Plezir #38 oktobar by Plezir magazin

OKTOBAR 2016.

BROJ 38

Uvod

ve godine oktobar nam donosi prve ozbiljnije jesenje kiše, hladna jutra i potrebu da se od glave do pete umotamo u mekano ćebe i uz šoljicu toplog napitka u jednoj i knjigu ili tablet (kad čitate Plezir) u drugoj ruci, provedemo dane sve dok ne ogreje sunce i cveće najavi dolazak proleća. Upravo iz ovakvog raspoloženja proizašao je novi broj koji će vam, nadamo se izmamiti osmehe i biti dobar saveznik u hladnim danima. Za to će pre svega biti zaslužni naši zanimljivi sagovornici u čijim smo pričama uživali. Pričamo sa pesnicima, umetnicima, ljudima koji uživaju u svojim životnim izborima i znaju da u svakom trenutku pronađu nešto lepo i inspirativno. Kako kaže Puzigaća Kosmos uvek kaže može, a mi smo ti koji odlučuju o tome kako će nam životi izgledati. Ne tražite izgovore i krivce u okolnostima i drugim ljudima već izvucite najbolje iz sebe i datog momenta. Zajedno šetamo i skakućemo ulicama Portugala, pričamo o jogi, putovanjima, zdravom životu i radu na sebi, političkim filmovima, modi, dizajnu, knjigama i interesantnim pričama. Pozdravljam vas sve do narednog broja!

Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

Sadržaj

Životni stil

Kolaž

Vodič kroz neke od najlepših biblioteka sveta

Online špartanje

Oktobar

• Bullet journalling Planeri

Home sweet home Fall{ing} in love!

Sadržaj

Moda

Midheta Agić U crnom se osjećam najsretnije

Leksikon

Životni stil

Intervju Marko Đorđević

108

Putopis Nikola Puzigaća

Portugalija

Danijel Čehranov Alfama Novosadske preporuke

Sadržaj

Fotografija

116

North Sea

Zdravlje

126

142

Roman: Maslina

U ritmu jeseni

150

160 Andrija Jonić: Refren Film

Muzika

Životni stil

132

Životni stil

Sava Nikolić Gradimirov

164

Tadej Kurepa: Filmovi za razmišljanje

170

Dokumentarac: Od zidarca do hedonizma

Intervju Maša Kakariđi

Teodora Kovrlija

Minja Cvetković

Novinar po profesiji, urednik i internet preduzetnik kako se to danas popularno kaže, idealista u pokušaju da ispravi sve nepravde ovog sveta i stvori svoj oblak na kome neće primećivati zlurade komentare, nezadovoljne ljude i manjak higijene u javnom prevozu. Ponekad sa previše interesovanja da bi se fokusirala na samo jednu stvar, ali kada ste novinar to se računa kao plus. Veoma uporna u svojim zamislima. Plezir je nastao iz želje da stvorim nešto drugačije, novine u kojima će biti više teksta nego slike a ne obrnuto i iz potrebe da vam saopštim kako nije sve tako sivo, talentovani ljudi koji su uradili nešto sa sobom su svuda oko vas, a posao vas (baš kao ni ništa drugo dobro u životu) neće sam udariti u glavu. Skočite i uhvatite ga sami!

Master etnologije i antropologije, ludo zaljubljen u svoju struku u toj meri da planira da uz malo sreće i mnogo truda dogodine postane i istetovirani budući doktor nauka. U prošlom životu je bila malo finija ženska verzija Bukovskog, a danas je zaljubljenik u modu četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, pin-up, rokabili, sajkobili, tetovaže, naučnu fantastiku i treš horor filmove. Kada prokrastinira od antropologije mode i subkultura, pitanja postojanja malih zelenih i menjanja boje kose, pita se zašto nije ostvarila dečiji san da postane Lara Kroft, a potom mašta o otvaranju azila ili životu sa trinaest kučića. Racionalnost joj nije jača strana, a često je rastrzana između manijakalno paničnog i hipi „go with the flow“ raspoloženja. Kada bi morala da bira, životni motiv bi joj bila Hanter S. Tompsonova izjava da je život neuporedivo bolji kada ste prinuđeni da prestanete da ga uzimate za ozbiljno, a na umu uvek ima i da je normalnost samo iluzija, jer ono što je normalno za pauka je haos za muvu.

REDAKCIJA

SARADNICI Sara Savčić Milena Goševski Andrijana Kovrlija Sofija Mirčetić

Nina Simonović Pisanje o sebi joj najteže pada. Pisanje o drugim stvarima joj je uživanje. Sebično čuva dete u sebi. Voli planine. Obožava knjige. Ne zna da li više da veruje intuiciji ili razumu. Sluša čudnu muziku. Veruje u Ljubav, dobru Kafu i Pivo. Umetnost i Univerzum. Bradu i Tetovaže. Bori se za svoje snove. Slavi život. Ne može bez čokolade. Pušta dušu da joj slobodno luta ruskim stepama. Kada poraste jedino što želi je da bude Srećna. Svoje priče voli da pripoveda kroz fotografije. Volela bi da prepešači ceo svet i ostavi svoj trag u njemu. The Force is strong with this one.

Nemanja Kiso Kristina Simonović Katarina Marković Bogdan Joković Merima Aranitović Marija Radojković Dejana Vukadinović Marina Abut Lena Story Maja Topčagić LAYOUT:

MaKista M Ma D E S I G N

Životni stil

VODIČ KROZ NEKE OD NAJLEPŠIH BIBLIOTEKA SVETA

Tamo gde

8 l oktobar

Tekst: Nina Simonović

Ako čak i u ovo digitalno doba volite da tumarate hodnicima biblioteka, izgubite pogled među svim tim policama i naslovima, pitate se koje sve priče kriju zidovi tih velelepnih zdanja i uživate u specifičnom mirisu knjiga, dozvolite da vam predstavim moju skromnu listu najimpresivnijih biblioteka širom sveta. Možda vas neka od njih pokrene na putovanje. Znam da ću vam ja mahati iz jedne od njih koliko već sledećeg meseca

reči ožive

Životni stil

Mazarenova biblioteka, Pariz, Francuska

Najstarija javna biblioteka u Francuskoj, otvorena za javnost 1643. godine. Pre toga je korišćena kao lična biblioteka kardinala Mazarena. Samo do Francuske revolucija brojila je 60.000 naslova.

Biblioteka kraljevskog manastira El Eskorijal, Madrid, Španija

El Eskorijal je kraljevska rezidencija smeštena u blizini Madrida, u sklopu nje se nalazi kraljevska palata, manastir, škola i muzej. Ima oko pola miliona posetilaca godišnje.

10 l oktobar

Biblioteka Triniti koledža, Dablin, Irska

Triniti koledž su pohađala imena poput Vajlda i Beketa, a sama biblioteka je izgrađena u prvoj polovini 18. veka i zapravo je najstarija u Irskoj. Najpoznatiji rukopis koji poseduju datira iz 9. veka, poseduju oko 200.000 naslova i oko 6 miliona predmeta koje već vekovima brižljivo čuvaju.

Biblioteka Žoanina,

Koimbra, Portugalija Kralj Žoao V je finansirao rekonstrukciju ove biblioteke koja se nalazi u okviru Univerziteta u Koimbru. Upravo u njoj je Dž. K. Rouling dobila inspiraciju za svet Hari Potera.

Životni stil

Portugalska kraljevska biblioteka, Rio de Žaneiro, Brazil

Grupa političkih emigranata zadužena za širenje portugalske kulture u Brazilu izgradila je 1837. godine ovu biblioteku. Predstavlja najznačajniju portugalsku biblioteku izvan Portugala. Sadrži retke spise iz XVIXVIII veka, kao i sve naslove iz savremene portugalske književnosti.

12 l oktobar

Biblioteka Admont, Austrija

Smeštena u okviru benediktanskog manastira Admont u istoimenom gradu koji je osnovan 1074. godine, a prepoznatljiva je po baroknoj arhitekturi. Zanimljiva je činjenica što su sve korice knjiga zamenjene novim, belim koricama kako bi se slagale uz ostatak enterijera biblioteke.

Biblioteka Strahovske opatije, Prag, Češka

Osnovana u 12. veku, ali je više puta bila ugrožena ili požarima ili pljačkaškim napadima. Ima preko 200.000 rukopisa, a velelepni rokoko plafon je postavljen tek 40 godina nakon završetka biblioteke.

Životni stil

Biblioteka „Džordž Pibodi“,

Baltimor, Merilend, SAD Džordž Pibodi se smatra ocem moderne filantropije. Osnovao je humanitarnu organizaciju u Britaniji koja i danas finansira domove za siromašne u Londonu, dok je u Americi osnovao Institut 1857. godine, u okviru kojeg se nalazi i ova neverovatna biblioteka.

Biblioteka opatije Svetog Gala, Sent Gal, Švajcarska Datira iz 719. godine, te samim tim predstavlja jednu od najstarijih biblioteka u Evropi. Renovirana je u baroknom stilu sredinom 18. veka, a trenutno broji oko 160.000 naslova. 14 l oktobar

Kraljevska biblioteka Danske, Kopenhagen, Danska Najveća biblioteka među Nordijskim zemljama, osnovana je sredinom 17. veka. U njoj možete naći prvu ikada odštampanu knjigu u Danskoj iz 1482. godine. Zgrada biblioteke je nadograđena 1999. godine, sastoji se od modernog crnog mermera i stakla te je shodno tome nazvana „Crni dijamant“. Tri mosta povezuju Crni Dijamant sa starom zgradom Kraljevske biblioteke.

e n i l n O e j n a t r špa

Pripremila: Teodora Kovrlija

BESPLATNIH, LEGALNIH SAJTOVA NA KOJIMA MOŽETE ČITATI I SKIDATI KNJIGE PO VAŠEM UKUSU

Danas je dovoljno da imate računar i znate engleski jezik (a i ovo nije neophodno jer postoji mnogo sajtova koji imaju arhivu knjiga na gotovo svim zastupljenijim jezicima) i gotovo sva znanja i informacije vam se nalaze nadomak ruke, potrebno je da samo poželite da ih se domognete. U oktobarskom špartanju izdvojila sam nekolicinu sajtova koji će biti prava poslastica za knjigoljupce.

Publicbookshelf -

ukoliko vam je omiljeni žanr romansa, ovo je sajt baš po vašem ukusu. Nakon svake pročitane knjige možete napisati ocene i diskutovati sa istomišljenicima. Takođe, možete objaviti i deo vašeg rukopisa i poslušati kritike čitalaca…

LibriVox je besplatna bibli-

oteka u kojoj možete pronaći ogromnu bazu audio knjiga koju su snimili volonteri iz čitavog sveta. Ako poželite da se odužite svetu za sve to besplatno znanje i sate provedene u dobrom društvu možete se prijaviti kao volonter i učestvovati u kreiranju globalne audio biblioteke.

PlanetEbook – volite

klasike? Pogledajte šta vam ova online baza nudi, nećete se pokajati.

ByGosh – još jedan

sajt gde ćete naći prelepe dečje knjige sa autentičnim ilustracijama. Pročitajte neki od klasika s početka prošlog veka, uživaćete!

Archive čuva

neverovatnu količinu starih knjiga, snimaka, audio zapisa, tekstova… Zabava je zagarantovana, samo zasučite rukave!

Childrenslibrary -

knjige za decu iz čitavog sveta u najvećoj online biblioteci. Uživaćete u bogatoj ponudi iako odavno niste dete. Možete pretraživati na osnovu različitih parametara, a tu su i knjižice na srpskom jeziku…

Questia je posebno

popularna po tome što čuva neke od vrlo retkih knjiga. Zavirite i sami u ovu online riznicu.

Životni stil

Tekst: Sofija Mirčetić

• BULLET JOURNALLING

ZABAVAN NAČIN PLANIRANJA

ako da spojite kreativnost i pregršt obaveza sa kojima svakodnevno balansirate? Kako da se zabavite planirajući sve te, naizgled nerešive zadatke i izazove koji su pred vama? Kako organizovati posao i dodatne, obaveze sa strane? Kako spakovati letnje uspomene da vam uvek budu na dohvat ruke? Sistem planiranja poznat kao bullet journaling ima odgovore na vaša pitanja, kao i rešenje za savršeno pedantan menadžment vremena na papiru, koji ujedno izgleda očaravajuće. Ako vam i dalje sve ovo zvuči nespojivo, spremni smo da vas ubedimo u suprotno. Uzmite najobičniju praznu svesku sa kvadratićima i crnu gel olovku, za početak je dovoljno, i uđite u svet drugačijeg planiranja, ili vođenja dnevnika, sa nama. Ako volite da istražujete Tumblr tagove i blogove, mala je verovatnoća da niste naleteli na fotografiju ispisanog planera punog washi traka, ilustracija, kaligrafije, ručno iscrtanih

linija, banera, grafikona, lista... Znate kako to na ovoj platformi ide lančano, počnete sa idejama za enterijer i na kraju završite na fotografijama kućnih ljubimaca. Tumblr vrvi od različitih zajednica i ideja. Dovoljno je da ukucate tag bujo ili bullet journal i veoma brzo ćete razumeti o čemu vam govorimo. Veliki broj ljudi deli fotografije svojih žurnala kako bi druge inspirisali da urede svoj život, ali i stranice planera tako da budu što lepše na oko. Tanka je linija između borbe sa obavezama, manjkom vremena i umetnosti, barem kada je bullet journal u pitanju. Ako ste imali prilike da se upoznate sa konceptom „Uništi dnevnik“ sigurni smo da će vam se i ovaj vid kreativnog izražavanja kroz planiranje, putem bullet sistema, uvući pod kožu. Ovaj vid planiranja je mnogo više od crtkanja po praznoj svesci ili rokovniku, s obzirom na to da govorimo o sistemu, logično je da poseduje neka pravila, iako od početka nije bilo tako. Ne plašite se, pravila nisu komplikovana niti previše stroga, a osim toga ako neko i prekršite nije važno, vi ste ti koji kreirate svoj sistem.

Životni stil

Originalno osmišljen od strane Rajdera Karola, bruklinškog dizajnera, bujo koncept se brzo proširio svetom kao originalan način planiranja i vođenja dnevnika koji je posebno popularan na Tumblr-u, ali i You Tube-u. (Potpuno vas podržavamo ako sada kucate bullet journal flip through) Dizajner nije krenuo s namerom da kreira još jedan planer, bullet journal je nastao iz niza pokušaja da za sebe osmisli način da se pridržava rasporeda jer je imao problema sa koncentracijom. Način na koji je organizovao vlastite obaveze u početku nije imao ime, bio je to jednostavno sistem koji je funkcionisao za njega. Kao i svaka dobra ideja i bullet journal iza sebe ima priču. Naime, Karol je posmatrao svoju prijateljicu koja sedi u moru papirića, lista i svezaka pokušavajući da isplanira svoje venčanje. Na vrhuncu očaja, bacila je pogled u njegov dnevnik. 20 l oktobar

Kako ju je iznenadilo ono što vidi, podstakla ga je da inovativan mehanizam planiranja podeli sa svetom. Tako su se njegovi pokušaji razvili u lični vid organizacije, a onda postali omiljeni sistem planiranja, pogotovo među studentima, ali i zauzetim poslovnim ljudima kojima je potreban izduvni ventil kroz vizuelno primamljivo organizovanje vremena i posla. Šta je to videla prijateljica Karola Rajdera tog dana? Kako izgleda unutrašnjost ovako organizovanog planera? Na početku rokovnika se nalazi indeks, odnosno sadržaj svega onoga što je ispisano ili iscrtano na narednim stranicama, a to sa sobom povlači nužnost njihovog numerisanja. Kada ispunite jednu stranicu, ili više njih, unesete njen naslov u sadržaj. Npr. to može biti mesečni planer, odeljak sa listama za kupovinu, tabela sa programom treninga, plan obroka, lista knjiga koje ste pročitali... Zamislite svoj planer kao knjigu i sve će vam biti mnogo jasnije.

Životni stil

Zašto se ovaj sistem planiranja zove bullet journal, između ostalog? Zato što planirate po stavkama koje nižete jednu ispod druge koristeći simbole: tačku, manje, veće, iks, kružić, zvezdicu i minus kako biste označili stavku prema karakteristikama, recimo prioritet ili ideja, beleška. Na zvaničnom sajtu se nalazi detaljno uputstvo (pisana i video verzija) koje će vas provesti kroz mehanizam obeležavanja, koji kada jednom zapamtite, ide kao podmazan, iako vam sada verovatno zvuči komplikovan, toliko da želite da odustanete. Ostanite tu gde jeste, štreberski deo posla je gotov, prelazimo na zabavan i uzbudljiv deo. Sa zvaničnog sajta možete poručiti originalan rokovnik za bullet journal, ali možete koristiti i nešto deblju svesku, bolje bez linija ili sa 22 l oktobar

kvadratićima, linije će vam malo otežati crtanje. Ako niste vični crtanju i slikanju, možete koristiti i ukrasnu traku ili nalepnice, ali kako je zamisao da se rokovnik većinom ukrašava ručno, savetujemo vam da konsultujete Tumblr, gde svakodnevno, hiljade korisnika ove mreže objavljuju fotografije stranica svojih žurnala. Tu je i nezaobilazni Pinterest. Da li ste zaista mislili da nešto kreativno može da prođe bez najveće online table za inspiraciju? Naravno da ne! Ovde možete pronaći pozamašnu arhivu materijala za ukrašavanje vašeg žurnala. Ideje kako da pišete krasnopisom, crtate zastavice i elegantne banere, ramove, ček liste, ukrasne linije i strelice, pregršt jednostavnih ilustracija kojima možete ukrasiti stranice. Zagrejte štampače, na internetu ćete naleteti na puno besplatnog materijala za štampanje koji možete iseckati i

zalepiti ili precrtati pomoću paus papira ili indiga. Sajt Drago Art je odličan izvor ideja za one koji žele da svoje planere ukrase različitim ilustracijama budući da ćete na njemu pronaći sortirana po kategorijama, korak po korak uputstva za crtanje. Fanovima Pokemona će se sajt posebno dopasti. Moguće je da vam sve ovo zvuči zanimljivo i lepo ali i da oduzima previše vremena. Slažemo se da je lakše, i da iziskuje manje vremena, da samo upišemo stavku u već gotovu tabelu ili listu, ali kroz ovakav sistem planiranja dobijate mnogo. Bićete motivisaniji da isplanirate sledeći dan kada pogledate svojih ruku delo. Svakodnevnim ispisivanjem stranica vežbaćete rukopis koji godinama često zapostavimo. Vreme je da i to dovedete u red.

Bullet journal je i isplativija verzija tradicionalnog planera, a osim toga, planiranje obaveza ovde ima terapeutsko dejstvo. Morate da ispeglate planinu garderobe? Umesto da vam sama pomisao na to izazove nervozu, zapišite stavku u planer, a pored nje nacrtajte nekoliko majušnih pegli i tako podelite posao na više delova. Kada završite jedan samo zaokružite peglicu i gotovi ste. Isti sistem možete primeniti na čišćenje kuće, sređivanje mejlova ili papirologije. Ukrasite sve sa nekoliko poteza vodenim bojama i imate lepu listu za uraditi koju ćete želeti da pogledate još jednom. Nije li to jednostavan način da upamtite sve što vam je na tapetu tog dana? Znamo da ponekad želite da vam lista obaveza izgleda kao ona u Patrika Zvezde koji precrtava stavku ništa sa isečka papira, ali šta je tu je. Kažu da je dnevna praksa ono što odvaja šampione od onih koji to nisu, vežbajte kako da gledate na zadatke iz drugačijeg ugla. Crnom olovkom iscrtajte apstraktne motive po svom žurnalu (nalik onima koje žvrljate dok pričate telefonom), preko nalepite papirić sa spiskom poslova koje treba da obavite, a u pauzi između dve stavke iskoristite svoj crtež kao bojanku i opustite se bojeći prazna mesta. Eto – imate bojanku za odrasle za poneti. Bullet journal je više stvari u jednoj – planer, dnevnik, bojanka, sveska za skiciranje, recepte i uspomene... Na sajtu Darling magazin-a postoji dobar članak o tome zašto „briga o sebi nije samo trend“ zato u svoj bullet journal unesite i tu stavku. Jednostavno tako – briga o sebi. Na taj način ćete imati dodatnu stvar kojoj ćete se radovati posle napornog dana, neka vam šareni žurnal bude saveznik u tome. Prvu stranicu iskoristite za moćnu motivacionu poruku ili citat koji će vas inspirisati da pokorite svaki dan! Zamislite da ste ulični umetnik i da je sveska vaš zid. Promućkajte sprej!

Životni stil

Tekst: Sofija Mirčetić

I R E N LA

SAVEZNICI K O J I ORGANIZAC ĆE VAM IJU VREMEN A UČINITI ZAB AVNOM

Volite štampu, dobro dizajniran dezen, obožavate da listate Pantone nijanse, volite šarene olovke i nalepnice? Ne uspevate da ispunite jedan rokovnik do kraja pre nego što pređete na drugi i lepši? Obaveštavamo vas da su vaše sumnje bile opravdane, vi ste planer zavisnik. Ako vam je namera da se izlečite onda ovaj tekst nije za vas jer vam predstavljamo nove planere na regionalnom tržištu i podsećamo na neke već poznate. 24 l oktobar

Moj pozitivdžija Brend Moj pozitivdžija je poput prijatelja koji je beskrajno optimističan, uvek spreman da vam na vaših hiljadu zašto da hiljadu i jedno zato koje će vas pogurati napred. Inspirativne poruke ispisane zanimljivim fontom u pastelnim tonovima na jastučićima i šoljama, uramljeni posteri koji će vas podsetiti zašto ste posebni. Ako ste već osvojeni onda će vas informacija da Moj pozitivdžija pravi planere (sa dodatnim nalepnicama unutar) potpuno oduševiti. Planer broji 80 strana, predviđen je za godinu dana, počev od septembra ove godine, a imate mogućnost izbora između tri različita dezena na koricama povezanim spiralom. Moj pozitivdžija vam poručuje da sanjate lepše, stvarate više i volite jače, a mi dodajemo da sve to ipak zapišete u veseli planer, čisto da ne zaboravite.

Životni stil

Uređeni haos noviteti Kada smo poslednji put pisali o jednom od prvih, posebno dizajniranih planera na našem tržištu, planer Uređeni haos je bio dostupan u jednoj verziji različitih korica, kao klasik planer, a sada je brend evoluirao pa imate mogućnost izbora između različitih sistema planiranja. Da li više volite horizontalni ili vertikalni planer, duge kolone ili mesece izdeljene na kvadratiće? Bilo da ste bloger ili zauzeti roditelj Uređeni haos vas pokriva. Želite sve obaveze na papiru i na oku tokom čitavog radnog vremena? Onda je vaš izbor stoni kalendar. Pored standardnih planera tu su i porodični kao i onaj za planiranje obroka. U ponudi su i notesi korica ispisanih inspirativnim porukama koji su odličan izbor ukoliko želite da počnete bullet journal. Šta se to novo krčka u narednom periodu? Pored klasik planera u novom ruhu za 2017. Uređeni haos je pripremio i mini ženske planere (čime je rešen problem malih torbi) kao i planere za muškarce. Dečaci, spremite se da i vi postanete planer zavisnici!

26 l oktobar

Acro planeri Možemo reći da smo pobornici teorije da vizuelno lep planer mnogo pomaže u produktivnosti i pridržavanju zapisanog rasporeda. Iz Hrvatske nam stiže još jedan fenomenalan planer brend. U pitanju su Acro planeri sa potpisom umetnice Eli Novaković dostupni u tri kolekcije – original, creative i premium. Bilo da želite da organizujete poslovne obaveze ili one kod kuće, isplanirate program ishrane ili finansija, nešto brzo zapišete ili postavite dugoročne ciljeve, Acro sve to ima u vidu. Unutar korica dimenzija 10x15cm presvučenih kariranim dezenom ili ilustracijama nekoga od lokalnih umetnika (Creative kolekcija), imate sasvim dovoljno prostora da spakujete svoj život i organizujete ga #acrossthegoals. Ne brinite, elastični povez će se pobrinuti da vam ništa ne ispadne, znamo kako je kada računi počnu da ispadaju poput konfeta. Acro planeri imaju ambasadore i u drugim evropskim državama kao i Aziji i Australiji.

Ĺ˝ivotni stil

28 l oktobar

Dear Diary Maje Zorić Dešava vam se da poručite nešto putem interneta, proverite datum prispeća koji je datiran tek za tri dana, ali ipak uporno proveravate sanduče prečesto? To je znak da ste poručili nešto što vam se mnogo dopada i jedva čekate da ga držite u rukama. Ako je u pitanju proizvod male radionice koja nešto izrađuje ručno onda znate da stiže brižljivo upakovano i da se neko zaista potrudio da i pakovanje bude podjednako neodoljivo kao i sadržaj. Sada kada smo vas pripremili možete poručiti beležnicu koju ilustruje umetnica Maja Zorić (koju smo imali čast da ugostimo u julsko-avgustovskom dvobroju). Dear Diary notesi su dostupni u dve dimenzije (A5 i A6), a možete birati između onih sa linijama ili bez (bullet journal u najavi ako nas pitate). Svaki notes je ukrašen ručno oslikanim dezenom koji je potom kompjuterski prenet na korice. Cveće, voće, slatkiši i crno-beli motivi, šta god da preferirate sigurni smo da ćete pronaći nešto za sebe. Beležnice su dostupne online. Savetujemo da budete brzi, neko vam u tren oka može uzeti dnevnik koji ste poželeli.

Životni stil

Ženski rokovnik Svi umemo da se zatrpamo obavezama koje nas na kraju slome, a žene posebno imaju tu tendenciju. Moto Ženskog rokovnika za 2016. je Voli sebe, a jedan od načina da to uradimo je da izbalansiramo privatni i poslovni život. Znamo da nije lako, ali zato valjda planeri i sve te aplikacije za organizaciju i postoje, iskoristite sve što možete. Ženski rokovnik u nekoliko atraktivnih dezena vam priskače u pomoć, a tu je i aplikacija Voli sebe dostupna za IOS i Android operativni sistem, koja će vas podsetiti da brinete o sebi kada vas preplave obaveze.

Nešto više od 190 strana spremnih da prime sve što vam je na rasporedu i pameti nalazi se između tvrdih, šarenih korica. Kako biste dodatno ukrasili svoj planer, ali i pedantnije sortirali obaveze, na sajtu Ženski rokovnik možete poručiti i nalepnice. Ukoliko ste buduća mama, žuti tufnasti planer pod imenom Dnevnik trudnoće će vam olakšati tih posebnih devet meseci. 30 l oktobar

Minino planeri Do sada ste verovatno shvatili da ćete teško izaći na kraj sa svim što treba da uradite ako to ne zapišete negde. Uzmimo kao primer venčanje. Do samog dana u kome se magija dešava ima puno haosa i nepotrebnog stresa čiji je uzrok planiranje događaja i briga oko toga da li će sve biti savršeno. Ukoliko nemate nekoga da se za umesto vas pobrine oko cveća, pozivnica i rasporeda sedenja onda vam asistent može biti Minino planer za venčanje. Unutar sveščice tvrdog poveza nalazi se sve što vam je potrebno da do detalja isplanirate venčanje. Od venčanice, preko poklona za kumove, do pozivnica, dekoracije i fotografija. Devojačko veče? Štriklirajte i tu stavku.

Dizajn

Pripremila: Teodora Kovrlija

HOME SWEET HOME Sa dolaskom hladnijih dana provodimo više vremena u kući. Dodavanje ponekog detalja, interesantnog komada nameštaja ili jednostavne intervencije poput zamene jastuka, pokrivača i prekrivača, dodavanje mirisnih sveća brzo će uneti svežinu i optimizam u vaš životni prostor.

SENCOR GRAMOFON

HOME ART LAMPA

UTIJ K K S Y

DENVER GRAMOFON

ZARA STALAK ZA NOVINE

ZARA PAPUČE

ZARA POSUDA ZA NAKIT

ANAESKERAMIK HANDMADE SAKSIJE

ZARA SVEĆA

ANAESKERAMIK HANDMADE ŠOLJICE

JYSK SVEĆE

NITI DESIGNED KILIMS&BLANKETS

MILA HOME DECOR DEKORATIVNI JASTUCI

NITI DESIGNED KILIMS&BLANKETS

KIARA.DE.ZEN PUFOVI I JASTUCI

OYSHO PAPUÄ&#x152;E

KIARA.DE.ZEN PUFOVI I JASTUCI

MOD SIVA STOLICA

KNJIGA GREEN ARCHITECTURE NOW! VOL. 1 Philip Jodidio

ZARA STOČIĆI

KNJIGA HOMEMAKERS: A DOMESTIC HANDBOOK FOR THE DIGITAL GENERATION BRIT MORIN

SHAMLIZA BETONSKI STOČIĆ

KNJIGA 100 INTERIORS AROUND THE WORLD (BIBLIOTHECA UNIVERSALIS) Angelika Taschen

JYSK STOLICA

Moda

FALL{ing} in love! Pripremila:: Teodora Kovrlija

Ove jeseni ostajemo u vedrim i pastelnim tonovima birajući da sebi dane ulepšamo interesantnim komadima i udobnom odećom. Jesen je pravo vreme za igranje sa slojevima, bojama i teksturama!

