www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима.
Филолошки факултет Универзитета у Београду Дезинтеграција слике Русије у роману Друга књига Сеоба Милоша Црњанског Оригиналан научни рад, мастер дисертација
Аутор: Немања Глинтић, докторанд Ментор: доц. др Тихомир Брајовић
Београд, јануар 2012. УВОД
Више од три деценије дели појављивање два значајна романа српске књижевности – „Сеоба“ и „Сеоба, књиге друге“ Милоша Црњанског. Међутим, иако су ова два романа заживела у нашој традицији као једно дело, дводелни роман, романескни диптихон1 , књижевна критика је, покренувши питање степена јединства међу поменутим делима, закључила да је реч о два посве засебна и аутономна романа, не само на унутрашњем, већ и на спољашњем плану. Компаративним проучавањем већ се у наслову може уочити специфична разлика међу овим делима. Наиме, континуитет остварен насловима није традиционалан, јер постојање додатне одреднице у наслову романа из 1962. године, указује на то ова књига има свест о себи, да се као књига изјашњава, те на тај начин успоставља 1
Јован Деретић, Милош Црњански, предговор у: Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005. године, стр. 12.
1
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. интертекстуалну (постмодернистичку) комуникацију са романом из 1929. године. И на композиционом плану уочљиве су разлике (упркос подели на поглавља и лирској интонираности њихових наслова) – „Сеобе“ имају затворену, кружну композицију док је композиција другог романа линеарна. Иако језгро оба романа чини један од основних топоса српске историје, сеобе2 , пишчеве стваралачке интенције у тренуцима настајања оба дела значајно су условиле и начин књижевне обраде овог топоса. Роман „Сеобе“ припада раној фази Црњанског, коју карактерише лирска интонираност, одсуство епске ширине, прекодирање стварности и историје у поетско-симболичке слике првог реда, за разлику од другог романа који само кокетира са лирским, али је у основи чврсто и епски конституисан. Иако се главне тематске и идејне линије оба романа одвијају на фону историјских прилика, у првом од њих историја, њени догађаји и њена (псеудо)истина не представљају наративне доминанте, док је у другом позиција историјског дискурса умногоме измењена. С обзиром на то да роман „Сеобе“ не развија збивање, већ доноси стање3 , појам сеобе не треба схватити у његовом основном значењу, већ сасвим симболички, за разлику од друге књиге која ће метафоричким капацитетима своје претходнице додати и индикатив на значења, тематизујући конкретан историјски догађај селидбе дела српског народа са простора Угарске у Русију. Једини носилац слике пресељења у роману „Сеобе“ јесте Вук Исакович, али је та слика дата као лирска еманација идеалистичких и спиритуалних стремљења овог јунака. Он се указује и као централни носилац нерешивости историјске ситуације српског народа у једном сасвим туђем простору. Као једино решење за „српски случај“, али сасвим лирски, Вуку Исаковичу се указује Русија. Иако је мит о језичкој, етничкој, верској, стратешкој и културно-историјској блискости Србије и Русије условио интегрисање слике Другог са позитивним предзнаком у подручје 2
Исто, стр. 13. Милан Богдановић, Сеобе, у „Књига о Црњанском“, приредио Мило Ломпар, СКЗ, Београд, стр. 130. 3
2
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Сопства, ова земља је у доживљају Вука Исаковича углавном лишена ових детерминанти и пред читаоцем се, сасвим у суматраистичком духу, указује као (недо)сањани, етерични простор блаженства, спаса и утехе. Истински смисао и значај који би Русија можда могла да има за јунака измиче Исаковичу, јер је он види, са једне стране, кроз призму приватне и колективне бачености у простор трпљења и, са друге стране, кроз призму исконског идеализма словенског4 . Судбина Вука Исаковича решена је у складу са поетичким и филозофским линијама романа, па се „Сеобе“ не завршавају остварењем сна и идеала јунака, већ поразом његовог приватног и јавног бића, општим осећањем промашености и бесмисла. Међутим, то није распршило идеалну представу о Русији. Симболички сугерисано јунаковим падом у сан на крају романа и упорним истрајавањем у намери да се пронађе пут до обећане земље, емотивни и мисаони садржај слике Русије остао је нетакнут. Све до појаве „Друге књиге Сеоба“. Роман позног Црњанског, писан за време пишчевог
изгнанства, мимо
владајућих књижевних утицаја епохе5 , донео је обновљено интересовање за сеобе као централни топос, али је редефинисао не само поетичке ставове аутора у вези са начином обраде датог топоса, већ и назоре у вези са схватањем хода, сазнања и смисла историје. Појам сеобе овде је схваћен сасвим конкретно и тиче се реалне и историјски посведочене слике пресељења дела српског народа са простора Угарске у Русију. Овакав начин обраде створио је повољне услове за велики роман широку, епску анализу времена, ликова и догађаја. Сан о Русији у оба романа увучен је у наративно ткиво као идеја првенствено једног јунака – у првом роману то је Вук Исакович, у другом Павле Исакович. Тај се сан, међутим, у првом случају и задржава унутар лика који је његов носилац, док у другом еманира своју семантичку и наративну снагу према телу читавог текста. Да ли због разлике у временским равнима којима јунаци 4
Исто, стр. 133. Јован Деретић, Милош Црњански, у: Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, Београд, 2005, стр. 14. 5
3
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. припадају, или разлике у темпераменту, тек извесно је да су се ова два Исаковича према истоветном сну који је за обојицу конститутиван, заправо сасвим опречно одредили, што је условило базичну различитост међу овим романима, не само композициону, већ, што је за овај рад драгоценије и значајније, и семантичку и имаголошку. На пољу имагологије, ови романи бележе и додатне разлике јер, док је у првом роману доминантан један хетероимаж, једна слика, једна представа (што је и условљено поетичком концепцијом самог романа), „Друга књига Сеоба“ доноси не само низ хетероимажа, већ и низ аутоимажа, пошто је слика о Другоме овде значајно условила и слику о Себи самом. За разлику од романа „Сеобе“ у ком је само „слатко православље“ било посредни појам којим је слика идеалног Другог увучена у поље властитог сопства, у „Другој књизи“, осим тога, постоји и слика ексклузивне сопствености - Србија, српски национ, национални мит. Иако је реч о засебним текстуалним јединицама, а не о књижевном диптиху у традиционалном смислу речи, те је веза међу њима превасходно интертекстуална, континуитет међу овим романима, подложан полемици и критици из угла различитих теоријских дисциплина, испоставља се као релевантан превасходно у имаголошком кључу.
О НАСЛЕЂУ Тек се кроз однос два Исаковича, линијом патријархалног наслеђа, може сагледати претакање имаголошког садржаја о Русији из једног романа у други. Контемплативни и пасивни Вук Исакович је из прћије свог неслободног, ратничког, удовичког живота успео да спаси и неокрњен сачува само тај сан о Русији, у коме су сва обећања среће. То је једино наслеђе које је он могао да остави једнако контемплативном, али делатном посинку.
