Page 1


ВОДА ЗА ВОДЕНЕ БОЈЕ На паноу у учионици II/б, међу шареним дечјим ликовним радовима, нарочитом лепотом се издвајао један на коме је приказан дечак како се игра са псом, са циркуском шатром у позадини. Учитељица Анђелка је, после родитељског састанка, замолила Лукину маму да остане на разговору: – Госпођо, вероватно сте чули да је Лука напао Уроша на часу ликовног. Била сам близу и одмах их раздвојила. Урош га је први дирао, али Лукин одговор је ипак био претеран. Он је иначе добро и талентовано дете, погледајте како црта, али понекад… – Чула сам, рекао ми је кад је дошао из школе, Урош му је отео четкицу док је сликао, а онда га је Лука попрскао водом… – Није га баш попрскао, пре бих рекла полио пуном чашом. Срећа да смо имали физичко, па је Урош имао другу мајицу и шортс. – Никако да научи да одмери реакцију. Као да је у свом свету. Наговарам га да изађе на игралиште, да се бави спортом, али он по читав дан или црта, или гледа цртане филмове и стрипове… Учитељица показа рад на паноу: – То се види, погледајте, ја већ немам шта да му покажем, а да то већ не уме. Рођен je за умет-

3


ника. Можда би требало да пође у неку школу цртања. Можда би тамо пронашао децу сличних интересовања и научио да се уклопи у друштво. – Не знам, Анђелка, добар је ђак, бојим се да је прерано да га усмеримо према неком занимању. Уметност је, као што знате, несигуран посао и можда није за свакога. Видите како је Лука плаховит… – Још су мали, истина има времена. Само вас молим да разговарате са Луком како се слични проблеми не би понављали. Уроша сам разместила у други крај учионице и забранила му да изазива другу децу. – У реду, будите уверени да ћу се побринути за то – рече Лукина мама и поздрави се са учитељицом. Дан је био сунчан, а пијац затрпан свежим воћем и поврћем. Продавци су поздрављали сталне муштерије, али Лукина мама није имала времена за разговор. Журно је куповала намирнице за ручак, пребирајући у глави речи којима ће најбоље дисциплиновати свог сина. Већ му је објаснила да физички обрачуни нису начин којим се решавају проблеми, па је обећала себи да батина неће изаћи из раја. Ваљда ће и тата остати доследан том принципу. Ипак, правила пристојности

4


морају бити поштована и Лука ће их научити. Од када је почео да држи оловку у руци, Лука је уживао да шара, прво неодређене линије и облике, а онда препознатљиве фигуре животиња и људи, кућа, аутомобила и свега онога што сасвим малој деци пада у очи на почетку откривања света. Дечаков необуздани стваралачки жар брзо се са папира преселио на зидове дома, па су ходник и дневна соба за кратко време постали прекривени муралима у висини домашаја руке једног трогодишњака. Његови рани рукоради сачувани су и као илустрације сабраних дела Фјодора Михајловича Достојевског, комплета књига који је стајао на најнижој полици кућне библиотеке. Мало по мало, Лука је враћен за сто и папир, а један део његовог „зидног сликарства” је за успомену сачуван после реновирања стана. Радујући се његовом интересовању, родитељи су сину прво куповали бојанке, па књиге које објашњавају цртачке и сликарске технике, а неке монографије о познатим сликарима су већ од раније биле на полицама. То је била омиљена дечакова литература, а када му је постао доступан интернет, већи део времена који му је за то одређен, користио је за прегледање нових техника и разгледање радова познатих уметника. И

