Robert Galbraith (J.K. Rowling) - Zov kukavice

Robert Galbrajt

ZOV KUKAVICE S engleskog preveli Bojan Kozić i Gordana Subotić

Naslov originala Robert Galbraith The Cuckoo’s Calling Prvi put objavljeno u Velikoj Britaniji, Sphere 2013 Copyright © 2013 Robert Galbraith Limited Copyright za Srbiju © Evro-Giunti, 2013 Originalne korice: Figura © Arcangel Images.

Ograda © Trevillion Images.

Slika ulice i dizajn LBBG San Vilson.

Glavni i odgovorni urednik: Sanja Đurković Urednik izdanja: Gordana Subotić Lektor: Aleksandra Sulović Tehnički urednik: Vesna Pijanović Likovna oprema: Biljana Babić www.evro-giunti.com redakcija@evro-giunti.com marketing@evro-giunti.com prodaja@evro-giunti.com

Sva prava zadržana.

Likovi i događaji u ovoj knjizi, osim onih koji se bave javnim poslom, izmišljeni su i svaka sličnost sa stvarnim događajima ili ličnostima, živim ili mrtvim, potpuno je slučajna.

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Što na svet dođe baš usred zime?

A ne kad kukavica zove ti ime, Ili kad grozd, još zelen, raste, Il’ kada gipke odlete laste Na svoje daleke pute Dok smiraji leta žute.

Zašto preminu ko rosa rana?

Umesto kada opusti grana, I kada cvrčak bezdoman hodi, A žitnim poljem pustoš brodi, I kada se vetrovi tuže, Lepota što ne živi duže.

Kristina Dž. Roseti, Tužbalica

PROLOG Is demum miser est, cuius nobilitas miserias nobilitat.

Nesrećan je onaj Ä?ija slava proslavi njegove nevolje.

Lucije Akcije, Telef

Ulični žamor podsećao je na zujanje muva. Mnoštvo fotografa stajalo je iza policijskih barijera sa uperenim dugokrakim kamerama, dok im se dah dizao poput pare. Sneg je ujednačeno padao po kapama i ramenima; prsti u rukavicama brisali su objektive. Povremeno bi se začuli nepovezani rafali fotografskih klikova, pošto su posmatrači prekraćivali vreme slikanjem belog, nasred ulice podignutog šatora, ulaz u visoko apartmansko zdanje od crvene cigle, i balkona na trećem spratu sa kojeg je telo palo.

Iza paparaca koji su se tiskali stajala su bela reportažna vozila sa ogromnim satelitskim tanjirima na krovovima, i blagoglagoljivi izveštači, među kojima je bilo i stranaca, dok su unaokolo obigravali ton-majstori sa slušalicama. U pauzama snimanja, izveštači su cupkali i grejali ruke na čašama vrele kafe donete iz prepunog kafea u obližnjoj ulici. U dokolici, kamermani s vunenim kapama snimali su fotografe okrenute na drugu stranu, kao i balkon i šator ispod kojeg se skrivalo telo, a potom su tražili nove uglove za široke kadrove kako bi obuhvatili metež u toj mirnoj zavejanoj ulici u četvrti Mejfer, s nizom blistavocrnih ulaznih vrata uokvirenih natkrivenim tremovima od belog kamena i vešto potkresanim zimzelenim žbunjem. Ulaz sa brojem 18 omeđene trakom. Policijski službenici i forenzičari u belim kombinezonima izvirivali su iz hodnika. Televizijske stanice već satima su emitovale vest. Svet se okupljao sa obe strane ulice, gde je policija sprečavala prolaz; neki su pristigli u nameri da posmatraju, a ostali su tek zastajali na putu za posao. Mnogi su podigli mobilne telefone kako bi fotografisali prizor pre nego što produže. Neki mladić, ne znajući koji je balkon bio ključni, fotografisao je sve odreda, premda se na srednjoj terasi nalazio niz od tri lepo potkresana loptasta ukrasna žbuna, koja jedva da su ostavljala mesta za ljudsko biće.

Grupa mladih devojaka donela je cveće; snimili su ih kako ga predaju policajcima, koji još nisu našli zgodno mesto da ga odlože, no ipak su ga obzirno spustili na zadnje sedište službenog vozila, svesni da kamere prate svaki njihov korak.

Dopisnici televizija sa celodnevnim vestima uporno su komentarisali i bavili se nagađanjima zasnovanim na oskudnim a senzacionalističkim činjenicama do kojih su došli. „…iz svog stana u potkrovlju oko dva ujutru. Policiju je obavestio radnik obezbeđenja zgrade…” „…zasada nema naznaka da će telo uskoro biti odneto, što je neke navelo na pretpostavku…” „…nema informacija o tome da li je bila sama prilikom pada…” „…ekipe su ušle u zgradu i pokrenule temeljnu istragu.”

Unutrašnjost šatora ispunila se prohladnom svetlošću. Dva muškarca su se naginjala nad telom, spremna da ga, konačno, premeste u vreću. Glava joj je malo prokrvarila po snegu. Lice joj je bilo nagnječeno i podbulo, jedno oko ličilo je na uzan prorez, a drugo je između otečenih kapaka otkrivalo potamnelu beonjaču. Kad joj je bluza sa šljokicama blesnula pri neznatnoj promeni svetlosti, stekao se uznemirujući utisak da se devojka pomerila, kao da je prodisala ili napregnula mišiće, spremna da ustane. Sneg je meko, poput jagodica prstiju, dobovao po krovnom platnu.

- Gde li je, dođavola, to ambulantno vozilo?

Inspektor Roj Karver bio je sve nervozniji. Punačak čovek, lica boje usoljene govedine, kome je košulja ispod pazuha obično bila umrljana znojem, još pre nekoliko sati izgubio je ionako oskudne zalihe strpljenja. Bio je tu gotovo koliko i sam leš; stopala su mu promrzla te ih više bezmalo ne oseća, a od gladi ga je obuzela vrtoglavica.

- Hitna pomoć stiže za dva minuta - reče narednik Erik Vordl, nehotice odgovorivši pretpostavljenom na pitanje, dok je ulazio u šator s mobilnim telefonom prislonjenim uz uvo. Upravo im raščišćavam prolaz.

Karver progunđa nešto. Loše raspoloženje pogoršalo mu je ubeđenje da je Vordl uzbuđen zbog okupljenih fotografa. Dečački zgodan, guste i talasaste smeđe kose prošarane sedim vlasima, Vordl je, po Karverovom mišljenju, svaki čas izlazio iz šatora kako bi ga slikali.

- Bar će se ova gužva razići kad odnesu telo - rekao je Vordl, i dalje zagledan u fotografe.

- Neće oni nikud, dok god ovo smatramo mestom zločina, jebote - planu Karver.

Vordl nije reagovao na neizgovorenu provokaciju. Karver se, svejedno, ražesti.

- Skočila je, glupača. Nikog tamo nije bilo s njom. Tvoj takozvani svedok toliko se našmrkao kokaina…

- Dolaze - reče Vordl i, na Karverovo negodovanje, ponovo skliznu iz šatora, da sačeka kola hitne pomoći, na punom raspolaganju kamerama.

Priča je gurnula u stranu vesti o politici, ratovima i katastrofama, a svaka njena verzija iskrila je slikama pokojničinog besprekornog lica, njene vitke i izvajane figure. U roku od nekoliko sati, ono malo poznatih činjenica proširilo se poput virusa do miliona ljudi; javna svađa sa slavnim momkom, usamljeni povratak kući, vrištanje koje je neko slučajno čuo, kao i poslednji, kobni pad…

Njen momak je pobegao u ustanovu za odvikavanje, ali policija je ostala nedostupna za komentar; mediji su proganjali sve one koji su bili uz nju tokom te kobne večeri; napisano je hiljade novinskih kolumni i snimljeno hiljade televizijskih priloga, a žena koja je pod zakletvom tvrdila kako je čula svađu neposredno pre pada i sama je nakratko postala poznata, te kao nagradu dobila fotografije manjeg formata pored slika lepe pokojnice.

Ali potom se, uz gotovo glasan uzdah opšteg razočaranja, razotkrilo da je svedokinja slagala, pa se i ona povukla u ustanovu za odvikavanje, a pojavio se glavni osumnjičeni, te je sve to ličilo na barometarsku kućicu za pokazivanje vremena, u kojoj ženica i čovečuljak nikad nisu mogli istovremeno da budu napolju.

Na kraju, zaključeno je da je reč o samoubistvu i, nakon zgranutog tajca koji je načas zavladao, priča je naknadno potvrđena, mada ne pouzdano. Mediji su žrtvu opisivali kao neuravnoteženu, nestabilnu, neprilagođenu za ulogu superzvezde koja joj je bila nametnuta zbog lepote i neukrotivosti; pisali su da se kretala u krugovima bogataša koji su je iskvarili, da je novim, dekadentnim načinom života unela još veću pometnju u svoju ionako osetljivu prirodu. Njena smrt pretvorila se u poučnu priču punu likovanja nad tuđom nesrećom, a aluzijom na Ikara poslužilo se toliko izveštača da je satirični magazin Prajvit aj napisao kolumnu o tome.

Onda je, na kraju, čitava pomama pala u zapećak, pa čak ni novinarima nije preostalo ništa da kažu, osim da nebrojeno puta ponavljaju jedno isto.

TRI MESECA KASNIJE

DEO PRVI Nam in omni adversitate fortunae infelicissimum est genus infortunii, fuisse felicem.

U svakoj nedaći najveći bol pričinjava nam sećanje na to da smo nekad bili srećni.

Boetije, Utehafilozofije

1 Za dvadeset pet godina života, Robin Elakot iskusila je trenutke drame i neočekivanog, ali još nikada se dotad nije probudila s tako snažnim predosećajem da će naredni dan pamtiti dok je živa.

Nedugo po ponoći, njen dugogodišnji momak Metju zaprosio ju je pod statuom Erosa nasred Pikadilija. Opijen olakšanjem zbog njenog pristanka, priznao joj je kako je hteo da je zaprosi još u tajlandskom restoranu iz kojeg su upravo bili izašli posle večere, ali nije mogao zbog društva za susednim stolom, nečujnog para koji je sve vreme prisluškivao njihov razgovor. Stoga joj je i predložio da se prošetaju polumračnim ulicama, iako je Robin negodovala jer ih je oboje čekalo rano buđenje. Konačno ju je, obuzet nadahnućem, odveo onako zbunjenu do stepenika u podnožju statue.

Tamo ju je, odbacivši uzdržanost u hladni vetar (nimalo nalik Metjuu), zaprosio na kolenima, naočigled troje beskućnika zgurenih na stepeništu, što su delili neku bocu u kojoj je verovatno bio metil-alkohol.

Bila je to, prema Robininom mišljenju, najsavršenija prosidba svih vremena, u čitavoj istoriji institucije braka. U džepu je imao čak i prsten, koji je sada nosila ona; safir s dva dijamanta pristajao joj je savršeno, i celim putem do grada neprestano ga je posmatrala na ruci položenoj u krilu. Ona i Metju sada su imali priču, zabavnu porodičnu povest, jednu od onih koje se pripovedaju deci, gde je njegova zamisao (mnogo joj se sviđalo to što je on smislio plan) krenula naopako, i postala spontana.

Volela je i one skitnice i mesečinu, i Metjua, uspaničenog i uzrujanog, dok je klečao na jednom kolenu; volela je Erosa, musavi stari Pikadili i crni taksi koji ih je odvezao kući u Klepam. Zapravo, zamalo je zavolela ceo London, koji joj je nedavno prirastao za srce, otkako se mesec dana ranije preselila u taj grad. Čak su i bezlični namrgođeni putnici koji su se tiskali oko nje u metrou bili uokvireni zlatastim oreolom prstenovog sjaja, a kada je izašla u prohladni martovski dan na stanici Totenhem Kort Roud, palcem je dotakla njegov platinasti obruč, osetivši pritom navalu sreće.

Pomislila je kako bi tokom pauze za ručak mogla da kupi neke časopise o venčanjima.

Muški pogledi pratili su je dok se probijala između radova navrh Oksfordske ulice, zaokupljena listom papira u desnoj ruci. Robin je, po svim merilima, bila privlačna devojka; visoka i zgodna, duge rićkastoplave kose, koja se talasala pri svakom žustrom koraku, dok su joj se obrazi rumeneli od prohladnog vetra. Bio joj je to prvi dan na jednonedeljnom sekretarskom poslu. Radila je privremene poslove otkako je došla s Metjuom u London, ali ne još zadugo; već je imala zakazane razgovore za poslove koje je nazivala „pravima”.