Павле, са свом озбиљношћу
достојног наследника, прихвата тај сан, ту идеализовану и критичком суду неподложну слику. Сан је наслеђен као драгоценост која не само да треба да се 4
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. чува, већ и да се реализује. Међутим, Павле се, за разлику од свог поочима Вука, суочава са јасним изазовом – попут Мојсија, он ваља да изведе свој народ из једне земље и безбедно га уведе у обећану земљу. Ако је ратнички менталитет српског народа отуђеног са простора „Старе Србије“ у једном тренутку и пронашао плодно тле унутар граница Угарског царства, а милитантна улога привидно осмислила његову историјску важност, та се (псеудо)позиција ускоро показала као неодржива, заблуда, магла, „омама људских очију“. (Само)потврђивање Сопства почело је да се разграђује већ на крају првог романа, што је симболички сугерисано умором Вука Исаковича, а у другом роману сасвим конкретно – одузимањем последњег упоришта – војничког статуса обескорењеном народу и намером Двора да од војника начини сељака, што се огледа у „тврдњи“ екстрадијегетичког приповедача: Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле били само војници ћесара, начини сељаке, камералне наполичаре, господе краљевства хунгарскаго 6 . Начелни раздор у жељама једних и захтевима других дочаран је већ у уводној глави
романа у односу оберкригскомесара Гарсулија, доносиоца
озлоглашеног рескрипта и Павла Исаковича, коњичког официра у мађарској војсци, чврсто решеног да промени царством7 . Функционалност ове сцене огледа се не само у томе што се као референцијална тачка према којој своју нову историјску улогу има да осмисли српски народ указује Русија или што роман овом сценом добија повлашћеног, издвојеног и усамљеног јунака (Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче, он не мисли од своје намере одустајати 8 ), већ што се негативна слика о Аустро-Угарској симболички синтетисала кроз лик Гарсулија, према коме ће се будуће представе јунака о Русији неретко вредносно сагледавати. Отуда се и принципи на којима почива хетероимагинирање у овом роману указују као сложенији, јер ће нова слика о Другом бити, у одређеној мери, 6
Милош Црњански, Сеобе Друга књига 1, Политика, Народна књига, Београд, 2005, стр. 21. Исто, стр.29. 8 Исто 7
5
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. условљена старом сликом о Другом, да би се, у једном тренутку, као што ћемо видети,
два Друга и слила у једно. Овакав механизам хетероимагинирања
условиће, природно, и истоветан механизам аутоимагинирања. Иако пред Гарсулијем стоје четворица Исаковича, сва четворица у већој или мањој мери окупљени око идеје пресељења, Павле је, ипак, тај који се указује као највећи заговорник новог живота у Русији. Више елемената суделује у изградњи посебности овог лика у односу на остале Исаковиче. Осим што је окарактерисан као сујета сујетства, једне, и иначе сујетне, породице9 , он је једини међу Исаковичима
упућен на Вука као повлашћеног носиоца идеје Русије, од кога
добија савете и аманете током радње другог романа. Са друге стране, Павле је једини међу братенцима који је удовац 10 и, иако саставни део шире породице Исаковича, једини који је инокосан. Брачни статус је значајно условио не само однос осталих јунака према Павлу као другачијем, већ и однос јунака према самом себи. Павлова издвојеност и усамљеност симболички је сугерисана и његовим арестирањем након сцене са Гарсулијем11 . Иако Павле у тамници није дошао до неких громопуцателних закључака, неоспорно је да је то време заточеништва било драматично за јунака, не само зато што је међу влажним зидовима ћелије васкрсла слика покојне жене, која је већ била заборављена, већ и зато што је развој последњих догађаја у великој мери учврстио јунака како у ставовима о судбини, својој личној и свога национа, тако и у намери да се што пре добије пасош за пресељење у Русију. Управо ће за Исаковиче Павле бити spiritus movens тог судбоносног егзодуса. Ипак, није његово лидерство условило његову изузетност. Оно је пре последица његовог изузетног карактера – харизматичност коју он поседује својеврсна је мешавина мушког, делатног принципа и специфичне осећајности, богатог унутрашњег живота који не одликује ни Трифуна, ни Ђурђа ни Петра, који 9
Исто, стр.43. О Вуковом удовиштву дознајемо при крају првог романа, а о Павловом већ на почетку другог, чиме је успостављен још један континуитет у напоредости ових ликова. 11 Павле је једини међу Исаковичима ухапшен. 10
6
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. га, мада свом рођаку, за разлику од својих жена,
не признају увек апсолутну
исправност, етичку и моралну, ипак прате. Овако конципиран лик не указује се само као достојан наследник и носилац слике Русије, онакве какву смо је запамтили из романа „Сеобе“, већ и као лик подобан да се кроз призму његових мисли, осећања и доживљаја, та слика богати, мења и, као што ћемо пратити током романа, постепено разграђује.
I Ишао је тако у варош у коју није био пошао.
Разградња слике Русије у „Другој књизи Сеоба“ одвија се, претежно, на два плана, са једне стране, композиционо - кроз хронотоп лутања, а са друге стране, захваљујући механизму гротеске12 . За нарацију овог романа као конститутиван указује се управо хронотоп лутања и, с њим у вези, хронотоп (случајног) сусрета 13 . Управо се хронотоп лутања указује као плодотворан за имагинирање, јер подразумева кретање јунака кроз непознате, егзотичне просторе, али и (случајне) сусрете са људима које иначе не би никада срео да се није одлучио на тај пут, чиме се туђе, необично, непознато 12
Гротеска ће у овом раду бити схваћена како у кајзеровском, тако и у бахтиновском кључу, с обзиром на то да се у роману препознају елементи обе врсте гротески. Ваља напоменути да се механизам гротеске покреће претежно у предтокајском делу књиге, али је посведочен и у руском делу књиге. Тамо где нема чисте гротеске, присутни су елементи који са њом кокетирају. Проблематизација идеала Русије, њена деградација и дезинтеграција не остварују се увек и искључиво гротеском, већ и дисбалансом између онога што јунак очекује да ће видети и онога што види. 13 У својој студији „О роману“ Михаил Бахтин на следећи начин објашњава специфичности хронотопа лутања и случајног сусрета: „На путу (великом путу) пресецају се у једној временској и просторној тачки просторне и временске стазе различитих људи, представника свих сталежа, стања вера, националности, узраста. Овде се случајно могу срести они који су нормално раздвојени друштвеном хијерархијом и просторном удаљеношћу. То је тачка заплета и место одвијања догађаја. Овде време као да се улива у простор и тече по њему. Пут је нарочито погодан за приказивање догађаја којима управља случајност. Али реални пут јунака може да неприметно пређе у метафору пута”, Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд, 1989, стр. 373.
7
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. супротставља своме, обичном, познатом14 . Хронотоп лутања и хронотоп сусрета у овом роману, међутим, налазе се, на тренутке, у извесној колизији и управо ће та дихотомија у појединим тачкама највише резултирати гротескним виђењем стварности. Неоспорно је да се у роману сусрећемо са хронотопом лутања par excellence, јер се и Аустрија и Русија, које су потпуно различито позициониране у аксиолошком систему Павла Исаковича, указују као туђе. Међутим, осим представника аустро-угарских и руских власти, на том великом путу Павле се неретко сусреће и са људима српског порекла, а управо ће ти сусрети одсудно утицати на разградњу слике Русије. Интересантно је да је овде дезинтеграција слике Другога у суштинској вези са разградњом и демантом слике Себе. То Сопство указује се као национални мит који Павле, попут реликвије, носи са собом у Русију. Тај мит не подразумева само сећање и опомену на Косово, „слатко православље“, српску приклоњеност царству небеском, свету руку Лазареву, већ и веровање у етичку и моралну надмоћ српског национа, митоманију величине. Очигледно је, пак, да је Павле усамљени носилац тога мита, јер ће у интеракцији са осталим сунардоницима које среће, у том погледу, остати несхваћен. Тако се већ у сусрету са Георгијем Ракосавлевичем и Георгијем Трандафиловичем, сународницима који су, помажући официре намерне да се одселе у Русију, прозвани „сербским мајкама“, Павле суочава не само са меркантилним мотивима те помоћи, већ и са суштинским неразумевањем око питања важности националног мита: Трандафил се Исаковичу смејао. (...) Зашто прича све о Косову? Што спомиње цара Лазу? Чему та јадиковка о оном што је давно прошло? Зар не види да се неки чудан светац направио? А уобразио да је на њему остануло царство.15 Управо ће Трандафил бити веза која ће спојити Павла и породицу Божич, у односу на коју ће став према Сопству претрпети прву озбиљнију кризу. Познанство 14 15
Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд, 1989, стр. 212 (парафр.) Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005, стр. 88.
