumevanje imunoloških poremećaja, došla sam do više uvida koji ne dolaze samo iz medicinske literature (u vreme bolesti sam studirala farmaciju), već i iz ličnog iskustva. Shvatila sam da prevencija nije samo „nemoj da se razboliš”, nego – živi tako da organizam ne mora stalno da se

brani. Telo mi nije dozvoljavalo da se vraćam starim obrascima koji su me iscrpljivali. Promena je bila jedina konstanta i uslov za opstanak. Naučila sam da osluškujem svoj organizam i da mu dam prostora da se regeneriše. Uočila sam snažnu vezu između emocionalnog opterećenja i fizičkog pogoršanja. Negativne misli, potisnute emocije i konstantan stres kao da „otključavaju” upalne procese. „Kada duša pati, telo boli”. Uvođenje malih, zdravih, svakodnevnih navika je napravilo ogromnu razliku na putu izlečenja. Ritam spavanja, izbor hrane, način razmišljanja, prihvatanje, sve je to imalo direktan uticaj na moj imunološki sistem. Tačka preokreta je bila kada je sport ušao u moj život polako i potpuno. Kroz pokret je nastupio i moj preporod. Srž svega, bez čega se potpuno ozdravljenje ne bi dogodilo, jeste podrška porodice, moje majke i sestre. One su najviše verovale u moje ozdravljenje. Sestrina rečenica da će dijagnoza jednog dana biti „samo na papiru” je danas istina koju živim. Na početku i na kraju svega – vera, kao unutrašnja snaga i svetionik, koja me je vodila kroz neizvesnost i teškoće do potpunog isceljenja i potvrde da je bolest moj blagoslov.

Često ne prepoznajemo signale tela dok se ne razbolimo. Kako bolje osetiti organizam?

Biti prisutan u sadašnjem trenutku. Ne zanemarivati signale koje telo nepogrešivo šalje. Obratiti pažnju na stil života, potrebu za odmorom. Pojačati kontakt sa sopstvenim telom.

Primetila sam paradoks koji većina nas živi: spremni smo da se odreknemo sebe u raznim nametnutim kom-

promisnim rešenjima ali nismo spremni da se odreknemo navika koje nam ne idu na ruku. Šta primećuješ kao najukorelije obrasce ponašanja?

Loše navike često predstavljaju načine na koje se mi nosimo sa stresom, strahovima i raznim nesigurnostima. Ovde se zahteva ne samo razumevanje samih navika, već i dublje razumevanje uverenja i emocija. Često je sa lošim navikama povezana potreba za trenutnim zadovoljstvom (alkohol, pušenje, nezdrava hrana), zatim emocionalno prejedanje, nedostatak motivacije za dugoročne promene. Proces je kompleksan i zahteva sistemski pristup.

Šta hrani naše strahove?

Pre svega treba prihvatiti strah kao deo života. Nepoverenje u život kao i čest negativni unutrašnji dijalog, mogu najviše da hrane naše strahove. Zapravo, svaki put kada ne preuzmemo odgovornost i/ili ne napravimo korak napred, mi se na neki način udaljavamo od sebe. Međutim, strah može postati i naš prijatelj. On je često poziv da se dublje povežemo sa sobom.

Na svom Instagram kanalu, BodyHealth, osim korisnih saveta za ishranu imaš i videe za jutarnje razgibavanje. Kako uspostaviti kontinuitet u vežbanju?

Ne treba nam ni savršen plan, ni savršen dan, ni savršena oprema da bismo se pokrenuli. U osnovi svega su uvek mali koraci (bar 15 minuta dnevno). Važno je da pronađemo aktivnost koju volimo i koja nam prija, jer ćemo tako duže istrajati. Pronaći društvo i okruženje za trening. Izabrati vreme, bilo da je to ujutru pre svih obaveza ili uveče. Postaviti cilj, bilo da je to dobar osećaj, zdravstveni benefiti ili redukcija telesne težine. Svi ovi faktori će uticati na uspostavljanje kontinuiteta.

Većini nas je zasigurno potreban i trening ishrane. Kako hrana da prestane da bude stres i postane snaga?

Hrana može da bude izvor stresa, ali i snažno gorivo za naše zdravlje i energiju. Stvar je perspektive. Organizacija nabavke i pripreme obroka je nešto što izuzetno olakšava život i snižava stres. Razumeti emocionalnu vezu sa hranom.

Pronalazak radosti u pripremi hrane, jer na taj način brinemo o sebi. I biti zahva-

lan što nam hrana pomaže da svakog dana budemo bolja verzija sebe.

Šta bi bilo idealno za veoma zauzete ljude koji žele zdrav, održiv i ukusan način ishrane?

Pre svega organizacija obroka. Izbalansirati i pojednostaviti obroke. Jedan zdrav obrok dnevno uvek pri ruci. Ne mora biti savršeno, samo svesno i pametno birati.

Kakav program nudiš za regeneraciju i održavanje tela u zdravlju?

šalje. Kroz program ishrane fokus je na načinu ishrane koji daje energiju, gde zapravo radimo na tome da hrana postane podrška telu a ne još jedna obaveza. Dok kroz pilates pokrete vraćamo telu funkcionalnost, snagu i pokretljivost. Radimo na posturi, leđima, zglobovima, pravilnom disanju. Kroz jasnu mapu, stručnu podršku i kroz navike koje ostaju, postižemo izvanredne rezultate i promene.

NE TREBA NAM

NI SAVRŠEN PLAN,

NI SAVRŠEN DAN, NI SAVRŠENA

OPREMA

DA BISMO SE

Program koji nudim za regeneraciju iznutra i spolja nastao je na tački susreta tri oblasti: farmacije, nauke o ishrani i svesnog pokreta kroz pilates.

POKRENULI

Ovaj spoj je nastao kako bih stvorila pristup posmatranja čoveka kao celine. Kroz svoj put izlečenja sam i sama to prošla.

Tokom farmaceutskog savetovanja analiziramo zdravstveno stanje, postojeće tegobe, upotrebu lekova i suplemenata. Radimo na razumevanju signala koje telo

Šta bi poručila mlađoj sebi?

Mlađoj sebi bih poručila:

1. Ti nisi ona koja odustaje. Ti si ona koja ustaje svaki put. Svet te čeka.

2. Nemoj da se plašiš da praviš greške, one su deo rasta. Budi strpljiva prema sebi i veruj u svoj unutrašnji glas. Voli sebe baš onakvu kakva jesi, jer si vredna ljubavi i poštovanja. Teži osećaju lakoće, čuvaj svoju energiju i radi na svom unutrašnjem balansu. Veruj životu, veruj procesu.

Intervju:

Jelena Gvozden

@3oklagijice

IGRAJ DRUGAČIJE

Sanja Minić

osnivačica i direktorka organizacije Edukort

Sanja Minić je osnivačica i direktorka organizacije Edukort, platforme za edukaciju i društvenu angažovanost, iz koje je proistekla inicijativa – ECOCOURT, sportski turnir u basketu koji spaja društveno odgovorne kompanije kroz fizičku i ekološku aktivnost. Ideja je okupljanje timova iz raznih firmi povodom nadmetanja u basketu 3 na 3, pri čemu je bitno osim kotizacije poneti i ambalažni otpad kao ulaznicu. Svake godine se proglašava kompanija koja je pobednik na terenu, ali i ona koja je eko pobednik – s najvećom cifrom prikupljenog ambalažnog otpada za reciklažu.

Sportsko-ekološka inicijativa je za četiri godine održavanja okupila 50 kompanija i sakupila preko dve tone ambalažnog otpada, koji je potom recikliran. Kao volonterska organizacija benevolentnog karaktera, prerasla je u brend i sinonim za zdravu angažovanost, te sa Sanjom ovim povodom razgovaram o značaju volonterizma, snazi zajednice i planovima za zeleniju budućnost.

ranje nadogradila u organizacionim naukama. Od volonterke do organizatorke. Zanima me početak, dok si bila volonterka, šta si primetila kao dobrobit volontiranja?

Kada sam se pripremala za ovaj razgovor saznala sam da si krenula od volontiranja a onda si se kroz studi-

Кoliko je to dugačak krug zapravo. (smeh). Da, tek sam sad shvatila da sam sada u totalno drugoj ulozi. Sa druge strane. Prvo volontersko iskustvo, da ne računam neke mini-manifestacije, bilo je u osnovnoj školi. Prvo veliko je Univerzijada, koja je bila kod nas 2009. godine. Ona je, u velikoj meri obeležila volonterizam. Odnosno, na to da se opredelim za volonterizam, baš u sportskim događajima. Prepoznala sam energiju i pasioniranost u svemu što se radi, snagu zajednice i timskog duha. Posebno na ceremonijama otvaranja i zatvaranja. Tada još sam se zaljubila u sve to. Univerzijada je bila prvi veliki projekat čiji sam bila deo. Dosta kasnije, na fakultetu, postala sam deo jedne sportske organizacije i mogu neskromno da kažem da sam ostvarila veliki uticaj: u sazrevanju priče, koncipiranju, vođenju ljudi. I onda je sve jedno drugom vodilo: krenula sam od sportskog dela, bila tim lider za sport, to je bio inicijalni moment. Imala sam najveći

tim, tada je to bilo dvanaestoro ljudi, a potom sam na svoju inicijativu pokrenula i tim za saradnju sa kompanijama.

Naši događaji su brojali po 500 ljudi. To je trajalo ceo vikend, dva-tri dana. Moj sadašnji događaj je praktično pet puta manji od tog, a meni u tom trenutku je bilo normalno da prošeta 500 ljudi. Tek kasnije sam shvatila šta smo svi naučili iz tih procesa, upravo u volontiranju.

Sve je krenulo od toga.

Savetujem mlade da krenu od volontiranja, zato što je to mnogo značajno iskustvo da pronađu sebe, jer kasnije ti to uštedi vreme, da taj proces ne mora da se prolazi kroz buduće poslove.

Mene je to dosta profilisalo u mladim godinama, gde ja to uopšte nisam posmatrala kao nekakav biznis ili posao. I dalje to ne posmatram na taj način i za mene organizacija sportskih događaja je zaista čista ljubav od početka.

Koliko volonter ima mogućnost da doprinese svojim idejama?

Ima prostora, mislim da je to baš poligon za igru, savršeno mesto gde može da se nauči o sebi, otkriju veštine i talenti, usvoje nova znanja, kao i da se uveže s ljudima i nauči timskom radu. Sve ono što kasnije čeka u životu, može da se prođe tokom volontiranja. Mene je volontiranje opredelilo. Volonterizam je jako važan za razvoj ličnosti. Kroz njega se skraćuje put sebi, brže se profiliše, manje se tumara – što je naročito bitno za osobe koje imaju više potencijala. Na manifestacijama kasnije, mi, volonteri, se prepoznajemo i obradujemo jedni drugima. To je zajednica.

Ako sam dobro razumela, mi zapravo tek u zajedništvu možemo da steknemo autentičnost; da vidimo gde smo mi u odnosu na sebe i u odnosu na nekog drugog?

Kroz zajedništvo može da se istakne autentičnost. Jer, u stvari, za sve što radimo je potrebno okruženje. Kada si okružen ljudima koji te motivišu, inspirišu, onda se i u tebi budi kreativna energija. Prosto, okruženje definiše i tebe. I naši izbori utiču, naravno, ali okruženje je važno jako. Zajedništvo nam daje ogledalo ne da bismo kopirali druge, već da bismo jasnije videli sebe. Autentičnost, iako lična, često se rađa u susretu sa drugim autentičnim ljudima. Zato verujem da je važno birati okruženje koje ne samo da nas podstiče da rastemo, već i da nas podseća ko smo zapravo.

Da li je onda EDUKORT organska tvorevina, nastala iz svih tvojih prethodnih iskustava, u kojem si želela da napraviš zajednicu tako što ćeš da izabereš ljude s kojima ćeš da sarađuješ, birajući po sistemu vrednosti, gradeći

platformu gde bi iskazivala ono u šta veruješ, ono što si istakla kao sebi bitno, zbog čega si i volontirala u prethodnim organizacijama?

Da. Istina. Imam nešto u sebi što pokreće, prvenstveno mene, nešto u šta stvarno verujem, a iz nekog razloga to intenzivno prenosim i na druge. Bitno je da je sve to u okruženju ljudi koji imaju sličan sistem vrednosti, što mi je veoma važno, i energetski da se poklopimo, nakon čega nastaje snažnija povezanost u timu. Simbioza. Onda je na kraju naš rezultat još veći. EDUKORT je prepoznat kao izrazito čista organizacija, u smislu da nema previše uticaja sa strane. Vidi se pravi entuzijazam i mladalačka, pokretačka energija. To se i oseća na našim događajima. Podrška jednih drugima je ono što boji celu priču. Inicijalno smo krenuli od tim bildinga, međutim uvideli smo da su

tribine pune porodica, prijatelja, dece. Druge godine zapitali smo se šta ćemo sa decom i pokrenuli smo radionice za mališane. Sve je vodilo jedno drugom i tako je priča organski rasla. Bez nekog preteranog marketinga, mreža i slično.

Šta je bio okidač da kreneš sa sopstvenom organizacijom i šta si želela da postigneš s njom u odnosu na ono što si uvidela da na tržištu nedostaje?

Nisam se uopšte vodila tržištem. Vodila sam se svojim vrednostima i dubokom verom u sebe da ja to mogu. Bila sam mlađa i hrabrija. Malo sam i rizikovala, preuzela sam odgovornost da stanem iza projekta, bio on uspešan ili ne. To je i najteže u startu. Ima malo preduzetničkog momenta tu. Samo sam dovoljno verovala, pre svega u sebe, a potom i u ljude koje sam birala, i koji su birali mene da mi to možemo. Da možemo napraviti događaj koji nije samo sportskog karaktera. Svi imamo višegodišnje iskustvo u organizaciji sportskih događaja, i događaja generalno. Radila sam dosta projekata iz oblasti kulture i sa mladima, ali, sport je uvek bio dominantan. I samo sam, eto, poverovala sebi da mogu. To tako ide. I dalje duboko

verujem u to. Nekada, ne ide po planu i dođu dani kada nije sve kako smo zamislili, ali, postoji ta neka jaka unutrašnja energija koja me sve vreme drži na tom putu i podseća da sve ima smisla.

I da za sve postoji nekakav dublji razlog zašto to radimo. Tu se već nadovezujemo i na pitanje lične svrhe. To je bio taj inicijalni impuls. Dakle, vera u sebe, i u tim, i u ljude, i u dobro, i u prirodu, i u sport, i u neke stvarno zdrave i zelene vrednosti. A falilo je nešto tog tipa. Takav projekat nije postojao na tržištu.

Mi smo krenuli od košarke, jer eto, Srbija jeste zemlja košarke i čini se da je košarka ovde više od sporta; mi volimo da kažemo da je strast. Svi smo, što se košarke tiče, nekako ostrašćeni. Ali ekologija je takođe jedna važna tema za koju ima prostora i potrebno je osvešćivanje. Nije to samo reciklaža, ali mi smo krenuli od nje. Ideja je da uvedemo još ekoloških projekata, no reciklaža je stvarno dominantan problem. To je bila inicijalno moja ideja – da obojimo sportski moment reciklažom. Bilo je skeptičnih, kao: „Ko će to da radi?” Ali, eto, mi smo stvarno napravili jedan pokret, ECOCOURT. Sad već tradicionalno održavamo svake godine turnir

na otvorenom. Već sledeće će nam biti potrebno više terena jer postoji veliko interesovanje i kako naša eko sportska priča iz godine u godinu raste.

Kada pričamo o matici, EDUKORT-u, koji je spoj edukacije i zajedništva, kako biste dalje želeli da njega promovišete i razgranavate?

EDUKORT je duboko lični projekat i predstavlja teren za edukaciju, u najširem smislu. Proboj EDUKORT-a je povezan i s mojim, ličnim probojem, tako da se to dešava u tempu koji meni prija i u kom se ja dobro osećam. Volela bih da ostanemo u domenu eko-sportskih događaja i organizacije.