Kad je reč o tim privremenim poslovima, često joj je najteže bilo da nađe kancelariju na koju su je uputili. London joj je, nakon malog grada u Jorkširu iz kojeg je došla, delovao ogromno, bio je složen i nedokučiv. Metju joj je rekao da ne treba da ide naokolo piljeći u plan grada, da ne bi ličila na turistu i postala lak plen; zato se redovno oslanjala na loša, ručno skicirana uputstva koje bi joj nacrtao neko u agenciji za privremene poslove. Nije bila previše ubeđena da zahvaljujući tome podseća na rođenu Londonku.

Metalne barikade i plave plastične ograde označavali su mesta na ulici gde su se obavljali radovi i otežavali su joj snalaženje, jer su zaklanjali dobar deo orijentira iscrtanih na papiru u njenoj ruci.

Prešla je preko ulice isprekidane rupama ispred visoke poslovne zgrade, na skici označene kao „Središnja tačka”, građevine koja je gustim nizovima jednoobraznih četvrtastih prozora podsećala na džinovsku betonsku napolitanku, i nastavila nasumice da se kreće ka Danskoj ulici.

Pronašla ju je gotovo slučajno, kad je prošla kroz skučeni Danski pasaž, koji izlazi u uličicu načičkanu živopisnim prodavnicama; izlozi krcati gitarama, klavijaturama i svakojakim muzičkim sitnicama. Crvene i plave pregrade okruživale su još jednu iskopinu na putu, a radnici u

fluorescentnim jaknama pozdraviše Robin ranoranilačkim vučjim zavijanjem, koje se pravila da ne čuje.

Pogledala je na sat. Uračunavši uobičajeni višak vremena koji je uvek odvajala za slučaj da se izgubi, poranila je četvrt sata. Neupadljiva, crna vrata kancelarije za kojom je tragala nalazila su se levo od Kafe bara 12; ime vlasnika kancelarije bilo je napisano na istrgnutom parčetu papira na linije, selotejpom zalepljenim na interfon za drugi sprat. Da je neki drugi dan, da joj se na ruci ne presijava nov-novcat prsten, možda bi joj taj prizor delovao odbojno; danas joj se pak prljavi papir i oljuštena farba na vratima učiniše, poput onih skitnica prošle noći, pukim pitoresknim detaljima u pozadini njene velike romanse. Ponovo je pogledala na sat (safir zablista, a njoj zaigra srce; posmatraće sjaj tog kamena do kraja života), a onda odluči, u naletu ushićenja, da se popne ranije i pokaže koliko je revnosna čak i na tom potpuno beznačajnom poslu.

Upravo je bila posegnula za zvonom, kad se crna vrata naglo otvoriše, a na ulicu izlete neka žena.

Na tren u kojem kao da se sve zamrzlo, njih dve se pogledaše pravo u oči, sklonivši se obe u stranu kako se ne bi sudarile. Robin su tog čarobnog jutra čula bila posebno izoštrena; kratak pogled na to lice snažno je delovao na nju, te je pomislila da bi samo po sećanju nepogrešivo mogla da skicira tu tamnoputu ženu. Nije je pogodilo samo njeno izuzetno lepo lice nego i pogled, bezizrazan, no ujedno ushićen.

Robin pridrža vrata pre nego što su se zatvorila pred prljavim stepenštem. Starinska metalna ograda spiralnog stepeništa izvijala se oko jednako zastarelog lifta nalik kavezu za ptice. Trudeći se da joj se tanke potpetice ne zaglave u metalnim stepenicima, krenula je na prvi sprat, prošla pokraj vrata na kojima je ugledala uramljen plastificiran poster s natpisom Kraudijevi nacrti, a zatim produžila. Tek kad je stigla pred zastakljena vrata na drugom spratu, Robin shvati kuda su je poslali kao ispomoć. Niko joj u agenciji nije rekao. Ono ime s papira na interfonu ovde je bilo ugravirano na staklenoj ploči: K. B. Strajk, a, ispod toga, Privatni detektiv.

Robin je ćutke stajala, poluotvorenih usta, i proživljavala nestvaran trenutak kakav niko ko ju je poznavao ne bi mogao razumeti. Nikada nikome (čak ni Metjuu) nije poverila svoju životnu želju, skrivenu i detinjastu. I da se to dogodi baš danas! Kao da joj se sudbina osmehnula (tako je objasnila ceo taj čaroban dan i Metjuovu odluku da joj da prsten, iako se to, razumno gledano, nikako nije moglo povezati).

Uživajući u tom trenutku, polako je prišla peskiranim vratima. Levu ruku (sa safirom koji je potamneo na prigušenom svetlu) pružila je da uhvati kvaku, ali, pre nego što ju je i dodirnula, staklena vrata se otvoriše.

Ovoga puta se ni sa kim nije mimoišla. Razbarušen muškarac od najmanje sto kila nalete na nju, nesvestan siline svog udarca; obori je i odbaci, torba joj ispade dok je mlatarala rukama iznad opasno strmoglavih stepenica.

2 Strajk je ublažio sudar i nagonski reagovao na vrisak. Ispružio je dugu ruku pa je zgrabio za rub odeće, pritom je uštinuvši; devojka bolno jauknu, a on je, upirući i rukama i nogama, izvuče na čvrsto tlo.

Njena cika još je odzvanjala između kamenih zidova, a on shvati da je i sam dreknuo: - Gospode!

Devojka se presamitila od bola, oslonjena o vrata kancelarije, dok su joj jecaji protresali telo. Po tome kako se iskrivila i zavukla ruku pod rever kaputa, Strajk zaključi da ju je spasao dobrano je uhvativši za levu dojku. Gust, ustalasani slap jarkoplave kose gotovo sasvim joj je pokrio zajapureno lice, no Strajk ipak spazi bolne suze kako joj teku iz nepokrivenog oka.

- Jebem ti… izvini! Njegov gromki glas je odjekivao stepeništem. - Nisam vas video… nisam nikoga očekivao tamo…

Pod njihovim nogama, ćudljivi usamljeni grafički dizajner koji je zauzimao kancelariju na spratu ispod, uzviknu: „Šta se to tamo dešava?” a trenutak kasnije, upravnik onog bara iz prizemlja oglasio se iz stana u potkrovlju iznad Strajkovih prostorija prigušenim pritužbama, takođe uznemiren - možda i probuđen - bukom.

- Uđite…

Strajk odgurnu vrata vrhovima prstiju, kako je ne bi slučajno dodirnuo, šćućurenu kraj ulaza, a zatim je uvede u kancelariju.

- Jel’ sve u redu? - nervozno se oglasi grafički dizajner.

Strajk zalupi vratima iza sebe.

- Jeste - slaga Robin, uzdrhtalog glasa, i dalje pogrbljena i sa rukom na grudima, leđima okrenuta od njega. Trenutak-dva potom, ispravila se i okrenula, crvenog lica i još vlažnih očiju.

Njen nehotični napadač bio je gorostas; tako visok, kosmat i s izraženim stomakom podsećao je na grizlija. Jedno oko bilo mu je podbulo i modro, arkada naprsla. Zgrušana krv sakupljala mu se u tragovima noktiju na levom obrazu i jakom vratu ispod zgužvane i otkopčane kragne na košulji. Vi ste g-gospodin Strajk?

- Da. - J-ja sam ispomoć.

- Vi ste šta?

- Ispomoć. Iz „Privremenih rešenja”?

Ime agencije nije izbrisalo sumnjičavost sa njegovog izubijanog lica. Zurili su jedno u drugo, nervozni i preoprezni.

Baš poput Robin, Kormoran Strajk je znao da će zauvek pamtiti proteklih dvanaest sati kao noć epohalne promene u svom životu. Sada, činilo se da su boginje sudbine uputile emisara u modernom svetlosmeđem kišnom mantilu, kako bi se podsmenule činjenici da mu život srlja u pravu katastrofu.

Njemu sekretarica ne treba. Otkazom Robininoj prethodnici nameravao je da okonča ugovor.

- Na koliko su vas poslali?

- N-na nedelju dana, za početak - reče Robin, koju niko nikad nije dočekao tako ravnodušno.

Strajk na brzinu izračuna. Još jedna nedelja agencijske previsoke cene još dublje bi ga gurnula u dug i možda bi predstavljala poslednju kap u čaši koju je njegov najveći zajmodavac odavno čekao.

- Izvinite za trenutak.

Izašao je kroz ista staklena vrata i skrenuo desno, ka malom, memljivom toaletu. Zaključao se pa se zagledao u napuklo, oštećeno ogledalo iznad umivaonika.

Odraz koji ga je posmatrao nije bio lep. Strajk je imao visoko, istaknuto čelo, širok nos i guste obrve mladog Betovena koji trenira boks, a otečeno modro oko samo je naglašavalo taj utisak. Gusta

kovrdžava kosa svojevremeno mu je donela i nadimak Picoglavi, jedan od mnogih u mladosti. Imao je trideset pet godina, ali je izgledao starije.

Stavio je zapušač u slivnik, napunio naprsli prljavi umovaonik hladnom vodom, duboko udahnuo i zagnjurio glavu, koja je pulsirala. Istisnuta voda preli mu se po cipelama, ali on se na to i ne osvrnu, uživajući u deset sekundi ledene, slepe tišine.

Kroz glavu su mu proletale nepovezane slike od prethodne noći: ispraznio je tri police ličnih stvari u vojničku torbu dok je Šarlot urlala na njega; pepeljara ga je pogodila iznad slepoočnice kada se osvrnuo pri odlasku; pešačio je kroz mračni grad do kancelarije, u kojoj je odspavao sat-dva na stolici.

Zatim i poslednja, gnusna scena, kad ga je Šarlot pronašla ranom zorom, kako bi mu zadala poslednji udarac; odlučio je da digne ruke od nje, kad je istrčala iz kancelarije, pošto ga je pre toga izgrebala po licu; potom je kao izbezumljen pojurio za njom, no potragu je, nehotice, naglo prekinula ona neoprezna, nepoželjna devojka, koju je najpre morao da spase, a potom i da umiruje.

Teško dišući i ropćući podigao je glavu iz hladne vode. Lice mu je bilo promrzlo i prijatno utrnulo.

Obrisao se tankim krutim peškirom okačenim o vrata, i ponovo se zagledao u svoj neveseli odraz.

Isprane ogrebotine sada su izgledale kao otisci od zgužvanog jastuka. Šarlot je do sada sigurno već stigla do podzemne železnice. Jedna od sumanutih misli koje su ga i pokrenule da je zadrži bio je strah da će se ona baciti pod voz. Jednom, posle veoma žestoke svađe, kad su oboje bili u srednjim dvadesetim godinama, popela se na krov i pijano se zanjihala, zarekavši se da će skočiti. Možda je trebalo da bude zadovoljan što ga je agencija „Privremena rešenja” prisilila da prekine poteru. Posle onoga što se dogodolo u cik zore, nije bilo povratka. Ovog puta, moralo je da se završi.

Povukavši mokru kragnu s vrata, Strajk trgnu zarđalu kvaku, izađe iz toaleta pa ponovo prođe kroz staklena vrata.

Na ulici se čula pneumatska bušilica. Robin je stajala ispred stola, leđima okrenuta vratima; kad je on ušao, brzo je izvukla ruku iz kaputa, a njemu bi jasno da je ponovo masirala dojku.

- Da li je… da li ste dobro? - upita Strajk, pažljivo usmerivši pogled podalje od mesta povrede.

- Dobro sam. Slušajte, ako vam nisam neophodna, otići ću - ponosito reče Robin.

- Ne… ne, ni slučajno - otelo se Strajku, koji se zaprepastio sopstvenim rečima. - Nedelju dana… svakako da odgovara. Hm… pošta je ovde… Dok je govorio, pokupio je poštu sa otirača i bacio je na prazan sto ispred Robin, kao da joj udovoljava takvom ponudom. - Da, možete da otvarate poštu, da se javljate na telefon, da malo pospremite… lozinka za kompjuter je Hatherill23, sad ću da vam zapišem… - Učinio je to, praćen njenim opreznim, sumnjičavim pogledom. - Evo, to je sve… a ja ću biti ovde.

Ušao je u kancelariju, pažljivo zatvorio vrata za sobom, a zatim zastao u potpunoj tišini, pogleda uprtog u torbu pod praznim stolom. U njoj je bilo sve što je imao, jer je bio ubeđen da nikada više neće videti gotovo ništa od onoga što je ostavio kod Šarlot. Verovatno će te stvari nestati već do ručka; spaljene na lomači, izbačene na ulicu, zgromljene i zdrobljene, uronjene u izbeljivač. Bušilica je neumorno tukla dole po ulici.

Kako sad da otplati divovske dugove? To će biti jedna od posledica poslovne propasti koja mu preti, zloslutan, neizvestan, ali i neizbežan epilog njegovog raskida sa Šarlot; onako iscrpljenom, Strajku se činilo da se taj jad vrtloži pred njim kao kakav jezivi kaleidoskop.