8
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. са Божичима представља, уједно, и један од значајних драмских чворова првог дела књиге. Сусрет са породицом Божич извршиће далекосежни утицај на Павлова етичка уверења, док ће преко Евдокије Божич и, нарочито, њеног супруга Јоана Божича, чврсто здање његових националних убеђења бити пољуљано. Поступком антиципације, транспоновањем екстрадијегетичког приповедача у будуће време и сумирањем Павлових утисака у вези са догађајима који тек треба да буду исприповедани, читамо да су Исаковичеви братенци, из причања Павлових о Божичима, могли да закључе да та породица није онаква, какве су биле породице њихових сународника, које су, раније, познавали. 16 На више места приповедач подвлачи да је сусрет са Божичима за Павла био неочекиван, а праве узроке оваквом мишљењу треба управо тражити у дихотомији односа између онога што се тражи и онога што је нађено. Тамо где је требало да нађе Своје, Павле је, у ствари, нашао Туђе. Том паду у Различито, у великој мери, допринело је Божичево морално и етичко биће, које је било у потпуној супротности са моралним и етичким идеалима српског национа – лицемерје, притворство, опортунизам, меркантилност, варварско опхођење према супрузи, подвођење сопствене жене и кћери мушкарцима спрам којих може доћи до некакве личне користи, само су неки од садржаја који су, механизмом гротеске17 , претили да наруше Павлово поимање устројства моралног и етичког бића српског национа. Међутим, мајор Божич, живи деманти мита о моралној надмоћности припадника српске нације18 наступа и као апологета оних вредности које је изнедрило барокно доба аустро-угарског царства, жустри критичар српског народа и релативизатор идеје о Русији као изабраном царству: Што се тиче Росије, њему је, вели, Росија, 16
Исто, стр. 95. У случају мајора Божича, кокетирање са гротескним виђењем стварности представљено је у бахтиновском кључу. Са једне стране, Божичева старост је у потпуној колизији са његовим понашањем карактеристичним за, да се послужимо Црњансковом синтагмом, „младог ајгира“, а чин мајора, са друге стране, у опреци са моралним и етичким назорима које поседује. 18 Никола Милошевић, Основне филозофске линије другог дела Сеоба, у: Књига о Црњанском, приредио Мило Ломпар, СКЗ, Београд, 2005, стр. 301. 17
9
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. као и свако друго царство овог света. (...) према његовом мишљењу, царства су сва једнака – земља као земља, једна као друга. Ни наш национ, који Павле толико велича, не заслужује сузе човека. Он је више добра видео од туђина, него од својих сународника. Право да каже, све зло на њега долазило је, увек, од сународника. 19 Павле је страно нашао и у мишљењу и деловању женских чланова породице Божич. Најпре гротескно искуство изазвано утиском о узнемирујућој сличности покојне жене Катинке и госпође Евдокије 20 , (сличност која се, међутим, односила искључиво на подручје физичке појавности, јер је у Божичкиним изјавама и поступцима уочио суштинску разлику у односу на покојницу, разлику која се, опет, тицала моралних и етичких вредности), затим отворено набацивање, њено и њене кћери Текле, упркос чињеници да је прва удата жена, а друга практично дете, и, на крају, њихови погледи на питање пресељења у Русију, додатно су утицали на јунаково суморно антрополошко-етичко искуство 21 . Сусрети са женама Божич довели су, код Павла, и до закључка да питање национа не иде у женску главу22 . У том погледу, интересантна је сцена са госпођицом Теклом на пропланку. Након кратких осврта на Павлово непризнавање
разлика између света
живих и мртвих, а све у вези са јунаковом горућом љубављу према покојној жени, приликом којих је закључила да то морају бити луде мисли, госпођица Текла проговора и о националној ствари, сасвим у маниру свога оца: А што се тиче национа, нигде њихов национ не живи лепше, него у Вијени. 23
19
Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005, стр. 98. Неоспорно је да су у овој сцени присутни елементи кајзеровске гротеске, јер се у њој стичу у једној слици два света, свет живих и свет умрлих. Она је појачана већ самом чињеницом да на подлози Божичкине демонске појавности ускрсава сећање на ону која за јунака има анђеоске атрибуте. Интересантно је да ће, у вези са породицом Божич, елементи кајзеровске гротеске бити присутни само у случају госпоже Евдокије. 21 Никола Милошевић, Основне филозофске линије другог дела Сеоба, у: Књига о Црњанском, приредио Мило Ломпар, СКЗ, Београд, 2005, стр. 300. 22 Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005, стр. 102. 23 Исто 20
10
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Ово је, дакле, још један поглед који стоји као контрапункт Павловом поимању националног проблема. Индикативно је да су ове речи пропраћене приповедачевим коментаром који са потоњим изјавама о Теклиној ласцивности опет ангажује елементе који кокетирају са гротеском: Исакович тек онда примети францески мадеж, испод њеног левог ока, који је била прилепила на лице, ваљда да буде старија24 . Опозиција природно-неприродно, остварена на нивоу приказа физичког изгледа, појачана је јунаковим рефлексијама о начинима стицања националне славе (Павлу се природним чинило да се име и слава стичу подвизима на бојном пољу, а не воскарењем, какав је био случај са Евдокијим оцем, Теклиним дедом), да би се, коначно, у овој опозицији реализовала и сцена у којој се Текла бестидно понудила српском официру, што резултира Павловом оштром осудом. Искуство са госпожом Божич није прошло ништа мање драматично за јунака. И ова жена се Павлу, на очиглед свога мужа, отворено набацивала, према чему је став јунака недвосмислено негативан: То, да га једна госпожа, у присуству свога супруга, тако дрско, позива, у постељу, било је велико изненађење за Павла. Чинило му се увреда целог његовог национа25 . (подвукао Н.Г.) Неоспорно је да у односу Павла Исаковича и породице Божич лежи суштинска дистинкција епско-неепско, при чему се епско, сасвим у складу са начином на који је јунак грађен, схвата као природно, а неепско као неприродно. Отуда је сасвим очекивано да ће се епски јунак, измештен из свог природног и подразумеваног окружења и смештен у квалитативно туђе, указати као гротескан, или ће његово виђење стварности у таквом свету резултирати гротеском. Стога и не чуди што је дубински раздор између јунаковог света и света барокне Вијене назначен гротескном сценом у дому Андреаса Валдензера у Визелбургу, препуном 24
Исто. Као што Божичева старост стоји у супротности са његовим понашањем, тако и Теклина младост, за Павла, стоји у супротности са њеним настојањима да изгледа старије, њеним ласцивним изјавама и понашањем, што резултира јунаковом збуњеношћу и неверицом. 25 Исто, стр. 128.
11
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. раблеовске врцавости, у којој се пијано и сито друштво вијенско окупило око помодних друштевних игара и у исте увукло епског јунака. Семантичка потентност ове сцене је неоспорна, а њена ефектност лежи у напетости призваној спојем кајзеровске и бахтиновске гротеске: Изненада, Божич га, кроз смех, гурну на госпожу. Пао јој је на груди. Павле је хтео да викне, али га је она већ обухватила као да има врат лабуда, и притиснула га је уз пећ, хладну и плаву. (...) А већ при првом заокрету, Павле пренеражен, осети како им се образи, груди, лица, додирују, и како му уста клизнуше, у тамну долину њеног корзета. Одскочио је као опарен. Викао је да он није вичан таквој игри, и молио је да га извине. Као кад ветар, међутим, заокупи женски свет и диже им сукње на дану, сви су као луди, кроз смех, гурали то двоје, једно на друго. Они су се нашли као у загрљају, пијани, а тетурали, тамо-амо. Оно што се Павлу учини најгоре, (...) цела та страсна, а тужна лепотица, личила је у том тренутку на његову мртву жену.26 Иако се Павле разилази са породицом Божич намеран да заборави сва искуства која је са њима доживео, очигледно је да је овај случајан сусрет у великој мери променио јунаков однос према свету, што ће, посредно, бацити сенку на схватање о моралној узвишености и важности националног задатка за све припаднике српског национа.
II А где је сад стигао? Павле који је из Темишвара пошао у Русију, није Павле који је из Визелбурга наставио свој пут. Промени визуре доприноси и његово удаљавање од
26
Исто, стр. 125.