5


за цртаће, наравно. Његови цртежи су временом постајали све детаљнији и прецизнији и ускоро је цртао боље од већине деце у својој генерацији. Али, као да га је то све више одвајало од њих. Тата га је безуспешно уписао у карате клуб, водио на фудбалске тренинге, плаћао часове стоног тениса… Лука, иако физички снажан и спретан за своје године, није показивао никакво интересовање за спорт, нити жељу да се дружи са децом која се томе радују. Уживао је у самоћи, задубљен у своје или туђе слике. Док је мама била на родитељском састанку, прочитао је једну епизоду стрипа „Принц Валијант” о познатом витезу краља Артура, а онда се сетио очевих прича о српским средњевековним јунацима. Укључио је интернет, откуцао „Милош Обилић” и изабрао преглед слика. Појавили су се прикази коњаника са шлемом, са високо уздигнутим мачем, затим фотографије сцена из филма о Косовском боју, али и иконе које представљају овог средњевековног витеза. Лука је закључио да би било добро да од свега што је научио о Милошу Обилићу направи своју слику. Није му дуго требало да смисли призор у коме неустрашиви коњаник јуриша на непријатеља. Техника – фломастери. Управо је завршавао рад, бојећи Милошев огртач, црвенији од Суперменовог, кад је за-

6


чуо откључавање улазних врата. Мама се вратила са родитељског састанка. Појавила се у његовој соби са погледом који би преплашио и Валијанта и Обилића заједно. – Црни Лука, шта си урадио? – питала је, не спуштајући кесе са пијаце. Лука је подигао папир. – Милоша Обилића, мама – правио се невешт, што је маму посебно наљутило. – Нема тог Милоша који ће те спасти, ако наставиш да ме нервираш! Докле да црвеним пред учитељицом, јер ово није први пут да правиш глупости? Зар је њен посао да суши децу зато што их поливаш водом на часу?! Није њено да буде полицајац у одељењу него да вас нешто научи, ваљда! – Али, мама… – Нема али. Знам шта хоћеш да кажеш, да те је Урош први дирао. Да, то није лепо, али зашто ниси рекао учитељици да ти смета… него пљус, чаша воде за темпере… Шта би било да је зимско време? – За акварел – тихо изусти Лука. – Какав акварел? – упита мама. – Вода није била за темпере него за акварел, радио сам воденим бојама. – Лукааааа! – мама је подигла кесе у висину

8


рамена, као неко ко је управо добио надљудску снагу – платићеш ми за безобразлук, чекај само док ти се отац врати са посла! Лука није хтео да разбесни маму, само је покушао да јој каже да се на Уроша не би наљутио толико да је бојио темперама. – То су густе боје које је могуће дуго поправљати, али водене боје се брзо суше и, када ти неко отме четкицу, више немаш времена да рад завршиш како треба. Али мама је већ сецкала поврће у кухињи и то брже него обично и Лука је знао да је најбоље да је остави на миру како би шаргарепа платила део његовог дуга. Шта ће бити кад дође тата са посла?

9


ШТА ЈЕ ОНДА БИЛО? Притиснут бригом, Лука је уронио у свет маште и у мислима побегао на село код бабе и деде, где је проводио распусте. Када су отишли у пензију, њих двоје су се преселили на Златибор. Баба је купила неколико коза и правила сир и сапун од њиховог млека, а деда је гајио пчеле. Кад дође време, са дедом је отварао кошнице, вадио саће и проверавао принос. Деда је тврдио да на планини, због оштрије климе, пчеле дају мање меда, али да је бољег квалитета и укуса. Набавио је Луки мали пчеларски шешир и дуги мантил како га нека пчела не би ујела, нарочито онда када су димили вароу, паразита који напада пчеле. Али, како пчеле не знају да им тај дим помаже, на све начине покушавају да отерају уљеза који им угрожава кошницу. Дедин пас Џеки је брзо схватио да ту нема шта да тражи. – Видиш, Лука – говорио је деда – пчеле имају два непријатеља. Вароу и човека. Човека не можемо да победимо, али вароу можемо. Ево овако – онда би пумпом димио отворене кошнице док су пчеле летеле на све стране… љуте као осе. – Ти ћеш бити дедин пчелар. То данас може да буде озбиљан посао, само мораш да набавиш пуно кошница и камион. Шта кажеш?

10


Luka mali slikar  
Luka mali slikar  
Advertisement