V E Š

O R B

GULCH PORCELANSKO PRSTENJE

OVNICI

ADE ROK M D N A H O S S O ’ D A STEC

POLAROID INSTAX MINI 8

B_E

AN H A _

EÅ

EV D A M

MANGO PRUGASTI KAPUT

ESSIE LAK ZA NOKTE SVETLANA VUKOV NARUKVICE

L E P

O B A

LJINA

MIDI HA T E V L E V K ASOS PIN

Moda

ŠN A T BO

H&M SIVI KAŠMIRSKI DŽEMPER

IPE C O B

EŠ

HUNTER GUMENE ČIZME

H&M SIVA PLISIRANA SUKNJA

O NG

MA KIŠ N RA OB UG PR

ENI

DEZ I J N E S E J ORBE

ŠARA T

MANGO KAŠMIRSKI DŽEMPER

MPER

DŽE ASOS PINK

MANGO KAPUT

Moda

M I D H E TA AG I Ć

Intervju: Teodora Kovrlija Fotografije: Maja Topčagić Lokacija: Cafe Manolo Sarajevo

U CRNOM SE OSJEĆAM NAJSRETNIJE 40 l oktobar

Moda

Midheta Agić je autorka bloga Young Sophisticates, a ukoliko vam je instagram draži izvor inspiracije znate je pod nadimkom Lutkarka. Midheta neguje minimalistički stil odevanja, na fotografijama uvek deluje svedeno, stilizovano i sveže poput devojaka iz Skandinavije u čijem stilu pronalazi inspiraciju. Iz njene ljubavi prema modi izrodila se danas jedna zrela, još veća ljubav prema besprekorno stilizovanim enterijerima koji zaokružuju vizuelni identitet koji Midheta neguje. Kakvi su joj planovi za budućnost, koji evropski grad ju je prethodne zime oborio s nogu i kako se relaksira nakon napornog dana, pročitajte u nastavku. Fotografije koje prate našu priču nastale se u prelepom Sarajevu i zabeležila ih je Maja Topčagić.

42 l oktobar

Moda KAKO SE TVOJA LJUBAV PREMA MODI RASPLAMSALA I KOJI JE BIO PRELOMNI

ma, bez nametanja bilo kakve tematike i smjernica.

MOMENAT KADA SI ODLUČILA DA POKRENEŠ BLOG? DA LI SI IMALA PRETHODNOG

STUDIJE KOJE SI ZAVRŠILA NEMAJU MNOGO

ISKUSTVA SA PISANJEM I FOTOGRAFIJOM?

VEZE SA MODOM, DIZAJNOM, FOTOGRAFIJOM

Mislim da se, zapravo, nikada nije desio onaj jedan „a-ha“ momenat kojeg bih danas mogla etiketirati kao prelomni, prije bih rekla da se ljubav prema modi (u startu), a danas prema svemu onome što na neki način može da gradi neki vizuelni identitet, gradila godinama. Čak ni momenat kada sam odlučila da počnem da blogujem ne mogu da nazovem momentom kada sam svjesno zakoračila u sve to, nekako je sve to bilo nesvjesno, neplanirano i nenametnuto. Iskustvo u svijetu fotografije mi se stvaralo usput, onako „u hodu“, dok s druge strane, i prije pokretanja YS sam voljela da pišem, a istini za volju, danas su mi najdraži postovi gdje mogu da pišem vođena svojim misli-

NITI PR-OM PA IPAK MISLIM DA JE USPEŠNOST BLOGA DOKAZ DA SE RADOM I POSVEĆENOŠĆU SVE MOŽE POSTIĆI. KOJE SU NAJVAŽNIJE LEKCIJE KOJIMA TE JE BLOGOVANJE NAUČILO? ŠTA JE PO TVOM MIŠLJENJU NAJVAŽNIJE ZA USPEH U POSLU I KREIRANJE BRENDA OD NAŠIH INTERESOVANJA?

Ljubav, svakako! Uvijek to posebno naglasim jer, zaista, ne postoji posao koji možete uspješno da radite ukoliko to ne volite. Zapravo, kad pristupate nekom poslu s ljubavlju, kada vam je ljubav glavni pokretač, onda je uspjeh sam po sebi neizostavan. Svakako, karte tu drže i volja, ambicija i istrajnost, pa kad se, na savršen način poklopi sve navedeno, nemoguće je da vas bilo kakva prepreka zaustavi.

Moda

46 l oktobar

Jednako kako nam se kroz život mijenjaju razmišljanja, mijenjaju nam se i preferencije, pa isto tako u različitim fazama života imamo različite potrebe u načinima oblačenja. Mene su baš ti različiti stilovi doveli do minimalizma, danas omiljenog, jer sam vjerujem, tokom godina postala i više nego zasićena različitim stilskim igrarijama SVEDOCI SMO HIPERPRODUKCIJE U SVIM SFERAMA DRUŠTVA. NA KOJI NAČIN PRAVIŠ SELEKCIJU KADA SU TVOJA INTERESOVANJA U PITANJU, ALI I KADA JE REČ O VOĐENJU BLOGA I PRISUSTVU NA DRUŠTVENIM MREŽAMA?

Sa ovim pitanjem se već vraćam nekoliko godina unatrag. Istina je zapravo da sam ja već prije nekoliko godina odredila sferu svoga interesovanja, zapravo, „odrediti“ je pogrešan pojam u ovom kontekstu, prije bih rekla sam sam ju „osjetila“. Blog je, u stvari, bio samo sredstvo koje me navodilo na ovaj put, koje mi je malo jasnije pokazalo kako stvari treba da se poslože. Momenti u kojima bih klikom na „publish“ neki svoj tekst/fotografije podijelila sa masom ljudi sa druge strane su mi pokazali da ne mogu da radim ništa drugo do da stvaram vlastiti sadržaj, ma kakav on bio. NAJZANIMLJIVIJA ISKUSTVA I DRUŽENJA KOJA TI JE BLOGOVANJE DONELO?

Radije bih rekla da mi je blogovanje donijelo nekoliko, danas, jako bitnih ljudi koji čine dio mog svakodnevnog života. Generalno je jako teško komunicirati sa okolinom kad ti je primarna sfera interesovanja, i zanimanja između ostalog, kreativno usmjerena, pa sam onda i više nego zahvalna na ljudima koje su

mi godine mog blogovanja donijele. Danas se najradije družim sa fotografima, ali ne uz kameru, nego višesatno poslijepodnevno čavrljanje. Priča o formi, oblicima i kompoziciji uveliko umije da mi ispuni dan. BAVIŠ SE MODOM I BLOGOVANJEM I NE MOGU A DA NE PRIMETIM KAKO SI UVEK U FORMI, VODIŠ RAČUNA O FRIZURI, NEZI, ŠMINKANJU I SVE JE UVEK UREDNO, SVEDENO I DISKRETNO. KOLIKO PAŽNJE POSVEĆUJEŠ ISHRANI, VEŽBANJU I KOJIH SAVETA SE PRIDRŽAVAŠ KADA JE NEGA O LEPOTI PO SREDI?

Možda će zvučati nevjerovatno, ali gotovo da uopšte ne posvjećujem svoje vrijeme vježbanju i brizi o ishrani (na što nisam ponosna, ali jednostavno mi trenutni način života ne dozvoljava dodatnu brigu o tome). Sretnica sam koja isključivo genetici može da zahvali na dobroj formi (radije bih to nazvala mršavošću). Također, laik sam kad je šminkanje u pitanju, nisam baš spretna u rukovanju sa svim tim kompliciranim četkicama, a obzirom na to da uvijek najradije biram prirodan izgled, ne pada mi teško što moja make up vještina nije na baš zavidnom nivou. Uostalom, naučila sam da prihvatim sebe onakvom kakva zapravo jesam bez potrebe da mijenjam bilo šta na sebi.

Moda

48 l oktobar

NA KOJI NAČIN PRAVIŠ OTKLON IZMEĐU PRIVATNOG I JAVNOG? KOLIKO JE TEŠKO SAČUVATI SVOJU PRIVATNOST KADA SE BAVIŠ JAVNIM POSLOM KAO ŠTO JE BLOGOVANJE, KOJE U SVOJOJ SUŠTINI IMA DELJENJE LIČNIH INTERESOVANJA SA SVETOM?

Nikada mi nije bilo teško da razgraničim ono što je privatno i sačuvam to za sebe od onoga što želim da podijelim sa drugima. Nikada nisam bila osoba koja je voljela da dijeli svoje emocije na socijalnim mrežama, jer smatram da to nije pravo mjesto gdje bih trebala da pokažem da li sam sretna ili ipak možda, u tom trenu, uplakana. Od samog početka sam znala da razgraničim te dvije strane, privatno i javno, budući da, generalno, nisam osoba koja na tuđim profilima voli da vidi bilo kakvo patetiziranje s emocijama, pa onda i sama izbjegavam to. PRATEĆI TVOJ RAD NA BLOGU OD PRVIH KORAKA NE MOGU A DA NE PRIMETIM STILSKU EVOLUCIJU (ŠTO JE JOŠ JEDNA POZITIVNA STRANA VOĐENJA BLOGA) KROZ KOJU SI ZA NEKOLIKO GODINA PROŠLA. OD DAMSKOG STILA OBLAČENJA PROŠLA SI PUT BROJNIH EKSPERIMENATA I PRONAŠLA SE U MINIMALIZMU. POSTOJI LI NEKI TREND ILI PERIOD (STILSKI) KOJI BI VOLELA DA NISI ISPROBALA I U KAKVIM KOMADIMA SE DANAS NAJPRIJATNIJE OSEĆAŠ?

Najpozitivnija stvar u cijelom mom blogovanju i jeste upravo ta stilska evolucija. U nekim drugim okolnostima, sigurna sam da ne bih imala toliko snage za igranje sa različitim stilovima, a uistinu smatram da svaka osoba, bila bloger ili nešto drugo, treba tokom odrastanja da proba različite stilove jer, najzad, ne možete da se otkrijete do kraja drugačije. Jednako kako nam se kroz život mijenjaju razmišljanja, mijenjaju nam se i preferencije, pa isto tako u različitim fazama života imamo različite potrebe u načinima oblačenja. Mene su baš ti različiti stilovi doveli do minimalizma, danas omiljenog,

50 l oktobar

Danas se najradije družim sa fotografima, ali ne uz kameru, nego višesatno poslijepodnevno čavrljanje. Priča o formi, oblicima i kompoziciji uveliko umije da mi ispuni dan

jer sam vjerujem, tokom godina postala i više nego zasićena različitim stilskim igrarijama. Danas se najprijatnije osjećam u crnoj odjeći (možda će zvučati čudno, ali u crnom se osjećam najsretnije). ŠTA ČINI BAZU TVOG STILA I KAKO BI ŽELELA DA IZGLEDA TVOJ GARDEROBER IZ SNOVA?

Bez bijele košulje, kulota i široke veste ne bih željela da se nađem igdje! Ova tri komada definitivno su osnova mog oblačenja i sve moje svakodnevne kombinacije sadrže bar jedan od ova tri komada (i svakako u nekoj neutralnoj boji). Garderober iz snova već se pomalo nazire u mom stanu, počela sam da izbacujem komade u bojama koje nisu neutralne (čak se ni ne sjećam kad sam kupila nešto u nekoj jarkoj boji), pravim paletu koristeći isključivo tamnoplavu, sivu, camel, te neizostavnu crnu i bijelu „boju“.

Enterijer je nešto u što se u posljednje vrijeme zaljubljujem sve jače. Prethodno se nisam mnogo zanimala za to, međutim, valjda vremenom, dođe momenat kada vam ljubav prema nečemu evoluira u još jaču ljubav prema nečemu sličnom, u mom slučaju iz ljubavi prema modi, stvorila se i ljubav prema enterijerima, što je, nepobitno, u velikoj mjeri povezano. Istina je da nikad nisam voljela toliko jako, a da iz tog nije nastalo nešto još jače, pa sumnjam da će mi se ovolika količina ljubavi prema enterijerima provući neopipljivo. STIGLI SMO DO PRIČE O TVOM INSTAGRAM PROFILU KOJI JE ZA RELATIVNO KRATKO VREME STEKAO VELIKU POPULARNOST. DA LI BI ŽELELA DA SA NAŠIM ČITAOCIMA PODELIŠ NEKOLIKO TRIKOVA I SAVETA KAKO IZVUĆI NAJVIŠE IZ JEDNE FOTOGRAFIJE? KOJE PROGRAME TI KORISTIŠ ZA OBRADU I KOLIKO UNAPRED PLANIRAŠ OBJAVE, RASPORED, BOJE?

PRATIŠ LI REGIONALNU MODNU I DIZAJN SCENU? IMAŠ LI NEKA INTERESANTNA OTKRIĆA KOJA BI VOLELA DA PODELIŠ SA ČITAOCIMA PLEZIRA?

U posljednje vrijeme, istina, sve slabije. Pomalo sam postala zasićena trendovima, svakodnevnim modnim update-ovima i informacijama kojima nas zasipaju sa svih strana (valjda se to desi kad ste predugo živjeli isključivo taj svijet). Prije sam uobičavala da već sa jutrom, po buđenju, pregledam šta to ima novoga u svijetu Saint Laurena i njemu sličnih, sada već radije uživam u buđenjima koja mi ostavljaju ona snena jutarnja drijemanja. KADA GOVORIMO O MODI I DIZAJNU, ENTERIJER JE NEIZOSTAVNA KOMPONENTA KOJA SE

Iskreno, ja sam svoj najveći samokritičar i mislim da odatle proizilazi sve dobro što napravim u životu. Sa svakim „škljoc“ momentom, bilo u životu, bilo na kameri, pokušavam da napravim nešto što će biti bolje od onoga prethodnog. Tako je i sa fotografijama, uvijek se trudim da izvučem maksimalno iz onoga što fotografišem i uvijek u glavi, prije nego i napravim fotografiju, znam kako to treba da izgleda. Baratanje filterima, tonovima i svjetlošću poslije, samo je izraz onoga što je u mojoj glavi. Postove uopšte ne planiram, fotkam ono što me u datom momentu privuče, bilo izgledom, bilo nekom emocijom, nema tu posebnog trika (osim da na svim mojim fotografijama kontrast igra veoma bitnu ulogu).

GOTOVO LOGIČNO NADOVEZUJE I PRIČA PRIČU O NEČIJEM ŽIVOTNOM STILU. PRATEĆI TVOJ

KADA OSTAVIMO PO STRANI USPEH, KARIJERU

INSTAGRAM NALOG @LUTKARKA PRIMEĆUJE SE

I ZARADU, LJUBAV I UŽIVANJE U MALIM

DA PODJEDNAKO UŽIVAŠ U MODI, DETALJIMA,

STVARIMA SU ONO ŠTO NAM IZMAMI OSMEH

PAŽLJIVO SERVIRANOM KOLAČIĆU ILI KAFI KAO

NA LICE I ULEPŠA DAN. KAKO UGAĐAŠ SEBI,

I U AUTENTIČNOM ENTERIJERU. IMAŠ LI NEKIH

ČIME VOLIŠ DA ZAČINIŠ DAN?

PLANOVA KADA JE LJUBAV PREMA ENTERIJERU I

Dobrim filmom! Čini mi se da što sam starija, gledanje filmova me opušta sve više.

DIZAJN U PITANJU?

Moda Obožavam dan završiti sa nekim dobrim filmom, u posljednje vrijeme me oduševljavaju filmovi sa tematikom života u Engleskoj u viktorijansko doba, i jedan od meni najdražih (Far from the Madding Crowd) je upravo zasnovan na priči iz tog doba. KAKO IZGLEDA TVOJA „DIGITALNA“ RUTINA, KOJE SAJTOVE, BLOGOVE, KANALE ILI NALOGE NA INSTAGRAMU NE PROPUŠTAŠ DA OBIĐEŠ?

Ne znam da li ju u posljednje vrijeme baš mogu nazvati digitalnom rutinom, budući da imam sve manje vremena za pregledanje različitih blogova, pa trenutno glavni „update“ upijam sa Instagrama, oduševljavam se ženama Skandinavije (digitalnim influenserkama) i ako sam u potrazi za inspiracijom, onda najradije „boravim“ skrolajući po njihovim profilima.

PREPORUKAMA ILI VOLIŠ DA TE INTUICIJA VODI?

Ne bih se opisala niti jednim nazivom od gore dva pomenuta. Na putovanjima, u nekim tamo gradovima, sam potpuno nevidljiva. Izgubim se ja tako u nekim gradskim predjelima, pred katedralama, na mostovima, volim da upijam zrak istog, a drugačijeg zraka, da se pitam da li je arhitektura renesansna ili romanička i nikada sa sobom ne nosim priručnike. Volim da samostalno, bez ičijeg prethodnog nahođenja, doživim svako mjesto u kojem se nađem, ponekad u prolazima zapisujem, ali najradije fotografišem. ZA KRAJ SAM OSTAVILA JEDNO MENI VEOMA DRAGO PITANJE, POSEBNO U OKTOBRU KADA SE POPUT MALOG DETETA RADUJEM SAJMU KNJIGA U BEOGRADU. KOJE KNJIGE SE TRENUTNO NALAZE NA TVOM NOĆNOM

PORED ENTERIJERA I MODE, VOLIM DA PRATIM

STOČIĆU, ŠTA VOLIŠ DA ČITAŠ I POSTOJI

TVOJE MINI PUTOPISE. IMAM UTISAK DA ONI

LI NEKI AUTOR ILI KNJIGA KOJU BI RADO

ČINE SAVRŠEN SPOJ SVIH TVOJIH LJUBAVI

PREPORUČILA?

(MODA, FOTOGRAFIJA, DIZAJN) I PRIČAJU

Trenutno mi uz uzglavlje stoji „Towards a new architecture“ od Corbusiera, čitam ju već skoro mjesec i pol obzirom na to da se stalno vraćam nazad pokušavajući da upijem što je moguće više. Sada, kad razmislim, nemam ja, ustvari, omiljenu knjigu, prije bih rekla da mi je sa svakim novim čitanjem trenutna draža od prethodne, različite priče mi znaju ostati duboko u pamćenju, ne zastajem uvijek pred istim odabirima kad su knjige u pitanju.

JEDNU CELOVITU PRIČU. KOJI GRAD TE JE OBORIO S NOGU I KOJE SU TO DESTINACIJE KOJIMA SE RADUJEŠ I O KOJIMA ĆEMO IMATI PRILIKE DA ČITAMO?

Istina je da svako slobodno vrijeme koristim da otputujem negdje jer, za mene, ne postoji intimniji osjećaj zadovoljstva od lutanja po ulicama drugih zemalja. Svako mjesto je posebna priča, posebna emocija, ali mislim da mi se Prag dogodio baš sudbinom planiran. Prag sam oduvijek zamišljala kao grad stvoren za življenje zimske idile, a posjetila sam ga baš u januaru, u jeku zime i ogromnih pahulja koje su oslikale svaku moju zamisao tu na javi, na ulicama zastrtim snijegom i ledom. DA LI SI NA PUTOVANJIMA TURISTA ILI AVANTURISTA? KAKO VOLIŠ DA SE UPOZNAŠ SA NEKIM MESTOM I NJEGOVOM KULTUROM? DA LI DOLAZIŠ PRIPREMLJENA I NAORUŽANA

52 l oktobar

NAJLEPŠA LJUDSKA OSOBINA JE MENJANJE SEBE Intervju: Sara Savčić Fotografije: Marko Marković, Lidija Milovanović Ilustracije: Nikola Puzigaća

Velika je čast i zadovoljstvo raspričati čoveka poznatog po tome što sa vrlo malo reči kaže mnogo toga. Nikola Puzigaća je čovek koji se voli sa dizajnom, a koji je kao dečak uspeo da predvidi Lollobrigidin hit kada je skontao ubitačnu kombinaciju sladoleda i kokica. Čvrsto veruje da Kosmos uvek kaže MOŽE i da je grafički dizajn u Srbiji u dobrim rukama, zbog nekih novih klinaca koji svakodnevno kreiraju lepe stvari. O tome kome poklanja svoje simpatije, koji mu je miljenik među posterima, šta ga je poslednji put slatko nasmejalo, a šta zamislilo – pročitajte u nastavku.

NEŠTO ZA POČETAK?

Samo zdravo.

KADA I KAKO SI SE ZALJUBIO U GRAFIČKI DIZAJN? IMAŠ LI JOŠ NEKU LJUBAV, ILI BAREM SIMPATIJU?

PET REČI KOJE TE OPISUJU.

Ne, mogu, to, je, ego. PAMTIŠ LI KAKO SI OSTAO BEZ PRVOG MLEČNOG ZUBA?

Stvarno se sećam. Kod babe na selu, klasična partizanska priča. Prvo ide agonija sa rasklimanim zubom kad uvidiš da se raspadaš, i onda ono ispipavanje jezikom koliko možeš biti autodestruktivan, pa probaš samom sebi da izbiješ zub. Pošto to nije išlo, vezali su mi konac za zub i naglim pokretom ga izvadili. Nije bilo ono vezivanje konca za vrata, jer šta ako se vrata ne otvore dovoljno naglo, ili šta ako ja krenem napred kako bih odbranio zub.

Ne znam kako funkcioniše proces zaljubljivanja, to se dešava mimo naše kontrole. Samo shvatiš da si se zaljubio. Kao što je Nick Cave objasnio pisanje pesama, nemaš ništa i odjednom se desi nešto neobjašnjivo i imaš nešto. On kaže da je poreklo tog neobjašnjivog elementa negde u Kosmosu. Tako je i sa zaljubljivanjem. Možeš otprilike da shvatiš kad je to bilo, ali ne i kako i zašto se desilo. U slučaju dizajna i mene, mislim da taj proces traje nešto duže. Prvo krene sviđanje, pa se smuvate (upišeš studije dizajna), pa vidiš kako ide ta veza, i onda kada shvatiš da se ti pitaš za čitavu vezu, ne i ona druga strana, onda ostanete ego i ti, dizajn se povuče sa strane, pa onda kad se sve dogovoriš sa

egom - dizajn dođe, zagrli te i onda se volite. Tu negde između se desi i zaljubljivanje. Ne znam tačno kad. Osim dizajna flertujem i sa fotografijom, al’ dizajn se ne ljuti. Naprotiv. SLATKO, SLANO, ILI NEŠTO TREĆE?

Može i zajedno. Sladoled i kokice su najbolji dokaz. Probajte ih zajedno. Ovo sam otkrio sa 15 godina, a onda ih je grupa Lollobrigida opevala u pesmi “Volim te (k’o sladoled i kokice)”. Ako ne verujete meni, verujte Lollobrigidi. OMILJENI CRTANI JUNAK?

donosi. Ta ljubav je preduslov za život, ne samo poslovni, pa bi bilo lepo da volimo sve što radimo, i kod kuće i na poslu. Mi kao bića smo sistem i svi delovi sistema moraju da rade dobro ako želimo da sistem radi dobro. Nije firma u kojoj radimo kriva što je nekom mala plata, firma je samo jedan deo sistema - našeg ličnog sistema. Mi se samo s vremena na vreme nađemo u nekim okolnostima koje nam ne odgovaraju zbog toga što je taj naš sistem radio nešto pogrešno u prošlosti, a nije toga bio svestan. Dobra stvar je što možemo sve da promenimo. Mislim na delove našeg ličnog sistema.

Homer Simpson. PREPORUKA ZA ČITANJE/SLUŠANJE/ MOŽE LI SE ŽIVETI OD LJUBAVI PREMA ONOME

GLEDANJE/VOLJENJE?

ŠTO RADIMO?

Za čitanje, Ekhart Tole „Nova zemlja”. Za slušanje, novi album New Order-a. Za gledanje, dokumentarac Wernera Herzoga „Encounters at the End of the World”.

Upravo se i živi od ljubavi prema onome što radimo. Ako ne volimo to što radimo, onda preživljavamo, bez obzira koliko novca nam

Nije firma u kojoj radimo kriva što je nekom mala plata, firma je samo jedan deo sistema našeg ličnog sistema. Mi se samo s vremena na vreme nađemo u nekim okolnostima koje nam ne odgovaraju zbog toga što je taj naš sistem radio nešto pogrešno u prošlosti, a nije toga bio svestan. Dobra stvar je što možemo sve da promenimo

Leksikon Za voljenje – sebe, ali sa tim bi valjalo biti pažljiv, zna da se otme kontroli. Kad zavolimo sebe, onda se nekako odjednom ceo svet promeni. To je školska psihologija, nikakva metafizika. BUDUĆI DA TVOJI POSTERI UVEK NASMEJU ILI ZAMISLE LJUDE, ŠTA JE TEBE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO ILI MALO ZAMISLILO?

Evo ovo pitanje oko mlečnog zuba me je i nasmejalo i zamislilo. Svakodnevne sitnice koje čine život. Od SMS prepiski sa prijateljima, do čitanja nekih „najsvesnijih” knjiga na svetu. Kad se čovek zamisli dobro, pa shvati kako funkcioniše svet, onda bude u početku baš tužan, a kad se tom svetu prilagodi, onda se samo smeje. KADA JE TEBI KOSMOS REKAO MOŽE?

Uvek on kaže - može. „Ne može” kažemo mi sami. Ako je rekao može Tesla i ako je rekao može Hitler, znači sve može. On ne brani ništa. Ne postoje kosmičke zapovesti. Ne zna on za „ne može”. To „ne može”, znači da je negde spuštena rampa, nešto se zaustavilo, nečemu je kraj. A gde vidite kraj u Kosmosu? Niti se on zaustavlja, niti ima kraj. POSTOJI LI NEKI MOMENAT U KARIJERI ZA KOJI SI POSEBNO VEZAN ILI PONOSAN? KOJI JE TVOJ MILJENIK MEĐU POSTERIMA?

Ponosan sam na rezultate svog rada. Na neke „sitne” propratne stvari, primera radi što su mi Steven Heller i Mirko Ilić objavili rad u svojoj knjizi, što je Slavimir Stojanović došao da vidi izložbu iako se do tada nismo poznavali, što me je McCann zvao da dođem da budem art direktor. Nisu to stvari koje daju smisao radu, jer smisao dajemo mi sami, ali potvrda su da smo na dobrom putu i da sve to ima smisla još nekom, ta činjenica je svakako neprocenjivo bitna, pogotovo kad dolazi od ličnih heroja, i umetničkih i ovih korporativno-komercijalnih. 58 l oktobar

Najlepša ljudska osobina je menjanje sebe. To je dar koji nas razlikuje od životinja, s tim što životinje i ne bi trebalo da se menjaju, kod njih je sve na mestu. Ne možemo da živimo sa istim stavovima koje smo imali pre 10 godina. Bićemo u problemu

Svi oni „obični” ljudi koji su svesni u kakvom vremenu žive. Mislim na globalnom nivou, i ne mislim da je vreme loše, to „vreme u kojem živimo” nekako uvek ima negativnu konotaciju, a negativnu konotaciju stvaraju ljudi koji misle da je problem u drugima, sistemu, Vučiću… Najlepša ljudska osobina je menjanje sebe. To je dar koji nas razlikuje od životinja, s tim što životinje i ne bi trebalo da se menjaju, kod njih je sve na mestu. Ne možemo da živimo sa istim stavovima koje smo imali pre 10 godina. Bićemo u problemu. Moramo da menjamo stavove, misli, osećanja u skladu sa vremenom. To je umetnost življenja. ODAKLE DOLAZI INSPIRACIJA I IMA LI JE UVEK?

Ima je uvek. Iz Kosmosa, naravno. Iz mirnog uma. Sve je inspirativno, i sreća i tuga, na nama je samo da vidimo da li ćemo je iskoristiti (mislim na inspiraciju), za kreiranje umetnosti, kreiranje života, rešavanje problema ili održavanje već dobrog stanja. KO BI TREBAO MALO DA SE KULTIVIŠE?

A od konkretnih radova, posebno sam vezan za poster za film „Only lovers left alive”. IMAŠ LI UZORE I IDOLE, U POSLU I ŽIVOTU UOPŠTE?

U poslu osim gore pomenutih heroja, uzori su mi i klinci na čije radove svakodnevno nailazim, koji kreiraju lepe stvari. Njih baš ima dosta. I super je što je tako, ne brinem se za grafički dizajn u Srbiji, u dobrim je rukama. Samo te ruke moraju da se bore sa dosta pratećih stvari za koje nisu direktni krivci, ali i to bi trebalo okrenuti sebi u korist i iz toga će se roditi još veća kreativnost.

Političari. Mediji. Ljudi koji misle da su bitniji od životinja. Ljudi koji misle da su bitniji od drugih ljudi. I oni ljudi koji kad se stvori red na kasi u marketu, pa se otvori druga kasa, pređu sa kraja reda da budu prvi na drugoj kasi, umesto da puste one koji su stajali u redu ispred njih. KAKVE SADA PLANOVE KUJEŠ, I MOŽE LI MALI SNEAK PREVIEW ZA NAS I NAŠE ČITAOCE?

Kujem neke kosmičke majice, dukseve, nove kosmičke postere. Kujem saradnju oko toga sa nekim od trenutno najvećih imena srpske dizajnersko-ilustratorske scene. Kosmos kaže: Ne može preview. PORUKA ZA KRAJ?

KO JE PO TVOM MIŠLJENJU UMETNIK ŽIVLJENJA?

Nema kraja.

Životni stil

ANA Inat mi je najsnažniji MARIJA pokretač GRBIĆ 60 l oktobar

Intervju: Teodora Kovrlija

Fotografije: Milena Goševski Odeća – bodi bronzani: Mo clothing

Životni stil

na Marija Grbić je mlada pesnikinja, autorka zbirke Venerini i ostali bregovi u izdanju LOM-a, koju sam već duže vremena želela da intervjuišem. Nakon uzbudljivog leta koje je radeći na poetskom stripu delom provela u Rijeci, vratila se puna utisaka, te smo konačno uspele da dogovorimo njeno gostovanje u Pleziru. Jedan je od osnivača ARGH-a, udruženja koje već nekoliko godina pruža priliku pesnicima da se osmele i podele svoje stihove sa javnošću na večerima poezije u klubu, uz po koje piće, tek da se savlada početnička trema. Opseg njenog umetničkog delovanja je širok i raznovrstan, a kako mi je u razgovoru otkrila, uskoro će nas obradovati i jednim romanom. KADA SI PRONAŠLA SEBE U PISANJU I PRELOMILA DA ĆE PISANJE BITI ONO OD ČEGA ĆEŠ ŽIVETI? DA LI SI OD POČETKA IMALA JASNU SLIKU ŠTA ŽELIŠ?