12
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. света у ком су остали његови сународници и језик којим је говорио, односно, сазнање да неминовно улази у свет, који је за њега туђ. Нестао је био, дакле, заувек, онај његов свет, откуд је пошао, у ком је све било познато, где се његовим, матерњним, језиком говорило, где се, увече, шоровима, певало. (...) А где је сад стигао? У неки свет, који је за њега туђ, који му личи на театар у Темишвару, где се на немецком кревељило (...).27 Ово место је веома значајно јер се сада, први пут, неприкосновеност идеалне представе о Русији, зауздава. Павле Русију сада, изненада, види само као једну далеку земљу, и тај неутрални хетероимаж супротставља топлој и носталгијом обојеној слици Србије: Неће дакле, никад више, видети своју планинску, милу, Сервију, свој Цер и своју Црну Бару, откуд је у Аустрију прешао, него ће отићи, још даље, у једну далеку земљу, у Росију.28 Управо је ово место на којем Павле прави имаголошки преседан унутар наратива – његова загледаност у Русију, пословична и за нарацију мотивски водећа, од себе се антагонистички удаљава кроз ову сцену промене перспективе јунака. Поглед ка Русији, мотив-покретач унутар наратива којем Исакович припада, ако на овом месту није поколебан, онда је, у најмању руку, стагниран, упошљен да нарацију умири и да јунаков поглед, и емотивно и делатно носећи за тај исти наратив, заустави у прогресији и доведе га у питање. Због овог доживљаја Павле неће одустати од свог кретања ка Русији нити ће Русију као идеју довести у питање. Међутим, овај доживљај је драгоцен из разлога што ће се Павле управо на овом месту окренути иза себе, будући да он јесте јунак који се прогресивно креће и прогресивно гледа. Важно је истаћи да наративног ткива свеприсутна, 27 28
наспрам слике Другог, која је унутар
основна и водећа, слика Србије постаје
Исто, стр. 145. Исто
13
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. (ауто)имаголошки потентна. Та слика је праћена поларизацијом прошло/будуће, у ком се прошли живот, ма како био тежак и мучан, супротставља будућем, неизвесном, а између је Аустрија, Беч и рококо, у којима је све, у Павловом виђењу, мрачно, и смрадно29 и опомиње да је што је дотле, за њега, на свету, било јасно, сигурно, познато, заувек прошло30 . Чак ће и упућеност на рођака Копшу, који је, у Бечу, требало да буде копча која ће спојити Павла са руском амбасадом, бити, најпре, пропраћена гротескним виђењем онога у кога су полагане велике наде: Павле (...) виде његово лице остарелог јарца, жуто, као у човека чија црева нису у реду, а виде и непријатан израз лица Копшиног, поднадулог, као да се напреже на неком нужнику. То је дакле био тај њихов, чувени, рођак, у Бечу31 , а резултираће јунаковим разочарањем у тренутку када увиди да му статус бегунца који тражи руски протекторат затвара врата код још једне «српске мајке». Чак ни Павлова позивања на страдање српског национа неће наићи на очекивани пријем код Копше. Копша није хтео ни да чује, да рођака прими у своју кућу. (...) Не може он примити у кућу дезертера. Нека се они, Исаковичи, даве, ако им је мило да се даве, али нека они не увлаче у воду и друге, за собом. Увек је та фамилија била луда. 32 Неразумевање још једног Србина за национално питање тако постаје још један суморни детаљ који нагриза Павлово митско виђење етичких вредности српског национа, а обезвређивање јунакове породице обезвређује и сан о Русији, јер управо овај Исакович себе види као Изабраног који тај сан треба да реализује. Исакович је стајао као скамењен. То ли је тај рођак, дакле, што им се чинио сербска мајка, издалека?33
29
Исто Исто, стр. 146. 31 Исто, стр. 147. 32 Исто, стр. 149. 33 Исто 30
14
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Као реакција на ове увреде, слика Русија опет постаје емотивно, семантички и имаголошки потентна. Поновно конституисање овог имажа са позитивним предзнаком има везе са чињеницом да Аустрија и Беч губе сваки морални ореол у очима Павела Исаковича34 и успостављају се, без остатка, као непријатељско туђе. Осим тога, околност да је смештај пронашао у кући Бечлијке сумњивог морала само продубљује јунаков отпор и гађење, а чињеница да је, најзад, надомак руског посланства створиће повољне услове за «праведни» гнев да тражи задовољења: Чуће се до императрице, неправда, безакоње, срамота. Нанета Србима!35 Хипертрофираност негативним представама о Аустрији, са једне стране, и одговорност према увређеним сународницима, онима који су остали у Темишвару, са друге, доживљавају климакс у гротескном сну Павла Исаковича, у Бечу. Тај сан је парадигма дотадашње неразрешености односа јунака према Себи и Другоме, Србији и Аустрији, и обилује бројним имаголошким представама.36 Ове представе су, пак, у великој мери условљенe не само психолошким склопом јунака, већ и његовом измештеношћу из садашњег тренутка, измештеношћу која је условљена 34
Никола Милошевић, Основне филозофске линије другог дела Сеоба, у: Књига о Црњанском, приредио Мило Ломпар, СКЗ, Београд, 2005, стр. 306. 35 Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005, стр. 153. 36 У Павловом сну, Гарсули је тражио да Махала пресели у Беч неку зимску башту, што се симболички може протумачити као израз Павловог страховања да се егзодус српско г живља у Русију заустави и српски национ остане у оквирима аустријког царства вршећи улогу баштована (читати: наполичара). Ову слику прате призори побуњених, гневних Махалчана који убијају Гарсулија, што јунак у сну доживљава трагично, као слом последњих нада да ће успети да оствари пресељење у Русију. Убилачки занос и колективна осуда сународника преноси се и на Павла који је у сну виђен као главни кривац положаја Махалчана, што се може протумачити и као начин на који јунак сагледава своју националну улогу и историјску одговорност која је, реално, пред њим, одговорност од које судбина његових сународника одиста зависи, али и као антиципација његове усамљености међу припадницима сопственог национа и осуде њиховог понашања: Осети се усамљен међу њима, као да нису истог порекла. У лудом сну Исаковичевом, Гарсули ускрсава и њих двојица се возе на колима. Између њих се успоставља интересантна диспутација: Гарсули тврди да српски национ нема више барјаке и да му се исти тај национ клања и љуби му руке, укључујући све Павлове рођаке, па и његовог чувеног стрица Јанка. Гарсулијевом поимању српске нације као „саломиве“, понизне, „милокрвне“, „нежне“ и подложне контроли, Павле супротставља анегдоту о том истом стрицу Јанку који је у замку ухватио вука који му је напа дао овце и, хируршки прецизно, имун на молбе мајке и снаја да то не чини, живог га одрао. Тако Гарсулијевом схватању Срба јунак супротставља своје лично схватање - Срби крваво и сурово кажњавају нанету неправду, а да, притом, не осећају „грижу савести“.