Želela bih da to bude prepoznatljiv brend za organizaciju eko-sportskih projekata, kao agencija. Ove godine organizujemo potpuno novi projekat, što je na neki način ekskluziva, jer je izlazak iz eko-sportskog momenta, ali i dalje sa fokusom na održivost, koja je u biti ključna.

U pitanju je ECOCOURT CONNECT konferencija, 13. novembra u Privrednoj komori Srbije, koja nam je glavni institucionalni partner. ECOCOURT ostaje u imenu zato

što nas je suštinski spojio, sve te kompanije koje se zalažu za održivost kroz sport, što

nam je i tema konferencije: „Održivost kroz sport kao poslovna strategija”.

Ideja je da se okupe različite interesne grupe: predstavnici sporta, fizički aktivni pojedinci na nivou kompanija, potom kompanije koje bi prikazale rezultate i primere dobre eko prakse koje imaju iz oblasti ekologije na nivou firmi. Planiramo da okupimo i institucionalne partnere i podignemo konferenciju na još viši nivo. Generalno, tema je održivost u najširem smislu, ali prožeta kroz sport i ekologiju. To je konferencija kojoj se radujemo i kojom ćemo da obeležimo pet godina postojanja organizacije kroz prikazivanje naših rezultata, ali i planova za naredni period.

Kako targetirate ljude?

Obratimo se mejlom potencijalno zainteresovanima, a oni odluče da li im se ideja reciklaže i basketa dopada. Veliki broj kompanija već ima basketaške ekipe unutar svojih timova i iznajmljuju termine za treninge, što i ne čudi jer smo košarkaška nacija. Tu se naš koncept uklapa sjajno, mi ne nudimo samo turnir, već i celokupan doživljaj za zaposlene. Mnogi dolaze da navijaju za

svoje kolege, što dodatno jača timski duh. Pored toga, događaj ima i dodatnu vrednost za kompanije jer pokriva aspekte koji su značajni za njihove ESG izveštaje – posebno u ekološkom i socijalnom domenu. Na taj način im pomažemo da konkretnim aktivnostima ispune deo svojih internih i eksternih obaveza, kada je reč o održivosti i angažovanju zaposlenih.

U okviru ECOCOURT organizacije imate nekoliko vrsta aktivnosti: basket 3x3, proglašenje MVP igrača, šutiranje trojki i proglašenje eko pobednika. Da li organizacija ECOCOURT-a sad već preliva neki okvir koji ste zacrtali na početku?

Definitivno. Organizacija postoji već pet godina, i nekako jesmo na prekretnici, jer je događaj sazreo i sad postoji potreba za širenjem. Nama je sada jedan teren mali za organizaciju, tako da moramo da se širimo, hteli-ne hteli. Ideja je bila da pokrenemo basket za decu u okviru turnira, jer nama jesu i mali ljudi u fokusu. Porodične vrednosti nam deluju ugroženo i mi se trudimo da ih pojačamo, kroz povezivanje roditelja i dece putem zajedničke aktivnosti. Po-

stoji misao i o više sportova, to su sad neke različite ideje i pravci širenja. Imali smo uspešan projekat u maju, koji sad već zahteva da ECOCOURT izađe iz Beograda. Krećemo prvo sa širenjem po gradovima, s turnirom u Novom Sadu, sportskoj hali Petrovaradin, 29. novembra, za koji se možete još uvek prijaviti i na kojem nas možete gledati.

Otvorivši vrata za radionice osvešćivanja o ekologiji za decu, na vašim ECOCOURT dešavanjima – koje ključne razlike primećuješ u radu sa malim i sa velikim ljudima, pogotovo kada pričamo o ekologiji. Ima li razlika uopšte?

Verujem da je ključno sada edukovati male ljude, jer su oni naša budućnost,

i mislim da su generacije koje dolaze spremne da to znanje prihvate. Mi, kao zemlja, kasnimo za adekvatnim procedurama. Reći ćemo to tako. Kroz igru se deci približava tema reciklaže, konkretno sortiranje ambalažnog otpada: kroz različite slagalice, crtanje, kroz kreativu i razvoj kritičkog načina razmišljanja.

Oni usvajaju nova znanja, praktična i ekološka. Naravno, ideja je da se te radionice šire i sadržaj upotpuni.

Vidim pomak u kolektivnom osvešćivanju čitave nacije. Ovaj projekt, samo dodatno potvrđuje tu priču osvešćivanja i okuplja baš tu osvešćenu zajednicu koja se trudi da to usvaja, možda i na svakodnevnom nivou. Možemo da se dotaknemo i samog događaja, jer

mi tačno vidimo promenu i po godinama, s obzirom da je ove godine, četvrtu godinu zaredom, organizovan ECOCO-

URT BUSINESS 3x3 projekat u Beogradu. U okviru toga, možemo napraviti analizu po godinama, gde se iz godine u godinu uvećava broj učesnika i uvećava entuzijazam kompanija-učesnica, u smislu prikupljanja ambalažnog otpada. Shvatamo da smo stvorili jedan pokret, gde nas zovu ljudi, iako je turnir u maju, i kažu: „Mi od februara prikupljamo ambalažni otpad za vaš događaj”. To je stvarno jedno oduševljenje, a u prilog tome govore i brojke. Sve se izmeri na kraju dana. Na ovom poslednjem događaju smo prikupili 1520 kilograma ambalažnog otpada koji se posle reciklirao. Recimo, pet puta manje je bilo na samom početku. Ukupno je do sada, za sve ove godine, prikupljeno 2,2 tona ambalažnog otpada.

Kako izgleda put ambalažnog otpada od momenta kad vam je predat?

Naš glavni ekološki partner, Ekostar Pak , sa kojim sarađujemo od samog početka, ima ključnu ulogu u tom procesu. Zajedno organizujemo edukativne eko radionice, a naša saradnja iz go-

dine u godinu postaje sve sadržajnija. Sav ambalažni otpad koji kompanije donesu, kao i onaj koji nastane tokom samog događaja, se pažljivo sortira odmah na licu mesta. Reciklaža se ne obavlja tu, već Ekostar Pak na kraju dana preuzima otpad i transportuje ga dalje u odgovarajuće centre za obradu. Njihov tim vodi računa o svakom koraku, od sortiranja do adekvatnog zbrinjavanja, i nakon događaja dobijamo precizan izveštaj o tome koliko je prikupljeno stakla, PET ambalaže, papira i aluminijuma.

Ta transparentnost nam mnogo znači, jer znamo da sav otpad zaista ide u sistem dalje reciklaže. Zanimljivo je da se najviše donosi papir, što i ima smisla, jer učestvuju uglavnom kompanije, dok je staklo najvredniji materijal iz perspektive obrade. Sa naše strane, pratimo i koliko smo zajednički uspeli da rasteretimo prirodu, a samo za ovu godinu ta cifra iznosi više od 1,5 tonu otpada.

Pored profesionalne saradnje, postoji i lična povezanost, jer su i zaposleni iz grupacije Kappa Star Recycling i Jaffa kompanije, u okviru koje posluje

i Ekostar Pak, redovni učesnici našeg turnira. To čini celu saradnju i proces još smislenijim i čvršćim – i ekološki i ljudski. Ako pratimo trag brojki, do ove četvrte godine, vi ste sakupili ukupno 700 kilograma za sve godine. A sada ste, ove 2025. godine, u jednoj jedinoj godini, dobili duplo. Meni je impozantna ta cifra i da se ljudi odazivaju. A onda mi je malo i zastrašujuća: da li mi zaista proizvodimo toliko smeća?

Da, to je sad već jedna sistemska tema. Podrška mora da dođe sa svih nivoa, i na lokalu, i na nacionalnom nivou. Potrebno je dosta edukacije, i malih i velikih ljudi. Takođe i uvođenje servisnog momenta – gde odlagati otpad. Tu zaista ima puno prostora za napredak i dodatnu edukaciju svih nas. Svako od nas treba da krene od toga šta može da uradi u svom mikrosvetu. Suštinski

tako je i nastala EDUKORT organizacija, tako što smo razmišljali na koji način mi možemo da stavimo naše potencijale, veštine, osobine, znanje, iskustvo u službu zajednici. Kada se nekoliko nas okupilo i svako dao doprinos iz svoje oblasti – nastao je događaj koji sada beleži ovakve rezultate. A tek smo počeli. Zahuktavamo se.

Jesi li ponosna na sebe?

Zaista jesam, ali to nekako retko izgovaram. Više sam fokusirana na sledeći korak, sledeći izazov, pa ne stignem ni da zastanem. Ali učim da to menjam. Da stanem, pogledam unazad i kažem sebi: „Hej, vidi šta si uradila.” Mislim da je važno to priznanje, ne zbog ega, nego da bi napravila prostor za sledeći uspeh. Kad priznaš sebi da si nešto dobro uradila, onda i novo može lakše da dođe.

Kada zapne i kada deluje da nema smisla, gde nađeš ponovo inspiraciju i snagu da nastaviš?

U sebi, najčešće. I to nije neko veliko otkrovenje, više onaj tihi glas koji kaže: „Ajde, možeš ti ovo.” Nisam neko ko čeka da se desi spoljašnji spas ili čudo, naučila sam da niko neće doći da nas spasi. I da je to okej. Snaga dolazi iz tih unutrašnjih procesa, kada preispitaš svoja uverenja, pogledaš svoje postupke, iskreno, bez izgovora. Nije to uvek prijatno, ali jeste korisno.

Na kraju, vodi me vera – u sebe, u svoje veštine, i u to da ipak ima smisla raditi dobre stvari. I zanimljivo je kako, kada si na toj energiji, nekako stalno nailaziš na ljude koji isto veruju. To mi bude potvrda da idem u dobrom pravcu.

Jel imaš neku mantru?

Ne baš. Poslednje što govorim sebi je: „Završeno je bolje nego savršeno”. Smanjila sam perfekcionizam, na primer. Menjam se, pa kako se ja menjam, tako se menja i projekat. Učim sad malo više da delegiram – to mi je isto bilo teško: da pustim stvari. Ne moram sve da znam. Učim da se više oslonim na druge, što podrazumeva veći rizik, ali to baš učim. Teško je. Na kraju dana, ova moja uloga u organizaciji mene čini boljom osobom. Učim mnogo o sebi kroz rukovođenje timom, koordinaciju tima, koordinaciju volontera, alokaciju resursa, kroz organizaciju rada, postavku stvari. Mi zaista imamo sve funkcije kao što postoje u jednoj firmi: i finansije, i nabavku, i logistiku. Ovo nije one woman show, ovo nije ta priča. Ličila je

na momente, ali ipak nije. Naučila sam vremenom da i stari saradnici odlaze.

To je isto posebna tema, zato što kad pokreneš priču u nekom prijateljskom duhu, onda je teško i da se rastaneš od tih ljudi.

Komunikacija je ključ. Temelj ove organizacije je dobra raspodela poslova, ali i dobra komunikacija među ljudima.

To je nešto što sam morala iznova da učim. Što sam starija, sve sam manje u onom maniru: „Mislio sam/mislila sam”, jer između redova mnogo toga ostane neizrečeno. Prosto, to je i način rešavanja potencijalnih konflikata u timu i generalno komuniciranje našeg proizvoda. Dakle, komunikacija u svim pravcima – interno, na nivou tima, ali i eksterno ka kompanijama, ka različitim interesnim grupama, bilo da su mediji, institucije, prijatelji projekta i partneri, podrška. To je nešto na čemu sam svesno radila, jer sam shvatila da moram da unapredim.

Ljudi treba da imaju prostor da iskažu kako se osećaju, jer na kraju dana smo ljudi, nismo mašine. Pogotovo u ovoj priči koja nije samo posao nego je ipak pasija i strast ka sportu i ekologiji. Ovo

nije projekat gde se nešto mora, nego su uglavnom svi ljudi tu zato što žele i zato što veruju u priču i ideju.

Primetila si evoluciju u sebi koju je pratila i evolucija organizacije. Šta je bilo najizazovnije da se prelomi, jer neke stvari su, verujem, morale da se zamene novim?

Morale su stvari da se poslože. Činjenica je da je moj rast usko povezan sa rastom organizacije i projekta, i mislim da ni ne može drugačije. Tačno se oseti trenutak kada neke stvari ne funkcionišu i mora da se pronađe način kako da se reše. Mojim unapređivanjem je raslo i unapređivanje cele organizacije. Mislim da se to oseća i na nivou tima i kroz promene saradnika i kroz uključivanje novih ljudi, a opet – svi su i dalje okupljeni oko iste ideje i to je ključ. Nije tu kraj, dokle god smo mi otvoreni da primimo nova znanja i da ih primenimo, onda tu ima prostora za rast. Zapravo, to je ono što mene vodi – taj prostor za rast, jer ja u ovoj ulozi imam to.

Mene organizacija radi, jer tu je inkorporirano sve. To znači da ću da naučim nešto iz marketinga da bih umela

da iskomuniciram na društvenim mrežama šta ja tačno hoću; pošto sam po struci ekonomista to podrazumeva da imam znanje iz vođenja poslova i finansija koje dobro dođe i tokom planiranja operative za ECOCOURT događaj. Imam prostora da se bavim kako kreativnim delom, tako i organizacionim i administrativnim. S iskustvom u javnom sektoru, radeći u Ministarstvu za omladinu i sport, videla sam koje su sve mogućnosti za mlade a nisu realizovane u Srbiji. Tu sam upila znanje i stvorila ideje o projektima koje nameravam da realizujem u budućnosti.

U ovoj organizaciji, pored tebe stoje

žene. Da li si imala i primetila neke posebne izazove koje si imala kao žena preduzetnica?

EDUKORT jeste specifičan po tome što mi dominantno imamo žene u timu. Ženska zajednica koja organizuje muški sport možda zvuči paradoksalno ali žene i te kako imaju šta da prikažu, pokažu i daju. Dobijala sam pitanja: „Ko stoji iza toga?”, očekivali su verovatno nekog muškarca, zapitani. Sigurno postoje predrasude po tom pitanju, ali mi nismo imali mnogo negativnog iskustva. Možda jeste čud-

no, jer košarka ovde jeste slavljena kao dominantno muški sport, iako nam je dobra i ženska i muška košarka. Ja se i jesam i nisam suočavala sa izazovima u tom smislu, jer sam nezavisna, i s tim u vezi nisam imala neke neprijatnosti. Evidentno je da su uglavnom muškarci većinski na čelu organizacija s kojima imamo saradnju, te su sigurno postojale predrasude „Otkud ona?”, naročito jer sam bila mlada kada sam započinjala sve to. Možda baš zbog tih godina koje sam imala kad sam počinjala nisam imala osećaj straha, a posle sam osvestila šta sve to znači i postala svesna u šta sam se upustila. Ipak, nije bilo patronizovanja u saradnji, možda zato što je naša ciljna grupa takva kakva je – kompanije koje su deo našeg projekta i koje učestvuju, imaju poklapajuće vrednosti sa našim, po njima se prepoznajemo i zalažemo se za isto. Oni takođe podržavaju rodnu ravnopravnost, ekologiju, zelene i zdrave teme, tako da se okupljamo oko istog jezgra.

Da li postoji nešto što ste vi naučili od učesnika u interakciji?

Još jedna dodatna vrednost projekta je upravo interakcija, jer ovo jeste događaj

koji podrazumeva razmenu. Mi, osim razmene energije na samom događaju, uspevamo da uspostavimo i dublju komunikaciju sa kompanijama i da se povežemo, te tom prilikom saznajemo šta oni sve rade na nivou firmi a da se tiče ekologije. Zapravo, saznajemo da smo samo jedna u nizu većih ekoloških inicijativa za koju se oni zalažu, i da im nismo ni prvi ni jedini ekološki projekat čiji su deo. U tom smislu, već vidimo da postoji taj pomak i osvešćivanje koji se samo uvećavaju. Spoznaja da smo deo jedne nove struje koja zahvata korporativni svet mi daje entuzijazam. Na primer, Privredna komora Srbije, koja nam

je institucionalni partner, na nivou svoje zgrade ima sistem za reciklažu, koji je uspostavljen i funkcioniše, a Ekostar Pak to odnosi. Oni na nivou svojih projekata to već imaju implementirano, pogotovo Sektor za cirkularnu ekonomiju i saradnju sa privredom, s kojima smo se mi i povezali. Tu već vidim da se nešto radi na širem planu i ta spoznaja pomaže da se ne osećamo usamljenima.