Nisam, ne. Htela sam da budem sudija ili pevačica. Čini mi se da ću umreti ako ikada stvorim jasnu sliku o tome šta želim. Ova rečenica zvuči pogrešno. PUBLIKA JE IMALA PRILIKU DA SE UPOZNA SA TOBOM PUTEM TVOJE PRVE ZBIRKE PESAMA „DA, ALI NEMOJ SE PLAŠITI“. KAKO JE DOŠLO DO TE ZBIRKE, POSTOJI LI NEKA ANEGDOTA VEZANA ZA NJU?

Poslala sam prvi rukopis na taj konkurs za prve rukopise i onda sam shvatila da je nagradu tj. štampanje knjige osim mene dobila i jedna moja bliska prijateljica Anja. To je bilo ludo. Ta naša sreća zajednička i te promocije i to što nam se naslovi spajaju u jednu smislenu konverzaciju. Njena zbirka se zove: „Napolju su ljudi“, a moja „Da, ali nemoj se plašiti“ i pojma nismo imale o tome. KOLIKO JE BILO TEŠKO DOĆI DO TOGA DA TI PRVA ZBIRKA BUDE OBJAVLJENA?

62 l oktobar

Nimalo. Bilo je teško pisati tu knjigu opterećen tonama i tonama studentskih kompleksa i tonama i tonama fabrikovanih iskustava i napraviti od toga nešto što je smisleno. Ne smisleno, nešto što ima veze sa životom. Danas postoji mnogo konkursa za prvu zbirku poezije, rade ih posvećeni ljudi i knjige su lepe. E posle te prve knjige, tada je već malo zajebanije...

ŽENE, ČINI MI SE, POČINJU DA PIŠU SVE VULGARNIJE I VULGARNIJE I DA BEŽE GLAVOM BEZ OBZIRA OD PATOSA ILI BILO ČEGA ŠTO BI ZALIČILO NA PATOS, ŠTO JE NEOPISIVA GLUPOST. IPAK, SIGURNA SAM DA POSTOJE UZROCI ZAŠTO SE TO DESILO. NO NEBITNO, JEBOTE, BUDI DOVOLJNO JAK STVARALAC PA NE PODLEŽI TAKVIM UTICAJIMA. NEKA OČEKUJU OD TEBE ROMANTIČNI DNEVNIK I TI IM IZNEVERI OČEKIVANJA. TO I NIJE BAŠ TEŠKO SVI IMAMO RAZLIČITE FAZE U KOJIMA OTKRIVAMO RAZLIČITE UMETNIKE KOJI SVESNO I PODSVESNO UTIČU NA NAS I NAŠ NAČIN PISANJA. IMAŠ LI NEKE UZORE KOJE SVESNO FAVORIZUJEŠ I ŽELIŠ DA SAČUVAŠ UZ SEBE?

Mislim da imam uzore u svemu pa i u pisanju. Ali to ne ide mnogo duboko i čini mi se da se sve spaja. I to je savršeno OK. Imam tako npr.

uzora u kuvanju - onog nadrkanog Gordona Remzija (taj njegov neverovatan odnos prema šniclama i slično). Eto tako i sa npr. Eliotom (taj njegov neverovatan odnos prema čaju i slično). Prosto nisu samo pisci uticali na moje pisanje tu je i muzika, dobra šnicla, adolescencija u blokovima, fakultetske tvrde klupe, seks, veliki post, prijatelji, kućni ljubimci, demonstracije...

Tema

UVEK PIŠEM IZ INATA. SITNA SAM DUŠA I INAT MI JE NAJSNAŽNIJI POKRETAČ, ALI JE ĐAVOLSKI DOBAR POKRETAČ

64 l oktobar

SA KIME BI OD AUTORA (ŽIVIH I NEŽIVIH) VOLELA DA PORAZGOVARAŠ I KOME BI DALA SVOJ NEOBJAVLJENI RUKOPIS?

Zaista, zaista bih volela da porazgovaram sa Jelenom Bačić Alimpić jer mi tu apsolutno ništa nije jasno. A onda bih njenom izdavaču dala svoj rukopis i tražila mnogo para. Mislim da ne bi pristao.

naučila osim da svuda pronađeš predivne ljude sa kojima ideš u bioskop i pred kojima možeš da budeš apsolutno nesretan. DOSTA PUTUJEŠ I IMALA SI VIŠE PRILIKA DA MENJAŠ SREDINU I DRUŽIŠ SE SA LJUDIMA SA DRUGAČIJOM KULTURNOM POZADINOM. GDE SI SE NAJPRIJATNIJE OSEĆALA, POSTOJI LI NEKO MESTO KOME SE UVEK VRAĆAŠ BAREM U

ČULA SAM DA PRIPREMAŠ PRIRUČNIK ZA

MISLIMA?

KREATIVNO PISANJE. MISLIŠ LI DA JE PISANJE

Brisel. Videla sam dosta Belgije, što i nije bilo toliko teško, ali Brisel je mesto posle koga sam najviše pisala. Ti ljudi ti postaju komšije u roku od dva dana, na ulici te prolaznici vucaraju da probaš najbolju vodu iz fabrike vode, imaš svoj pab iako si samo jednom bio tamo. Ja patim od zatvorenih toplih krugova ljudi, a Brisel ih ima mnogo i svi su lepi. Ili Zagreb. Zagreb mi daje mir koji baš i ne razumem jer mi nije svojstven, ali je dozlaboga prijatan.

VEŠTINA KOJA SE MOŽE SAVLADATI RADOM I VEŽBANJEM ILI JE TALENAT PRESUDAN. KAKAV JE TVOJ STAV NA TEMU RAD/TALENAT, NADARENOST/PRAKSA? I ŠTA MOŽEMO OČEKIVATI U PRIRUČNIKU, KOME JE NAMENJEN?

Svi imaju talenat, a malo ko motivaciju. Cilj ovakvih radionica je da ljudi prepoznaju da li je talenat koji poseduju spisateljske ili neke druge prirode. Ili svakojake što da ne. Priručnik je namenjen mentorima tj. ljudima koji žele da vode radionice kreativnog pisanja. Trudim se da u njemu dam što više primera eksperimentalnih ili manje eksperimentalnih časova, da mapiram probleme na koje neko ko vodi takvu vrstu radionice može naići i da probam da ponudim neka rešenja. Manjkamo takvom literaturom.

TVOJA DRUGA ZBIRKA PESAMA JE NAGRAĐENA I DOBILA JE JAKO DOBRE KRITIKE, ČITANA JE U CELOM REGIONU I RASPRODATA U ČITAVOM BEOGRADU (ZNAM IZ ISKUSTVA OBIĐOH VEĆINU GRADSKIH KNJIŽARA DOK MI MILENA NIJE POZAJMILA SVOJ PRIMERAK) ŠTO JE VELIKI USPEH ZA ZBIRKU POEZIJE

DEO OVOG LETA SI PROVELA U RIJECI, RADNO

IMAJUĆI U VIDU GDE ŽIVIMO. DA LI TE JE OVAJ

U OKVIRU JEDNOG PROJEKTA. MOŽEŠ LI DA

USPEH I OVAKO DOBRE REAKCIJE ZATEKAO

MI ISPRIČAŠ ČIME SI SE TADA BAVILA, KAKAV

NESPREMNU?

UTISAK SU GRAD I LJUDI OSTAVILI?

Nije, pošto ne znam ništa o izdavaštvu kao i o mnogo čemu uostalom, tako da mi je tek posle postalo jasno da ljudi zapravo traže tu knjigu. Ali to je, velikim delom, i zbog mog izdavača koji podrazumeva određena… pa, iznenađenja, u svojim publikacijama. Više me je iznenadio moj inbox nakon gostovanja kod Velje Pavlovića pošto nisam verovala da toliko mnogo ljudi gleda TV ili da toliko mnogo ljudi gleda TV, a da to nisu parovi.

Prvi utisak: ovo nije grad na moru. Drugi utisak: zašto se ljudi ne grle kada se sretnu? Treći utisak: zašto pisci ne komuniciraju međusobno? Prva akcija: nasilno grljenje ljudi Prva reakcija: predivna. Nedostaje mi Rijeka, bila sam stravično usamljena tamo i apsolutno ništa iz toga nisam

Tema

POMENUTA ZBIRKA, „VENERINI I OSTALI

MISLIŠ LI DA SE POLOŽAJ MUŠKOG I

BREGOVI“ SE DOSTA RAZLIKUJE OD TVOJE

ŽENSKOG PESNIKA RAZLIKUJU I POSTOJI

PRVE ZBIRKE, ZA POČETAK UZMIMO

LI NEKI VID DISKRIMINACIJE OD STRANE

ONO OČIGLEDNO, PISANA JE IZ UGLA

PUBLIKE, IZDAVAČA, KRITIKE? AKO NE NA

SREDOVEČNOG PEDESETOGODIŠNJAKA

SVESNOM NIVOU ONDA PODSVESNO DA

KOJI GOVORI IJEKAVSKI. OVAKAV UGAO

LI SE OD PESNIKINJA OČEKUJE DA BUDU

DONOSI ODREĐENU TEŽINU, OTVARA VIŠE

NEŽNE I ROMANTIČNE, NE KORISTE PSOVKE

MOGUĆNOSTI I SLOBODE I NOSI NEKU PATINU

I SEKSUALNOST IZRAŽAVAJU NA KAŠIČICU

KOJU I SAM JEZIK OMOGUĆAVA. KOLIKO TI

DOK SE KOD MUŠKARACA OVAKVA PITANJA

JE BILO NEOBIČNO DA SE SMESTIŠ U OVU

ZAPRAVO I NE POSTAVLJAJU? IZ ISKUSTVA DA

POZICIJU I KAKO SI SE UOPŠTE ODLUČILA ZA

LI TI JE BILO LAKŠE DA PIŠEŠ IZ UGLA ŽENE ILI

OVAKAV PRISTUP?

MUŠKARCA?

Uh, pa s obzirom na to da sam knjigu planirala da objavim pod pseudonimom bilo bi mi neobično da sam je napisala na bilo koji drugi način. Odakle je to došlo ne znam. Valjda iz inata. Ionako uvek pišem iz inata. Sitna sam duša i inat mi je najsnažniji pokretač, ali je đavolski dobar pokretač.

E sada, mišljenje o tome sam promenila verovatno osamsto puta do sada. Trenutno mislim da sam uvidela neke posledice uzroka koji sam negirala u prošlosti. Žene, čini mi se, počinju da pišu sve vulgarnije i vulgarnije i da beže glavom bez obzira od patosa ili bilo čega što bi zaličilo na patos, što je neopisiva glupost. Ipak, sigurna sam da postoje uzro-

66 l oktobar

ci zašto se to desilo. No nebitno, jebote, budi dovoljno jak stvaralac pa ne podleži takvim uticajima. Neka očekuju od tebe romantični dnevnik i ti im izneveri očekivanja. To i nije baš teško. Meni su pretprošle godine, uostalom, u jednom stranom časopisu odobrili pesme koje sam pisala pod muškim pseudonimom, a odbili one pod mojim imenom. Da, svakako mi to nešto govori, ali pišem jednako i posle toga. JEDAN SI OD ORGANIZATORA ARGH-A, UDRUŽENJA KOJE VEĆ NEKOLIKO GODINA ORGANIZUJE VEOMA USPEŠNE PESNIČKE

POMALO NEOČEKIVAN. MOŽEŠ LI DA MI OPIŠEŠ KAKO TI SUSRETI IZGLEDAJU, DA LI SE I DALJE DOGAĐA DA IMAŠ TREMU OD JAVNIH ČITANJA I KAKVA JE ATMOSFERA?

Upravo krećemo u sedmu godinu tj. sezonu i lično se osećam presrećno što je ARGH! opstao toliko, što ima divnu publiku i, najviše, što je motivisao toliko ljudi da stanu pred mikrofon. Na ARGH-u se niko ne plaši dok čita, bar ne posle prvog kruga kada alkohol počne da radi svoje. E to je lepota organizovanja pesničkih događanja u klubu gde ljudi mogu da se opuste, koji god način izabrali.

SUSRETE I OMOGUĆAVA DA PESNICI IZAĐU IZ MRAKA SVOJIH SOBA I JAVNO ČITAJU

KOLIKO ČESTO SE ORGANIZUJE ČITANJE I KO I

SVOJU POEZIJU. ZA OVIH NEKOLIKO GODINA

KAKO MOŽE DA SE PRIJAVI?

SA SVAKIM SUSRETOM KROZ KLUB JE

Svake poslednje srede u mesecu počevši od oktobra. Ko god želi može da pošalje dve svoje pesme ili kraći prozni tekst sa svojom biografijom na totalno.argh@gmx.com

PROŠLO MNOŠTVO PESNIKA I ČINI MI SE DA INTERESOVANJE OPSTAJE. NAČIN NA KOJI PREZENTUJETE POEZIJU JE VRLO ORIGINALAN I

Tema

ANAMARIJAGRBIC.BLOGSPOT.RS 70 l oktobar

PORED ARGH-a, OD NEDAVNO UČESTVUJEŠ U JOŠ JEDNOJ LEPOJ INICIJATIVI „NEBOGRAD“. ONA SE OPISUJE KAO SUSRET NOVIH KOMPOZITORA I NOVE LIRIKE. KAKVA SU TVOJA

nje iste samo je izvedba drugačija. Sada mi te stvari dođu kao podsetnici osećanja, kao - aha, to nisi osetila odavno, a vidiš kako je samo intenzivno i bitno bilo.

ISKUSTVA ZA SADA?

Ti divni ljudi su toliko neverovatno talentovani da moraju da se čuju/vide. Nebograd je organizacija od milion projekata i nadam se da će i dalje sarađivati sa pesnicima.

PRETPOSTAVLJAM DA TI JE TEŠKO DA PRAVIŠ NEKE KLASIFIKACIJE, ALI EVO KADA POGLEDAŠ ŠTA SI U POSLEDNJE VREME ČITALA KAKO BI IZGLEDALA TVOJA LISTA OMILJENIH I NE OMILJENIH DELA? IMAŠ LI OBIČAJ DA LJUDIMA

OSIM PISANJA PESAMA, CRTAŠ, SLIKAŠ IMALA

PREPORUČUJEŠ KNJIGE?

SI IZLETE I U POLJE STRIPA, PROČITALA SAM

Znaš one grozne ljude koji neće da čuju novu pesmu koju hoćeš da im pustiš na jutjubu jer im je dosadno i da probaju, ali zato tebi puštaju hiljadu svojih? E to sam ja. Najbolja prijateljica je jednom, ne šalim se, zapravo došla i pročitala mi naglas svoju omiljenu knjigu pošto je mene dve godine mrzelo da je pročitam i čitala sam nešto što sam ja birala, naravno namećući drugima te knjige. Onda je ona došla i pročitala mi tu knjigu. Bilo je divno. Od tada sam se malo smirila. Preporučujem samo ono što mislim da ne oduševljava samo mene, a ponekada i pročitam knjigu koju mi je neko preporučio umesto, ne znam, Simbolike krsta za koju mislim da će apsolutno svima biti interesantna (?) U to ime neću preporučiti ništa osim onoga što mi je sada aktuelno, a to je Vladan Matijević koga već godinu dana iščitavam. I to ću preporučiti parafrazom iz jedne pripovetke, jer se knjige valjda samo tekstom preporučuju. Ne sećam se kako tačno ide, vratila sam knjigu u biblioteku, ali čini mi se ovako:

NEGDE DA RADIŠ NA RUKOPISU ZA KNJIGU? ŠTA JE TRENUTNO AKTUELNO I ŠTA TI NAJVIŠE OKUPIRA PAŽNJU?

Trenutno sam depresivna zato što sam završila knjigu, ali radim na nekom stripu te se nadam boljim danima. KADA MOŽEMO DA OČEKUJEMO ROMAN?

Volela bih da kažem nikada. Ali verovatno do kraja godine pošto sam disciplinovana. Ta potreba za prozom mi je nepotrebno došla, želela sam da napišem jednu knjigu poezije koja me je proganjala ali… jebiga. DA LI SE VRAĆAŠ SVOJIM RUKOPISIMA I KOLIKO IH PUŠTAŠ DA „ODLEŽE“ PRE NEGO ŠTO IH PODELIŠ SA SVETOM?

Vidi, ja knjigu napišem za sedam dana. Sedim, pušim, pijem Sprajt, bivam hiperaktivno sretna ili samo hiperaktivna i to bi bilo to. Onda se vratim rukopisu nasmejem se užasima koje sam propustila ili pretrpala i nastavim da radim na njoj još oko godinu dana. Onda je završim. Onda sam nesretna. KADA SE VRAĆAŠ NA STVARI KOJE SI RANIJE PISALA IMAŠ LI UTISAK KAO DA SI TADA

Te noći umrla je od dosade. Sahranili su je pored zoološkog vrta kod kaveza sa vukovima.

BILA DRUGAČIJA OSOBA I KAKO SE OSEĆAŠ

ZA KRAJ, IMAŠ LI NEKI SAVET ZA LJUDE KOJI

KADA SE OSVRNEŠ NA PRVU ZBIRKU ILI PRVE

POKUŠAVAJU DA SE OSTVARE KAO PISCI I

RADOVE?

TRAŽE I DALJE SVOJ GLAS?

Ranije sam prezirala to ali tada sam bila veća glupača nego sada. Volim svoje prve radove jer su teme koje me teraju na pisa-

Imam. Nemojte nikada da odustajete i budite svesni da ćete zarad toga strašno patiti u životu. Onda ćete biti sretni.

Životni stil

KAD SE SVE SKLONI PO STRANI, OSTANE ČOVEK KOJI JE PISAO Intervju: Sara Savčić Fotografije: Kristina Jovanović, Danilo Mataruga

72 l oktobar

U susret Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, predstavljamo vam novog, mladog autora uz čiji roman prvenac Nije to ništa ćete se sigurno ušuškati ove grejne sezone. Marko Đorđević je jedan divan dečak, koji inspiraciju crpi između ostalog od svojih učenika i jednog čarobnog vrta, izopštenog od ostatka sveta. U razgovoru o njegovom romanu, daljim planovima, uzorima i sećanjima, uživajte u nastavku.

MOŽEŠ LI DA SE SETIŠ KADA SI POŽELEO DA

KADA BI NEKOME GOVORIO O TEMATICI I

SVOJE MISLI PRETOČIŠ NA PAPIR? KAKO SE

SADRŽAJU ROMANA "NIJE TO NIŠTA", KAKO BI

RODIO ROMAN NIJE TO NIŠTA?

GA OBJASNIO I PRIBLIŽIO?

Jednog 29. januara sam baš želeo da proslavim još jedan rođendan svoje majke. Nervirala me je činjenica da je svima oko mene neprijatno da se slavi rođendan ako je slavljenik nevidljiv i definitivno opravdano odsutan… Pomislio sam da sigurno postoji način da se život produži i zaigrao sam se…

Nije to ništa je roman koji liči na jesenji kišni dan, kada ostanete kod kuće, uvijete se u ćebe i ispijate čaj. Tekst romana je okrenut ka sećanjima i nemogućnosti da se neki doživljaji obnove. Roman traži od vas da se zamislite i ustanete, otrčite u druge sobe i zagrlite svoje najbliže.

KAKO SI SE OPREDELIO DA ROMAN BUDE U

BUDUĆI DA RADIŠ SA DECOM, A U TVOM

FORMI LIRSKOG? DA LI PISAC KADA POČINJE

ROMANU IMA PRIPOVEDANJA I IZ DEČJE

DA GRADI SVOJE DELO UOPŠTE RAZMIŠLJA

PERSPEKTIVE, KOLIKO TI JE TAJ DEČJI POGLED

O OVAKVIM STVARIMA, ILI DOPUSTI DA ONE

NA SVET ZAPRAVO VAŽAN U ŽIVOTU?

SPONTANO PROIZLAZE IZ NJEGA?

Dečji ton u romanu je rešenje da se izbegne patetika. Moje bavljenje decom i edukacijom mi pomaže da svaku situaciju sagledam i iz dečje perspektive. Neverovatno je koliko su njihova promišljanja jednostavnija i čistija od naših. Na svakom času me iznova oduševi način na koji oni dišu. Ravnomerno, spokojno, srećno.

Nisam razmišljao o strukturi teksta, samo sam stvarao svet na hartiji. Nisam ni znao šta je, dok mi Nina iz IK Arete nije napisala: „Marko, jako mi se dopao tvoj roman.“ Tada sam počeo da ga zovem tako. Pre toga je bilo „ma, ono moje”, „ono što pišem” i „piskaranje”.

Životni stil

se opustim na brzaka, zatvorim oči i zamislim to ogromno dvorište u kome žive roditelji moje majke. To je čarobni vrt, izopšten iz sveta. Sve što bih mogao nazvati znanjem ili veštinom, poneo sam odatle. To su ona dvorišta u kojima uvek ima posla… KO SU TVOJI UZORI, KOGA ČITAŠ I KOJIM DELIMA SE IZNOVA VRAĆAŠ?

Studirajući književnost imao sam utisak da je malo autora kojima bih se vratio. To vam je kao sa simpatijama u školi. Nisam bio zaljubljen ni u najlepše ni u najpopularnije, nego u one koje sam doživljavao kao tajnovite i naslućivao da imaju bogat unutrašnji život. Vratim se Proljećima Ivana Galeba, Unutrašnjoj strani vetra, Pohvali ludosti… Poezija je svakako moj prvi izbor i više odgovara mom čitalačkom biću, a tu najviše mislim na savremene autore od kojih bih izdvojio Ognjena Obradovića čiju svaku pesmu doživim kao dobar sinopsis za roman. ŠTA TE INSPIRIŠE? ROMAN ODAJE UTISAK DA JE PISAC DOSTA DOŽIVLJAJA LIČNO PROŽIVEO I SAMIM TIM

Inspiriše me zima. Nekako, kad je hladno, volim da tražim nove načine da se ugrejem.

OSTAVLJA DOSTA PROSTORA DA SE ČITAOCI TAKOĐE LIČNO SAŽIVE SA PRIČOM. KOLIKO SI

KOLIKO JE PO TVOM MIŠLJENJU VAŽNA

ZAPRAVO SEBE UNEO U ROMAN?

ULOGA KNJIGE U ŽIVOTIMA DECE I ODRASLIH?

Mislim da je nemoguće drugačije. Verujem da svaki pisac večno piše jednu istu priču iz najrazličitijih kutaka svoga bića. Kad se skloni ono što je koncept, ideja, forma, maska… ostane čovek koji je pisao.

POSTOJI LI LOŠA I BESKORISNA KNJIGA?

U DELU SU PRISUTNI I LIK BAKE, KAO I PODNEBLJE GDE SI SE RODIO I ODRASTAO.

Kako imam priliku da radim i sa uzrastima koji još nisu ovladali čitanjem, mišljenja sam da je deci najpotrebnije upravo to usmeno pripovedanje priča, volim da im dozvolim da sami izmaštaju kraj priče koja im se dopada. Verujem da je najbitnije da o svakoj knjizi imaju kritičko mišljenje.

KOLIKO MUDROSTI PROSPEMO, A KOLIKO USPEMO DA SAČUVAMO OD LJUDI I KRAJA OD

KOJI SU TVOJI DALJI PLANOVI ŠTO SE PISANJA

KOJIH SMO POTEKLI? KOLIKO MUDROSTI JE

TIČE?

POTREBNO DA BI MUDROST BRAO?

Trenutno radim na novom romanu koji čeka svoju zimu.

Kad god dođem u situaciju da mi treba da 74 l oktobar

Putopis

PUTOVANJE KROZ

PORTUGALIJU A LI NE SARAMAGOVO Tekst i fotogra fije: Bogdan Jokov iÄ&#x2021;

a leto 2016. želeo sam nešto drugačije. Napornije i neizvesnije, ali jeftinije i autentičnije. Samostalnije. Više pitanja, manje odgovora. Više poznanstava, manje turističkih vodiča. Znoja, ali ne onog od sunčanja. Nespavanja, ali ne onog od noćnog provoda. Odgovor je zaokružen u martu prijavom za volonterski kamp preko Mladih istraživača Srbije i to u Portugaliji. Koncept je sledeći: nađi način da dođeš do datog mesta, smeštaj i hrana su obezbeđeni, a kroz šestosatni dnevni rad imaš priliku da upoznaš ljude sa različitih meridijana, kulturu države u kojoj si i osetiš se korisnim. Za to mi je još bio potreban drug koji ne postavlja mnogo potpitanja, ne hrče u snu i nema ispite u avgustu. Miloš je i više nego takav. Prvi savet koji mogu dati čitateljkama Plezira je da ostave štikle kod kuće. Nije da sam ih nosio, ali uske kaldrme Porta i Lisabona, strmije čak od onih u rodnom Užicu, podrugljivo se smeškaju svemu što nisu udobne patike. Ni točkići se bogami ne snalaze bolje, tako da je drugi savet ruksak. Ne kofer. A nikako torba. Sa crvenilom na licu pišem da smo Miloš i ja vukli sve u tzv. „krmači“ kako bismo platili jedan prtljag. Za kraj, u Portugaliju se ne nosi isečak iz novina sa najnovijom dijetom. Malo viši holesterol je suvenir koji se dobija za džabe iz ove gastronomske zemlje. Ubaciti negde još jednu memorijsku karticu. Boravak produžiti za još dva dana, pa još jedan.

Putopis

Let LX1413 preseda u Švici punih 11 sati. Dan je onakav zbog kakvih ljudi i gledaju prognozu. U istom kadru kupanje omladine u Ciriškom jezeru dok su u pozadini još snegom pobeleli Alpi. Najnoviji Lambo te opominje da ipak ne načinješ budžet u jednom od najskupljih gradova Evrope. Ponovo iznad neba, na mestu bližem prozoru, svedok sam veličanstvenom prizoru. Kao prvomajska vatra drugog maja, rasuta u žaru i crvenilu, slika je Porta noću iz vazduha. Kasnije će mi asocijacija sa požarom biti i približena pričom Portugalke gde, uprkos vrućinama, veliki izazivači istih jesu ljudi, koji namerno pale placeve koji se kasnije mogu kupiti po nižim cenama... Turbulentan put propraćen vriskom deteta i još bolnijim ignorisanjem njegovih roditelja završen je autopilotom i aplauzom putnika, ali prvo konačenje u prostoriji od 1000 kvadratnih metara kraj 78 l oktobar

jedine utičnice na aerodromu je bilo jedno od najbezbrižnijih ikada. Sledeći ceo dan je rezervisan za Porto. Ostavljamo „krmaču“ u više nego simpatičnom hostelu u kome nam devojka zaokružuje na karti sve što treba videti u gradu. Rešio sam da u ovom putopisu ne opterećujem nikoga godinama, imenima i slično, ali neke informacije su neizostavne. Porto je luka po kojoj je zemlja dobila ime. Svako ko se u njemu nađe rekao bi da je veći od onih 250 000 stanovnika koliko mu se pripisuje. Deluje znatno veće jer se preko puta jednog od šest mostova koji prelaze reku Duro nalazi potpuno novi grad, Vila Nova de Gaja. Drugi objektivan razlog koji ide tome u prilog je nenaseljenost i napuštenost objekata. Kuće sa šarenolikom fasadom, balkonom punim cveća i prostrtog veša tik

pored oronule, limom ograđene zgrade koju koriste beskućnici čest su prizor. Još mi je pričao jedan Portugalac, arhitekta, o njihovim borbama protiv vlasti koja iseljava starce jer je rizično živeti na litici (čitaj, s pogledom od milion dolara) kako bi na istoj litici napravili još jedan hotel. Zvuči poznato, Beograđani? Najlepši most, i to ne samo na Iberijskom poluostrvu, jeste Dom Luis I, Ginisov rekorder u kategoriji lučnih mostova u čijoj izgradnji je učestvovao Gistav Ajfel, što se može "namirisati" po čeličnoj konstrukciji nalik onoj u Parizu. Već tada smo Miloš i ja skovali plan da đipimo sa njega. Ali prvo smo ga prešli, jer te put vodi do tvrđave sa koje se pruža najbolji pogled koji možeš sebi priuštiti bez utrošenog evra. Jedina asocijacija na Srbiju u kojoj sam bio pre malo jače od dan, jeste preostali sendvič s pršutom koji jedem zavaljen u hladovinu s pogledom na jednu od

bezbroj svojevrsno ofarbanih kućica koja kao da želi da iskorači iz mase. Međutim, konkurencija joj je velika jer je u Portugaliji šaranje i glaziranje pločica tradicija, koja nosi ime azulejos i potiče iz arapske kulture. Sada shvatate zašto sam rekao da dupla memorijska kartica za foto aparat nije loša ideja. Zamislite da u celom gradu ne postoje dve iste kuće, jer kombinacije geometrijskih oblika i različitih motiva prevazilaze vizualizacije glavna dva junaka iz „Paranoje u Las Vegasu“. Tog dana u maratonskoj šetnji s Milošem primetio sam ogroman broj portugalskih zastava po prozorima. Odgovor je bio očekivan. Samo sedam dana pre toga osvojen je šampionat Evrope u fudbalu. To je jedini razlog isticanja patriotizma na taj način. Pričajući kasnije sa Žoaom, kamp liderom koji nije mogao biti bolji, Portugalci i nisu naročito nacionalisti.

