СРБИЈА И СЦГ ПОСЛЕ ЂИНЂИЋА Убиство премијера Србије Зорана Ђинђића, без обзира на мишљења о политици коју је водио, поред његове личне људске и породичне трагедије, има и много шире и општије последице. Ђинђић је насилно и злочиначки уклоњен у тренутку своје највеће политичке моћи, кад је изгледало да је своју власт у Србији потпуно консоли- довао, успешно изманеврисао и елиминисао друге озбиљне политичке ривале, а са Црном Гором и својим савезником Ђукановићем, направио привремену кон- федерлану државу - СЦГ, која обојици, а и страним туторима, у сваком погледу највише одговара. Са послушном скупштином, где већина крњег ДОС-а зависи од обилно плаћених посланика чији мандати не припадају њима лично, већ зависе од странака на чијој су листи изабрани, а ситне странчице у ДОС-у до мандата дошле у расподели после изборне победе на туђој (Коштунициној) попу- ларности - ситуација која се неће поновити, нити од странчица у ДОС-у треба очекивати да секу угодну грану на којој су се непредвиђено нашле - није чудо да се очекивало да ће Ђинђић готово неометано владати Србијом и доминирати српском политиком, бар до истека мандата ове скупштине, крајем 2004. године. Стога је Ђинђићева насилна смрт створила озбиљан вакуум власти и политичког ауторитета у Србији, па и привременој заједници СЦГ нестанком далеко највећег партнера.
Krajnji smisao ... Bliskog Istoka, ра i dalje. U svojim mondijalističkim napori- ma za hegemoniju nad svetom, SAD još jedino nisu uspele da nametnu svoju volju muslimanskom svetu generalno i arapskim državama posebno. S druge, pak, strane gleda- jući, Sadam Husejin, u psihi Arapa ali i drugih muslimana, važi kao neki simbol antiamerikanizma. Rušeći taj simbol u jednom munjevitom i po Iračane ponižavajućem ratu, s jedne, i praveći od poraženog Iraka jedno, u ekonomsko- političkom smislu, pravo čudo ili „primer za ugled” (show case), Amerikanci se nadaju da će to, po teoriji padajućih domina, slomiti svaki arapsko-muslimanski otpor. Prethodno se, pak, obračunavši sa svojim sadašnjim diktatorima, oligarsima i, naravno, islamističkim, konzervativnim i reakcionarnim imamima i hodžama, muslimani će drago- voljno prihvatiti „američki način života” i sve što on donosi: demokratiju, tržišnu ekonomiju, konzumersko društvo, „рор kulturu”, gole ženske, Macdonaldse, itd., itd. Srž problema srećno rešen posle 55 godina Najzad, ova idilična američka vizija post- sadamovog sveta, međutim, ide i dalje. Upravo, ide u srž problema, jer ona pozitivno razrešava i izraelsko-palestin- sko pitanje koje je nerešivo bilo 55 godina. Kako? Po predsedniku Bušu, u njegovoj nedavnoj izjavi, ovako: Palestinci, kao rezultat SAD pobede nad Sadamom, pretvorivši se u istinske demokrate, odustati će od ideje „samoubica-bombaša” i, kao takvi, nagodiće se sa Izraelom o uspostavi jedne istinski palestinske suverene i demokratske države koja će u miru i ekonomskoj saradnji živeti pored Izraela. Нарру end!
Да je то случај показала je паника коју је Ђинђићев нестанак изазвао у крњем ДОС-у и његовој Демократској странци (ДС), доминантном члану коалиције. Доказ панике је проглашавање ванредног стања са низом строгих, тачније драконских, мера у циљу заштите крње-досовске режимске власти. Хапшење, без права на икакву правну заштиту, по чисто полицијској сумњи и налогу, са правом задржавања осумњиченог у истражном затвору до 30 дана и ако је потребно, понављање тога месечног рока; на сваки отпор полиција је слободна да употре- би оружје и убије; забрана слободног коментарисања владиних и полицијских мера под претњом дракон- ских материјалних и других казни, што се своди на цензуру и само-цензуру медија; полицијска забрана јавног окупљања, чак и спортских, што практично изузима крње-досовска и режимска окупљања, итд. То је слово ванредних мера, а већ досадашња пракса њихове примене се показала престрогом и дословном. Тврдња режима да је иза Ђинђићевог убиства организован криминал, може се показати формално тачним, мада вероватно има и своју политичку поза- дину. Традиција савременог политичког убиста потиче од Тита када су убиства, па и она масовна, углавном била политичка, а рутински их је вршила његова поли- ција (Озна, Удба, итд.). Са одржављењем режима то задужење је поверено тајновитом СДБ-у. Дошла је међутим „либерализација", а касније и „демократи- зација" режима, па су оперативци СДБ-а, нарочито у иностранству где им је било главно поље „рада", све чешће за своје подухвате били награђивани лиценцом на лични просперитет, обично у „сивој" или сасвим нелегалној економији. Тако се напр. Аркан - и не само он обогатио. Режим је ипак доскора успевао да задржи политичку контролу и примат над таквим оперативцима. Али се служба (СДБ) паралелно све више трансформирала у економску мафију. Све- страним тешкоћама Милошевићевог режима послед- њих година политичка контрола над службом је све више слабила, тако да су на крају њени обогаћени мафијаши активно или пасивно допринели и његовом рушењу. Гледајући слике мафијаша са потернице после обзнане ванредног стања, један опозициони политичар је приметио: па то су све „јунаци" 5-то октобарске револуције! Доласком демократије поли- тичка контрола над службом је престала - остала је само организована економска мафија. Но и то тешко може да оправда увођење ванредног стања које се предвиђа да траје најмање до краја априла. Тим пре што и главне опозиционе пар- тије, Коштуницина Демократска странка Србије (ДСС) и Милошевићева СПС, уважавају потребу борбе про- тив организованог криминала, али не сматрају да то изискује увођење ванредног стања; трећа најјача опозициона партија, Српска радикална странка (СРС), начелно је против криминала, мада званично ћути, кивна на крњи ДОС што је у Хагу наручио оптужницу против Шешеља. Коштуница је одмах предложио стварање коцентрационе владе, која би одмах повела борбу против организованог криминала, али и припремила нове скупштинске изборе који би требало да створе легитимитет новој власти испражњен нес- танком Ђинђића и његовог престижа. Слично се
N. Ljotić
Iskra 1. april 2003
3