Šta ostaje nakon turnira za učesnike

ECOCOURT-a i vas?

Ostaje povezanost. Ljudi, odnosi, iskustva – to je ono što traje. Najvrednije

što se izgradi tokom ECOCOURT-a nisu

samo utakmice ili rezultati, već odnosi

koji nastaju i produbljuju se iz godine u godinu. Imamo kompanije koje su sa nama od samog početka, i to partnerstvo vremenom postaje gotovo prijateljstvo. Često imamo priliku da kroz eko radionice upoznamo i njihovu decu, gledamo ih kako rastu, kako se uključuju... što je prelepa stvar.

Za učesnike, ali i za nas, ostaju nevidljivi, ali snažni tragovi: socijalne veštine, osećaj zajedništva, odgovornosti i međusobnog razumevanja. Volonterizam, sport i ekologija nisu samo teme, oni su alati kroz koje učimo kako da budemo bolji jedni prema drugima. I sve to, u stvari, nosimo sa sobom dugo nakon što se poslednja lopta odbije.

Nataša Bućić @ava_kiddo Fotografije: Wikimedia commons, Pexels

Piše:

Ako mene pitate, jesen i planina su najbolje prijateljice. Iz njihovog drugovanja rađaju se živopisni dani u kojima se prostor ispuni bojama, ptičija pesma je za nekoliko tonova tiša, dok nam štipkanje vetra po obrazima ubrzava cirkulaciju i vraća misli u ispravan kolosek.

Nekad je najlepše ranim jutrom, uz prvu šolju kafe, posmatrati maglu koja se tiho iz doline na vrhovima prstiju prikrada planinskim vrhovima, dok nam nadolazeći talas svetlosti i blage topline ostavlja sasvim dovoljno prostora da uplovimo u harmoniju dana. Sasvim lagano, novo godišnje doba uvlači nam se u rukave i misli.

Veliki deo godine provodim na planini, pa slobodno mogu da kažem da jesen najviše volim baš zato što u tim mesecima najjasnije čujem sebe. Dani lišeni bespotrebnih narativa, zvukova i pokreta usmeravaju me u mračne i neispitane dubine, ostavljajući prostor samospoznaji i prihvatanju.

Ove godine imala sam priliku da svoje omiljeno godišnje doba dočekam na Tari. Zagrljaj dobrodošlice je bio čvrst i topao, a taj osećaj je posebno obeležilo prisustvo Sanje, moje prijateljice iz detinjstva, sa kojom se nisam srela dugi niz godina. I eto, baš pod spontanom smenom sunčevih zraka i kišnih kapi uživale smo u planinskim avanturama, otkrivajući nove i podsećajući se starih staza i beležeći uspomene.

Kolaž idiličnih slika koji me je primio u svoj zagrljaj izgrađen je od malene drvene kuće – dovoljno velike da se u njoj nastane ljubav i vedrina, okružene višedecenijskim stablima borova koji svojim krošnjama dodiruju oblake, stvarajući neraskidivu vezu između zemlje i neba. Tu su i tri Pančićeve omorike, prave lepotice među četinarima, koje ponosno stoje - visoke i vitke, podsećajući nas na snagu istrajnosti i prilagodljivosti u ovoj blesavoj svakodnevici, ali sve to sa dubokom svešću o tome ko smo i odakle dolazimo.

A odakle dolazi

Pančićeva omorika?

Kako slučajnosti ne postoje, pogodilo se da se baš ove godine obeležava jubilej povodom 150 godina od otkrivanja Pančićeve omorike, mada ona mnogo duže čuva i krasi obronke ove planine. Pančićeva omorika (Picea omorika) je vrsta smrče koja potiče još iz doba tercijara i kao takva predstavlja „živi fosil“.

Naučni naziv  omorika potiče od lokalnog imena za ovu četinarsku vrstu (omorina – vrelina, zapara, sparina). Ona je takođe i endemit Balkanskog poluostrva. Ime je dobila po velikom srpskom naučniku Josifu Pančiću, koji ju je prvi put otkrio i opisao 1875. godine na planini Tari, u okolini sela Zaovine. Na susret ovog velikog uma i „ledene lepotice“, kako ju je Pančić često nazivao, čekalo se punih dvadeset godina. On je još 1855. godine čuo za postojanje određene vrste četinara koji se razlikuje od jele i smrče, a koji se nalazi

u Užičkom kraju. Prvi put posećuje ove predele 1861. godine ali tom prilikom potraga za ovom vrstom nije urodila plodom. Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih lokalnih četinara. Tu su se našle i dve grane omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete, niti ko ih je poslao. Zatim je već sledeće godine krenuo sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po zapadnoj Srbiji, ali potraga je i ovog puta bila neuspešna jer nije pronašao omoriku, iako je prolazio pored njenih prirodnih staništa. Pančić 1874. godine objavljuje knjigu „Fauna kneževine Srbije“, u kojoj ne pominje da je na tragu otkrića jedne sasvim nove vrste. Sreća mu se osmehnula već naredne godine (1875) kada pronalazi njene zajednice kod sela Zaovine i Rastišta. Kasnijim istraživanjima ustanovljeno je njeno prisustvo na planini u danas strogo zaštićenim rezervatima prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica. Najzanimljivije je ono na Mitrovicu (rezervat Crveni potok), gde Pančićeva omorika raste na tresetištu,

a danas je taj lokalitet najpoznatiji pod imenom „Tepih livada“.

Zvaničan areal rasprostiranja ove planinske lepotice je područje oko srednjeg toka reke Drine, sa obe strane između Višegrada i Bajine Bašte, kao i na dva manja rejona - jedan jugoistočno od Ustiprače i drugi jugozapadno od Foče. Takođe, otkriveno je i jedno novo stanište omorike u blizini manastira Mileševa kod Prijepolja iz 1975. godine. Do tada se verovalo da ona isključivo naseljava obronke Tare.

klima i izraženije suše takođe otvaraju vrata mnogim patogenima, pogubnim po Pančićevu omoriku. Zbog gustih i mračnih sastojina koje formira, uslovi

za razvoj mladih stabala uglavnom su veoma nepovoljni.

Kako ćete u prirodi prepoznati

Pančićevu omoriku?

Na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode, Pančićeva omorika se nalazi od 1998. godine. Isprva je označena kao ranjiva vrsta, a od 2010. godine, nažalost, proglašena je za ugroženu vrstu. Poslednjih nekoliko godina se smanjuje prirodna rasprostranjenost i broj jedinki Pančićeve omorike, pa biolozi JP „Nacionalnog parka Tara” navode da je njena egzistencija veoma ugrožena i ukoliko bude i dalje zanemarivana, može nestati u narednih pedeset godina. Klimatske promene, požari, ljudski nemar, kao i nelegalna seča su glavni razlozi devastacije ove vrste. Sve toplija

Prepoznaćete je po usko-piramidalnoj krošnji, vitkoj i visokoj do 50m (ne zovu je tek tako „damom među četinarima“). Gornje grane na stablu omorike su usmerene naviše, središnje grane su horizontalne, dok su donje povijene ka zemlji, ali su vrhovi upereni ka vrhu. Kora je tanka, smeđe boje i ljuspasto ispucala. Osim što je poznata kao pionirska vrsta koja naseljava područja uništena prirodnom kata -

strofom ili ona neplodna, poznata je još i kao vrsta „slabih takmičarskih sposobnosti“.

Zašto je to tako?

Ona primarno naseljava devastirana staništa i kad se stvore uslovi za naseljavanje drugih biljnih vrsta koje imaju povoljnije takmičarske sposobnosti, kao što su brži rast i šire krošnje, dolazi do toga da one „izguraju“ omoriku sa mesta koje je ona učinila pogodnim za život. Kako je omorika sitne građe, teško se takmiči sa krupnijim jedinkama za svetlost i prostor, pa je često je primorana da se povuče sa ovakvih mesta.

Još jedna zanimljiva činjenica koja je vezana za ovu biljnu vrstu jeste da vrlo dobro uspeva u urbanim, zagađenim staništima, pa je zbog svog prelepog habitusa i te osobine prepoznata kao često korišćena ukrasna vrsta u hortikulturi i pejzažnoj arhitekturi, kao i zbog sposobnosti da raste na širokom spektru zemljišta izazovnih za rast i razvoj (alkalna, glinena, kisela, peskovita).

Sledeći put kad sretnete ovu „ledenu lepoticu“ imajte na umu činjenicu da ona dolazi iz daleke prošlosti i da nije

tek tako prevalila milione godina, već da joj je za tu istrajnost bilo potrebno dosta strpljenja i mudrosti. Ako niste znali i biljke putuju, uče i osećaju i često umeju da nas iznenade svojim osobinama i formama. Bilo bi lepo da za uzvrat mi iznenadimo njih sa malo poštovanja i brige jer, na kraju krajeva, ipak su one starosedeoci ove planete i prisutne su na njoj duže nego čovek.

A na planini u jesenjim danima se treba prepustiti i uživati. Disati duboko mirisna isparenja posle kiše, skupljati plodove prirode, upoznati svet pečuraka koje najednom osvajaju šumsku stelju, ne uznemiravati stanovnike divljine već se držati svog puta i plana. Izgubiti se, a zatim pronaći pravi put (do kuće ili do sebe, na vama je da izaberete). I sve to bez straha, zato što priroda i čovek pulsiraju u istom ritmu, samo tu frekvenciju treba prepoznati i prepustiti se.

P.S. U nastavku vam ostavljam jedan narodni recept koji možete spremiti od plodova šume, ukoliko ove jeseni boravite u njoj.

Vodnjika

Vodnjika je tradicionalni fermentisani napitak od divljeg voća, vode i meda, poznat i kao voćna turšija. Pravi se u jesen i koristi se tokom zime za jačanje imuniteta, poboljšanje probave i opšte zdravlje. Evo jednostavnog recepta:

Koja su lekovita svojstva vodnjike?

◦Bogata je vitaminom C, antioksidansima i biljnim kiselinama.

◦Koristi sa jačanje imuniteta, rešavanje respiratornih problema, regulisanje probave, lečenje mamurluka.

◦Kako sadrži minimalnu količinu alkohola mogu je piti i deca.

Sastojci za vodnjiku (mera za bure od 25 litara, odnos možete prilagoditi):

◦3–4 kg divljih krušaka (npr. takiša, sarajka, oskoruša),

◦1 kg divljih jabuka,

◦2 čaše šipurka,

◦2 čaše gloginja,

◦2 čaše drenjaka,

◦2 čaše kleke,

◦Nekoliko mušmula i dunja (opciono),

◦15–20 litara izvorske ili filtrirane vode,

◦Po želji: med (1 kašika na 1kg voća) za ubrzanje fermentacije.

Priprema:

◦Voće operite i odstranite peteljke.

◦Stavite ga u čisto bure (može i staklena kaca).

◦Sipajte vodu do vrha, tako da voće bude potpuno potopljeno.

◦Pokrijte gazom ili laganim poklopcem koji omogućava cirkulaciju vazduha.

◦Ostavite da fermentiše 25–40 dana na hladnom mestu.

◦Kada dobije blago kiselkast ukus, možete je procediti i konzumirati.

◦Pravilo je da koliko vodnjike uzmeš iz posude, toliko vode dodaš i onda može da traje cele zime.

◦Po želji zasladite medom prilikom konzumiranja.

Intervju:

@teodora_kovrlija Fotografije: Privatna arhiva

Teodora Kovrlija

ZABORAV JE NEPRIJATELJ ISTINE

Ovog meseca učestalo pričamo o svim lepim stvarima koje nas raduju, dobrim delom i kako bismo se i samomotivisali za pronalaženje lepog u sveopštem, globalnom haosu. Ipak, jedna dobra vest stigla je u momentu dokumentovanja ovog razgovora, nakon dve godine, primirje u Gazi je stupilo na snagu, a palestinski narod u pojasu Gaze nakon svih pretrpljenih užasa rata, genocida, gladi i potpune dehumanizacije napokon malo lakše diše. U gostima nam je Maja Radivojević, umetnica, prevoditeljka, preduzetnica i aktivistkinja koja je u pro-

teklom periodu organizovala i prikupljala pomoć za ljude u Palestini planirajući različite akcije. U susret izložbi koju namerava da organizuje i objavi knjige poezije na kojoj radi, razgovarale smo o kulturi i umetnosti naroda Palestine, o porodicama sa kojima je svakodnevno u kontaktu, načinima kako možemo pomoći kao i o tome zašto je važno da se aktivno bavimo ovom temom i danas kada je rat zvanično zaustavljen, jer kako kaže, zaborav ih je i doveo u ovu poziciju a zaborav je neprijatelj istine.

Za početak, hajde da napravimo širi osvrt kojim ćemo čitaoce upoznati sa tvojim profesionalnim usmerenjem, angažmanima, i bjuti brendom prirodne kozmetike koji vodiš, a onda da se fokusiramo na aktuelnu temu, tvoj aktivistički angažman.

Uvek mi je teško da sumiram sebe u nekoliko rečenica, ali moj identitet je svakako skup svega dosadašnjeg i onog budućeg što će se rascvetati iz ovog trenutka. Ja sam Maja, završila sam svetsku književnost, koja mi je donela celoživotni duhovni kapital, tu sam završila i master studije i bavila se Tomasom Manom i upisala doktorske. Teza, doduše, stoji. Književnost i filozofija su me zauvek odredile. Pisanje je, svakako, moj modus operandi otkad znam za sebe, tako da sam pisala za različite medije, a onda počela da se bavim prevođenjem i postala član UKPS, prevela sam pedesetak knjiga (nažalost, često loših; ja da se pitam, prevodila bih dominantno poeziju, što sada i radim). Sasvim slučajno, iz prirodnog dijaloga s prirodom, došlo je i do brenda prirodne kozmetike: Hygge, koji sada čvrstim leđima podupiru četiri žene. U toj priči spajam prirodu, etiku, pisanje, vizuel-

no, skandinavsku smirenost i daje mi prostora za buduće projekte koji bi se dublje vezali za moje biće.

Spoljna sam saradnica u televizijskim medijima i ponosna sam scenaristkinja serijala Lektizer koji na humorističan, montipajtonovski način obrađuje klasična dela iz opusa za srednju školu, u nadi da ćemo približiti pravu književnost najzahtevnijoj ciljnoj grupi. Taj projekat sam radila s koleginicom, koja je autorka, Višnjom Pečenčić. Pored toga, pišem tekstove za muziku, a najviše sarađujem s prijateljem - Markom Louisom. Svi vidovi vizuelne umetnosti su mi, takođe, tu negde, na levoj hemisferi grudi, tako da u poslednje vreme stvaram i na tom polju. Neprestano pišem esejističko-kritičke tekstove, poeziju ređe, a po glavi redovno.

Budući da je sve u meni duboko humanistički i aktivistički tetovirano, Gaza je bila prirodni poziv, desio se slučajno, kao iznebuha, a onda je ostao zauvek uz mene i verujem da nikada više neću biti ista, sada su se sve te umetnosti zavrtele oko Palestine i, ključno, njenog glavnog pulsa: ljudi.

Jedna od prvih javnih inicijativa koje si pokrenula je otvaranje Instagram

stranice Umesto razglednice Palestina. Ispričaj nam kako si došla u posed radova devojčice Jane, od kojih su nastale prve razglednice i kakva je priča iza ove inicijative?