15
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. подвојеношћу између дужности према прошлости (сународници, српски мит) и будућности (пресељење у Русију). Павлов сан, заправо, има функцију разрешења односа између Србије и Аустрије, коначно „не“ упућено Аустрији, симболички раздор између двају национа. За Павла Русија је била будућност и Русија је најзад била близу. Коначно измољена аудијенција у „росијско посланство“ у Бечу, међутим, омогућила је јунаку прво дубље, конкретније сагледавање Русије. Наиме, податак да је руски посланик Бестушев, још једна српска мајка, био премештен, а на његово место дошао гроф Кајзерлинг, Немац, постаје за Исаковича не само отежавајућа околност, већ и логичка грешка коју он не може да појми: Исаковичу, кад му је то речено, поче да се, у глави, врти. (...) Како то да схвати?37 Прва аудијенција Исаковичева протекла је у знаку имаголошког парадокса: Исакович, више пута иронијски маркиран од стране приповедача као сујета сујетства појавио се у руској амбасади у српској униформи, а примљен је од стране секунд-секретара грофа Кајзерлинга Волкова, обученог у француски фрак и свилу, са којим разговара на немачком језику. (подвукао Н.Г.) Слика Другог овде је изневерена, и то није било само условљено версајским стилом којим је ентеријер руске амбасаде био уређен, већ и физичким изгледом и наступом Волкова38 , који су стајали у колизији са Павловом очекивањима: Исакович је Русе сасвим другаче замишљао. 39 Овом утиску доприноси и дијалог који се води између Исаковича и Волкова, а који је, за Исаковича, протекао мимо очекивања. Тај дијалог није осујетио јунаково кретање напред, али је проблематизовао и уздрмао његово схватање о широкој и благој души Русије спремне да саслуша српске јаде. Наиме, Волкова не 37
Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005, стр. 176. Павлово разочарање Волковим биће продубљено и касније када му се овај укаже као блудник и „успаљеник“ који му предлаже да организује ласцивни жур са сународницама Божичкама. Јунакова асоцијација на Волкова, и у Русији, редовно ће бити госпожа Божич. 39 Исто, стр. 178. 38
16
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. интересује прошлост српског национа, он не жели више да слуша о изгубљеном Косову и цару Лазару, али ни о скоријој прошлости која се тиче неправде и преваре од стране Аустрије. Волкова интересују статистички подаци, протокол. Павле је само појединачни случај једног ширег, општијег проблема којим се Русија бави, а који се зове српска ствар или српски случај. Управо овако постављени односи узнемирују Исаковича. Они, додуше, не доприносе промени јунаковог плана, али доприносе промени његовог виђења. Сусрет са грофом Кајзерлингом је, у том смислу, врло егземпларан. Кајзерлинг није Исаковичу одрекао ни љубазност ни допуштење да се одсели у Русију, али је говорио начином човека који судбину Павла, у том погледу, држи у својим рукама. Извори Кајзерлингове куртоазије према Исаковичу нису одраз пијетета руског према Србима, већ средство да се задовоље лични и политички интереси. Наиме, глас приповедача који претходи сцени пријема Исаковича код Кајзерлинга врло ауторитативно износи мишљење да је гроф имао много већих брига него што су Срби и да питање исељења сербске милиције, Кајзерлингу се чинило споредно40 . Додељивање деликатних мисија Исаковичу, а у вези са испитивањем црногорског света заточеног у лазарету о верско-политичкој клими у Црној Гори и расположењем према владици Василију који је на путу у Русију, као и са установљавањем броја Црногораца који, преко турске границе, иду трагом Василија, представља значајан степен ретардације Павловог кретања ка Русији и, још више, враћа његов поглед и кретање уназад, месту са којег је био пошао. Са друге стране, шок који овом приликом доживљава Исакович није само у вези са изигравањем слике Другог коју је, упркос претходним искуствима, очекивао да ће наћи, већ и са мешањем сензација и представа унутар дискурса који припада Аустрији са сензацијама и представама унутар дискурса који припада Русији.
40
Исто, стр. 184.
17
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Контаминација ових представа ефектно је синтетисана у приповедачевом говору кроз следеће поређење: Павле им каза и то да му се [Кајзерлинг] учини као неки, росијски, Гарсули.41 Имаголошка перпсектива остварена призивањем два удаљена и, првобитно, сасвим супротна појма унутар Павловог аксиолошког система, Аустрије и Русије, још увек се указује као неодржива. Ова неодрживост у значајној је мери условљена не само психолошким склопом лика, како је то већ речено, већ и његовом просторном удаљеношћу од Русије. Што је даље од Русије, мања је могућност анализе, а већа илузије. Не треба занемарити ни то да је јунаково кретање кроз гротескни свет царствујушче Вијене резултирало његовим осећањем пролазности и бесмисла, што не доводи само до потпуне деградације слике Аустрије, већ и до њене дезинтеграције: Цела та стварност, гарнизона, престоница, официра, царства, у којој се Исакович, и његов национ, дотле, кретао – кроз рококо – распаде се иза Павла, на том повратку из Вијене, као прах.42 (подвукао Н.Г.) На фону овако негативних представа о Аустрији, омогућено је развијање позитивних представа о Русији. Отуда се непријатне слике понете из руске амбасаде, с обзиром на то да су праћене јунаковим враћањем уназад, правдају Кајзерлинговим „туђинством“ као „опасном везом“ између Русије и Србије: Кајзерлинг је у његовим очима, био туђинац, странац, Немац, који се као црв, увукао у велики храст росијски, и који ће, њима, који се селе, донети несрећу. (...) Није њему до наших суза стало. Није то Рус. Слуша тај шта му Аустријанци шапућу.43 Повратак Црној Бари, међутим, био је пропраћен Павловим осећањем бесмисла и пролазности и неочекиваној загледаности у Своје отворила нове 41
Исто, стр. 185. Исто, стр. 233 43 Исто, стр. 224. 42
18
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. могућности самовиђења. Песимистичко сагледавање живота бацило је сенку и на сврсисходност пресељења што се огледа и у приповедачевом доживљеном говору: „(...) чему уопште тај прелаз у туђину? Све се то опет завршава у несрећи! Није требало поћи! Требало је, тамо, на Церу и у Црној Бари, умрети“. 44 Кључним аутоимаголошким аспектом предтокајског дела књиге може се сматрати
Павлово
трауматично
искуство изазвано судбином сународника,
славонских официра у руској служби, заточених у казаматима на брду Шлосберг у Грацу, међу којима је било и оних који су ту доспели само због преписке са Русима ради исељења. У
бунилу,
избезумљен,
емотивно
и
психички
пометен
судбином
сународника на коју су и њихови земљаци равнодушни, Павле изразито мрачним тоновима боји Слику српског национа, не само у европским, већ и у светским оквирима. Оно што Исакович огорчено виче у празној соби један је гласни стереотип45 , дуга номенклатура нација којима је Србија служила и за које је гинула не добијајући ништа заузврат. Апосторфирајући атрибут „криви“ и синтагму „чудо невиђено“ као кључне појмове у (само)одређењу идентитета српског национа у очима Других/Себе, Исакович поменутој номенклатури придодаје и Русију, правећи сентименталну, квазиироничну опаску да ће српски народ и у њој доживети исту или сличну судбину46 : Служили смо, верно, хришћанство, аустријско, неки Венецију, други Турску, па се прочусмо, је ли, и нагиздасмо. Све је то наше славно Српство обично ајлугџијство. Па је л' нам проврила памет? Еј, хеј, има нас у аресту, чак у Ајфи, кажу. И Египту. Свуд ми криви! [...] 44
Исто, стр. 233. Гордана Ђерић, О немим и гласним стереотипима: Конструисање 'етничког карактерa' у усменој књижевности, Филозофија и друштво, 1/XXVI, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд. 46 Важно је истаћи да су околности под којима Исакович износи ове ставове специфичне, с обзиром на то да их изговора у грозници и бунилу и да ће у токајском делу књиге демантовати поменута гледишта. 45
19
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Кажу да нећемо да се смиримо. [...] Па нисмо то ми [...] који нећемо да се смиримо, него кости наше, што из земље искачу. Из Италије и Францеске, из Прајске и Нидерландије, а сад ћемо томе да додамо и Русију.47
III Србин је мало, Рус велико!
Пратећи досадашње кретање Павла Исаковича, његово сусретање са типовима који су носиоци доминантних идејних, етичких и естетичких вредности барокног света аустријског царства, можемо уочити да је у роману дезинтеграција слике Русије у значајној мери повезана са разградњом и демантом слике Себе. Ова закономерност не односи се само на предтокајски део књиге, већ и на делове текста који долазе потом. Нарочито је, у том погледу, драгоцена токајска епизода, Павлово упознавање са натурализованим Русом, иначе сународником, шефом руске мисије у Токају, Вишњевским, који има да Исаковича и његову породицу отпреми, преко Карпата, на исток. Неморалност сународника Божича и читав гротескни рококо вијенски чинили су се Павлу као ружан сан, омама људских очију. Оно са чим, упркос свим претходним искуствима, Исакович није желео да рачуна јесте поновљени бечки сценарио. Не у предворју светог тла. А управо је тај сценарио доживео, поновљен, у већој или мањој мери. Иста апатријархалност, иста аморалност, иста разблудност аустријска, исти рококо, поновили су се у дому Вишњевског, опет сународника. Отуда не чуди зашто је Павлова асоцијација при упознавању са Вишњевским и,
47
Милош Црњански, Сеобе, друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005, стр. 287.