Moram ovde napisati da je u pitanju država od 10 miliona stanovnika koja je otkrićima Vaska de Game postala imperija, držala veliki deo Afrike, Indije i Brazila pod svojom palicom. Iz tog razloga je portugalski jezik šesti najkorišćeniji na svetu. Portugalija je zemlja sa najstarijim granicama. I uprkos svemu ovome, ja nisam sreo skromnije, tiše, srdačnije i ljupkije ljude. Pametno rukovođenje državom u dva velika rata okarakterisalo ih je kao skoro pa neutralne. Bez indicija da zalazim u politiku, bogatstvo stečeno trgovinom i kolonijama, opalo je pod režimom Nove države (Estado Novo) koji je srušen 25. aprila 1974. godine Karanfilskom revolucijom, datumom koji danas obeležava državni praznik. Meni lično, najlepši ishod tog puča jeste pesma Zeke Afonsa „Grândola, Vila Morena“ koja je putem radija motivisala građane da smaknu diktaturu uz samo četiri žrtve. Zbog toga se divim Portugalcima. Zapad, ali ne onaj dosadni, protestantski, kruti Zapad. Bogati, ali ne bogati kao ostali. Sa kojim god lokalcem da sam proćaskao i rekao odakle dolazim, u licima im nisam primetio ni trunku sumnje, predrasude, one zapadnjačke. Oni ne mare za druge, uživaju i vole sebe, poštuju turiste. Čak smatram da im je humor sličan našem, prožet ironijom i masnim forama kao i šalama na svoj račun. S druge strane, kašnjenje je deo folklora i ne smatra se nepristojnim, međutim, to ne važi za prevoz i metro koji je doveden do savršene tačnosti.

Šta još ne propustiti u Portu? Sao Bento železničku stanicu, jednom proglašenu za najlepšu na svetu, pijacu Boljeu za doživljaj pravog duha svakodnevnog Portugalca, vožnju gondolom, šetnju kejom od prvog do poslednjeg mosta. Bakalar na trocifren broj načina. I konačno, jelo karakteristično samo za ovaj kraj, fransezinja. Kalorijska bomba od hleba, jajeta, kobasice, bifteka, šunke, topljenog sira, itd. uz obaveznu porciju pomfrita je, pretpostavljam, uteha koju možeš naći nakon raskida sa dečkom/devojkom ili nagrada nakon diplomiranja. Jednostavno, ne mogu da nađem drugi, svakodnevni razlog zbog kojeg bi neko potamanio tako monstruozno jelo. Jednom je bilo dovoljno, a ne moram reći da nisam bio gladan ni naredni dan. Kako ne pijem alkohol, ostaćete uskraćeni ocene vina Porto, uz galskog petla, simbola ovoga grada. Kao i za ginijinhu, alkoholno piće Lisabona.

Ako smo Miki i ja propustili, vi nemojte biblioteku Livrariu Lelo, sa uvrnutim enterijerom i velikim izborom knjiga u kojoj je Džej Kej Rouling dobila inspiraciju za Hari Potera. Ako možete da tempirate odlazak u Porto, uradite to krajem juna za vreme tradicionalnog festivala, kada ulice grada vrve od naroda koji peva, veseli se i udaraju jedni druge prazilukom. Već sutradan hvatamo voz za Famalikao, gradić u kome ćemo provesti narednih dvanaest dana volontirajući. Ne sećam se kako je sam početak izgledao, jednostavno smo se obreli na stanici zajedno sa još pet, šest volontera. Dočekao nas je Žorž, jedan od kamp lidera, kliknuo sam prekidač za prebacivanje na engleski jezik, „prosuo“ prvu foru... i sve je išlo kao da se znamo odavno. U narednih šest, sedam sati smo počeli da sprdamo jedni druge na političkoj osnovi, a naredni dan da se ispovedamo.

Sledeća tri dana još samo nismo znali međusobne JMBG brojeve. Takva interakcija između nas je rezultanta zdrave svesti i namera koje svaki prijavljen volonter ponese sa sobom, igrica upoznavanja, pamćenja imena i predstavljanja, koje su nam momentalno priredili domaćini, i eto, puke sreće što naletesmo na skup kvalitetnih ljudi. Jedna od igrica surovijeg ukusa, bila je da priđeš osobi za koju si imao najmanje empatije i kažeš mu u lice šta misliš i šta očekuješ. Momak ispred mene bio je Gerard iz Poljske, koga sigurno očekujem sledeće godine u poseti Srbiji. Smešteni smo u osnovnoj školi koja ima sve neophodno za život. Da li ću uveče u jedan, nakon uzbudljivog dana, okružen pravom ekipom, legati u vreću ispod hamera Talesa iz Mileta u matematičkom kabinetu ili ispod kristalnog lustera, apsolutno nije važno. Ustaje se u sedam, doručkuje u osam. U devet smo u Dar aš Maužu, radnom mestu.

U pitanju je opremljena zgrada nastala donacijama i volonterskim radom, koja zbrinjava beskućnike i zavisnike, svakodnevno im pružajući topli obrok, tuševe, odeću. Organizacija koja je pokrenula projekat i za čiji kamp smo se prijavili, YUPI, uspešno sprovodi ciljeve i svake godine to izgleda sve bolje. Osim što su ni od čega stvorili nešto, odmah pored je stara ruina iz koje treba izneti sve, poskidati pločice, parket, sve kako bi ostali samo zidovi, da bi se te prostorije kasnije koristile.

Demolirati sa stilom je izraz koji bih ja koristio, a bogami i jedan od Rusa, Gleb, s kojim sam se uz preradu pesme Daft Punk-a „Hardr, Betr, Fastr, Strongr“ na rusko-srpskom pidžinu takmičio u ovoj disciplini. Neumoljiv je bio i Aran, Katalonac. Kako reče drugi Moskovljanin, Ivan, momak sa posebnim pogledom na svet i naučnik u njihovom centru za pronalazak leka protiv raka: Da je Aran još koji dan ostao u kuhinji, kuhinja bi postala nezavisna. Na takve šale nije imala primedbe ni njegova sunarodnica iz Madrida, Patrisija koja je bila zadužena za dobru klopu i napijanje volontera sangrijom. Začine je dodavala Italijanka, uvek raspoložena Eliza. Titula za najbolje služenje engleskim odlazi dvema Norvežankama. U nedostatku obdanice na severu, one su svaki trenutak koristile kršeći savet o neizlaganju UV zračenju. Imali smo Čehe, Vojćeha kome smo pravilno izgovorili ime tek na kraju kampa, voajera i vlasnika najzaraznijeg osmeha i Nati. Manuel, najmlađi među nama, dupli agent, čovek koji još priča i francuski, portugalski i španski, pa nam je putešestvije kasnije bilo mnogo lakše sa njim. Kad već spominjem sve, Olga, sibirski sklop snage i ženstvenosti, Martina, zadužena za poliranje (Polish girl), kao i ostali domaćini Injes, najšarmantnija devojka koju upoznah i Danijela, jednom rečju kraljina. Slobodno vreme je ono što kamp čini jedinstvenim. A mi smo ga imali dovoljno. Uz dobru klopu i prijatno vreme, upoznavali smo varošicu i njene meštane, koristili terene, bazene, sprave za zgibove, bicikle koji su u Famalikau besplatni za iznajmljivanje zahvaljujući YUPI-ju. Bio je organizovan i zajednički obilazak Porta uz takozvanu nekomercijalnu Najgoru turu ikada sa vodičem entuzijastom, gde se ispostavilo da imam dobar njuh za ne

striktno turistička mesta, jer sam prethodno sa Milošem upadao u sva ona mesta za koje se smatra da retko ko zna za njih. Od gradskog groblja, napuštenog tržnog centra čije lokale koristi alternativna muzička scena Porta za svoje probe (u isto vreme gruva muzika sa svih strana), kozijih staza ispod mostova i različitih murala. Bio je to deža vi koji je trajao sve vreme. Ovde samo jedan mali savet voda iz vodovoda je za piće, tako da, u Portu se samo zavucite u neku uličicu gde žive Portugalci i naići ćete na zajedničku česmu gde možete dosuti vodu, ne morate je kupovati. Onda je usledio famozni skok sa mosta. Kupaći navučen, ispitano sve u vezi sa zakonom, dubinom reke i slično. Sve ove pripreme dovele su mene, Miloša i Gerarda na ivicu gracioznog Luisa I i visinu od dvanaestak metara. Više zabrinut zbog pogleda azijskih turista nego zbog samog skoka, dopunio sam svoje adrenalinske baterije. Geri reče da mu je skok promenio život. Ja bih tu dodao i boju kože na leđima.

Ja sam uleteo bezbolnije, a izronio možda sa promenom lestvice sledećeg skoka u budućnosti. Reka se već tu meša sa Atlantikom, pa je slan ukus u ustima bio najveći utisak. Ostalo nam je još 6 sati slobodnog vremena. Poljaci, Česi i Rusi rešiše da idu na fransezinju, pa na plažu. Odlučih da im se pridružim. Još jedna dobra odluka, Istočni blok je formiran i sit. E sada, ako neko nije znao, Atlantski okean, bar na ovoj strani Evrope nije za kupanje. Po normalnim standardima je za kvašenje. Međutim, dugogodišnje pripreme u vidu Đetinje i Drine odigrale su veliku ulogu da se moja faca pri neiskusnom zaletanju u vodu ne promeni onog trenutka kada je ona prešla kolena. Nastavio sam hrabro, isplivao se čitavih deset minuta i uz Gleba bio jedini koji se stvarno kupao. Kultura na plažama Portugalije promoviše tange i toples. Rekao sam da takvu kulturu treba poštovati.

Putopis

Nazad u Famalikau, osim odličnog napretka u poslu, imali smo priliku da odgledamo performans trojice Španaca sa viljuškarem (na španskom „bullmachine“) koja je ukazivala na maltretiranje bikova na spektakularan i opasan način. Glavnog momka, Kima, zamolio sam na kraju da me nauči da koristim bič. Pucanje vazdušnog zida iz mog prvog pokušaja nakon dobrog predavanja mi je držalo kez na ustima narednih sat vremena. Takođe, privilegovani smo bili i generalnom probom predstave Francuza na temu konceptualne umetnosti. Predstava je kasnila portugalskih sat vremena, i nakon napornog dana uz sve naše pokušaje da razumemo bilo kakvu suštinu, rezultirala je mojim spavanjem. Sutradan smo sa istim tim umetnicima imali radionicu o manipulaciji, kretanju i izražavanju, pa je sve ono elitističko izmotavanje imalo smisla kada si deo toga. Jedna od najčudnijih stvari koje sam radio u javnom prostoru, međutim, retko šta je mene sramota.

Jedan od dana bio je rezervisan i za lokalni muzički festival. Besplatan ulaz, zauzvrat im sutradan pomognemo oko razmontiranja. Počastvovan da čujem jednu od tri najbolje fado umetnice Karminjo, stvorio sam sliku o njihovoj narodnoj muzici. Sentimentalna i elegična, nastala pevanjem mornara uz karakterističan zvuk portugalske gitare, koja nema slučajno oblik suze. Razoružan snažnim vokalom, ali ipak nedovoljno upućen da bih u fadu mogao uživati svih sat i po, ostao sam u sećanju jednoj bakici koja je počela da pada sa stolice. Smešno mi je malo kad se setim da joj je od gubitka ravnoteže trebalo sigurno 5 sekundi da krene da pada, što je bilo dovoljno da pritrčim. Nikad nije bio korisniji trenutak da izgovorim „de nada“ na portugalskom, što znači nema na čemu. Da, više uljudnih starijih parova je nosilo svoje tronoške sa sobom na festival, što je meni bilo više nego simpatično. Sutradan smo koristili silu u sklanjanju bine i ograde. Ljudski je osećaj prići desetorici sredovečnih radnika i bez ijedne reči engleskog priteći u pomoć. Rad bez ikakve koristi me je ispunjavao. Tu sam ostvario odličan kontakt sa motoristom, sveznalicom i vlasnikom festivala koji je izrazio želju da nas bolje upozna sa svojim gradom, te razmenismo brojeve. Njegova tura se završila obilaskom sela, arheološkog nalazišta i prirode karakteristične za to područje. Zbog gospodina Alvara videh uživo i bambus, eukaliptus i biljku po imenu Sobreiro od čije se kore pravi pluta, a Portugalija je najveći proizvođač pampura na svetu. Pretposlednjeg dana kampa sam se prijavio da očistim školsku fasadu kompresorom na vodu. Iako mi je dato detaljno uputstvo da spravu ne treba forsirati, izgleda da je Rus u meni pregrejao i Štilovku i svoje telo. Dok sam ceo dan, bez majice pričao sa čistačicom škole o svemu, bio sam zapanjen solidnim engleskim kojim se ona služila. Međutim

izgubio sam borbu protiv mašine, a zamalo i prirode. U jednom trenutku nije više radila, a i reče mi žena da sam malo izgoreo. Dodajte u onaj ruksak s početka priče i kremu za sunčanje, makar bili tamnoputi poput mene i nikad nemali problema sa tenom. Na kraju dana se ispostavilo da žena već dvadeset godina živi u Kanadi i ovde radi samo u sezoni, pa mi je bilo zanimljivo kako se promenom perspektive menja suština priče. Odjednom je ona pričala prilično loš engleski za nekoga ko je tamo toliko dugo. A za kompresor nikad ne pitah da li je stvarno crkao. Mogao bih pisati o kampu još ovoliko, ali Lisabon će da trpi. Pamtim ljude, gde nikoga ne videh da žuri, vozače koji uvek staju pešaku, uređenost gradića i limunadu na trgu, lokalno ludilo na pijaci sredom, kao i izazov da od jabuke napraviš tri trampe i doneseš nešto vredno. Ja nisam ni pokušao, dok je Martina smenila žvake, dezodorans i na kraju novčanik. Da je nastavila, došla bi u Varšavu Mercedesom.

Putopis Što je lepo, dođe mu i kraj. Međutim, čvrsta veza i svež polet su uticale da kraj kampa ne bude i naš rastanak, već nastavak puta. Miloš, Gerard i ja smo se uputili ka Aveiru, takozvanom Venecijom Atlantika. Tu smo učestvovali u projektu Putnička škola, koji organizuju Balkanci sa foruma Klub putnika. Noćenje u zajedničkoj kući, učestvovanje u radionici, briga i zajedništvo koje se finansira donacijama. Nažalost, nismo se zadržali više od jednog noćenja, međutim, to je bilo sasvim dovoljno da se upoznam sa Art nuvo arhitekturom, gondolašima u kanalu koji prolazi kroz grad, muralima talentovanog Portugalca Vhils-a. Između sam uglavio i jedan trening i trčanje uz zalazak sunca, sve do ogromnih plantaža u kojima se proizvodi so, koju Aveiro proizvodi u ogromnim količinama. Iskustva iz Putničke kuće i poznanstva sa različitim svetskim putnicima su mi samo povećala apetite i proširila vidike.

Eto nas u Lisabonu. Hostel rezervisan na tri noći, a plan je ubaciti i obilazak Sintre, a na kraju iznajmiti auto ili nekako dospeti do Nacionalnog parka Geres blizu Porta, odakle nam je let. Lisabon je sasvim druga priča. Masivan, neuredno očaravajući, metropola koja leži na sedam brda pa se samim tim ne zna gde je centar, a sve se to uliva rekom Težo u okean. Središte je godina 1755. kada je snažan zemljotres sravnio grad i usmrtio desetine hiljada ljudi. Od tada se krenulo od nule. Mora da u tome leži ključ obraćanja pažnje na detalje u arhitekturi grada. Skoro svaka važnija ulica je popločana mozaikom koji se grana i čini neku od priča i legendi grada. Kada shvatite da taj decimetar kvadratni kocke ima svoje mesto godinama i da kao takav služi svome postojanju, mora se skinuti kapa ovom narodu na energiji uloženoj u estetiku koja se održala posle takve katastrofe.

Putopis Zapanjujuće ogroman trg Markiza Pombala koji Avenijom slobode vodi do Bajše, centra grada. Sećam se kao sada pesme „Hazard“ od Marksa Ričarda u ušima, dok oči apsorbuju uređenu nezgrapnost pogleda koji se pruža na grad. Istočno je Alfama, najstariji deo grada sa tvrđavom, katedralom, trasom čuvenog tramvaja broj 28 i meni poznata još dva najbolja vidikovca u gradu odakle se pruža pogled na reku, koja podseća više na zaliv. Odatle dominira most „25. april“, identičan onome u San Francisku, dok se podudarnost sa Riom de Žaneirom uviđa još dalje, u obliku spomenika Hrista Spasitelja. Koliko je Težo ovde širok, dokazuje i najduži most u Evropi, 17 km dug „Vasko de Gama“ koga sam, paradoksalno, ne tako lako uočio, jer niko ne očekuje most u sred nedođije. Trepnuo sam još tri puta da poverujem čulu vida. Zapadni deo grada je Bairo Alto. U užem centru, koji je deset posto Lisabona na karti, nalaze se nesvakidašnja dela ulične umetnosti, grafiti, murali koje ovaj grad uvrštavaju u top 10 lokacija po street art-u.

U užem centru, koji je deset posto Lisabona na karti, nalaze se nesvakidašnja dela ulične umetnosti, grafiti, murali koje ovaj grad uvrštavaju u top 10 lokacija po street art-u

Kako su Portugalci veoma religiozni, mnoge priče o stvaranju grada i spomenicima su legende o kojima ne bih trošio reči. Lisabon je romantičan grad, tako da je suludo obilaziti ga sam. Sutradan smo svi ponovo na okupu. Obilazimo Belem, najgraciozniji deo grada, u kome su nezaobilazni manastir Žeronimo, spomenik moreplovcima odakle je nekada sve krenulo i najpoznatija poslastičarnica u kojoj možete probati čuvena slatka peciva Pastel de nata. U redu se uvek čeka, i koliko god sve izgledalo prefinjeno i idealno za fotku za Instagram, samo zbog ovoga nije vredno dolaziti. Ukus je odličan, ali ne mno-

go bolji od drugih mesta. Vruć je dan, a kamperi vole da spavaju. Ja sam se trudio da svaki sat bez sna u Portugaliji bude sat zbog kog se neću kajati u Srbiji. Knjiga u ruci, majica je skinuta, frekvencija podešena na lagani jazz, nalazim svoj raj u raju. Zapljuskuje me jod po nosu, u pozadini skalamerije ljudske brodogradnje. Možda i prvi put za tih petnaestak dana imam svoj momenat da pojmim trenutak i zadovoljstvo kojim se hranim sve vreme mog putovanja. Usne formiraju sebičan osmeh. Kao one male pobede kada je dan jednostavno dobar, kada uhvatite prevoz kako nagazite stajalište,

kada ključ uleti iz prve u bravu, a bačen papir u kantu sa veće daljine poput Teodosićeve trojke. Hedonizam. Tako se u Lisabonu osećate sve vreme. Sledećeg dana sam uspeo da istrčim kejom, pored luke izvijenih dizalica i sasvim drugačijeg grada. Na portugalskom se za radnika na građevini kaže trolja (trolha). Međutim, taj izraz označava još nešto. On predstavlja dobacivanje ženskom polu, najčešće od strane istih tih radnika. Iako je danas u 21. veku tzv. „catcalling“ zakonom zabranjen, trolja je ovde nenadmašan odraz portugalskog humora. Kako ne bih prevodio one najsočnije, zamislite situaciju u kojoj jedan radnik radi, a šestorica gledaju na rasnu devojku i dobacuju joj: Ako padnem, znaću za šta da se uhvatim... Toliko krivina (zaoblina), a ja nemam kočnice. Ovo je bukvalan prevod najblažih, međutim nekom drugom prilikom ćemo o građevinskom haikuu. Da sam dobio evro svaki put kad su me na ulici startovali rečima „need hashish, coke?“ platio bih sebi dva noćenja tamo. Mora da je i do brade. Toliko sam se uvežbao da sam im pre nego što mi priđu, uperio prstom na „krmaču“ razapetu između Miloša i mene, namignuo uz reči da sam već snabdeven. Ostatak dana smo iskoristili za obilazak okeanarijuma, najvećeg u Evropi. Vredi svaki evro a čovek izađe sa drugačijom svešću o prirodi, globalnom otapanju i morskom svetu. Sve se ovo nalazi u delu grada Expo 98, koji je sagrađen nakon Svetskog sajma te godine. Ako vas Lisabon navodi na mišljenje da niste uopšte u Evropi, onda ovaj moderni deo grada kaže da niste u Lisabonu. Futurizam, na samo nekoliko kilometara od šmekerskog Lisabona. Odatle se možete popeti i na toranj sa pogledom, obići jednu od

najvećih autobuskih stanica u Evropi, itd. Prvobitan plan putovanja kao i obilazak najzapadnije tačke Evrope i Kaškaiša pao je u vodu onog jutra kad se Aran probudio u bolovima. Da skratim priču, ceo dan smo proveli u bolnici i produžili još jedno noćenje, pa od Nacionalnog parka ne bi ništa. Međutim, i to je dovelo do upoznavanja sa portugalskim zdravstvenim sistemom, novim vokabularom, nepalskim trgovcima i snalaženjem oko budžeta i klope. Na kraju je sve bilo dobro, što je najvažnije. Ja bih samo dodao da je za Lisabon potrebno deset dana. Četrdeset muzeja, nekoliko stadiona, najveći park, plaže, restorani, okolni gradići, fado večeri, Estoril i Duško Popov. Nama se nije dalo. Poslednju noć, rano ujutru smo odspavali na železničkoj, ali ne duže od 10 minuta, jer se u 12 zatvarala. Utočište smo našli u nekom ćošku sa izlaskom na reku. Pijanci su igrali karte. Taksista odvrnuo trens. Bio sam nikad umorniji, a ispunjeniji. Što dalje od zone komfora, jer jedino tako opipaš stvarne probleme i realnost kulture, stanovništva, zemlje koju obilaziš. Karl Koks prolazi aerodromom. Miloš radi sklekove. Svet nije mali, život nije dug da bi se vraćao na ista mesta. Međutim, to ne važi za Portugaliju. Kroz cevi u kupatilu čuje se kmečanje deteta i još nerazumljivije podsticanje majke na isto. Dok mlataram rukom u visini ramena tražeći konopčić za puštanje vode, u ogledalu koji kilogram viška speluje sva ona portugalska peciva od kojih nijedno nije slano. Uh, bilo mi je potrebno samo dvadeset dana da promenim navike. Magnetić na frižideru je svedok i opomena da nekada navratim ponovo.

Ĺ˝ivotni stil

Intervju: Kristina SimonoviÄ&#x2021;

Fotografije: Katarina Simović Modeli: Dragan Sekulić, Kristina Simonović

gradu u kome svi žure, jedni da pobegnu od sebe, drugi da pronađu sebe, postoje ljudi koji mirno stoje i upijaju svet i život. Umesto da kroz njega trče, oni šetaju razgledajući. Dok drugi nesvesno hrle, oni osećaju. Oni znaju da imaju šansu da budu ko god požele i tu šansu iskorišćavaju. Ti ljudi su retki, i u manjini. Ali ipak, ti ljudi postoje. Među nama, i u nama. Neke srećemo na ulici, a one koji su u nama zaboravimo, i ne želimo da ih pustimo da ugledaju svetlost dana jer smo odavno obojili dane u Srbiji u sivo. Tražimo krivce, tražimo opravdanja, tražimo prepreke. Zaboravili smo da tražimo podsticaj, da tražimo snagu. Zaboravili smo da nađemo i izgradimo sebe. Jače od prepreka, jače od krivca, jače od opravdanja, sistema, loših ljudi i sitnih zavisti. Zaboravili smo da budemo ljudi koji mirno stoje i upijaju svet i život. Danijel Čehranov je jedan od tih ljudi. Povod našeg razgovora bila je njegova nova knjiga Alfama, koja govori o životnim putevima dva prijatelja, bolu odrastanja i donošenja pravih ili pogrešnih odluka. Ljubavi, uzimanju i davanju, ljudskoj slobodi, toleranciji i oproštaju. Ali neće ih razdvojiti mač sudbine već banalnost građanskog života. - Olivije Rolen, Port Sudan Knjiga počinje razmišljanjem jednog od junaka priče, već prvom rečenicom stavljajući do znanja da štivo koje sledi nije naivno i da će vas nagnati da osećate, razmišljate, preispitate se. Istom tom rečenicom kreće i prvi muzički takt koji će vas pratiti do kraja priče. Kada zaplovite među prve stranice, čućete blagu muziku koja svakom sledećom stranicom menja ritam, intenzitet, boju, osećaj koji budi. Nakon nekoliko pročitanih stranica, shvatićete da vas kroz priču prati soundtrack, da vas muzika vodi kroz lavirint emotivnih stanja i radnji junaka. Spoj muzike i proze držaće vas očiju uprtih u napisane redove, sve dok ne osetite kraj jedne celine koja je u par sati dok ste čitali, protutnjala vama i ostavila milion i jedno pitanje i milion i jedan odgovor. Po koju suzu, nekolicinu skrivenih i jako vidljivih poruka i pouka.

Životni stil DA LI TI JE OD POČETKA BILA NAMERA DA SE KNJIGA ČITA I OSLUŠKUJE U ISTO VREME?

To je bila zamisao. Trebalo je, posle moje prve zbirke kratkih priča „One”, da objavim sledeću zbirku kratkih priča koja je imala radni naziv „Između dve muzike”. Dosta tih kratkih priča je integrisano u ovaj roman, tamo gde treba. Na pola zbirke sam zapravo shvatio da je to materijal za roman, i da može da ide u tom pravcu, da se tako koristi. Inače, ne mogu da pišem bez muzike u pozadini. Obično je kod drugih obrnuto, remeti im koncentraciju. Ali ja ne mogu da pišem bez muzike, zbog čega je i priča praćena muzikom. Pokušavao sam da pišem bez muzike, ali ne odgovara mi ta atmosfera. Prosto me muzika ponese u to stanje kreativne melanholije, koja nije depresija, ali te tera da se zapitaš, čačka po svesti. Takvo stanje produbljivanja misli mi najviše odgovara kad je reč o pisanju. Ne mora da bude vezano za temu o kojoj pišem, ali je bitno da sam u tom stanju svesti. Možda zbog toga što su sve te stvari koje ja pišem donekle lirska proza, pa me ta pozadina pokreće. KADA JE PISANJE POSTALO VID IZRAŽAVANJA I POLJE INTERESOVANJA U TVOM ŽIVOTU?

Ja sam pisao od osnovne škole. Počeo sam sa pisanjem pesama. Onda sam upisao srednju školu, gde mi je razredna predavala književnost, i mnogo mi je pomogla, s tim što ja tada nisam to percipirao kao pomoć jer me je forsirala na način na koji tada nisam razumeo. Nije htela da me nagradi za neke moje uspehe nego me je još više terala da radim. U srednjoj mi se desila jedna genijalna priča od koje je to pisanje uzelo maha. Moja prva ozbiljna devojka je pisala poeziju, ja sam tu već prelazio sa poezije na prozu, i pisali smo jedno drugom. Donekle je to što smo pisali jedno drugom postala realnost iako nije imala veze sa onim što nam se dešavalo. Pa je onda došla moja prva ozbiljna priča, tu oko druge, treće godine srednje počinje moje oz94 l oktobar

biljnije pisanje, koje u mojoj glavi, može jednog dana da bude nešto. Tako je sve krenulo. KAKO JE POČELA TVOJA PRIČA SA MUZIKOM?

Mene je primetio, i dao mi šansu, čovek koji pripada ekipi ljudi koji, kako se kasnije ispostavilo, imaju veze sa klubovima: Mladost, Tube, Lasta, Brankov…Ta neka naša ekipa koja se stvorila, nas petorica ,„Masai Warriors”, smo ekipa koja radi u okviru tog establišmenta. Mi smo trenutno mlađa generacija koju su ti stariji DJ-evi uzeli pod svoje, da tako kažem. Radimo na njihovim mestima i radimo događaje koji su usko vezani za njih. Što meni odgovara, zato što na taj način imam siguran posao, praktično puštam muziku za platu. Nisam onaj DJ koji gleda u vrata i nada se da će ljudi da dođu. Zbog toga me nema mnogo na nekim, da kažem alternativnim, underground dešavanjima. Bilo me je kada sam počeo svoju karijeru pre sedam, osam godina, kada nisam ni znao da će to biti karijera. Tako da sada puštam u Tranzitu, Lasti.. Kada krene zima biću u Mladosti. Pre sam bio u Tjubu, to mi je bio najlepši period života. Tjub se sad zatvara. To je najbolji klub koji je Beograd ikad imao, a da je zaista bio klub. Da nije samo prostor u koji je unet zvuk i rasveta i tako dalje. Ali ima još uvek dobrih mesta. Sad u oktobru će biti velika žurka u Hangaru, biće rejv za par hiljada ljudi, tu ću raditi. Ali uglavnom se sada moj DJ-ing svodi na mesta za koja se zna da dobro rade. Da to nije neka varijanta bring your own people. A i red je sad na generaciju iza nas da dođe do izražaja. Ja sada polako postajem taj lik koji je meni dao šansu, i to mi je skroz OK. I ja ću nekome dati šansu, i već jesam. Ima mnogo mladih ljudi kojima sam imao sreću ili mogućnost da pomognem. Nije to ništa epohalno, ali znači. Dovoljno je da nekog iz manjeg mesta, koga si otkrio i za koga misliš da vredi, pozoveš ga da dođe u Beograd da pušta sa tobom muziku i već si mu pomogao.

Ĺ˝ivotni stil

96 l oktobar

Tu se postavlja pitanje da li su sebični ovi koji su otišli u potragu za svojom srećom ili ljudi koji su ostali sami. Koliko mladih ljudi je otišlo, a koliko majki i očeva je ostalo, braće i sestara. Na to pitanje i ne postoji odgovor DA LI BI MOGAO DA NAPIŠEŠ OVAKVU KNJIGU DA NIJE TVOJE POVEZANOSTI SA MUZIKOM?

