Page 1

Поводом грузијско-руског рата

НОВА ОДБРАНА РУСИЈЕ ОД АГРЕСИЈЕ ЗАПАДА Још је можда прерано да се о томе говори поуздано, али могуће је да ми присуствујемо почетку расплета једног агресивног и временски врло широког војног подухвата започетог од стране САД и често врло променљиво потпомогнут од Западне Европе (прецизније ЕУ), боље познат под заједничким именом „заокруживање Русије”. Реч је, дакле, о једном како тренутно изгледа потпуно локалном сукобу (каквих је у ближој прошлости било на стотине) између Русије и Г рузије.

Грузија изазива јак руски контра удар Наиме, у предвечерје отварања Олимпијаде у Пекингу у Кини, 8.8.8 (где су између осталих достојансвеника били присутни САД председник Џорџ Буш и премијер Русије Владимир Путин), председник Грузије Михајло Сакашвили наредио је инвазију Јужне Осетије. Ова је једна аутономна област Грузије, у којој је још 1992. године, вођен грађански рат између ове и локалног становништва, које је том приликом про- гласило своју независност, коју до сад, укључујући ту и Русију, нико још није признао. По окончању сукоба руске трупе су постале мировне снаге тамо које још и данас одржавају мир између Ј. Осетије и Грузије. На овај грузијски изазов, руске борбене трупе са тенковима и авијацијом ушле су у Ј. Осетију, про- терале грузијанске снаге из ње, али се на томе није завршило. Наиме сад руски авиони бомбардују војне инсталиције и грузијанске градове, а руске борбене јединице налазе се на свега неких 20 до 30 миља од Тибилисиа, престонице Грузије. Али то није све. На самом Црном мору налази се Абхазија, још једна - слично Ј. Осетији - аутомна област која је такође објавила у рату 1992. своју независност с руским мировњацима по окончању сукоба. Руске борбене трупе су ушле и у њу и одатле нападају грузијанске војне позиције. У овом тренутку (12. августа) још није извесно шта је крајњи циљ руског контранапада - окупација Грузије и протеривање прозападног (сличног Тадићу) председника Сакашвилија или је циљ да се само задобије таква територијална односно тактичка пред- ност у Грузији на основу чега је лакше остварати своје руске интересе тамо приликом мировних преговора које Запад панично очекује. Кад се каже „панично”, мисли се на то да је Запад буквално затечен овом виолентном руском реакцијом и да он у овом тренутку, и нема другу опци-

ју већ да путем преговора спасе што се спасти још може. То је, истина, само једно виђење ове ствари, јер постоји и друго с том разликом што је руска реакција намерно (напад наређен Сакашвилију) испровоцирана од стране САД. Зашто? Нема јасног одговора.

Провоцирана руска реакција ради САД избора Али, покушаћу ипак с једним - вероватним, због времена изазивања кризе - који се тиче самих САД унутрашњих прилика. Иду САД избори у новем- бру. Вероватни кандидат Демократске странке (ДС) Барак Обама најавио је један САД изоалистички (што даље од њих!) приступ светским проблемима. На крилима приступа - што даље од њих!, Обама тренут- но има знатну предност на супрот републиканском кандидату Џону Мкејну, који је најближи Бушовом рат- ном и хегемонистичком концепту. Е сад, испровоци- рана in vivo (уживо) једна агресивна реакција руског медведа у Грузији (кроз коју иначе пролазе, независно од Русије, сви нафтоводи и гасоводи за Западну Европу и САД) шта она може да значи? Још ништа, да није пристрасних светских медије које буквално распирују против Руса једну још од Римљана заостао модел кројења психозе страха - Hanibal ante portas (Ханибал је био картагински војсковођа; у преводу, дакле: Ханибал на вратима или, пак, Ханибал, мада још у Алпима, али, по пропаганди, тек што није ушао у Рим). Помоћу ове атмосфере страха од Руса, бушисти се надају да ће као сигурно преокренути Обамину предност у корист Мкејна и тако за републиканску ратну и хегемонистичку партију добити изборе.

Дошло је и до примирја!? Данас (12.8) је, међутим, објављено да је посредством француског председника Николе Саркозија и његовог министра спољних послова, Бернара Кушнера као шестомесечног председника савета министара ЕУ, постигнут договор између Русије и Грузије о прекиду ватре. Мада још нема доказа да је мир успостављен, у сваком случају, као последица овог неколико дана дугог рата, још за дуго ће се водити „рат” само другим средствима, између Русије и Запада са САД на челу. Зашто? Најкраће, пољуљана је западњачка основна премиса пројекта заокруживање Русије, тј. да се он не само више неће моћи у будуће некажњено обављати, већ да је можда овај кратак рат почетак распада и


Нова одбрана. самог заокруживања.

Предисторија антируске политике Запада Покрет заокруживање Русије има своју дугу предисторију. Наравно, не под овим именом, јер оно означава само суштину ове задње САД агресивне фазе која претходи њеном коначном циљу - уништењу Русије као политичког субјекта! Кад је реч, дакле, о овој предисторији, мисли се уствари на скоро двеста година безименог страха Запада од растеће царске Русије, а после Наполеоновог дебакла у њој и појављивање победоносног цара Александра I у самом Паризу. Овај ирационални западњачки сентимент се први пут отворено испољио у тзв. кримском рату из половине деветнасетог века. Затим се то поновило на Берлинском конгресу из 1878, који је дезавуисао одредбе Санстефанског мира. Овим је био окончан руско-турски рат с резултатом што је створена Велика Бугарска и Русији дато право уласка на Средоземно море, што све Запад није волео. Да не би БиХ потпала под Србију јер је ова већ тада словила као експонент Русије на Балкану (све доцније антисрпске акције од стране Запада су биле засноване на том „податку”), Берлински конгрес је устоличио у БиХ, као свог мада- тора Аустро-угарску, да би је ова и формално анек- сирала 1908. године. На питању БиХ долази, као што се зна, и до Првог светског рата. Упркос, међутим, чињенице да је ту дошло до расцепа међу западним Европљанима (Енглеска и Француска постали савезници Русије и Србије у рату против Немачке и Аустро-угарске), ови задњи су искористили свој страх од царске Русије и да би га умањили, у пломбираним вагонима импортирали су Лењина и комунизам у Русију. Комунизам је потом уништио царску Русију и Брестлистовским миром, избацио Русију из I светског рата. Није Немцима тада ни на крају памети било да ће из њега на телу Русије изнићи СССР, један у погледу својих светских амбици- ја незајажљиви џин. По САД уласку на светску позор- ницу - такође са незајажљивим светским амбицијама - а пошто је Хитлеровим рушењем окончан II светски рат, Запад односно САД ће у скоро 50 година дугом „хладном рату” најзад и формално оборити СССР (1.1.1992).

Руско „заокруживање” почело од периферије Овим пак чином, на светској позорници поја- вила се, под често пијаним председником Јељцином, поново Русија. Каква? Јадна, ослабљена, буквално зависна за своје преживљавање од Запада. Они историјски антируски западњачки сентименти из прошлости, међутим, букнули су у свој својој жестини, али су добили сад једну нову „цивилизацијску” али и циничну форму која је налагала: требало би Русију једном за свагда и без остатка уништити - „заокружи- вањем” њеним, па ће и она, као њен претходник СССР, пасти сама од себе; имамо, дакле, времена; почнимо зато темељно - од периферије! Тако су се у једначину заокруживања Русије, уписали и следећи догађаји са Балкана из деведесетих година прошлог века и допрли све до садашњег нашег времена. Они су - да споменем нај- важније: разбијање СФРЈ од стране Запада, рат у БиХ,

демонизирање Срба - Срби криви за све; бомбар- довање Срба у Босни да би помогли Изетбеговића и у Србији због Косова; Милошевићево обарање, хапшење и изручење Хагу и његово убиство тамо; најзад Косово и његово насилно отцепљење од Србије. Да, пак, закључим овај свој кратак балкански „излет” на следећи начин: све те судбинске недаће које су задесиле и још увек задешавају Србе, после- дица су западњачког уверења да је Србија продужена рука Москве на Балкану, па сад кад већ убијамо Русију што је велики и дуг посао, хајде прво да одсечемо ту „руку”, јер нас то практично ништа не кошта, погото- во што највећи део посла обављају сами Срби, као што су то тренутно тадићевци, на пример.

Брана против антируске стратегије Запада Целу, међутим, ствар око рушења Русије додатно је закомпликовао у своје време онај исти председник Јељцин. Да ли случајно или неким својим преосталим луцидним тренутком, свеједно, овај је за свог наследника одредио је непознатог Владимира Путина, једног иначе бившег КГБ „апаратчика”. На почетку Запад није видео ништа лоше у његовом избору. Следио је, бар на изглед, слепо Јељцина. Запад је почео са заокруживањем Русије. Литванија, Летонија и Естонија ушле у НАТО - био је можда неки формалан протест, али све без последица. Слично се десило и при западњачко инспирисаним обојеним револуцијама: оној розе у Грузији (устоличен Михајло Сакашвили) и оранџастој у Украјини са Виктором Јушченком на челу. Две ствари се, међутим, нису Западу свиђале у вези Путина: (1) он је без много скрупула обезвластио милијардерске руске тајкуне и мафију, која је у корист Запада управљали руском нафтном и гасном индустријом с резултатом да је руска економија доживела један драматичан узлет; и (2) повео је одлучан рат против Чечена које је Запад обучаво и туткао против Русије (слично косовским сепаратистима против Србије). Дошло је, пак, у САД и до спектакуларног рушења Светског трговачког цен- тра у Њујорку. Буш је објавио рат против тероризма ко није с нама, против нас је! Путин је био међу првима који му је стварно прискочио у помоћ давши му неке авионске базе на привремену употребу у централној Азији за рат против Авганистана, које САД ни до данас нису напустиле. Од тада, пак, почиње лично „при- јатељство” Буша и Путина јер је овај први, како сам признаје - у Путиновим „очима” открио његову »душу”. Под кишобраном тог „пријатељства”, сад Путин путем тихих, рационалних и „партнерских” САД

IZ SADRŽAJA Intervju Vojislava Koštunice ................................................................... 5 Intervju Borisa Tadića .................................................................................... 9 Zašto podmladak naših stranaka „vaspitavaju” stranci __________13 Izručenje Karadžića i njegova prva pojava u Hagu ............................. 15 Novi hladni rat preko Srba .......................................................................... 19 Rekvijem za Srbiju ........................................................................................ 21 Uvlačenje Jugoslavije u Drugi svetski rat (5) ............................................ 23 Sa krstom u ruci i ljubavlju u srcu.............................................................. 27 Solženjicin - život po savesti ..................................................................... 32

2

Iskra 1. septembar 2008.


„критика”, отпочиње своју контра стратегију, срачу- нату, у крајњој линији, да се уништи или ублажи САД пројект заокруживања Русије. На састанку НАТО-а у Минхену (мислим, 2006. године), он осуђује САД хеге- монску политику као сметњу сталном миру у свету. Као пример истиче пример насилног отцепљења Косова од Србије, чији се суверенитет крши противно Резолуцији 1244 СБУН а под САД изговором да је случај Косова „јединствен” и непоновљив на другим меридијанима у свету. А Путин одговара: то не одго- вора чињеницама - ето, на кавкаском подручју има неколико захтева за независношћу, па ту између осталих наводи случајеве који су баш ових дана избили у први план, Ј. Осетије и Абхазије, али Русија поштујући међународно право, њихове захтеве за независношћу не признаје и оне остају као аутономне покрајине Грузије, истина одвојене од ње, док се Грузија и оне слободно и мирољубиво не договоре о коначном њиховом статусу. Опоменуо је САД, да уко- лико Косово ипак буде истргнуто од Србије, САД ствара преседан, тако да Русија на основу њега, може да промени свој став по захтеву ових провинција за својом независношћу од Грузије. Кад се томе дода и САД „одбранбени ракетни штит” - још један очевидан облик заокруживања Русије - који Буш упорно жели да инсталира у Чешкој и Пољској, круг се затвара и ето нас назад на почетак - тј. рат у Грузији!

побуњених аутономних покрајина под грузијски суверенитет. Изгледа да је то последњи „шести прин- цип” који се иначе нигде изричито не појављује, сем на оригиналима које би требало да потпишу Сакашвили за Грузију и председник Медведев за Русију. Ту се сад на сцену појављује г-ђица Рајс, шеф Стејт департмана, да она среди ствари јер има муке са Сакашвилијем око потписа. Долази с накнадним специјалним писмом француског председника Николе Саркозија, који је примирје и извојевао. Овај у њему, по Рајсовој, изричито каже да шести принцип уствари гарантује суверенитет Грузије над отцепљеним провинцијама Ј. Осетија и Абхазија. Тек после петочасовног убеђивања од стране Рајсове, председ- ник Сакашвили је потписао докуменат о примирју, што је одмах потом учинио и руски председник Медведев. За јавност је, међутим, остало у тами шта је тачно Сакашвили потписао: оригинални документ о примирју који је идентичан са Медведевим или, пак, оригинални плус накнадно Саркозијево објашњење „шестог приципа” или, најзад, само ово задње као преиначени „шести принцип”. У сваком, пак случају, изгледа да Медведев и Сакашвили нису потписали исти доку- мент, што, изгледа и Русима није остало непознато.

Грузија - можда најважнији западњачки „угаони камен”

Зависно, пак, од тога шта су председници Медведев и Сакашвили тачно у вези примија пот- писали, а што је све у врло тесном сагласју, да ли је руска реакција испровоцирана или није, могу се наслу- тити два сценарија расплета ове кризе. Под претпоставком да су оба председника потписали идентичан документ о примирју што би кореспондирало ситуацији да руска реакција није била испровоцирана од стране САД, одвија се први сце- нарио. Руси се дефинитивно повлаче из Грузије, могуће чак уз своје извињење грузијанском народу због „прекомерне употребе силе”. Можда ће чак и допустити да их у Ј. Осетији и Абхазији као мировњаци замене мировне снаге УН. Врло је могуће чак и да председник Сакашвили „добровољно” под- несе оставку, јер је силом и то на своју иницијативу хтео да изнуди повратак побуњених провинција под грузијски суверенитет и тако изазвао међународну кризу. Други сценарио се разликује од првог по томе што ће Руси можда и напустити Грузији али остају дефинитивно у две побуњене провинције све док Сакашвили не потпише исти докуменат о примирју као и Медведев и то без обзира како се завршили САД избори. Ако, пак, дође до овог потписивања, онда други сценарио прераста у први, с тим што ће многи руски уступци из првог, учињени као знак добре воље, изостати (Сакашвилијева „добровољна” оставка такође изостаје). *

Грузија за Запад није обичан, потрошни „савезник”, већ је она један од пет „угаоних камена” заокруживања Русије (можда и најважнији, због нафт- них путева који пролазе кроз њу или поред ње); други „камен” представљају споменуте балтичке државе које су већ чланице НАТО-а; трећи је Украјина, чији пријем у НАТО САД захтевају; четврти су неке државе централне Азије, у којима САД већ имају своје базе; и пети је, ако се оствари, напред споменути „ракетни штит” у Чешкој и Пољској. С изузетком ове две задње које су припадале Варшавском пакту, све друге су биле у саставу бившег Совјетског савеза. На пример, Петроград који је некад био удаљен 1200 км од најближе НАТО државе, данас је једва 60 км. Будући да је Грузија за САД можда најважнији савезник, на руски изазов (војна интервенција у Грузији), САД чак ни формално не би смеле бити незаинтересоване, јер оде њихов кредибилитет, услед чега може доћи до психолошког распадања осталог „камења”, свеједно, угаоног или не. С друге, пак, стране, објективно гледајући, САД и немају много простора за другојачију реакцију сем формалне. Евентуална војна интервенција је искључена јер САД, због ратова у Авганистану и Ираку, практично у резерви немају више од једне борбене дивизије што је суштински ништа за један рат против Русије. Као опци- ја им остаје евентуално морнаричко и авионско бомбардовање руских позиција у Грузији, али ту је страх да цела ова криза може прерасти у кризу атомског рата, што ни једна страна, специјално САД, не желе. У међувремену, као што смо видели, дошло је до примирја. Рат је стао, али се Руси не повлаче из Грузије. Руси захтевају да докуменат о примирју потпише лично председник Сакашвили, што овај одбија; а одбија зато што се ту налази одредба да се Грузија обавезује, да никад више неће покушати силом (преговорима - да!) да извојује повратак двеју

Два могућа расплета грузијанске кризе

У сваком случају, из грузијског рата, Путин је добио оно што је хтео - ништа спектакуларно; психо- лошки, пак, указао је да Русија може и на други начин да се брани од тог силног „камења” које се агресивно инсталира око ње! При томе, не би се смело смести с ума, шта је изгледа битна карактеристика његове природе: „тиха вода” - која постепено, методично, темељно али и неумољиво - „брег руши”...

Н. ћ

Iskra 1. septembar 2008.

Љоти

3


Različiti standardi Zapada o teritorijalnom integritetu država

EU I NATO, JUŽNA OSETIJA I KOSOVO I DUPLI STANDARDI Oružani sukob u Južnoj Osetiji suočio je EU i NATO s njihovom politikom duplih standarda u očuvanju teritorijalnih integriteta Gruzije i Srbije. - Kušner pre šest meseci rekao da dve zajednice koie razgovaraju samo preko oružja treba oavojiti, а sada francusko predsedništvo EU kaže da se mora pronaći rešenje koje će garantovati teritorijalni integritet Gruzije. - Formula Kosova kao "jedinstvenog slučaja" nije prošla u UN, OEBS-u, Savetu Evrope... Oružani sukob u Južnoj Osetiji suočio je Evropsku uniju i NATO s njihovom politikom duplog stan- darda, s obzirom da snažno insistiraju na teritorijalnom integritetu Gruzije, dok su pre svega šest meseci ove dve organizacije odbile da podrže teritorijalni integritet Srbije, nazivajući jednostranu secesiju Kosova "jedin- stvenim slučajem" u svetu. Formula Kosova kao "jedinstvenog slučaja1', inače, nije prošla u Ujedinjenim nacijama, OEBS-u, Savetu Evrope, niti u jednoj regionalnoj organizaciji u svetu, poput Arapske lige, Organizacije islamske konfe- rencije, Afričke unije ili Organizacije američkih država. Dan nakon jednostranog proglašenja nezavis- nosti Kosova, EU je 18. februara praktično ozvaničila "dupli standard" za Srbiju, odnosno dopustila pravo na teritorijalni integritet svim državama, osim Srbiji u slučaju Kosova i Metohije. U poslednjem paragrafu teksta zaključaka sa tog sastanka Saveta ministara se ističe: "Savet ponavqa privrženost EU principima Povelje UN-a i Helsinškog završnog akta, između osta- log i principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta i svih rezolucija Saveta bezbednosti. Podvlači svoje uverenje da, imajući u vidu sukob iz 90-ih i produžen period međunarodne administracije pod rezolucijom 1244, Kosovo predstavlja 'jedinstven slučaj' koji ne dovo- di u pitanje ove principe i rezolucije".

traciji. Usput, zaboravlja se činjenica da je 1998-1999. godine - u vreme sukoba na Kosovu - bilo u toku ukup- no 40 sukoba u svetu, svaki sa više od 1.000 žrtava. Nijedan od njih, sem Kosova, nije doveo do secesije. Takođe, produžena administracija je postojala u mnogim situacijama u svetu, između ostalog u Istočnoj Slavoniji posle rata u Hrvatskoj, gde je misija UNTAES dovela do reintegracije te teritorije u Republiku Hrvatsku, a ne do njenog otcepljenja. Francuski šef diplomatije, a sada predsedava- jući Saveta ministara EU, Bernar Kušner, izjavio je nešto kasnije da EU "nije imala izbora". "Kada dve zajednice ne mogu da razgovaraju, već žele da razgovaraju samo preko oružja, onda je boqe odvojiti ih", izjavio je tada Kušner. Šest meseci kasnije, u slučaju Južne Osetije - gde gruzijska i osetijska strana takođe očigledno razgo- varaju preko oružja - francusko predsedništvo EU je saopštilo da se mora pronaći rešenje koje će garantovati teritorijalni integritet Gruzije. Među onima koji su predočavali opasnost od “dvostrukih aršina" je profesor međunarodnog prava na univerzitetu VLB u Briselu Bruno Kopjeters, koji se suprostavio stavu EU da je Kosovo "jedinstven slučaj". "EU govori o jedinstvenom slučaju na Kosovu, jer joj je nemoguće da tvrdi da ima legitimni autoritet da zaobiđe princip teritorijalnog integriteta u Evropi", izjavio je pre nekoliko meseci briselski profesor. Prema njemu, EU bi trebalo da ima "isti aršin prema svim sličnim slučajevima u svetu". Njegov kolega, Dmitri Trenjin iz Karnegijeve fondacije, ocenio je da će "Kosovo postati jedan od simbo- la novih podela na globalnom nivou". "Iz tog ugla, period nakon Hladnog rata se konačno završava i ulazimo u novu eru rivalstva velikih sila, takozvanu 'eru država rivala'", rekao je Trenjin.