Kontakt sa porodicama iz Gaze došao je čudnim, odnosno više ne tako čudnim, putevima algoritma. Kako mi se pogled zadržavao tamo gde je jedino bilo smisla da se zadržava, da više nijedan moralni kompas nije dopuštao da pomerim prst nagore kad naiđe dete

u komadima, sve više sam pripadala toj strani Interneta. Te porodice, kada vide da se neko zadrži nekoliko sekundi duže nad sadržajem vezanim za Palestinu, kucaju vam na digitalna vrata u nadi da će se iza njih naći čovek. Mene je našlo dosta porodica. Bila sam čovek koliko sam umela. Jedna od porodica bila je porodica Alnabulsia, a Heba, mlada devojka s dušom velikom kao

Tihi okean, bori se za svoju porodicu svakodnevno dve godine. Njih je devetoro, da bi preživeli dan potrebno im je oko 300 dolara. Preživeli - skromno obedovali u šatoru bez struje. Njena sestra Jana crta Gazu, crta nadu, crta strahove. Tako mi je palo na pamet da pretvorim njene crteže u razglednice iz

Gaze, da to prodajem na jednom protestu i tako je nastala stranica, ad hoc, bez biznis plana i strategije, kao produžetak moje želje da dam što više jer su individualni kapaciteti ograničeni.

Paralelno sa ovom inicijativom, u saradnji sa Jelenom, devojkom koja pravi nakit, nastale su ogrlice Niz za Gazu,

čija prodaja je i simboličan način da se finansijski pomogne nekoliko po-

rodica s kojima si u kontaktu. Ispričaj nam malo više o vašoj saradnji i ovim ogrlicama.

Nakon toliko vremena samostalne borbe, ovo je možda prvi put da je neko samostalno došao i viknuo: Hoću da pomognem, moram da pomognem. Jeleni sam tražila da mi naniže na ogrlicu Gazu. Te boje koje će zauvek sada biti Palestina. Ona mi je napravila ogrlicu, ja sam joj ispričala sve što sam mogla, logorejično, u sat vremena. Zvala me je i rekla da pravimo ogrlicu za moje porodice. Zovem ih svojima jer to sada jesu. Ovo je, ujedno, i prvi put da sam uspela da skupim značajniju sumu novca, koju sam raspodelila na nekoliko porodica. U međuvremenu su se javile i sestre Berkesel iz Zrenjanina i ponudile da urade priveske. Ovo možda postane lančana reakcija filantropije. Nadam se da hoće. Ako ne, ja ću nastaviti sve što mogu. Uvek spomenem da sam u Rimu stala ispred Koloseuma da prodajem crteže koje sam crtala za njih.

U planu je i jedna izložba koja će nam pokazati radove troje umetnika iz Gaze. Kako napreduju pripreme, da li u ovom projektu još neko učestvuje, kada i gde se očekuje postavka?

Grupa neformalna Za Slobodnu Palestinu učestvuje u organizaciji, a pomoć ću imati i od poslastičarnice Pelivan, dok se sama postavka očekuje u novembru. Predstaviću radove troje umetnika: Nade Rajab, Ahmeda, koji se bavi i terapeutskim crtanjem za decu u Gazi i Aye Shaqualean. Njihovi radovi su vizuelni vapaj, umetnost kao večni znak otpora jer i u ratu se peva. Palestina vrvi talentovanim ljudima, ja želim da budem ta spona koja će preneti, kao niz reku, beskrajnu umetnost kojom komuniciraju svoju celoživotnu borbu, patnju, ali i slavu životu. Izložba će biti i prodajnog karaktera, moći će da se kupe printovi, razglednice, a sve donacije ići će tim mladim ljudima.

Ahmed je veliki umetnik, trenutno njegovi radovi putuju karavanom kroz

Evropu, a kod nas dolaze ovako skromnije, ali ipak sigurno. Aja i Nada su mlade umetnice, talentovane, već duboko određene stvarnošću. Dođite!

Jedna od lepih i plemenitih stvari na kojima radiš je priprema i prevođenje pesama uz želju da objaviš trojezičnu zbirku poezije. Imajući u vidu da ne govoriš arapski, kako ovaj proces izgleda?

Tako je. Pripremam nešto što bih volela da bude kapitalna zbirka koja peva sadašnju i nekadašnju Gazu. Jezik, kako bi Hajdeger rekao, kao kuća bića - od velikog je značaja za palestinsku kulturu, a tek otkrivši sitan vez njihovog jezičkog izraza, shvatila sam koliko sam ja lišena time što ništa nisam znala o njihovoj poeziji, o tome kakva je to poezija koja obitava u takvim dušama. Uz poeziju bi išla i građa koju prikupljam mesecima, različiti isečci s društvenih mreža, sve ono što nestaje u nekim digitalnim oblacima, ja pohranjujem da se ne zaboravi, jer zaborav je neprijatelj istine.

Prevodim dela pesnika koji su pisali na engleskom, međutim, kako sam upoznala mnoge divne ljude, pokušaću da sarađujem i sa onima koji pišu samo na arapskom, a iz Gaze mi stiže pomoć. Kolektivno sećanje pohranjuje se ponavljanjem i prenošenjem, ali ovo ne treba da bude stvar nacionalnog već

opšteg, kolektivno ljudskog. Treba svi do iznemoglosti da govorimo o tome jer svedoci smo živi, moramo do groba da govorimo o jednom divnom narodu koji je stradao dok je molio za brašno.

Pored toga, aktivno radim na projektu, pišem Crnu knjigu, svako zabeleženo ime osobe koja je poginula, ubijena, nastradala čime simbolično odajem počast ljudima koji nisu brojevi. Kada pišem rukom, te sekunde pisanja su moja posveta njima kojima nisam mogla da pomognem ni time da ih pitam kako su. Jedna sveska će mi, nažalost, biti nedovoljna, ali želim da simbolično provedem makar nekoliko sekundi nad svakim imenom, porodicom, detetom, bebom.

Studirala si književnost, ali si kroz studije na beogradskom univerzitetu imala priliku da se susretneš sa „orijentalnom književnošću“ samo kroz jedan predmet i to veoma šturo, kako si mi rekla. Da li je takva, ograničena izloženost između ostalog i palestinskoj književnosti razlog zašto toliko malo znamo o njihovoj kulturi, a onda i šire gledano desenzibilnosti za probleme ljudi koji žive na ovom području, kako pre ovog

rata tako i danas, kad svet svedoči genocidu uživo?

Da, iako tvrdim da su moje studije bile među najlepšima, i dalje je dominantan kanon zapadne književnosti. Radila se tu postkolonijalna kritika, malo priče o orijentalizmu, poneki autor ali to je to. Što kažu Englezi: bare minimum . Velika je šteta što je kolonijalistički kanonski pristup i na jednoj od, bar nekada, duhovno najširih katedri. Duboko smo lišeni lepota i mogućnosti prenošenja zbog toga. Sada se možda nešto promenilo, ali budući da nam je stanje u prosveti upitno, ne verujem da im je sređivanje kanona sada prioritet.

S tim na umu, šta je po tvom mišljenju razlog za relativno blage reakcije naše javnosti i odsustvo interesovanja za temu, posebno ako imamo na umu da se svetska javnost aktivno uključila u masovnim protestima protiv izraelske agresije?

Ovo je kompleksno pitanje koje od mene zahteva mnogo širi pro-

Zabeleške iz Gaze

stor, ali sumirala bih ovako: protesti koji su se kod nas desili (i koji se dešavaju) izvestan su presedan, a imajući to u vidu, zagledanost u svoje dvorište i ličnu pravednu borbu suzila je malo zenice za prostor gde treba da su najšire.

Ovo se, naravno, ne tiče ekskluzivno Gaze, tu je i Sudan, tu je mnogo patnji. Sama sam kriva za to. Takođe, sigurna sam da je prisutan i taj pritajeni verski strah, strah istorije, nesigurnost u ispravno.

Neispravno je, naravno, govoriti o nesigurnostima kada je u pitanju genocid. Ovo prevazilazi nacije, religije, lične borbe; ovo je kolektivni krah, Gaza je trenutno ogledalo koje vas ruži ili prikazuje istinito - samo te dve strane. Uprkos svim razlozima zbog kojih je do ovoga istorijski došlo, genocid je kriza humaniteta, naročito u kontekstu rapidnog vremena protoka informacija kada gledamo rat uživo i postajemo desenzitivisani, kao da je to neko drugi.

Sama činjenica da čekamo verifikaciju drugog da bismo izrazili empatiju prema nečemu što bi, a prirori, bez ikakve relativizacije, trebalo da bude glasni vapaj, govori o tome da smo dostigli tač-

ku kada nam je potrebno zeleno svetlo da glasno viknemo genocid.

Problem koji se najčešće spominje: ne mogu da gledam te slike, ne mogu stalno te užase, moram malo da se zaštitim, neću da gledam smrt svaki dan, znaš koliko ima takvih stvari u životu, uvek je bilo nečega direktna su podrška genocidu, zato što neobraćanje pažnje zarad vlastite ugodnosti u prijatnom i zabavnom algoritmu smotanih pandi govori o apsolutno privilegovanoj poziciji osobe koja ima mogućnost, ne pravo, mogućnost izbora, pri tom, taj izbor jeste dualističan, ali i jedna i druga opcija imaju minimalan postotak trpljenja u odnosu na ono što je tema.

Holokaust je rekao da se zlo rađa u tišini većine. Kaže se da je oko 0.3 posto ljudi govorilo protiv genocida. I Gaza je pokazatelj da ništa nismo naučili. Nikad više sintagma nikad više neće imati nikakvu snagu, ne posle ovakvog poraza svake duhovnosti.

Džudit Batler priznaje ranjivost kao univerzalni uslov ljudskog postojanja, ali samo određene ranjive žrtve su priznate kao gubitak vredan žaljenja. Postoji

dakle nekakva hijerarhija žaljenja nepoznatog a u direktnom je odnosu sa klasom, rasom, neznanjem. Moralna dužnost je i samo žaliti, a moralni imperativ delati u okvirima mogućeg.

Gaza postaje primer: kada su životi Palestinaca sistemski zapostavljeni ili politizovani, oni postaju „nevidljivi” za svest kao moralne subjekte. Ćutanjem amplifikujemo dehumanizovani položaj Palestinaca koji traje već decenijama, a često je pitanje klase, čak ne nužno ni rase. Gaza otkriva sve. Nebo kao ogromno ogledalo sveta.

Ako govorimo o agresiji, mislim da je ovde važno da se dotaknemo i agresije koja je usmerena prema Jevrejima i veoma je eskalirala u proteklom periodu. U tom smislu, važno je napraviti razliku i poslati poruku da nema opravdanja za napade i maltretiranje običnih građana, već fokus treba staviti na agresora, izraelski režim koji čini agresiju i genocid. Koliko je iz tvoje perspektive teško i komplikovano pozivati ljude na toleranciju i mir, kada su emocije ovako uzavrele?

Ukoliko detaljno obratimo pažnju na trenutno stanje u Izraelu, slušajući, čitajući i prateći komentatore, politikologe, istoričare i hroničare pitanja Palestine, žao mi je što moram da kažem da je indoktrinacija dovela do toga da veliki deo stanovništva ovo želi i podržava; dakle ne samo vladajuće elite i režimi koji podržavaju već i, da kažemo, plebs. Koliko su krivi, kako su krivi, o tome će se tek saznavati i pisati. Kada vidite mlade ljude koji kažu da je u redu da beba bude podeljena na dva bombom jer ta će

beba biti veliki Palestinac, onda je cela stvar duboko bolesna i trenutno prevazilazi priču o samo vlasti, koja je, naravno, a priori indoktrinirala takav narativ. Ono što treba shvatiti jeste da anti-semitizam i anti-cionizam nisu isto. Mržnja prema Jevrejima nema veze s mržnjom prema agresoru koji čini genocid, koji sam pravi holokaust i koncentracioni logor u Gazi. Antisemitizam je nešto drugo i nikako se ne negira time što se oštro (koliko jezik dopire) osuđuje sadistički oblik genocida. Kao što ne sme i ne treba da postoji antisemitizam ne sme ni da postoji ovaj genocid; a ironija je svima očita ko nad kim čini genocid, onaj nad kim je već bio počinjen.

Da nije u pitanju tragedija epskih razmera, moglo bi se nazvati burleskom.

Dok vodimo ovaj razgovor, u fokusu javnosti je flotila koja je pokušala da dopremi humanitarnu pomoć u Gazu. Misliš li da izveštavanje koje je fokusi-

rano isključivo na ovu temu posredno skreće pažnju sa ljudi kojima je akutno potrebna pomoć?

ja. Ognjen je zaslužio svako napisano slovce, ali istina je da se kod nas nedovoljno piše, govori, a da ne kažem da je odavno trebalo da se urla. Bila sam u Italiji, videla sam kako izgleda bunt.

Spomenula si mi da si u konstantnom kontaktu sa nekoliko porodica koje

žive u Gazi. Ispričaj nam kako izgleda dnevno funkcionisanje u takvim, nehumanim uslovima života?

Ja ne znam kako da sažmem to tako ukratko. Referisala bih se na Tolstoja i priču o nesrećnim porodicama. U kontaktu sam sa sedam, osam porodica stalno, a sa nekima od njih svaki dan, više puta dnevno, kroz pozive, poruke, video pozive, fotografije. Dokumentujem glavom i dušom njihove svakodnevice. Ne mogu da pretvorim u jednu univerzalnu priču jer svaka od tih porodica ima jedinstvenu borbu, jedinstvene ljude. Opet bih upala u zamku dehumanizacije pretvarajući ih u apstraktno. Ali reći ću ovako otprilike: bude se u šatorima, trošnim zgradama, na ulici, u garaži…

Ognjenu sam se odmah javila, čim sam videla jednog našeg saborca. Rekla sam mu: da sam znala da ideš, pošla bih i

Neki imaju ostatke da jedu, neki moraju da odu da traže hranu, neki odlaze na mesta gde se deli pomoć pa se ne vrate odatle satima, porodica trne da li

su preživeli. Vrate se, nekad bez brašna, ali živi. Svaki dan mole za donacije da bi to isto brašno kupili. Nekad naprave kolač. Telefone moraju da pune na mestima gde je to još moguće. Kuvaju na drva, neki na plastiku pa se guše. Jedno vreme su pili vodu i so, ratne elektrolite. Mnogi i dalje uče. Studiraju pod ruševinama, crtaju sakriveni od jakog sunca u šatoru. Svakodnevno se bore sa potencijalnim infekcijama, bolovima. Neki nemaju neki deo tela. Žive i dalje, i dalje nas mole za donacije. Neprestano se zahvaljuju, za sto dinara, za deset dinara. Zajedno jedu ako su svi na okupu živi, jedu i bez onih koji nisu tu, a s njima su zauvek. Svaki dan slušaju artiljeriju, letelice, bombe, udare. Nekim danima ih metak zamalo promaši. Nekad vide komšiju, na svoj rođendan, prepolovljenog. Nekad pojedu jabuku prvi put posle godinu dana. Razgovaraju sa mnom, treba im neko da ih čuje. Jednom mi je jedna mlada majka pisala, ja sam bila očajna jer nisam mogla više da pomognem nikome novcem, ona je rekla: treba mi prijatelj, neko ko će, ako budemo ubijeni, da nas se seti da smo postojali. Od dece prave ratne influensere, za šta smo isključivo mi vinovnici. U vreme tržišta pažnje, ti jadni ljudi su primorani

da budu influenseri, da uče jezik kolonizatora i da nam se dodvore prikazujući svoje priče (nažalost, traži se što teža) ne bismo li ih makar pogledali, a tek onda načinili krupniji korak ka njima.

Kad smo razgovarale o načinima prikupljanja pomoći, objasnila si mi kako novac zapravo ulazi u zemlju i na koji način obični ljudi mogu doći do njega.

Pa hajde da ukratko objasnimo ljudima kako mogu pomoći i kako sve funkcioniše?

Ovo je pitanje koje mnoge verovatno i dalje buni, ne samo kod nas. Postoji, u suštini, mali broj načina za finansijsku pomoć, ali to što postoji funkcioniše i sama otežanost priliva je njihova muka, ne naša.

Postoji niz organizacija (što na terenu, što van) koje operišu u Gazi i za Gazu.