Jedva svestan svojih pokreta, ponovo se našao u stolici u kojoj je već proveo poslednje noćne sate. S druge strane slabog pregradnog zida začu se prigušen zvuk pokreta. „Privremeno Rešenje” je, nesumnjivo, pokretalo kompjuter, a uskoro će saznati i da Strajk nije dobio ni jedan jedini poslovni imejl u poslednje tri nedelje. Potom će, i to na predlog koji joj je sam dao, početi da otvara pristigle opomene. Iscrpljen, izmučen bolovima i gladan, Strajk ponovo klonu licem na sto, pokrivši oči i uši rukama, da ne bi morao da gleda i sluša kako se u susednoj prostoriji njegovo poniženje ogoljuje pred neznankom.

3 Pet minuta kasnije, začu se kucanje na vratima i Strajk, sa ivice sna, naglo poskoči u stolici.

- Izvinite?

U podsvesti se ponovo upleo sa Šarlot te ga iznenadi ulazak nepoznate devojke u sobu. Skinuvši kaput, otkrila je do grla zakopčanu, no ipak zavodljivu bledožutu bluzu. Strajk joj se obrati gledajući je u čelo.

- Da? - Došao vam je klijent. Da ga uvedem?

- Ko je došao?

- Klijent, gospodine Strajk.

Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, pokušavajući da dokuči smisao te informacije.

- Dobro, može… ne, dajte mi još nekoliko minuta, Sandra, molim vas, a onda ga uvedite.

Bez reči se povukla.

Strajk protraći sekundu pitajući se zašto ju je oslovio Sandra, zatim skoči na noge i stade da se sprema kako bi uklonio izgled i miris čoveka koji je prespavao noć u odelu. Zaronivši u torbu pod stolom, dohvatio je tubu zubne paste i iscedio nekoliko centimetara u otvorena usta; potom primeti i da mu je kravata natopljena vodom iz umivaonika, a košulja poprskana krvavim tačkicama, te strgnu i jedno i drugo sa sebe, uz zveckanje dugmadi o zidove i kartoteku, potom izvuče čistu, premda veoma izgužvanu košulju iz torbe i navuče je, pa je nespretno zakopča debelim prstima. Pošto je sklonio torbu iz vidokruga, smestivši je iza prazne kartoteke, brzo se vratio na stolicu i protrljao oči kako bi se uverio da nisu krmeljive, sve vreme se pitajući da li je taj takozvani klijent zaista zainteresovan za njegove usluge i da li će mu ih platiti pravim novcem. Strajk je zaključio, tokom osamnaestomesečnog sunovrata ka finansijskoj propasti, da se nijedno od toga ne sme uzeti zdravo za gotovo. Još uvek je jurio dvoje klijenata da mu isplate celu sumu; treći je odbio bilo šta da plati, jer mu Strajkova otkrića nisu bila po volji, a uzevši u obzir da se sve više zaduživao, i da mu je i zakup kancelarije u centru Londona ugrožen, Strajk nije bio u prilici da angažuje advokata. Grublji, brutalniji metodi naplate dugova odnedavno su počeli da mu zaokupljaju maštu; veliko bi mu zadovoljstvo pričinio pogled na najpodlije među dužnicima dok uplašeno manevrišu u senci palice za bejzbol.

Vrata se ponovo otvoriše; Strajk hitro izvadi kažiprst iz nozdrve i ispravi se u stolici, nameran da izgleda pronicljivo i hitro.

- Gospodine Strajk, ovo je gospodin Bristou.

Najavljeni klijent uđe za Robin u kancelariju. Prvi utisak bio je povoljan. Neznanac je imao nešto naglašeno zečje u pojavi, sa kratkom gornjom usnom koja nije mogla da mu pokrije velike prednje zube; koža mu je bila žućkasta, a oči, sudeći po debljini stakala, kratkovide; odelo mu je pak bilo izvanredno skrojeno, a skupo su izgledali i svetlucava ledenoplava kravata, sat i cipele.

Neznančeva snežnabela besprekorno ispeglana košulja udvostručila je Strajkovu svest o hiljadama nabora na sopstvenoj izgužvanoj odeći. Ustade kako bi pridošlici pružio potpun uvid u svojih metar i devedeset visine, te ispruži maljavu ruku trudeći se da posetiočevoj nadmoćnosti u odevanju suprotstavi svoj stav čoveka isuviše zauzetog da bi brinuo o odeći.

- Kormoran Strajk; drago mi je.

- Džon Bristou - reče posetilac, pa se rukova s njim. Glas mu je bio prijatan, kultivisan i neodlučan.

Pogled mu se zadržao na Strajkovom natečenom oku.

- Mogu li da vam ponudim čaj ili kafu, gospodo? - upita Robin.

Bristou zatraži kratku crnu kafu, ali Strajk ne odgovori; upravo je opazio mladu ženu gustih obrva, u staromodnom kostimu od tvida, kako sedi na pohabanoj sofi kraj vrata prijemne kancelarije.

Pomisao da je čak dvoje mogućih klijenata stiglo istovremeno opirala se razumu. Da mu nisu poslali još jednu privremenu sekretaricu?

- A vi, gospodine Strajk? - upita Robin.

- Šta? Ah… crnu kafu s dve kocke šećera, moliću, Sandra - reče, pre nego što je uspeo da se zaustavi. Video je njeno začuđeno lice dok je zatvarala vrata za sobom, i tek se tada setio da nema ni kafu ni šećer, niti, naravno, šoljice.

Pošto je na Strajkov poziv seo, Bristou poče da razgleda zapuštenu kancelariju sa izrazom, plašio se Strajk, razočaranja. Potencijalni klijent delovao je nervozno na onaj način koji je Strajk iz iskustva povezivao sa nervozom i krivicom sumnjičavih muževa, ali nagoveštavao se u njegovom nastupu i dašak autoriteta, uglavnom pothranjenog skupom odećom koju je nosio. Strajk se pitao kako ga je Bristou pronašao. Teško je privući nove slučajeve putem usmenog predanja ako ti jedna jedina klijentkinja (što je redovno jecala preko telefona) nema prijatelje.

- Izvolite, gospodine Bristou? - rekao je kad je ponovo seo.

- To je… hm… zapravo, voleo bih ponovo da proverim… mislim da smo se već sreli ranije.

- Stvarno?

- Ne biste me se setili, bilo je to pre mnogo godina… ali mislim da ste se družili sa mojim bratom Čarlijem. Čarli Bristou? Umro je… nesrećnim slučajem…. kad je imao devet godina.

- Uh, majku mu - reče Strajk. - Čarli… da, sećam se.

I stvarno, savršeno se sećao. Čarli Bristou bio je jedan od mnogih prijatelja koje je Strajk stekao tokom nimalo jednostavnog detinjstva, ispunjenog putovanjima. Intrigantan, divalj i neobuzdan dečak, vođa najpopularnije družine u Strajkovoj novoj školi u Londonu, Čarli je krupnog pridošlicu izraženog kornvolskog naglaska odmah unapredio u najboljeg prijatelja i kolovođu. Usledila su dva vrtoglava meseca nerazdvojnog prijateljstva i lošeg vladanja. Strajku, večito opčinjenom uglađenom delotvornošću domova druge dece, njihovim razboritim, složnim porodicama i sobama koje godinama nisu morali da menjaju, u živom sećanju je ostala Čarlijeva kuća, velika i raskošna. Imala je i dugačak osunčani travnjak, kućicu na drvetu, a Čarlijeva majka ih je služila hladnom limunadom.

A onda, po povratku s uskršnjeg raspusta, obuzeo ga je užas kada im je učiteljica saopštila da se Čarli više nikada neće vratiti, da je mrtav, da se biciklom survao sa ivice nekog kamenoloma, tokom boravka u Velsu. Zlobna babetina, ta učiteljica, koja nije mogla da se uzdrži od pridikovanja razredu kako je Čarli, kao što svi znaju često bio neposlušan prema odraslima, te da mu je bilo izričito zabranjeno da se vozi bilo gde u blizini kamenoloma, ali je on ipak to učinio, možda da bi se napravio važan… tu je morala da stane, jer su dve devojčice iz prednjih klupa zaridale.

Od tog dana, pri svakom pogledu ili pomisli na kamenolom, Strajk je video lice nasmejanog plavokosog dečaka kako iščezava. Ne bi ga iznenadilo ni to da je svaki učenik Čarlijevog odeljenja strahovao od velike mračne dubodoline, strmog nagiba i nemilosrdnog kamena.

- Da, sećam se Čarlija - rekao je.

Bristouu blago zaigra Adamova jabučica.

- Da. Vidite, reč je o vašem imenu. Jasno se sećam Čarlijevih priča o vama, tokom tog raspusta, u danima pre njegove smrti; „moj drug Strajk”, „Kormoran Strajk”. Neobično, zar ne? Odakle potiče prezime Strajk, da li znate? Nigde ga više nisam čuo.

Strajk je iz iskustva znao da Bristou nije prva osoba koja se hvata za svaku pogodnu temu… vreme, putarinu, omiljene tople napitke… kako bi odložila razgovor o pravom povodu svoje posete.

- Rekoše mi da ima neke veze s kukuruzom - odvrati on - sa merenjem kukuruza.

- Stvarno? Nema nikakve veze sa udaranjem, štrajkovima, ha-ha… ne… Vidite ovako, kada sam tražio ko bi mogao da mi pomogne u ovome, i ugledao vaše ime na spisku - Bristou poče da pocupkuje

kolenom - možda možete to da zamislite… stvarno je izgledalo… kao znak. Znak od Čarlija. Koji poručuje da sam u pravu.

Adamova jabučica mu zaigra dok je hvatao dah.

- Dobro - obazrivo reče Strajk, u nadi da nije pogrešno doživljen kao medijum.

- Reč je, znate, o mojoj sestri - rekao je Bristou.

- Shvatam. Da nije upala u neku nevolju?

- Mrtva je.

Strajk zamalo izusti: „Pa zar i ona?”

- Žao mi je - reče pažljivo.

Bristou je prihvatio saučešće isprekidanim klimanjem glave.

- Ja… ovo nije lako. Prvo treba da znate da je moja sestra bila Lula Landri.

Nada, tek nakratko pobuđena nagoveštajem da će možda dobiti klijenta, polako se sunovrati poput granitne nadgrobne ploče i zaustavi se uz stravičan bol u Strajkovom stomaku. Spram njega je sedeo čovek koji umišlja, a možda je i potpuno neuračunljiv. Pretpostavka da ovaj bledunjavac nalik zecu deli genetski materijal s preplanulom, gizdavom i blistavom lepoticom kao što je Lula Landri bila je nemoguća koliko i postojanje dveju identičnih pahulja.

- Moji roditelji su je usvojili - reče Bristou ponizno, kao da je već znao o čemu Strajk razmišlja. Sve troje su nas usvojili.

- Aha - reče Strajk. Pamtio je izuzetno precizno. Ponovo razmislivši o toj ogromnoj, svetloj i dobro održavanoj kući i velikoj blistavoj bašti, setio se usporene plavokose majke u čelu izletničkog stola, udaljene grmljavine glasa dominantnog oca; osornog starijeg brata koji je čeprkao oko voćne torte, dok je Čarli zasmejavao majku izmotavajući se; devojčice pak nije bilo nigde.

- Niste mogli da upoznate Lulu - nastavi Bristou, kao da je Strajk opet glasno izrekao šta misli.

- Roditelji su je usvojili tek nakon Čarlijeve smrti. Imala je četiri godine kada je došla kod nas; nekoliko godina provela je u opštinskom domu za nezbrinutu decu. Imao sam skoro petnaest godina.

Još uvek se sećam kako sam stajao na ulaznim vratima i posmatrao oca dok je vodi uz prilaz. Nosila je crvenu pletenu kapu. Moja majka je još uvek čuva.

I iznenada, neočekivano, Džon Bristou briznu u plač. Ridao je u sklopljene šake, pogrbljen, uzdrhtao, dok su mu se između prstiju slivale suze i sline. Kad god bi se učinilo da se bar malo sabrao, ponovo bi zajecao.

- Izvinite… izvinite… Gospode…

Zadihan i zacenjen, tapkao je ispod naočara zgužvanom maramicom, trudeći se da se smiri.

Vrata se otvoriše i Robin uđe okrenuta leđima, sa poslužavnikom u rukama. Bristou okrenu lice od nje, dok su mu se ramena nadimala i tresla. Kroz otvorena vrata, Strajk ponovo opazi onu ženu u kostimu u prijemnoj kancelariji; sada ga je, iznad otvorenog primerka novina Dejli ekspres, popreko gledala.