U prevodu sa "evrokratskog" žargona, to znači da je EU privržena teritorijalnom integritetu svih država sem Srbije po pitanju Kosova, jer je to, prema njoj, "jedinstven slučaj".

On je ocenio da je "dan nezavisnosti praćen slavljem u Prištini, ali i u Suhumiju u Abhaziji, Erbilu u Kurdistanu ili Tajpehu na Tajvanu", takođe separati- stičkim regionima.

Uz to, dupli standard i "jedinstvenost" kosovskog slučaju se opravdavaju formulacijama poput "sukoba iz 90ih" i "produženog perioda međunarodne adminis- tracije pod rezolucijom 1244", kojima se, međutim, ništa ne kazuje o prirodi sukoba, niti o pomenutoj adminis-

"Priznavanjem jednostrane nezavisnosti Kosova razbiće se tabu ... svi oni koji teže nezavisnosti u svetu će biti ohrabreni činjenicom da sve što im ostaje da urade je da ubede Ameriku i Evropu da je njihova borba pravedna", istakao je Trenjin. Tanjug, 9.8.2008.

4

Aleksandar Mitić

Iskra 1. septembar 2008.


ИНТЕРВЈУ: Бивши премијер Војислав Коштуница

О ХАПШЕЊУ КАРАЏИЋА, НЕФОРМИРАЊУ ВЛАДЕ СА РАДИКАЛИМА, ДАЧИЋУ, ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ... АМЕРИКА, ЕУ И НАШИ ТАЈКУНИ - СУПЕРПАРТИЈА Не могу избори бити грешка, а поготово не иоториЈСка (поводом речи Томислава Николића: „Он је одлучио да иде на изборе и направио историјску грешку, поновио ie Милошевићеву грешку из 2000. године ). Србија данас и нема самосталну политику, већ покушава да испуни оесконачне захтеве који стижу из Брисела и Вашинг- тона. А онда се могу чути похвале Запада пропраћене циничним коментарима да Србија разуме само језик притиска. Влада нема храбрости да покрене питање леги- тимности Хашког суда, јер она нема снаге ни много мање кораке да учини којима бм се и најмање замерила интересима светских центара моћи

Бивши премијер и лидер ДСС-а Војислав Коштуница - у интервјуу Гласу тврди да са Војиславом Шешељом није договарао да буде премијер у заједничкој влади. Чак наглашава: „Мој први разговор о тој теми са СРС био е после избора са Томиславом Николићем .

замислимо шта значи то када од најутицајнијих западних држава чујемо како Србија под при- тиском обавља тражене послове. У исто време је Хашки суд утврдио да су ратни злочинци Рамуш Харадинај и Насер Орић невини, што заправо значи да се Срби могу некажњено убијати. Још после ослобађајуће пресуде Харадинају мој пред- лог је био да Влада Србије покрене питање даље легитимности Хашког суда. Имали смо више него довољно аргумената да као држава кажемо: ми јесмо за поштовање међународног права, али морамо сада да видимо да ли је ослобађање Харадинаја и Ориђа поштовање права и елемен- тарне правде или је реч о новом злочину над невиним жртвама. Не може се од Србије тражити да Србе шаље у Хаг, док Хашки трибунал у том тренутку проглашава невиним оне који су недво- смислено починили ратне злочине над Србима. Ту онда није реч о поштовању међународног права, веђ о голом диктату. Једноставно, и држава Србија мора да има нека своја права када је реч о испуњавању међународних обавеза према Хашком трибуналу. ДОБРИ CTE, АЛИ ДАЈТЕ ЈОШ

Да ли вас је, и чиме, изненадило хапшење и вишегодишње скривање Радована Караџића у Београду, испред носа и МУП-а и БИА, и свих хашких и других ловаца на „хашке Србе"?

Из ваше странке се упорно упозорава да ће Цветковићева влада смањити шансе Србије да сачува Косово и Метохију. Зашто? Прибојавате ли се за судбину Војводине и Рашке области?

- Радован Караџић је био први председник и оснивач Републике Српске и његова историјска улога ће дуго бити предмет историјских изучавања, тако да се овде не ради само о питању хашке оптужнице. Целокупна јавност са великом пажњом прати овај догађај, што указује на важност и постојање дубљег смисла целе ствари. С једне стране, постоји оправдано интересовање јавности за све детаље његовог скривања, однос- но јавног појављивања под другим идентитетом. С друге стране, отварају су и многа крупна питања која задиру у шире државне и националне интересе Србије.

- Прва карактеристика нове владе је њена послушност према страним силама и истовремена ароганција са примесом репресије на унутрашњој политичкој сцени. Таква политика ђе продубљи- вати унутрашњу кризу, а на спољнополитичком плану неђе обезбедити ниједан значајан добитак за Србију. Оно што данас чујемо од западних држава, а то су речи које упуђују новој влади у стилу - добри сте али дајте нам још и још - биђе рефрен који ђе стално пратити ову владу, која нема своју самосталну политику. Време које је пред нама показађе да је Србији потребно много политичке мудрости и чврста политичка воља да сачува своју територијалну целовитост и уопште самосталност у доношењу стратешких одлука везаних за развој земље. А садашња влада нема ништа од тога.

Оли Рен је поводом Караџићевог хапшења изговорио оно што многи у Бриселу и Вашингтону мисле: ево опет резултата - чим се Срби притис- ну. С обзиром на то да је творац РС ухапшен само који дан после формирања Цветковићеве владе - а да има индиција да су западне тајне службе Караџића „лоцирале" још пре месец или два, за мандата ваше техничке владе - треба ли Реново задовољство и те околности схватити као доказ да сте ви и ваша влада знали да је Караџић у Београду, али да сте били „некооперативни"? -

ОКУПИЛИ НАЈИСТАКНУТИЈЕ Креће ли ДСС, у неку руку, изнова? Формирали сте политички и економски савет - неће ли они играти и улогу владе у сенци? - Током претходних година обављања

Сматрам да морамо озбиљно да се

Iskra 1. septembar 2008.

5


О хапшењу Караџића... власти, ДСС је окупио велики број људи који су својим стеченим искуством значајни за опози- ционо деловање странке. Зато смо формирали политички и економски савет странке, изабрали директора службе за информисање, и сада ради- мо на јачању ресорних одбора странке које ће водити најистакнутије личности странке. Тако ће одбор за спољну политику водити Александар Поповић, одбор за европске интеграције Слободан Самарџић, одбор за правосуђе Зоран Стојковић, одбор за Косово Душан Пророковић и тако редом. Веома нам је важно да се у овим одборима води жива политика странке. РАЗДВАЈАЊЕ ОД ВЕЉЕ - ЗАЛУДАН ПОСАО! Један од београдских „политичких траче- ва" гласи: да коалиција око ДС-а има већ готов пројекат како да вас раздвоји од Велимира Илића и неких финансијера ДСС-а. Колико је у томе истине? - Најбоље би било када би се свака стран- ка бавила сама собом и начином како да за своје политичке идеје придобије поверење грађана. А ако се неко бави пројектом како да раздвоји ДСС и НС, чини ми се да се тај бави залудним послом. ЧУВАТИ ВОЈНУ НЕУТРАЛНОСТ! Као премијер заложили сте се да Србија, по сваку цену, сачува војну неутралност. Цветко- вићева влада је са НАТО већ најавила „споразум о безбедности информација", што може бити улазак у предсобље Алијансе. Мењате ли свој став или... - Војна неутралност је најбоља изузетно значајна тековина претходне владе и, што је посебно важно, војну неутралност Србије је установила Народна скупштина огромном већином гласова. Најснажније се залажем да Србија због својих најважнијих државних и националних интереса остане војно неутрална и верујем да Скупштина Србије неће новом већином укинути успостављену војну неутралност. Нова влада је у низу погрешних корака који су јој наметнути споља донела одлуку и да потпише споразум са НАТО о безбедносним информацијама. Све су то важне теме које се морају расправити у Скупштини Србије. Какву поруку Србија шаље свету када потписује споразум са НАТО, који је најактивније од првог дана учествовао у планирању отимања Косова од Србије? Незаобилазни Владан Батић тврди да је БИА имала оперативне податке да се Караџић дуго скривао у Србији и зато је, јавно, затражио кривичну одговорност за вас и доскорашњег шефа БИА Радета Булатовића. Да ли је БИА, бар по извештајима које сте ви добијали, заиста знала? - Уверен сам да је БИА током мандата

6

претходне две владе радила у најбољем интересу Србије, да је обављала своје законом утврђене дужности и да није прекорачивала или кршила закон. Чују се различите критике, што је и очеки- вано имајуђи у виду важност ових догађаја. Има ли ваше упозорење да се Караџићево хапшење и из нове владајуће коалиције у Београду и на Западу представља као „велики успех и напредак у моменту када ЕУ и САД врше снажан притисак да Србија призна независност Косова", и неки за вас и ДСС дубљи смисао? - Србија је пропустила важну прилику да после 17. фебруара и проглашења једностране независности Косова под покровитељством САД и ЕУ, а потом и признања ове творевине од нај- значајнијих западних држава, отвори озбиљан дијалог са ЕУ о неколико суштинских питања, укључујући и сарадњу са Хашким трибуналом, од којих зависи наша будућност. Због те неспремнос- ти да ставимо отворено на сто озбиљне проблеме који су се појавили у односима Србије и ЕУ, донео сам одлуку да се распишу избори. Да не говоримо о томе да су бивши партнери у влади одбацили нашу иницијативу да се Међународном суду правде поднесу тужбе против држава које су признале независност Косова. Све то заједно го- вори да Србија данас заправо и нема самосталну политику, већ покушава да испуни бесконачне захтеве који се стижу из Брисела и Вашингтона. А онда се могу чути похвале Запада пропраћене циничним коментарима да Србија разуме само језик притиска. Затражили сте да Србија, због ослобађања Орића и Харадинаја, отвори питање да ли Хашки трибунал уопште више има легитимитет суда. С обзиром на задовољство власти у Београду - хоће ли то Србија, уопште, затражити? Неће ли се пре догодити да се процес Караџићу претвори у суђење Републици Српској? - Ова влада нема храбрости да покрене питање легитимности Хашког суда, јер она нема снаге ни много мање кораке да учини којима би се и најмање замерила интересима светских центара моћи. Могуће је да има много заинтересованих страна које ће покушати да процес Караџиђу претворе у суђење Републици Српској. Надам се да неће успети и да тај Трибунал, осим што се специјализовао да политизује суђења, нема ниједан правни основ за, како сте рекли, суђење Републици Српској. Пошто сте пропустили прилику да без расписивања избора формирате владу са радикалима, неће ли и на вама, делимично, бити одговорност ако Београд не затражи да се преиспита легитимност Хашког трибунала? - За крупне политичке акције морате имати пун легитимитет који се добија само на изборима од грађана. Тај легитимитет вам даје

Iskra I. septembar 2008.


снагу да отворите једно такво крупно питање као што је преиспитивање сарадње са Хашким три- буналом, јер се временом показало да то није суд- ска институција која дели правду већ неправду. Рекли сте у једном интервјуу да је ваша одлука о „враћању мандата народу" произашла из уверења да се морају поштовати демократска начела јер се влада, без избора, може транс- формисати само кад се мањи партнер замени другим мањим, а не заменом главног партнера. Није ли и само одбрана Космета - с обзиром на то да ДСС последњих дана упорно упозорава да нова власт напушта утврђени државни и национални курс за одбрану граница Србије и јужне покрајине - била више него довољан разлог за вас и вашу странку да формирате владу са радикалима не обазирући се, помало грубо и поједностављено речено, ни на каква „демократска начела"? - Демократска странка Србије, како јој и само име каже, почива на два стуба, а то су демократија и национални интереси. Заиста смо уверени да су ова два принципа суштински повезана и да их није могуће одвојити, нити је могуће жртвовати само један принцип, а заправо не изгубити онда оба. За велике политичке одлуке морате имати легитимитет народа који се задоби- ја само на изборима. И само тада имате снагу да спроведете своје идеје. Треба ли ваше инсистирање на „демократским начелима" схватити тако да пре одлуке о „враћању мандата народу" нисте ни покушавали да разговарате са радикалима о евентуалном формирању владе без избора, која би имала и без социјалиста 128 посланика? - Ни једну једину реч са СРС-ом нисам имао о формирању владе без избора. То је за мене ствар принципа. Како сте примили речи Томислава Нико- лића: „Ја нисам утицао на Коштуничину одлуку. Он је одлучио да иде на изборе и направио историјску грешку. Поновио је Милошевићеву грешку из 2000. године"? Видите ли, после свега, у свом избору грешку, а поготову историјску? - Не могу избори бити грешка, а поготово не историјска. Када институције не могу једин- ствено да функционишу и када постоје крупна политичка неслагања, најлогичнији излаз је да се народу врати мандат и да народ одлучи којим путем сматра да треба ићи даље. Неки мисле да сте се за изборе, колико због „демократских начела", одлучили толико и у уверењу да ће ваша коалиција са Велимиром Илићем у Скупштини имати осетно више послани- ка. А изгубили сте 200.000 гласача. Како је страначки „труст мозгова" могао толико оманути?

због суштинских неслагања са бившим партнери- ма распишу избори, из адекватних анализа сам видео да коалиција ДСС и НС има око 10 одсто подршке и да изборни резултат у односу на тадашњих 10 одсто може бити плус један и по посто или минус један и по посто. Иако смо се надали да би можда ова прогноза могла да буде и нешто повољнија, јасно су нам били предочени прецизни подаци. Међутим, као што је Слободан Јовановић описао једног српског политичара рекавши да је у датој историјској ситуацији између успеха и дужности изабрао дужност, на неки начин то се и сада поновило када сам сматрао да морам доследно водити једну тешку политику одбране Косова у судару са водећим државама света, имајући у виду и све последице које су даље произилазиле. Да ли је губљење власти после осам годи- на породило незадовољство и турбуленције унутар ДСС-а ? Неће ли, и у вашој странци, тим пре што је Небојша Бакарец упро прстом у једног од ваших најближих сарадника Александра Никитовића, започети једна од најомиљенијих српских игара „ко је крив"? - Прелазак у опозицију морао би странци да донесе и једну дозу оздрављења и једну дозу нове чврстине и вере у снагу наших идеја и про- грама. Док смо били у власти, сву енергију смо трошили на државне послове и сада је тренутак да се свом снагом посветимо снажењу странке и њеном пуном организационом јачању. Тако смо од првог опозиционог дана кренули да своју енергију усмеравамо у једном позитивном правцу окупљања и јачања странке, а не, како су се многи прерано понадали, да ће доћи до деструкције и турбулнције. ДСС пре свега из своје јасне поли- тике црпе стабилност и потенцијал да се даље развија као неопходна централна политичка пар- тија у Србији. Можда главну улогу на минулим изборима одиграле су три неформалне, нерегистроване „суперпартије" - Америка и ЕУ и домаћи тајкуни - много моћније и са већим фондовима него све странке које су на изборима формално учество- вале. Како је њихово учешће деформисало поли- тичко-изборно поље и политичку вољу бар дела бирачког тела? У којој мери је то унапред опре- делило победнике и поражене? - Нема никакве сумње да су се на претходним изборима најдиректније умешали САД, ЕУ и тајкуни, и да су ове три, како сте их на- звали, суперпартије деловале као коалиција. По томе како је састављена влада није тешко закључити да је ова коалиција суперпартија све- страно помагала стварању владајуће коалиције. Нико, наравно, и не помишља да су САД, ЕУ и тајкуни из хуманистичких побуда подржавали прављење баш овакве владајуће коалиције и они ће свој рачун, док год постоји ова влада, испоручивати. Није лако сагледати све последице

- У тренутку када сам донео одлуку да се

Iskra 1. septembar 2008.

7


О хапшењу Караџића..

Поводом „црвено-жуте” владе у Београду

које произлазе из овог директног мешања странаца и тајкуна током ових избора. И Томислав Николик је изјавио да је Војислав Шешељ прихватио да вама препусти улогу премијера у заједничкој влади. Како је и под којим околностима и условима до тога дошло? Како данас гледате на тврдње из ДС-а да би - да сте успели да направите владу са радикалима и социјалистима - стварни лидер ваше владајуће коалиције био Шешељ? - Мој први разговор о тој теми са СРС-ом био је после избора са Томиславом Николићем. Све друго су биле разне изборне и пропагандне спекулације и на њих се није вредно обазирати. Ивица Дачић се понаша као да је од ДСС-а и СРСа добијао знатно мање власти и ми- нистарстава него од коалиције Бориса Тадића. Шта сте му све, стварно, нудили и да ли је то, заиста, било мање? Утисак је да би Тадић - да није имао у резерви ЛДП, Кркобабићеве, Угљанинове и Палмине посланике - Дачићу понудио и место премијера, само да би формирао владу по сваку цену. Пошто је то било видљиво и док је Дачић глумио преговоре са вама и Николићем, због чега нисте парирали својом верз- ијом „влада по сваку цену"? - Био сам учесник формирања више савезних и републичких влада после 5. октобра и никада се није десило да се преговори о влади не заврше зато што неко није задовољан бројем места. Важило је једноставно правило: ако су пар- тије селе за сто да преговарају о формирању владе - претходно су донеле политичку одлуку да са странкама са којима преговарају и направе владу. Никада се није десило да је неко устао са стола и направио владу са новим партнером. Јер, суштина прављења владе јесте не број места већ политичка одлука да са неким партијом правите владу. Тако да смо први пут после ових избора видели како једна политичка групација може истовремено са свима да прави владу. Када је то тако, онда је стварно боље што нисмо ни напра- вили националну владу, јер се национална влада прави само са поузданим партнерима. Неки су уверени да се Дачић са Тадићем договорио док је са вама и Николићем преговарао о „пет принципа национално одговорне владе". Имате ли ви таква сазнања? - Могу да потврдим да смо и ми и СРС одговорно покушавали да направимо националну владу која би била у најбољем интересу Србије. Шта се све дешавало са осталима данас је мање значајно, с обзиром и на чињеницу да се они налазе у једном другом савезу. Глас јавности, 28.7.2008. <www.glas-javnosti.co.yu>

8

Игор Крсмановић

КВИСЛИНЗИ ТО РАДЕ БОЉЕ Док сам писао о најновијој ујдурми мини- страпоклисара Јереми-ћа, на памет ми је пала мисао, „квислинзи то раде боље”. Односно, да Империја и не мора много да се труди, њен посао ће у Србији да „одраде” разни послушници. Онда сам мало прекопао по архиви и видео да је то био наслов једне моје колумне из 2005. Поводом (у ретроспективи, релативно безначајног) скандала који је избио у Америци када се сазнало да је Бела Кућа плаћала одређене колумнисте за пропаганду у медијима, Лу Роквел са либертаријан- ског Мизес Института је прокоментарисао: „Не треба да се бринемо због оних који лажу за паре; истинска опасност су они који лажу а за то нису плаћени.” Некако баш у то време се чуло и о потешкоћама пропагандног листа „Балкан Тајмс” (који је већ био прекрштен у Тајмс „Југоисточне Европе” (СЕТ)), који је финансирао Пентагон. Срђа Трифковић је том приликом рекао да проблем СЕТ- а није у томе што се ради о лошој пропаганди, већ што је сасвим сувишан, јер тај посао у Србији са много више енергије и острашћености већ обављају домаћи медији. „Нико тако лудачки не вређа срп- ски народ и његову историју, религију, уметност и страдање као десетине колумниста српског порекла” запослених у тим медијима. Ту се мислило превасходно на Данас и Б92. Међу квислинзима који су „одрађивали” послове за Империју сам тада спомнуо „Бебу" Поповића и осталу котерију која ће се касније уто- пити у ЛДП, али и тадашњег српског министра америчких послова, Вука Драшкови-ћа, који је био уџбенички пример како не бити шеф дипломатије. Његов наследник Јеремић се спретније изражава, али будући да и он заступа интересе Империје, то у ствари и није добра ствар. Роквелово тумачење корумпираних колумниста је било да су потпали под утицај „култа личности” (пре бих рекао, култа функције) аме- ричког Имератора, који „тражи власт, обожава власт, и изнад свега ставља влас^.” Тај култ нам је итекако познат. Зар неко још мисли да је „црвено-жута” коалиција формирана из било ког другог принципа осим власти? И да су њени стварни господари Тадић и Дачић, а не моћници у Бриселу и Вашинг- тону? Ако заиста верујете у то, онда и даље нас- тавите да читате (слушате, гледате) Б92, и очеку- јете од власти у Србији да бране земљу и заштите народ. И кад сте већ ту, имам плац са погледом на море ако сте заинтресовани. У Јагодини. Палме урачунате. 18.7.2008. <sivisoko.blogspot.com>

Небојша Малић

Iskra 1. septembar 2008.