Međutim, ono što mogu da kažem iz iskustva i razgovora s ljudima iz Gaze, njima trenutno najviše znači novac koji pristiže direktno do njih (iako je direktno ovde samo uslovna reč). Organizacije su često fokusirane na širi aspekt: hranu, škole, lekove, pomoć bolnicama, solidarnim kuhinjama i slično. Takva

pomoć je, naravno, beskrajno značajna, ali u arhitekturi svega, za pojedinačne porodice, koje su često mnogobrojne, ume da bude i te kako nedovoljna.

Većina ljudi ima svoje naloge na gofundme, chuffed, paypal nalozima. Te naloge im uglavnom otvara neko sa Zapada jer oni ne mogu, a onda se taj novac prebacuje njima. Put novca koji stiže fizički u ruke (to je jedini mogući način plaćanja) hod je po oštrom trnju.

Kada dođe do računa, oni doslovno moraju da idu, što se kaže, kod čoveka, taj čovek ima manji monopol nad novcem, prebacuje novac, zatim drugi čovek daje fizički novac (uglavnom uzimaju do 50% provizije), taj novac je često uprljan, iscepan jer nijedan priliv u Gazu ne stiže i cirkuliše jedan isti fizički novac. Odlaze do improvizovanih štandova da im treći čovek sredi novac uz boje, vodene i slično. Kupe namirnice, daju taj novac i tako ukrug.

Ipak, njima novac nije potreban samo za hranu. Oni moraju da plate zubara, knjigu, novi lek. Život se odvija uprkos svemu.

S obzirom na to da je zvanično objav-

ljen prestanak vatre, kakva je situacija sada u Gazi, kako su porodice s kojima si u kontaktu, da li je malo lakše?

Bilo je veoma napeto do trenutka objavljivanja prestanka vatre; odnosno napeto je i sada, ali malo se prodisalo. Izrael, naravno, neprestano krši postignuti dogovor, ali sada su pojedinačni životi (nažalost!) postali već skoro pa ništa, te deluje kao da sada Gaza može da živi.

nikada nije sasvim živela, u smislu disala i pulsirala da se nije povremeno gušila. Ovo je trenutno najveće gušenje i sada treba imati dovoljno potpore za nekakav povratak: fizički, emocionalni, finansijski, duhovni, prostorni.

Daleko je, mnogo je daleko od toga. Kao i dosad, prethodnih decenija, Gaza

Jedan pesnik je govorio da je gubljenje grada za njega kao slepilo. Za njih je prestalo akutno svakodnevno ubijanje, svakodnevne bombe, svakodnevno sistematsko izgladnjivanje, masakri u velikom obimu, teški zvukovi aviona, letelica, mitraljeza. Hrana se pomalo vraća u grad. Heba mi je poslala poruku da je

spavala prvi put pet sati nakon dve godine, pet sati bez zvukova. Zasad toliko. Za svakodnevnom devastacijom ostaje brisani prostor, bez domova, gomile ljudi koji hodaju kao zombiji, mnogi i dalje gladni, bez ikakvih primanja, bez članova porodice, dece, roditelja, uz svakodnevno strahovanje za preživljavanje. Zato, za njih je sada malo smirenije, ali za nas ne treba da bude. Mi treba da nastavimo da amplifikujemo njihove glasove, jer upravo su problemi zaborava i dehumanizacije doveli do toga da listamo i prelazimo preko slika i snimaka.

Šta možemo da nastavmo da radimo?

Da delimo sadržaj, pratimo porodice (jednu izaberite, eto tako), doniramo njima, doniramo organizacijama za koje mislimo da ima smisla, pratimo doma-

će akcije, stranica Za slobodnu Palestinu objavljuje važne akcije, da bojkotujemo kompanije koje podržavaju i finansiraju Izrael, da pišemo zvaničnicima, redovno i pratimo stanje kod nas jer naša država ulazi u sve bliže bilateralne odnose s Izraelom dok svet postepeno napušta iste. Da ih ne zaboravimo, da čitamo književnost, poeziju, upoznajemo te ljude. Verujte mi, meni je žao mene što sam bila lišena njih.

Tekst i fotografije: Nevena Pajić @pajicnevena

U smiraj letnjeg popodneva nakon dana

žege, stiglo je olujno predvečerje osve-

ženo pljuskom, koji je u plesu sa prohladnim vetrom, podigao nivo vlage, isparenja i svih onih sitnih, nevidljivih

čestica čađi i gareža u vazduhu, koji se poput magneta sjedinjuju sa vlažnom i lepljivom kožom. Visoka i glomazna, gvozdena, dvostrana vrata su se otvorila i pružila nam sklonište od letnjeg pljuska, dočekavši nas na spratu sa pričom koja se sa ulica preselila među zidove. Ulice prekrivene crnim mastilom, đubretom i dugama, zamenili su topli, narandžasti zidovi koji daruju toplinu sunca u inkubatoru. Tople boje zidova i još topliji pogledi umetnice i prisutnih, nisu mogli da prekriju senku koju krije dvosobna prostorija izložbe, smeštena na vijugavim stepenicama, dok tako ogoljeno, poput rendgena pokazuje realnost, lice kojeg smo do pre samo nekoliko minuta bili deo.

Koračajući obazrivo, dopuštajući da me prožme svaki detalj, osećam se kao Alisa koja je

upala u otvor kanalizacije, ali umesto divnih i druželjubivih nindža kornjača, videla sam ogledalo nas samih, jer su kornjače davno izumrle.

Ustajao vazduh koji je oluja prenela unutar zidina pritiska grudi, dok zvuk koji dopire sa platna razara, ruši, gazi, lomi, a pogled se zaustavlja na figuri policajca koji čuva posed koji posmatramo, kamere su u uglovima i snimaju. Ograda pored treperi i svetluca, i u povremenim, kratkotrajnim odblescima ispušta zaglušujući zvuk, od koga se streseš, ali te uprkos njemu izgled zelene oaze usred ništavila privlači poput magneta. Isprekidano svetlucanje struje i prostor oivičen žicom koja je predstavljena zelenim darovima i nadom koja se nakon prinosa i rodne godine, umnogostručuje remeti pustoš i samotnost prostorije. Prenoseći u drugi, stvarni svet, onaj u kojem živimo izvan galerijskog prostora, izvan Instagrama i društvenih mreža, u sliku bez tona, bez boja, bez topline, bez empatije. Sliku

u kojoj je sve jednolično, olovno, umrtvljeno, bez reakcije, bez akcije, osim akcije otuđenosti i sebičluka, okretanja glave, leđa i slaganja ramenima. I bacanja, nagomilavanja, konzumiranja, uživanja, preterivanja. To smo usavršili. Daj sve sada meni, odmah i u neograničenim količinama, iako mi zapravo i ne treba, iako imam dovoljno, iako imam dve ruke kojima mogu da posadim, napravim, razvijem. Jednu da se hranim, a drugoj da pružim i podelim. Jednom da se uhvatim i pridržim, a drugoj da pomognem, ali ja bih da mi obe ruke bude besposlene ili na telefonu, da poručujem i naručujem, skrolujem dalje.

Izolovana, ograđena plodna kocka, žitnica koja predstavlja izvor hrane danas je usahla, iščezla. Uskraćena i otrgnuta, ona kojoj milioni ljudi i dece nemaju pristup, a kojima je to san. San da se napravi hleb i da se porodica okupi oko stola, san da stomak ne krči i da se ne legne gladno, da prestane svakodnevna borba za svako parče hleba.

Dok posmatram tu kocku, koja je centralni deo izložbe, osećaj teskobe je pojačan interaktivnošću instalacije i celokupne izložbe, jer šetajući se i osluškujući prostorom se mešaju zvukovi vetra, rušenja, pucketanja, kao da se

nalazimo u paralelnoj realnosti, izme-

đu mikrosvetova koje razdvajaju samo vrata. Sve okolo izgleda poput slojeva zemlje koja nema raznovrsnost i boje, živi svet, već samo jedno lice, crnicu, garež i pepeo. Nestala je raznolikost, ostali su samo krateri, pustoš, brda deponija, bez muzike, osim brujanja motora koji donosi i gomila nove zalihe, čineći da se brda i kule šire, stapajući se sa preostalim parkovima, osiroma-

šenim i proređenim stablima drveća. Tužni prizori u kojima je cvrkut zanemeo, uginuo od smrada u kojima sada obitavaju prostranstva plastike, ambalaže, nagomilanog i rasutog otpada koji nas okružuje i tera u ćošak, jer gde god da se okrenemo i pogledamo, ono izbija i pojavljuje se iz poda, zidova, svuda je oko nas, zagađuje vazduh gušeći nas. Čak i kada ga pokupimo i bacimo u kantu, ono će da izmili iz svake rupe,

ćoška, iz ugla - jer je neuništivo, poput bubašvabe. Dok su ambalaže cigareta, pasti za zube, bezlične i sive, u različitim redosledima i oblicima spušteni na platno plastike, bezličnost sivila i prljavštine, upotpunjena je prigušenim svetlom čija tama zlokobno deluje, čineći strah opipljivim, a puls ubrzanim. Dok glava prebira milion pitanja - Kako očistiti, kako pomoći, kako nahraniti, kako gajiti, kako smanjiti, kako, kako, kako?slike proleću kao brzi vozovi koji idu 600 km/h, dok se ispod nogu čuje gužvanje plastičnih flaša uz zvuk bodljikave, strujne ograde, kao znak da je mesto ljudima zabranjeno, da je i sam prilaz blizu opasan po život.

Agonija se nastavlja, jer iza svakog ćoška pipci tog otpada i zagađenja vire, protežu se poput hobotnice koja uživa u obilju haosa, u pozadini na repeat

ide kratak video snimak, animacija koja govori o novonastaloj (r)evoluciji predstavljajući novi, sramni, ali realistični poredak životinja koje su se izborile u toj prljavštini kriminala, bezvlašća i korupcije, i prikazujući njihovu utabanu stazu smetlišta i dalji razvoj vladavine. Novu evoluciju predvode najizdržljivije štetočine koje su preživele moderni Černobilj noseći oklope i maske bubašvaba, pacova i divljih svinja, poređani od najmanjih do najvećih na društveno-političkoj lestvici beskičmenjaka.

Drugi deo izložbe predstavlja nagoveštaj smiraja oluje, smene straže i dolazećih promena, jer je bodljikava žica nestala i pruža se otvoren pogled na plodnu zemlju, pšenicu i seme. Simbol surovosti je promenio lice, neočekivano se preobrativši u strano biće,

otuđeno, nama (ljudskoj) vrsti daleko. Smrad otpada koji je zapuhnuo i zaposeo celu planetu u svom vrtlogu i mahnitom vihoru rađa novi život, dajući nadu da je društveni poredak pro-

menljiva kategorija, i da smo mi ti koji donosimo odluke. Mi smo ti koji svojim mislima, željama, osećanjima menjamo svest i uklanjamo bodljikave žice i ograde. Svojom empatijom, humanošću, snagom volje i trudom u odupiranja kapitalizmu, konzumerizmu, gramzivosti, prisvajanju i otupljenosti koja je zavladala. Ipak, svedoci smo da se čine naizgled nemoguće stvari, jer ljudska dobrota, milosrđe, istrajnost i domišljatost čine da hrana dođe i do izolovanih geografskih područja, jer su

ljudi ujedinjeni u dobroti i vođeni istim, jednim ciljem, uz pomoć aviona, vodenih struja, programa zaštite, volontera, donacija, učinili da represija i okupacija olabave svoje prljave kandže i pipke koje su pustili svuda. To je predstavljeno delom i kroz Janin drugi segment izložbe, semenom koje je posuto u nekada ograđenom, a sada otvorenom prostoru, žitnici, najavljujući promenu, prosperitet, sa porukom da ujedinjeni, radom, brigom o zemlji uz solidarnost imamo snagu da popravimo, prome -

nimo, očistimo, zasadimo. Da delamo. Da umesto oduzimanja i prisvajanja zemlje, minerala, vodenih resursa, možemo da učinimo da isti prirodni resursi opet budu deljivi, da budu na upotrebu i obradu svih ruku, za svačiji stomak i tanjir = idealna razmera kocke. Zemlja je plodna, ona rađa i daje. Stoga da nam perspektiva ograde i zagrađivanja bude primer od čega se treba čuvati, kao i za eksperimentalno proučavanje gde možemo da nastanimo jestive kulture koje hrane nacije, a ne zabrane i otimanja, ugrožavanja, naravno bez strujne žice i kamera. I da svako od nas gaji, kako bi umnožavao i delio sa područjima čiji geografski i klimatski uslovi daruju druge sirovine, a onda svoje plodove razmenjivali.

Nesvakidašnji osećaj je bio koračati kroz jednu takvu interaktivnu izložbu, jer svaki predmet, zvuk, korak je intenzivan, direktan, otrežnjujući i opipljiv. Uostalom, kao i svi pređašnji Janini radovi koji su nastajali tokom godina.

Kroz intervju sa umetnicom koji sledi, saznaćete više o tome kako je došla na ideju za ovu izložbu, kojim temama se aktivno bavi i kojim stazama ona šeta da bi ih raščistila i posejala seme nade za zeleniji svet za sve nas.

Ljubav i empatija su jedini odgovor na naše ekološke i društvene probleme

Jana Stojaković

Intervju: Nevena Pajić

@pajicnevena

Fotografije: privatna arhiva

Odakle je potekla ideja za naslov izložbe „Transformacija Anahate?

Anahata je u tradiciji hinduizma i joge srčana čakra. Simbol je ljubavi, saosećanja, strpljenja, unutrašnjeg mira ali takođe označava i promenu. Ona je spona između materijalnog i duhovnog a transformacija u domenu empatije ljudske vrste je suština ove izložbe.

Projekat predstavlja kritički osvrt na ekološke i socijalne probleme savremenog društva. Može se povezati sa borbama za teritorije i resurse u prilog čemu svedoče i trenutni ratovi poput onih u Ukrajini i Gazi, ali takođe može da označava svet, ne tako daleke budućnosti kada posledice klimatskih promena postanu drastičnije. U oba slučaja kao tema se nameće glad, koja može biti i konsekvenca socijalne nejednakosti, što je takođe bitna tema u mom radu.

U ovom projektu, kao i na dva serijala slika, predstavljala sam ljude koji su genetički modifikovani i spojeni sa određenim

životinjama tako da formiraju tri različite socijalne klase. Na taj način je ukinuta mobilnost među društvenim slojevima a pozicija elite zauvek obezbeđena.

Ovaj projekat jeste težak i mračan u prvom delu postavke, ali nije distopijski u svom nastavku koji ostavlja nadu za čovečanstvo. Ja duboko verujem da su ljubav i empatija jedini odgovor na naše ekološke i društvene probleme koji trenutno deluju sve teže rešivi.

Pomenuta izložba je nastavak rada Vrt

uživanja/Prokleta avlija koja je predstavljena 2023. godine, a koja je u UK

Parobrod doživela dalji razvoj, i koja svojim delovima i animacijom „drma kao strujni udar“. Da li nam je to potrebno, surova i sirova istina, da bismo se pokrenuli iz stanja melanholije i otupljenosti?

„Vrt uživanja ili prokleta avlija“ je imao „vrt“ sa pšenicom okružen otpadom ali se taj „vrt“ proširio na sadnice kukuruza, pšenice i soje kao simbole tri kontinenta/sile Amerike, Evrope i Azi-

je. Okružena električnom ogradom, bodljikavom žicom, sa nadzornom kamerom i animacijom naoružanog policajca-pacova koji čuva tuđe resurse zaštićena zona je opkoljena gomilom otpada koji simboliše neplodnu i zagađenu zemlju. Aludirajući na hiper-proizvodnju i potrošnju koje direktno utiču na stanje planete i gde otpad poprima neverovatne razmere rastući kao živi organizam. Otpadni materijal i na ovoj izložbi dobija organski karakter.