20
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. касније, на живот у Токају, била породица Божич, упркос извесним обележјима која су Вишњевског разликовала од Божича: Исаковича је све то сећало на фамилију Божич, па је помислио да његови сународници мењају земље и вароши, али не мењају свој начин живота и не мењају своје нарави.48 Истина, и Вишњевски и Божич су Срби, али обојица су апологете Другог царства, један аустријског, други руског. И један и други су живи деманти патријархалног, моралног Србина, онако како (жели да) га види Исакович. Поставља се, онда, питање: Зашто, приликом сусрета са Вишњевским, Павлово искуство није резултирало гротескним виђењем стварности ако су се стекли повољни услови за то? Одговор опет тражимо у лику Павла Исаковича. Неоспорно је да је из бечког театра Исакович изашао као промењен човек. Могло би се рећи да се Павлов поглед, на неки начин, привикао на призоре који проблематизују идеал или га деградирају. Реч је, дакле, о његовој оптичкој толеранцији на виђено, али не и о емотивној реакцији као одговору на виђено. Отуда Вишњевски, чак ни преко паралеле са Божичима, посведочене већ на површини текста, не добија гротескно осветљење. Ни чувена реченица Вишњевског, углађеног и безочног опортунисте, упућена Павлу Исаковичу, који одбија да сународника замени на месту шефа токајске мисије, да не заборави да је на путу његовом, и његове фамилије, у Росију, он, Вишњевски, Карпати49 , не производи гротескни утисак код јунака. Он остаје само запрепашћен овом изјавом. Чак ће и разблудност Вишњевског, његовог дома, његових жена, подвођење трудне жене, Павлове снаје Варваре, Вишњевском, дакле сценарио сродан оном који је доживео код Божича, остати без гротескног напајања. Све се овде одвија управо по закономерности хронотопа лутања – јунак пролази кроз непознате крајеве, у њима упознаје разне типове, стиче бројна искуства и авантуре, и све то га, у извесној мери, мења. У Павловом случају, његова оптика је 48 49
Милош Црњански, Сеобе III, Нолит, Београд, 1973, стр. 67. Исто, стр. 70.
21
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. то што се мења, а у складу је са суморним метафизичким закључцима, до којих је, пре њега, дошао и поочим Вук Исакович. 50 Као што је Божич био глорификатор идеја аустријског барока, не зато што одиста у њих верује, већ зато што му одговарају, тако је Вишњевски глорификатор идеје Русије. Дијалог који се води између њега и Исаковича могао је у том смислу да
допринесе
стабилизацији
пољуљаних
убеђења
Павлових.
Међутим,
Вишњевсково слово о Русији полако се претвара у слово о Србији, при чему се, између осталог,
изводи прилично јасна дистинкција између два национа, опет
један гласни стереотип, који вређа Павлово национално осећање: Србин је мало, Рус велико!51 Вишњевски у поменутом дијалогу, заправо, погађа све осетљиве идејне и емотивне тачке Павловог родољубља. Све што он жели, све што он очекује од Русије, Вишњевски a priori одређује као заблуду, грешку, стереотиоп који ваља изиграти у сврху прибављања егзистенцијалне стабилности и лагодног живота. Савети које он даје Павлу тичу се потпуног и бесповратног губитка српског националног идентитета што, пре свега, подразумева заборављање сопственог језика, а потом и националног мита – Косова. На трагу смо својеврсног имаголошког парадокса – КО овде говори, и О КОМЕ? Вишњевски СРБИН о РУСИЈИ или Вишњевски РУС о СРБИЈИ? На којој релацији се овде одвија хетероимагинирање које, без сумње, тече упоредо са аутоимагинирањем? Шта је овде схваћено као ТУЂЕ, а шта као СВОЈЕ? Истина, Вишњевски се изјашњава као Рус, али није ли његово опредељење, поред неоспорног опортунизма и познавања друштвених и војно-политичких прилика у Русији, условљено могућношћу да гласно изговори оно што је за Павла (читати: Србина), ако је и прихватљив поредак ствар, онда један неми поредак ствари: 50
Разлика је у томе што се Вук, суматраистички, од бесмисла и пролазности могао одбранити осмишљавањем идеала, маркирањем „простора среће“, а Павле је тај који нам доноси драму реализације тог идеала. Суочавајући се са постепеном разградњом наслеђеног идеала, чему има да прибегне Павле Исакович? 51 Милош Црњански, Сеобе III, Нолит, Београд, 1973, стр. 86.
22
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Србин је мало, Рус велико? Павлово противсловљење суштински не доводи у питање други део тврдње, али покушава да обори њен први део. Сујета сујетства, такав какав је, задојен митом величине који своје корене има у средњовековној моћној српској држави, Павле не пристаје на Русију која би Србији одрекла значај и величину, а да са категоријама значаја и величине рачунају и многи који су пре Павла стигли у Русију, види се у „извештају“ Вишњевског о понашању и делима припадника српског национа у Русији: Али, Срби, стално, траже, за себе, засебну територију, сербску провинцију, нову Сервију. Непослушни су. Туку се у рату добро; али чим рат прође, стварају у војсци забуну. (...) Бунтовници су то. 52 Вишњевски је тврдио да је несрећа Срба, који се селе у Росију, у томе, да не виде да су стигли у Росију, кад стигну у Росију. Говоре свима и свакоме да су дошли, зато, да Серби остану. 53 Исаковичеви сународници – говорио је Вишњевски - кад стигну у Росију, неће да говоре руски, него сербски заповедају и сербски тугују. (...) А што је најгоре, дојадили су (...), изјавама, да Руси треба да свете Косово. 54 Из ових изјава, може се закључити да је слика српског национа, која га у Русији прати налик оној која је изграђена у Аустрији – храброст, борбеност, војени карактер, бунтовништво, непослушност, мегаломанија, љубав према миту и прошлости. Реплике Вишњевског које се односе на апсурдност Павлових очекивања у вези са Русијом, животом који очекује да ће тамо наћи и третманом који очекује да ће од стране те исте Русије добити, нарочито узнемирују Павла. Основни узроци те узнемирености леже у уверењу Вишњевског да је Русија само погодан супститут за Аустрију, која је изневерила, јер су сва очекивања српског национа, све молбе и сви захтеви према Русији некада били очекивања, молбе и захтеви према Аустрији. 52
Исто Исто, стр. 84. 54 Исто, стр. 85 53
23
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Из сличног регистра проговарао је Павле Исакович, у грозници и бунилу, у својој соби у Грацу, након искуства са казаматима у Шлосбергу. Али, трезвени Исакович, надомак поочимовог „простора среће“, љутито демантује ово гледиште: Аустрија је била велика превара. Никада неће они помислити да и Росија може бити то.55 Ипак, дела и назори Вишњевског, недостојни руског официра, шефа руске мисије и, уопште, целокупно токајско искуство, пред лицем надземаљске земље Вука Исаковича, одсудно су утицали на то да Павле, сасвим измењен, крочи на тле Русије: Није ни сањао, да је он [Вишњевски], за Павла Исаковича, био доживљај, који је Исаковича дотукао. Није му више била крива Аустрија, није му више био крив Беч, ни Божич, нити му је била крива Божичка, него они, сами, себи, Серби, и бивши Серби, сународници, зли дуси.56 Павлово разочарање Вишњевским има далекосежније последице по јунака него што је то био случај са Божичем, већ захваљујући чињеници да Исакович руског официра не види само као конкретно људско биће, него и као симбол читаве једне царевине.57 Отуда у моралној и патријархалној изопачености Вишњевског јунак види победу зла и тамо где се томе најмање надао 58 . Деградација Сопства, започета у Бечу, кроз лик и дело фамилије Божич, доживљава, дакле, климакс кроз лик и дело Вишњевског као првог сународника у руској служби. Ово искуство било је за Павла препуно индикативних значења да земља у коју улази није земља у коју је био пошао. Упоредо са овим слутњама распламсава се Павлово песимистичко виђење људског живота, распламсава се једна мрачна онтологија, филозофија бесмисла. Овако подешена оптика убрзаће процес разградње Имага Русије. 55