Интервју - Борис Тадић:

ЈА НИСАМ ДРЖАВА "Био сам доследан борац против политике Слободана Милошевића, и поново бих то био уколико би се деведесете године на неки начин вратиле. Међутим, такође морам да констатујем да је Милошевић подржао Венс-Овенов план, а да је тај план усвојен, рат у Босни би се завршио 1993. и не би било Сребренице. Дакле, не могу да порекнем да је то био добар потез, што ни у ком случају не значи да могу и хоћу да заборавим сва остала зла која су се десила" *

Председник Србије Борис Тадић дочекао је екипу новинара "Времена" гологлав, али сим- болички речено, он је човек са неколико шешира. Као председник Републике, представља Србију у земљи и иностранству и председава Саветом за националну безбедност, а као шеф Демократске странке у позицији је да са коалиционим партнер- има формулише политику не само на републичком него и на локалном нивоу тамо где ДС учествује у власти. Док су нас у понедељак од тропске врелине у згради Председништва штитили дебели зидови, с друге стране Пионирског парка, у Скупштини града се водила битка за власт у Београду (опозиција је напустила заседање пре верификације мандата). Тадић каже да је уверен да ће структура која тренутно управља Републиком на крају бити пресликана и на град- ском нивоу. "Београд је за Србију оно што је срце за организам - оно може да подстакне све друге органе да боље раде, али и да заустави цео сис- тем. Због тога је веома важно да Град и Република функционишу као целина." Чак ни Тадић, међутим, није могао да предвиди да ли ће се нова београд- ска влада формирати договором са социјалистима и либералима, или ће се ићи на нове изборе. "Има још мало времена да се постигне договор", каже. "Видећемо шта ће бити." "ВРЕМЕ": Први пут након више година Демократска странка је у ситуацију да води и спо- љну и унутрашњу политику Србије. Шта he се у односу на досадашњу политику мењати, а шта ће остати исто? БОРИС ТАДИЋ: Рекао бих да се то не дешава први пут након више година, већ можда први пут у историји да Демократска странка фор- мулише и спољну и унутрашњу политику земље. Захваљујући пре свега изборним резултатима, добили смо ову јединствену прилику, и одго- ворност је више него јасна. Ипак, мени је важно да буде примећено да је ДС управо након највеће изборне победе на нека кључна места у Србији довео људе који нису чланови странке: на место премијера, министра правде, министра финансија, вера... То је демократски искорак који није уобича- јен у нашој политичкој пракси, а учињен је зато што сматрам да и они грађани који нису партијски

Iskra 1. septembar 2008.

ангажовани имају право на своје представнике у власти. Сем тога, да бисмо решили врло конкретне проблеме са којима се Србија суочава, потребни су нам професионалци и стручњаци који не морају нужно бити партијски функционери. Ипак, то ни у ком случају не ослобађа ДС од одговорности, јер су грађани гласали пре свега за нашу политику и за наше кандидате. Постојаће неки елементи континуитета у односу на досадашњу политику, али неке ствари ће морати да се мењају. Нове околности намећу нове изазове, тако да ни питање европске инте- грације ни проблем Косова не можемо да решавамо на исти начин као после 5. октобра, јер се много тога у међувремену променило. На пример, не можемо ући у Европску унију са инфлацијом од петнаест процената. На крају кра- јева, ни путеве не можемо да градимо као до сада, јер у протеклих седам година није завршен ниједан од европских коридора који пролазе кроз нашу земљу. Ми, дакле, одговарамо грађанима и за спо- љну и за унутрашњу политику у наредном периоду, а те две политике морају бити интегрисане. Да бисмо постигли наш спољнополитички циљ - а то је чланство у Европској унији - ми морамо да пот- пуно изменимо структуру ове државе и то набоље: морамо да уведемо нов стил рада, да реформишемо администрацију, нову усвојимо нове законе, да изградимо инфраструктуру и један нови социјални поредак који личи на европске... Све то не да није лако, него представља највећи реформски напор са којим се Србија суочава у последњих сто година, а све морамо да урадимо у веома кратком року. Још пре него што је Влада формирана чуле су се критике да на мала врата уводите председ- нички систем и да је оволика концентрација власти у рукама једног човека опасна за демократију. Постоје многе државе које имају председ- нички систем, као што су, на пример, САД, Француска, Русија, да поменем само неке. У тим земљама постоје демократски механизми који омогућавају контролу власти и спречавају злоупотребе кроз деловање опозиције, медија итд. Кад је реч о Србији, ми смо имали изборе који су путем демократског процеса редефинисали власт. Овде нико није дошао до власти узурпацијом и насиљем, већ уз пуно поштовање демократске процедуре. Наш политички систем је такав да омогућава два пола власти, и ми смо ту ситуацију имали током периода кохабитације, само се испоставило да су се та два пола међусобно саплитала уместо да један другог контролишу на добробит свих. Сада и председник и премијер деле исту политичку визију, али то је демократски. Кад

9


Ја нисам... je o мени лично реч, увиђам да је моја одговорност кудикамо већа него до сада, јер више не могу да кажем да ми смета овај или онај политичар или странка, или да нисам успео да обезбедим саглас- ност за неку идеју. Други део одговора је да ја дефинитивно не спадам у људе који су склони да злоупотребљава- ју власт. Напротив, увек сам пружао жесток отпор како онима који то чине тако и онима који су то чинили у прошлости. И коначно, сви ће имати при- лику да контролишу ову власт, кроз контролне функције опозиције и јавности, које ће несметано наставити да делују. Квалитет ове власти, и владе и мене као председника, пре свега ће се мерити према резултатима, који ће бити мерљиви из дана у дан, из месеца у месец и из године у годину. На крају ће народ, баш као и на прошлим изборима, рећи шта мисли о нашем раду. Замера вам се и изјава, одмах након избо- ра, да медије треба реформисати, поготово у светлу ваше полемике са главном уредницом "Политике" Љиљаном Смајловић, и у светлу спора између Радиодифузне агенције и директора Радио-телевизије. Имате ли намеру да дисци- плинујете медије? Мислим да tie ме ускоро оптужити да намеравам да заведем ред и у Фудбалском савезу Србије и дисциплинујем фудбалере... Врло сам уздржан кад је реч о медијима, мада знам да без реформе медијског сектора не можемо реформисати друштво, баш као што се морају реформисати и многи други сектори. Подсетићу вас да сам још као министар телекомуникација започео формирање такозваних регулаторних тела, која су у крајњој линији демократске инсти- туције, али њихово данашње деловање нема никакве везе са мојим политичким намерама и ставовима. Немам намеру да се уплићем у збивања у медијском сектору, али знам да он мора да се реформише. Ако и у будућности будемо имали медије који на насловним странама штампају нај- гадније псовке или фотографије раскомаданих лешева, онда нећемо имати нормално друштво, и нећемо решити своје проблеме. Међутим, нисам ја ни тужилац ни судија кад је реч о медијима - пос- тоје институције које се тиме баве у складу са законом. Верујем, ипак, да се већина грађана слаже са овим што сам рекао. Морамо имати нормалне медије, који штите човека, а не настоје да га униште, и који пишу истину о туђим грешкама, а не обмањују јавност ширењем гласина. Једино у том смислу сам упутио критику једном медију у коме држава има већинско власништво, тј. "Политици", али чим сам видео у ком правцу иде дискусија, повукао сам се и примио све ударце који су потом уследили. На крају, само желим да додам да мис- лим да држава не треба да учествује у власништву

10

медија, јер то отвара могућност злоупотреба од стране власти. С друге стране, сама чињеница да је неки лист у приватним рукама не уклања могућност злоупотребе. Требају нам, дакле, добри и паметни власници медија, који поштују демократске принципе и грађанска права. На то сам мислио када сам поменуо реформу медија. Након изборне победе све чешће се чују гласови да у вашој странци постоје озбиљне поделе, што је донекле у складу са традицијом ДС-а. Да ли је на помолу ново цепање странке? Да се мало нашалим, ДС је у прошлости производио таман онолико подела у себи колико је производио добрих решења за грађане, тако да наша странка данас има не само своју политичку децу - тј. странке које су од нас настале - него и унучиће и праунучиће. Ипак, не видим могућност нових подела. Само да подсетим да сам од Главног одбора добио мандат да самостално одредим пре- мијера и састав владе, али ипак нисам желео да то учиним без консултација са странком. Било је различитих мишљења о кандидатима, и она су примљена к знању, али на крају сам ипак ја био тај који је донео одлуку и преузео одговорност. Неки су се са том одлуком сложили, а неки нису, и ја против тога немам ништа. Битно је да смо поштовали демократску процедуру, али то што има различитих мишљења не значи да предстоје нови расколи, као што су сугерисали наслови у поједи- ним новинама. Ваша идеја о националном помирењу, која је касније преточена у споразум о политичком помирењу између ДС-а и СПС-а, од почетка је наилазила на жестока оспоравања. Када ће тај споразум бити потписан и шта он у ствари садржи? Још на прошлим председничким изборима говорио сам да Србија мора да се око неких ствари договори сама са собом. Нажалост, то у протеклом периоду није учињено. Данас сам уверен да је Србији потребно национално помирење, јер овако подељена и пуна антагонизама не може да оствари стратешке циљеве које је у међувремену дефини- сала. То је истовремено и вредносно и практично питање. Зато сам, након што сам послао политичку поруку о потреби националног помирења, преузео на себе да на практичном нивоу предузмем оно што је у мојој моћи и што могу да остварим у сарад- њи са нашим политичким партнером. Ја нисам држава, нисам нација, нити сам једини који има права на политичко тумачење наше стварности, па стога не могу да претендујем на то да ту идеју спроведем без укључивања читавог низа других фактора. Стога сам покренуо процес политичког помирења с нашим партнерима у влади, а који су били условно говорећи легитимни представници власти и пре и после двехиљадите године, када су створени највећи антагонизми. Наравно да се код многих појавила оправ- дана бојазан да то можда значи амнестију од

Iskra 1. septembar 2008.


злочина, али то апсолутно није амнестија. Мирећи се, ми у ствари тражимо заједничке тачке у будућности, јер ако их будемо тражили у прошлости, нема шансе да се помиримо. А свако ко је учинио криминално дело мора да одговара, и то на суду, а не пред политичким странкама. Добро, али сама идеја помирења нужно подразумева поглед у прошлост. Око чега ви можете да се сложите са СПС-ом, с обзиром на то да су они у прошлости били носиоци репресије? Пре свега, идеја је у томе да оставимо прошлост иза себе и да све снаге ове нације упрегнемо у суочавање са изазовима од којих зависи наша будућност. Али, кад ме већ питате, историј- ска анализа ће показати да ни прошлост није била једнозначна. Био сам доследан борац против политике Слободана Милошевића, и поново бих то био уколико би се деведесете године на неки начин вратиле. Међутим, такође морам да кон- статујем да је Милошевић подржао Венс-Овенов план, а да је тај план усвојен, рат у Босни би се завршио 1993. и не би било Сребренице. Дакле, не могу да порекнем да је то био добар потез, што ни у ком случају не значи да могу и хоћу да заборавим сва остала зла која су се десила. Ви сте већ једном били у Сребреници, на помену жртвама геноцида. Можете ли да замис- лите да се на следећој комеморацији појавите у друштву са Дачићем? Да, у будућности. Свако има право да се мења, и свако мора добити шансу за то. На томе почива цивилизација. Један од најкрупнијих нерешених проблема је питање Косова, које је било узрок бројних споро- ва и у претходној влади. Поменули сте да ће ту бити неких промена. Досадашња државна политика везана за Косово спроводиће се и убудуће, докле год буду на снази донесене резолуције. Истовремено, пред нас се постављају нови изазови: генерални секретар Уједињених нација има недвосмислену намеру да направи нову конфигурацију међународног цивилног присуства на Косову и Метохији. И поред тога што ми не прихватамо такву реконфигурацију без одлуке Савета безбедности, он ће на томе инсистирати, и за такав корак има подршку низа значајних земаља. Ми морамо да учинимо све да до реконфигурације дође на основу резолуције Савета безбедности, и да се наш глас чује и уважи. Зато ће нам предстојећа седница Генералне скупштине УН-а бити од изузетног значаја. Морамо да одбранимо наш национални интегритет, али водећи рачуна да истовремено не закочимо на путу у Европу и одржимо ниво сарад- ње са нашим стратешким партнером на питању Косова - а то је Русија - на потребном нивоу. Веома поштујем принципијелан став Русије, али то истовремено подразумева да ми морамо да уважи- мо неке спољнополитичке интересе Русије. То је

Iskra 1. septembar 2008.

веома сложен политички процес, а ми ћемо се тру- дити да наша политика према Косову не буде ригидна, него да дођемо до практичних решења, уважавајући подједнако и државни и грађански разлог. Конкретно, хоће ли се вратити амбасадори који су повучени на консултације? Не можемо бранити нашу политику тако што ћемо се удаљавати од света, већ само кроз дијалог, макар тај дијалог укључио и спорење. Коначну одлуку о томе када ће се амбасадори вратити донеће Министарство иностраних послова, а ја ћу сад цитирати Андрића: он на једном месту каже да у међународним односима увек постоји неко невидљиво рачуноводство. За сваки потез који учините очекујете да добијете нешто за узврат, мада та рачуница не мора увек да буде прецизно мерљива. У сваком случају, поштоваћу предлог Министарства спољних послова у вези с тим питањем. У последње време се из Брисела и Вашинг- тона све чешће чује захтев да се између Београда и Приштине успостави нека врста дијалога о практичним питањима, невезано за статус. Шта мис- лите о тој идеји? То је један потпуно логичан став. Подра- зумева се да смо дужни да решавамо практичне проблеме људи који живе на Косову и Метохији. Не можемо да доведемо себе у ситуацију - а било је тога - да ја молим монахе из косовских манастира да решавају проблеме између људи и институција које тамо постоје. То није у реду ни према тим грађанима, ни према монасима који имају своје послање. Нећете веровати, али неке дозволе и неопходна документа за живот на Косову лакше обезбеђују монаси него државни чиновници. То је неприхватљиво, и то мора да се мења. Имамо и новоформирану српску скупштину Косова, састављену од одборника који су добили мандате на локалним изборима. Легалност тог тела је спорна не само са становишта УНМИК-а већ и у односу на Устав Србије, јер на Косову нису одржани покрајински избори. С обзиром на то, као и на чињеницу да главну реч у тој скупштини воде људи који су јавно спаљивали ваше слике и претили вам смрћу, како гледате на ово тело? Ето, сад сам у сјајној ситуацији да браним легитимитет људи који су спаљивали моју слику и претили ми ломачом, али и то је политика... Хајде да ствари поставимо логички: легитимитет пред- ставника грађана почива на могућности демократских избора. Одзив бирача са Косова на прошлим изборима био је рекордан у односу на све досадашње изборе. Значи легитимитет није спо- ран, а проблем је у легалитету, то јест у томе што то тело није у складу са законом. Као демократа, не могу да оспоравам легитимитет тој скупштини, мада би било идеално да је она и легална. Зато сада треба да идемо у правцу њене легализације, како год можемо.

11


Ја нисам... Једноставно не могу да се противим идеји да грађани мог народа имају своје легитимне представнике. Они не могу водити политику одвојену од државне, али могу заступати интересе људи који су за њих гласали. С друге стране, морамо водити рачуна о томе каква је улога тих институција. Ако буду личиле на српске скупштине у Хрватској и Босни, које су биле изворишта сукоба, онда се са тим апсолутно не слажем. Они треба да обезбеђују стабилна решења, и то таква која ће на крају поли- тичког процеса довести до исхода који је добар и за српску и за албанску страну. Дакле, неопходан нам је договор о сврси и улози тих нових структура на Косову, и то такав који ће обезбедити учешће свих политичких фактора, а не само неких. Скупштинска резолуција о Косову садржи и ставку о војној неутралности Србије, коју представници неких странака виде као забрану сваке сарадње са НАТО-ом, чак и у оквиру Партнерства за мир. Xohe ли се ту нешто мењати? Пре свега, ми смо већ у програму ПЗМ, тако да Резолуција није зауставила развој наших односа са НАТО-ом, који је највећа светска безбедносна институција. Ми имамо различите нивое партнер- ских односа са том организацијом, као што их, уосталом, имају Русија, Белорусија, Казахстан и остале чланице Партнерства. Ту има још простора за сарадњу и развој односа са НАТО-ом, и то ће се ускоро наћи на дневном реду Скупштине и Владе. Моје мишљење је да треба да усвојимо нове споразуме, који ће обезбедити нови квалитет наших односа са НАТО-ом. У НАТО-у су данас готово све државе у региону, осим Аустрије, која је формално неутрална, и Македоније, која ће ускоро постати чланица. Не би нам се смело десити да се у блиској будућности нађемо у непријатељском окружењу. Србија је мала земља, и не може себи да дозволи да уђе у конфликт са највећом војном силом на свету. Приоритет наше земље је чланство у Европској унији, док чланство у НАТО-у за сада није приоритет. Важно је то што чланство у ЕУ нико не условљава чланством у НАТО-у, као што је то био случај са неким другим земљама. Коначну одлуку о томе, на крају, дају грађани на референ- думу. И на крају, питање које се тиче унутрашње безбедности. Имамо новог министра полиције, ускоро ћемо имати и новог шефа Безбедносно- информативне агенције. Да ли he кадровске промене бити праћене и структурним променама у овим ресорима, који су по општој оцени били пред- мет злоупотреба? Јасно је да не можемо да реформишемо земљу ако не реформишемо сектор безбедности, који је критично важан део друштва, што важи и за

12

цивилне и за војне структуре. Морамо да уђемо у континуалне и свеобухватне реформе које ће довести до интегрисаног система безбедности. Само на тај начин имаћемо ефикасну одбрану интегритета земље, сузбићемо организовани криминал, и спречићемо злоупотребу тајних служби у политичке сврхе. Знамо да је та структу- ра, или боље рећи подструктура, била врло моћна у недавној прошлости. Уосталом, и сам сам био предмет њихове обраде, тако да не говорим из личног интереса, већ из искуства. Морамо и да окончамо сарадњу са Хашким трибуналом, а то подразумева реформе служби безбедности. Значи, нико ко ради у тим службама неће моћи да каже да се нису стекли политички услови да се тај посао заврши. Охрабрује ме чињеница да је Жупљанин ухапшен у овом међупе- риоду, што доказује способност наше земље да спроводи законе. Андрић, Балкан и Африка "Ових дана интензивно читам Иву Андрића, а једна ствар коју је написао о Балкану ми често пада на памет, нарочито након недавног самита Афричке уније. Афрички лидери са којима сам тамо разговарао су сви до једног наводили једну те исту реченицу, а то је да не желе балканизацију Африке. Е сад, Андрић каже да постоје три разлога што балканске земље никако не успевају да иско- раче из прошлости и уђу у друштво цивилизованих народа. Први је тај што се на Балкану не поштује човек у пуном свом достојанству, као појединац који има свој идентитет, своје проблеме и своја надања. Затим, елите које управљају нацијама су увек спремне да све нерешене проблеме пребаце на следећу генерацију, тако да се сви који се рађају на Балкану рађају са неком хипотеком коју су наследили од неспособних вођа. И трећа карак- теристика Балканаца, и као појединаца и као друштава, јесте да смо увек спремни да са одушевљењем уђемо у почетну фазу неког пројек- та, а да се одмах затим измакнемо и онда се поја- вимо као неко ко ће о том пројекту дати коначан суд. Дакле, готово никад не учествујемо у целом процесу од почетка до краја. Кад видите шта је све на овим просторима започето, а није завршено, видите колико је Андрић био у праву. Дакле, када говорим о помирењу и тражим да превазиђемо сукобе, у ствари мислим на ове Андрићеве речи. Хајде да покушамо да поштујемо једни друге, али да то не буде празна форма, него да стварно завршимо оно што смо започели и да спроведемо оно што смо се договорили. Желим да створим такву ситуацију да кад следећи пут дођем на самит Афричке уније, од тамошњих лидера чујем да желе да се балканизују, у позитивном смислу." Време, 17.7.2008. <www.vreme.com>

Дејан Анастасијевић

Iskra 1. septembar 2008.