Animacija „Opstanak“ simbolično govori o surovim odnosima između društvenih klasa dok ekološki problemi ostaju zajednički imenitelj. Taj prvi deo izložbe predstavlja postavku problema. Mislim da nam jeste potrebno da se trgnemo i da sagledamo realnu sliku, ali nažalost, ne mislim ni da je to dovoljno. Mi ljudi nismo u stanju da se odreknemo „lagodnog“ načina života i svih naših civilizacijskih tekovina koje vrlo brzo nakon napuštanja fabričke trake završe kao otpad. Ako se stvari hitno ne budu promenile, ako se naša empatija ne bude podigla na vanzemaljski nivo, kao što je to prikazano na izložbi u formi vanzemaljca koji je zamenio policajca-čuvara i koji drži mudru (položaj prstiju u

jogi i hinduizmu, ali se pojavljuje i na predstavama Hrista) empatije i razumevanja sebe i drugog, klimatska kataklizma je skoro sigurna. Ali čak i ako se to dogodi, opet postoji neka nada, a to je da ćemo možda, tek tada, prisiljeni na promenu bitisanja, promeniti i naš odnos prema sebi i svetu i kreirati neku novu, možda mnogo bolju civilizaciju.

Da li je aktuelna izložba nastala kao zbir pređašnjih serijala: Eko-finansijske segregacije, Himeričnog transa i ORGANik?

Eko-finansijska segregacija je serijal koji se takođe bavi okrutnostima klasnih odnosa. Crteži ljudi ukrštenih sa životinjama, kolažirani su otpadom u boji zlata – kod bogatih divljih svinja, bronze - kod pacova i krvave crvene - kod siromašnih bubašvaba koje ne poseduju ništa materijalno osim sopstvenih tela. Himerični trans i ORGANik su serijali slika gde nema podela na tri klase već sam kombinovala „gene“ ljudi sa različitim životinjama i biljkama, ali je i tu društvena kritika sveprisutna.

Na pojedinim slikama se vide huma -

no-animalne himere preko čijih leđa/ grbača rastu biljke. Životinjsko i ljudsko

telo postaju tlo i đubrivo za uzgajanje sve dragocenijih biljaka. Činjenica je da ljudsko delovanje ugrožava prirodu i da je nemilosrdni kapitalistički imperativ ozbiljna pretnja ekosistemu. Međutim, ovaj projekat glavni uzrok problema vidi u društvenim odnosima i klasnim nejednakostima. Resursi planete se sve više smanjuju a kako iz današnje perspektive izgleda, blagodeti prirode će u budućnosti biti dostupne isključivo bogatima.

Radovi Mistične budućnosti, Nove segregacije i Povratak novoj ljudskosti za temu imaju preporod ljudske vrste, ali u kombinaciji sa životinjama i uz pomoć genetskog inženjeringa. Da li je to novo društvo i tračak nade ili jedan od mogućih ishoda ukoliko nastavimo ovom stazom?

U serijalima „Nova segregacija“ i „Povratak novoj ljudskosti“ ljudi se prisilno ukrštaju sa bubašvabama, pacovima i divljim svinjama stvarajući jedno represivno, segregacijsko društvo. Ta

dva projekta zajedno konstruišu priču koja opisuje buduću istoriju ljudske vrste koja postaje postljudska. Kako narativ odmiče, taj svet kasti dobija ogranak gde je hijerarhija srušena, a vrste dodatno pomešane i kreirano je jedno visokotehnološko i ekološki održivo društvo. Kasnije, zbog već neizbežnih klimatskih promena, postljudska vrsta ostaje zamrznuta u kriogenim kapsulama a svest biva prebačena na „oblak“. Transgenično postčovečanstvo koje je izgubilo svoju ljudskost, vraća humani oblik u digitalnoj formi i time ukida

sve razlike koje su ih i dovele do sukoba. Apsorbovani na „oblaku“, postaju njegov sastavni deo, sjedinjeni u miru i ljubavi.

U projektu „Mistična budućnost – mit, mašina, priroda“, ljudi se dobrovoljno ukrštaju sa životinjama da bi se vratili prirodi, dok se drugi deo populacije u potpunosti okreće tehnologiji.

Svi ti narativi su vrsta spekulativne fikcije gde postoji mogućnost da se nešto donekle slično obistini u budućnosti, ali

svakako treba uzeti u obzir da se radovi služe i metaforama i da je mašta ta koja kreira, a ne realna naučno zasnovana predviđanja.

Kombinuješ različite tehnike kada je tvoj umetnički izraz u pitanju, koji je posve unikatan, osvežavajući, avangardan, od olovke na papiru, ulja na platnu, kolaža od otpadnog materijala, instalacija, animacije. Kojom selekcijom si dolazila do najpodobnijeg za određenu temu?

Smatram da umetnik ne treba da se ograničava na jedan medij ukoliko su mu dostupni i drugi vidovi izražavanja, a za kojima ima potrebu. Nekog zadovoljava jedan način iskazivanja kreativnosti i to je sasvim u redu, ali ja volim da eksperimentišem, da konstantno izlazim iz svoje zone komfora, da se suočavam sa novim izazovima i ispitujem granice svoje kreativnosti. Kada radite jednu stvar, vremenom postajete ekspert u tome, razvijate svoj stil, svoju prepoznatljivost, ali velika je verovatnoća da ćete upasti u šablon, da će to postati manir, a to je onda loše. Tržište vrlo često od umetnika zahteva da bude „dosledan“, da se drži onog što je

već kreiralo određeni uspeh, ali posle nekog vremena, to ume da izgubi svežinu i da dosadi. Ja radim onako kako me vuku unutrašnji osećaji, ali i objektivne mogućnosti. Određene teme se mogu lakše ili teže izraziti kroz izvesni medij. Uzmimo fantastiku, na primer, kojom se bavim poslednjih godina. Nju je skoro nemoguće predstaviti u instalaciji ili video radu, ukoliko niste Matthew Barney , pa su vam budžeti ogromni. To je možda i glavni razlog mog vraćanja na slikarstvo kao primarni medij. Belo platno može da podrži i najluđi izmaštani svet i nisu mu potrebne nikakve visoke i skupe tehnologije.

Na vrlo živ, otvoren, uplićući način osećaš sve ono što se decenijama dešava kod nas, ali i u svetu i čiji smo sastavni deo. Stoga, da li su i radovi uvek bili podstaknuti temom koja je tinjala u trenutku nastajanja novih ideja za izložbe? Kao što su „Sadizam u toplom domu“, „Politički korektan napitak slobode“, „Plastična hirurgija i druge beleške vremena?“

Svi radovi u okviru tih projekata su nastajali nezavisno jedni od drugih i u različitim periodima, i nevezano od izložbi

koje su obično dolazile naknadno, kada su projekti već osmišljeni. „Sadizam

u toplom domu“ čini više radova koji se bave tematikom patrijarhata i rod-

nih uloga. „Politički korektan napitak slobode“ je video koji prikazuje samo delić jedne dugačke poeme o vešticama koje hoće da sruše sistem, koja će možda, jednog dana, u celosti biti izvedena. Iako feministička u svojoj osnovi, ona govori o ljudskoj borbi za pravedniji svet. Projekat „Plastična hirurgija i druge beleške vremena“ prethodio je slikama sa genetičkim inženjeringom.

Telesne modifikacije su u mom radu obično okvir za društveno angažovanu kritiku.

Na koji način si izvlačila humoristične naslove i crtice o temama koje izazivaju tektonske poremećaje pri njihovom pomenu, a za koje se društvo uporno, kroz čitavu istoriju trudi da sakrije, ućutka, uguši i zakopa?

Nikad se nisam trudila da budem nešto posebno duhovita, ali ima radova koji zaista jesu humoristični. Pada mi na pamet rad „Apologija turbo folka“, video rad smešten u budućnost kada vanzemaljci iz paralelnog univerzuma pronalaze našu planetu koja je prošla kroz crnu rupu i na njoj više nema

života, već su ostali samo artefakti. Vanzemaljci otkrivaju turbo folk koji se kod njih nije pojavio jer je tok njihove istorije išao malo drugačije i nisu imali rat u Jugoslaviji, pa samim tim ni pojavu tog muzičkog žanra. Nemajući sve informacije, oni dolaze do pogrešnog zaključka da je turbo folk bio vrhunac postmodernističke umetnosti i potpuno su njime oduševljeni.

Govoriš o društveno angažovanim temama sa osvrtom na istoriju, svakodnevnicu, ali i budućnost, pokazujući svakim crtežom, lutkom, animacijom vrednosti za koje se zalažeš i u koje veruješ. Kakve su bile povratne informacije na jedan od takvih performansa, pokretne izložbe „Umetnik“? Da li je došlo do preobražaja tada ili bar sada?

Radovi u okviru projekta „Umetnik“ se bave pozicijom umetnika i umetnosti, pre svega u srpskom društvu. Društvo koje umetnike vidi kao besposličare i gubitnike, koje ne vrednuje umetnički rad, je ono koje ih gura na društvenu marginu, koje ih čini nevidljivim i koje ih, u mnogim slučajevim, primorava da odustanu od bavljenja umetnošću.

Umetnici se vrlo često bave kritikom društva koja remeti sistem i poredak i to je ono što ume da smeta i zbog čega često dobijaju status nepoželjnih. Umetnički rad može da napravi pomak ukoliko dođe do većeg broja ljudi, ali u zemlji koja nema tradiciju posećivanja kulturnih događaja, nažalost, neće doći do kritične mase, ali ja sam zadovoljna ako bar mali krug ljudi koji prate moje izložbe, na neki način „pomerim“ i nateram na promišljanje.

Upravo zbog veće vidljivosti i skretanja pažnje javnosti na probleme kulturnih radnika, izveden je kolaborativni performans „Ovo ne može biti umetnost“. Na četiri lokacije u gradu su bile postavljene krpene lutke veličine ljudi: ispred gradske Skupštine, buntovna pankerka; ispred Ministarstva kulture, lutka Ludak; ispred saborne crkve, Pikaso-satanista i na kraju sve tri lutke u Knez Mihajlovoj ulici. Ove lutke su prosile za umetnost, borile se za veći budžet i bolje uslove u kulturi, i zalagale se za drugačiji tretman umetnosti i umetnika, bez njihovog „satanizovanja“. Verujem da je taj rad ostavio više traga jer se našao na ulici gde ga prolaznici nisu mogli izbeći.

Jedan od niza tvojih radova, nosi naziv „Histerija“, poput istoimenog filma iz 2011. godine u kojem su kao i u tvojim radovima glavnu notu pokreta činile žene, njihove želje, snovi, potrebe. Odakle je proizašla ideja da jedan ciklus nosi taj naziv i bude posvećen izrazito ženi kao subjektu kroz različite društvene uloge?

U periodu kada je nastao taj projekat, dosta sam se bavila ženom i problemima rodnih uloga. Histerija je bila tipično ženska bolest 19. veka a ja sam je uzela kao simbol sputane ženske slobode i seksualnosti. Histerične žene su često gubile vid, sluh ili sposobnost govora. U tom projektu preispitujem poziciju žene 21. veka koja se suočava sa novim izazovima i bori sa jednim novim vidom „histerije“.

Da li je neka od pomenutih tema tokom godina kroz radove bila deo tvog ličnog iskustva, kao što si pomenula da je to u ciklusu „Himerični trans“ i „Nedostižni Kolorado“? I na koji način, kojim redosledom pristupaš građenju takve priče?

Slika „Nedostižni Kolorado“ iz serijala „Himerični trans“ zaista jeste jedna lična i ljubavna priča. Upoznala sam momka, Amerikanca, i želela sam da idem u Kolorado da ga posetim, ali moja aplikacija za vizu bila je odbijena. Ljubavna priča je postala politička jer zbog svoje nacionalnosti, profesije umetnice, bez stalnog zaposlenja, ali i činjenice da nisam udata i da nemam dece, bila sam onemogućena da ostvarim ljubavnu vezu.

Žena lisica inspirisana je japanskim mitom o Kitsune, magičnim lisicama koje se mogu pretvoriti u ljudska bića i stvoriti iluzije. Moja polarna lisica je transgenično stvorenje koje stvara iluziju o samom Koloradu koji se „pikselizuje”, dok ljubav postaje internet opsena.

Kako si nadograđivala ekološke teme, sloj po sloj, tako se i priča razvijala, sa više likova, faktora, detalja, ukrštanja ljudi i flore i faune, pa sve do himera, kiborga i genetskog inženjeringa. Nit koja daje posebnu notu i svetlost je uplitanje tradicionalnih verovanja, koje je ukrasilo aktuelnu temu sa mitskim stvorenjima, otelotvoreći ih na slikama, kroz tradicionalno ruho, u vidu nošnje i rituala.

Serijal „Mistična budućnost – mit, mašina, priroda“, na kome mi tek predstoji rad, spaja životinjsko-ljudske hibride sa paganskom, naročito slovenskom mitologijom. Deluje mi kao da se ljudska bića iz griže savesti zbog uništavanja planete, udaljavaju od svoje ljudskosti što se ogleda u supkulturama poput furry fandom, gde se ljudi kostimiraju u krznene, šarene životinje. Sa razvojem genetičkog inženjeringa u budućnosti, furry fandom može prerasti od supkulture u nove transgene, posthumane vrste. Sa jedne strane, potpuno paradoksalno, ovo vraćanje prirodi kroz životinjsku formu dešava se pomoću genetičkog inženjeringa kao ultimativ-

nog civilizacijskog produkta. Sa druge strane, to se može tumačiti kao regresija u prošle živote, to jest na životinje, kao poslednje u hijerarhijskom evolutivnom nizu koje su bile uspešne, za razliku od ljudi koji su kao vrsta doživeli civilizacijski neuspeh. Vraćanje prirodi je prikazano i kroz drugačiji način života i ponovno uspostavljanje paganskih rituala i praktikovanje magije.

Šta predstavlja znak u ograđenom polju, kao i na kraju animacije?

Znak u polju koji se pojavio u toku noći između prvog i drugog dela izložbe aludira na misteriozne krugove u žitu, dela nepoznatih „umetnika“ za koje mnogi veruju da su vanzemaljskog porekla. U slučaju izložbe „Transformacija anaha-

te“, znak srčane čakre-anahate se našao na parčetu zemlje. On se takođe

pojavljuje na samom kraju animacije, kao trag koji ostavlja svemirski brod.

Kako si došla na ideju smene straže i u kom trenutku su se kamere ugasile? Čega su sve bile očevici i kakve su dokaze prikupili?

Kamera koja je na prvom delu izložbe bila konstantno upaljena, u trenutku nastajanja simbola anahate se pokvarila i na par trenutaka prikazala tehničku grešku. Kada se slika vratila, znak je već bio ispisan, policajac nestao i na njegovom mestu se pojavio vanzemaljac, dok je celokupna atmosfera promenjena - iz žutog i trepćućeg svetla u mirno plavo. Tog dana je otvoren drugi deo izložbe.

U kom trenutku i na koji način dolazi nova nada, preporod i šta znači njen odlazak u NLO letelicu?

Drugi deo izložbe je promenio i animaciju „Opstanak“. Nakon bubašvabe, pacova i divlje svinje kao metafora za tri društvene klase, koje su prikazane kako jedu jedna drugu, a divlja svinja se pretvori u smeće koje je okružuje, sledi nastavak. Iz tog otpada nastaje ljudska beba, čovek u svom izvornom, čistom obliku, onaj koji ne pripada ni jednoj klasi. Tu bebu, povuče svetlost letećeg tanjira i odnese je daleko od prljavštine i đubreta, visoko, u nepoznati kosmos, ostavljajući znamenje anahate. Ovo uzdizanje je metafora za postizanje jednog drastično višeg nivoa svesti i empatije. Tek kada to, kao ljudska bića, budemo postigli, otvoriće nam se neki novi putevi, jer kosmos je veliki.

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion Fotografije: Aleksandra Pešić, privatna arhiva

Možemo mnogo, ali ne moramo sve

Tara Ivanović, Ženskasto

Za kratko vreme platforma „Ženskasto“ stekla je brojne obožavateljke i postala zajednica žena koje žele da dele inspiraciju, međusobnu energiju i podršku na životnom putu. Iza ove zajednice, koja okuplja sve veći broj devojaka i žena, stoji Tara Ivanović koja je platformu pokrenula sa idejom da stekne nove prijateljice. Ono što nam je danas svima potrebno svakako je osećaj da nismo sami, a zajednice su sigurno mesto koje nam ne samo pruža ovaj doživljaj i mogućnost povezivanja, već i inspiraciju da više radimo na sebi, ličnim projektima i delimo ono što u sebi nosimo sa drugima. Sa Tarom razgovaram o „Ženskasto“ zajednici, opasnom narativu da je „žena ženi vuk“, važnosti ženskih prijateljstava i planovima za budućnost.