Robin postavi dve šoljice, bokalčić s mlekom, posudu šećera i tanjir čokoladnog keksa, sve ono što Strajk nikad nije video tako posluženo, površno se osmehnu na njegove izraze zahvalnosti, pa izađe.

- Sačekajte malo, Sandra - reče Strajk. - Možete li…?

Sa stola je uzeo parče papira i spustio ga na koleno. Dok je Bristou jecao kao da guta, Strajk napisa, veoma brzo i najčitkije što je mogao: Molim vas, proverite na Guglu Lulu Landri i saznajte da li je bila usvojena; ako jeste, ko ju je usvojio. Ne razgovarajte o tome sa onom ženom napolju (šta ona uopšte traži ovde?). Napišite odgovore i donesite mi ih ovamo i nikom ne pominjite ono što ste otkrili.

Predao je papir Robin, koja ga bez reči uze i izađe.

- Izvinite… tako mi je žao - zadihano poče Bristou kad su se vrata zatvorila. - Ovo je… obično

nisam… vratio sam se na posao, razgovaram s klijentima… - Duboko je uzdahnuo nekoliko puta.

Crvenih očiju, još izrazitije je podsećao na albino zeca. I dalje je pocupkivao desnim kolenom.

- Stvar je u tome da je protekli period bio zaista užasan - prošaputao je, uzdahnuvši duboko.

- Prvo Lula… pa onda moja majka na samrti…

Strajku pođe voda na usta pri pogledu na onaj čokoladni keks, jer mu se činilo da danima nije jeo; smatrao je, međutim, da bi neuviđano bilo da nešto gricka dok uznemireni Bristou šmrca i briše oči.

Pneumatska bušilica je, poput mašinke, još uvek tukla po ulici.

- Potpuno se predala nakon Luline smrti. To ju je slomilo. Mislili su da će rak da se povuče, ali bolest se povratila, a lekari tvrde da više ništa ne mogu da učine. Hoću da kažem, ovo je već drugi put.

Posle Čarlija, doživela je slom živaca. Otac je smatrao da će joj biti bolje ako usvoje još jedno dete.

Oduvek su želeli devojčicu. Nije im bilo lako da dobiju odobrenje, ali Lula je bila meleskinja, te su uspeli da je dobiju, jer su takva deca teže nalazila usvojitelje.

- Oduvek je bila lepa. Zapazili su je u Okfordskoj ulici, dok je bila u kupovini s mojom majkom.

Uzela ju je Atina. Jedna od najprestižnijih agencija. Već sa sedamnaest godina bila je profesionalni model. Zaradila je desetak miliona funti. Ne znam zašto vam ovo pričam. Verovatno sve to već znate.

Svi su znali… mislili su da znaju… sve o Luli.

Nevešto uze svoju šoljicu; ruke su mu se toliko tresle da mu se kafa preko ivice prelila po besprekorno ispeglanim pantalonama.

- Šta biste zapravo želeli da učinim za vas? - upita Strajk.

Bristou drhtavo vrati šoljicu na sto, a zatim čvrsto sastavi dlanove.

- Kažu da se moja sestra ubila. Ja u to ne verujem.

Strajk je pamtio televizijske prizore: crnu mrtvačku vreću na nosilima, svetlucavu u oluji sevanja kamera dok je smeštaju u ambulantno vozilo, oko kojeg se roje fotografi s foto-aparatima uzdignutim ka zatamenjenim prozorima, odblesci belih bliceva o crno staklo. Znao je o smrti Lule Landri više nego što je želeo; isto bi se moglo reći za doslovno svakog u Britaniji ko je mogao da čuje i vidi. Sa svih strana bombardovani tom pričom, potpuno nesvesno ste prikupljali podatke o onom što se dogodilo i malo-pomalo postajali veoma dobro obavešteni i do te mere isključivi u vezi sa okolnostima slučaja da ne biste mogli da prođete ni kao objektivan porotnik.

- Obavljena je istraga, zar ne?

- Da, ali je nadležni istražitelj od početka bio ubeđen da je u pitanju samoubistvo, naprosto stoga što je Lula uzimala litijum. Ali ono što je zanemario… nešto od toga je čak istaknuto na internetu.

Bristou spontano uperi prst u Strajkov prazan radni sto, na kojem bi logično bilo videti kompjuter.

Ovlaš pokucavši na vrata, Robin ih otvori i uđe, pa predade Strajku presavijenu poruku i povuče se.

- Izvinite, ako dopuštate? - reče Strajk. - Očekivao sam ovu poruku.

Odmota belešku na kolenu, kako Bristou ne bi video sadržaj na poleđini i pročita: Ser Alek i ledi Ivet Bristou usvojili su Lulu Landri kada su joj bile četiri godine. Odrasla je kao Lula Bristou, ali je na početku manekenske karijere uzela majčino devojačko prezime. Ima starijeg brata po imenu Džon, koji je advokat. Mlada žena koja čeka ispred, devojka je gospodina Bristoua i sekretarica u njegovoj firmi. Rade za „Landri, Mej i Paterson”, kompaniju koju je osnovao Lulin i Džonov deda po majci. Na osnovu fotografije sa sajta LMP potvrđujem da je čovek sa kojim razgovarate Džon Bristou.

Strajk zgužva poruku i baci je u korpu za otpatke pored nogu. Bio je zapanjen. Džon Bristou nije fantazirao; a on, Strajk, dobio je, po svoj prilici, preduzimljiviju i pismeniju pomoćnicu od ijedne koju je dosad imao.

- Izvinite, možete da nastavite - saopštio je Strajk. - Pričali ste… o istrazi?

- Da - reče Bristou, tapkajući nausnicu vlažnom maramicom. - Svakako, ne osporavam da je Lula imala problema. Mama je s njom prošla kroz pakao. Sve je, zapravo, počelo, kad nam je umro otac…

verovatno sve to već znate, sam bog zna da je štampa o tome dovoljno pisala… izbacili su je iz škole zbog poigravanja drogom; pobegla je u London, majka ju je pronašla kako skita sa zavisnicima; droge su joj pogoršale mentalne tegobe; pobegla je iz centra za odvikavanje… bilo je neviđenih scena i drame. Ipak, na kraju je utvrđeno da ima bipolarni poremećaj i odredili su joj terapiju. Dok je uzimala tablete, bila je dobro; ne biste nikad pomislili da nešto s njom ne valja. Čak je i islednik potvrdio da je pila lekove, jer je to dokazano prilikom obdukcije.

- Ali policija i islednik nisu videli ništa izuzev devojke sa istorijom krhkog mentalnog zdravlja.

Insistirali su na tome da je bila depresivna, ali ja vam mogu reći da Lula nimalo nije bila depresivna.

Video sam je tog jutra pre nego što je umrla, bila je sasvim dobro. Sve joj je teklo kao podmazano, naročito karijera. Upravo je bila potpisala ugovor koji je trebalo da joj donese pet miliona u naredne dve godine; zamolila me je da ga pregledam, bio je prilično dobar. Taj modni kreator bio joj je blizak prijatelj, Some, verujem da ste čuli za njega? Raspored joj je bio ispunjen mesecima unapred; spremala se za snimanje u Maroku, a ona je volela da putuje. Tako da, razumete, nije bilo nijednog razloga da oduzme sebi život.

Strajk je učtivo klimao glavom, iako nimalo nije bio ubeđen u to što je čuo. Iskustvo mu je govorilo da su samoubice i te kako kadre da odglume zanimanje za budućnost u kojoj ne nameravaju da žive.

Vedro, zlatom obojeno jutarnje raspoloženje Landrijeve moglo je lako da potamni i zapadne u beznađe tokom dana i te večeri pred smrt; znao je za takve slučajeve. Sećao se jednog poručnika iz Kraljevskih strelaca, kako je ustao usred noći nakon sopstvene rođendanske proslave u kojoj je, prema svedočenjima, učestvovao i srcem i dušom. Porodici je ostavio poruku da pozovu policiju i da ne ulaze u garažu. Telo, obešeno o tavanicu garaže, pronašao je njegov petnaestogodišnji sin, pošto poruku nije ni primetio kad je žurno ušao u gražu da sredi bicikl.

- To nije sve - reče Bristou. - Postoje dokazi, čvrsti dokazi, počevši od Tansi Bestigui.

- To je komšinica koja tvrdi da je čula svađu na spratu iznad?

- Upravo ona! Čula je muškarca koji viče, neposredno pre nego što je Lula pala preko terase!

Policija je odbacila njen iskaz samo zato što je… dobro, tada je stvarno bila uzela kokain. Ali to ne znači da ne zna šta je čula. Tansi i dalje tvrdi da se Lula raspravljala s nekim muškarcem neposredno pred pad. Znam to, jer sam nedavno razgovarao s njom. Naša firma je zastupa u brakorazvodnoj parnici. Siguran sam da ću je ubediti da porazgovara s vama.

- A zatim - reče Bristou, nervozno osmotrivši Strajka kako bi dokučio njegovu reakciju - tu je i snimak video-nadzora. Muškarac koji hoda ka Kentigern Gardenu dvadesetak minuta pre Lulinog pada, a onda i snimak istog tog čoveka koji posle njenog ubistva beži kao sumanut iz Kentigern Gardena. Nisu ni saznali ko je on, nisu uspeli da ga pronađu.

Sa prikrivenim nestrpljenjem, Bristou izvuče iz džepa pomalo izgužvanu neispisanu kovertu i pruži je Strajku.

- Sve sam zapisao. Hronološki sled događaja i sve ostalo. Sve je ovde. Videćete kako se poklapa.

Ta koverta ničim nije uvećala Strajkovo poverenje u Bristouovo rasuđivanje. I ranije su mu dolazili s takvim stvarima: sa žvrljotinama koje su bile plod usamljeničkih i neosnovanih opsesija; s pristrasnim baljezgarijama kojima su sami sebe tešili; sa složenim hronološkim sledom događaja, unekoliko izmenjenim kako bi se uklopio u neuverljive pretpostavke. Advokatu je poigravao levi kapak, koleno mu je cupkalo, a prsti podrhtavali kad mu je pružio kovertu.

Strajk je nekoliko sekundi odmeravao te znake izvesnih tegoba nasuprot ručno izrađenim cipelama na Bristouvim nogama i satu marke „vašeron konstanten”, koji je primetio na njegovom bledom zglobu dok je ovaj gestikulirao.

Bristou je bio čovek koji je mogao i hteo da plati; možda je mogao da plaća dovoljno dugo da Strajk otplati jednu ratu najvećeg duga. Uz uzdah, i pobunu sopstvene savesti, Strajk reče: - Gospodine Bristou…

- Zovite me Džon.

- Džone… Biću iskren. Mislim da ne bi bilo pošteno da prihvatim vaš novac.

Crveni pečati procvetaše po bledom Bristouovom vratu i na neuglednom licu, dok je i dalje držao ispruženu kovertu.

- Kako to mislite, ne bi bilo pošteno?

- Smrt vaše sestre verovatno su istražili veoma temeljno. Milioni ljudi i mediji iz celog sveta pratili su svaki korak policije. Istraga se zato morala sprovesti dvaput pažljivije nego inače. Samoubistvo nije jednostavno prihvatiti…

- I ja ga ne prihvatam, niti ću ga ikad prihvatiti. Ona se nije ubila. Neko ju je gurnuo preko one terase.

Bušilica napolju iznenada stade, te se Bristouov glas prolomi kancelarijom; njegov nagli ispad bio je bes blagog čoveka dovedenog do same ivice.

- Shvatam. Jasno mi je. I vi ste jedan u nizu, zar ne? Još jedan prokleti psiholog amater? Čarli je mrtav, otac mi je mrtav, Lula je mrtva a moja majka umire… sve sam ih izgubio, i treba mi terapeut da prebolim gubitak, a ne privatni detektiv. Zar ne mislite da sam to čuo već sto puta, dođavola?

Bristou ustade, upečatljiv uprkos zečjim zubima i nezdravom tenu.

- Veoma sam bogat, Strajk. Izvinite što to kažem tako grubo, ali tako je. Otac mi je ostavio veliko nasledstvo. Raspitivao sam se o tarifama u ovom poslu, i bilo bi mi drago i dvostruko da vam platim.

Dvostruko. Strajkovu savest, nekad nepokolebljivu, slabili su neprestani udarci sudbine; ovaj je bio pravi nokaut. U dubini duše već je radosno odskočio u carstvo sjajne računice: za mesec dana posla, zaradio bi dovoljno da plati agenciji za privremenu pomoć i nekoliko zaostalih kirija; za dva meseca, otplatio bi nekoliko većih dugova… za tri meseca, u velikoj meri bi se rešio minusa na tekućem računu… za četiri meseca…

Ali Džon Bristou je već govorio preko ramena, putem prema izlazu, pošto je pre toga ščepao i izgužvao kovertu koju je Strajk odbio da primi.