IRI pitomac izabran za predsednika Srbije

Kako i zašto podmladak naših političkih stranaka ,,vaspitavaju“ stranci Međunarodni republikanski institut (IRI) u našoj zemqi deluje pod devizom da demokratski poli- tički lideri u Srbiji - da bi povratili poverenje biračkog tela u demokratiju - moraju „konsolidovati široku demokratski orijentisanu podršku". Kako? Uz pomoć usluga američkih posrednika! AIRI im, sa svoje strane, nudi „kvantitativna i kvalitativna istraživanja javnog mnjenja... koja pomažu vladajućim telima, partijama i nevladinim organizacijama da razviju i testiraju svoje poruke javnosti". Prema pisanju Rilif veba, američkog konzervativnog sajta, IRI je „jedan od suštinskih instrumena- ta Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), organizacije iz doba hladnog rata koju je stvorila administracija Ronalda Regana radi suzbijanja sovjet- skog uticaja u svetu. Mada je zvanično nepartijski, IRI je tesno povezan sa Republikanskom strankom. Bušov senator iz Arizone Džon Mekkejn predsedavajući je IRI, a Lorni Krejner, bivši asistent državnog sekretara (Kolina Pauela), jedan od njego- vih direktora." Krejner je takođe bio i u Savetu nacionalne bezbednosti SAD. U direktorskom bordu IRI sedi i Pol Bremer, bivši okupacioni guverner Iraka. U bordu i Fukujama Ne sme se, međutim, gubiti iz vida da su NDI i IRI samo dva krila iste organizacije američke vlade. Organizacije koja je „nadpartijska" i finansira iz kongresnog budžeta. To je već pomenuta Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED). Njome predsedava Karl Geršman, a u direktorskom bordu sedi dugogo- dišnji saradnik RAND korporacije Frensis Fukujama, čovek koji je u svom čuvenom delu „Кгај istorije i poslednji čovek“ pokušao da 1992. zaustavi točak vre- mena. Naravno, u korist SAD. „Pojačano učešće žena, omladine i etničkih manjina" - naziv je jednog od programa IRI u Srbiji. Drugi se zove „Održivi kapaciteti vođenja kampa- nje“ i ima za cilj motivisanje birača. Ali, ima ih još, toliko da bi ih bilo teško sve popisati i objasniti. NED PLATIO I DINKIĆU NED već niz godina finansira Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić i uvekje brani od napada u Srbiji. Tako što piše pisma srpskim zvaničnicima u kojima se izražava zabrinutost zbog pretnji braniocima Ijudskih prava. Sam NED se pri- marno finansirao preko bivše Američke agencije za informisanje (USIA) koja je daleke 1996. platila funkcioneru G17 plus Mlađanu Dinkiću „studijski

Iskra 1. septembar 2008.

boravak" u SAD. A sekundarno - preko Ju-Es-Ejda (USAID) koji je, nakon zatvaranja prve agencije, postao glavni donator. USAID u Srbiji raspolaže sa budžetom od preko 60 miliona dolara. IRI I NARODNA KANCELARIJA Uz pomoć IRI, kaže veb-sajt ove organizacije, „Narodna kancelarija unutar Kabineta predsednika Srbije razvila je proaktivnu kampanju za odnose sa javnošću koja je bila smišljena da poveže Borisa Tadića sa glavnim pitanjima od značaja za srpsku javnost. Kao deo ove kampanje ,,dosezanja“, predsednik Tadić se angažovao u seriji visoko profi- lisanih poseta zajednicama širom Srbije kako bi raz- govarao o ekonomskim pitanjima i predsedavao zvaničnim otvaranjima regionalnih i lokalnih Narodnih kancelarija". IRI ne krije i da je ,,asistirao“ u lansiranju programa „Hiljadu mladih lidera Srbije“ pri Narodnoj kancelariji. I republikanci smatraju da imaju razloga da budu zadovoljni svojim učinkom u našoj zemlji. ,,IRI je u Srbiji pomogao političkim partijama da primene široku kampanju GOTV (Izadi i glasaj) neko- liko meseci pred parlamentarne izbore 2007. jer je tada izašlo preko 60 procenata birača", hvali se Bušova „filijala", koja trenutno finansira program koji „pomaže partijama da implementiraju, doteruju i usaglašavaju svoje napore u kreiranju politike, olakšavajući odnose sa domaćim i međunarodnim „tink tenkovima" i partijama širom centralne i istočne Evrope". IRI iza Cesid Do koje mere IRI svojata svoje „savršene studente“, može se videti i iz jednog saopštenja za javnost od 8. jula 2004. koje nosi naziv „IRI pitomac izabran za predsednika Srbije“. „Strategija Tadićeve kampanje i njegove poruke su bile direk- tno na liniji preporuka IRI“ naglašava ovo saopštenje, „а planovi za kampanju koje su regio- nalni koordinatori DS-a formulisali na IRI seminarima za vođenje kampanje su činili osnovu regional- nih planova kampanje DS-a. Smatralo se da rezultati izbora uglavnom zavise od izlaska birača i da manja izlaznost ide u prilog Radikalnoj stranci. IRI je, uz NDI i Fridom haus (u vreme kada je ovom organizacijom predsedavao Džejms Vulzi, bivši šef CIA), sponzorisao Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid) u njegovom izvođenju programa Izađi i glasaj, u cilju motivisanja demokratski orijenti- sanih birača". Ovoliko o „nezavisnim posmatračima" koji ne silaze sa naših TV ekrana!

13


Како i zašto...

ЈУЖНА ОСЕТИЈА - МЕТАСТАЗА KOCOBA

Doduše, i NDI i IRI podjednako finansiraju volontere pri Narodnoj kancelariji predsednika Srbije, što će reći da imaju udela u tome koji će mladi Ijudi volontirati pri ovoj dekretski osnovanoj instituciji. Time što plaćaju njihove troškove.

Јужна Осетија, кроз призму западне поли- тике дуплих стандарда, субјективност међународ- них фактора и недоследност у поштовању међуна- родног права, прелама се као сушта супротност Косову Грузија сме све што је Србији забрањено. А сама Јужна Осетија враћа се као бумеранг Америци и њеним сателитима, пошто се позива на косовски преседан. Такође, измишљеним "косов- ским преседаном" Запад је почео кројење новог светског поретка, али је манипулишући појмовима хуманитарне катастрофе, геноцида и легитимне одбране националног интереса, вратио на сцену војну силу као средство постизања геополитичких циљева. Баш на том месту могу се тражити зајед- нички именитељи за кризе на Космету и у Јужној Осетији.

Američki zadužbinari za mlade Organizacija koja „nadgleda" i NDI i IRI Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - uopšte, zapravo, ne skriva da ,,puca“ na mlade. Tokom 2006. godine, za potrebe svoje Globalne mreže za omladinsku akcije (Global Youth Action Network), NED je izdvojio 25.000 dolara. Ovo možda i nije neka velika svota, ali je značajna kao reper finansijerima koji redovno prate njegove ,,nadpartijske“ smernice, pošto NED uživa najveći ugled u „američkoj dona- torskoj zajednici“. I taj novac je, prema sajtu samog NED-a, u funkciji „kapaciteta Svetskog omladinskog pokreta za demokratiju". A zadatak Globalne mreže je da uspostavi sistem regionalne koordinacije, sastavlja uputstva za nove članice, razvi- ja i održava veb-sajtove omladinskih pokreta, izdaje elektronske biltene i organizuje Globalnu omladinsku kampanju za demokratiju. Globalne smernice su, dakle, date, ali da vidi- mo kako se to odrazilo u Srbiji. Tokom 2004. godine, NED je finansirao osnivanje Centra za razvoj parlamentarne debate u Srbiji radi „unapređivanja dijaloga između mladih poli- tičara u Srbiji". Dve godine kasnije, ovoj organizaciji je dodeljeno 43.530 dolara. Za trideset „najaktivnijih i najdarovitijih učesnika" organizovan je četvorodnevni letnji kamp. NED daje novac i Fondu B92 za organi- zovanje festivala dokumentarnog filma o Ijudskim pravima „Slobodna zona“, a delimično pomaže i festi- val Egzit koji je izvorno i zamišljen kao pokretačka mašinerija mladih glasača, pod američkom organizaci- jom IDEE. NED je takođe, direktno ili preko IRI, finan- sirao Otpor, a trenutno finansira Inicijativu mladih za Ijudska prava, koja ima svoju „regionalnu" kance- lariju u Beogradu (zato što radi i u BiH, Makedoniji i na Kosovu). Vredi znati da NED finansira i ,,nezavisnu“ srpsku agenciju Betu i Sekretarijat ANEM-a, Balkansku istraživačku mrežu novinara. Dugo godina je - preko Američkog instituta za sindikalnu solidarnost - finansirao i UGS Nezavisnost, kada su im bili potrebni birači. A posled- nja aktivnost NEDa u Srbiji je otvaranje sajta „autonomija" (www. autonomija. info) Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine. 10.8.2008.

14

Подразумева се да је косовски "преседан" морао негде да метастазира, с тим што остаје да се види је ли била случајност да је прва тачка била Јужна Осетија. Геополитичари, стратези и анали- тичари махом оцењују да је Русија у ситуацији у којој не може да изгуби: располаже блокадом у СБ УН и направила је косовску платформу тако да је увек може применити, док Запад нема начина да при- тисне Русију и заустави сукоб у Осетији пошто је - признао Косово. Руски председник Дмитриј Медведјев истакао је да су "почињени најтежи злочини: људе су убијали, палили, газили тенковима, клали. Кључна реч геноцид". Знамо је добро... С тим што је Русија сада моћна, за разлику од ’99. (Глас јавности, 11.8.2008.)

РОГОЗИН: РУСИЈА НЕ ПРИМА ЛЕКЦИЈЕ ОД ОНИХ КОЈИ СУ УБИЈАЛИ СРБЕ Руски амбасадор у НАТО-у Дмитриј Рогозин изјавио је данас у Бриселу да Русија не прима лек- ције од оних који су 1999. године убијали грађане Србије и уништавали њену цивилну инфраструкту- РУ"НАТО је 1999. године проценио да Слободан Милошевић води лошу политику према косовским Албанцима, али је одлучио да бомбарду- је, не само српке трупе на Косову, већ читаву Србију, Београд, телевизијске станице, мостове, државне институције На хиљаде грађана Србије је побијено у тим нападима", изјавио је Рогозин на конференцији за штампу посвећеној војним операцијама Русије у Јужној Осетији. "То је велика разлика између НАТО-а и Русије која је ограничила своје акције искључиво на војне циљеве", нагласио је руски амбасадор. "Згрожен сам када чујем да они који су ћутали пред хиљадама српских жртава 1999. године сада себи дају за право да деле моралне лекције. - Они на то никада неће имати право", нагласио је Рогозин. (Танјуг, 11.8.2008.)

Glasjavnosti

Iskra 1. septembar 2008.


ИЗРУЧЕЊЕ И ПРВО ПОЈАВЉИВАЊЕ Р. КАРАЏИЋА ПРЕД ТРИБУНАЛОМ У ХАГУ „Браћо Срби, нека вас чува Господ Бог." Ово су биле последње речи бившег председника РС Радована Караџића пре уласка у аутомобил којим је јуче ујутро тачно у 3.42 из притвора Специјалног суда пребачен на Аеродром „Никола Тесла". Одатле је авионом Владе Србије, преко Ротердама, изручен Хашком трибуналу. Караџић је хеликоптером холандске полиције у притвор у Шевенинген стигао у 7.45. Петронијевић: Вратите Караџићев лаптоп Горан Петронијевић, један од правних саветника Радована Караџића, рекао је да ће први задатак одбране бити да од Тужилаштва за ратне злочине затражи да им се врати материјал који је одузет приликом претреса Караџићевог стана. - Реч је о лаптопу, 50 дискова и огромном делу материјала који је Караџић припремао за своју одбрану. Нормално је да су надлежни органи били заинтересовани за тај материјал, али било им је довољно пола сата да сву документацију пресниме и потом врате. У том лаптопу Караџић је, поред материјала за одбрану, имао и доста материјала о алтернативној медицини - прича Петронијевић. Он понавља да је Караџић ухапшен три дана пре него што је то званично саопштено, и додаје да су „га отели ловци на уцене". - Караџић ми је рекао да тим киднаперима није видео лица, али да су га молили да узима храну, што је он одбио. Ставили су му повез преко очију и возили га около. После се сећа да га је БИА предала истражном судији. Постоје врло озбиљне индиције да су га отели ловци на уцене и да су га три дана држали док нису добили награду од САД од пет милиона долара - каже Петронијевић. Држава је Караџића изручила Трибуналу само неколико сати после протеста радикала у центру Београда, који је организован управо због његовог хапшења. Саговорник близак безбеднос- ним службама, који је инсистирао на анонимности, детаљно је за Press реконструисао како је из сата у сат трајало изручење бившег председника Републике Српске. Невероватно миран - Тачно у два сата после поноћи затворски стражар је ушао у ћелију код Караџића, пробудио га и саопштио му да почне да се спрема јер ће ускоро бити изручен Хагу. До тада је већ стигла сва потребна документација. Караџићје мирно примио вест да ће ускоро бити пребачен у Холандију, рекао је: „У реду", и почео да се пакује - препричава саговорник Press-a. Он додаје да је Караџић ствари спаковао за нешто мање од сат времена, све је понео са собом и

Iskra 1. septembar 2008.

оставио празну ћелију. Обукао је тегет одело, које су му претходног дана донели брат Лука и синовац Драган, белу кошуљу, ставио кравату и с торбом изашао из ћелије. - Потом смо га сместили у једну од просторија у Специјалном суду, у којој је сачекао да крене пут аеродрома. Био је невероватно миран, није много причао са стражарима који су пазили на њега. У 3.30 изведен је из зграде у двориште суда, у којем су га чекала два аутомобила, јер је, према плану, неких десетак минута раније кренуо један „лажни" конвој џипова. Шест сати изручења Непуних шест сати после Караџићевог буђења, у 7.45, хеликоптер холандске полиције са бившим председником РС слетео у двориште хашког притвора у Шевенингену. Караџић одмах подвргнут детаљним лекарским прегледима. Караџић се поздравио са свима и уз осмех нам поручио: „Браћо Срби, нека вас чува Господ Бог!" Сео је на задње седиште аутомобила и конвој је кренуо. То су биле последње речи које је Караџић изговорио пред изручење - прича наш извор. Караџић је у Холандију пребачен авионом „фалкон" Владе Србије, који је полетео у 4.20. У Ротердам је слетео око 6.30, а потом је хеликоптером холандске полиције пребачен у двориште хашког притвора. По доласку, Караџић је упознат с проце- дуром у притвору и правима, а затим су га пре- гледали лекари. Представа за новинаре У ноћи измећу уторка и среде тајне службе у више наврата организовали лажне „хашке конвоје" како би заварали траг. Претходно, у свим елек- тронским медијама објављено је да неће бити изручења. Брамерц: О сарадњи Србије у децембру! Радован Караџић ће се већ данас у 16 сати појавити пред судијама, када ће моћи да се изјасни о оптужници. Неколико сати после изручења Караџића, јавности се обратио и главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц. Он је оценио да хапшење Караџића представља „велики успех Србије", али није изнео своју процену о сарадњи Србије и Хага, од које зависе почетак примене ССП-а и привременог споразума Србије са ЕУ. - Србија заслужује пуно признање за хапшење Караџића. Врло је важно признати напоре које је Србија уложила да би се постигла ова прекретница. У наредним данима нећу поново про- цењивати сарадњу Србије, премда је у њој дошло до

15


Изручење и прво... значајног напретка, а следећи извештај СБ УН под- нећу у децембру - рекао је Брамерц. Он је најавио да ће Београд посетити почетком септембра, када ће с новом српском владом „размотрити даље кораке у сарадњи". 30.7.2008. <pressonline.co.rs>

Press

Караџић пред Трибуналом у Хагу Живот ми је у опасности Оснивач и први председник Републике Српске Радован Караџић, оптужен за геноцид над несрбима у БиХ, појавио се данас (31.7.) у судници Хашког трибунала. Његово следеће појављивање заказано је за петак, 29. август. Бранићу се као од елементарне непогоде Бивши лидер Републике Српске Радован Караџић је данас пред Хашким трибуналом рекао да ће се сам бранити током целог процеса, "без обзира на то шта мисли о овој установи". "Уз сво поштовање ваших личности, ја ћу се бранити као од сваке елементарне непогоде", рекао је Караџић. Караџић је рекао да жели да обавести суд о нерегу- ларностима "процесне природе", а судија Алфонсо Ори га је подучио да о томе треба да поднесе под- несак суду, који ће то онда детаљно размотрити. Добио сам понуду од Холбрука "Нерегуларности се односе на начин на који сам доведен овде", рекао је Караџићи судија му је дозволио да укратко упозна суд са тим. Караџић је рекао да је 1996. добио понуду од САД, тачније од Ричарда Холбрука, да се повуче из сваког јавног живота и да не омета примену Дејтонског споразу- ма, али га је судија тада прекинуо рекавши да он "очигледно жели да привуче пажњу на неке особе" и поново га упутио на писани поднесак. Хтели су да ме ликвидирају Караџићје рекао да не доводи у питање Трибунал, него да хоће да говори о томе зашто се сада налази на том суду а не 1996. или 1997, рекавши да му је тада живот био у опасности. "Цело време сам био ловљен с намером да будем лик- видиран", рекао је Караџићи поново био прекинут, уз примедбу да ће имати много прилике да говори о томе. Нерегуларности приликом хапшења Караџићје онда рекао да је и у Београду било нерегуларности, да је био отет од цивила за које није знао ко су, да је био на месту за које није знао где је и да није могао да телефонира. Рекао је да је после 74 сата предат Специјалном суду и да је од тада све било регуларно. Процедура се мора поштовати Судија Алфонсо Ори је такође подучио

16

Караџића да све то треба да изнесе у поднеску и да прво појављивање на суду није прилика за то. Караџић је инсистирао на томе да одмах поднесе писани поднесак о тим нерегуларности, напоменувши да му је "живот у опасности" и да је зато важна брзина. Судија је инсистирао на проце- дури и затражио да он поднесак поднесе накнадно. Судија Алфонсо Ори је такође рекао да бригу о безбедности треба да проследи регистратору, који ће о томе обавестити председника суда. 31.7.2008. <dw-world.de>

Дојче веле

Неће да се изјасни о кривици На захтев судије да каже своје пуно име и презиме, оптужени је потврдио: "Радован Караџић." Било је то прво што је бивши председник Републике Српске рекао у Хашком трибуналу. Након тога судија је прочитао сажетак оптужнице по којој се Караџић терети за геноцид и саучесништво у геноциду. На терет му се стављају и злочини против човечности, почињени између 1. јула 1991. и 30. новембра 1995. године, с циљем да се "у целини или делимично" униште Бошњаци и Хрвати у Бијељини, Зворнику, Приједору, Више- граду и још 15 босанскохерцеговачких општина. Караџић је оптужен и за опсаду Сарајева и на крају, заједно са командантом Војске Републике Српске Ратком Младићем, за геноцид у Сребреници у јулу 1995. године. Одговарајући на питања судије Орија, оптужени је изјавио да жели да се брани сам, и рекао да је у периоду од "1996. до 1998. био спре- ман" да се појави пред Трибуналом по, наводно, званичном споразуму са Ричардом Холбруком. Пошто је, по његовој тврдњи, тадашњи главни тужилац Ричард Голдстон одбио да повуче оптужницу, живот му је био стално у опасности. "Ја сам цело време био ловљен с намером да будем ликвидиран. Морам да кажем да се овде ради о животу или смрти. Ако господин Холбрук и сада жели моју смрт и жали што нема смртне казне, ја се питам да ли је његова рука толико дуга да ме овде стигне." Нерегуларности око хапшења у Београду Караџић је тврдио и да је нелегално ухапшен у Београду: "Морам да кажем да сам у Београду нерегуларно ухапшен. Три дана сам, отет од стране цивила чији идентитет нисам знао, држан на непознатом месту, нисам имао право на телефонски позив нити чак за СМС поруку пријатељима да ме не траже по болницама и мртвачницама. И након 74 сата предат сам Специјалном суду, након чега је све било регуларно." Пошто је искористио могућност да за месец дана одложи изјашњавање о кривици, ново изјашњавање заказано је за 29. август. Дојче веле, 1.8.2008.

Џевад Сабљаковић

Iskra 1. septembar 2008.


ХАПШЕЊЕ КАРАЏИЋА - ЛОША ВЕСТ Хапшење Радована Караџића је вишеструко лоша вест за Србију. О томе, чини се, нема смисла говорити јер ономе ко то данас не види у Србији не вреде ни најјачи аргументи, а онима којима је то јасно нема потребе "обнављати градиво". Проблематично је то што су медији унисоно и координисано кренули да обрађују јавно мњење с намером да нам објасне како је црно заправо бело. Ово је прва медијска акција нове владе која је у пуном светлу показала апсолутну хегемонију демо- крата у медијима, као и то да је "политички корек- тно" тријумфовало у тој мери да ниједна медијска птичица није могла да пролети кроз строго кон- тролисани етар. Милошевићева медијска машине- рија је била смешна у односу на ову демонстрацију пропагандне монолитности и синхронизације, иако коалициони партнери у влади могу једни од других доста да науче по овом питању. Стиче се утисак да овог пута нису хтели да допусте ни "вентил", или пак "симулацију дијалога" када је реч о користи- или-штети од овог хапшења. Судећи по медијима, Србија се радовала хапшењу Радована, а сви они који на то негодују проглашени су за "ултранационалисте", те се у изразито негативном контексту извештавало о протестним скуповима. Није ни чудно што они који на улици изражавају неслагање са оваквим чином имају негативан однос не само према неким медији- ма, већ према медијима и новинарима уопште. Не оправдавајући нападе на новинаре, морају се и они упитати због чега њихова појава међу онима који протестују изазива одијум. Било је упадљиво како су овај прљави посао "испирања српских мозгова" политичари пре- пустили медијима и медијским посленицима. Били смо засути гомилом непотребних, али спинованих информација, боље рећи дезинформација о приват- ном животу "Др Дабића" да би се Радован Караџић у очима јавности приказао као неморалан и неозбиљан човек ("вара жену", "хохштаплер", "гуру" и сл.), дакле, као онај кога није штета пре- дати Хагу. Са друге стране, неки таблоиди пред- вођени Блицом су поред личних дисквалификација и инсинуација већ пресудили Караџићу. Неки су га отворено називали "злочинцем", или пак кроз син- тагму "гуру злочинац" спојили обе медијске страте- гије. Медији су се показали као веома сервилни новој влади, пре свега демократама. Као најинтензивнији део "психолошке операције" спада извештавање Б92 о Радовану Караџићу, али и о протестима као о нечему најнегативнијем, чему се мора стати на пут. Да ли је ово само део стратегије "демонизације опозиције", или пак озбиљнији позив на гушење права на изражавање другачијег става и права на протест? Медији се додатно дисциплинују, опозиција при- тиска и дисквалификује, протести се гуше полициј- ском акцијом, а критичари режима денунцирају готово као криминалци (пример је текст уредника Времена Жарковића "Мере безбедности...") - добро дошли у деведесете. Уосталом, СПС је поново у

Iskra 1. septembar 2008.