„Ženskasto“ je, iako nedavno osnovana, prepoznatljiva Instagram platforma koja okuplja žene različitih, zajedničkih interesovanja. Kako ste došli na ideju da je pokrenete i šta je bila prvobitna zamisao?

Ženskasta ideja se prvenstveno začela u želji da i sama upoznam nove i inspirativne žene. Živimo u svetu koji nas

često prisiljava da budemo brze i bez slobodnog vremena, pa je samim tim sve teže naći se sa prijateljima, a pogo-

tovo upoznati nekog novog. Svakako, oduvek sam volela da gostim, kuvam, biram dobra vina i održavam prijateljstke odnose, i prirodno je došla ideja da budem neko ko će organizovati slične večere ali za žene koje još uvek nisam upoznala. Prvobitna zamisao je bila da ih upoznam i čujem nove priče, ali se to vrlo brzo proširilo na međusobno povezivanje, širenje i rast sve veće grupe koja se nalazi, druži i putuje zajedno i van zvaničnih Ženskasto događaja.

Već ste organizovali različite vrste događaja, najpre ženskih druženja, tematskih večeri, radionica, a u planu je i književni klub. Koliko su ovi susreti važni, naročito u vreme kada ne stižemo da se posvetimo razgovorima, da se osetimo viđeno, da sklapamo nova prijateljstva budući da smo već ušli u neku životnu rutinu i određena poslovna/privatna okruženja?

Događaji su se nizali potpuno prirodno jer se odgovaralo na želje žena i na probleme koji su trenutno prisutni. Svaka radionica ima svoju priču i svrhu, ali isto tako uvek drži važnu suštinu - da se međusobno povezujemo,

pričamo i družimo. Bilo da je to slikanje, čitalački klub, tarot, klasične večere, najvažnije je da međusobno rastemo, smejemo se i odemo sa novim i zanimljivim konekcijama.

Okupljanja su omogućila da žene upoznaju sebi slične, one koje rade na sebi, bore se, one koje su hrabre, intuitivne i znatiželjne. Važno je da imamo svoj krug gde se osećamo viđeno bez trunke nelagodnosti i sumnje, jer nam to daje vetar u leđa i potvrdu da nismo same i da nikada nećemo biti.

Jedna od radionica koju ste organizovali bila je radionica komunikacije „Čvrsta i nežna u isto vreme“. Zbog čega nam je izazovno da iskazujemo jasno svoje potrebe, postavljamo granice i kako iz vašeg ugla, da to činimo kako kaže i naziv, ne gubeći svoju nežnost, ženstvenost, ostajući autentične i dosledne sebi?

Najizazovnije je iskazivanje naših potreba bez poverenja u sebe. Ono što svakodnevno učimo i treba da se podsećamo je to koliko je važna vera i ljubav prema onome što jesmo, da se na to ponosimo, i ne izvinjavamo se zbog

toga. Nažalost, žene zaista osećaju ogroman pritisak u današnje vreme i veruju da su dužne da se dokazuju na svim poljima, ali se na tom putu često desi da zaborave da neguju svoju suštinu. Možemo mnogo, ali ne moramo sve. Zato, kada naučimo da prigrlimo sve ono što jesmo, mnogo je lakše osetiti gde treba staviti kočnicu i u šta treba uložiti vreme. Ogroman je pritisak na svim poljima, ali zaista verujem da zajedničkim snagama i ozbiljnim radom

na sebi možemo da postignemo velike i inspirativne stvari.

Inspirisana različitim online zajednicama koje su iznedrile neka divna druženja, poznanstva, prijateljstva, saznanja i mnogo toga lepog, razmišljala sam o značaju susreta i koliko zapravo susreti imaju velikog udela u našem osećaju sreće, smisla i zadovoljstva. Šta je za vas sreća, smisao, svrha?

Po mom mišljenju, sve je sreća, smisao i svrha. U svemu vidim inspiraciju, život i priliku za učenje. Svakako, koliko god da same prolazimo kroz teške situacije i periode, ne bi imalo svrhe da ih sa nekim ne podelimo. Za mene su prijateljstva jedna od najvećih životnih bogatstava i bez njih ne bih bila potpuna. Koliko god da težimo svojim ciljevima, borimo se, stresiramo ili napredujemo - često shvatimo da je sreća tu, sve vreme sa nama, na svakom koraku. Najlepši je osećaj kada znaš da nisi sama i da svi mi prolazimo kroz život zajedno.

U našoj kulturi, nažalost, dugo je prisutan narativ da žena ženi ne može

biti prijatelj, da su u takvim relacijama najčešće skriveni zavist, ljubomora, takmičenje. Verujem da vaši događaji demantuju takav narativ, a šta je ono što primećujete u svom okruženju, u svojim mikro zajednicama, koliko su zapravo žene podrška jedne drugima i koliko je značajno da negujemo odnose sa bliskim ženama, ali i da budemo otvorene da stvorimo nova prijateljstva?

Moje iskustvo dugo nije bilo pozitivno, ali sam svakako davala vremena da razumem i oprostim. Sada sam neizmerno zahvalna na svim poznanstvima koje sam ostvarila, makar i na par minuta. Ne umem da mrzim ili uzimam nekog na zub, samo zato što razumem odakle dolazi ljutnja, bes ili zavist. Isto tako, uvek se fokusiram na dobru energiju, na lepršavost ili borbenost, tako da mi sada samo takve žene dolaze u život.

Kada je Ženskasto proklijalo, ostala sam zatečena od ljubavi i pažnje koju žene jedne drugima pružaju, čak i kada su se tek upoznale. Velika je privilegija biti svedok novih konekcija, međusobnog rasta i iskrenih zagrljaja koji, čini mi

se, čiste sve naše prethodne generacije. Što smo starije sve je teže ostvariti nova prijateljstva, ali nije nemoguće. Samo treba da u odnos uđemo otvorenog srca i uma i budemo znatiželjne, baš onako kako žene znaju.

Koje dosadašnje okupljanje je ostavilo poseban utisak na vas?

Svako okupljanje je posebna priča za sebe, ali mi je uvek najlakše da izdvojim prvo, okupljanje samo zato što je to bilo potpuno nepoznato za mene. Svi

znamo koliko je teško implementirati želje i ciljeve u realnost, ali je Ženskasto zaživelo samo zato što su žene to dozvolile. Kao što sam ja dočekala njih tako su i one dočekale mene, potpuno iskreno, ranjivo i sa ljubavlju. Od prve radionice svaka je bila sve lakša, baš zato što sam imala tako pozitivno iskustvo i još veću želju da se ovo proširi na još predivnih konekcija. Kada žene vide da je svaka od nas došla da sasluša, sazna ili nešto podeli, sve je mnogo lakše jer se osećamo sigurno i viđeno.

Kako vidite budućnost platforme „Ženskasto“, i kakvi su vaši dalji planovi?

Moji ciljevi se često menjaju, baš zato

što slušam žene koje dolaze na okupljanja. Ovo je počelo kao večera jednom mesečno, a sada je već ženski klub sa puno potencijala za rast. Verujte mi, ovo je potpuni rad iz srca i duše jer, gledajući sve one žene, znam da nam je ovo preko potrebno. Donekle osećam dužnost i poziv da ovo bude klub koji će osnaživati žene i negovati sve one sposobnosti i osećaje koje imaju u sebi. Ženskasto jeste i biće klub gde

uvek možeš da nađeš podršku, dobru priču, smeh i razumevanje, u bilo kom obliku druženja. Verujem da ćemo jednoga dana držati i seminare, podkaste, još raznih radionica, putovanja i bezbroj spontanih okupljanja svuda po svetu.

Šta je ono što vas trenutno raduje/inspiriše, ono što daje nadu i smisao i onda kada se čini da živimo u besmislu?

Uh…možda zvuči otrcano, ali stvarno uvek vidim smisao u svemu. Kada plačem, patim ili se smejem na sav glas. Septembar uvek nosi ogromne promene onima koji su spremni da ih prihvate, samim tim uživam u početku jeseni i uvek se dobro naoružam ljubavlju i snagom, jer znam da me čekaju ogromni izazovi i rast. Nadu mi daju ljudi koji se bore i vole život, koji se bude i šire dobro. Uživam da sretnem ljude na ulici koji ti uzvrate osmeh, pomognu ti a da to nisi tražila, dele sa tobom kišobran ili ti daju onu čokoladicu uz kafu samo jer znaju da to obožavaš. Volim ljude koji vole, i zbog njih ću uvek osećati smisao.

@glembaj_

Manje žurbe, više mene

Piše: Nikola Todorić

Naučio sam da je sporije

ponekad jedini način da stignem tamo gde stvarno želim.

Sve češće imam utisak da se svet ubrzava bez mene. I dok pokušavam da pratim tempo, hvatam sebe kako gubim dah, ne samo fizički, već i duhovni.

Moj dan je postao neprekidni niz obaveza: mejlovi, pozivi, obaveštenja, planovi, obaveze koje se nastavljaju jedna na drugu. U tom vrtlogu brzine, sve će postati urgentni centar.

Sećam se trenutka kada sam prvi put čuo za pojam  Slow Living.  Delovalo je da nisam jedini koji želi da svet uspori. A onda sam shvatio da to nije poziv da pobegnem od sveta, već da mu priđem drugačije.  Slow Living nije priča o odricanju, već o prisustvu, u svesnom izboru da budem deo života, a ne njegov posmatrač.

Usporavanje me je naučilo da se male stvari podrazumevaju. Jutarnja kafa, šetnja bez telefona, obrok koji jedem polako, sve to, što sam ranije smatrao sporednim, danas je postalo moj ritual. Svaki trenutak ima težinu kada mu dam pažnju.

Shvatio sam i da  Slow Living nije samo stil života, već stav prema svetu. Usporiti ne znači odustati od ambicije, već redefinisati uspeh. Danas uspeh za mene nije u broju obavljenih zadataka, već u tome da završim dan sa osećajem mira. Nije u postignuću, već u osećaju smisla. Ipak, ovakav način života nije uvek lak. Živimo u kulturi u kojoj se vrednost meri produktivnošću, a dokolica doživljava kao lenjost.

Kada odlučim da ne odgovorim odmah

na poruku ili da provedem veče bez društvenih mreža, osećam tihi nemir kao da kršim neko nepisano pravilo. Zato, svaki put kad odaberem tišinu umesto žurbe, osetim da sam bliži sebi.

Ne tvrdim da sam pronašao savršenu formulu. I dalje se ponekad uhvatim

kako žurim, kako tražim smisao u rezultatima, kako merim vrednost dana

brojem urađenih stvari. Ipak, sve češće uspem da zastanem. Da udahnem duboko i kažem sebi dovoljno je.

Istina je jednostavna: u usporavanju nema gubitka, već samo dobitka. Kada žurimo, prolazimo životom kao brzim vozom, vidimo slike, ali ih ne pamtimo. Kada usporimo, napokon možemo da siđemo na stanicu, da oslušnemo, da osetimo tlo pod nogama.

Danas biram da živim sporije. Jedem hranu koju volim, razgovaram s ljudima koji me ispunjavaju, dopustim danu da traje koliko mu treba. Ne želim više da brojim minute, već da ih osetim. Možda svet i dalje juri, ali ja sam konačno pronašao svoj ritam. I u tom ritmu, bez žurbe, ali sa prisustvom, konačno dišem.

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion Fotografije: Privatna arhiva

Platforma „Stvaralački eho“ ovog oktobra slavi četiri godine postojanja, i za to vreme je postala prepoznatljiva zajednica koja okuplja kreativce iz različitih oblasti, ali i sve one ljude koji u umetnosti, nauci, smislenim razgovorima, dijalogu pronalaze način da rade na sebi, ali i rastu zajedno, zahvaljujući inspirativnim susretima. Događaj „Beleške“: razgovori o ličnom razvoju kroz umetničke, naučno-istraživačke i lične projekte, koji se održava tri dana nedeljno u KC „Dorćol“, nudi mogućnost kreativnim pojedincima da predstave svoj rad, ali i siguran prostor i inspiraciju da dele svoje priče i sarađuju. Za četiri godine postojanja, realizovano je više od 250 ovakvih susreta a kroz magiju „Stvaralačkog eha“ prošlo je više od 3000 ljudi. Ove jeseni, Emilija je pokrenula i nove susrete pod nazivom „Literarni mozaik“ koji okupljaju kreativce koji se bave pisanom reči, ali i ljubitelje iste. O ovim kreativnim susretima, radu na sebi i šta on predstavlja u savremenom svetu, ali pre svega potrebi čoveka za zajednicama, razgovaram sa Emilijom Šljivić, osnivačicom „Stvaralačkog eha“.

„Stvaralački eho“ je postao jedna zajednica u kojoj ljudi iz različitih sfera delovanja (umetnici, naučnici, profesori, psiholozi i mnogi drugi) u okviru događaja „Beleške: razgovori o ličnom razvoju kroz „umetničke, naučno-istraživačke i lične projekte“ razmenjuju ideje, energiju i govore o svom razvojnom putu. Kako si došla na ideju da kreiraš ovakvu platformu i šta je za tebe lični razvoj danas?

Ideja je nastala na osnovu knjige „Piščevo putovanje” (Mitska struktura za pisce) Kristofera Voglera. Iako je knjiga primarno posvećena piscima, scenaristima, rediteljima i inspirisana Kembelovom knjigom „Heroj sa hiljadu licu” meni je pomogla da osmislim događaje u kojima smo svi mi heroji koji prolaze kroz različite faze na putu ličnog razvoja. Bilo da je to naučno-istraživački rad ili lični projekat, sve zahteva posvećenost, trud, rad i jaku volju da bismo stigli do cilja. Na tom putu se možemo suočavati sa različitim uticajima okoline, društva, mentora, zatim preprekama koje i čine put bogatijim i inspirativni-

jim, iako nam se ne čini uvek tako, jer prepreke veoma često mogu testirati istrajnost kako bismo došli do cilja, realizovali ideju, projekat, ali svakako se na tom putu razvijamo i sazrevamo kao ličnosti.

Na događajima slušamo o tome, o fazama na putu ličnog razvoja, koje uključuju posvećenost profesiji, projektu i ličnom iskustvu, a to su univerzalne i važne teme.

Ljudi imaju priliku da slušaju jedni druge, razgovaraju o svemu što su čuli u kontekstu razvojnih faza, i da po završetku događaja sarađuju, ako žele.

Lični razvoj za mene predstavlja izazovno putovanje, konstantno učenje, saradnju sa različitim ljudima i u tom kontekstu glavno pitanje, kako na tom putu ličnog razvoja mogu da pomognem i drugima?

Na događajima koje organizuješ govori se i o značaju zajednica, a upravo su zajednice ono što me, između ostalog, inspirisalo da razgovaram upravo sa tobom jer je „Stvaralački eho“ dobar primer formiranja jedne zajednice

ljudi koji dele iste vrednosti. Na koji način su na tebe uticali ovi razgovori, ljudi koje si srela na ovom putu i iskustva koja razmenjuješ sa njima?

Drago mi je kad ljudi kažu da se osećaju sigurno na događajima, da mogu podeliti i razmeniti mišljenja, započnu saradnje, i to mi znači! Pozitivna energija na događajima je neverovatna jer većina ljudi govori kako su još pod utiskom i po završetku istih. Dolazi do susreta ljudi koji se ne poznaju, i taj utisak je još intenzivniji, jer smo se povezali i postali zajednica, aktivno slušali i o svemu posle razgovarali. Razgovori su me naučili da zaista nikada ne bi trebalo odustajati. Učestvuju hrabri i sposobni ljudi, i volela bih da ih što više ljudi čuje, jer svako iskustvo vredi i može pokrenuti u nama ideje, kreativnost, borbenost i upornost.