- Hteo sam da to budeš ti, zbog Čarlija, ali sam se malo i raspitao o tebi, nisam baš potpuni glupan.

Odeljenje za posebne istrage, vojna policija, jel’ tako? Odlikovan. Ne mogu reći da me je opčinila tvoja kancelarija - Bristou je sada već gotovo vikao, a Strajk primeti da su prigušeni ženski glasovi u prijemnoj kancelariji utihnuli - ali biće da sam se prevario, jer ti očigledno možeš sebi da priuštiš da odbiješ posao. Odlično! Zaboravi sve. Siguran sam da ću pronaći nekog za ovaj zadatak. Izvini što sam te uznemirio!

4 Razgovor dvojice muškaraca već nekoliko minuta je dopirao, i to sve jasnije, kroz tanak pregradni zid; sada, kad je usled prestanka rada bušilice nastupila nagla tišina, Bristouove reči bile su sasvim razgovetne.

Da bi se zabavila i začinila taj srećan dan, Robin je pokušala da ubedljivo odigra ulogu Strajkove stalne sekretarice, i da Bristouovoj pratilji ne otkrije kako radi tek pola sata za privatnog detektiva.

Sakrila je, što je bolje umela, bilo kakav znak iznenađenja ili uzbuđenosti zbog tog glasnog ispada, ali je instinktivno bila na Bristouovoj strani, bez obzira na razlog sukoba. Strajkova profesija i masnica na oku imale su izvestan mračni šarm, ali njegovo ponašanje prema Robin bilo je žalosno, a leva strana grudi ju je i dalje bolela.

Bristouova devojka piljila je u zatvorena vrata još otkako su muški glasovi odmenili zvuk bušilice.

Krupna i natmurena, tanke kose ošišane u paž i nečega što bi, da nije bilo počupano, ličilo na spojene obrve, kao da je bila po prirodi namrgođena. Robin je često primećivala parove koji se odlikuju podjednakom fizičkom privlačnošću, premda su, naravno, činioci poput novca mnogima obezbeđivali i partnere daleko atraktivnije no što su sami bili. Robin je oštroumno procenila da je Bristou, kojem je, sudeći po elegantnom odelu i uglednoj firmi, za oko mogao zapasti i neko mnogo lepši, izabrao ovu devojku, jer je verovatno srdačnija i ljupkija nego što se to može zaključiti po njenom izgledu.

- Sigurno ne želite kafu, Alison? - upitala ju je.

Devojka pogleda oko sebe kao da je iznenađena tim pitanjem i kao da je zaboravila na Robinino prisustvo.

- Sigurno, hvala - odvrati ona dubokim, začudo veoma melodičnim glasom. - Znala sam da će se potresti - dodade, s neobičnim zadovoljstvom. - Pokušavala sam da ga odvratim, ali nije me poslušao.

Izgleda da ga je ovaj takozvani detektiv upravo odbio. Tako mu i treba.

Robin se, po svemu sudeći, primetno iznenadila, jer je Alison nastavila uz izvesno nestrpljenje: - Bolje bi mu bilo da naprosto prihvati činjenice. Ubila se. Ostali iz porodice su se se s tim pomirili i ne znam zašto on ne može.

Besmisleno bi bilo da se pretvara kako ne razume o čemu to ova žena govori. Svi su znali šta se dogodilo Luli Landri. Robin je mogla da se seti i gde se tačno nalazila kada je manekenka skočila u smrt one ledene januarske noći: stajala je za sudoperom u kuhinji roditeljske kuće. Vest je čula preko radija, a onda je tiho vrisnula od iznenađenja i istrčala u spavaćici da ispriča Metjuu, koji je provodio vikend kod njih. Kako smrt nekoga koga nikad nisi video može toliko da te pogodi? Robin se divila lepoti Lule Landri. Vlastiti ten seoske mlekarice nije joj se previše dopadao: manekenka je pak bila tamne blistave puti, krhka i strastvena.

- Nije prošlo baš mnogo od njene smrti.

- Tri meseca - reče Alison, protresavši svoj Dejli ekpres. - Valja li išta ovaj čovek?

Robin je primetila Alisonin prezriv pogled na neosporno zapuštenu, oronulu i skučenu prijemnu kancelariju, a upravo je osmotrila na internetu besprekornu, ogromnu kancelariju u kojoj ova žena radi. Zato je njen odgovor odisao više samopoštovanjem nego željom da zaštiti Strajka.

- O, da - staloženo je odvratila. - Među najboljima je.

Otvorila je ružičastu kovertu ukrašenu slikama mačića u maniru žene koja se svakodnevno susreće sa daleko raznovrsnijim i složenijim neodložnim obavezama nego što bi Alison mogla i da zamisli.

Istovremeno, Strajk i Bristou su odmeravali jedan drugog, jedan van sebe od besa, dok je drugi smišljao kako da promeni stav, a da pritom ne ugrozi samopoštovanje.

- Sve što želim, Strajk - promuklo reče Bristou, modar u mršavom licu - jeste pravda.

Time je, po svoj prilici, pogodio najtananiju nit; reč je zazvonila neuglednom kancelarijom, odapevši jedva čujnu ali duboku žicu u Strajkovim grudima. Bristou je pronašao onaj tračak plamena koji je Strajk sačuvao i kad je sve ostalo već bilo spaljeno do pepela. Novac mu je očajnički trebao, ali Bristou mu je pružio drugi, daleko bolji razlog da odbaci obzire.

- Dobro. Jasno mi je. Ozbiljno ti kažem, Džone; jasno mi je. Sedi. Ako i dalje želiš moju pomoć, pružiću ti je.

Bristou je zurio u njega. Čuli su se samo udaljeni povici radnika na ulici.

- Hoćeš li da tvoja… hm, žena, zar ne?… Uđe?

- Ne - reče Bristou, i dalje napet, s rukom na bravi. Alison misli da ne treba ovo da radim. Ne znam, u stvari, ni zašto je došla. Verovatno se nadala da ćeš me odbiti.

- Molim te, sedi. Hajde da čestito pređemo celu stvar.

Bristou je oklevao, potom se zaputio ka praznoj stolici.

Ne mogavši više da se usteže, Strajk naposletku uze čokoladni keks i ceo ga strpa u usta; iz fioke dohvati neupotrebljavanu beležnicu, odsečno je otvori, posegnu za olovkom pa proguta onaj keks; za sve to mu je trebalo taman onoliko vremena koliko je Bristouu trebalo da se vrati na onu stolicu.

- Da uzmem ja to? - predložio je, pokazavši na kovertu koju je Bristou i dalje stiskao.

Advokat je predade Strajku, iako nije bio siguran da može da se osloni na njega. Detektiv nije želeo da proveri sadržaj koverte pred Bristouom, pa je odloži u stranu blago lupnuvši po njoj, kao da želi da kaže kako je to sada valjan element istrage, pa uze olovku.

- Džone, mnogo ćeš mi pomoći ako mi pružiš sažet uvid u događaje od onoga dana kada je tvoja sestra preminula.

Po prirodi metodičan i temeljan, Strajk je prošao strogu i zahtevnu isledničku obuku. Najpre valja dozvoliti svedoku da iznese priču na svoj način: nesputani tok priče često otkriva pojedinosti, očite nedoslednosti, koje će se kasnije potvrditi kao neprocenjivi elementi istrage. Pošto se utisci i sećanja srede, sledi njihovo odabiranje i neumoljivo i precizno slaganje činjenica: ljudi, mesta, imovine…

- Oh - reče Bristou, koji kao da nije znao odakle da počne posle onog izliva besa - pa ne znam tačno… da vidimo…

- Kada si je poslednji put video? - pomogao mu je Strajk.

- To je bilo… da, jutro pred njenu smrt. Mi… sporečkali smo se, zapravo, mada smo se, bogu hvala, i pomirili.

- U koje doba se to dogodilo?

- Rano. Pre devet. Pošao sam bio u kancelariju. Možda u petnaest do devet?

- A zbog čega ste se raspravljali?

- O, pa zbog njenog momka, Evana Dafilda. Upravo su se bili ponovo pomirili. Porodica je mislila da je to završeno, i svi smo se tome radovali. On je nesnosan čovek, narkoman i hronični samopromoter; otprilike najgori mogući uticaj na Lulu koji možeš zamisliti.

- Možda sam, ovaj, nastupio i malo nespretno… sada to vidim. Bio sam jedanaest godina stariji od Lule. Postavljao sam se zaštitnički prema njoj, shvataš. Možda sam joj ponekad i naređivao. Uvek mi je govorila da ne razumem.

- Da ne razumeš šta?

- Pa… ništa. Mnogo toga je ostalo nerazjašnjeno. Nedoumice u vezi s usvajanjem. Činjenica da je bila crnoputa u porodici belaca, Imala je običaj da kaže kako je meni lako… Ne znam. Možda je bila u pravu. Žmirkao je ispod naočara. - Rasprava je, zapravo, bila nastavak svađe koju smo započeli prethodne večeri preko telefona. Naprosto, nisam verovao da je toliko glupa da se vrati Dafildu. Baš nam je laknulo kad su raskinuli… Hoću da kažem, kad se uzme u obzir njena prošlost s drogom, zabavljanje s narkomanom… - Udahnuo je. - Nije želela ni da me sasluša. Nijednom. Bila je strašno besna na mene.

Čak je naložila momku iz obezbeđenja svoje zgrade da me sutradan ujutru ne pusti kroz glavni ulaz, ali Vilson me je ipak pustio.

Ponižavajuće je, pomisli Strajk, kad moraš da se osloniš na sažaljenje vratara.

- Ne bih se ja ni popeo u njen stan - reče Bristou bespomoćno, dok su mu po mršavom vratu ponovo izbijali pečati - ali morao sam da joj vratim ugovor sa Someom; zamolila me je da ga pregledam i trebalo je da ga potpiše… Umela je da bude poprilično neodgovorna kad je o tome reč. Uglavnom, nije bila presrećna što su me pustili u zgradu i opet smo se posvađali, ali ne zadugo. Smirila se.

- Tada sam joj rekao da bi mami bilo drago da je poseti. Znaš, mama je tek bila izašla iz bolnice.

Odstranili su joj matericu. Lula je rekla da bi mogla da svrati kasnije, ali ništa nije obećala. Imala je neke obaveze.

Bristou duboko udahnu; desno koleno mu je opet poigravalo, dok je gestikulirao koščatim šakama.

- Ne želim da je osuđuješ. Ljudi su je smatrali sebičnom, ali bila je najmlađa u porodici, prilično joj se udovoljavalo, potom se bila razbolela i, prirodno, bila je u središtu pažnje; promenio ju je i taj način života u kojem se sve vrtelo oko nje, a paparaci je svuda pratili; to nije bio normalan život.

- Nije - reče Strajk.

- Uglavnom, rekao sam Luli kako je mama malaksala i kako trpi bolove, a ona je rekla da bi kasnije mogla da je obiđe. Otišao sam; svratio sam u kancelariju da uzmem neka dokumenta od Alison, jer sam želeo da radim iz maminog stana i da joj pravim društvo. Lulu sam video kasnije, tokom prepodneva, kod mame. Sedela je neko vreme s njom u spavaćoj sobi, sve dok nije stigao ujak, a onda je na brzinu ušla kod mene u radnu sobu, da se pozdravi. Zagrlila me je pre nego…

Bristoua izdade glas i on obori pogled.

- Još kafe? - predloži Strajk. Bristou odmahnu pognutom glavom. Kako bi mu ostavio malo vremena da se pribere, Strajk uze poslužavnik i izađe u prijemnu kancelariju.

Kad je Strajk ušao, Bristouova pratilja podiže pogled s novina, namrštena. - Zar još niste završili? upita ga.

- Očigledno nismo - odvrati Strajk bez traga osmeha. Streljala ga je pogledom dok se obraćao Robin.

- Mogu li da dobijem još jednu šolju kafe, hm…?

Robin ustade i ćutke uze poslužavnik od njega.

- Džon bi trebalo da se vrati u firmu do pola jedanaest obavesti Alison Strajka, malo povišenim tonom. - Moraćemo da pođemo najkasnije za deset minuta.

- Imaću to u vidu - blago je uveri Strajk, pa se vrati u kancelariju, gde je Bristou sedeo kao da se moli, glave pognute nad sastavljenim šakama.

- Izvini - promrmljao je kada je Strajk seo. - Još uvek je teško pričati o tome.

- Ne brini - odgovori Strajk, ponovo uzevši beležnicu. Znači, Lula je posetila vašu majku? U koliko sati?