влади. Да се вратимо на медијско праћење Караџићевог хапшења. Само медији који су потпуно под контролом оних који нас настоје милом или силом "интегрисати у свет" могу да папагајски по- нављају за Соланом да је то хапшење "добра вест". Добра вест можда, али не за Србију и још мање за Републику Српску, добра вест за све оне који Србима не желе добро и који желе да осуде цео један народ на монтираном суђењу века, на коме Караџић (кад то већ није успело са Милошевићем) треба да одигра улогу "крунског сведока". Ово је добра вест за оне људе у западној политици и медијима који су предводили агресију на Србе и Србију, као и за Хрвате и муслимане "у региону" јер ће још једном потврдити своју исправност и невиност, а српску кривицу за "дешавања из деведесетих". То је добра вест за све оне који су били укључени у антисрпску хистерију током деведесетих и на њој правили послове, ка- ријере и промоције. Ово је прилика да се још једном покрене медијска машинерија и да се по ко зна који пут медијски пресуди Србима за ратове, злочине и геноциде. Ово је добра вест за оне који ће при томе остварити неки материјални или политички профит, добити неки поен у јавности или једноставно под- сетити медије на своје постојање учешћем у новој харанги на Србију. Сви они који размишљају о имиџу Србије треба да мисле о томе да ће нам та поновна медиј- ска сатанизација уништити и оно мало позитивног у слици коју шаљемо у свет. Они који највише говоре о имиџу Србије овим потезом потпуно су га унаказили јер ће обновити најгоре негативне стереотипе о Србији и Србима у глобалним медији- ма. Смешно је како се неки напињу да попут Јакше Шћекића докажу како је све ово добро за имиџ Србије, како сада са баластом још једне могуће осуде можемо кренути у срећну евробудућност, када је свима јасно да је "истина негде другде". Када се код нас не може чути разборита расправа на тему колико је ово хапшење штетно по нацио- нални интерес - а сигурно да јесте - морамо се ба- вити негативним утицајем свега овога на слику Србије у свету. Да се сачекало одређено време, Хашки трибунал би завршио са радом, па не би било простора за медијско-судску пресуду на глобалном плану иако би наша земља имала обавезу да тим људима суди овде. Ово је лоша вест јер нам заправо нису ни тражили Караџића, већ Младића, па - како рече Слободан Антонић - ухапсивши овога који је важни- ји, ми нисмо ништа добили, већ нам одмах траже и "онога". При томе смо, да не би било неких недоумица, одмах обавештени од "комесара" Европе да тиме Србија ништа неће добити, чак ни неке паре. Осим што ће неко можда добити оних "цинкарошких" пет милиона долара. Чак се није ни трговало како је то некада предлагао "тржишно оријентисани" Ст. Протић на седницама ДОСа поводом расправе о испоручивању Милошевића

17


Хапшење Караџића... Западу. Дакле, дали смо онога којег нам нису тржили, а чије суђење и готово сигурна пресуда у Хагу могу да Републику Српску доведу до руба нес- тајања, а Србију у изузетно тежак положај. Чак и умерени Обрад Кесић истиче да ће након хапшења Караџића Србији следити вероватно само нови при- тисци, те да ће се негде морати рећи "не". Једино што ће Србија од овога добити су нови захтеви и уцене. Као шлаг на медијској торти је изјава Свилановића који ово штетно и кукавичко хапшење представља као ко зна какву храброст и као показатељ лидерске снаге нашег председника. Шта рећи на све то - осим да је реч медијско спиновање добила ново значење, једну сасвим виртуелну димензију. Хапшење је лоша вест јер се овим наставља понижавање Србије, што опет јача унутрашње поделе. После "Харадинаја" и "Насера" хашки лоби не може у своје приче о објективности "трибунала" да убеди ни упосленике у НВО сектору. Зато ово хапшење на моралном плану изазива осуду, на емо- тивном огорчење, а на рационалном свест о штети по национални интерес. Све ово слаби поверење грађана не само у ову владу већ уопште у државу, која се показује као вазална јер испуњава и оно што се од нас ни не тражи (барем не сада). Таквим политичким путем је кренуо и Зоран Ђинђић, па је схватио да се на тај начин Запад само навикава на сервилну послушност, те је покушао да направи заокрет од такве губитничке политике. Очигледно да се Тадић није учио на грешкама свог претходни- ка и да не следи његову "косовску фазу". Овакав "старт" нове владе, по чему ће вероватно бити и запамћена, зацементираће унутрашње политичке поделе на "две Србије" и поред медијских декла- рација о националном помирењу. А подељено и фрустрирано друштво не може да се сабере и крене напред у правцу развоја и стабилности. Американци су били свесни свих ових чињеница када је после грађанског рата победнич- ки Северњаци требало да суде њиховом "Радовану" - јужњачком председнику Џеферсону Дејвису (конфедерални председник 1861-1865) за "издају". Био је у бекству као и Караџић, међутим, ту се сва сличност са Србијом данас завршава. Јавност југа је отворено подржавала "свог председника", а многи адвокати су се јавили добровољно да га бране. Победници са севера су били мудри, па нису судили председнику "одметнутог југа" да не би додатно повредили осећања оних који су били поражени. А прослављеном генералу Лију, "јужњачком Мла- дићу", нису ни намеравали да суде, већ је остарио и умро поштован од "обе Америке". Северњаци су то урадили јер су настојали да се америчко друштво интегрише и да што пре заборави на ране минулог рата. Исто тако, нису желели ни да приуште европ- ским државама шансу да се наслађују унутараме- ричким сукобима. Због те мудрости (неко ће рећи политичког прагматизма) Америка је постала то што је постала, а због недостатка исте Србија тавори у бесконачности унутрашњих трвења. НСПМ, 2.8.2008. Copyright NSPM

18

Бранко Радун <nspm.org.yu>

РУСИЈУ КРИТИКУЈУ они КОЈИ СУ УБИЈАЛИ СРБЕ 1999. Александар Алексејев из руског МИП-а рекао је Танјугу да је између Јужне Осетије и Космета има много паралела, да "стандарди не постоје, већ само циљеви и средства за њихово достизање". - Русију критикују данас они који су убијали Србе 1999. - рекао је Алексејев, који је као "цинизам и безобразлук" окарактерисао реаговања неких земаља да је Русија употребила "непропорционалну силу". - Као и у случају са Косовом, догађаје у Јужној Осетији прати моћна пропагандна машина и да многи медији на Западу не осветљавају конфликт, већ су практично део, инструмент психолошког рата. У прво време, после напада мало је ко извештавао о томе, а чим је напад пропао - што је било јасно после 24 сата - почиње хистерија у штампи - истакао је Алексејев. И у случају Косова и у случају Јужне Осетије била је офанзива, у првом случају ОВК, а у другом грузијске армије, "усмерена умногоме против цивилног становништва". - По ономе што се види, Грузијци су усредсредили своје напоре на то да остваре етничку чистку у Јужној Осетији - рекао је Алексејев и додао да они који се имало разумеју у све знају шта је коришћење система за плотунску паљбу "град" по насељима и по Чинвалију. - Често користимо термин двоструки стандарди, али овде се не може говорити уопште ни о каквим стандардима - постоје циљеви и средства за њихово достизање, и ако су у односу на Косово циљеви једни, разрађују се једна средства за њихово остварење, ако су у односу на Грузију циљеви супротни, израђују се друга средства - истакао је он. (Танјуг, 10.8.2008.)

ЧУРКИН: САД ПОМАЖУ ГРУЗИЈИ "Шта су очекивали? Да ће се наши миров- њаци разбежати као својевремено што су се неки мировњаци разбежали у Сребреници?", упитао је Чуркин и додао: "Ми то нисмо могли допустити и оставити у невољи ни становништво ни мировњаке". Шеф руске мисије при УН је истакао да је Грузија "светски рекордер по повећању војног буџета, који је последњих година порастао 30 пута", пренели су руски медији. “Сада схватамо зашто се то радило", рекао је он и додао да све што се дешава "није случајно и неочекивано". Чуркин је рекао да не чуди што се данашња седница Савета безбедности УН одржава на инциијативу Грузије и САД, јер се зна "колико су постале блиске везе међу руководством те две земље". Према његовим речима, сада у Грузији ради 127 америчких војних саветника из Пентагона, а "да се не говори о осталима". Руски дипломата је указао да су се 7. августа, управо на дан када су покренута војна дејства Грузије против Јужне Осетије, завршиле велике америчкогрузијске војне вежбе, у којима је учествовало око 1.000 америчких војника. "Обучени и наоружани у знатној мери од америчких колега, њихове грузијске колеге су хитно искористиле припрему коју су добили", рекао је Чуркин, додајући да "не жели да мисли" да су САД дале "зелено светло" тим "авантуристичким акцијама гру- зијског руководства". (Блиц, 10.8.2008)

Iskra 1. septembar 2008.


Да ли he се америчко-европска „политика условљавања” наставити и ако се у Хагу нађе Ратко Младић?

НОВИ ХЛАДНИ РАТ ПРЕКО ЛЕЂА СРБА Радован Караџић није још ни испоручен Хагу, а из Европске уније брзопотезно су стигла подсећања на преостале обавезе Србије према том суду. Европски комесар за проширење Оли Рен, у разговору са министром спољних послова Вуком Јеремићем, није пропустио да примети да „европска политика условљавања функционише”. Бернар Кушнер, министар спољних послова Француске, која председава ЕУ, био је још конкретнији: „Питате ме како ће реаговати ЕУ? Рећи ће: Добро, Караџић је ухапшен, али Ратко Младић није”. Роберт Декер, портпарол МИП Холандије, земље која умногоме кочи српски пут придружи- вања ЕУ, рекао је да је хапшење Караџића важан корак, да је Холандија тиме веома задовољна и да српским властима одаје признање, али... Правдање за невиност И књижевник Данко Поповић сматра да ће међународна заједница наставити с притисцима на нашу земљу и ко зна „још колико ће Србија морати да се оправдава и за оно зашта није крива”. - Зашто нас толико притискају одговоре ће дати историја и наука - поручује Поповић.

ИНТЕРЕСИ НОВЕ ИМПЕРИЈЕ Обрад Кесић, политички аналитичар - Улази се у једну врсту хладног рата између Русије и Запада, јер све више се из Вашингтона и Брисела чују исте изјаве које су се чуле и за време хладног рата - да Русија прети стабилности Европе. Сада не у војном већ у економском и енергетском смислу. Нажалост, то се све ломи преко леђа Срба и осталих људи који живе на овим просторима - каже Кесић (Кесић је Американац српског порекла - Искра). Тврди да нису само Срби изложени притисцима, већ се то десило и Румунима и Бугарима, „а то и јесте циљ, да чланови који улазе са ових простора у ЕУ и НАТО улазе у идеологију”. - То нема везе са демократским принципи- ма, већ са оправдањем антидемократске идеологи- је, која каже да сви морају да имају једну политику, да служе интересу нове империје која се служи демократском реториком - наводи Кесић. Још од Милошевићевог доба негује се идеја да се са Србијом може сарађивати само путем условљавања и да Срби разумеју само притиске и услове које морају да испуне, а да је све што се урадило дошло захваљујући политици ЕУ и САД.

Iskra 1. septembar 2008.

Горан Свилановић, бивши министар спољних послова Чекају 13 година да ухапсимо хашке бегунце, шта још треба да чекају? Не мислим да нас при- тискају, нити уцењују, напротив. Европа је према нама отворенија него икада. (Свилановић је сада високи чимбеник ЕУ за Европски југо-исток. - Искра) Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова и амбасадор у УН Листа услова неће бити закључена ни изручењем Младића и Хаџића, ни евентуалним признањем Косова, већ ће се проширити на одустајање од захтева за мишљењем Међународног суда о самопроглашењу независности Космета, на давање сепаратног права Војводини, а можда ће ићи и на смањење економских односа с Русијом, при чему не искључујем да и гасовод може бити постављен као услов Чедомир Попов, историчар Данас је свет, бар европски, толико моноли- тан и са толиком надмоћношћу једне групације земаља да ми немамо прави ослонац и заштиту. - Још немамо пуну сарадњу Србије, Караџић још није пребачен у Хаг, Младић и Хаџић су на слободи. Неки демократски српски званичници љутнули су се на такву „незахвалност” међународ- не заједнице, јер су најмање очекивали да буде ухапшен Радован Караџић, а ето и 24 часа није прошло од његовог хапшења, а већ се тражи још. Обичан свет, који широм отворених очију прати шта се дешава, поготово они који очекују скори улазак у Европску унију, питају се зашто нас толико притискају и - докле ће? А и њих и све остале „жуља” неће ли се европска „политика условљавања” нас- тавити и ако се у Хагу нађу Ратко Младић и Горан Хаџић? Обрад Кесић, политички аналитичар и добар познавалац међународних односа, подсећа на изјаву Данијела Фрида, који је сутрадан по хапшењу Радована Караџића предложио да међународна заједница уђе на север Косова и у Косовској Митровици успостави све институције нових косовских власти и по цену изазивања суко- ба у јужној покрајини. Он тврди да ЕУ и САД желе да успех у хапшењу Радована Караџића припишу себи. - Ако желимо да укратко опишемо односе између Србије и Америке или Србије и ЕУ, онда можемо слободно да кажемо да се још од Милошевићевог доба до данас негује идеја да се са Србијом може сарађивати само путем условљавања и да Срби разумеју само притиске и условљавања, које морају да испуне, а да је све што се урадило

19


Нови хладни... дошло захваљујући политици тих сила - каже Кесић. Постоји бојазан да се с притисцима и уцена- ма неће стати и да ћемо се ускоро у то уверити. - Иронија је да када би Србија ухапсила и изручила и преостале хашке бегунце, када би директно или индиректно признала независност Косова, то би само отворило ново очекивање и САД и Европе за нове уступке Србије. Ми ћемо то виде- ти врло брзо, када дођу на ред преговори у БиХ. Нова Влада Србије с првим потезима потпуно је затворила простор за другачије односе са ЕУ и САД - закључује Обрад Кесић. Горан Свилановић, бивши министар спољ- них послова СРЈ, сматра да Србија није изложена непрестаним притисцима и условљавањима. - Чекају 13 година да ухапсимо хашке бегунце, шта још треба да чекају. Не мислим да нас притискају, нити уцењују, напротив. Европа је према нама отворенија него икада. Она има огромне попусте према нашој земљи, прелази преко принци- па из Копенхагена и покушава да помогне не би ли се средили услови у нашој земљи. То што смо ми још у деведесетим, то је нешто друго. Прешли су преко свих својих принципа, што потврђују и потписани Трговински и Споразум о стабилизацији и придруживању. Разне захтеве, које ми називамо притисцима и уценама, ЕУ је испостављала и Бугарима и Румунима, нисмо ми нека специфичност - сматра Свилановић. Потпуно супротног мишљења је његов коле- га Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова. Јовановић тврди да су условљавања ЕУ и САД усмерена само према нашој земљи, а разлоге за то види у њеној историјској улози. Каже да се она једина супротстављала владавини новог светског поретка, да као оснивач и председавајући Покрета несврстаних није одговарала моћним силама „па су одлучили да је распарчају”. - Прво је то учинила европска дванаесто- рица у оквиру Европске заједнице на инсистирање САД. Пред крај Милошевићеве владавине тражили су признање бивших југословенских република, затим кроз проблем Косова, људских права... После тога листа захтева постала је бесконачна, па се број услова учетворостручио са доласком нове власти. И сада се листа захтева не закључује, већ са испуњењем једног одмах појављују нови. Та листа неће бити закључена ни изручењем Младића и Хаџића, ни евентуалним признањем Косова, већ ће се проширити на одустајање од захтева за мишљењем Међународног суда о самопроглашењу независности Космета, на давање сепаратног права Војводини, а можда ће ићи и на смањење економ- ских односа с Русијом, при чему не искључујем да и гасовод може бити постављен као услов, све дотле док Балкан не буде стављен под њихову контролу - тврди Јовановић и напомиње да без обзира на то која власт била у Србији, биће објекат условљавања све дотле док ЕУ и САД не испуне своје циљеве, а

20

они су потпуно потчињавање „банана република”, насталих из некадашње Југославије и њихова зависност од Запада. На примедбу да често правимо теорије завере и када их можда нема, Јовановић каже да се „не ради о теорији завере јер је пракса превазишла теорију”. - Од кризе деведесетих третирају нас као објекат, а не међународни субјект. Како другачије протумачити чињеницу да су нам узели Косово, а сад нас терају да га признамо као независну државу - каже он, додајући како сматра да нема места поређењу третмана нас и наших комшија Румуна и Бугара јер те земље нису биле чланице Покрета несврстаних, немају традицију борбе за независ- ност, „јер су их други ослобађали од окупатора, а при том су годинама биле руски сателити и једва чекали да промене господара”. Историчар Чедомир Попов на сва условљавања гледа као на део наше историјске судбине, старе хиљаду и по година, а она је таква захваљујући нашој геополитичкој позицији. То је било одлучујуће и кроз целокупну историју били смо изложени притисцима и са југа и севера, са истока и запада. То, по њему, није новина. - Новина је што се то сада ради врло софистицираним средствима и синхронизованим потезима. Свет је увек био подељен и имао различите центре моћи, па су притисци, бар повре- мено, могли бити амортизовани, тражењем ослонца или подршке на неким другим странама. Данас је свет, бар европски, толико монолитан и са толиком надмоћношћу једне групације земаља да ми немамо прави ослонац и заштиту. Можда ће се она појавити једног дана када се свет поново поларизује и у њему створи нека врста равнотеже, јер само равнотежа снага је оно што је спасавало свет, без обзира на све ратове које је наш континент проживео - каже Попов. Сматра да разлоге притисака треба тражи- ти и у нашим традиционалним везама с Русијом, па би и на тај начин требало неутралисати могуће руско упориште на Балкану. - Бугари никада нису били поуздан ослонац Русији на Балкану, Румуни такође, јер нису словен- ски народ, Грчка је далеко и није поуздано место на које би Русија могла да рачуна, а ми јесмо и тај при- тисак јесте покушај да се за дужи период онемогући враћање Русије на Балкан. Присуство на Балкану је један од важних услова надмоћног положаја у Европи - каже Чедомир Попов. И он је заговорник тезе да велике државе не трпе оне који пружају отпор, па тај отпор ломе најразличитијим средствима, од политичких до економских. - Кад се томе додају и медији који обликују јавно мњење, онда се ствара слика о српском на- роду као реметилачком фактору, који стално неко- га угрожава - закључује Попов 27.7.2008.

Г лас јавности

Iskra 1. septembar 2008.