Исто, стр. 88. Исто, стр. 135. 57 Никола Милошевић, Основне филозофске линије другог дела Сеоба, у: Књига о Црњанском, приредио Мило Ломпар, СКЗ, Београд, 2005, стр. 308. 58 Исто 56
24
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Чак ће се и привремена веселост Исаковичева изазвана коначним досељењем у Русију, физичким испуњењем поочимовог аманета, убрзо изгубити, када схвати у каквој беди и сиромаштву живе његови сународници у Кијеву и околини и у коликој мери су изложени подсмеху и руглу житељима кијевског предграђа. Кроз улице Подоља, пролазили су његови сународници, у ритама, које су се црнеле у снегу. Чудновата одећа њихових жена изазивала је подсмех [...], а нарочито су се млади богослови церекали, кад видеше шта све носе жене тих досељеника, на глави. [...] Почели су да им довикују, да им се смеју, да их Циганкама називају. [...] Исаковичи су се, као и мужеви тих жена, чудом чудили, шта их је у братском, православном, царству, снашло. 59 Евидентно је да Павлово етичко разочарање Русијом тече градацијски. Осетан степен разградње слике Другог уочава се приликом јунаковог суочавања са моралним слабостима руске официрске средине. 60 На снази је, још једном, дисбаланс између онога што Исакович замишља да ће видети и онога што види. Негативне представе о Аустрији, концентрисане око лика Гарсулија, ускрсавају и у Русији, приликом аудијенције код генерала руске царске армије Костјурина. Као што се приликом сусрета са Вишњевским, мање-више, поновио сценарио са Божичем, тако се приликом сусрета са Костјурином поновио сценарио са Гарсулијем. И пред Костјурином, као и пред Гарсулијем, стоје четири Исаковича. Највећу дрскост према надређеном, истичући предности аустријске војне школе над руском, показује опет Павле, коју самооправдава својом искреношћу и осећајем за праведност. Надменост коју Исакович испољава, колико год да је одлика његовог карактера, у значајној мери је подстакнута јунаковим отпором према понизности, комплиментима и удворству на које и руски и српски официри полажу у Костјуриновој околини. Костјурин се Павлу указује као човек непојмљиве 59
Милош Црњански, Сеобе III, Нолит, Београд, 1973, стр. 206. Никола Милошевић, Основне филозофске линије другог дела Сеоба, у: Књига о Црњанском, приредио Мило Ломпар, СКЗ, Београд, 2005, стр. 308. 60
25
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. строгости, увредљив, плаховит, непријатан уколико не чује оно што жели да чује, што вређа Исаковича. Аудијенција и боравак на егзерциришту се завршавају изопштавањем Павла из Костјуриновог дома, претњом усекованија јазика, симболичним приказом разилажења руских и српских официра око Исаковича приликом чега јунак остаје сам на сцени, обележен као personа non grata у војним круговима, свету који је за њега представљао последње уточиште у коме је […] мислио да ће наћи људе способне да се уздигну изнад неких моралних слабости.61 Управо су осетљивост и значај овог подручја живота за јунака разлог за поновно покретање механизма гротеске. Не само да се у опису лика Костјурина примећују елементи гротеске (поред поређења са медведом, пажњу привлачи и следећи опис, који гротескно остварује управо преко везе са поменутим поређењем: Падале су у очи, његове, праве, танке, ноге, у раскошној, францеској чизми, и белим, кожним, утегнутим чакширама. Корачао је лако, али круто, као да су му ноге, држалице на пуковској застави, која се уздиже и високо носи.62 ), већ целокупно Павлово искуство на егзерциришту резултира виђењем које кокетира са спојем кајзеровске и бахтиновске гротеске, најпре виђењем Костјурина који мења лик, па постаје подобан час Гарсулију час Вишњевском који каже да ће се уздићи као Карпати, а потом, и саме Русије, која постаје огромни Гарсули страшног, црног погледа, који, опет, поприма лик свих оних који су, у Павловим очима, обележени знацима моралног пропадања. Тако у идеализовану представу о Русији почињу продирати сензације из супротног регистра, у слику земље која је за Исаковича, на почетку сеоба, имала надземаљски ореол и коју је, иако је неоспорна Другост, јунак доживљавао као блиску, релативну другост 63 , заривају се крхотине једне већ дезинтегрисане Другости, непремостиве, ултимативне64 означене именом Аустрија.
61
Исто, стр. 309. Милош Црњански, Сеобе III, Нолит, Београд, 1973, стр. 206. 63 Тихомир Брајовић, Идентично различито, Геопоетика, Београд, 2007, стр. 16-17. 64 Исто, стр. 17. 62
26
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Павлова усамљеност у Русији, и на симболичком и на конкретном плану, имплицира да се сан о идеалној земљи претвара у мрачну стварност и да се пештанско-бечки Инферно, на свој начин, понавља и у Русији. Све се збива другаче него што је очекивао, и овде, у Росији. 65 А све што је себи назидао, за то време, у ветар, ето, све се руши. А те рушевине су жалосне, иако су невидљиве, као што се и ветар не види. 66 Једини начин очувања Русије као блиске другости Павле види у могућности да буде примљен у аудијенцију код руске царице Елисавете. Ово му се чинило као последња милост која је била у стању да избрише све ружно што је на свом путу доживео.
IV Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасвим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели, и сосједи и друзи већ те оставили. Захарије Орфелин, „Плач Сербији“ Крајњи степен дезинтеграције слике Русије протиче у апсолутном сагласју са деградацијом Сопства. Надмен, сујетан и усамљен у својим начелима и назорима, Павле је успео да у Русији створи бројне непријатеље, нарочито међу официрима руске армије, сународницима. У својим настојањима да шефа токајске мисије, пристиглог у Кијев, раскринкра у његовим злоделима, недостојним једног руског официра, Павле управо у Вишњевском добија најозбиљнијег непријатеља. 65 66
Милош Црњански, Сеобе III, Нолит, Београд, 1973, стр. 365. Исто, стр. 362.
27
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. „Бивши Србин а сад Рус“ ће се, уз помоћ српских официра у руској војсци, безочно подсмехнути
последњој жељи
аудијенцију код
Исаковича,
организовавши
за њега лажну
руске царице, која је јунака могла да кошта и главе. У коликој
мери су неслога и завист били изражени код припадника српског национа у Русији, колико је у својим намерама да посвети косовски мит и оплаче вековна страдања свог народа пред Оном до које Вук поочим није стигао Павле био усамљен, види се у томе да су се управо припадници српског национа потрудили да, преко урушавања достојанства појединца, уруше заправо читав мит преко ког је Србија вековима и градила свој идентитет. Мрежа обмане била је савршено исплетена. Група бивших српских официра вођена налогом церемонијал-мајстора Вишњевског постепено уверава Павла у свете дужности свога тајног друштва да се пред императрицу, која тајно долази у Кијев, изнесу све гравамене српског национа и да је управо он Изабрани који треба да, у њихово име, стане пред Елисавету. Павле је као омађијан. Испуниће се, дакле, жеља Исаковича, коју је и он, као оштар трн, у срцу своме, носио. Стићи ће, пред Ону, пред коју Вук није стигао, иако је о њој толико причао. О њој, која може, једним потезом пера, све да их спасе, подигне, или све да их напусти и упропасти, тако, да заувек, у туђину, аустријску, нестану. Буде ли царица само мирно саслушала њихове молбе, и јауке, селидба њихова наставиће се, као бујица, у Росију, а неће је моћи зауставити ни сто Гарсулија [...]. [...] А једног дана, они ће се вратити у своју Сервију, коју напустише, под превару. У одбрану хришћанства – имепратора аустријских, Вијене! Поневши са собом и руку Лазареву. Све, што се са њим зби, од првог му плача, до његовог доласка у Росију, ето, добиће, у тој аудијенцији свој смисао. За све патње, које је претрпео, за сва понижења, добиће награду.