Verovatno bih mogao, ali ne bi uopšte izgledala ovako. Skoro sam pričao sa devojkom, da ne može isto da piše neko ko živi na moru i neko ko živi u gradu. Ne može uopšte da bude isti stil. Najčešći komentar, vezan za stvari koje pišem, i za ovu knjigu recimo, jeste da su je ljudi čitali u jednom dahu. I mislim da je to povezuje sa muzikom. Došao si na moj set i odslušao si ga od početka do kraja. To je to. I dok pišem gledam da to bude prohodno, da nema razdvajanja celina jer mi je to kao neka pauza u muzici. Kao kada bi DJ imao set pa na kraju svake pesme bude tišina, dok se izvadi nova ploča, pa ljudi čekaju dok ti pustiš sledeće. Kontinuitet je bitan. Postoje ljudi koji čitaju tako što odrede do kog poglavlja će čitati večeras, na primer, pa će nastaviti sutra, ili kasnije. Naravno, ima knjiga koje su genijalne i koje se čitaju dugo i sa pauzama. Ali ovo nije ta knjiga. Ovo je knjiga koja se čita u jednom dahu. Ja sam svoje omiljene knjige pročitao tako, i bio mi je cilj da se moja knjiga tako čita. Nije to bio ultimatum, ali bio je cilj. I zaista jeste. Pročitala sam je za dva sata. U dva sata je stalo pregršt nostalgije, emotivnih trzavica, melanholije, sete. Stale su sve misli koje si nekada želeo nekome da baciš u lice ili na srce. U dva sata su stale suze nad sudbinom likova, nad pitanjima koja imaju odgovor, onima koja nemaju. Stalo je svako preispitivanje ljudi koji žive sa strašću prema

životu, umetnosti, drugim ljudima. Spakovano tako da poželiš da postoji još rečenica napisanih, i još više misli i emocija stavljenih na papir sa kojima možeš da saosećaš. U koje možeš da uploviš da ti bude lakše, jer nisi sam u toj ideji za svojim, slobodnim načinom života u ovom ludom svetu. OD SVIH GRADOVA, ZAŠTO BAŠ ALFAMA?

Zato što mi se tamo rodila cela ideja. To je stari grad Lisabona. Bio sam tamo sa dva drugara, od toga je jedan drugar iz kruga mojih ljudi koji su otišli u Njujork. Došao je ovde za vreme leta, pa smo rešili da odemo negde svi zajedno, i otišli smo zajedno u Portugal. Čim sam krenuo da maštam o tom izmeštanju koje ne postoji, iz Beograda, ili neimenovanog grada, u neki drugi život koji sam potencijalno mogao da vodim da sam pobegao od svih svojih odluka, odmah mi je u glavi bilo to leto tamo. Te ulice, ta atmosfera, to okruženje. Alfama je bukvalno metafora za to neko sigurno mesto kome svi težimo, i koje svi imamo. Ne mora da bude Lisabon uopšte. Nekome je Alfama neki kafić ili neko mesto u rodnom kraju. Neka osoba. Želeo sam da zvučim kao neko ko živi tamo. I to mi je bila najveća motivacija i izazov za mene kao pisca, da uverim ljude da je to mesto gde sam živeo, ili mesto koje ja vrlo dobro poznajem. Pišu mi neki ljudi, pogotovo stariji ljudi, koji se čude koliko imam godina. I to mi je uspeh. Da ljudi pomisle, iz mog pisanja, da sam živeo tamo i da imam mnogo više godina nego što zapravo imam. Po načinu pisanja, ali i samoj priči.

Životni stil PRIČA ODIŠE TONOVIMA I NAČINOM

DAKLE TI, KAO MLAD ČOVEK U SRBIJI, NISI

RAZMIŠLJANJA „STARIH DUŠA”. LJUDI SA

KIVAN?

ZDRAVIM VREDNOSTIMA, SA JAKIM EMOCIJAMA

Ne, ne, uopšte nisam ljut. Moje pisanje nije pisanje besnog mladog čoveka. Ne proizlazi iz toga. Možemo mi do sutra da pričamo o ljudima u Srbiji, opštem stanju u zemlji, ali gde god na svetu da se nađeš opet ćeš ti biti ti. Ti pakuješ svoj život, svoju priču. Bilo gde.

KOJE SE KAZUJU I POKAZUJU.

Ima i toga. Kada sam u tom stanju pisanja, toka svojih misli, muzike, ja za sebe pomislim da sam stara duša… Odnosno, mislim da svako od nas u najromantičnijem odnosu sa samim sobom misli za sebe da je stara duša. I kad pomisliš za sebe nekad da si jako mudar zbog svojih odluka, putovanja i delovanja, tu se prepoznaš kao stara duša. Mudrost putnika.

ŽELELA SAM DA ČUJEM SA KOJE TAČKE GLEDIŠTA POLAZIŠ, JER SU MLADI LJUDI U SRBIJI GENERALNO JAKO LJUTI. ŠTO REZULTIRA RAZLIČITIM PONAŠANJEM, OD

DA LI SI ŽIVEO NEKADA VAN SRBIJE?

BAHATOSTI I NASILJA, DO DEPRESIJA, STANJA

Nisam nigde živeo van Srbije. Najduži vremenski period koji sam proveo van Srbije bilo je dvadeset dana na Kubi, gde sam otišao sa drugarom 2011. godine. Ne mogu da pišem nikada kao neko ko je bio negde duže i onda shvatio šta mu nedostaje, šta mu možda Srbija nije dala, a tamo negde je sve bolje i drugačije. Ali mi je sa druge strane opet to bio izazov u ovoj knjizi. Međutim, nisam toliko kompetentan na tu temu, pa onda nisam hteo ni da pričam o egzaktnim gradovima. Nigde se u knjizi ne spominje da je to Srbija, Beograd. Priča i likovi su primenljivi za bilo koju sredinu, bilo koji grad, i to mi je bila ideja. Bežao sam od toga da je to Beograd i Srbija, jer ja privatno mislim da je Beograd fenomenalan. Nisam čovek koji pljuje Srbiju, Beograd… Naravno da je stanje takvo kakvo jeste u našoj državi, i da je većina oštećena time, ali za mene je Beograd sjajan.

OČAJA. KAO DA NE ŽELE DA ČUJU BILO ŠTA

ZAŠTO?

Zato što, što više putuješ to više shvataš koliko je tvoja sredina dobra, ako si spakovao priču tvog života dobro. Život u bilo kom gradu na planeti ima svoje različite varijante, i svaki grad na planeti može da bude i marketinški trik, iluzija.

98 l oktobar

DOBRO ILI LEPO. OGRAĐUJU SE BESOM, ČAK I NESVESNO. TEŠKO JE. JAKO TEŠKO. ALI NE TREBA NAORUŽATI SEBE BESOM JER BES NE VODI DO USPEHA. BES NE VODI DO MIRA, SOPSTVENOG. NITI ĆE TA SRDŽBA DOVESTI DO LEPŠEG ŽIVOTA KOJI LJUDI ŽELE. KOMFORNIJEG NAČINA ŽIVOTA KOME TEŽIMO. TAJ OČAJ KOJI SE POPRIMIO VRLO DOBRO NA OVIM PROSTORIMA JE REZULTIRAO TIME DA IMAMO PUNO MLADIH, LJUTIH LJUDI SA ENORMNOM KOLIČINOM POTENCIJALA, KOJI NE ZNAJU KAKO DA ISTI USMERE.

Slažem se. Ja sam najviše kivan na ljude koji nisu dali svojoj sredini dovoljno šanse. Odnosno sebi u toj sredini. Ne mora to da bude Beograd. Moja ekipa, iz koje je počeo moj određeni način života, interesovanja, moj prvi prsten ljudi, nas šestorica, sedmorica koji smo odrasli zajedno. Od svih tih ljudi samo sam ja u Beogradu. Svi su u Americi, u Njujorku. Ali ja mislim da i taj njihov potencijal i ta njihova životna energija i genijalnost koja ih prati, ona je po mom mišljenju, neki od njih se ne slažu, mogla i ovde da se ispuni i iskoristi, kao i bilo gde na svetu. Par njih nije dalo sebi ovde šansu. Poslednjih godina dosta ljudi odlazi. Ja sam za ostanak ovde.

Životni stil

Alfama je bukvalno metafora za to neko sigurno mesto kome svi težimo, i koje svi imamo. Ne mora da bude Lisabon uopšte. Nekome je Alfama neki kafić ili neko mesto u rodnom kraju. Neka osoba

100 l oktobar

Da se na nekom mikro planu trudiš da stvaraš kul sliku o svom gradu. Da li je moguće da ćemo svi da odemo? Mene mnogo smara cela ta priča koja prati onu rečenicu ko poslednji ode neka ugasi svetlo. To me užasava. U Beogradu ima mnogo kvalitetnih ljudi koji su zadovoljni i svojim poslom i svojim vezama i drugim ljudima i onim što oni mogu sami da naprave, i onim što im sredina nudi. Ja želim da budem jedan od tih ljudi. Moja knjiga je i nastala iz toga bola i nedostajanja, bukvalno fizičkog nedostajanja koje ja osećam prema tim mojim ljudima koji su otišli. Jevgenij (lik iz knjige), je moj najbolji drugar koji mi stvarno fizički nedostaje. Ne želim svaki dan da se čujem sa njim kako bismo imali uopšte taj moment nedostajanja. Jevgenij zapravo predstavlja sve te moje ljude. Sve ljude generalno, koji su otišli. Tako da priča nije nastala iz ljutnje, nego je inspirisana nostalgijom i bolom. Da se popuni ta rupa i da se kaže šta se misli o tome, da se naglas kaže, jer ako se kaže naglas onda je stvarno. Moje mišljenje verovatno nije popularno mišljenje. Mislim da su to sve linije manjeg otpora...

ograd je super, oni bi ti verovatno lupili šamar. A opet, ja sam vrlo mučno pakovao taj svoj mehur u kom znam najlepša mesta gde mi se pije kafa, gde je najbolja muzika, gde je najbolje vino, gde su najbolja rebarca, gde se ide u pozorište, kako se ide u pozorište, na koje koncerte se ide, šta treba da radiš da bi ušao ovde, tamo, ovamo. Na primer, mogao sam da radim na RTS-u, u muzičkom studiju, da radim muziku za domaće filmove i serije, ali nisam želeo. POSTOJE LJUDI U MANJIM MESTIMA I GRADOVIMA KOJI AKO NEMAJU TAJ LUKSUZ IZBORA, BRZO ODUSTANU, UMESTO DA SAMI STVORE TAJ IZBOR. DA SAMI NAPRAVE TAJ PUT. RETKI SU ONI KOJI NE ODUSTANU, KOJI NAĐU DOVOLJNO VOLJE I SNAGE DA SE IZBORE ZA SVOJU LIČNOST I ZA SEBE.

Retki su, ali ih ima. I zar to nije sjajno? To je tvoja borba, tvoja inspiracija. KADA GOVORIMO O BORBI, PRIVUKAO ME JE MOTIV SLOBODE U TVOJOJ KNJIZI, MOTIV KOJI SI UVRSTIO KAO VRLO BITNU STAVKU. NEMINOVNO SE PROVLAČI KNJIGOM KAO SRŽ

Nezahvalno je pričati, jer sam ja odrastao u porodici ljubavi. Nisam bio prisiljen ni na šta… Moja pozadina je zdrava porodična priča. Moj otac je arhitekta, mama mi je pozorišni kritičar i nisam nikada imao tu presiju da moram da se zaposlim i da radim od devet do pet. Ali sam imao presiju da postanem svoj čovek. Ja sam se celog života borio, ali baš jako borio za ono što ja hoću da radim. Još od srednje škole sam znao da hoću da se bavim muzikom i pisanjem, i rekao sam sebi ja od toga hoću da živim…Hoću da živim od umetnosti, jer me to ispunjava i to je to. I uradiću sve što treba da bi to bilo tako, osim da „gazim preko mrtvih”. To je nešto što me ne interesuje. E sad, neko nema taj luksuz, zapravo mnogo ljudi nema taj luksuz, to su ljudi koje ti srećeš i koji su bezizražajni. Kad neko tim ljudima dođe, iz moje perspektive, i kaže Be-

SVAKE ODLUKE, EMOCIJE, STANJA LIKOVA, TOK NJIHOVIH PUTEVA. SLOBODA JE ŠIROK POJAM I OTVOREN ZA INTERPRETACIJU NA BEZBROJ NAČINA. PREMA CITATIMA IZ KNJIGE, NA TU TEMU, SLOBODA SE U KNJIZI OGLEDA U SLOBODI LJUDSKOG BIĆA KAO INDIVIDUE, AKO SAM DOBRO RAZUMELA?

Tačno. Određeni citati su iz knjige Port Sudan, moje omiljene knjige. U toj knjizi je nešto što sam ja želeo celog života, a to je pisanje o jednoj velikoj ideji o kojoj generalno ne može da se da mišljenje koje je pogrešno ili ispravno. Ali imaš jednu veliku ideju. Čovek je zapravo napisao knjigu maltene bez radnje. Knjiga sadrži samo stanja. Port Sudan je knjiga koja je tako napisana da kroz celu knjigu glavni junak pokušava na osnovu par privatnih stvari koje poseduje u domu i par priča od druga koga nije video dugo, da do-

kuči zašto je taj drug izvršio samoubistvo. On sklapa njegovu priču koja uopšte ne mora da bude istinita, već je rođena na osnovu stvari koje je njegova bivša devojka pokupila iz stana. On zamišlja i kako je ta devojka izgledala i šta je ona rekla njegovom prijatelju, kako se tada njegov prijatelj osećao i šta je njega dovelo do tih osećanja. Ali vrlo malo radnje, čisto prorokovanje na osnovu par sitnica. U velikoj meri se dotiče teme ljudske slobode. MISLIŠ DA PORUKA TVOJE KNJIGE MOŽE BITI SLOBODA ČOVEKA KAO INDIVIDUE?

Priča je takva da te, ili oslobađa, ili te tera da juriš ka toj slobodi. Bar zdravorazumnim ljudima koji, dok čitaju, osećaju priču i likove. To je stvar koja nas obeleži za ceo život. Taj soul searching. Potraga za onim što vas čini osobom. Kad se izuzme radnja knjige, kad se izuzmu likovi, ostaje ta sloboda kao poenta. Kao ono za šta se boriš. Ta sloboda i u knjizi i u životu neće uvek biti, iz prizme drugih ljudi, najbolja stvar koja ti se desila. Niti ćeš ti biti u njihovim očima najbolji lik i tako dalje. Ja sad, zbog nekih stvari koje sam uradio u životu, odluka koje sam doneo zarad svoje slobode, znam da sam nekim ljudima najneomiljeniji lik trenutno, ali sam ja zbog tih odluka srećan. Oslobodio sam se nečega za šta mislim da je bilo pogrešno rešenje. Ima mnogo tih prekretnica u tvom životu, i odluka. Ako si otišao levo, a ceo život ćeš se pitati šta bi bilo da si otišao desno, to je ono što te uništava. I tebe i brakove, porodice, ljude. U knjizi je glavni lik uradio nešto što je potpuno oholo prema nekome. Opet, na duže staze, da ne bi bolelo zauvek, da ne bi oštetio nekoga zauvek, to je trajno dobro rešenje. JEVGENIJ, NAJBOLJI PRIJATELJ JUNAKA ALFAME, JE POSTUPIO NENADANO SEBIČNO. I PREMA SVOM PRIJATELJU I PREMA SVOJOJ

RADI SPASENJA SVIH OSTALIH?

To je to večito pitanje. Da li su ljudi u tvom okruženju srećni kada si ti srećan, i da li ti, ako si nesrećan u svojoj koži, treba da se žrtvuješ zarad sreće tvog okruženja, ili tvoje porodice. U Alfami se pojavljuje kao metafora ta činjenica da je najbolji drug glavnog lika otišao i napustio ga zarad sopstvene sreće. Tu se postavlja pitanje da li su sebični ovi koji su otišli u potragu za svojom srećom ili ljudi koji su ostali sami. Koliko mladih ljudi je otišlo, a koliko majki i očeva je ostalo, braće i sestara. Na to pitanje i ne postoji odgovor. U poslednje vreme ima mnogo tekstova koje pišu ljudi koji su negde preko, pa se oni obraćaju nama koji smo ostali, onda zapravo ispada linija manjeg otpora što si ostao ovde. To je zapravo najveće pitanje, da li su hrabri oni što su ostali ili oni koji su otišli? A lik iz moje knjige nije otišao iz tih razloga u Lisabon, odakle ja pišem. To je zapravo inicijalna kapisla, iz toga je nastala moja knjiga, iz te projekcije, to je glavna tema. Jer sam ja počeo da pišem knjigu iz mog zamišljanja da živim neki drugi život. Ideja knjige je zapravo da mnogi ljudi na osnovu nekih odluka koje su povukli ili nisu povukli, žive određen život. Ja na početku svoje knjige maštam o tome da sam otišao i pobegao od nečega, i kako bih živeo da se to desilo. Onda samim tim maštam o tome i vagam sve vreme dok pišem, da ako mi svidi ta ideja i ta projekcija, to je zapravo onda moje rešenje. Na kraju knjige sam i ja sam prelomio u svom životu. Jer je ta projekcija postala jača od stvarnosti, i dala rešenje i odgovor. Čim ti toliko projektuješ sebe u neku drugu priču, i taj neko koga ti projektuješ se kroz dvadeset godina kaje zbog određenih odluka, to znači da si se ti zajebao. Zbog toga je otišao moj glavni lik, i posle toga i njegov glavni lik, u životu. A ne zbog sistema, politike, države, nemanja posla i tako dalje.

PORODICI. ZAŠTO SI POSEGNUO ZA TIM DA ON SPASI SEBE, A DA DRUGIM LJUDIMA NANESE

ČITAOCE NISI UDOSTOJIO KONAČNIM

TOLIKO BOLA. RADI NJEGOVOG SPASENJA ILI

SUSRETOM DVA NAJBOLJA PRIJATELJA

Životni stil KOJI SE, SVAKI NA SVOJ NAČIN BORE SA SOPSTVENIM DEMONIMA, NEMAJUĆI OSLONAC OVOG DRUGOG, KOJI IM JE PREKO POTREBAN.

Nemam odgovor na to. Ja sam se sve vreme lomio oko tog susreta. Moj otac je recimo navijao za taj susret njih dvojice, ali u tome je najveća začkoljica. Da svi ljudi nemaju istu Alfamu. Koliko god da su njih dvojica kao prijatelji i ljudi bili bliski, imali su različito utočište. Drugačije sigurno mesto za sebe. Ultimativno rešenje im nije bilo isto. Čim jedna osoba fantazira o drugom životu, drugačijem životu nego druga osoba, to ne može da uspe. Lično sam to osetio na mikro planu u životu u tom vremenskom periodu dok sam pisao Alfamu. Zato sam donekle osećao da će knjiga odisati iskrenim emocijama i iskrenim prikazom stanja junaka i priče koja ih prati. Da će biti stvarna i uverljiva jer se na neki način to u stvarnom životu i desilo. JEVGENIJEVA SUPRUGA JE U NEOČEKIVANO VELIKOJ MERI RAZUMNA I TOLERANTNA. NIJE ČESTO DA JE TA TOLERANCIJA I RAZUMEVANJE PRIRODNA REAKCIJA U TAKVOJ SITUACIJI. JER TI SI ONO ŠTO JE NJEMU FALILO. NE TI KAO OSOBA, VEĆ TI KAO NAČIN ŽIVOTA. KAO NEŠTO ŠTO JE ŽELEO ZA SEBE.

Zato što je ta njegova žena zapravo ultimativna fantazija, odnosno ono što svi želimo da pronađemo. Ta žena je zapravo pravi heroj priče. Sve takve žene koje su pustile da njihova bol ode u miru, su najveći heroji.

ma nama. Samim tim što ti ležiš sedam dana sa nekim u krevetu i ništa ne radite osim što gledate filmove, imate seks i jedete, samim tim nisi negde drugde. Negde gde bi mogao da budeš nekom drugom genije, ili da napreduješ, da imaš najbolje razgovore na svetu sa nekim zato što su oni totalni stranci za tebe i ti za njih. Svi mi imamo neke potencijale i ciljeve koje želimo da ispunimo. I naša sreća se umanjuje ako ti potencijali ne mogu da se iskoriste. A svi mi, posebno danas u 21. veku, smo toliko egocentrični, da mislimo da je sve moguće. Danas je dozvoljeno svima nama da mislimo da sve možemo. Što nije netačno, ali kada ulaziš sa nekim u neku priču ljubavi i bliskosti, ta priča te nekako zatvara u taj neki mikrosvet. A opet, na kraju će taj mikrosvet verovatno biti ono što će te spasiti. Što je primenljivo i na sam život. Taj neki mehur koji stvoriš gde je sve po tvojoj meri, to je ono što te održi, to je ono što te spasi. U Beogradu, ili bilo kom gradu. U Srbiji ili bilo kojoj drugoj državi. Ja sam na primer, najviše para u životu ostavio na taksi. Samo da ne bih viđao ljude koji mi ne prijaju, ili se susretao sa negativnošću svakodnevnice. Ideš onde gde ti je lepo, odlaziš onima sa kojima ti je lepo. I ne gledaš između. Tako se, donekle, stvara taj mehur u životu. Zato je taksi skup. Ne zato što si ti u kolima, nego zato što nisi među ljudima. Jer kad se voziš taksijem krećeš se od ljudi koji ti prijaju, do drugih ljudi koji ti prijaju. Jednostavno rečeno.

MUŠKI LIK U KNJIZI SE, TAKOĐE, NALAZI U SITUACIJI GDE PUŠTA OSOBU KOJU VOLI,

POSTOJI PREPLITANJE LISANDRE I GLUMICE,

TAKOZVANU GLUMICU, DA ODE, ZARAD

DVE GLAVNE LJUBAVNE EPIZODE U ŽIVOTU

NJENOG DOBRA. NJENIH AMBICIJA, NJENE

JUNAKA I OBE SU IZRAZITO ZNAČAJNE U

LIČNOSTI I STREMLJENJA KA NEČEM VEĆEM

NJEGOVIM USPONIMA I PADOVIMA, ŽIVOTU

OD SAMIH MUŠKO-ŽENSKIH ODNOSA I

UOPŠTENO. DA LI JE PRIVATNO STANJE

SIGURNOG GNEZDA.

UTICALO NA TVOJ KONAČAN IZBOR U KNJIZI,

To je ta treća tema u knjizi, ljubav. Dakle, koliko ljubav otvara ljude i daje, a u isto vreme ih i koči. Što se dešava i dešavaće se svi-

ZA KOJI SI SMATRAO DA JE PRAVI?

104 l oktobar

Glumica je zapravo osoba koja zaista postoji i početak te priče sa Glumicom stvarno

Ĺ˝ivotni stil

106 l oktobar

postoji, iz privatnog života. S tim što to sa Glumicom nikad nije opstalo kao realnost, nikad nismo zaista bili zajedno, jer smo još na početku shvatili da možemo da prosperiramo kao osobe samo odvojeno. Glumica i glavni lik kad je bio mlad su dve osobe koje se sreću na početku tog puta. Sreću se kao slobodni ljudi koji mogu sve, dok se Lisandra i glavni lik sreću kao ljudi koji nose tragove tuđih sloboda na sebi. Sreću se sa ožiljcima na dušama, kao proizvodi svih stvari koje su im se desile. Oni su sada prividno slobodni, ali oštećeni. Zatočenici svega što im se do tada desilo. U knjizi, moj lik pušta Glumicu na kraju. Knjigu sam počeo sa mišlju da će on napustiti nju, a na kraju se ispostavilo da ona napušta njega, a da je on mirno pušta da ode…Svakako sam želeo da ostavim tu fantaziju da ljudi prećutno puštaju ljude da odlaze, i razumeju ih…Meni se to desilo, tako da mislim da je to moguće. ZAVRŠIO SI KNJIGU ISTO KAKO SI JE I POČEO. DA LI SI ŽELEO DA TIM TRIKOM ZAOKRUŽIŠ CELINU PRIČE?

Znao sam od početka da ću to da uradim. Možda tu moj horoskop dolazi do izražaja, ali najviše zbog toga što volim tu strukturu kruga, najsavršenije figure koja postoji. Postoji još jedna stvar, a to je da ta rečenica na početku potpuno pogrešno upućuje na glavnog junaka. Što, na kraju se ispostavlja, nije njegova misao, nije vezana za njega. A opet, tokom čitave knjige se pitaš da li je to isti lik. Na kraju shvatiš da nije ni bitno, jer je poenta ista. I primenljiva je na sve. „Čovek je ono što od njega ostane posle svih: neuzvraćenih zagrljaja, nekupljenih ljubimaca, nestignutih autobusa, loše zadatih tema, nedoljubljenih čela, nepreporučenih predstava, nepriznavanja puteva kojima ređe se ide, nedobijenih viza, neudobnih kreveta, obuzdanih šmrcaja, prećutanih nežnosti, neudobnih tišina, nagomilanih sitnica koje mu-

tiraju u sumnju, odlaznih topova, nepodignutih slušalica, nepitanja za zdravlje, neupućenih izvinjenja, kasnih potvrda, namerno ponovljenih grešaka, zabranjenih tetovaža, pirsinga i veza, tuđih nezainteresovanosti, sporova sa sudbinom, neponuđenih šetnji, prokletstva upoređivanja, izgubljenih kišobrana, dokazivanja unosom alkohola, tapšanja po ramenu, tuševa sa slabim pritiskom, prerano najavljenih smakova sveta, guranja pod otirač, sabiranja života kroz prozor taksija, četvorki plus koje nisu bile pet minus, u poslednjem trenutku otkazanih-nezvanično prvih sastanaka, odbijanja na vratima klubova, zakasnelih menstruacija, ljudi što neće prvi da se jave, snova koji nisu sigurna stvar… „ „Ne odustajte tako lako. Ne povlačite se pred sobom. Život nije sveden na račune, na prolazne osobe, na osam sati rada. Nije. Možete da budete najbolji ekonomista, najbolji pravnik, najbolji inženjer, najbolji doktor, veterinar, najbolji psiholog. Najbolji prijatelj, najbolji partner, najbolji sin, najbolja ćerka, najbolji brat, najbolja podrška. Možete apsolutno sve. Nemojte da odustajete bez obzira gde ste se rodili, bez obzira kako trenutno živite. Nemojte da odustajete bez obzira na to što vam svi govore suprotno. Slušajte sebe i počnite gde god da ste. Sa onim što imate. Budite uplašeni, ali počnite. Pustite nek prevlada vaša volja i ljubav prema nečemu nad strahom i situacijom u kojoj se nalazite. Mnogo je lakše reći nego uraditi, ali ništa u životu vredno življenja nije došlo olako nikome. Istog trenutka kada pronađete svrhu vašeg života, vašeg postojanja, ono što želite da vaš život bude, počnite da radite na tome. I nemojte da stajete. Ni zbog roditelja, ni zbog države, ni zbog sistema, ni zbog sredine, ni zbog manjka novca, ni zbog računa, ni zbog depresije, ni zbog odobravanja ili neodobravanja ostalih, ni zbog neuspelih pokušaja, suza, neuzvraćenih emocija, nezapaženog truda. Budite jači i bolji od svega toga.”

e s dre a e k s d a os ov N i t i t e os p e t a or m e j ko

Ĺ˝ivotni stil

108 l oktobar

Tekst: Marina Abut THE BOOK OF HAPPINESS Fotografije: Marina Abut, Renata Jelić, Kitch&Chic

U GRADU KOJI, KAKO VOLIM DA KAŽEM, IMA NEOPISIVI ŠARM I LEPOTU, VEOMA JE TEŠKO PREPORUČITI SAMO PET MESTA KOJA MORATE POSETITI KADA DOĐETE U SRCE VOJVODINE – NOVI SAD. OVAJ PUT, IZDVOJILA BIH FAVORITE KOJE SAM BIRALA PREMA SVOM SENZIBILITETU I TOME KOLIKO SU ME INSPIRISALI.

Životni stil

Foto: Renata Jelić

Foto: Marina Abut

Prva stanica na mojoj mapi novosadskih lokacija je jedan prelepi kutak u „shabby chic“ stilu osmišljen za istinske ljubitelje svetlih enterijera u kojima preovlađuju starinski detalji. U pitanju je divno ušuškana, gastro oaza pod nazivom Mima`s Fit&Sit. Mimina kuhinja neodoljivo podseća na onu staru bakinu kuhinju iz koje su uvek mirisale pite od višanja, kojima bi nas ona s osmehom dočekivala. Ovakav prostor osmislila je jedna romantična duša čvrsto verujući u svoj san, koji je ovim putem i ostvarila. Sam naziv ali i bogat meni, stavlja akcenat na zdravu ishranu dok vas velike porcije, te ukusna hrana, sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Zato, ukoliko doputujete ili se već nalazite u srcu Vojvodine, svratite do ovog inspirativnog gastro kutka u kome ćete, sigurna sam, uživati. On se nalazi u ulici Dimitrija Tucovića 3, odmah preko puta Spensa. 110 l oktobar

Foto: Renata Jelić

Foto: Renata JeliÄ&#x2021;

Životni stil Verujem da je svima dobro poznat stil kojim odišu enterijeri čuvenog Moritz Eis sladoleda, te neće biti neobično što želim da ga uvrstim u svoj vodič kroz Novi Sad. Rekla bih da je novosadski Moritz ipak nešto drugačiji od ostalih. Prizemlje i sprat se u potpunosti razlikuju i nemaju apsolutno ništa zajedničko što se tiče uređenja enterijera. Pult i okruženje gde se servira sladoled je klasičan, dok vas na spratu očekuje pravi minimalistički kutak koji ima neku neobjašnjivu umetničku crtu. Oduševila sam se kada sam upravo tu, u jednom zabačenom ćošku, ugledala starijeg gospodina u odelu i sa ešarpom oko vrata, koji sa uživanjem čita knjigu i pije čaj poslužen iz velikog, starinskog čajnika. Moritz Eis je smešten odmah na ulazu u dobro poznatu ulicu Laze Telečkog, iz Zmaj Jovine.