Emil Vlajki

Rekvijem za Srbiju „Kada mali broj stručnjaka ukaže na neku bolest, onda je ona izleciva. Kada svi za nju znaju, onda se ona vrlo teško da izlečiti“ (Suzan Sontag) Smrt Srbije je na pomolu. Sadašnja ekipa na vlasti je grobar ove zemlje. Ali, to je i priro- dan zavrsetak agonije koja traje od „okto- barske revolucije“ (Koštunica), odnosno od državnog udara izvedenog 2000. godine Leta gospodnjeg 2002. godine, negde u julu, autor ovih redaka je dao intervju Frankfurtskim vesti- ma, čiji je naslov bio „Kalvarija Srba još nije počela“. U intervjuu, koji se može naći na Internetu, moja je malenkost iznela sledeće teze koje su bile već prisutne u mojoj knjizi „Demonization of Serbs“ (Ottawa, 2001, kod nas dva prevoda): - Državnim udarom u oktobru 2000. godine, na vlast je, najvećim delom došla politička ekipa koja je na platnom spisku Zapada, prvenstveno Sjedinjenih Država; - Po logici stvari, ova će marionetska vlast, po želji svojih naredbodavaca, ekonomski upropastiti Srbiju. Sve što je vredno rasprodaće u bescenje strancima, a zemljom će harati ucena „međunarodne zajednice" te nezaposlenost i siromaštvo; - Ova će nepatriotska ekipa dozvoliti raspad Jugoslavije/Srbije. Najpre će otići Crna Gora, zatim Kosmet, južni deo uže Srbije parlamentarno će pot- pasti pod vlast Albanaca, muslimani će dominirati Raškom, Vojvodina će dobiti visok stepen autonomije, a unutar nje će vojvođanski Mađari početi praviti prob- leme. U stvari, već ih prave pošto su se žalili Međunar- odnom sudu u Strazburu da ih Srbi progone i to mnogo strašnije nego što su to radili sa Albancima! Biće samo pitanje vremena kada će spomenuta trusna područja, na mig „Velikog brata“ (SAD) tražiti otcepljenje na osnovu Povelje UN o „pravu naroda na samooprede- ljenje“. Pri tom sam cinično dodao da, pošto u samom Beogradu ima oko 100.000 Albanaca, možda će i oni jednoga dana tražiti autonomiju, odnosno samostal- nost. Šest godina posle mog intervjua, istorija mi počinje davati za pravo. Svi znaju kolike sam napore, na spisateljskom planu, preduzimao da do ovog sce- narija ne dođe o čemu svedoči nekoliko knjiga i oko dve stotine mojih članaka objavljenih u inostranstvu i na jugo-prostorima. Đinđić nezgodan svedok Ipak, pojedinci nove političke ekipe su bili istinske patriote. U prvom redu, radi se o Đinđiću koji je

Iskra 1. septembar 2008.

zasigurno bio najtalentovaniji srpski političar. Učinio je u početku dosta nečasnih stvari, ali kada je konačno „progledao" i počeo insistirati na tome da se pitanje Kosmeta mora rešavati u Beogradu, a ne u Vašing- tonu, i ubijen je; uzgred rečeno, pošto je bio vođa puča 2000. godine, smatran je krajnje nezgodnim sve- dokom. Drugi patriota je Koštunica. Ali on nikada nije bio čovek od akcije, što bi se u Splitu reklo, bio je „mrtvo puhalo". U više navrata je propustio da deluje energično, pa je, konačno, izgubio najveći deo svog ugleda. Primera radi, Koštunica je ove godine, umesto da raspusti Skupštinu, mogao formirati vladu s radikali- ma, za što je imao parlamentarnu većinu! Ili, kao predsednik vlade, raspolagao je dovoljnim policijskim snagama da, uz logističku i vojnu (u oružju) pomoć Rusije, zaposedne severni deo Kosmeta, kada je već bio toliko uporan u tvrdnji da je Kosmet sastavni deo Srbije; niko ne bi započeo treći svetski rat radi toga, a on bi ispao heroj. Po ko zna koji put nije se usudio da bude energičan. Prevario se i u proceni poslednjih izb- ora koje je izgubio i tako je, još jednom, doprineo srozavanju Srbije. ,,Psi-ratnici“ (službe za psihološko ratovanje) „novih gospodara sveta“ su Koštuničine nedostatke shvatili, videli su da on ne predstavlja nikakvu opasnost, pa se verovatno, iz tih razloga, njemu nije ništa desilo. Toliko o istinskim patriotama „nove oktobarske revolucije". Drugih nema. Pa iako su oni (samo) eliminisani, „međunarodna zajednica" nema poverenja u svoje marionete koje su na vlasti u Srbiji. Proamerička parlamentarna većina koja se u ovom času stvorila, krhka je i ne uliva poverenje. Baza je Tadićev DS + G17 + Jovanović Čeda, a uz pomoć srpskih, antipatri- otskih „nevladinih organizacija" i većinskih poltronskih srpskih medija. Na to se nadovezuju Palma, bivši arkanovac i „socijalista" Dačić koji ima oraha u džepu sa aferom ,,kofer“. Ali i bez te realne labilnosti, Amerikanci, koji su poveli novi hladni rat protiv Putinove Rusije, ne veruju Srbima za koje smatraju da su prirodni saveznici Rusa. Misle da se kad-tad njihova kvislinška većina (ili barem njen deo) može okrenuti Rusiji formirajući s radikalima (koji, ideološki, predstavljaju barem 40 odsto srpskog naroda) parlamentarnu većinu. I najverovatnije se u tome ne varaju. Zato je namera „medunarodne zajed- nice“ predvođene SAD da Srbiju razbiju u paramparčad. Naravno, Amerikanci nisu glupi. lako je ono što rade providno, to ima određene efekte. Njihova („luka- va“) igra je jednostavna. Oni nude „ulazak u Evropu" u zamenu za Kosovo. Drugim rečima, oni kažu: „Tadićeva koalicija na vlasti će, zaobilazno, defakto, prećutno priznati novonastalu ,,državu“ Kosovo, ali će

21


Čedomir Antić, istoričar: Politika uslovljavanja

Država nespremna za diplomatski sukob Uticaj SAD i EU ne bio tako veliki da postoji nacionalni konsenzus, makar oko osnovnih državnih pitanja Istoričar Čedomir Antić, koji će uskoro braniti doktorsku tezu na temu britansko-srpskih odnosa kroz istoriju, na pitanje da li poslednju izjavu britan- skog ambasadora Stivena Vordsvorta treba shvatiti kao preporuku ili pritisak odgovara: ,,Da imamo ozbiljnu i promišljenu dugoročnu politiku prema Kosovu i Metohiji rekao bih da je reč o pritisku. Pošto to nije slučaj, smatram da je reč o nedovoljno odme- renoj preporuci”.

Nažalost, mislim da su uobičajeni. Status međunarodne nezavisnosti neke države može se porediti sa demokratskim pravima svakog građanina. U teoriji svima su prava ista, u praksi bogati i moćni vode glavnu reč, koja je često presudna, a ponekad i jedina.

Da li su u diplomatskoj praksi uobičajeni ovakvi pritisci i mešanja ambasadora?

Po pravilu prema slabim i ekonomski ili poli- tički zavisnim, Uticaj ambasadora SAD i država EU u Srbiji imao je različit značaj tokom proteklih osam godina, svakako nikada nije bio toliko veliki kao što je recimo bio uticaj prvog ambasadora SAD u Kabulu posle 2001. godine. Ipak, uticaj na Srbiju ne bio tako veliki da postoji nacionalni konsenzus makar oko osnovnih nacionalnih i državnih pitanja.

Rekvijem za... zato, ta ista ekipa, za kompenzaciju, uvesti Srbiju u Evropu". Politika novih ultimatuma Mora se priznati da je polovina Srba koji žive u severnom delu zemlje i koji se smatraju (slično kao u Italiji) ekonomski naprednijima, a kojima do Kosova uopšte nije stalo, tu ponudu krajnje ozbiljno shvatila dajući poverenje ,,žutima“ (,,tadićevcima“). Ali Srbija, pa i ona bez Kosova, u Evropu neće uči. Kada implicitno bude priznala novostvorenu ,,državu“ Kosovo, počeće ucene. Prvo će na redu doći večita priča o Karadžiću i Mladiću. Pa ako se, nakon nekoliko godina to i završi, insistiraće se na ulasku u NATO, pa na različitim fazama eksplicitnog, pravnog, priznavanja Kosova. Istovremeno, manjine u Srbiji koje su zdušno (bile) uz Tadića koji radi sve što mu Amerikanci kažu, počeće sa svojim zahtevima sve višeg stepena autonomije. Zapad će ih podržavati ,,u ime demokratije“ i tako nastaviti sa ucenama. Eto, što je budućnost Srbije: da se pod „humanitarnim pritiscima" demokratske „međunaro- dne zajednice" rasparčava i da neki njeni parčići uđu u Evropu. Prava kalvarija srpskog naroda je na svom početku i zasada joj se ne vidi kraj. Ovoj zemlji je očito potrebna nova „oktobarska revolucija". Međutim, Lenjin je jednom rekao da su za revoluciju potrebni revolu- cionarni vođa, revolucionarna partija i revolucionarni program, a Srbija, u ovom času, nema ništa od toga. Ali, kako pravo uništenje Srbije bude uzimalo sve više maha i kako patnja srpskog naroda bude prešla svaki prag tolerancije, svi neophodni uslovi za novu, demokratsku i jedinstvenu Srbiju će se zasigurno rodi- ti iz ove kaljuge dominirane sadašnjom političkom, intelektualnom i medijskom prostitucijom i izdajom vlastitog naroda i zemlje. 16.7.2008.

22

Glas

Prema kojim državama se primenjuju takve metode i da li one uvek daju rezultat?

Istorija britansko-srpskih odnosa je bogata, kako biste ocenili sadašnji nivo diplomatske bilate- ralne komunikacije? Istorija srpsko-britanskih odnosa je pre svega izuzetno burna. Uprkos rasprostranjenom uverenju o nenaklonosti Velike Britanije prema Srbiji tokom pro- tekle dve decenije, rekao bih da i pored nekadašnjeg savezništva, pragmatičan i negativan stav Londona prema Srbiji predstavlja konstantu koja nije motivi- sana ideologijom, kulturnim razlikama ili nerazumeva- njem (kao što je to slučaj sa pojedinim političarima i vladama drugih sila). Naši odnosi su danas svakako bolji nego što je to bio slučaj u bilo kom trenutku tokom protekle dve decenije, što pokazuje koliko naša država suštinski nije bila spremna na diplomatski sukob zbog priznanja nezavisnosti KiM. Sličan pritisak smo trpeli kada je traženo da povučemo tužbe protiv zemaqa-članica NATO koje su bombardovale SR Jugoslaviju. Tokom poslednje decenije lista pritisaka na Srbiju je sve duža. Da li je taj metod zaista najdelotvorniji? Očigledno da jeste, inače lista ne bi bila sve duža. Naša najveća slabost je u tome što naše poli- tičke elite, kako devedesetih tako i sada, nisu spremne da prestanu sa podilaženjem velikim očeki- vanjima i oveštalim predrasudama širokih slojeva stanovništva. Državni i nacionalni razlozi, a ne šanse za pobedu na sledećim izborima, treba da budu vodi- Ije naših državnika. Politika, 5.8.2008.

B.

Mitrinović

javnosti

Iskra 1. septembar 2008.


Izvodi iz studije Marka Pivca (5)

UVLAČENJE JUGOSLAVIJE U DRUGI SVETSKI RAT I NJEGOVE POSLEDICE Inžinjer Marko Pivac živi u SAD. Ovu studiju piše na engleskom jeziku. Iskri je ustupio ove izvode, s tim da ih mi prevedemo i objavimo. U prevodu ove duže dokumentovane studije na naš jezik Iskra se suočila sa brojnim stra- nim imenima i izvorima. Da bi vezu između imena i izvora učinili što jasnijom, zadržali smo strana imena u originalu. Gde je bilo nužno stavljanje nekog imena u naš padež, padežni sufiks je odvojen od imena sa (-). Izuzetak je opšte poznato prezime Čerčil. Zbog dužine ove značajne studije, Iskra će njen prevod objaviti u više nastavaka. ••• Novac je dao divnu vrednost!... zeqeni Puč... Eden je bio na Malti 27. marta, kada je na povratku za London obavešten o puču u Beogradu, njegova reak- cija je bila, Veličanstvena vest me je toliko oduševila da sam skoro zagrlio ledi Dobbie! Pokupili smo Dill-a i Šefove oružanih snaga i saglasili se da je najbolje da Sanderland (avionom) napustimo za Atinu iste večeri. (109) Puč - „bogata nagrada” za „pažljiv i strpljiv rad” SOE Ijudi i drugog uključenog britanskog osoblja Elisabeth Barker, raniji član Egzekutive za političko ratovanje (1942-1945), piše 1976. da su oba, Dalton i Eden, urgi- rali beogradski Puč od 27. marta 1941: Postojalo je očigledno lično rivalstvo oko beogradskog martovskog puča 1941: obojica su slali poruke u Beograd urgirajući akciju; Eden tada na Srednjem istoku imao je manje šanse da prisvoji kredit za puč, kada se on dogodio, nego Dalton koji je radio iz Londona. (110) Potom ona nastvalja: Čerčil je naložio (generalu ser Hastings) lsmay-u da piše Dalton-u da 'je pažljiv i strpljiv rad vaših Ijudi, koji je urodio tako bogatom nagradom, bio izvor velikog zadovoljstva' i da on prenese srdačna čestitanja svim učesni- cima u tome. Ipak, kao što jasno pokazuje pismo W. S. Bailey-a iz SOE od 28. marta, prethodno u Beograda, a tada u Istanbulu, SOE treba u najmanju ruku da podeli kredit sa drugima; „Vrlo jako osećam”, pisao je Bailey, „mada je rad koji je neposredno prethodio državnom udaru mogao biti upravljan od drugih, potrebni prelimi- narni uslovi uglavnom su ustanovljeni radom S.0.2 (SOE) osoblja u Beogradu tokom proteklih šest meseci.” (111 ) Stoga, po SOE čoveku koji je znao šta se stvarno zbiva, nije bilo tako jednostavno i jednostrano, kao što je o tome za potomstvo pisao ser Vinston Čerčil u „Velikoj Alijansi” (The Grand Alliance) da je „Plan napravljen i izvršen od jedne tesno povezane grupe srpskih nacionalističkih oficira...” (str. 162). Ostaje da se vidi ko je upravljao radom neposred- no pre puča, i kako je SOE ustanovio potrebne preliminarne uslove u toku šest meseci koji su prethodili puču. *

Upravo pred nemačku okupaciju Jugoslavije u jednom pismu Čerčilu, Dalton piše da od kada je on preuzeo SOE, Britanci su potrošili u Jugoslaviji ne manje od 100,000 funti sterlinga; da je to uglavnom otišlo Srpskoj Zemljoradničkoj Stranci i za razna podmićivanja, uključujućl isplate za neprestane manje sabotaže; da je, pored toga, Britancima uspelo da stvore rezervni fond od 16 miliona dinara za slučaj potrebe, ako dostave iz Londona ne budu moguće. Dalton je mislio da su Britanci napravili dobar posao za taj novac. (112) Posledice puča su poznate, ali neka pitanja njegove pozadine i izvršenja nemaju još potpun odgovor. Među njima je pitanje uloge „finansijske pomoći” „Је li 27 mart 1941 plaćen?” U svetlosti informacija - ma koliko nepotpunih - po pitanju britanske „finansijske pomoći” grupama u Srbiji koje su bile za državni udar, kao što je napred pokazano, ne čudi što je ovo delikatno pitanje diskutovano od samog događaja do danas, naročito od Srba - uključujući onih u egzilu. Jedna takva diskusija, na primer, dogodila se ranih 1950-ih, kada je vrlo malo, ako uopšte, bilo SOE podataka o ovom predmetu dostupnih širokoj javnosti. Diskusija se vodila između profesora Mirka Kosića, člana Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, vice-guvernera Narodne banke u okupiranoj Srbiji i Adama Pribićevića, publiciste. U članku objavljenom u Amerikanskom Srbobranu od 3. aprila 1950, Dr Kosić piše da je citirao reči profesora Robert VVilliam Seton-Watson-a da su Britanci platili ulazak Jugoslavije u rat sa pola miliona funti sterlinga i zato ne duguju ništa Srbima. (113) U jednoj kasnijoj svojoj publikaciji Kosić je napisao da je predočio profesoru Seton-Watson- u kakva mu se izjava pripisuje. (114)

Iskra 1. septembar 2008.

23


U ovoj kasnijoj publikaciji Dr Kosić takođe piše da je neki major Grey tvrdio da je njemu Seton-VVatson porekao da je dao navedenu izjavu o plaćanju, objašnjavajući to: kada je za celu zemlju bilo pitanje da svoje celokupno bogat- stvo baci na vagu rata, suma od pola miliona ne znači ništa ni tamo ni ovamo... Kosić smatra da ovom „objašnjenju” nedostaje bilo kakva objektivna vrednost. (115) U polemici o ovom pitanju - po Kosiću - A. Pribićević u svom članku „Је li 27 mart 1941 plaćen?”, Glas Kanadskih Srba, brojevi od 4, 11. i 18. maja 1950, navodi izjavu generala VVilliam Donovan-a [bivši šef američke Kancelarije za strategijske službe (OSS)] da Srbi ne mogu ništa da potražuju za 27. mart 1941. jer su oni (Saveznic) kupili tu revoluciju. (116) Srbi branioci i počinioci Puča bili su bitno zainteresovani da negativno odgovore na pitanje njegovoga plaćanja. * Novac kao instrument politike Iz informacija napred iznetih sledi da su, pored izvesnih slovenačkih podzemnih organizacija i pojedinaca, Britanci finansirali barem: Srpsku Zemljoradničku Stranku, Samostalnu Demokratsku Stranku, Demokratsku Stranku; Narodnu Odbranu i druga patriotska udruženja; Britanova agenciju vesti, Britannia publikacije, razne listoive, urednike i novinare the Balkan Herald, South Slav Herald, Nova Riječ, Alarm, Slobodni Balkan, Novi red, Pravica i neke stu- dentske i engleske klubove. „Тајпа finansijska pomoć slata je anti-vladinim listovima i političarima.” (117) Upotreba novca za ostvarenje specifičnih britanskih političkih ciljeva bila je razumljiva praksa koja se nije primenjivala samo u Jugoslaviji.^ Druga zemlja, na primer, bila je Španija, „čuvar zapadnog Mediterana”. Na kraju maja 1940, Čerčil je ovlastio kapetana Alan Hillgarth-a da drži Španiju van rata putem podmićivanja i korumpiranja, i zato deponovano na račun Korporacije Švajcarske banke u Njujorku 10 miliona dolara. (118) Već kasnog juna 1940. plan je pokazivao rezultate. Od $ 10 miliona, najmanje $ 2 miliona otišlo je generalu Antonio Aranda Mata-u, komandantu Španskog ratnog koledža za koga se očekivalo da postane glava špan- skih oružanoh snaga, ako bi (general Francisco) Franco bio zbačen. (119) (120)

Plan da se održi pritisak na Franco-a da ostane neutralan, pojačan je dodatnim britanskim sredstvima u 1941. Masterson i njegovi saradnici radili su vrlo tiho među opozicionim političarima; toliko tiho, da je gene- ral Bora Mirković, čovek koji je vodio pobunu, saznao tek kasnije kao izbeglica, da je Britanska tajna služba delila novac sa ciljem podrške nacionalnom ustanku. (121)

Verovatno je bila istina, kao što je izjavio Dr Hoptner, da general Bora Mirković, po svemu glavni izvršilac Puča, nije znao o britanskoj „finansijskoj pomoći” niti je istu primao; to je i sam tvrdio. C. L. Sulzberger opisao je početne kon- takte Britanskog vojnog atašea Charles S. Clarke-a sa jugoslovenskim vojnim činbenicima. „Clarke je počeo svoj zadatak nespretno; pokušao je da podmiti pukovnika Žarka Popovića, jugoslovenskog direktora vojne obaveštajne službe, velikodušnom sumom američkih dolara. Popović je ignorisao ovaj rđav istup gorkom ozbiljnošću i pristao da Clarke-u da imena osovinskih agenata, ako bi on bio spreman da izmenjuju obaveštenja.” (122) Clarke-Popović saradnja je nastavljena do Popovićevog odlaska u Moskvu u avgustu 1940. na dužnost Vojnog atašea. Mirković je tvrdio da je on tada preuzeo ovaj kontakt sa Clarke-om. Nema objavljenih podataka da su Mirkovićevi sa-izvršioci (puča) primili bilo kakvu „materijalnu pomoć”. Ipak, novac je bio upotrebljen - davan i priman - da se ostvari cilj uvlačenja Jugoslavije u rat. To se zvalo „Realna politika”. Čerčil je rekao generalu Harold Alexander-u, 29. jula 1943: „Veliki zgoditci leže na balkanskom pravcu. Mada mi sami ne možemo da ratujemo u jednoj balkan- skoj kampanji, treba da upotrebimo dovoljno sile da stimulišemo druge da to učine.” (Ralph Bennett, važan član Bletchley tima koji je raspolagao 'Ultra' informacijama) (123) Stimulisati druge da se bore za britanske ratne ciljeve. To je ono što je urađeno u Jugoslaviji pre nego je bila uvučena u rat. Copyriqht: Marko Pivac

ona (Kraj)

Izvori: Barker, Elisabeth British РоИсу in South-East Europe in the Second VVorld War, Macmillan, London, Bennett, Ralph Ultra and Mediterranean Strategy, VVilliam Morrovv and Co, New York, 1989 Eden, Anthony (The Earl of Avon) Memoires: The Reckoning, Cassell, London, 1965 Hoptner, J.B. Yugoslavia in Crisis 1934-1941 Columbia University Press, New York and London, 1962 Kosić[50], Mirko "Je li 27 mart 1941 plaćen?" ("Is March the 27th, 1941, Paid-Up?"), 1950

24

1976

Iskra 1. septembar 2008.