- Oko jedanaest. Sve ostalo, sve što je radila posle toga, utvrđeno je tokom istrage. Rekla je svom vozaču da je odveze u neki butik, a onda nazad u stan. Kod kuće je imala zakazan termin sa šminkerkom koju je poznavala, a tamo joj se pridružila i drugarica, Kjara Porter. Sigurno ćeš upoznati Kjaru Porter, manekenku. Izrazito plavokosa. Imaju zajedničku fotografiju, kao anđeli, verovatno si je već video: gole, ako se izuzmu tašne i krila. Some je tu sliku iskoristio u reklamnoj kampanji posle Luline smrti. Svi su rekli da je to neukusno.

- Znači, Lula i Kjara su provele popodne u Lulinom stanu, zatim izašle na večeru, gde su se sastale s Dafildom i još nekim ljudima. Onda su svi otišli u Uzi, noćni klub, i tamo su bili do nakon ponoći.

- Zatim su se Lula i Dafild posvađali. Mnogo ljudi je to videlo. Nakratko ju je grubo držao, ubeđujući je da ostane, ali ona je iz kluba izašla sama. Svi su mislili da ju je on ubio, ali ispostavilo se da ima čelični alibi.

- Oslobođen je sumnje na osnovu iskaza svog dilera droge, zar ne? - upita Strajk, i dalje zapisujući.

- Da, baš tako. Uglavnom… Lula se vratila u svoj stan otprilike oko jedan i dvadeset. Fotografisali su je na ulasku. Verovatno pamtiš sliku. Svi su je objavili.

Strajk ju je zapamtio; jedna od najčešće fotografisanih žena na svetu, pognute glave i pogrbljena, teškog pogleda i ruku čvrsto sklopljenih preko grudi, lica okrenutog od brojnih fotografa. Čim je presuda o samoubistvu postala neupitna, slika je postala sablasna: bogata prelepa devojka, jedva sat vremena pred smrt, pokušava da sakrije svoj slom pred istim onim objektivima kojima je nekada toliko izlazila u susret i koji su je toliko voleli.

- Da li su je fotografi i inače sačekivali pred ulazom?

- Jesu, naročito kad bi znali da je s Dafildom, ili ako su želeli da je slikaju pijanu. Ali te noći nisu isključivo zbog nje stajali tamo. Jedan američki reper trebalo je te večeri da odsedne u istoj zgradi; zove se Dibi Mek. Izdavačka kuća mu je iznajmila stan ispod njenog. Na kraju nije ni otišao tamo, jer mu je, zbog mnoštva policijaca oko zgrade, jednostavnije bilo da ode u hotel. Ali su se fotografi koji su pratili Lulina kola, otkad je izašla iz Uzija, pridružili onima koji su čekali Meka ispred zgrade, te se stvorila prilična gužva na ulazu, premda su se fotografi uglavnom razišli kad je Lula ušla u zgradu.

Nekako su saznali da Mek još neće stići.

- Noć je bila strašno hladna. Vejavica. Ispod nule, tako da je ulica bila pusta kad je ona pala.

Bristou žmirnu pa popi gutljaj hladne kafe, a Strajk se usredsredi na paparace koji su otišli pre Lulinog pada s terase. Zamisli, umovao je u sebi, koliko bi vredeo snimak smrtonosnog skoka Lule Landri; možda dovoljno da se doživotno obezbediš.

- Džone, tvoja devojka kaže da moraš da budeš negde u pola jedanaest.

- Molim? Činilo se da Bristou dolazi sebi. Pogledao je na svoj skupi sat i uzdahnuo.

- Dobri bože, ni osetio nisam da sam se toliko zadržao. Šta… šta sad sledi? - pitao je, pomalo zbunjen. - Pročitaćeš moje beleške?

- Hoću, svakako - uverio ga je Strajk - i javiću ti se za nekoliko dana kad obavim pripreme. Tada ću sigurno imati mnogo više pitanja.

- Dobro - reče Bristou, ustavši omamljen. - Evo… uzmi moju vizitkartu. I kako želiš da platim?

- Bilo bi sjajno da mi platiš za mesec dana unapred - reče Strajk. Ugušivši nejake talase stida i podsetivši se da je sam Bristou ponudio dvostruki honorar, iznese mu neumerenu sumu i, na njegovo zadovoljstvo, Bristou nije cepidlačio, nije ga pitao da li može da mu plati kreditnom karticom, niti predložio da mu kasnije pošalje novac, već je izvukao pravu pravcatu čekovnu knjižicu i nalivpero.

- Još kad bi, recimo, četvrtinu iznosa mogao da mi isplatiš u gotovini - dodade Strajk iskušavajući sreću; zaprepastio se, drugi put tog jutra, kad je Bristou rekao: - Baš sam se pitao da li će ti to možda više odgovarati… - pa je uz ček izbrojao čitavu hrpu novčanica od pedeset funti.

Izađoše u prijemnu kancelariju u istom trenutku kada se Robin spremala da uđe sa svežom kafom za Strajka. Bristouova devojka ustade kad su se otvorila vrata, i savi novine u maniru osobe koja je predugo morala da čeka. Bila je visoka gotovo kao i Bristou, pozamašna, namrgođena i dugih, muškobanjastih ruku.

- Znači, pristali ste, zar ne? - pitala je Strajka. Stekao je utisak kako ga smatra čovekom koji iskorišćava njenog bogatog momka. Sasvim je moguće da je bila u pravu.

- Da, Džon me je angažovao - odvrati on.

- Oh, divno - reče ona neljubazno. - Verujem da si zadovoljan, Džone.

Advokat joj se osmehnu, a ona uzdahnu i potapša ga po ruci, kao što bi strpljiva, ali već pomalo umorna majka potapšala dete. Džon Bristou podiže ruku u znak pozdrava, zatim izađe za svojom devojkom, dok su im koraci odzvanjali po metalnom stepeništu.

5 Strajk se okrenuo ka Robin, koja je sedela za kompjuterom. Šolja kafe mu je stajala pored svežnjeva uredno poslagane pošte, poređane na sekretaričinom stolu.

- Hvala - reče on, uzevši gutljaj - i samo da znam: zašto radiš privremeno?

- Kako to mislite? - upita ona sumnjičavo.

- Pravilno pišeš i koristiš interpunkciju. Brzo shvataš. Preduzimljiva si… gde si pronašla šoljice i poslužavnik? Kafu i keks?

- Sve sam pozajmila od gospodina Kraudija. Rekla sam mu da ćemo ih vratiti do ručka.

- Kojeg gospodina?

- Gospodina Kraudija, sa sprata ispod. Grafički dizajner.

- I tek tako ti ih je pozajmio?

- Da - reče ona, pomalo nesigurno. - Smatrala sam da treba da nabavimo kafu, ako smo je već ponudili klijentu.

Malo mu je podigla samopouzdanje, upotrebivši množinu.

- To uveliko prevazilazi sposobnosti svih devojaka koje su mi dosad slali iz „Privremenih rešenja”, veruj mi na reč. Izvini što te sve vreme zovem Sandra; tako se zvala prethodna devojka. Kako se u stvari zoveš?

- Robin.

- Robin - ponovio je. - Lako za pamćenje.

Napravio je neku šaljivu aluziju na Betmena i njegovog pouzdanog pomoćnika, ali neumesna dosetka zamrla mu je na usnama kad se devojka zajapurila. Prekasno, shvatio je da se njegove bezazlene reči mogu i nezgodno protumačiti. Robin privuče stolicu s točkićima do kompjutera, te je Strajk video samo krajičak njenog zažarenog obraza. U tom trenutku, učinilo im se, obuzetim nelagodom, da kancelarija nije veća od telefonske govornice.

- Izaći ću nakratko - reče Strajk, odloživši gotovo netaknutu kafu pa hodajući postrance priđe vratima i uze kaput. - Ako neko bude zvao…

- Gospodine Strajk… pre nego što pođete, mislim da treba da vidite ovo.

I dalje zajapurena, Robin uze sa vrha gomile otvorenih pisama list svetloružičastog papira i istu takvu kovertu, obe iz providne plastične fascikle u koju ih je prethodno odvojila. Strajk primeti njen verenički prsten dok je podizala predmete.

- To je pretnja smrću - rekla je.

- O, da - reče Strajk. - Ništa zabrinjavajuće. Stižu otprilike jednom nedeljno.

- Ali… - Od nezadovoljnog bivšeg klijenta. Pomalo neuračunljivog. Misli da zavarava trag korišćenjem tog papira.

- Naravno, ipak… zar to ne treba pokazati policiji?

- Misliš, zabaviti ih?

- Ovo nije zabavno, ovo je pretnja smrću! - reče ona, a Strajk shvati zašto je taj papir, zajedno s kovertom, odvojila u fasciklu. Bio je dirnut.

- Samo je stavi uz ostale - rekao je, pokazavši prema kartoteci u ćošku. - Da je hteo da me ubije, do sada bi već pokušao. Tamo negde ćeš pronaći gomilu takvih pisama koja su stigla u proteklih šest meseci. - Hoćeš li se snaći dok se ne vratim?

- Izdržaću - reče ona, a njega zabavi ogorčenje u njenom glasu, kao i očigledno razočaranje spoznajom da niko neće uzeti otiske prstiju s pretnje smrću ukrašene sličicama mačića.

- Ako ti zatrebam, broj mog mobilnog telefona imaš na vizitkartama u gornjoj fioci.

- Dobro - rekla je, ne pogledavši ni u fioku ni u njega.

- Ako želiš da izađeš na pauzu, samo izvoli. Rezervni ključ je negde u stolu.

- Važi.

- Onda, videćemo se kasnije.

Kad je izašao, zastao je pokraj staklenih vrata, na pragu malog memljivog kupatila. Utroba ga je već bolno pritiskala, ali smatrao je da ova devojka, zbog delotvornosti i odmerene brige za njegovu bezbednost, zaslužuje obzirnost. Rešen da se dokopa paba, Strajk požuri niza stepenice.

Na ulici je pripalio cigaretu, skrenuo levo i prošao pored zatvorenog kafea 12, uzanim Danskim pasažom pored izloga s raznobojnim gitarama i zidova prekrivenih plakatima, što dalje od neumoljivih udara pneumatske bušilice. Hodajući ivicom kako bi izbegao otpad i olupine u podnožju zdanja Središne tačke, prošao je drugom stranom ulice pored pozorišta Dominion i divovske zlatne statue Fredija Merkjurija iznad ulaza, sa pognutom glavom i uzdignutom pesnicom, poput nekog paganskog boga haosa.

Viktorijanski ukrašeno lice paba Totenhem uzdizalo se iznad raskopanih ulica, te se Strajk, prijatno svestan pozamašne svote novca u džepu, progura kroz ulazna vrata, u spokoj prigušeno osvetljenog duboreza i mesinganih detalja. Separei odeljeni neprozirnim staklom, drevne kožne naslonjače, pozlaćena barska ogledala, heruvimi i rogovi obilja svedočili su o pouzdanom i uređenom svetu, ušuškanom nadomak haotične ulice. Strajk naruči pivo dum bar pa se zavuče duboko u gotovo prazan pab, spusti kriglu na visok okrugli sto pod zasvođenom tavanicom od drečavog stakla, pa produži do muškog toaleta, koji je zaudarao na mokraću.

Deset minuta kasnije, mnogo bolje raspoložen, Strajk je popio otprilike trećinu krigle, a pivo ga je, već iscprljenog, prijatno omamljivalo. Kornvolsko pivo imalo je ukus doma, mira i davno prohujale sigurnosti. Tačno naspram njega, stajala je zamagljena slika viktorijanske devojke koja pleše, sa cvećem u rukama. Veselo ga je posmatrala obasuta ružinim laticama, bujnih grudi zaogrnutih belim platnom, a na stvarnu ženu nalikovala je koliko i kafanski sto na kojem je stajala krigla, ili gojazni muškarac s konjskim repom koji je radio za šankom.

Sada Strajkove misli pohitaše ka Šarlot, nesumnjivo stvarnoj; prelepoj, opasnoj poput lisice saterane u ćošak, pametnoj, ponekad zabavnoj i, prema rečima Strajkovog najstarijeg životnog prijatelja, „sjebanoj do srži”. Da li je ovoga puta zaista gotovo? Omamljen umorom, Strajk se prisećao onoga što se odigralo protekle noći i tog jutra. Konačno je učinila nešto što i neće moći da joj oprosti, i što će ga, nema sumnje, bolno razdirati čim dejstvo anestetika prođe; u međuvremenu pak valjalo mu se suočiti sa konkretnim problemima. Stan u kojem su živeli pripadao je Šarlot; prijatno namešten, skup apartman na dva nivoa u Aveniji Holand Park, što znači da se od, dva sata po ponoći, on dobrovoljno svrstao među beskućnike. („Mrgude, doseli se kod mene. Zaboga, znaš da je to najbolje rešenje. Uštedećeš dok ne pokreneš posao, a ja ću da brinem o tebi. Ne treba da budeš sam tokom oporavka, Mrgude, ne budi smešan…”

Niko ga nikada više neće nazvati Mrgudom. Mrgud je umro.)