Foto: Renata Jelić

112 l oktobar

Foto: Renata Jelić

Foto: Marina Abut

Činjenica da žurimo i nemamo mnogo vremena za doručak ili užinu, ne opravdava nas baš uvek kada posegnemo za nezdravim obrokom „za poneti“. Upravo na to želim da stavim akcenat kada je u pitanju sledeća preporuka pod nazivom Fresh Food Caffe. U pitanju je još jedan divno ušuškani kutak u kom dominira bela boja dok je ambijent prepun starinskih detalja poput korpi, zlatnih ramova za slike i sličnih detalja koji pružaju toplu atmosferu. Glavna stavka njihovog menija su zdrave namirnice poput muslija koji možete kombinovati po sopstvenom ukusu, do sendviča, voća i poslastica sa umerenom količinom šećera. Ovaj neodoljivi kafe nalazi se na dve lokacije u gradu i to u ulici Novosadskog sajma 27 i Radnička 21.

Životni stil

Foto: Marina Abut

Sledeća stanica na koju silazimo nalazi se na Sentandrejskom putu 11, u zasebnoj zgradi tržnog centra BIG. U pitanju je najveći i najmoderniji bioskop u Vojvodini - CineStar. Ovaj multipleks je prvi i jedini sa 4DX dvoranom u Srbiji. Čini ga 10 bioskopskih sala sa nešto manje od 1400 mesta, ukupne površine oko 5000 metara kvadratnih. S obzirom na to da ja zaista nisam filmofil te da broj filmova koje odgledam godišnje ne prelazi cifru od svega 30, mnogo govori o tome da se upravo CineStar nalazi na listi mojih „top 5“ mesta u Novom Sadu. Toplo preporučujem da odgledate film u 4DX dvorani jer nećete ostati ravnodušni. Svetlosni efekti, sedišta koja se pomeraju zajedno sa filmskim slikama na platnu, senzori za intenzivne mirise, naleti vetra, vode, magle su nešto što stvarno treba doživeti. Bez obzira da li želite da gledate neku projekciju ili vam je potreban predah od kupovine, na raspolaganju vam se nalazi CineStar kafe koji je moderno dizajniran i opremljen udobnim sofama iz kojih samo možete sa divljenjem posmatrati ostatak ovog savršeno uređenog enterijera. 114 l oktobar

Foto: Marina Abut

Poslednja, ali nipošto manje vredna lokacija je meni izuzetno draga jer sam tamo napravila neke od svojih prvih fotografija. Reč je o jednoj pravoj, maloj poslastici pod nazivom Kitch & Chic!. Vlasnica navedenog mesta je diplomirani arhitekta koja je uređujući mnoge enterijere, imala želju da stvori svoj kutak u kom će moći da uživa, a isto tako i da ga pokloni svojim sugrađanima. Ideja da se vintidž stilu dodaju note modernog kao i da se ovakav mali prostor maksimalno iskoristi i učini vizuelno većim, dala je više nego odlične rezultate. Sveži sokovi, mafini, popularni makaronsi, obroci „zdravlje u čaši” i palačinke, samo su neke od poslastica koje nudi ukusna Kitch & Chic kuhinjica. Ovaj slasni bar nalazi se na dve lokacije u Novom Sadu: Njegoševa 13 i Narodnog fronta 54. Foto: Marina Abut

Foto: Marina Abut

Foto: Kitch&Chic

North sea Photographer: Lena Story Model: Vlada Steblina

Zdravlje

u m t i r U i n e s je 126 l oktobar

Tekst: Merima Aranitović

Tekst: Marija Radojković

roslavismo s Plezir magazinom rođendan, ispratiše nas iz septembra u mesec kada postajemo svesni da se jesen već odavno udobno smestila ne samo na kalendare već u sve pore našeg života. Korak po korak zalazimo u oktobar, mesec u kom sabiramo sve ono što smo za novu godinu sebi zamislili. U proleće sadili, u leto uživali u raskoši, sada je zrelo i vreme da se uberu plodovi. I ne mislimo na zimnicu, na hranu za telo, već na sve ono što će nam grejati i hraniti dušu i um. Vratili smo se s odmora. Poslagali slike u albume. Noću su bašte kafića sve praznije, klupe u parkovima noću gotovo puste, dok nam jesen poklanja čarobne dnevne trenutke – tople dnevne sate koji nas na trenutak prevare da je još uvek leto. I dok neki jesen dočekuju s radošću, drugi se žale da ih u ovo doba godine hvata neka tuga, nešto nalik apatiji, osećaju umor, imaju problema sa snom, ne nalaze radost u sebi.

Zdravlje

ZAŠTO NAS U GRADU JESEN ZATEKNE NESPREMNE? U gradu često previdimo smenu godišnjih doba. Proleće se stopilo s letom, a leto, opet uplovi u jesen i samo nam kraći dani i hladnije noći nagoveštavaju promenu. Žurimo na posao, (pre)sabiramo koliko nam je još rata kredita, za letovanje dignutog, ostalo, trčimo kući, umorni, neraspoloženi, opet se vraćamo neredovnoj ishrani, dijete koje smo držali proletos da bismo odenuli prošlogodišnji kupaći, zaboravljamo do sledećeg proleća, letnje ljubavi žive još samo na fotografijama. Živeći ubrzanim tempom ne primećujemo promene oko nas, ne usklađujemo se sa njima, sve smo dalje i dalje od svoje suštine i samo jednog trenutka osetimo da nam nije dobro. Postajemo mrzovoljni, nervozni, loše spavamo, počinjemo da se gojimo i nezadovoljstvo je iz dana u dan sve veće. ŠTA NAM SE TO DOGODILO? Dogodili su nam se pretrpani gradovi. Dogodio nam se posao od 9 do 17. Dogodio nam se ubrzani razvoj tehnologije, trka za novcem, odlaganje životnih prioriteta, griža savesti što ne stižemo. Dogodili su nam se začarani krugovi iz kojih često ne umemo da izađemo. Nekada su gradovi imali dušu. Građeni su po meri čoveka – kvartovi sa mnogo zelenila, stazama za šetanje, travom, zgradama dovoljno udaljenim jednim od drugih, da ne gledamo komšiji u tanjir. Radilo se u dve smene, i u kojoj god da ste bili imali ste i deo dana za sebe, porodicu, partnera, decu. Vikendi su bili neradni. Plate dovoljne da s vremena na vreme nekud otputujete. 128 l oktobar

Jednom nedeljno smo se viđali s prijateljima, smejali se, delili radosti i tuge, imali svoje male rituale. Tada smo još čuvali u sebi iskonsku vezu sa prirodom. Primećivali smo sneg, prve ljubičice u travi pred zgradom, drveće je pupilo i listalo pod našim terasama, na klupama između zgrada smo mogli sresti komšije koje su, kao i mi, izvele decu da se igraju. Miris cveća nas je umirivao, drveće rashlađivalo. Silazili smo na reke, uživali u dugim letnjim danima. Jesen nas je dočekivala bogatstvom boja – lišće je dostizalo svoj umetnički vrhunac pre no što opadne, pravili smo zimnicu, primećivali dešavanja oko nas. Zima je bila sinonim za praznike – pomešane državne i svečarske – lagano smo klizili novom proleću svesni da se i mi menjamo kroz godišnja doba i kroz godine. Tada biste retko čuli da je neko meteoropata, da ima sezonsku depresiju, da ga ubija promena vremena, da se teško navikava na smenu godišnjih doba. ŠTA MOŽEMO DA URADIMO DANAS? Ne možemo da menjamo posao. Barem ne lako. Promena mesta stanovanja je takođe malo teža jer stanovi u starim, humanim gradskim četvrtima cenom nadilaze one u ovim, još maloletnim zgradama. Ali, nije sve tako crno. Zastanite na trenutak.. Uzmite papir i olovku i zapišite šta je to vama važno u životu. Nemojte pisati materijalne vrednosti – pišite šta vam suštinski bitno. Šta bih recimo ja stavila na taj spisak? Važni su mi: porodica, prijatelji, krov nad glavom, zdrava ishrana, fizička aktivnost, čitanje, pisanje, meditacija, putovanje, duševni mir, dobar san...

Uživajte u jeseni, pronađite radost u sebi, promenite ono što možete, i pratite promene u prirodi – to malo čudo koje se svakog trenutka dešava oko nas

Zdravlje

130 l oktobar

Kako bih ovo uklopila u svoj već postojeći život – u taj posao od 9 do 17, i nehumano životno okruženje? Ustajala bih sat vremena ranije, meditirala, popila čaj, doručkovala i krenula na posao. Na posao bih išla peške (a ako je baš jako daleko – barem deo puta bih hodala). Birala bih da idem ulicama u kojima ima zelenila. Kažu američki psihijatri da je brzo hodanje bolje od antidepresiva. Takođe je preporuka terapeuta da se u jesen barem 25 minuta hoda po opalom lišću jer taj zvuk nas smiruje i čisti misli. Na poslu bih gledala svoja posla. Ako nekom od kolega mogu da pomognem, sjajno, ako ne mogu – ne bih mu stajala na muku. Trudila bih se da svojim stavom podstaknem i druge saradnike da svaki dan u radni prostor unosimo pozitivnu energiju. Provetrene prostorije, tiha muzika, ako je moguće, čistoća i svetlost – povezuju nas i sa ljudima ali unose i dašak prirode u sredinu. Nakon posla bih barem jednom nedeljno išla na pijacu da osetim boje i mirise i da pazarim sveže voće i povrće radi zdrave ishrane. Barem jednom nedeljno bih se dogovorila sa nekom dragom osobom da se nakon posla vidimo na kafi. Barem jednom nedeljno bih otišla do reke i prošetala. Svaki dan bih se, barem deo puta s posla vraćala peške. Spremala bih obroke za sebe i porodicu. Danas ima sjajnih blogova koji nas uče kako da za pola sata spremimo zdrav i izbalansiran obrok, uz što manje truda. I u kući, kao i na poslu, obavezno bih unosila što više svetla – otvoreni prozori, prostor čist i uredan. U prostorije bih unosila sezonske boje – u proleće one koje bude energiju a u jesen one koje nas smiruju i opuštaju. Svako veče bih pročitala nekoliko strana knjige. Barem dva puta nedeljno bih gledala dobar film.

Slušala bih muziku po svom izboru. Barem jedan vikend mesečno bih otišla na kraći put – do 100 km od kuće. Barem dva puta godišnje na neki duži put. Ako je moguće, ne bih nosila posao kući. Sve ovo ne košta mnogo, a menja nam živote u potpunosti. KAKO NAM CVETNE ESENCIJE MOGU POMOĆI? U ovom smo tekstu dotakle brojne teme na kojima bi se na terapiji moglo raditi. Od uspostavljanja veze sa prirodom, vraćanja ličnim vrednostima, do onih u vezi sa jačanjem volje i energije, unošenja radosti, obraćanje pažnje na detalje, kao i onih za smirenje, opuštanje i meditaciju. Izdvojićemo samo nekoliko esencija iz ovog širokog spektra, jer ako nas redovno čitate, sada već možete da pretpostavite koja bi esencija mogla da bude baš vaša za ovaj mesec. Preporuka za oktobar bi bile: Corn, Magnolia, Lotus, Elm, Hornbeam, Gentian, Wild Rose, Lemon, Madia, Honeysuckle, Arnica, Angelica... Ako želite promenu, tu smo za vas. Uživajte u jeseni, pronađite radost u sebi, promenite ono što možete, i pratite promene u prirodi – to malo čudo koje se svakog trenutka dešava oko nas. Pozdravljamo vas do sledećeg broja!

Životni stil

Maša Kakariđi 132 l oktobar

SVE SE DEŠAVA SA RAZLOGOM I SVE JE SAVRŠENO, BAŠ TAKO KAKO JESTE

Intervju: Teodora Kovrlija

Fotografije: Andrijana Kovrlija

Enterijer: Kandahar kafe Strahinjića Bana 48

Moju sagovornicu Margaretu, Mašu Kakariđi nije jednostavno najaviti zbog činjenice da je veoma svestrana i uvek otvorena za nova znanja, fokusirana na polje duhovnog razvoja i kako sama kaže bira da se u ovom periodu života bavi duhovnošću. Najpreciznije bi bilo predstaviti je kao vedru, optimističnu, sanjarku koja veruje u moć ljubavi i pozitivne energije. Pričale smo o reikiju, jogi, hipnoterapiji, putovanjima i knjigama, ali da ne dužim više ostaviću vas da i sami bolje upoznate Mašu.

Životni stil

UČIMO I RAZVIJAMO SE SAZNAJNO, EMOTIVNO I DUHOVNO ČITAVOG ŽIVOTA. KADA JE KRENULO TVOJE OZBILJNIJE INTERESOVANJE ZA SPIRITUALNOST I KAKO SU IZGLEDALI PRVI KORACI NA PUTU DO NOVIH ZNANJA?

Često me to ljudi pitaju, ali ja se stvarno ne sećam da je postojao neki specifičan momenat odluke ili događaj koji me je usmerio ka spiritualnosti, jer sam oduvek bila zainteresovana za alternativu. O energijama sam počela intenzivnije da razmišljam 1998. godine nakon čitanja Celestinskog proročanstva Džejms Redfilda, ali ti prvi koraci uopšte nisu bili kontinuirani. Čitala sam i gledala ono što mi je bilo zanimljivo, u momentima kada sam bila otvorena za nova znanja. Sada na sve to gledam drugačije i razumem da nam zaista sve dolazi u idealnom momentu, kada smo kadri da primimo i primenimo to što nam se daje. ZAVRŠILA SI PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU I NEKOLIKO GODINA RADILA POSLOVE KOJI SU SRODNI TVOM FORMALNOM OBRAZOVANJU, A ONDA SI POSLUŠALA UNUTRAŠNJI GLAS I OKRENULA SE STVARIMA KOJE SU VIŠE DUHOVNO ORIJENTISANE. KAKO SI PRAVILA BALANS IZMEĐU OVIH NAIZGLED NESPOJIVIH INTERESOVANJA I ŠTA TE JE POGURALO DA SLEDIŠ UNUTRAŠNJI GLAS I OKRENEŠ SE DEFINITIVNO STVARIMA KOJIMA SE BAVIŠ DANAS?

Formalno obrazovanje je nešto što sam naučena da cenim i drago mi je što sam visoko obrazovana iz više razloga. Jednostavno, ljudi vas uvek „ozbiljnije doživljavaju”, posebno ako se odlučite da primarno radite nešto što mnogi podvode pod hobi, a činjenica je da svako znanje ima svoju težinu i da je kad-tad primenljivo. 134 l oktobar

Uvek se nađe vreme za stvari koje volimo, tako da sam dugo paralelno radila tzv. obične poslove i razvijala duhovnu praksu. No, istina je da je svakako bolje kada jednoj stvari možemo u potpunosti da se posvetimo, tako da sam odlučila da ispratim tok događaja i sinhroniciteta i da se u ovom periodu života isključivo bavim alternativnim stvarima/duhovnošću, nazovite to kako god hoćete. KAKO SI OTKRILA JOGU I KOLIKO TE JE ONA PROMENILA?

Nikada nisam bila sportski tip, tako da ne čudi što sam odabrala baš jogu, jer joga nije sport i obično se ne vežba u teretanama ili drugim standardnim sportskim salama, koje mi se ne dopadaju. Počela sam da vežbam pre 4 godine, u periodu velikog stresa i pritiska na poslu, kada sam najbolje mogla da osetim efekte joge. Dešavalo se da se jedva nateram da krenem na čas, ali kako sam već posle par odlazaka shvatila da, nasuprot drugim vežbama, joga oporavlja, isceljuje i vraća energiju, istrajala sam i zaljubila se u ovu disciplinu. Promenila sam pet škola tj. instruktora i svima sam neizmerno zahvalna, ali ću izdvojiti iskustvo sa gospodinom Sanjay Sir, istaknutim Yogacharya iz Indije, koji je dobitnik više nagrada iz oblasti joge, uključujući i zlatnu medalju. Yogacharya Sanjay radi za indijsko ministarstvo, trudi se da očuva jogu u njenom izvornom obliku i podučava na hiljade ljudi o izvornoj jogi u sklopu Himalajske škole tradicionalne joge (The Himalayan School of Traditional Yoga - HSTY) osnovane pri Mohanđi fondaciji. Za vreme retreat-a sa Mohanđijem ovog leta u Hrvatskoj na Ižu, vežbali smo sa gospodinom Sanyaj-om.

Životni stil

ISPRIČAJ NAM O SVOM JOGA ISKUSTVU U HRVATSKOJ I RADU SA SANYAJOM I KOLIKO SE TO JOGA ISKUSTVO RAZLIKOVALO OD ONIH KOJA SI IMALA U PRAKTIKOVANJU JOGE KOD NAS?

Na retreat-u smo imali obaveznu jutarnju jogu koju smo praktikovali od 5,30h-8h , ali se ona svakog jutra produžavala za 10-15 minuta. Pošto smo bili na moru, to je bio zaista poseban doživljaj jer smo vežbali uz obalu i izlazak sunca. Tempo i zahtevnost asana su se povećavali iz dana u dan, ali je bilo apsolutno fantastično to što je cela grupa, u kojoj je bilo i starijih članova I ne vežbača, uspela da pored ostalih vežbi i uradi set od 24 pozdrava suncu, što svakako govori ponajviše o tome kakvu motivaciju je gospodin Sanyaj pobudio u nama. Joga koju podučava je tradicionalna, uključuje pevanje mantri, malo drugačije izvođenje pojedinih asana, fenomenalnu joga nidru i jogu smeha na kraju časa. U Srbiji časovi nisu tako koncipirani, što je donekle razumlji136 l oktobar

vo s obzirom na tempo života i traju kraće. Popodne smo imali priliku da, fakultativno, ponovo 1,5h vežbamo sa Sanyaj-om što smo mahom i koristili, jer je to vreme bilo namenjeno za dodatna pojašnjenja i naprednije vežbe. KADA SAM PRVI PUT NAIŠLA NA JEDAN INTERVJU SA TOBOM, PREDSTAVILI SU TE U NAJAVI KAO REIKI PRAKTIČARA. KAKO SI DOŠLA U DODIR SA REIKIJEM, KO TI JE BIO UČITELJ I MOŽEŠ LI UKRATKO DA OBJASNIŠ O KAKVOJ SE DISCIPLINE RADI?

Reiki je drevna japanska tehnika isceljenja, pomoću koje se postiže balans celokupnog našeg bića, odnosno balans tela, duha i uma. Preporučuje se svima, bez obzira na pol, starost, interesovanja ili kakve druge karakteristike i komplementaran je sa svim metodama zvanične i alternativne medicine. Reiki je moguće raditi i bebama, biljkama i životinjama, pošto ne postoje negativni efekti istog.

Obično kažem da nisam ja našla Reiki, već da je Reiki našao mene, pošto je moj učitelj Branko Vitas u početku imao više sluha i jaču intuiciju za to da bi trebalo da praktikujem ovu metodu. I bio je u pravu da grešim sa predrasudom da je, zbog toga što se praktikuje polaganjem ruku na telo klijenta, najbliži fizioterapeutima. Reiki mi je doneo isključivo lepe stvari i potvrdu da sam zaista na pravom putu. PRIČALA SI MI O SILVA METODU I NLP-U KOJI SU TAKOĐE POLJE TVOG INTERESOVANJA…

Silva metod sam davno završila i smatram da je odlična baza, posebno zbog lakog ulaska u alfa stanje koje je višestruko korisno, dok je NLP više sfera interesovanja. Nemam NLP sertifikat jer, u vreme dok sam se razmišljala gde bih u Beogradu prošla kurs, naši kursevi nisu obilovali meni zanimljivim stvarima poput savijanja kašika i nekih drugačijih (ekstremnijih) tehnika, koje se na zapadu uče.

Tako da sam se samoobrazovala u toj oblasti, za koju smatram da je takođe vrlo korisna, pre svega za komunikaciju. REGRESIJA I HIPNOTERAPIJA I SUOČAVANJE SA STVARIMA KOJE NAS MOŽDA NA PODSVESNOM NIVOU KOČE. KAKO SI DOŠLA U KONTAKT SA REGRESIJOM, KOME JE ONA NAMENJENA?

Regresija je bila nekako logičan sled nakon hipnoterapije, jer je zanimljivija. Predstavlja terapeutski metod pomoću koga možemo pristupiti sećanjima u ovom ili u nekom od prethodnih života, sa ciljem unapređenja kvaliteta sadašnjeg života. Regresija je „lečenje” u sadašnjem momentu, odnosno razrešenje nekog konflikta ili problema iz prošlosti, koji je nastavio da utiče na osobu u sadašnjosti. Obično je reč o zaostaloj mentalnoj, emocionalnoj, fizičkoj ili duhovnoj energiji iz nekog od pređašnjih događaja, koja „kontaminira” sadašnji doživljaj.

Ĺ˝ivotni stil

138 l oktobar

Namenjena je svima koji tragaju za duhovnim znanjem, dubljim uvidima i razumevanjem lekcija i karme, ali i klijentima koji ne veruju u prošle živote i reinkarnaciju. Imam diplomu Američke alijanse hipnoterapeuta, po metodi Steve G Jones-a, jednog od najboljih na svetu u ovoj oblasti. OVE GODINE SI IMALA PRILIKU DA OTPUTUJEŠ U INDIJU, KOLIKO DUGO SI PLANIRALA TAJ PUT?

Indija je bila gotovo instant manifestacija, bez velikog planiranja. Zato smatram da je trebalo da je posetim i svakako mislim da ću joj se vraćati, koliko god ona bila van zone mog komfora. Definitivno iskustvo koje se pamti. INDIJA JE ZA LJUDE SA NAŠIH PROSTORA PRAVI KULTUROLOŠKI ŠOK. KAKVA SU BILA TVOJA ISKUSTVA?

Asocijacije na prvi odlazak u Indiju su: kultura, hrana, odlazak kod frizera i zelenilo. Prva predrasuda koju sam razbila o Indiji je da su tamo svi spiritualni. Nisu. Mnoštvo različitih kultura, verovanja i običaja, logično zbog veličine zemlje, ali daleko od toga da su svi posvećeni određenoj religiji. Kad sam kasnije pričala sa prijateljima iz Indije o tome, pojasnili su nam da je to verovatno i iz razloga što stvari koje su nam pred nosom obično uzimamo zdravo za gotovo. Zapadni svet hrli u Indiju na različita hodočašća u želji za duhovnim znanjima, a veliki broj ljudi koji tamo živi zapravo se i ne zanima mnogo za spiritualnost. Odlazak kod frizera je bio svojevrstan kulturološki šok, pošto se o klijentu brine bar 5 zaposlenih: jedan pere kosu, drugi dodaje šampon, treći drži fen dok četvrti vuče četku.. Peti stavlja šnale, a menadžer koordinira i nadgleda ceo postupak. Pitaju vas da li da šamponiraju 1x ili 2x, a regenerator se dodatno naplaćuje.

Preporučujem taj holivudski tretman svim damama koje planiraju put. Očekivala sam prljavštinu, pa me je „Green Delhi„ natpis nasmejao kada sam ga ugledala po prvi put, ne razumevajući koliko je grad zelen. Verovatno zbog klime u kojoj uspeva rastinje, postoji toliko parkova, cveća i zelenila, da to popravlja utisak svega onoga što se nikome ne dopada u ovoj zemlji –a to je prljavština i otpad. INDIJSKA HRANA, KAKAV JE UTISAK OSTAVILA NA TEBE, DA LI SI NAUČILA DA PRIPREMAŠ I SAMA NEKA JELA?

Pošto sam već prvog dana probala par indijskih jela koja se jedu na jugu, dakle najzanajzačinjenijih/najljućih, bila sam kako oni to vole da kažu- „inicirana”, pa sam mogla da uživam u hrani do kraja putovanja. To je zemlja u kojoj se neprestano nešto kuva, od jutra do mraka, a raznovrsnost jela je ogromna. Pred sam polazak smo drugarica i ja dobile gomilu saveta - da pijemo isključivo flaširanu vodu, ne jedemo na ulici i ne isprobavamo nikakvo voće i povrće koje se ne ljušti ili termički ne obrađuje.. Ali, posle trećeg dana, jele smo i grožđe, šargarepu, pile limunadu, tako da smo svesno-nesvesno prekršile sve savetovano, na sreću bez tzv. Delhi belly posledica. SLEDEĆA DESTINACIJA NA KOJU BI VOLELA DA SE OTISNEŠ?

Živim za putovanja i moj idealan život bi uključivao bazu na jednom mestu i konstantna putovanja. Iako sam orijentisana ka Istoku, volela bih uskoro da posetim Peru. MISLIŠ LI DA SU LJUDI KOJE USPUT SREĆEMO GLAS KOJI NAS USMERAVA NA PUTOVANJU KROZ ŽIVOT I VERUJEŠ LI U SLUČAJNOST?

Slučajnosti ne postoje i to je aksiom. Sve se dešava sa razlogom i sve je savršeno, baš tako kako jeste.

Životni stil

POSLEDNJIH DECENIJA U SVETU, (KOD NAS

KOJE KNJIGE SE TRENUTNO NALAZE NA TVOM

GODINA), SA PROCVATOM NEW AGE FILOZOFIJE,

NOĆNOM STOČIĆU I VOLIŠ LI DA PREPORUČUJEŠ

SVE JE VIŠE LJUDI KOJI SE DEKLARIŠU

KNJIGE PRIJATELJIMA I POZNANICIMA?

KAO LIFE COACH-EVI KOJI SU NAJEDNOM

Obično čitam više knjiga odjednom ili ih čitam na preskok, tako da mi sad pored kreveta stoje Elif Šafak - Ljubav, Nevil Godard - sabrana dela i Božanski matriks - Greg Brejden. Uglavnom čitam knjige iz oblasti koje me zanimaju profesionalno.

SPECIJALIZOVANI ZA REŠAVANJE SVIH VRSTA PROBLEMA I VIŠE I NE MOŽEMO UHVATITI ČIME SE SVE TAČNO BAVE. KAKO PREPOZNATI AUTENTIČNE OD ONIH KOJI TO NISU?

Dobro pitanje. Najpre mislim da bi svaki učitelj pre svega trebalo da bude dobar čovek, dakle neko sa moralnim vrednostima, ali i neko ko zna više od nas, pre svega iskustveno (ne samo teorijski). Autentičan bi, po mom mišljenju, bio neko ko je akreditovan za određenu oblast. Preporuka je dobra polazna tačka, kao i samostalno istraživanje, ne samo iskustava drugih ljudi, već i same teme zbog koje smo potražili pomoć. Naravno, unutrašnji osećaj je u najvećem broju slučajeva najtačniji indikator, jer ono što je dobro za mene, ne mora prijati i nekom drugom. 140 l oktobar

FILOZOF KOGA VOLIŠ DA CITIRAŠ, NEKO ČIJE TI JE UČENJE BLISKO I KOGA BI IZDVOJILA KAO NEKU VSTU UZORA?

Volim da citiram Alan Watts-a, Wayne Dyer-a, Mohanđija, Neville Goddard-a, Nepoleon Hill-a, ali i mnoge druge autore i mislioce. ČIJE PORUKE TI UVEK ULEPŠAJU DAN I RAZVUKU OSMEH NA LICU?

Moja baka ima običaj da kaže „pametnoj (reči) se nećeš nasmejati”, tako da me nasmeju uglavnom interne šale sa najbližim prijateljima.

KAKO SE OPUŠTAŠ, ŠTA RADIŠ KADA ŽELIŠ DA SE POSVETIŠ SAMO SEBI?

Opušta me muzika, pogled na vodu i uopšte boravak u prirodi. Ranije mi je omiljeno mesto za opuštanje bila plaža, ali sam skoro „otkrila” čari šume, tako da i u meditaciji odlazim baš u šumu.

okružujem, učenjem da bi neke stvari valjalo „odučiti”, tj. usvajanjem novih, korisnijih uverenja. KAKO U LOŠIM DANIMA PRONALAZIŠ MOTIVACIJU?

LJUDIMA ISCRPLJUJE I KAKO PUNIŠ BATERIJE?

„Mrdni sobom i Bog će s tobom” i „praktikuj ono sto propovedaš” su dva zlatna pravila. Naravno da postoje dani koji nisu sjajni, ali je važna brzina vraćanja na pravi kolosek.

Volim ljude i uživam u komunikaciji, tako da je to uglavnom način na koji punim baterije.

DALJI PLANOVI, RADIONICE, PREDAVANJA…?

DA LI TE KONSTANTNA INTERAKCIJA SA

NAJLEPŠI SAVET KOJI SI DOBILA?

„Budi zahvalna na svemu.”- jer, zahvalnost je najbolja molitva. NAJLEPŠA STVAR KOJA TI SE DOGODILA U POSLEDNJIH NEKOLIKO DANA?

Rođenje sestričine. KAKO HRANIŠ I NEGUJEŠ DETE U SEBI?

Izborima koje pravim, ljudima kojima se

Trenutno usavršavam znanja iz oblasti regresije i hipnoze po metodi Miltona Eriksona i završavam pripremu svog sajta, tako da će radionice tamo biti blagovremeno najavljene. Krajem meseca odlazim na retreat sa Mohanđijem na Srebrnom jezeru, čemu se posebno radujem.

Ĺ˝ivotni stil

Sami kreiramo idealni trenutak Intervju: Teodora Kovrlija

arija Belić Bibin je jedna vedra, optimistična dama koja uspešno žonglira između dugogodišnjeg posla, brige o porodici i ostvarivanja svoje iskonske potrebe za kreacijom koja se čitavog života ogledala u pisanju. Njen roman Maslina nosi sasvim posebnu energiju, a način na koji autorka govori o njemu motivisaće vas da prvom prilikom zaronite među njegove stranice i pronađete svoje doživljaje Masline. Marija se između ostalog bavi i kreativnim radom sa decom na temu nenasilne komunikacije, autorka je brojnih blog postova kako na temu aktuelnih društveno socijalnih događaja, tako i na temu moderne psihologije i uloge ljubavi u rešavanju svakodnevnih problema u stresnim životnim situacijama.