Kosić[51], Mirko Grobari Jugoslavije Koje "drsko lagao"? - Oko 27. III. 1941 - (The Gravediggers of Yugoslavia Who "lied impudently'? - About the 27th March 1941 -), 1951 Stafford[C], David Churchill and Secret Service, The Overlook Press, VVoodstock & New York, 1998 Sulzberger, Cyrus Leo A Long Row of Candles, The Macmillan Сотрапу, New York, 1969 Vodušek Starič, Jerca Slovenski špijoni in SOE 1938-1942 (Slovenian Spies and SOE 1938-1942), Ljubljana, 2002

109 Eden, 229. Kurziv dodat. HOBarker, 151 111 Barker, 151 112Vodušek, 12 113 Kosić[50], 7 114 Kosić[51], 8 115 Kosić[51], 7-8n3 116 Kosić[50], 8

117 118 119 120 121 122 123

Stafford[C], 211 Stafford[C], 202 Stafford[C], 203 Stafford[C], 229 Hoptner, 243 Sulzberger, 100 Bennett, 346

Удружење књижевника Србије ОДБОР ЗА ОДБРАНУ СЛОБОДЕ И ПРАВА

СРБОФОБИЈА КАО ПОЛИТИКА САОПШТЕЊЕ Иако је Трибунал у Хагу донео ослобађајуће пресуде Насеру Орићу и Рамушу Харадинају (награђујући их за злочине над Србима), влада у Београду је наставила понижавајућу сарадњу са овим ad hoc америчким судом - и депортовала Радована Караџића у Хаг 30. јула у 3,45 изјутра. Демократски Гестапо је киднаповао Радована Караџића у петак, 18. јула 2008, а службено га предао Савету за националу безбедност Републике Србије 21. јула. Приликом одмазде Караџићу је одузет лаптоп са 50 дискова, са текстовима на којима он темељи своју годинама спреману одбрану. Специјални суд, међутим, није учинио ништа да се Радовану Караџићу врате одузете ствари, односно омогући му испуњење права на одбрану. Против Караџића, првог предстедника Републике Српске (и Ратка Младића, ратног команданта Војске Републике Српске), Трибунал је подигао оптужницу за „почињени геноцид” 25. јула 1995 - откада се крио све до хапшења. До изручења Трибуналу, Караџић је био смештен у притворску јединицу Специјалног суда у Београду, суда који упорно периферизира право на правду српским жртвама. Лишавањем слободе Радована Караџића српска Влада није показала једино безпоговорну и константну кооперативност (у складу са Законом о сарадњи са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и нескладу са свим другим законима) већ и приљежност у остваривању америчких националних интереса изван САД. Наиме, Караџића није само потражи- вао Трибунал већ је, следствено НАТО-пентагонској конквисти, он у одсуству осуђен и у Америци да жртвама рата из БиХ надокнади одштету од 4,5 милијарде долара (?!). То је и разлог више што се поводом хапшења први огласио и некадашњи специјални изасланик председника Америке за Балкан, Ричард Холбрук, поздрављајући успех српске Владе истичући да ће Караџићу најзад бити суђено „у Хагу или Београду, иако би било боље у Хагу”. Бела кућа је саопштила да је Караџићево хапшење „показало приврженост Србије поштовању обећања”, оптужујући бившег председника РС што није спречио на хиљаде силовања муслиманки у присилним смештајима те успостављање концентрационих логора у Босни (??). Колико је ова холивудска оптужница убедљива потврдио је и Алија Изетбеговић у исповедању Бернару Кушнеру, приз-

Iskra 1. septembar 2008.

навши да је прича о логорима представљала маркетингшки трик за придобијаље светске јавности (В. Kouchner: „Les guerriers de la paix”). Несумњиво, америчка националистичка и популистичка политика користи сваку прилику да затамни део своје неславне историје из Другог светског рата. Амерички војници су у Европи, до краја 1945. извршили 17080 силовања, међу којима је најмлађа жртва имала три године (Robert Lilly: “Taken by Force: Rape and American Soldiers in the European Theater of Operations during in the VVorld War II - England, France, Germany 1942-1945”). Искуство, пак, у отварању концентрационих логора Американци су потврдили 1942. када су у њих сместили 120000 својих суграђана јапанског порекла, да би се преживелима Конгрес извинио тек 1988. а председник Буш им отпослао чек на 20000 долара (?!) 1992. године. Очито, само они који болују од политичког дилетантизма и моралне лености могу да испуњавају захтеве америчке - антихуманистичке, расистичке и антихришћанске - политичке администрације. Кривци за програмирано декомпоновање Југославије, „за рат у Босни који је био рат Америке у сваком смислу” (сер Алфред Шерман), за трећи геноцид над Србима у двадесетом веку, за сатанизацију, агресију и бомбардовање Срба забрање- ним уранијумским пројектилима 1995. и 1999, те кривци за рецидивно примењивање Хитлеровог споразума из 1938. како би се Србима ампутирали Косово и Метохија 2008. - САД ни по чему нису задужиле српску Владу да брани америчке национале интересе. Одбор за одбрану слободе и права ће, у име цивилизацијских принципа, наставити са ширењем истине о једином суду у свету против правде, америчком Трибуналу у Хагу као што ће све одлуке произишле из изопачене делатности овог правног монструма (до сада је 45 Срба осуђено на 718 година затвора) уписивати у кривичну одговорност Европске уније и Сједињених Америчких Држава. У Београду, Одбор за одбрану слободе и права 30. јул 2008. председник Предраг Р. Драгић Кијук Београд, Француска 7. Телефон: 011.2626081

25


РОМАНУ „НА ПРЕЛОМУ” САВЕ ЈАНКОВИЋА РАСТЕ ПОПУЛАРНОСТ Када се 1994. године појавио први том романа На прелому Саве Јанковића, није ни Сава знао колико дуг ће роман бити ни како ће бити примљен код читалаца. На крају је наста- ла тетралогија, четири тома узбудљивог садржаја који читаоца држе у напетом ишчеки- вању шта ће бити на следећој страници. Радило се о сну ауторовом да опише и остави потомству историјат, не у буквалном већ у умет- ничком смислу, величанствене борбе Српског добровољачког корпуса против партизана у Другом светском рату. И још више од тога. Роман почиње у првој години рата, у Руми, Савином родном месту, где се развијала и расла импозантна група Белих орлова, след- беника Збора и Димитрија Љотића, и њихове борбе против комуниста још за време пред рат. Савиним бекством у поробљену Србију из такође поробљеног Срема од усташа почиње четворогодишња борба за биолошко очување Србије од њених непријатеља (не само Немаца). Сава описује живо и узбудљиво једну борбу за другом, победе и поразе, и све оно што се оди- гравало тих дана по селима и градовима, по шумама и гудурама наше напаћене Србије. Као резултат, имамо пред собом роман који ће се читати поново и са истом напетошћу. То није све. Поред описа тешке и стално опасне ситуације у Србији у борби за њен спас, Сава описује своје другове омладинце, како у гимназији у Срему тако и у добровољцима у Србији. Незаборавни карактери и нераздвојни другови које је Сава створио у роману остају у памћењу читалаца, како оних који су и сами учествовали заједно са Савом у тим турбулент- ним догађајима већ и код других, од којих поне- ки по први пут читају о тим догађајима, што је понекад било сасвим супротно од онога о чему су учили у школи под комунистичком пропаган- дом. А што је најважније, што су и многи кри- тичари приметили, Сава је описао све те карак- тере и њихове акције са неочекиваном објективношћу. То је допринело пријему романа не само као узбудљивог књижевног дела већ и као искреног примера хришћанског приступа целом том несрећном сукобу, можда највећем по последицама у историји српског народа. Одсуство мржње у том сукобу, како су критичари приметили, даје реалистичкој обради сижеа додатну димензију. Није ни чудо што је роман прихваћен са одобравањем, чак и са одушевљењем како од критичара, а што је важније, тако и од читала- ца. Добија се утисак да је На прелому о Другом

26

светском рату оно што је Српска трилогија Стевана Јаковљевића била о Првом. И као такав ће вероватно и остати. Такође није чудо што је роман прихваћен у Србији од стране омладинаца за које је Савина презентација ратних догађаја била право откровење. Они су ступили у додир са Савом и договорили се да се у Србији сада објави и друго издање, у коме су четири тома штампана у две књиге. Требало је видети тај недавни сусрет у Србији са „стари- ном” Савом, да чују од њега лично како је дошло до писања На прелому и зашто је приказао Други светски рат како је приказао. Код неких од тих омладинаца дошло је до истинског „прелома” у мишљењу о судбини српског народа у том рату. Интересовање их је натерало да почну са објављивањем целокуп- них дела Саве Јанковића, које је у току. Ни то није све. Пуким случајем Сави се обратила једна од читалаца у Америци, порек- лом Рускиња, која се родила и проживела срећну младост у Србији. Испоставило се да је она и сама била чланица Белих орлова у Србији. Понудила је Сави да преведе роман на руски и да организује његово објављивање. Резултат је појава првог тома на руском, док су преводи осталих томови у раду. Десило се и чудо да је роман доспео у руке Александра Солжењицина, нобеловца и једног од водећих писаца светске књижевности. Он се врло по- вољно изразио о роману и препоручио га руским читаоцима. И тако популарност романа На прелому расте из дана у дан. Очекује се да се појави и на другим језицима, сада како је постао доступан у руском издању. Тиме ће борба Збора и добровољаца добити своје заслужено приз- нање, које му многи наши људи нису хтели да признају ни дан-данас. А име Саве Јанковића, као једног од најбољих наших писаца у расејању, ући ће и у историју српске књижевности.

Васа Михаиловић

Друго издање романа На прелому, објављено у два тома у Новом Саду, може се наручити код Саве Јанковића за $ 30 сваки том, поштарина укључена. Такође и роман Вашинг- тон, трећа књига трилогије Расељено лице, може се наручити код писца за $ 27, поштарина укључена. Адреса: Sava Jankovic, 8707 Stockvvell Road, Baltimore, MD 21234, USA.

Iskra 1. septembar 2008.


ДОКУМЕНТИ: Ако коза лаже, рог не лаже (11)

СА КРСТОМ У РУЦИ И ЉУБАЉУ У СРЦУ Недавно је објављена једна дуго очекивана 1 књига, Са крстом у руци и љубављу у срцу , коју су приредили протојереј-ставрофор др Матеја Матејић и Боривоје М. Карапанџић. Поднаслов ове књиге, „О свештеницима и монасима Српске православне цркве који су припадали Љотићевом Збору и Српском добровољачком корпусу”, објашњава укратко о чему је ова књига. Др Ђока Слијепчевић, у својој Историји Српске православне цркве, тврди да је на окупира- ном подручју Србије од комуниста убијено 27 свештеника, активних чланова Југословенског на- родног покрета Збор, док су Немци убили 5 свештеника збораша. У борби против партизана пало је 13 богослова омладинаца Збора Кроз целу ову књигу помињу се уопштено врлине карактера свештених лица која су, на овај или онај начин, страдала од комуниста у њиховој револуцији. Боривоје Карапанџић каже о томе: „Било их је правих, истинских, народних монаха који су били најоданије слуге намученог и ојађеног наро- да свог. И сувише су били скромни да би дозво- љавали да се за живота о њима пише. Скромност - то је врлина тих монаха која их је вечито кроз историју красила. Повученост - још је једна светла особина која није дозвољавала да се похвално о њима говори. Скрушеност и смерност - било је основно начело њиховога живота.”(13) О. Димитрије Најдановић, говорећи о оцу Милану Пашићу, велича допринос свештеника-збораша: „Све је свето и честито било - то је велики и вечни епитаф за све наше прекосовске и покосовске чисте и пречисте жртве. У његовом предсмртноме писму осећамо свуда вејање тога духа. Живот и смрт друга Милана Пашића - један акорд светости и честитости.”(27) Син о. Пашића овако оплакује смрт свог оца у песми: Волео је силно отаџбину своју Борио се за њу, за њу живот даде Хтео је к‘о јунак да умре у боју Ал‘ као мученик те вечери паде. А ђакон Живадин Крупежевић закључује зашто су комунисти убили оца Младена Милошевића, који „је пао као жртва удруженог белосветског олоша. Пао заједно са полетним младићем Бајом Богдановићем... Обојица су две велике драгоцености. Један другом су били одани братском и другарском љубављу. Ради такве љубави и ради истине су заједно и пали. Учитељ и ученик. Светосавски свештеник и светосавски учитељ... О. Младена су разбојници, гори од белих курјака, извели ноћу као јагње за заклање. Убијајући га у својој лудости су пировали. Ти безверници, гори од најдивљијих скотова, благо- времено су сазнали за вредност о. Младена. Сазнали су да је он, по речима јеванђеља, упаљена свећа која на брду стоји и пркоси свима кужним ветровима. Знали су да се од такве свеће као што

Iskra 1. septembar 2008.

беше о. Младен пале остале српске свеће. Знали су да ако угасе тај дивни светилник, ако му тешким оловом угасе овоземаљски живот, многољудна Азања ће остати у мраку. Сковали су зато план да, по сваку цену, угасе светлост, те да сви буду с њима у помрчини.”(31) Прота Марко Павловић спомиње, између осталог, заслуге о Пауна Протића: „Свој углед, знање немачког језика и припадност љотићевском покрету Збор искористио је на најбољи начин, тако што је спасао живот многима који су од окупа- торских власти били угрожени.”(48) Светомир Р. Пауновић говори о свештеном лику свог оца Радислава Пауновића: „Упознајући се са укућанима упознавао се и са њиховим бригама и невољама, сазнавао о радостима и жалостима парохијана. Не само да је на тај начин госпон-попа стекао њихово поверење, него су га гајачки паори заволели. Постао је ‘наш госпон-попа‘, код кога су сами долазили кад им је била потребна нека помоћ или савет. Давао им је стручне правне савете, писао молбе и жалбе властима у њихово име. И, што је важно напоменути данашњим свештеницима: попа Рада литургију, јутарњу и вечерњу, никад није скраћивао.”(66) О. Матејић описује изванредне свештеничке особине оца Радована Миљковића: „Говори нам о милости Божијој коју нам је Бог доделио када нас је отргао са наше родне груде, да у слободном свету у избеглиштву продужимо борбу против безбожника који теже да поробе цео свет. Отац Радован нам је искреном љубављу загревао душе, храбрио нас да не изгубимо веру у своје идеале. Убеђивао нас је у оправданост наше хришћанске борбе. Учио нас је да у првом реду будемо људи, да се клонимо порока и неваљалстава, да у себи носимо и негујемо љубав, правду и веру у Бога, јер само тако доживећемо победу и лепшу будућност. Учио нас је да служимо примером. Снага његових савета лежала је у његовој личности. Он је у свакој неприлици и тешкоћи стајао усправно, није се ни пред ким пови- јао.”(162) О многима од ових свештених лица могло би се доста говорити, али простор нам налаже да се ограничимо на неколико изузетних случајева. Једна од првих жртава комунистичке револуције међу свештеницима био је о. Митрофан Матић, кога су партизани мучки убили августа 1941. као једног од водећих збораша у манастирима у западној Србији. Он се истицао поштењем али и свесрдним служењем Богу и свом народу. „И кудгод је крочио, био је дочекиван са дубоким поштовањем.”(14) Поред тога, о. Матић је био и песник, који је, како каже Карапанџић, „певао највише о Богу, о љубави која не сажиже невиност и чедност, о Родној груди, о Војсци смене, о Новом добу које су сагледале његове духовне очи.”(16) Отац Драгутин Булић је убијен1941. године. О њему Милутин Пропадовић

27


Са крстом у руци... пише: „Цео његов живот, и то нарочито за послед- њих шест година, био је само искрено, верно и предано служење народу и отаџбини. Он је само у том служењу видео вредност и смисао живота. Зато и његов живот постаје само оличење рада, огромног рада. Све своје снаге и сво време своје он је знао употребити само за добро свог народа. Овде није знао за меру, није знао за умор, а ни за одмор, дан и ноћ бдио је над судбином свога родног краја. На какве је он сметње и препреке наилазио то знају само његови најинтимнији другови и сарадници. Претили су му, интригирали, тужили, нападали, клеветали, али он није сустајао. Чудесном снагом све је препреке ломио и ишао је увек свом циљу - добру и спасењу своје земље.”(37) „Све је то боле- ло часног и поштеног Драгутина Булића, али ипак није мрзео непријатеље и противнике своје. Љубављу и добротом одговарао им је на све гнусобе и подлости. Никада није ни помислио да им се свети. Нити се икада светио. Па ни онда када је имао могућности за то. Он се заузимао и за највеће непријатеље, који су му безброј неприлика и злобе наносили. Колико је стотина оних који су га свуда нападали спасао! А зар оно опраштање човеку који је дошао да га убије не представља класични пример људске љубави: Ето ти револвер и уби великог грешника и издајника, говорио је он пру- жајући свој револвер младићу који је дошао у његову канцеларију да га убије. То је јединствен пример људског опраштања.”(39) Случај ђакона Живадина Крупежевића један је од најтрагичнијих по начину како је настрадао због своје вере, припадности Збору и добровољци- ма. Као ђакон служио је у Смедереву. „Хришћан- ско-етичкополитичком покрету Збор је припадао свим срцем и душом. Био је познат по својим ватреним говорима, којима је бодрио народ да се одухови и продуховљен помаже остварење једне боље Србије.”(56) Пред повлачење из Србије ступио је у добровољце. Кад су добровољци на превару Енглеза били предати партизанима после рата у мају 1945. године, међу њима био је и о. Живадин. Њега је страховито тукла једна помахнитала пар- тизанка, кињила га, чупала му браду, али није могла да га натера да се моли њеном богу. Он је све стоички подносио и, пред стрељање, одслужио опело над живима, собом и другима са њим. О оцу Димитрију Најдановићу отац Слободан Живадиновић похвално говори: „Отац Мита је ство- рио данас тако често понављано Светосавље, које је он тумачио као нико ни пре ни после њега. Последњих недеља свога живота објавио је за срп- ски народ изванредну студију Православље и све- тосавље, која ће остати као последња реч оца Мите и још више као његов аманет српском народу да нипошто не одваја ово двоје и да се подједнако држи и Православља и светосавља.”(145) Умро је 1986. у Америци. О. Матејић такође говори о великим способностима о. Најдановића: „Оно што је др Најдановић написао истински је допринос српској култури. Тешко је у нашој философској и богословској књижевности наћи премца Димитрију

28

Најдановићу. Изванредан интелектуалац, таленто- ван писац, одличан познавалац светске и наше књижевности, изазива дубоко поштовање и дивљење сваког онога ко буде имао среће да му нека од књига доспе у руке. Задивљује лепота јези- ка, висина достигнутог естетског нивоа, мисаона дубина, дијапазон тематике... Његово познавање радова античких, ренесансних и њему савремених књижевника је посведочено његовим навођењем цитата из њихових дела на грчком, латинском, немачком и француском језику.”(148) Отац Алекса Тодоровић био је један од најчувенијих српских свештеника у расејању, све до своје смрти у 1990. Како вели Карапанџић, иако су добровољци били расејани широм целог света, отац Алекса је био она духовна спона која је везивала све њих, „уливајући им безмерну веру: да страдању мора једном доћи крај, да зло мора једног дана доживети слом и да ће Бог добро дати нашем на- роду и нашој на крст распетој Отаџбини. Та његова вера била је преношена на све Српске добровољце и они су веровали у Оца Алексу, јер су свим својим бићем осећали да сам Господ Бог говори кроз Оца Алексу, па су се сви трудили да његову реч испуне... Отац Алекса је у својој читуљи, у своме Помјанику, имао имена пет хиљада пет стотина четрдесет осам Српских добровољаца, чија је имена помињао сваког богослужења!... И Отац Алекса их је читао до свога судњега дана! Таквог свештеника ретко ова земља рађа!”(154-155) Митрофан Хиландарац је био такође веома поштован и популаран као монах у Хиландару, у коме се замонашио 1961, где је развио велики духовни, мисионарски и књижевни рад. Са својом сабраћом обновио је духовни и верски живот у Хиландару, посећивао је многа места где живе Срби, и помагао Хиландару да се и економски обнови. Истовремено, слао је помоћ народу у Србији и привукао много више посетилаца Хиландару. Омогућио је о. Матеји Матејиђу да преслика словенске рукописе, повеље и предмете верске уметности. Отац Матеја Матејић је један од малог броја свештеника-збораша још у животу. И он је много допринео Српској православној цркви и свом наро- ду, пре свега својим службовањем у цркви и гаје- њем духовног живота међу нашим народом. Он је подигао два храма, у Мичигану и Охају. За време Другог светског рата у Србији, као млад збораш приступио је добровољцима у борби против кому- ниста, рекавши „Ако ја погинем, само моја мајка биће ојађена, али ако они убију једног Немца, сто српских мајки биће завијене у црно.” О. Матеја је написао велики број књига и чланака, од којих књига Хиландарски рукопис је једна од најбољих књига религиоизне поезије у нашој књижевности. О. Матеја је подигао себи споменик за живота такође и оснивањем центра за проучавање православне баштине (не само српске) на охајском државном универзитету, где многи научници студирају истори- ју и природу православне цркве, нарочито српске. Незаслужену и незахвалну судбину свештениказбораша о. Матејић објашњава: „Одбачени су и облаћени јер су волели свој народ и залагали се за

Iskra 1. septembar 2008.