Ono što je meni posebno zanimljivo je činjenica da je program interaktivan, odnosno da i slušaoci/publika učestvuju u razgovorima, čime se stvara jedan slobodan prostor, a znamo da su danas mesta gde se osećamo sigurno da podelimo svoje misli i osećanja

retkost i dragocenost. Koliko su tebi danas važne sloboda i autentičnost, i koliko ti je „Stvaralački eho“ pomogao da ih živiš?

Sloboda i autentičnost su beskrajno važne! Autentičnost doživljavam kao osposobljavanje sebe da budem ono što zaista jesam, kreativac, a u tome

jeste srž svega, i to jeste sloboda koja mi dopušta da iskreno, sa entuzijazmom, kreativnošću, delim svoje ideje koje imaju smisla ne samo za mene, već i za zajednicu. Osmislila sam Stvaralački Eho sa tim ciljem, da živim svoju kreativnu slobodu, ali i da je delim sa drugima.

Kada se govori o ličnom razvoju nemoguće je ne dotaći se pitanja sreće, smisla i svrhe. Kako ti vidiš razliku između ovih pojmova? I koliko je zapravo za smislen život važna ta razmena energije, interakcija, sretanje sa drugima?

Za mene su smisao i svrha povezani, a sreća zavisi od mnogo faktora, recimo, od društva i okoline. Kad bi više ljudi razmišljalo u kontekstu svrhe i smisla kad je njihov život u pitanju, društvo bi se menjalo, samim tim bi bilo kvalitetnije, zdravije i srećnije. Kad živiš smislen život, to je sreća, i važno je da sreću delimo sa drugima.

Danas je sve okrenuto individualizmu i mislim da je značajno i potrebno da dolazi do susreta ljudi. Ponekad mi se čini da se sve više i ljudi okreće svom mikro svetu, svojoj zoni komfora, ali susret sa nekim ko je izvan tog mikro sveta može pomoći da proširimo vidike, menjamo se, sazrevamo. U saradnji sa „Kanvasom“ u Skadarliji, nedavno si pokrenula program pod nazivom „Literarni mozaik“ koji okuplja jednu specifičnu zajednicu stvaralaca

i ljubitelja pisane reči- bukstagramere, pisce i pesnike. Kako su došla na ovu ideju i kako su zamišljeni ovi događaji?

Pratim šta se dešava u kulturi, i društvene mreže mi pomažu u tome. U kontekstu pisane reči, veoma je zanimljiva bukstagram zajednica koja se danas popularno naziva „modernom književnom kritikom”. Pomislila sam kako bi bilo divno povezati bukstagramere sa domaćim autorima, koji mogu značajno doprineti svojim recenzijama o knjigama, na popularnosti moderne srpske poezije i proze. Ima veoma talentovanih pisaca i pesnika koji su zapostavljeni ili se nikada ne bi osmelili da nešto objave, pa je ovo prilika i za njih da podele svoju pisanu reč.

„Literarni mozaik” je osmišljen tako što nekoliko učesnika predstavlja temu inspirisanu knjigom ili knjigama. Reč je o kratkim prezentacijama. U drugom delu događaja, učesnici i publika imaju priliku da izdvoje motive na osnovu kratkih prezentacija o knjigama, potom sledi „mozaik” koji ima cilj da poveže motive u celinu, u vidu zajedničke teme ili više tema, koje mogu poslužiti za diskusiju.

Mnogo ljudi danas piše, stoga ovi susreti mogu biti zanimljivi i korisni ne samo zbog upoznavanja sa bukstagramerima, piscima i pesnicima, i njihovim temama inspirisanim knjigama, već i zbog razgovora koji se tiču toga-Koja je uloga književnosti danas? Da li se čita?

Kako mladima približiti kompleksnije teme u vidu proze ili poezije? itd.

Spomenula sam bukstagramere, ali naravno, mnogi ljudi iz različitih sfera kulture do svoje publike, odnosno zajednice, dolaze preko društvenih mreža. Da li to znači da se ono što zovemo nekim „istinskim vrednostima“ nije izgubilo, samo je možda promenilo formu/oblik?

Vrednosti se nisu izgubile, ali mogu se izgubiti ukoliko dopustimo da virtuelni svet preuzme primat nad realnim svetom. To znači da su uživo dešavanja od presudnog značaja kako se „istinske vrednosti” ne bi izgubile, jer ništa bez „žive reči” a društvene mreže, virtuelni svet, bi trebalo da služe isključivo kao alat koji nam pomaže na tom putu.

Šta je ono što tebe inspiriše/raduje ovog septembra?

Septembar je uvek novi početak za mene, recimo, prošle godine, u septembru su realizovane prve „Beleške”, ove godine, u septembru prvi „Literarni mozaik”. Ima posebnu simboliku, i taj mesec uvek povezujem sa promenama.

Kako vidiš „Stvaralački eho“, sebe i zajednicu koju si okupila kroz nekoliko godina? Kakvi su dalji planovi?

Imam mnogo ideja, kao i uvek. U planu su podkasti inspirisani programima „Beleške”, „Literarni mozaik” kao i predstave, svirke, filmove na neki „Stvaralački Eho” način. Kreativnost je nesputana i ne znam kuda će me odvesti, ali je važno da sve što radim kreativno ima smisla i za druge, jer to je poenta umetnosti, nauke i kulture u celini.

Kolumna

Piše:

Merima Aranitović

@merima_bahove_kapi/ Fotografije: dupe photos

(kolumna koju nosiš kao nevidljivu tetovažu)

Ovo je tekst o tebi. O tvojoj snazi. O onim danima kad si bila na ivici i ostala svoja.

O trenucima kada si sve gubila, a opet se sabrala. Kada ti se život rasplinuo pred očima, pa si iz haosa izvukla novu verziju sebe. Kada ti niko nije dao šansu, a ti si je stvorila sama.

Seti se. Ne iz sentimentalnosti, već iz poštovanja. Seti se onog raskida kada si mislila da više nikada nećeš verovati.

Dana kada si ostala bez posla, bez plana, bez ideje kako dalje, a ipak si krenula. Seti se usamljenih jutara i večeri kad ti je bilo potrebno da te neko vidi, a nisi imala nikog osim sebe. I, bila si dovoljna. Ovo je podsetnik.

Da si već jednom bila bez svetla, pa si ga pronašla.

Da si već jednom bila odbijena, pa si naučila da se ne meriš tuđim kriterijumima.

Da si već jednom bila na dnu, pa si od njega napravila početnu tačku.

Rezilijentnost nije sposobnost da izdržiš nego umeće da se vratiš. Ona je otpor da ne postaneš cinična. Da ne prestaneš da voliš. Da ne prestaneš da pokušavaš.

U vremenu koje stalno nešto zahteva: dokaz, formu, opravdanje, ti si dokaz sebi.

Ti si arhitekta svojih oporavaka.

I nije istina da si sama.

Postoji sijaset ljudi koji misle i osećaju isto i koji ne odustaju lako. Ljudi koji ne traže mnogo, ali znaju vrednost istine i hrabrosti. To je tvoja nevidljiva porodica, ona koja ne mora da deli tvoju krv, ali deli tvoju istinu. I na nju možeš da se osloniš. Zajednica postoji. Diše s tobom.

Ako danas posrneš, neka to bude u tvom ritmu. I ustani opet. Ne zbog očekivanja, već zato što znaš ko si.

Zapiši tri tačke kada si bila slomljena. Tri puta kad si rekla „ne mogu“, a ipak jesi. Tri mesta u sebi koja više ne pristaju na minimum.

To nije slabost. To je znanje. To su temelji. To je tvoja istina.

A ako ikada poželiš da razumeš kako si to uspela, kako si opstala kad nisi imala ni strategiju ni garanciju, znaj da postoje ljudi koji su ceo svoj život posvetili upravo tome.

Ljudi poput Brené Braun, koja nas uči da je ranjivost izvor naše prave snage. Viktor Frankl, koji je u najmračnijim uslovima pronašao svetlost u smislu.

Gabor Mate, koji nas podseća da telo pamti ono što psiha ne stigne da obradi.

Njihove reči mogu biti vodiči, ali tvoj put je ipak lični. I ako osetiš da ti treba podrška, znaj da su zato tu stručnjaci kojima se možeš obratiti.

Psiholozi. Psihoterapeuti. Psihijatri. Savetnici za mentalno zdravlje. Ljudi koji znaju kako da te saslušaju. Kako da postave pravo pitanje kada ti je teško da čuješ sebe. Ljudi kojima ne moraš da objašnjavaš sve, jer oni razumeju kroz kakve izazove prolaziš i znaju da rezilijentnost nije osobina rezervisana za „jake“, već kapacitet koji svi imamo, čak i kad to zaboravimo.

To nije luksuz. To su alati. I kada im se obratiš, ne tražiš pomoć jer si slaba. Tražiš je jer si dovoljno snažna da znaš da ne moraš više da se pretvaraš da si okej kad nisi.

Rezilijentnost ne mora da izgleda spektakularno. Nekada je to samo jedno „ali idem dalje“, koje izgovoriš u tišini. I to je više nego dovoljno.

Za sada. I zauvek.

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion Fotografije: Privatna arhiva

Umetnost ne mora da bude

savršena

niti velika, da bi bila istinita

Ono što nas je radovalo i zbog čega bi nam oči zaiskrile u detinjstvu, na neočekivane načine i u svakom trenutku može pronaći put do nas. U ovo se uverila i moja sagovornica, Neda Ivković, koja se svojoj strasti iz detinjstva vratila nedavno, kada je na poklon dobila bojanku za odrasle. Ta iskra se brzo razbuktala i od crteža nastali su majice i cegeri koje Novosađani rado nose, osećajući svu moć slobode i autentičnosti jer, kako kaže Neda, ne postoje dve iste osobe, svako nosi svoju autentičnost sa sobom. Mnogi bendovi prepoznali su i podržali njen rad („Goblini“, „Iskaz“, „Vox Populi“), a njena majica se pojavljuje i u jednom od spotova grupe „Stereo banana“. Ljubav prema crtanju prenosi i na najmlađe, pa smo, između ostalog, razgovarale i o radu sa decom, uti -

caju punk muzike i ulične mode na njene kreacije, ali i o slobodi, jeseni, počecima i potrebi da budemo svoji.

Kada si otkrila svoju strast prema crtanju i kako se ona razvijala?

Nisam ni znala da imam talenat za crtanje do pre 7-8 meseci, kada sam dobila bojanku za odrasle. Otkrila sam koliko me raduje da bojim i igram se bojama, i tako je krenula moja priča sa crtanjem. To mi je dalo ideju da nastavim i istražujem dalje. Ipak, kad se osvrnem, ta ljubav potiče iz detinjstva-uvek sam volela da kroz crtež izražavam ono što osećam. Danas crtanje za mene predstavlja spoj te dečje radoznalosti i nove energije koju sam otkrila u poslednje vreme.

Svaka tvoja kreacija unikatna je i svako ko sebe ili dragu osobu obraduje majicom ili cegerom, uz iste dobija i crtež. Odakle crpiš inspiraciju?

Inspiraciju najviše crpim iz svakodnevnog života, emocija i trenutaka koji me pokreću. Nekad je to priroda, nekad ljudi oko mene, a često i osećanja. Veliki deo inspiracije dolazi iz muzike, svi znaju da volim rock’n’roll i punk, pa ta energija i ritam često uđu u moje crteže i prenesu se na majice i cegere. Muzika me podseća na slobodu i pokret, i upravo ta sloboda je ono što želim da oseti svako ko nosi ili koristi nešto što sam napravila. Nekad mi se desi da, dok slušam pesmu, odmah u glavi vidim određeni motiv ili boju, i iz toga nastane crtež. Svaki crtež ima svoju priču i zbog toga se trudim da pokažem da unikatnost nije samo u datom predmetu, već i u energiji i inspiraciji koja stoji iza toga.

Pored kreativnog rada, baviš se na neki način i pedagoškim, budući da radiš sa najmlađima. Kako to izgleda,

kojim se stvarima trudiš da ih naučiš, a koliko ti učiš od njih?

Rad sa decom je nešto posebno jer oni u svemu pronalaze čaroliju. Njihova mašta, iskrenost i sloboda u izražavanju često me podsete da umetnost treba da bude igra i radost, a ne samo rezultat. Kada vidim kako se prepuste boji i crtežu, setim se koliko je važno da pustim sebe da stvaram bez pritiska.

Sa druge strane, ja se trudim da njima prenesem osećaj da crtanje nije samo veština, već i način da izraze ono što nose u sebi. Najlepši trenutak mi je kada vidim da uživaju u procesu i da se raduju onome što su stvorili. Tada osetim da sam im ostavila mali trag i možda otvorila vrata ka svetu umetnosti u kojem će i oni pronaći sebe.

Šta za tebe znači umetnost, kako u kontekstu stvaranja, tako i konzumiranja iste?

Za mene je umetnost poput daha- nešto što me prati i ispunjava, iako formalno nisam umetnica po obrazovanju. Odu-

vek sam u sebi nosila tihog umetnika koji je tražio put da se izrazi: kroz crtež, reč u poeziji, fotografiju ili muziku. Umetnost me uči da zastanem, da pogledam svet dublje – da primetim boje zalaska, tišinu u rečenici ili iskru radosti u nečijem pogledu. Verujem da umetnost ne mora da bude savršena niti velika, da bi bila istinita. Ona je tu da nas pokrene, da nas poveže sa sobom i sa drugima. Meni donosi mir i snagu, podseća me da uvek postoji prostor za lepotu, ma koliko svakodnevica bila teška.

Veliki si fan bendova „Goblini“, „Nirvana“, „Queen“... U kojoj meri je muzika direktna inspiracija za ono što stvaraš?

Muzika je za mene neiscrpan izvor inspiracije. Moj omiljeni bend su „Goblini“, čiju iskrenu energiju i buntovnost posebno volim – njihovi tekstovi su me često bodrili i motivisali. Veliko hvala Golubu, frontmenu ovog benda i mom prijatelju, koji je napravio reklamni video za mene. Ogromna životna inspi-

racija mi je svakako i Freddy Mercury i bend „Queen“, obožavam njegov glas, harizmu i emotivnost kojom je osvajao publiku. Najviše me inspiriše njegova autentičnost, činjenica da je bio ispred svog vremena. A kada je reč o „Nirvani“, njih sam volela još kao dete i to je između ostalog, prelepa uspomena iz tog perioda.

Kako DIY estetika panka i ulična moda utiču na tvoju estetiku i izraz?

Punk muzika je za mene više od žanra-to je način razmišljanja i osećanja. Ona me je naučila da budem svoja, da ne pristajem na kompromise kada je u pitanju identitet i da je sloboda najveća vrednost koju imamo. Punk u meni budi energiju, bunt i snagu da izdržim u teškim momentima. Street fashion na mene utiče na sličan način - to nije

samo odeća, već stav. Estetika je važna, ali ne u smislu da sve mora biti savršeno uklopljeno, već da onim što nosimo govorimo ko smo i šta nosimo u sebi. Zbog toga želim da svako bude unikatan. Kod mene ne postoje dva ista primerka majice, jer verujem da ne postoje ni dve iste osobe, energije, aure. Svako već poseduje autentičnost. Moda, kao i umetnost, treba da oslobađa, a ne da ograničava.

Šta je ono što te ove jeseni raduje i navodi na akciju čak i u trenucima kada se sve čini besmislenim?

Ja sam neko ko najviše voli leto, ali moram priznati da me jesen uvek očara svojim bojama. To šarenilo lišća, miris u vazduhu i mir koji ovo doba sa sobom nosi - sve to me navodi da zastanem, udahnem dublje i pogledam stvari drugim očima. Jesen me podseća da promena ne mora biti kraj, već početak ne-

čeg novog. Čak i u trenucima kada mi se učini da je sve besmisleno, upravo umetnost i priroda zajedno pronađu put do mene. Crtanje, pisanje ili samo trenutak kada primetim neku nijansu na drvetu- sve me to vrati i da mi snagu da nastavim. U tim malim stvarima pronalazim smisao. Jesen je za mene i lekcija da kraj može da bude lep jer iza njega uvek je novi početak.