Ovo je prvi put u njihovoj dugoj i nemirnoj vezi da se iselio. Prethodna tri puta, Šarlot je raskidala.

Oduvek su njih dvoje znali, iako o tome nikad nisu razgovarali, da bi njegov odlazak, za razliku od njenih raskida, bio konačan. Šarlot se neće smiriti dok ga, za odmazdu, ne bude povredila najjače što može. Jutrošnja scena, kada ga je pronašla u kancelariji, nesumnjivo je tek puki nagoveštaj onoga što sledi narednih meseci, ili čak godina. Nikada nije upoznao nekoga tako osvetoljubivog.

Strajk odšepa do šanka, naruči još jednu kriglu i vrati se za sto, nastavku svog sumornog osvrta.

Napustivši Šarlot, našao se na samoj ivici istinske nemaštine. Toliko je već bio u dugovima da ga je od mračne perspektive spavanja u nekom prolazu sačuvao samo Džon Bristou. Zapravo, kad bi Gilespi

izvršio prinudnu naplatu zajma koji je Strajk položio kao kaparu za kancelariju, zaista mu ne bi mu bilo druge nego da spava gde stigne. („Zovem samo da proverim kako stoje stvari, gospodine Strajk, jer ovomesečna rata još uvek nije uplaćena… Možemo li je očekivati za nekoliko dana?”)

I konačno (kad je već počeo da pretura po životnim promašajima, zašto da ne obavi i sveobuhvatno istraživanje?) nedavno se ugojio; punih deset kilograma, tako da se osećao ne samo debelim i zapuštenim već je opterećivao i protetičku potkolenicu, koju je sada odmarao na mesinganoj šipci ispod stola. Počeo je i da hramlje isključivo zato što je prekomernom težinom pojačao trenje. Danak je uzela i ona duga šetnja kroz London u sitne sate, s torbom o ramenu. Svestan da srlja u oskudicu, odlučio je da na dno stigne uz što manje troškova.

Vratio se za šank po treću kriglu. Kad je ponovo prišao svom stolu pod kupolom, izvukao je mobilni telefon i pozvao drugara iz londonske policije, sa kojim se sprijateljio pod posebnim okolnistima, te je i njihovo prijateljstvo, iako kratko, bilo posebno.

Baš kao što ga je Šarlot zvala Mrgudom, tako mu je inspektor Ričard Anstis nadenuo ime Mistični Bob, što je i uzviknuo kad mu je čuo glas.

- Treba mi usluga - reče mu Strajk.

- Samo reci.

- Ko je radio na slučaju Lule Landri?

Dok je tražio brojeve kolega, Anstis se raspitivao o Strajkovom poslu, verenici i nozi. Strajk slaga u sva tri slučaja.

- Drago mi je što to čujem - rekao je Anstis veselo. Nego, evo ti Vordlov broj. On je dobar momak; samoljubiv, ali više će ti pomoći nego Karver; taj je pizda. Mogu da te preporučim Vordlu. Odmah ću mu telefonirati, ako hoćeš.

Strajk pocepa turistički letak s drvenog zidnog panoa i prepisa Vordlov broj na sliku konjičkih gardista.

- Kad ćeš da svratiš? - upita Anstis. - Dođi sa Šarlot na večeru.

- Da, to bi bilo sjajno. Javiću ti; trenutno sam baš u poslu.

Pošto je prekinuo vezu, Strajk je neko vreme sedeo duboko zamišljen, a potom je telefonirao starom poznaniku, čiji je životni put krenuo smerom sasvim suprotnim od onog Anstisovog.

- Treba mi usluga, drugar - reče Strajk. - Informacija.

- O čemu?

- Sam proceni. Treba mi nešto što ću moći da trampim s jednim pandurom.

Razgovor se razvukao na dvadeset pet minuta, uključujući brojne pauze, sve duže i teže, dok Strajk konačno nije dobio dva imena i približnu adresu, pa i to zapisao na sliku konjanika; upozorenje nije zapisao, ali ga je prihvatio onako kako mu je i upućeno. Razgovor se okončao prijateljski, te Strajk, sve ćešće zevajući, ukuca Vordlov broj. Istog trena se odazva snažan, oštar glas.

- Ovde Vordl.

- Da, halo. Ovde Kormoran Strajk, i…

- Kako reče?

- Kormoran Strajk - ponovi - tako se zovem.

- O, da - odvrati Vordl. - Upravo me je zvao Anstis. Ti si privatno njuškalo? Anstis mi kaže da hoćeš da pričamo o Luli Landri?

- Da - potvrdi Strajk, potisnuvši nagon da ponovo zevne dok je razgledao oslikane panele na tavanici; razuzdane bahanalije pretvoriše se, pod njegovim pogledom, u vilinsko veselje: San letnje noći, i čovek sa magarećom glavom. - Ali ono što mi zaista treba jeste dosije slučaja.

Vordl se zasmeja.

- Drugar, pa nisi meni spasao život, jebiga.

- Imam neke vesti koje će te možda zanimati. Pa sam mislio da bismo mogli da napravimo razmenu.

Načas zavlada tišina.

- Verujem da tu razmenu ne bi trebalo obaviti telefonom?

- Tako je - reče Strajk. - Gde voliš da popiješ pivo posle napornog radnog dana?

Pošto je zabeležio ime paba u blizini Skotland jarda, i prihvatio da se sastanu u isti dan naredne nedelje (nije uspeo da ga nagovori da se ranije sretnu), Strajk prekinu vezu.

Nekad je bilo drugačije. Pre nekoliko godina i sam je mogao da zadobije poverenje svedoka i osumnjičenih; bio je kao Vordl, čovek čije vreme vredi više od vremena većine onih sa kojima se Strajk dogovara, te stoga može da bira kada će se i gde razgovor obaviti i koliko će trajati. Kao ni Vordlu, ni njemu nije trebala uniforma; isticao se ugledom i zvaničnošću. A sada je šepavac u izgužvanoj košulji, naplaćuje stara poznanstva, kako bi izvukao dogovor od policajca koji bi nekad davno sa zadovoljstvom primio njegov poziv.

- Guzice jedna - reče Strajk glasno, u kriglu koja mu uzvrati odjekom. Treću turu je popio gotovo neosetno, tako da mu je ostalo samo još malo piva na dnu krigle.

Mobilni telefon mu zazvoni; okrznuvši displej pogledom, video je svoj kancelarijski broj. To je sigurno Robin, zove da mu kaže kako Piter Gilespi traži novac. Pustio je da poruka ode u govornu poštu, ispraznio kriglu i izašao.

Napolju je bilo vedro i hladno, pločnik vlažan, a barice bi srebrnasto zasijale kad bi oblaci zaklonili sunce. Strajk je pripalio još jednu cigaretu pred ulazom u pab Totenhem pušio je zagledan u radnike na raskopanoj ulici. Cigareta je dogorela, a on je polako krenuo Oksfordskom ulicom da ubije vreme pre nego što „Privremeno rešenje” ode i omogući mu da na miru odspava.

6 Robin je čekala deset minuta kako bi bila sigurna da se Strajk neće vratiti, a potom je radosno obavila nekoliko poziva sa svog mobilnog telefona. Njene prijateljice su vest o veridbi dočekale uzbuđenom cikom, ili pak zavidljivim komentarima, što je za Robin predstavljalo jednako zadovoljstvo. Kad je došlo vreme za ručak, nagradila je sebe jednočasovnom pauzom, kupila tri časopisa za neveste i još jednu kutiju keksa (trošak kojim je iznos iz kutije za sitniš, u stvari limene kutije od keksa poznate marke, premašila za četrdeset dva penija), i vratila se u praznu kancelariju, u kojoj je provela srećnih četrdeset minuta pregledajući bidermajere i venčanice, ustreptala od uzbuđenja.

Po završetku jednočasovne pauze, Robin je oprala šoljice i poslužavnik pa ih vratila gospodinu Kraudiju, a vratila mu je i kutiju keksa. Primetivši kako nestrpljivo pokušava da je zadrži u razgovoru, i kako pogledom nemirno luta od njenih usta ka grudima, odlučila je da ga izbegava do kraja nedelje.

Strajk se još nije vratio. Pošto nije imala drugog posla, Robin je sredila fioke u svom stolu, pobacavši sve smeće zaostalo od privremenih sekretarica: dve prašnjave kockice mlečne čokolade, list istrošenog šmirgl-papira i mnogo ceduljica s nepoznatim telefonskim brojevima i žvrljotinama. Bilo je tu i pakovanja staromodnih metalnih spajalica kakve dotad nije videla, i mnogo malih, nekorišćenih plavih beležnica koje su, premda neobeležene, delovale nekako zvanično. Robin je, iskusna u kancelarijskom okruženju, imala osećaj da su te beležnice možda i ukradene s police neke institucije.

Povremeno bi zazvonio kancelarijski telefon. Činilo se da je njen novi šef čovek sa mnogo imena.

Jedan je tražio „Ogija”; drugi „Majmunče”, a neki hladan, uzdržan glas zatražio je da „gospodin Strajk” uzvrati poziv gospodinu Piteru Gilespiju, što pre. Posle svakog poziva, Robin bi telefonirala Strajku na mobilni telefon i dobijala samo govornu poštu. Zato je ostavljala glasovne poruke, beležila ime i broj svakog ko je zvao na lepljive cedulje, a potom ih odnela u Strajkovu kancelariju i uredno mu ih zalepila na sto.

Napolju je još uvek tutnjala pneumatska bušilica. Oko dva po podne, tavanica zaškripa kad se stanar iz potkrovlja aktivirao; pre toga, Robin se činilo da je sama u zgradi. Malo-pomalo, samoća ju je obodrila i obuzimalo ju je zadovoljstvo kad god bi pogledala prsten na levoj ruci. Počela je da čisti i uređuje skučenu kancelariju kojom će privremeno vladati.

Uprkos neredu i slojevima prljavštine, Robin ubrzo otkri čvrstu organizacionu strukturu koja je godila njenoj vlastitoj, urednoj i sređenoj, prirodi. Smeđi registratori (delovali su krajnje zastarelo u ovo doba plastike jarkih boja) naslagani na policama iza njenog stola, bili su poređani po datumima, svaki sa serijskim brojem rukom ispisanim. Otvorila je jedan i primetila da se one spajalice koriste za pričvršćivanje ispalih listova papira u fasciklama. Dobar deo arhiviranog materijala bio je napisan jedva čitljivim rukopisom. Možda policija radi na ovaj način; možda je i Strajk bivši policajac.

U srednjoj fioci kartoteke, pored tankog svežnja ugovora o poverljivosti, Robin pronađe hrpu ružičastih pretnji smrću na koju joj je ranije ukazao Strajk. Uze jedan ugovor i poče da čita: običan obrazac, kojim se od potpisnika zahteva da ne razgovaraju o podacima i licima s kojima komuniciraju u toku radnog vremena. Robin se načas zamisli, a potom pažljivo potpisa obrazac i upisa datum, pa ga odnese u Strajkovu kancelariju i spusti ga na sto, kako bi ga i on potpisao. Taj dobrovoljni zavet ćutanja vratio je ponešto od pređašnje tajnovitosti, čak i glamura, koje je zamišljala dok nije otvorila peskirana vrata a Strajk je umalo bacio niza stepenice.

Kad je ostavila obrazac na Strajkovom stolu, spazila je vojničku torbu u ćošku iza kartoteke. Rub prljave košulje, budilnik i kutija za sapun virili su iz čeljusti otvorenog rajsferšlusa na torbi. Robin zatvori vrata između dve kancelarije kao da je nehotice videla nešto neprijatno i poverljivo. Tome dodade i tamnokosu lepoticu koja je tog jutra izjurila iz zgrade, Strajkove povrede i ono što je, kad se

osvrne unazad, izgledalo kao malo usporena ali i te kako odlučna potraga. Kao srećna novopečena verenica, Robin je iskreno žalila sve one čiji je ljubavni život bio manje srećan od njenog… ako se sažaljenjem može smatrati i izrazito zadovoljstvo koje ju je obuzimalo kad pomisli na svoje rajsko blaženstvo.

Kako se njen šef ni do pet sati nije vratio u kancelariju, Robin odluči da pođe kući. Pevušila je u sebi dok je popunjavala radni nalog, a onda naglas zapevala dok je zakopčavala kaput; zaključala je kancelariju, ubacila rezervni ključ kroz otvor za pisma i oprezno sišla niza stepenice, pa produžila ka Metjuu i domu.