његове интересе и његов интерес стављали изнад интереса Совјета, Енглеза, Американаца и Француза. Криви су што су, да би спасли педесет или сто Срба подметали своје груди и главу. Они којима су били важнији интереси такозваних савезника - а данашњица нам показује колико су они стварно наши савезници било је важно убити или ранити једног непријатеља, не водећи рачуна каква и колика се цена за то плаћала. Може звучати као парадокс, али стварно је и истинито да су они које називају колаборатерима највише ометали планове непријатеља, чији је циљ био побити што више Срба. А хероји су им ишли на руку да тај свој циљ остваре.”(280) Матејић цитира о. Живадина Крупежевића о онима који не признају заслуге добровољаца: „Доћи ће смена. Она мора доћи. Кад дође, онда ће се ти, можда, незахвални сетити да је требало да буду захвални према младим борцима. Онда ће се сети- ти шта су ти чудни младићи учинили за свој народ и како су и колико себе и своје опасности изложили. Сетиће се њиховог страдања у борби са комунисти- ма. Чудиће се како су могли да остану незахвални према тако великом броју рано прецветалих, најбо- љих српских цветова, најхрабријих младића. Питаће се зашто нису хтели да саосете бол у црно завијене мајке, плачне и неутешне сестре, дубоко ожалош- ћене породице и другарске искрене уздахе за палим друговима.”(61) Да истина о свештеницима- зборашима лагано продире у свест нашег човека види се из једне анегдоте. У једној америчкој паро- хији већало се о довођењу новог пароха који је био припадник Збора. Један од присутних се успроти- вио рекавши да је тај свештеник љотићевац. На то, староседелац је рекао: „Е, ако је он Лотијевац, онда га морамо довести. У свакој парохији у којој служе ти Лотијевци, ничу нове цркве,”(281-282) О. Матеја томе додаје: „Међутим, изградња нових храмова није била једина заслуга свештеника припадника Збора. Живели су и деловали по принципу добар пастир што год каже ином, то сам својим потврђује чином. Истицали су се на пољу верске просвете као предавачи. Истицали су се бројним објављеним чланцима. Неколико њих су објавили и већи број књига. Но, сматрамо, њихова највећа заслуга је у томе што су својим животом и беспрекорном службом Богу и цркви били пример својој пастви, која је у њима видела и поштовала истинске свештенике. Циљ ове књиге није да се свештеници припадници Збора уброје ни у светитеље, ни у преподобне, па ни у мученике, већ само да се о њима зна ко су и какви су стварно били, и да нису били онакви каквим их приказују они који их одбацују и пљују.”(282) Васа Михаиловић

1. Др Матеја Матејић & Боривоје М. Карапанџић, Са крстом у руци и љубављу у срцу (Ваљево: Александар Павловић, 2008), 285 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тек- сту.

Iskra 1. septembar 2008.

t Никола МарковиЋ Наш друг и бивши српски добровољац, Никола Марковић, повређен је 12. маја 2008. од камиона за скупљање ђубрета испред свог стана, лон- донско предграђе Исткот. Пренесен је у болницу са тешком повредом главе и касније пребачен у Маунт Вернон болницу чија је специјалност лечење повреда главе, где је преминуо 9. јула не долазећи свести. Сахрањен је 28. јула. Никола је рођен 23. марта 1924. у селу Завлака код Лознице, западна Србија, где је завршио основну школу. Имао је још два брата и сестру. После је похађао нижу трговачку школу у Кладову на Дунаву. Ту га затиче и немачка окупација априла 1941. Услед активности оружаних партизана у том крају, Немци га хапсе у једној рацији и затварају као таоца у Зајечару. Пошто је ослобођен после месец дана, враћа се у своју родну западну Србију. Фебруара 1943, заједно са својим школским другом из истог села, Пантелијом Кесеровићем, ступа у III добровољачки одред (касније Трећи пук СДК) у Шапцу, у чету поручника Миодрага Најдановића. Учествује у борбама своје чете у Србији, а после повлачења у Словенију, с јесени 1944. бори се и ту. Приликом повлачења добровољаца из Словеније, Никола је имао срећу да не буде са главнином Трећег пука која се, после борби око Љубљане, повукла у Аустрију и одатле заједно са главнином Другог и Четвртог пука, изручени крајем маја 1945. од Енглеза Титовим партизанима и од њих масовно стрељани на стратиштима Кочевја. Никола се са главнином Корпуса повукао у Италију, те заједно са осталим добровољцима прошао кроз војно-избегличке логоре у Палма- нови, Форлију и Еболију. Потом се, са преживелим добровољцима - после закључења мира Савезника са Италијом - априла 1957. понова нашао у жицама Мунстер Лагера у Немачкој, где је на Титово тражење, после последњег енглеског испитивања, добио цивилни статус „расељеног лица” и после 3 месеца смештен у наш избеглички логор Толк у Шлезвиг-Холштајну, одакле је већ децембра 1947. регрутован за рад у Енглеској. У Енглеској једно време ради у пољо- привреди у близини Лондона, а потом се запошљава као помоћно особље при једној универзитетској установи у западном Лондону, где ради све до своје пензије. Покојни Никола био је добар човек и одан друг и пријатељ. Редовно је учествовао на свим нашим славама и другим ширим скуповима, обично доводећи и сам своје госте. Последњих година живео је у дому за старије особе, али се и одатле старао и обилазио пријатеље и другове. На опелу у храму Св. Саве у Лондону, чинодејствовао је протојереј о. Радомир Аћимовић и на крају се опростио од Николе, доброг хришћанина који је помагао своју цркву и народ у Србији. Покојни Никола је сахрањен на гробљу наше цркве у Бруквуду близу Лондона. Над гробом се у име добровољаца од Николе опростила Невена Петровић, прочитваши слово свога супруга Драгомира-„Уче” Петровића, који због болести није мога да присуствује. Нека је слава и хвала - вечан помен у непролазном Царству Христа Спаситеља, нашем добром другу Николи Марковићу!

Искра

29


t ОМИЉКО ПОПАДИЋ Још један национални борац и верник СПЦ прешао је у Царство небеско. 17. јула 2008. године престало је да куца срце Омиљка Попадића. Боловао је доста дуго и смрт се очекивала. Када је дошао тај тренутак, вест о његовој смрти про- ширила се на Америку, Европу и Аустралију. Омиљ Попадић је био редак човек. Рођен је 21. јануара 1921. у Бугојну у Босни у дому оца Богољуба и мајке Олге, учитељице основних школа. Гимназију је завршио у Бања Луци. У то време пред Други свет- ски рат, велики број омладинаца из Бања Луке при- падао је омладини „Белих орлова” ЈНП Збор. И његов млађи брат Ранко и многи омладинци успели су да избегну из усташке државе у којој су одмах после проглашење НДХ почели злочини над срп- ским народом. Са братом Ранком и осталим школским друговима Омиљ је на позив генерала Милана Недића ступио у Српске добровољце. Лета 1942. године Ранко, Омиљ, Милан Билбија и Бора Драгашевић били су у саставу 10. добровољачког одреда који се налазио у Бајиној Башти на Дрини. Улога доброво- љаца је била да омогуће српским избеглицама прелазак преко Дрине у Србију. На хиљаде српских жена и деце спасено је тада акцијом Српских добровољаца. Омиљ је касније прешао у Четврти добровољачки пук и био водник. Када су совјетске трупе ушле у Србију, а из Босне стигле Крајишке бригаде, добровољци су се повукли у Словенију и придружили се четничким јединицама војводе Момчила Ђујића и Добросава Јевђевића. Тада је генерал Миодраг Дамјановић, по наређену генерала Михаиловића, објединио све српске националне снаге, укључујући словеначке и хрватске јединице које су остале верне Краљу и Југославији. Маја месеца 1945. један део добровољачких јединица успео је да заједно са четницима пређе у Италију. Тада су сви чланови Југословенске краљевске војске били разоружани од стране Енглеза и пребачени у логоре. Највећи логор био је у Еболију недалеко од Напуља. Пролећа 1947. све јединице су биле пребачене у Немачку и проглашене „расељеним лицима”. Омиљко са братом и другим добровољцима одлази у Енглеску. Једно време је студирао богословију у Дорчестер колеџу. На крају Омиљко и Ранко решавају да крену у Канаду и све до своје смрти живели су у њој. Године 1959. Омиљко се жени девојком Олгом Милинковић. У браку Бог их је благословио двојицом дивних синова, Миланом и Ђорђем. Када су деца одрасла, завршила универзитете, пронашли су своје животне сапутнице, Ђени и Слађану. Тада су Омиљко и Олга постали поносни деда и бака имајући петоро дивних унучади - Кристину, Аманду, Џеси, Филипа и Анастасију. По доласку у Торонто Омиљко као и брат Ранко постају чланови Црквене општине Св. Сава и то остају све до своје смрти. Омиљ, као и Ранко, били су поносни Српски добро- вољци, остајући до краја живота верни заклетви: „С вером у Бога за Краља и Отаџбину!”

30

Тело покојног Омиљка почивало је у погребном заводу „Херитејџ Фјунерал Хоме”. У не- дељу 20. јула двојица свштеника служили су помен у капели прота Михајло Додер и прота Василије Томић. Ожалошћена породица, кумови, пријатељи, поштоваоци и Српски добровољци присутвовали су помену. Заупокојено опело је служено у понедељак 21. јула у цркви Светог Саве на Ривер улици. Чинодејствовали су проте Додер и Томић и на крају се опростили са покојником пригодним речима. Посебно су истакли Омиљкову верност Право- славној цркви и националној идеји. Сахрањен је на гробљу Јорк у Торонту. Над раком се у име Српских добровољаца опростио дугогодишњи Омиљков пријатељ Бора Драгашевић који је евоцирао успомене из добровољаштва и карактерне особине покојног Омиља. Пријатељство и дугарство које је трајало 66 година и истакао чврсту веру у националну мисију Српских доброво- љаца. Дуги низ година Омиљко је био и претплат- ник Гласа Канадских Срба и редован слушалац Радио Шумадије. Бора се посебно осврнуо на зајед- ничке дане са језера Рајс где су њихова деца постали другови. Поред Омиљковог ковчега био је венац добровољаца, који је у име Добровољачке заједнице у Канади, даровао Мирко Чечавац. Омиљко за собом оставља ожалошћену супругу Олгу, два сина и снаје, пет унучади и другу родбину, поштоваоце и ратне другове. Породици наше дубоко саучешће а ратном другу Омиљку, јунаку и мученику, нека Господ подари место у небеској Србији. Вечан му помен! Д- Б.

Iskra 1. septembar 2008.


Прилози Са молбом Господу за покој душе и уместо цвећа на гроб наше драге Саше Боројевић Нада Бардак А$ 50 Уместо воштанице на гроб наше драге и врло цењене другарице Саше Боројевић - нека јој је слава и хвала на свему што је учинила за нашу заједницу уз усрдне молитве Господу и са искреним саучешћем Бошку у његовом болу Братислав и Марион Стевановић А$ 50 (Горња два прилога су требали да буду објављени у јулском броју Искре. Молимо дародавце да нам опросте овај ненамеран пропуст - Администрација) За успомену и вечно сећање на моју недавно преминулу супругу Косару Тодо- ровић и са молбом Свемогућем Господу да њеној души подаро заслужено место у царству Своме Радосав Тодоровић £ 10 Уместо воштанице на гробове мојих драгих другова Омиљка и Ранка Попадића, са молбом Господу да њихове душе прими у царство Своје Борисав Антуновић £ 20 Са молитвом Свемогућем да подари покој душе Саше Боројевић и прими њену душу у Царство Своје Славиша Бабовић А$ 50

„Искри” Уместо воштанице на гроб друга Омиљка Попадића Милан Билбија Даница Павлица Елвира и Ранко Давидовић Драгољуб Текић Миодраг Бркић Бора Драгашевић Мирко Чечавац Васа Кошевић Миленко Пиперски

К$100 K$ 50 K$ 50 К$ 25 К$ 25 К$ 25 К$ 25 К$ 30 К$ 20

За помен Омиљку Попадићу и трого- дишњи помен Душану Ћелперу ЉубицаЋелперК$100

Za pokoj duše dragog druga i prijatelja Mari- na Vetme, uz molitve da ga Bog primi u njego- vo Kraljevstvo. Njegovoj supruzi Vlasti i djeci, i ovim putem naše iskreno saučešće. Marko i Radmila Sunara $ 35 Уместо воштанице и за покој душа наших драгих, Николе Живановића, Вере Живојиновић, Даре Петровић-Стоиљковић, Миће Мартеновића и Саше Боројевић, Бата и Циле Пајић $ 25 Уместо воштанице на гроб друга Сретена Џагића Драгољуб Текић К$ 50 Даница Павлица К$ 50 Милорад Николић К$ 20 Мирко Чечавац К$ 25 Миодраг Бркић К$ 25 Бора Драгашевић К$ 25 Васа Кошевић К$ 20 Миленко Пиперски К$ 20 Љубица Ћелпер К$ 50

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 243 Franklin Rd, Birmingham, B30 2HD, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra" izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru’ (obićnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vređnost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,.Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Marjan Bereta, 243 Franklin Rd. Birmingham, B30 2HD. (Čekovi da glase na lskra Periodical) — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAĆKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58. rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers Paris.

Седница Скупштине Београда одржаће се у уторак, 19. августа. Демократска странка и Либерално демократска партија постигле су начелан договор о формирању градске власти у Београду, потврдио је за Б92 председник Градског одбора ЛДП-а Дејан Ранђић. Шеф београдских либерала је казао да ЛДП неће учествовати ни у једном Секретаријату, нити ће водити јавна пре- дузећа, али је додао да постоји могућност да ЛДП кандидује нестраначку личност за градског секретара за урбанизам. Мањинску градску власт у Београду, за чије формирање рок истиче 21. августа у поноћ, требало би да формирају Листа за европски Београд и коалиција око СПС-а, уз подршку ЛДП-а, а према договору, кан- дидат за градоначелника требало би да буде Драган Ђилас из ДС-а. Демократе и социјалисти су се претходно договорили да половина градских функционера буду не- страначке личности, а постигли су и дого- вор о унапређењу транспарентности град- ских јавних набавки. Скупштина Београда има 110 одборника. Листа "За европски Београд11 има 45 одборничких места, коалиција Социјали- стичка партија Србије-Партија уједињених пензионера Србије шест мандата, а Либерално демократска партија седам мандата. Српска радикална странка освојила је 40, а коалиција Демократска странка Србије- Нова Србија 12 одборничких места. Александар Вучић, генерални секретар радикала, рекао је да нову власт у Беораду формира „наказна коалиција”. (Б92, 16.8.2008.)

Уместо воштанице на гробове другова Сретена Џагића и Омиљка Попадића Стојан Арсенијевић К$ 50 Као знак сећања на наше драге другове, браћу Попадић, Ранка и Омиљка и са мол- бом Господу да им подари покој душа Стеван и Вера Ћурувија $ 30

f Сретен Џагић У Торонту, Канада, умро је 10. а сахрањен 14. августа 2008. наш друг српски добровољац, Сретен Џагић. Опширније у следећем броју. СА КРСТОМ У РУЦИ И ЉУБАВЉУ УСРЦУ У Ваљеву, штампа: Ваљево принт, изашла је књига под горњим насловом (285 стр.) о свештеницима и монасима СПЦ који су припадали ЈНП Збору и СДК-у. Приређивачи: Др Матеја Матејић, Бора Карапанџић и Александар Павловић (Ваљево). Издавач: Удружење српских добровољаца.

„ИСКРА" У БЕОГРАДУ МОЖЕ СЕ КУПИТИ У КЊИ- ЖАРИ „НИКОЛА ПАШИЋ", ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 9, ПО ЦЕНИ ОД 50 ДИНАРА.

Iskra 1. septembar 2008.

Београд преузима „наказна коалиција”

НОВЕ КЊИГЕ САВЕ ЈАНКОВИћА Изашла је из штампе у Другом издању Тетралогија Саве Јанковића НА ПРЕЛОМУ у два тома. (1. и 2. књига у Првом тому, 605 стр., а 3. и 4. у Другом, 574 стр.), у издању Копно, Нови Сад, 2007. У Први том су укључене 4 фотогра- фије Српских добровољаца у уни- формама, а у Други 5 стр. фото- копија ауторовог ратног дневника. Оба тома су у тврдом повезу и могу се наручити код писца за 30 долара сваки, поштарина уључена. Такође је изашла из штам- пе и 3. књига Трилогије (1. Расеље- но лице, 2. Америка), ВАШИНГТОН, у тврдом повезу, 278 стр., Артас, 2007, Нови Сад. Књига може да се наручи код писца за 27 долара. Поштарина укључена. Sava Jankovic 8707 Stockvvell Road

Baltimore, MD 21234 U.S.A.

31


Поводом смрти великог руског писца

СОЛЖЕЊИЦИН - ЖИВОТ ПО САВЕСТИ Русија је прошле ноћи изгубила човека- епоху. У деведесетој години умро је Александар Солжењицин, писац, публициста, историчар, пес- ник, друштвени радник, и нобеловац, и бивши дисидент. Срце неуморног посленика просто се зауставило увече (3. августа), после редовних шест сати рада. А сасвим недавно, његова супруга Наталија Дмитровна причала нам је да је ова година за великог писца тешка, тежа од осталих, али се надала да ће ситуација бити боља - „обично у мају и јуну њему буде лоше, али лети се опорави”. Овог пута, лето није донело бољитак, а типичне московске саобраћајне гужве данас су се преместиле према насељу Тројице Ликово у коме је последњих година живео Солжењицин - сто- тине људи иде да положи цвеће, запали свећу, или просто постоји који минут испред капије која скри- ва кућу у којој је живео нобеловац. Александар Солжењицин није био само писац, био је борац - не за демократију, не за правду, и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човека, био је борац за свој народ. Вечито га је мучило питање „како уредити Русију”, што је резултирало и књигом с таквим називом, продату у 27 милиона примерака. Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, и такозвана „харвардска реч”, и публицистика „Русија у провалији”, исто као и романи, почевод „Једногдана Ивана Денисовича”, па све до последњег, „Двеста година заједно” били заправо програмски радови који су потресали друштво. Али ако и даље важи дефиниција да је „писац онај човек чије књиге мењају људе”, онда је Солжењицин био велики, а у данашњем тренутку и највећи руски писац. Његова дела су заиста мењала свет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумевања, зле воље, па и мржње, а врло често и чистог пи-ара; ако се у наслову појавило име великог писца, то је сасвим сигурно значило и добру продају. Живот није мазио Александра Солже- њицина, окусио је и болест (рак) у младим година- ма, и прогонство у Сибир, и дисидентски живот, и затвор због „издаје државе”, и протеривање из домовине, али му је судбина све то надокнадила претварајући такорећи сваку његову реч у драгуљ.

Када је као потпуно непознати сеоски учитељ математике и физике из Рјазња објавио причу из логорског живота „Једаи дан Ивана Денисовича”, преко ноћи је постао готово најпопуларнији писац у земљи. Бившег логораша лично Хрушчов пред- лаже за Лењинову награду за књижевност. Прича му доноси светску славу. Некоме би то било дово- љно за цео живот, али Солжењицин наставља да пише о логорима, па још има храбрости и да учи вође животу, да их подсећа на савест и морал. Пише књиге у којима открива Стаљинове злочине, тајно их пребацује на Запад, објављује до тада невиђену критику пролетерске власти... Све се то завршава прогонством из Совјетског Савеза. Богато дело и Нобелова награда отвориће „совјетском дисиденту бр 1 ” сва врата на Западу. Они који су га тако радо примили и омогућили му да на миру у Вермонту настави да ради, биће шокирани кад схвате да не могу да га употребе као оружје против Совјета. Штавише, он ће у чувеном говору на Харварду жестоко критиковати Запад и такозване западне вредности, што tve му преко ноћи затворити све путеве у западне медије и уга- сити рефлекторе који су годинама били упрти у њега. Срећан што је комунизам срушен, враћа се у своју земљу, али обишавши је возом целу, схва- та да је народ из лошег доспео у горе, да се њего- ва Русија нашла „у провалији”, и не устручава се да то напише. Никад се није бојао да каже оно што мисли, није постојало оно што не треба говорити, што је непријатно или се не сме. Први говори о милионима Руса који су распадом СССР остали изван матичне земље, први говори о табу-теми „јеврејско питање”, жестоко критикује Горбачова и Јељцина, 1990. одбија да прими државну награду и орден 1998. Шокираће свет и руску либералну јавност кад 2007. од „кагебеовца Путина”, кога доживљава као веома позитивну личност, прими Државну награду. Девиза по којој је живео, и показао целом свету да је такав живот могућ, јесте „живети по савести”. А такав живот није нимало лак, па га је можда и уморио, иако је био окружен пажњом и љубављу, не само своје породице него и великог броја пријатеља и поклоника. Можда је зато у последњем интервјуу „Шпиглу”, кад му је новинар пожелео дуг живот, одговорио „не, не, доста је”. Волео је да умре у лето, и у кући. Испуниле су му се обе жеље.

Политика, 5.8.2008.

Љубинка Милинчић

iskra1168  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1168.pdf

iskra1168  

http://novo-videlo.com/images/biblioteka/iskra/iskra1168.pdf

Advertisement