Поводом смрти великог руског писца
СОЛЖЕЊИЦИН - ЖИВОТ ПО САВЕСТИ Русија је прошле ноћи изгубила човека- епоху. У деведесетој години умро је Александар Солжењицин, писац, публициста, историчар, пес- ник, друштвени радник, и нобеловац, и бивши дисидент. Срце неуморног посленика просто се зауставило увече (3. августа), после редовних шест сати рада. А сасвим недавно, његова супруга Наталија Дмитровна причала нам је да је ова година за великог писца тешка, тежа од осталих, али се надала да ће ситуација бити боља - „обично у мају и јуну њему буде лоше, али лети се опорави”. Овог пута, лето није донело бољитак, а типичне московске саобраћајне гужве данас су се преместиле према насељу Тројице Ликово у коме је последњих година живео Солжењицин - сто- тине људи иде да положи цвеће, запали свећу, или просто постоји који минут испред капије која скри- ва кућу у којој је живео нобеловац. Александар Солжењицин није био само писац, био је борац - не за демократију, не за правду, и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човека, био је борац за свој народ. Вечито га је мучило питање „како уредити Русију”, што је резултирало и књигом с таквим називом, продату у 27 милиона примерака. Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, и такозвана „харвардска реч”, и публицистика „Русија у провалији”, исто као и романи, почевод „Једногдана Ивана Денисовича”, па све до последњег, „Двеста година заједно” били заправо програмски радови који су потресали друштво. Али ако и даље важи дефиниција да је „писац онај човек чије књиге мењају људе”, онда је Солжењицин био велики, а у данашњем тренутку и највећи руски писац. Његова дела су заиста мењала свет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумевања, зле воље, па и мржње, а врло често и чистог пи-ара; ако се у наслову појавило име великог писца, то је сасвим сигурно значило и добру продају. Живот није мазио Александра Солже- њицина, окусио је и болест (рак) у младим година- ма, и прогонство у Сибир, и дисидентски живот, и затвор због „издаје државе”, и протеривање из домовине, али му је судбина све то надокнадила претварајући такорећи сваку његову реч у драгуљ.
Када је као потпуно непознати сеоски учитељ математике и физике из Рјазња објавио причу из логорског живота „Једаи дан Ивана Денисовича”, преко ноћи је постао готово најпопуларнији писац у земљи. Бившег логораша лично Хрушчов пред- лаже за Лењинову награду за књижевност. Прича му доноси светску славу. Некоме би то било дово- љно за цео живот, али Солжењицин наставља да пише о логорима, па још има храбрости и да учи вође животу, да их подсећа на савест и морал. Пише књиге у којима открива Стаљинове злочине, тајно их пребацује на Запад, објављује до тада невиђену критику пролетерске власти... Све се то завршава прогонством из Совјетског Савеза. Богато дело и Нобелова награда отвориће „совјетском дисиденту бр 1 ” сва врата на Западу. Они који су га тако радо примили и омогућили му да на миру у Вермонту настави да ради, биће шокирани кад схвате да не могу да га употребе као оружје против Совјета. Штавише, он ће у чувеном говору на Харварду жестоко критиковати Запад и такозване западне вредности, што tve му преко ноћи затворити све путеве у западне медије и уга- сити рефлекторе који су годинама били упрти у њега. Срећан што је комунизам срушен, враћа се у своју земљу, али обишавши је возом целу, схва- та да је народ из лошег доспео у горе, да се њего- ва Русија нашла „у провалији”, и не устручава се да то напише. Никад се није бојао да каже оно што мисли, није постојало оно што не треба говорити, што је непријатно или се не сме. Први говори о милионима Руса који су распадом СССР остали изван матичне земље, први говори о табу-теми „јеврејско питање”, жестоко критикује Горбачова и Јељцина, 1990. одбија да прими државну награду и орден 1998. Шокираће свет и руску либералну јавност кад 2007. од „кагебеовца Путина”, кога доживљава као веома позитивну личност, прими Државну награду. Девиза по којој је живео, и показао целом свету да је такав живот могућ, јесте „живети по савести”. А такав живот није нимало лак, па га је можда и уморио, иако је био окружен пажњом и љубављу, не само своје породице него и великог броја пријатеља и поклоника. Можда је зато у последњем интервјуу „Шпиглу”, кад му је новинар пожелео дуг живот, одговорио „не, не, доста је”. Волео је да умре у лето, и у кући. Испуниле су му се обе жеље.
Политика, 5.8.2008.
Љубинка Милинчић