Slike inspirisane Maslinom: Snežana Aleksić

KAKO JE NASTAO ROMAN MASLINA, ŠTA JE BILA INSPIRACIJA ZA OVU NESVAKIDAŠNJU PRIČU?

Nekada davno, kada je bila devojčica mnogo je očekivala od sveta, ali stvarnost je bila drugačija, pa je bežala u svoj san i sanjala o Raju. Šalu na stranu. Još kao vrlo mala sam volela da pišem i znala sam da ću jednog dana napisati neku „veliku“ knjigu. Onda sam se obrela u novinarstvu i mislila da je „to-to“. Zapravo, bio me je strah da napišem roman, jer nisam završila književnost. Glupe blokade koje svi mi imamo. Međutim, onda vam se desi da vas život „nekako ošamari“ i počnete da se preispitujete ko ste i šta želite od života, šta je vaš san. Roman Maslina, kao svoj prvi roman sam napisala u svojoj bezmalo četrdesetoj godini života, sa troje male dece i uz redovan posao od 8 do 16h. Dakle, sve je moguće. I nikada nije kasno.

Životni stil

Uz neverovatnu podršku svoje porodice, na prvom mestu supruga, sve smo do sada uradili sami bez ičije pomoći, niti je bilo koji sponzor stajao iza nas, niti izdavačka kuća, već nekolicina prijatelja koji su takođe verovali da sve ovo ima smisla i da je moj potencijal veliki. Sama inspiracija ne znam odakle je došla. Verujem da sva umetnička dela, od knjige, časopisa, muzike, do pravljenja kolača, torbi ili čega god, dolaze ko zna od gde. Doživljavam je kao priču koja mi je „data“ da je napišem i podelim sa svetom. Kada sam počela da pišem nisam razmišljala da li ću je objaviti. Znala sam da će je bar nekoliko mojih prijatelja pročitati. Jednostavno, morala sam iz sebe da iznedrim ovu priču i to je sve. I onda se desila čarolija da je izašla i izložena prvi put baš na sajmu knjiga u Beogradu pre godinu dana. Ne znam kako je nastao Plezir, ali pretpostavljam slično. Jednostavno osetite da to morate da uradite. ZBOG ČEGA BAŠ MASLINA, KAKVOM SIMBOLIKOM SI SE VODILA PRI ODABIRU IMENA?

Maslina je roman, ljubavna priča između Adama i Eve smeštena u 21. vek. Moderna saga o iskonskom odnosu muškarca i žene koji su jedno i čitav život je neka vrsta testa njihove vere u ljubav. Ali, zapravo, iza naizgled lagane ljubavne priče krije se mnogo psihologije, filozofije, preispitivanja sebe, svoje svrhe i odnosa koje gradimo u porodici, sa decom, partnerom ili prijateljima. Sam naslov je rođen još pre skoro 10 godina. Kada odete u Grčku turistički vodiči vam, između ostalog, ispričaju neku od legendi nastanka Masline. Jedna od njih je i mene očarala. Naime, postojali su muškarac i žena koji su se toliko voleli da nisu mogli da izdrže ni jedan dan jedan bez drugog. 144 l oktobar

Zato su se molili Zevsu da im ispuni želju da umru zajedno. Zevs se, naravno, pojavio i izražavajući svoje divljenje njihovoj istinskoj ljubavi, ispunio im je želju, i pride kao nagradu ih je pretvorio u novo drvo čije stablo izgleda kao isprepletano telo dvoje ljubavnika koji su postali jedno. To drvo Zevs je nazvao Maslina. Divna legenda, zar ne?! VEOMA MI JE INTERESANTNO ŠTO JE U ČITAVU PRIČU OKO ROMANA UKLJUČENA JOŠ JEDNA UMETNICA ČIJE SLIKE SU NA NEKI NAČIN ILUSTROVALE I ZAOKRUŽILE OVU LEPU PRIČU. KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE SA SNEŽANOM ALEKSIĆ?

Ta saradnja i čitava priča je tek neverovatno čudo zvano Život. Slikarka Snežana Aleksić i ja smo sasvim slučajno, iako ništa u životu nije slučajno, ušle u priču o knjizi. Nemam pojma zašto sam joj to pomenula, jer nikome nisam pričala i knjiga još nije bila gotova. Ali, eto... u životu zaista ništa nije slučajno. Ispostavilo se da je ona slikarka, da smo istog horoskopskog znaka – ribe, umetničke duše, i onda je razgovor tekao ovako nekako: - Stvarno? A jesi li u februaru ili martu rođena? - U martu. - Stvarno? I ja. A kog dana? - Pa, 15-og marta. Ti? - Pa... i ja sam rođena 15. marta. Čekaj, a koje godine? - 1977. - Zezaš me? I ja sam rođena iste godine. - OK, ovo je već neverovatno, moraš mi dati da pročitam rukopis

I tako, ona je zapravo prva i pročitala rukopis Masline i bukvalno, odmah nakon toga, mi je rekla da jednostavno mora da slika po knjizi. Tako je nastala čitava kolekcija slika

koje prate knjigu, koje su fenomenalne i zapravo negde priča za sebe, iako su po knjizi rađene. Zatim i naslovna strana knjige je zapravo jedna od njenih slika. Život je zaista čudo! Ja obožavam njene slike, toliko su pune boja, života i nade. Postoji jedan deo u knjizi koji govori o tome kako je najobičniji maslačak zapravo ljubav. I dan danas, Snežana obožava da slika najneverovatnije maslačke i ja se svakoj novoj slici obradujem, iako to sada već nema veze više sa knjigom, njene slike žive svoje priče i svoj život.

Životni stil KOLIKO JE LJUBAVI I POSVEĆENOSTI BILO POTREBNO DA BI NASTALA I SAZRELILA MASLINA?

Maslinu doživljavam gotovo kao svoju bebu- devojčicu, jer inače imam trojicu dečaka. Maslina je knjiga u kojoj sam iznela svoju dušu, svu svoju veru u ljubav, koju imam od malih nogu. I dan danas verujem u ljubav i smatram da je to najmoćnija sila koja može da promeni i čoveka kao pojedinca i svet u celini. Ovom svetu fali ljubavi. Maslina je prepuna ljubavi i neverovatno je da mi se to najviše potvrđuje kroz povremene komentare ljudi koji su je pročitali. Oni su naravno vrlo lični i intimni, jer se ljudi jednostavno identifikuju sa likovima. Ova knjiga kao da nosi neku magiju u sebi, kao da sama bira ko će je pročitati, jer isceljuje. Ja uvek kažem da, ako od Masline očekujete Dostojevskog, Sartra ili Kafku, onda ova knjiga nije za vas. Nemojte je čitati, ali ako želite da sebe pitate ko ste, da otkrijete ljubav, šta želite, sanjate, onda je ovo knjiga za vas. Ova knjiga je za one koji se ne boje da se suoče sa sopstvenim demonima i izađu kao pobednici. Posveta koju svima pišem kada potpisujem knjigu glasi: Nikad ne odustaj od svojih snova i veruj u ljubav! KNJIGA JE IMALA BOGATO PROPUTOVANJE PO ČITAVOM REGIONU. GDE SU TE DOČEKALE NAJLEPŠE REAKCIJE?

Tačno, ovog leta knjigu sam promovisala u Crnoj Gori, Sloveniji i Hrvatskoj. I svuda su ljudi bili tihi i gotovo zbunjeni nakon promocije. Ja to razumem, jer ne promovišem knjigu na klasičan način. Za mene je promocija Masline razgovor o ljubavi i o njihovim snovima o kojima su maštali dok su bili mali. Razgovaram sa njima, jer svi mi imamo iste muke i ista nadanja. Navodim ih da se suoče sa porukama koje nam donose ozbiljni životni problemi kao što su smrt, rak, bolest ili neostvarena velika ljubav, ma šta to bilo. To su zaista izuzetno teški životni izazovi koji imaju

za cilj da nas nateraju da se preispitamo kakav život živimo i da zapravo, postavimo sebi to ključno pitanje: Šta radim ja sa svojim životom? Da li živim svoje snove? Da li volim? Recimo da postoji Bog i da sutra umrete. Šta mislite šta će vas Bog pitati? Ja mislim da vas neće pitati ni koliko ste dece imali, ni da li ste pronašli najbolji posao, ni koliko ste novca zaradili ili nagrada dobili. Pitaće nas samo jedno pitanje. Samo jedno: Da li si dovoljno voleo, dušo moja?! To je pitanje koje postavlja Maslina i ja sam zadovoljna reakcijama na dosadašnjim promocijama. Ako bih morala da izdvojim, onda bih rekla da sam u Splitu ovog leta dobila najviše ljubavi. KAKO PRAVIŠ BALANS IZMEĐU POSLA, BRIGE O DECI, PISANJA I ODMORA I PUNJENJA BATERIJA?

U suštini svoje baterije punim uz muziku, čitanje i najviše upravo sa decom, mada mi nekada dođe da čupam kosu i sakrijem se u špajz, koliko sve ume da bude zahtevno i naporno. Često sebe doživljavam kao junakinju iz filma „Ne znam kako joj to uspeva“ sa Džesikom Parker u glavnoj ulozi. Pogledajte trejler i biće vam sve jasno. E, to sam praktično ja. (smeh) Žongliram, zapravo. Stvar je u tome da sam u jednom momentu shvatila da od čekanja idealnog trenutka za šta god, pa tako i pisanje, nema ništa. Sami moramo sebi da stvorimo taj trenutak. Pisala sam kad god sam mogla. Noću, danju, u pauzama drugih obaveza. Trajalo je, ali sam i uspela. Balans dolazi jasnim mislima šta želimo i opredeljenošću da to uradimo.

Životni stil ili recimo Vivaldi me uvek opuste. Što se filmova tiče, moj omiljeni je „Big Blue“, Veliko Plavetnilo, ali ovog puta bih izdvojila film sa Vanesom Paradi koji me je jako dojmio „Cafe de Flore“, kanadske produkcije iz 2011. godine, kao i film „I origins“ iz 2014. godine, jer oba filma govore o tome kakvo je život neverovatno čudo i zapravo prelepa misterija. ISPRIČAJ NAM SVOJE PLANOVE KADA JE NASTAVAK PROMOCIJE U PITANJU I IMA LI MOGUĆNOSTI DA SE OVA PRIČA NASTAVI? ŠTA ČITAOCI U BUDUĆNOSTI MOGU OČEKIVATI OD TEBE?

Prioriteti, hrabrost i neodustajanje. Naravno, bitno je i da imate podršku porodice, ili partnera, ili roditelja, ili prijatelja, zavisno od toga kakav je vaš porodični status. Bar jedna osoba da veruje u vas kada padnete, kako biste mogli da nastavite. Mislim da su nam glavne prepreke u životu lenjost i strah, kada to prepoznamo i promenimo onda je sve moguće. I druga stvar, da shvatimo da kao osoba nismo bolji ni od koga, ali isto tako da niko, ama baš niko drugi na ovom svetu nije ništa bolji od nas. TVOJA PREPORUKA ZA PROČITATI, POSLUŠATI I POGLEDATI OVE JESENI?

U današnje vreme je tako mnogo stresa oko nas i jako je važno da sebi damo vremena i prostora da budemo samo svoji. Prvo bih uvek preporučila šetnju i dodir sa prirodom, pa makar to bio obližnji parkić ili kej. Idite sami. Knjigu pod mišku, slušalice u uši sa nekom muzikom koja vam prija. Sasvim je OK i niste niti lenji, niti nezahvalni, ako to uradite. To je u današnje vreme nužnost. Ja u torbi uvek imam neku knjigu koju čitam u autobusu, dok čekam kod lekara, u banci... Trenutno čitam jednu malenu knjigu Dostojevskog pod nazivom „Pobediću smernom ljubavlju“. Od muzike Leonard Koen, Gotan project, 148 l oktobar

Planiram još mnogo toga sa Maslinom. Očekuje me još promocija u Srbiji, pregovara se sa dijasporom. A neverovatna vest je da su u toku pregovori za prevod Masline i na engleski jezik. Nije li to čudo?! Posebno, ako se uzme u obzir da baš niko ne stoji iza nas, poput velikih izdavačkih kuća, medija i slično. Niko, samo prijatelji i porodica kojima sam beskrajno zahvalna što veruju u sve ovo i što nalaze načina da mi pomognu. Sigurna sam da i vi kao online časopis razumete o čemu pričam sada. Koliko je teško izboriti se na tržištu kada si mali, nov i sam, ali opet, ako si celim srcem u tome, onda se, kako kažu, ceo Univerzum uključi da ti pomogne. I sam ovaj intervju za Plezir i naš razgovor je za mene kao čarolija. Zar ne?! Što se daljeg pisanja tiče, ja već imam ideje za još tri romana i jednu dečju knjigu. I iskrena da budem ne mogu da dočekam da opet pišem. Zapravo, ako bih baš bila iskrena, onda ću vam šapnuti da sam počela da radim na novoj knjizi, samo psssttt nikome ni reči o tome. I ako mi dozvolite, za sam kraj, volela bih da se zahvalim Pleziru (i vašim čitaocima) i da vam poručim: Nikad ne odustajte od svojih snova i verujte u ljubav! Jer, ako se san još nije ostvario ili ljubav nije došla, to je samo znak da još nije kraj. Ne odustajte.

Muzika

“ Taj uzbudljivi svet i dalje živi u meni, a granice ljubavi koje mi pruža ta mala, drvena, akustična kutija, verovatno nikada neću spoznati do kraja”

Intervju: Nemanja Kiso

U ovom broju magazina Plezir, upoznaćemo vas sa mladim i talentovanim Savom Nikolićem Gradimirovim, diplomiranim pravnikom koji gaji ogromnu ljubav prema violini, klaviru i poeziji. Sava je mnogo toga, a kao ulični svirač, on svojim umećem uveseljava i zabavlja prolaznike usled čega je dobio nadimak „srpski Paganini“ 150 l oktobar

Muzika SVIRAŠ NA VIOLINI SA SAMO JEDNOM ŽICOM, POPUT ČUVENOG I VELIKOG MAESTRA PAGANINIJA. KOLIKO JE TO TEŠKO I DA LI TI JE PAGANINI UZOR?

U početku sam svirao violinu na četiri žice, sa četiri prsta, kao i svi drugi violinisti koje sam tada poznavao i kojima sam se divio. Iako sam levoruk, bio sam prinuđen da sviram violinu desnom rukom, kao i svi drugi levoruki i desnoruki violinisti, jer nikada nisu ni postojali profesori koji bi učili kako se violina svira levom rukom. Jednostavno, vremenom se uvrežilo pravilo da se violina može svirati samo desnom rukom. Naravno postojali su izuzeci, kao što je čuveni maestro Paganini, ali to je bila prava retkost, čak vekovima unazad. S obzirom na to da sam levoruk, moja desna moždana hemisfera, koja je inače dosta razvijenija kod levorukih i u kojoj su smešteni glavni centri za umetnost i nauku, počela je brzo da savladava gradivo iz oblasti muzike, a posebno iz oblasti violine. Za samo godinu dana, savladao sam čitav program vezan za klavir u nižoj muzičkoj školi, a violinu sam sve više voleo, utoliko što mi je delovala neistraženo i zagonetno. Čitav jedan nevidljivi svet krio se u toj maloj, akustičnoj drvenoj kutiji i ja sam rešio da ga do kraja istražim. Podstaknut primerom velikog maestra Paganinija o kome sam ranije, još od oca, kao dete slušao, odvažio sam se da sam pokušam nešto drugačije i još neobičnije. Dugo sam tražio profesora violine, koji bi mi pružio neophodna uputstva za sviranje levom rukom, ali takav profesor nije postojao i zato sam jednoga dana došao na ideju da nešto sam pokušam. Mojoj desnoj moždanoj hemisferi je delovalo komfornije i udobnije, kada bih samo pokušao da sviram violinu levom rukom i zato sam odlučio da najpre čitav redosled žica na violini rotiram u suprotnom smeru. Na sreću violina je simetričan instru152 l oktobar

ment, pa sam i redosled žica mogao lako da odredim. Tako je i bilo. Kako nije bilo profesora koji bi me učio kako da sviram levom rukom, jer su svi učeni da sviraju desnom rukom, došao sam na ideju da koristim ogledalo kao pomagalo prilikom savladavanja svog cilja. U ogledalu sam mogao da vidim kako izgledam kao desnoruk, dok sam svirao kao levoruk. To mi je pomoglo, mada su prsti druge ruke morali ponovo da se privikavaju na žice i prstored. Kada sam se već privikao na ovo, sasvim novo iskustvo, odlučio sam da odem korak dalje ka nepoznatom. Po uzoru na velikog maestra Paganinija, rešio sam da skinem preostale tri žice na violini i ostavim samo jednu. Inače, prema rečima velikog maestra Paganinija, svirati na jednoj

Po uzoru na velikog maestra Paganinija, rešio sam da skinem preostale tri žice na violini i ostavim samo jednu. Ono što me je hrabrilo i davalo mi samopouzdanje u to vreme bila je činjenica da sam imao jako dobar sluh i bogatu memoriju. Sa zadovoljstvom sam transponovao čitave kompozicije, inače predviđene za četiri žice, na samo jednu žicu i pred mojim očima je zasijao jedan sasvim novi, uzbudljivi svet muzike koji nikada do tada nisam poznavao žici, ravno je kao i voziti kočiju na jednom točku. Ono što me je hrabrilo i davalo mi samopouzdanje u to vreme bila je činjenica da sam imao jako dobar sluh i bogatu memoriju. To sam iznenada počeo da otkrivam. Mogao sam da čujem bilo koju kompoziciju i da je ponovim skoro bez greške. Skoro sve što sam do tada čuo, mogao sam da ponovim na violini i to mi je pričinjavalo zadovoljstvo, od kojeg sam postepeno postajao zavistan. Sa zadovoljstvom sam transponovao čitave kompozicije, inače predviđene za četiri žice, na samo jednu žicu i pred mojim očima je zasijao jedan sasvim novi, uzbudljivi svet muzike koji nikada do tada nisam poznavao. Mogao sam da radim šta ja hoću, jer tu nikakva pravila ne važe, osim onih uobičajenih pravila

iz solfeđa, harmonije i kontrapunkta. Nisam stigao još ni da uživam u ovom dalekom svetu muzike, kada sam odlučio da uradim krajnje nemoguće, što nije uradio čak ni veliki maestro Paganini. Jednoga dana vezao sam trakom tri prsta svoje desne ruke, od malog prsta, do srednjeg prsta. Tako mi je od četiri prsta, preostao još samo jedan prst za sviranje violine – kažiprst, jer se palac ne koristi, on služi da podupire i drži vrat violine. Tako sam došao do situacije da umesto sa četiri žice, sviram samo na jednoj žici i da umesto sa četiri prsta, sviram sa samo jednim prstom. Dakle samo jedna žica i samo jedan prst. Osetio sam veliko uzbuđenje zbog ovog mog dostignuća, jer sam osećao da se nalazim na svom terenu, gde važe samo moja, potpuno nova pravila. Takvu tehniku sam usavršio do te mere, da niko nikada ne bi ni primetio da sviram sa samo jednim prstom i na samo jednoj žici, dok ne bi prišao, video i lično se uverio u to. Ljudi su mi se divili i govorili da sam zaista školovan violinista, jer su pretpostavljali da se to uči samo na muzičkoj akademiji. Ipak, istina je bila daleko od toga. Kada sam usavršio takvu tehniku sviranja na samo jednoj žici i sa samo jednim prstom, počeo sam da uviđam nešto neverovatno. Otkrio sam da je moj mozak, a posebno desna moždana hemisfera, što sam nasledio od oca, u stanju da čuje veoma niske frekvencije zvuka, gotovo nečujno kretanje prsta po žici, bez korišćenja gudala. U sve to se umešala i neistražena intuicija, pa sam gotovo unapred mogao da predvidim prstored za sasvim nepoznatu kompoziciju, koja bi mi pala na pamet u nekoj situaciji. Sve u svemu, taj uzbudljivi svet muzike i dalje živi u meni, a granice ljubavi koje mi pruža ta mala, drvena, akustična kutija, verovatno nikada neću spoznati do kraja

Muzika NA NAGOVOR PROFESORA, ODLUČIO SI SE ZA

DIPLOMIRAO SI NA PRAVNOM FAKULTETU

ULIČNO IZVOĐENJE. ZBOG ČEGA?

U BEOGRADU, ZAVRŠIO MUZIČKU ŠKOLU,

Negde u vreme kada sam tražio savete profesora sa muzičke akademije vezano za moja interesovanja i sklonosti ka kompoziciji i violini, u vreme prvih javnih nastupa, dobio sam par saveta od nekolicine profesora, a posebno od tadašnjeg šefa katedre na odseku za kompoziciju prof. Srđana Hofmana, da svoj javni nastup uvežbam na mestu gde je najveća frekvencija prolaznika, jer bih na taj način definitivno pobedio početničku tremu. I tako je i bilo.

SVIRAŠ VIOLINU I KLAVIR, A UZ SVE TO PIŠEŠ

VOLIŠ DA SVIRAŠ KLASIČNU MUZIKU, PONEKAD ČUJEMO I PREPOZNATLJIVU MELODIJU IZ NEKOG FILMA ILI PAK IZ SERIJE. KOJA TI JE OMILJENA MELODIJA I DA LI KOMPONUJEŠ I ŠTA ODSVIRAŠ ZA SVOJU DUŠU?

Klasična muzika je klasična koliko i sam svemir. Vi možete govoriti kako je svemir veći ili manji, dodavati i oduzimati u svojoj mašti, ali svemir ipak ostaje svemir. Zato je klasična muzika klasična, ma koliko postojale druge vrste muzike i drugi žanrovi, ona je ipak osnovno merilo muzičke veštine, baš kao što su grčke statue u mermeru hiljadama godina školski primeri vajanja. Pored klasične muzike, sviram ponekad i inserte iz poznatih filmova i serija. Inače omiljena melodija mi je iz opere „Barcarolle“ – vokalno instrumentalna deonica pod nazivom „Duet cvetova“. Često mi se dešava u trenucima velikog umetničkog zanosa, da odsviram nešto sasvim novo, da zapravo komponujem, pa to ubrzo zatim i zapišem kod kuće. Za sada iza sebe imam, komponovane dve moje kompozicije, gde sam kompletan autor, teksta, muzike i aranžmana, a radi se o himnama, koje spadaju u najteže muzičke, izražajne forme. To je gimnazijska himna, napisana na četvrtom razredu gimnazije i himna Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, napisana u prvoj godini studija. Inače, gotovo sve sviram za svoju dušu. 154 l oktobar

I POEZIJU. KAKO SVE STIŽEŠ I ŠTA SMATRAŠ PRIORITETOM?

Prava su mi dala veliku spoznaju i prezir prema svetu u kome živim, pošto su najpre razbila svaku iluziju u meni da na svetu uopšte postoji pravda i pravedno društvo, jer sam shvatio da svet može da bude mnogo lepši, bolji i uređeniji. Ipak, poezija mi je dala veliku ljubav prema svetu u kome živim, pošto me je najpre nadahnula plemenitim osećanjima. Poezija i umetnost čine svet i ljude u njemu lepšim nego što on uistinu jeste, utoliko što snaže klonulu veru i nadu u čoveku, a zamrlu ljubav vaskrsavaju nebrojeno mnogo puta. Kada se nabrajaju sva moja interesovanja i sve moje aktivnosti, mnogima deluje mnogo i nestvarno, ali u mom realnom životu, to se kod mene događa sve vrlo sinhronizovano, nekada veoma spontano, a nekada potpuno organizovano, tako ja lično ne osećam nikakvo preopterećenje, veće od onih ljudi koji rade samo jedan posao. To mislim, jer verujem, da je tajna te moje mogućnosti da više poslova obavljam paralelno, u tome što sve ono što osećam, mislim, govorim i radim, proizlazi iz moje ljubavi, dok drugi ljudi, često rade poslove koje ne vole ili koje moraju, pa verujem da je to možda čak njima teže iz tih razloga. Ne gradim prioritete, oni sami ishode iz suštine mog života. Sam život nameće prioritete, jer je ljudski život po svojoj prirodi neiscrpno mnogo bogat. IZABRAO SI DA SVIRAŠ U BULEVARU KRALJA ALEKSANDRA, NADOMAK TVOG PRAVNOG FAKULTETA. ZAŠTO BAŠ TA LOKACIJA?

Čini mi se da se odgovor na ovo pitanje nalazi već u samom pitanju, jer je glavni razlog što sviram u Bulevaru Kralja Aleksandra, upravo blizina mog Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na kome sam diplomirao

Muzika

156 l oktobar

sa odličnom ocenom u redovnom roku studiranja. Upravo ta blizina pravnog fakulteta mi je omogućavala da nesmetano izvršavam svoje fakultetske obaveze, pa sam tako vrlo brzo i lako mogao da budem često na relaciji Pravni fakultet i Bulevar Kralja Aleksandra, tačnije preko puta restorana „Madera“, gde se inače rado okupljaju i brojni pravnici. ČESTO ČUJEMO DA NIJE SVE U NOVCU, TE NAM JE DOVOLJNA KOJA REČ PODRŠKE, OSMEH ILI GESTIKULACIJA KOJA UKAZUJE DA SMO NA DOBROM PUTU. OPIŠI NAM ODNOS IZMEĐU TEBE I PROLAZNIKA?

Jednom prilikom sam doživeo nesvakidašnje osećanje, za koje se ne bih usudio da ga opišem. Mogu samo da ispričam šta se dogodilo. Tokom muzičkog performansa u mom velikom umetničkom zanosu, neopaženo i tiho, u prisustvu svojih oduševljenih roditelja, prišla mi je jedna mala devojčica od dve ili tri godine. Ona je najpre stala ispred mene, ozarenog lica, nasmejanih očiju i aplaudirala mi svojim malim ručicama, a zatim široko raširenih ruku iznenada mi je prišla i na zaprepašćenje svojih roditelja, jako mi je zagrlila čitavu levu nogu, na kojoj sam tada bio oslonjen, jer je toliko bila mala. Grlila me je tako snažno nekoliko minuta, smešeći se radosno i valjda se oduševljavala muzici koju sam svirao i samoj violini. Ona nije imala reči za mene, jer verovatno još nije ni govorila, a nisam ni ja imao reči za nju, jer sam onako prijatno iznenađen zaboravio sve reči ovoga sveta. Uostalom tu reči nisu ni bitne. Ona je meni sve rekla i ja sam njoj sve rekao. Uzvratio sam joj, zagrlio je i izljubio, sa osećanjem da ću joj biti neizmerno veliki dužnik, čak i dan danas. Iz našeg neobičnog susre-

ta, proizašli su sati, dani i meseci inspiracije i po koja kompozicija. Shvatio sam tada i podsetio se tog davno zaboravljenog jezika iskrenosti i čiste ljubavi, jezika te davno iščezle, daleko napredne civilizacije, zvane detinjstvo. Inače, takođe sam bio fasciniran i polaskan u svim situacijama, kada bi stranci, prolaznici zastajali pored mene, fotografisali me i veoma često snimali kamerama moj umetnički nastup, čak i prilazili sa željom da saznaju nešto više baš o toj činjenici da sviram na samo jednoj žici, pa su čak neki od njih insistirali da zabeleže moje sviranje, zumirajući sve vreme upravo tu jednu žicu i rad tog mog jednog prsta kojim sam proizvodio zvuke na violini kojima su oni bili oduševljeni, a i ja takođe, jer sam bio ispunjen osećanjem i saznanjem da sam i ja na taj način, za njih predstavljao deo znamenitosti grada Beograda, koji su oni iz turističkih ili iz nekih drugih razloga, posećivali. Ono što bih naglasio, a interesantno je, da sam za vreme, od kako sam počeo da sviram, za ovih pet godina, u Bulevaru stekao mnogo više prijatelja, poznanika i saradnika, nego za sve vreme od kada sam se rodio, pa do tada. Inače, postoji još jedan važan razlog, zbog kojeg sam odabrao baš Bulevar za sviranje, a to je, što je tu najveća frekvencija prolaznika i velika bliskost sa istima, jer je tu trotoar relativno uzak, pa je bliskost sa prolaznicima vrlo prisna, gotovo da se gledamo oči u oči, analiziram njihove pokrete, gestove, osećam njihova raspoloženja, analiziram njihove karaktere i likove, što mi pomaže da ujedno prikupljam građu za dovršavanje mog romana i na taj način obogatim široku paletu likova i karaktera koji su mi u literarnom smislu potrebni za dovršavanje mog trećeg romana.

Muzika

MOGU LI DA TE ZAMOLIM DA SA NAMA PODELIŠ NEKOLIKO STROFA NEKE OD TVOJIH PESAMA, VERUJEM DA ĆE ČITAOCIMA MAGAZINA PLEZIR BITI JAKO INTERESANTNO DA PROČITAJU?

Inače, što se ovog literarnog dela tiče, imam već napisan roman u stihu, sastavljen pretežno od lirske i refleksivne poezije, pa bih ovom prilikom ponudio čitaocima nešto od toga, sa samog početka romana:

Poslednji dah svog žalosnog tela, sa pogledom stranca u zvezde visoko, odeven u prah besmrtnog dela, udišem evo, snažno, duboko. I osećam mir, što ispuni oko, utoli strah i rastera jade, al’ dublje, dalje, ja grlim široko, poslednji put, rukama nade. Svetlost i tamu, što ih dade, voljeni, nežni, daleki lik, zvezde, što sa neba pade i skameni pogled, uguši krik, poslednji taj zemaljski trik i vatru, vodu, Zemlje prah, tugu, teret, bol i strah, voljen biti i voleti, ah. Silan beše, taj poslednji dah, al’ novi me ovaj goni daleko i brza ko misao u jedan mah, odlete sreća, koju sam steko. Kraj samoće tad’, ko rob sam kleko’ i molio tugu da podari kraj, nesrećnoj duši, što jedini sjaj, celog života u sjaju sam čeko’.