28
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Његов ће, национ, сутра, проговорити, кроз његова уста, кроз молбу његових очију, и неће више бити национ, усамљен, сам, самцит, расут, бесмислено, у Аустрију, и туђину.67 Гротескност
приказа
аудијенције
остварује
се
на
фону
Павловог
неразликовања привида од истине. 68 За Павла је пријем у аудијенцију, као што је речено, крајња милост коју, као жив човек, може да доживи у Русији, једини преостали начин да страдања и несреће, сва разочарања добију свој смисао. Читава сцена је, међутим, осмишљена тако да узвишеност и значај овог тренутка за Павла сроза и обесмисли. Јунак постаје лутка која немо и беспоговорно испуњава захтеве лажног вицеканцелара Воронцова и лажне царице, Исаковичева ганутост и скрушеност, клечање и пољупци у руку, целокупан етички и национални патос његов, праћен смехом који се ори около, одиста ствара гротескан дојам. Истина, део „царичиног“ дијалога који се односи на национална питања даје извесна задовољења Павловим жељама и појачава његов занос (Царица се онда обрати право Исаковичу и рече да она зна, све јаде, који су задесили његов национ, а који су их довели у Росију! Она ће, одсад, бити бранилац њихов, па нема више, нити да плачу, нити да тугују, нити да ишта брину. Стигли су у Росију, куд су желели да дођу. Она ће све потребно наредити и за аустријску императрицу. Та императрица ће морати да пусти његов национ, да се досели цео, у Росију. А он ће, ускоро, добити, да зна, ђенералски чин и ђенералску шљапу.69 ), али део дијалога који потом следи, а који се односи на питања Павловог приватног бића, представља контрапункт претходном и долази као својеврсни шок за јунака. Наиме, на Павлове изјаве да је удовац, који је две године раније сахранио жену и дете, и да нема намеру да се поново жени (Чему, кад смо несретни, преносити, и на другог,
67
Милош Црњански, Сеобе III, Нолит, Београд, 1973, стр. 442-443. Важно је истаћи да се приповедач труди да пријем Павлов код царице прикаже веродостојним, сцена је дочарана из визуре Павла Исаковича. Раскринкавање привида наступа како сцена одмиче и свој климакс доживљава на крају сцене. 69 Исто, стр. 448. 68
29
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. несрећу?70 ), „царица“ га пита, весело, шеретски што не оде и изабере неко усамљено дрво, на обали Дњепра, па се не обеси, на неку високу, усамљену грану71 . Павлова збуњеност и забезекнутост „царичиним“ речима, погледом и смехом проистичу из дихотомије односа тражено-нађено. Упркос томе, он проналази начина да настави своју архаичну тугованку о прегаженом српству на Косову, о могућности да са коњицом императрисе дојезди натраг, на своје Поцерје72 и доказује да су и његови преци учествовали у Косовском боју. Царица Елисавета се, међутим, наже, па га удари, лако, лепезом, по носу, узвикнув, да је мангуп, и да обмањује царицу своју: Обманшчик! А затим се, тресући се од смеха, удаљи, са Воронцовим, који ју је под руку водио. Исакович је, при њеном одласку, био клекао. Хладан зној га је био пробио. […] Помисли да је све [око њега] пијано. 73 Целокупна Павлова визура је овде померена, а гротескно виђење се оснажује и призором који јунак затиче при изласку из просторије: Павле онда, као месечар, напусти собу, у којој је аудијенцију имао. Учинило му се, у један мах, да је, у једном огледалу, спазио лице Вишњевсково, који се заценио.74 Приказ Вишњевсковог зацењеног лица (које Павле, с обзиром да му је овај сународник, нужно сагледава у пољу властитог Сопства) одраженог у огледалу Другог, пружа могућности (ауто)имаголошког тумачења. Разарање слике Другог такође је обележено унижавањем оне идеалне верзије Сопства коју јунак све време покушава да репрезентује. Суочен са моралним пропадањем сународника, које, мада му је непојмљиво, не може да изузме из поља властитости, јунак се, 70
Исто, стр. 449. Исто 72 Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског , Нолит, Београд, 1976, стр. 102. 73 Милош Црњански, Сеобе III, Нолит, Београд, 1973, стр. 451. 74 Исто 71
30
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. неминовно, суочава и са болним демантом Себе. Са друге стране, Павле уп раво те непожељне сегменте Сопства сагледава увучене и у поље идеализованог Другог, који га, на тај начин, и постепено разарају. Слом јунакових идеала симболички је означен следећим поређењем: Ушао је у кућу као да се са неког гробља враћао. 75 Међутим, последњи деманти Русије као „изабраног царства“ огледа се у сцени ислеђивања јунака у вези са лажним пријемом. Павлу, и даље несвесном да му је организована лажна аудијенција, Костјурин даје медаљон са ликом руске императрице Елисавете за који јунак мисли да представља аустријску императрицу Марију Терезију. Ова замена симболички изједначава Аустрију и Русију, чиме се и Русија, посредно, указује као ултимативна Другост. РЕЗИМЕ Имаголошки посматрано, дакле, неоспоран је континуитет између „Друге књиге Сеоба“ и њене претходнице. Оно што је у првој књизи било и остало маркирано као повлашћени „простор среће“ дезинтегрише се у другој књизи. Тај простор, у географској номенклатури означен именом Русије, јунак друге књиге доживљава као блиско, релативно Друго које треба да оснажи поље Сопства српског национа и његов пољуљани (митски) Идентитет. Отуда је „Друга књига Сеоба“, не само роман једног национа, већ и роман потраге за идентитетом једног национа. Дезинтеграција слике Русије, међутим, у уској је вези са деградацијом и срозавањем митске слике Србије, чији је носилац главни јунак Павле Исакович. Раздор између јунакових настојања и њихове реализације обележен је одумирањем херојског света и доминацијом етичких и естетичких вредности рококоа.
75
Исто
31
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима. Разградња идеалне представе о Русији композиционо је остварена кроз хронотоп лутања и случајног сусрета захваљујући којима су се јунакова етичка, патријархална и херојска схватања лако могла суочити са свим изазовима тог доба. Непомирљивост ових гледишта често резултира гротеском чијим механизмом се разградња Идеала поспешује. Тамо где гротеска изостаје, где јунак испољава неку врсту оптичке толеранције на призоре који идеал деградирају, дезинтеграција се остварује на дихотомији односа између онога што јунак очекује да ће видети, односно наћи и онога што види, односно налази. Јунаков однос према Русији у великој је мери детерминисан и његовим односом према Аустрији као ултимативној, непремостивој Другости. Вредносно сагледавање Русије, отуда, често бива кодирано негативним искуственим сликама понетим
из Аустрије, чиме се, постепено, и Русија указује као ултимативна и
непремостива Другост.
Додатни
проблем,
међутим,
настаје када се као
непремостива Другост митској Србији коју заступа јунак романа укаже и „актуелна“ Србија. Тако и „Нова Сербија“, о којој, истина другачије, сања Павле Исакович, постаје, не само још један дезинтегратор слике Русије, већ и најболнији деманти властитог Сопства. Није ли, уосталом, сан о Русији, заправо, све време, био сан о Србији, оној митској?
32
www.filozofski-pogledi.op.rs
Ауторска права су заштићена законом. Свако уможавање, штампање и коришћење текста без навођења аутора и дозволе аутора сматраће се прекршајем и биће санкционисано пред надлежним органима.
ЛИТЕРАТУРА - Гордана Ђерић, О немим и гласним стереотипима: Конструисање 'етничког карактерa' у усменој књижевности, Филозофија и друштво, 1/XXVI, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2005. - Imagology, The cultural construction and literary representation of national characters, edited by Manfred Beller and Joep Leerssen, Amsterdam - New York, NY, 2007; - Књига о Црњанском, приредио Мило Ломпар, СКЗ, Београд, 2005; - Јован Деретић, Милош Црњански, предговор у: Милош Црњански, Сеобе друга књига 1, Политика, Народна књига, 2005. Године; - Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд, 1989; - Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, СКЗ, Београд, 1970; - Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског, Нолит, Београд, 1976; - Предраг Р. Марковић, Представе о идентитету у књижевној форми, у: Летопис Матице српске, год. 185, књ. 483, св. 3, Нови Сад, март 2009; - Тихомир Брајовић, Идентично различито, Геопоетика, Београд, 2007.
33