158 l oktobar

I kao da hiljadu reči sam reko’, zadihan sav i uplakan bled, jasno videh da prilazi neko i beskrajnoj tami zavodi red. Osetih mraz, pod nogama led, u prostoru nemir i miris dima, što ispuni bezdan i zastade sred, nečeg što dublji smisao ima. Kraljica tame, vučica Rima, svečano ide, noseći jad, u očima gnev, bol i glad, uzdaha ljudskih prepuni Had, što gamiže Zemljom, noseći breme, ohole dece pijano vreme, ranjena davno, u bici za Vrt, glavom i lično, samozvana Smrt. Misleći sada, ti govoriš glasno, misleno zrno od zemaljskog praha tiho mi reče, jer beše joj jasno, da nemoćan sedim i plačem od straha...’’ - Odlomak iz mog romana u stihu, Beograd, 2011. godine.

KOJI TI JE BIO NAJNEOBIČNIJI ANGAŽMAN DO SADA I U KOM VELIKOM GRADU BI VOLEO DA SVIRAŠ?

Arh. Mihailo: U ovo veče, gde duhovi prete, tražeći svaki doma svoja, gde nevine duše lake su mete, poslednja reč, nek’ bude tvoja. Ja: Mojih reči ne beše broja, kada je jednom sretoh tada i besmrtna postade misao moja, mada. I sebi prebacujem sada, za veselje, što je videh, na stotine puta, jer srce je njeno, plamsalo od želje, putevima mojim, da strpljivo luta. I gledah je tako, bezbroj puta, kako odlazi nerado i mimo svoje volje i činilo mi se tada, da je ljuta, na ludoga mene, što ne znadoh bolje. I prođoh jednom mimo nje, sa očajem i strepnjom od prazna života, u toplim bojama, sad’ navire sećanje, da sedeti kraj nje, beše divota. - Odlomak iz mog romana u stihu, Beograd, 2011. godine.

KAKO IZGLEDAJU TVOJI PLANOVI ZA BUDUĆNOST?

Nameravam da, uporedo sa bavljenjem advokaturom, upišem i doktorske studije, na temu „Pravedno društvo i globalni svetski poredak“. To sve već imam u glavi i gotovo da sam sve stavio na papir, ali potrebno je ispoštovati i proceduru od koje sam ja nešto brži, pa zato moram da pričekam.

Beograd je za mene najveći grad na svetu, jer se po mom mišljenju veličina grada ne meri po broju stanovnika, već po broju dobrih i poštenih ljudi, onih ljudi koji pružaju neiscrpnu inspiraciju i predstavljaju izvor dobre volje. Inače, ne mislim da grad čini umetnika velikim, koliko umetnik, svojim prisustvom i delom može da učini jedan grad velikim i dostojnim. Što se tiče neobičnog angažmana, svirao sam u raznim prilikama i u različitim povodima, ali bih izdvojio jedno književno veče koje sam ja otvorio, na poziv domaćina, u kući Đure Jakšića, u Skadarliji, gde sam pijanističkim solo nastupom svirajući Betovenovu „Patetičnu sonatu“, bez notnog zapisa (napamet) otvorio književno veče, na kome je govorio naš istoričar, akademik Jovan Deretić. SVAKOM MLADOM I TALENTOVANOM ČOVEKU, POSEBNO UMETNIKU JE POTREBNA PODRŠKA. KO JE TVOJA NAJVEĆA PODRŠKA?

Za sve što sam naveo i opisao kao značajno za moj život i moja različita interesovanja i postignute uspehe, zaslužan je moj otac Gradimir Nikolić, od koga sam dobijao i dan danas dobijam neiscrpnu inspiraciju, energiju i mudre savete. Moj otac je po zanimanju pravnik, ali se uporedo, na ozbiljan način bavi likovnom umetnošću, književnošću i filozofijom, pa sam ogromnu volju i ljubav prema umetnosti, dobar sluh i memoriju, nasledio upravo od njega. Takođe, moja sestra bliznakinja Milijana je kao i ja diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali se pored prava, takođe bavi muzikom, ali ne kao ja, već operskim pevanjem – koloraturni sopran i klavirom.

Životni stil

CRNE KORICE I RUKA KOJA POKAZUJE NA DELIĆ NOĆNOG NEBA, ISPUNJENOG ZVEZDANOM PRAŠINOM. KUTIJA KOJA UOKVIRUJE TAJ ISEČAK NOĆI NA KOJOJ STOJE DVE ZAGRLJENE SILUETE U GRACIOZNOM POLOŽAJU. LEVO OD NJIH PROFIL NEKE OSOBE. NAZIRE SE LICE OSLIKANO U SIVIM TONOVIMA, OŠTRE KONTURE NOSA, OČIJU I USANA U CRNOJ BOJI I CRNA RAVNA KOSA. U ZAGLAVLJU BELIM SLOVIMA ISPISAN NAZIV KNJIGE - REFREN.

Tekst: Dejana Vukadinović Fotografije: Mladen Cvetković

Još uvek sam na početku ma koliko delovalo da sam otišao daleko Knjiga za one koji gledaju napred, samosvesno Refren je istinita priča čiji su junaci stvarni i koji su postojali ili još uvek postoje. Pisanje romana Refren trajalo je četiri godine. Prema rečima autora tek nakon četiri godine je shvatio da to predstavlja jednu priču. Trebalo mu je oko 6 meseci da sve to poveže. Naravno, bilo je tu i nekih zapisa koji nisu ušli u finalnu verziju, dok pojedine ni sam nije razumeo. Zanimljivo je to da tokom čitavog procesa nijedan zapis nije izgubio na svojoj originalnosti, ništa nije prepravljeno, tekst je objavljen u izvornom stanju kako bi nosio emociju datog trenutka. Sve što piše objavljuje u izvornom obliku, bez izmena. Autor ovog nagrađenog književnog dela, rođen je 1983. godine u Beogradu. Teško je poverovati da nema uzore i idole ali kako sam kaže: „Zaista nije bilo nikakvog uticaja, barem ne onog svesnog za koji ja znam.“ Ni-

kada se nije bavio književnošću u formalnom smislu. Sa druge strane, čitao je dosta knjiga i samostalnih radova na temu proučavanja ljudske svesnosti i porekla života uopšteno. Oduvek ga je interesovalo zbog čega je ovde i šta je to što treba da uradi kako bi njegovo postojanje imalo nekog smisla. Trenutno proučava drevnu civilizaciju Maja i paralelno čita Toroa čije ga pisanje oduševljava. Andrija Jonić čovek je koji ne priznaje ni jednu naciju, religiju, verovanje ili političko opredeljenje. “Dete predstavlja originalnu zamisao prirode čoveka koji još uvek nije odrastao” Krajem prošle godine objavljuje kratku priču „Idi probudi ostalu decu” koju bi svaka osoba na planeti trebalo da pročita, jer se provlači motiv „buđenja deteta u odraslom čoveku". A odrasli često umeju da zaborave da su zaista nekada bili deca.

Životni stil

U jednom delu priče piše da se očima detinjstva najdalje vidi i da u njima nema laži. Na pitanje kada prestaje magija detinjstva i kada deca prestaju da šire snove i čuvaju zvezde, a postaju deo sistema Andrija odgovara da deca vrlo rano prestanu da nose u sebi izvornu originalnost bića zbog toga što utemeljene okolnosti suzbijaju njihove beskonačne mogućnosti. Dodaje da i tu može doći do nesporazuma jer čovek ne treba da bude dete koje je nekada bio, već treba da bude čovek sačinjen od putanje svoje originalne prirode. U vladavini nesvesnog (sistema) to nije moguće stoga nikada nije postao niti ostao „svoj”. „Uvek se nasmejem kada čujem ljude kako kažu: „Ja sam samo svoj”, jer niko nije samo svoj. Niko nije original. Nisam ni ja”, objašnjava Andrija.

Život je onoliki koliko ga istražite Mladi autor ne veruje u prošle ili buduće živote jer oni po njegovim proučavanjima nisu mogući. „Naš identitet ne može biti razložen pa ponovo složen u nas, a sa druge strane, kontradiktorno je reći: „Ja sam u prošlom životu bio neko drugi”. Ko predstavlja to „ja”, a ko je taj drugi? Međutim, neke stvari se definitivno ponavljaju. Nažalost, u većini slučajeva to su greške. Oblik života je samo privremeno stanje u kome se nalazi životna energija koja želi da upozna sebe.” Zato on piše „u hodu”. Izbegava da sebe oslovljava sa „književnik” ili „pisac” i dodaje da nema uopšte vremena da bude autor u onom smislu u kome se to od njega očekuje. „Ne pravim promocije, ne gostujem u medijima, nema me nigde. Ja sam još uvek na početku ma koliko delovalo da sam otišao daleko. Međutim, planiram da sve to promenim i da pisanje bude jedina stvar koju ću živeti.” 162 l oktobar

Uči i unapređuje sebe, a potom deli svoje znanje sa drugima U procesu je pisanja naučno – istraživačkog rada koji nosi naziv „Kvazar” namenjenog, kako je jednom prilikom izjavio, za uspavane ljude. Uporedo sa projektom „Kvazar“ piše i drugi roman, koji će ako sve ispadne kako treba, biti objavljen krajem 2017. godine. „Trenutno sam u jako teškoj dilemi - da li objaviti prvo projekat „Kvazar“ ili drugi roman. Biće to jako teška odluka za mene ali će čitaoci svakako podjednako uživati”, objašnjava Jonić. Nema omiljenu formu pisanja, tako da nije važno da li je kratka priča ili roman, sve dok je iskreno. Njegovo interesovanje za drevnim civilizacijama seže još u period detinjstva. Pored toga pažnju autora romana Refren zaokupljuju i istorija, simbolika, metafizika, a spisak se nastavlja. Radi na prevođenju svog prvog romana na engleski jezik. Često kaže da se u sistemu bavi informacionim tehnologijama, a da je u životu nešto sasvim drugo. Dešava mu se da zaboravi gde je šta zapisao. I nastavlja da istražuje svet knjiga. Najveći strah mu je da neće stići da podeli sve svoje spoznaje sa ostatkom sveta, a ima ih dosta. „Život je konstantno nedovršen proces… svako neznanje vremenom mora preći u znanje”, reči koje su ispisane na unutrašnjoj stani korica Andrijinog Refrena. Učite i stvarajte. Život je onoliki koliko ga istražite.

Film

FILMOVI ZA Intervju: Katarina MarkoviÄ&#x2021;

RAZMIŠLJANJE Politički filmovi nisu samo filmovi o politici ili političarima. Iako deluje da su zbog naziva sadržajno ograničeni, oni mogu da budu mnogo šire shvaćeni. To su, u najkraćem, svi filmovi koji vas nagone da razmišljate politički o društvenim problemima i o svemu što vas dotiče. Tako mi je ukratko pojam definisao moj sagovornik, Tadej Kurepa, novinar i autor jedinstvenog bloga u Srbiji politfilm.com koji se bavi isključivo „filmovima za razmišljanje“. Tadej je napravio bogatu listu fantastičnih ostvarenja koje u inspirativnim autorskim tekstovima dodatno približava čitaocima. Kada uđete na njegov blog sati samo cure, a vi se hranite inspiracijom i idejama za gledanje novih naslova. Otkad sam otkrila ovu oazu, ne pitam se više: „A koji film sada da gledam?“. Tadej smatra da je čak i urnebesna komedija sa Bilom Marejem „Dan mrmota“ politički film jer nas nagoni na razmišljanje o sopstvenom životu.

Film

Ima dobrih filmova i danas. Ono što je stvar sa savremenim ostvarenjima jeste da ona nisu prošla probu vremena. Ne možeš da ih nazoveš kultnim filmovima, možeš samo da pretpostaviš koji će filmovi to biti. Na primer, ako se ove godine u celom svetu snimi na hiljade filmova, 10 posto će za deset ili dvadeset godina biti gledani. S druge strane, stariji filmovi ostali su zapamćeni jer su bili bolji od drugih ZA POČETAK, TADEJ MI JE OBJASNIO KAKO JE DOŠAO NA IDEJU DA POČNE DA PIŠE BLOG O POLITIČKIM FILMOVIMA.

Blog sam počeo da pišem pre četiri i po godine kada sam napravio listu političkih filmova koje bih mogao da preporučim ljudima kako bi se upoznali sa nekom temom. Želeo sam da tu listu postavim na Fejsbuk. Međutim, desilo se da je spisak imao suviše reči kako bi stao u Fejsbuk nout. U međuvremenu su tekstovi postali duži i složeniji, tako da mi sada treba oko 10 do 15 sati rada za tekst o jednom filmu. Pored toga, organizujem i dosta filmskih projekcija u Beogradu i širom regiona. NA BLOGU DOSTA PIŠEŠ I O JUGOSLOVENSKIM FILMOVIMA IZ SEDAMDESETIH I OSAMDESETIH. KOLIKO SU ONI ZANIMLJIVI KAO JEDNO SVEDOČANSTVO PROŠLOSTI?

Ono čime planiram da se bavim u narednom periodu je jugoslovenski film od 1979. do 1989. godine. Zanima me način na koji je on reflektovao društvenu stvarnost i nagoveštavao promene koje će doći. Takođe, interesantno je i kako je korišćen kao sredstvo političke komunikacije i propagande u tom periodu. Hoću da istražujem aktere tih filmova, producente i reditelje, da vidim šta je sa njima bilo posle. 166 l oktobar

Kada je reč o filmovima iz tog perioda, posebno bih izdvojio trilogiju hrvatskog režisera Lordana Zafranovića „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“ i „Večernja zvona“. Radi se o Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata i toplo preporučujem da pogledate sva tri filma. KADA SE POTRAŽI DEFINICIJA POLITIČKIH FILMOVA, UGLAVNOM SE MISLI NA FILMOVE O POLITICI I POLITIČARIMA. KAKO TI SHVATAŠ TAJ POJAM I ŠTA JE ZA TEBE POLITIČKI FILM?

Da bismo uopšte mogli da definišemo politički film, moramo prvo da vidimo šta za nas znači politika i političko. To treba shvatiti mnogo šire od partijske politike i podizanja ruku u skupštini. To je pogotovo slučaj u zemljama kao što je Srbija gde se uglavnom samo ispunjavaju političke agende koje je postavio neko spolja. Mislim da je u svemu najbitnije pitanje konteksta u kojem se nešto dešava. Zato političkim filmom smatram svaki film o kome može da se misli politički i koji te nagoni da donosiš neke političke procene. Ima filmova za koje ne bi pomislio da su politički, a ipak jesu. Na primer, „Dan mrmota“ sa Bilom Marejem je zapravo film o društvu u kojem živimo, u kojem je svaki dan isti. On pokušava da pobegne iz te mreže i svi gledamo i kažemo: „Jao, zamisli, kada bi svaki dan bio isti“. Da

vam kažem nešto, pogledajte malo bolje jer svaki dan i jeste isti.

DA LI SMATRAŠ DA SU SE NEKAD SNIMALI BOLJI POLITIČKI FILMOVI NEGO DANAS? KAKVA JE SADA SITUACIJA NA TOM PLANU?

IMA LI RAZLIKE IZMEĐU POLITIČKIH I ANGAŽOVANIH FILMOVA?

Čini mi se da pojam angažovanog filma postoji samo na prostoru bivše Jugoslavije. Zanimljivo je da se u tom pojmu izgubilo ono društveno-angažovani. On je sad samo angažovani i kao da ga je neko angažovao da nešto radi. Ali naziv nije slučajan. Jer, mnogi od tih filmova su i angažovani od strane nekoga da zagovaraju određene politike. Oni su vrlo često zagovarački filmovi koji su snimljeni u okviru nekog projekta. To nije nužno loše, ima i nekih dobrih filmova koji su snimljeni i na taj način.

Ima dobrih filmova i danas. Ono što je stvar sa savremenim ostvarenjima jeste da ona nisu prošla probu vremena. Ne možeš da ih nazoveš kultnim filmovima, možeš samo da pretpostaviš koji će filmovi to biti. Na primer, ako se ove godine u celom svetu snimi na hiljade filmova, 10 posto će za deset ili dvadeset godina biti gledani. S druge strane, stariji filmovi ostali su zapamćeni jer su bili bolji od drugih. Samim tim, taj korpus filmova sa kojima smo mi upoznati je po kvalitetu nužno bolji.

Film Mislim da u svakom vremenu ima ljudi koji imaju jaku potrebu da kroz film izraze nešto što osećaju da postoji u društvu. Preporučio bih jednog savremenog američkog dokumentaristu koji se zove Skot Noubl (Scott Noble) i koji izbacuje vrlo ozbiljne dokumentarce, besplatne i dostupne na netu. KOJE FILMOVE BI POSEBNO PREPORUČIO?

Izdvojio bih nekoliko filmova. To su: „Conspiracy“ TV film u HBO produkciji koji pokazuje kako su nacisti odlučili da uđu u realizaciju konačnog rešenja, odnosno Holokausta. Možemo da zamislimo da slično izgleda neki sastanak korporativnog borda direktora. Zatim film „Z“ Koste Gavrasa. On govori o tome šta se dešavalo uoči diktature pukovnika u Grčkoj. Izdvojio bih i film „Poslednji valcer u Sarajevu“ o ubistvu Franca Ferdinanda koji je snimljen 1989, a montiran 1997. i smatra se poslednjim jugoslovenskim filmom. Odličan je i film „Bitka za Alžir“ koji je verovatno jedan od najboljih političkih filmova ikad snimljen i doživeo je razna tumačenja i upotrebe. KOLIKO SU MLADI AUTORI ANGAŽOVANI U RADU NA POLITIČKIM FILMOVIMA, DA LI ŽELE

POŠTO PRIČAMO O POLITIČKIM FILMOVIMA, KOLIKO MISLIŠ DA JE POLITIKA DANAS PRESUDNA ZA ŽIVOT U SRBIJI? ČINI SE DA SE MEŠA U SVE, U ZAPOŠLJAVANJE, SVAKODNEVNI ŽIVOT, STANOVANJE, LIČNE ODLUKE. KAKO DA SE OBIČAN ČOVEK ODBRANI?

Nije problem samo partokratija kao vladavina političkih partija nad društvom, problem je što je Srbija tipična zemlja kapitalističke periferije u svetskom sistemu. Njena vladajuća klasa je klasa periferne zemlje koja se nalazi u poslušničkom odnosu prema vladajućim klasama centra svetskog sistema i sprovodi tuđu agendu. Narod se tu ništa ne pita. U tom smislu Srbija nije u mnogo drugačijem položaju od Grčke, Crne Gore, Albanije i celog regiona, pa i šire. Mnogi misle da će im biti drugačije ako odu iz zemlje, ali to nije tako. Evo, uzeću za primer Žilnikov film „Destinacija Srbistan“. U njemu srećemo nekog crnca iz Gane, izbeglicu na putu za Nemačku, koji je u tom trenutku u Senti. I on kaže: „Ovde radi samo 10 posto ljudi, ostali su nezaposleni i jedine pare koje dobijaju su od rođaka iz inostranstva koji tamo radi najniže plaćene poslove. A tako je isto i u Gani. Zašto bih ja došao čak iz Gane da ostanem u Srbiji. Ja hoću u Nemačku.“

DA „MENJAJU SVET“?

Mislim da film ne može da promeni svet, ali može da doprinese u nekoj promeni. Samo čovek može da promeni svet. I to ne tako što će da promeni sebe, nego tako što će da se udruži sa drugim ljudima i zajedno sa njima promeni društvo. Siguran sam da bi milioni ili stotine hiljada ljudi želelo da vidi da se nešto menja, ali su pasivni, nisu međusobno povezani, otuđeni su, ili nemaju vremena. Mislim da svet može da se promeni samo tako što će se pojedinci uvezati međusobno u organizacije i početi da se bore da se svet promeni u onom pravcu u kom oni žele. Da se razumemo, oni koji žele da svet bude ovakav kakav je sada, i još gori, već uveliko rade na tome. 168 l oktobar

USKORO ĆE POČETI SAJAM KNJIGA. IMA LI NEKIH KNJIGA KOJE SE BAVE OVOM TEMOM, A DA MISLIŠ DA SU VREDNE ČITANJA?

Za rođendan sam dobio knjigu „Bilo jednom na Bliskom istoku: Kinematografije kriznog regiona na prelasku vekova“ za koju sam čuo da je sjajna ali nisam još stigao da je pročitam. Uvek ima dobrih knjiga koje mogu da se preporuče, ali mislim da je najbolje da pogledate nova izdanja Filmskog centra Srbije i tamo potražite temu koja vas interesuje. Druga mogućnost je da pogledate ponudu polovnih knjiga jer je za vreme Jugoslavije štampano dosta dobrih knjiga o filmu. Takođe, na internetu ima odličnih tekstova, samo je bitno da budete uporni i da znate šta tražite.

Čitalački kutak za filmske sladokusce: Jurij Lotman i Jurij Civjan: „Dijalog sa ekranom“ Filmski centar Srbije, 2014. Knjiga jednog od najvećih evropskih filmskih teoretičara postratnog razdoblja, pisana u saradnji sa Jurijem Civjanom, izuzetan je, pregledan i nezaobilazan filmski priručnik koji trasira nove puteve gledanju i razumevanju filma.

Dejvid Bordvel „Naracija u igranom filmu” Filmski centar Srbije, 2013. Monumentalno delo Dejvida Bordvela, verovatno najvećeg živog teoretičara filma, pojavilo se sada na srpskom jeziku. Delo koje od svog objavljivanja 1985. godine u domenu filmske naratologije gotovo nikada nije prevaziđeno, postalo je neophodni udžbenik ne samo za studije filma, već, jednako tako, i književnosti.

Ian Scott „American politics in Hollywood Film“ Edinburgh University Press, 2011. Knjiga istražuje veze Holivuda i politike i tvrdi da oni nikada nisu bili bliskiji. U knjizi postoje brojne analize političkih serija ili filmova koje su vredne čitanja.

Steven J. Ross „Hollywood Left and Right: How Movie Stars Shaped American Politics“ U ovoj knjizi autor proučava kako su holivudski filmovi i serije uticali na američku politiku i oblikovali društvo.

Film

Intervju: Nina SimonoviÄ&#x2021;

Fotografije: Drumwitch Video

REVOLUCIJA DOMAÄ&#x2020;EG Z A N AT S K O G P I VA R S T VA

Film

oznato je da Plezir podržava domaću scenu zanatskog pivarstva. Čak i malo više nego što je to pristojno priznati... elem, pre par meseci je osvanuo trejler za dokumentarni film posvećen domaćem kućnom i kraft pivarstvu, i kratak razgovor sa jednom osobom je bio dovoljan da me poveže sa ljudima koji stoje iza ovog projekta. Mina Petrović i Nikola Remenski su preuzeli na sebe odgovornost da dodatno edukuju širu javnost o blagodetima zanatskog piva. Oboje režiraju, Nikola je scenarista, a Mina, sa kojom smo imali prilike da porazgovaramo i montažer. Verovatno će vam dobar deo pivara biti poznat iz našeg prošlogodišnjeg broja posvećenog ovim zanatlijama, ali eto lepe prilike da obnovite gradivo i proširite znanje iz ove oblasti. U narednim redovima saznajte kada i gde je moguće premijerno pogledati ovaj (i više nego potreban srpskoj kraft pivskoj sceni) dokumentarac. POSLEDNJIH PAR GODINA NASTALA JE PRAVA MINI-REVOLUCIJA NA SCENI DOMAĆEG,

Želimo ljudima da približimo ideju i o kućnom pivarstvu, možda nekog i okuražimo da se upusti u te vode. Postoji i interesantna spona u filmu, a to je prelazak sa kućnog na zanatsko pivarstvo, predstavljene su sličnosti i razlike neki koncept koji je on proširio i po kojem smo započeli snimanje. Nas dvoje smo jedini konstantni članovi ekipe, u smislu da smo uvek na setu, a po potrebi zovemo prijatelje da nam pomognu.

ZANATSKOG PIVARSTVA, ISPRAĆENA OPŠTOM POMAMOM ZA ISTIM. DA LI JE VAŠ

KAKAV JE TRENUTNO STATUS

DOKUMENTARAC UZROČNO-POSLEDIČNI

DOKUMENTARCA? AKO SE I DALJE SNIMA,

PROIZVOD TOGA, I KO ZAPRAVO SVE STOJI IZA

KADA MOŽEMO OČEKIVATI GOTOV PROJEKAT I

KAMERE?

GDE ĆE MOĆI DA SE POGLEDA?

Dokumentarac je uzročno-posledični proizvod totalno neplaniranog upoznavanja Nikole i mene. Već neko vreme se u mojoj glavi motala idejica da se snimi nešto na temu zanatskog pivarstva kod nas, ali kao amater i posmatrač sa strane nisam znala odakle treba početi. Ja sam diplomirani montažer i Nikola me je preko zajedničkog prijatelja kontaktirao u vezi literature i skripti za FDU (scenario, kamera, režija). Nakon toga sam shvatila da se on bavi kućnim pivarstvom i samim tim mora da je dosta upućeniji u srpsku zanatsko-pivarsku scenu. Ubrzo smo sklopili

Dokumentarac se i dalje snima. U jednom trenutku smo shvatili da strogo praćenje koncepta neće biti moguće jer se često pojavi neka nova pivara ili pivsko mesto. Želimo da obuhvatimo što opširnije i što objektivnije moguće celu situaciju u Srbiji. Preko leta smo napravili pauzu, ali snimanje se opet nastavlja. Ja uporedo radim na ovom materijalu koji je već snimljen jer ga ima dosta. Film se može očekivati početkom 2017. godine, a za početak puštaćemo ga u pabovima. Sve informacije biće dostupne na našoj Fejsbuk stranici.

172 l oktobar

Film

Preko leta smo napravili pauzu, ali snimanje se opet nastavlja. Ja uporedo radim na ovom materijalu koji je već snimljen jer ga ima dosta. Film se može očekivati početkom 2017. godine, a za početak puštaćemo ga u pabovima

OBZIROM NA TO DA IMAMO DOSTA MANJIH, KRAFT PIVARA, KOLIKO JE BILO ZAHTEVNO OKUPITI IH SVE (ILI VEĆINU) ZA OVAJ PROJEKAT? KOJE ZANATSKE PIVARE MOŽEMO OČEKIVATI U DOKUMENTARCU?

U ostvarivanju kontakta sa pivarama i pivarima umnogome su nam pomogli Čeda i Nevena iz Zebrew Brewery (koje poznajem dosta godina) kao i Vladimir Stojković Faške iz Dogme (koga Nikola poznaje dugo). Kontaktirane osobe, među kojima su i kućni pivari, su reagovali dosta pozitivno na naše pozive. Pivara će biti dosta: Kabinet, Crow, Zebrew, Dogma, Kaš, Salto, Tron…

tetnom pivu. Od malih nogu znamo za industrijsko pivo koje je jeftino i svuda dostupno. Zanatsko pivo je malo skuplje ali postaje sve dostupnije, u pabovima i pivskim prodavnicama kao što su, na primer, Majstor za pivo i Pivski zabavnik. Zanatsko pivo sadrži samo prirodne sastojke. Takođe, želimo ljudima da približimo ideju i o kućnom pivarstvu, možda nekog i okuražimo da se upusti u te vode. Postoji i interesantna spona u filmu, a to je prelazak sa kućnog na zanatsko pivarstvo, predstavljene su sličnosti i razlike. NE BISTE OVO RADILI DA NISTE ISTINSKI LJUBITELJI DOBROG PIVA TE STOGA MORAM

NA ŠTA STE SE NAJVIŠE FOKUSIRALI U SVOM

DA TE PITAM KOJE PIVO ĆE SE NAJČEŠĆE NAĆI

FILMU? ŠTA VAM JE BILO NAJBITNIJE DA

U TVOJOJ RUCI?

PRIBLIŽITE LJUDIMA?

Skoro uvek naručim Crow, Zebrew ili Salto. To su piva koja su me kupila na prvi gutljaj.

Želimo da približimo ljudima ideju o kvali174 l oktobar

ŠTA BI JOŠ NAVELA KAO GLAVNU RAZLIKU

ILI ISPROBAVAŠ NOVINE NAŠIH PIVSKIH

IZMEĐU INDUSTRIJSKE I ZANATSKE

ZANATLIJA?

PROIZVODNJE PIVA, OSIM BOLJEG KVALITETA

Ja najčešće svraćam u Srpsku kuću piva jer mi je jako blizu i sviđa mi se atmosfera. Uglavnom se držim onoga što već volim, a na festivalima isprobavam nova piva.

KRAFT PIVA?

Prvo mi je pao na pamet dosta bogatiji ukus. KO JE, PREMA TVOM MIŠLJENJU, NAJJAČI/ OZBILJNIJI/VEĆI IGRAČ KOD NAS NA OVOJ SCENI?

Po mom mišljenju to su Kabinet i Crow. KOJI STEREOTIPI VEZANI ZA PIVO TI NAJVIŠE IDU NA ŽIVCE?

Kad neko tvrdi da je ne znam kakav ljubitelj piva, a nije probao ništa osim industrijskog lagera. Kod nas konačno postoji bolji izbor i mislim da bi ti gorepomenuti ljubitelji piva trebalo malo više da se edukuju i probaju i ostale stilove piva (kako bi stvarno zaradili takvu samododeljenu titulu). U KOJI PAB NAJRADIJE SVRAĆAŠ NA PIVO? DA LI SE RADIJE DRŽIŠ PROVERENIH STVARI

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net