7 Strajk je rano popodne proveo u Studentskom centru Londonskog univerziteta, gde je, odlučno prošavši pored recepcije pomalo namrgođen, stigao do tuševa a da ga niko nije zaustavio niti mu je tražio studentsku propusnicu. Zatim je u kafeu pojeo bajatu rolnicu sa šunkom i čokoladni štapić.

Posle toga je tumarao bezizrazno zureći preda se onako umoran i pušio između kupovina u jeftinim prodavnicama, u kojima je Bristouovim novcem nabavio ono malo neophodnih potrepština. Predveče se udobno smestio u italijanski restoran, s nekoliko velikih kutija poslaganih u ćošku, uz šank, i polako ispijao pivo sve dok nije bezmalo zaboravio i sam razlog za ovo ubijanje vremena.

Bilo je skoro osam kad se vratio u kancelariju. U to doba dana najviše je voleo London; radno vreme se bliži kraju, prozori na pabovima sijaju poput dragulja, ulice vrve od života, stara, uličnim svetlima prigušena gradska zdanja pružaju neobičan podstrek svojom neumornom istrajnošću. Videli smo mi mnogo takvih kao što si ti, izgledalo je kao da mu umirujuće romore, dok je hramao Oksfordskom ulicom sa poljskim krevetom spakovanim u kutiju. Sedam i po miliona srca tog uzburkanog drevnog grada kucalo je oko njega, a mnoga od njih su, istini za volju, bolela jače nego njegovo. Dok je umorno prolazio pored prodavnica pred zatvaranjem, a nebo iznad njega postajalo plavoljubičasto, Strajk je utehu pronalazio u prostranosti grada i sopstvenoj anonimnosti.

Nije lako bilo poneti ceo krevet na rasklapanje uz metalno stepenište na drugi sprat, i kad je konačno stigao do vrata sa svojim imenom, razdirao ga je bol u levom gležnju. Na trenutak se oslonio na zastakljena vrata kako bi rasteretio bolnu nogu, a ona su se zamaglila od njegovog znojavog tela.

- Pizdo debela - reče glasno. - Olinjali matori dinosaurusu.

Obrisavši znoj sa čela, otključao je i prebacio svoj raznovrsni pazar preko praga. U kancelariji je odgurnuo radni sto i rasklopio krevet, odmotao vreću za spavanje i napunio jeftini čajnik nad onim umivaonikom ispred vrata.

Gotova večera mu je još uvek stajala netaknuta; kupio ju je jer ga je podsećala na hranu iz vojnih rezervi: nekakva duboko ukorenjena veza polugotove hrane i privremenog smeštaja naterala ga je da bez razmišljanja posegne za tim obrokom. Kad je voda u čajniku proključala, prelio ju je preko testenine koju je pojeo plastičnom viljuškom iz kafea Studentskog centra. Zavaljen u kancelarijskoj stolici, pogleda uprtog u gotovo praznu ulicu, kojom su, negde u daljini, brujali automobili, osluškivao je prigušene basove dva sprata niže, u kafeu 12.

Spavao je i na gorim mestima. Na betonskom podu višespratnog parkinga u Angoli, i u bombardovanoj fabrici metala gde su bili podigli šatore i svakog jutra se budili iskašljavajući crnu čađ; najgora je bila spavaonica dečjeg kampa u Norfolku, u koji ga je majka odvukla kao osmogodišnjaka, zajedno sa jednom od polusestara, koja je tada imala šest godina. Pamtio je neudobno spokojstvo bolničkih kreveta u kojima je mesecima ležao, kao i mnogobrojne skvotove1 (opet sa majkom) i hladne šume tokom vojnih vežbi. Koliko god svedeno i neprivlačno ovaj krevet na rasklapanje izgledao pod jednom jedinom ogoljenom sijalicom, bio je čist luksuz u poređenju sa svim tim.

Kupujući osnovne potrepštine, Strajk se nostalgično vratio u ono poznato vojničko stanje obavljanja neophodnih radnji, bez pitanja i pritužbi. Bacio je praznu ambalažu gotovog obroka, uključio lampu i seo za sto nad kojim je Robin prethodno provela veći deo dana.

Sakupio je osnovne sastojke za novi dosije - tvrde korice, čist papir i spajalicu; beležnicu u kojoj je zapisao razgovor sa Bristouom; reklamni listić iz paba Totenhem; Bristouovu posetnicu - i primetio da su fioke sređene, da nema prašine na kompjuterskom ekranu, kao ni praznih šoljica i ostataka hrane; osetio je i blagi miris deterdženta. S izvesnim zanimanjem otvori limenku za sitniš i tamo zateče,

sastavljeno Robininim urednim, zaobljenim rukopisom, obaveštenje da joj duguje četrdeset dva penija za čokoladni keks. Strajk iz novčanika izvuče četrdeset funti dobijenih od Bristoua, i ostavi ih u limenku; potom, setivši se naknadno, izbroja još četrdeset dva penija u novčićima, i položi ih na vrh.

Posle toga, jednom od hemijskih olovaka koje je Robin uredno poslagala u gornjoj fioci, Strajk poče da piše, tečno i brzo, krenuvši od datuma. List sa beleškama razgovora s Bristouom iscepao je i priložio dosijeu; korake koje je do sada preduzeo, uključujući pozive Anstisu i Vordlu, takođe je zapisao, sačuvavši telefonske brojeve (pojedinosti u vezi s trećim prijateljem, izvorom imena i adresa, nije pak uneo u dosije).

Naposletku, Strajk dodeli serijski broj svom novom slučaju, napisavši ga, uz naslov Iznenadna smrt, Lula Landri, na hrbatu tvrdih korica, a zatim ga odloži na mesto, sasvim desno u kartoteci.

Sada, konačno, otvori kovertu koja je, prema rečima Bristoua, sadržala sve one ključne pojedinosti koje su policiji promakle. Advokatov rukopis, uredan i tečan, krivio se unazad, u gustim redovima.

Kako je Bristou i obećao, sadržaj se odnosio nadasve na čoveka kojeg je ovaj nazvao „Trkačem”.

Trkač je bio visoki crnac, lica zaklonjenog šalom, koji se na snimku kamere pojavio na noćnoj autobuskoj liniji između Izlingtona i Vest Enda. U autobus je ušao pedesetak minuta pre smrti Lule Landri. Sledeći put viđen je na snimku sigurnosne kamere u četvrti Mejfer, kako hoda u pravcu Luline zgrade, u 1.39 izjutra. Na snimku se vidi kako zastaje i po svoj prilici pregleda nekakvo parče papira (Možda adresu ili uputstva?, dodao je pronicljivo Bristou u svojoj belešci) pre nego što napusti vidokrug kamere.

Kratki snimak načinjen istom sigurnosnom kamerom pokazivao je Trkača u brzom sprintu kroz kadar u 2.12. Drugi crni muškarac u trku - moguća izvidnica? Ometen u krađi automobila? Alarm na vozilu iza ćoška aktivirao se u to doba, zabeležio je Bristou.

Na kraju, postojao je i snimak crnog muškarca veoma nalik Trkaču, u šetnji putem pokraj trga kod Stare advokatske komore, kilometrima dalje, i satima kasnije, tokom kobnog jutra Landrijeve. Lice i dalje zaklonjeno, pisao je Bristou.

Strajk zastade da protrlja oči, trgnuvši se usled zaboravljene modrice na jednoj duplji. Sada je već bio u onom omamljenom, nervoznom stanju koje je nagoveštavalo odistinsku iscrpljenost. Dugim, nevoljnim uzdahom proprati Bristouovov izveštaj, spreman da nešto doda olovkom stisnutom u maljavoj pesnici.

Bristou je možda tumačio zakone odmereno i pouzdano na radnom mestu kojim je obezbedio elegantnu graviranu posetnicu, ali sadržaj ove koverte samo je potvrdio Strajkov utisak da je ličnim životom klijenta gospodarila ničim neutemeljena opsesija. Šta god bila pozadina zaokupljenosti Bristoua Trkačem - uslovljena negovanjem onog skrivenog straha od crnog kriminalca kao gradske uobrazilje, ili nekim drugim, dubljim, ličnijim razlogom - bilo bi nepojmljivo da policija već nije istražila Trkača i njegovog saučesnika (mogućeg stražara, ili možda kradljivca automobila), ali sasvim sigurno je postojao i te kakav razlog za izuzeće ove osobe od sumnje. Široko zevnuvši, Strajk okrenu drugu stranu Bristouovih zabeležaka.

U 1.45, Derik Vilson, radnik obezbeđenja koji je te večeri bio na dužnosti za prijemnim pultom, osećao se loše i otišao je u toalet za zaposlene, u kojem se zadržao okvirno četvrt časa. Shodno tome, petnaest minuta pred Lulinu smrt, predvorje njene zgrade bilo je napušteno i svako je mogao ući i izaći a da pritom ostane neprimećen. Vilson je izašao iz toaleta tek nakon što je Lula pala, i kada je čuo vrisak Tansi Bestigui.

Ova moguća prilika u potpunosti se poklapa sa satnicom tokom koje je Trkač mogao da dođe do zgrade broj osamnaest u Kentigern Gardenu ako je prošao pored sigurnosne kamere na raskrsnici ulica Alderbruk i Belami Roud u 1.39.

- A kako je onda - promrmlja Strajk, protrljavši čelo mogao da vidi kroz glavni ulaz i sazna da je stražar otišao u klonju?

Pričao sam sa Derikom Vilsonom, i rado će pristati da razgovora.

Kladim se i da si mu platio za to, pomisli Strajk, primetivši stražarev telefonski broj ispod ovih zaključnih reči.

Odložio je olovku kojom je želeo da doda vlastite primedbe, a Bristouovu pribelešku zakačio u dosije. Zatim je ugasio stonu lampu i othramao da se ispiša u memljivom toaletu na odmorištu.

Opravši zube nad ispucalim umivaonikom, zaključa staklena vrata, podesi budilnik i skinu odeću.

Uz neonski odsjaj ulične svetiljke, Strajk odveza kaiševe na svom protetičkom stopalu, ukloni ga sa bolnog patrljka, sklonivši pritom i uložak, koji se pretvorio u neodgovarajuće sredstvo protiv bolova.

Odloži veštačku nogu kraj mobilnog telefona na punjaču, nekako se uvuče u vreću za spavanje i leže sa rukama pod glavom, zagledan u tavanicu. Sada, kako se i pribojavao, olovni telesni zamor pokaza se nedovoljnim da umiri iscrpljeni um. Stara napast ponovo se pokrenula; razdirala ga je, stezala. Šta li ona sad radi?

Sinoć je, u paralelnom svemiru, živeo u predivnom stanu u najpoželjnijem kraju Londona, sa ženom koja je kod svakog muškarca već na prvi pogled budila osećanje zavidne neverice prema Strajku. „I zašto se ne doseliš kod mene? O, za ime božje, Mrgude, zar ti nije logično? Zašto da ne?”

Znao je, od samog početka, da je to greška. Pokušavali su i ranije, i uvek bi se završilo razornije nego prethodni put. „Vereni smo, zaboga, zašto nećeš da živiš sa mnom?”

Izgovorila je nešto što je trebalo da posluži kao dokaz da se, pošto ga je zamalo izgubila zauvek, promenila neopozivo kao i on sa svojom nogom i po. „Ne treba mi prsten. Ne budi smešan, Mrgude. Čuvaj novac za novi posao.”

Zatvorio je oči. Nije bilo povratka ovog jutra. Konačno ga je previše slagala, i to za isuviše ozbiljnu stvar. No ipak je još jednom u mislima prešao čitav događaj, poput odavno dobijenog zbira, u strahu da negde nije pogrešio u osnovnom računu. Marljivo je dodao sve one neprestano menjane datume, odbijene termine kod farmaceuta ili doktora, gnev sa kojim je dočekivala svaku želju za pojašnjenjem, a potom nenadanu objavu da je završeno, bez trunke dokaza da je ikad i postojalo. Uz ostale sumnjive okolnosti, bilo je tu i njegovo mukom stečeno poznavanje njene mitomanije, potrebe da razdraži, podsmehne se, iskuša. „Da se nisi usudio da me isleđuješ, jebote. Nemoj da ti na pamet padne da me posmatraš kao nekog nadrogiranog prašinara. Nisam ti ja jebeni slučaj za rešavanje; trebalo bi da me voliš a ovamo mi ne veruješ čak ni u vezi s ovim…”

Ali laži koje je govorila bile su upletene u samo tkanje njenog bića, njenog života; živeti s njom i voleti je zahtevalo bi lagano obavijanje svim tim, isterivanje istine iz nje rvanjem, borbu da se zadrži makar i oslonac u stvarnosti. Kako se uopšte i dogodilo da se on, sa potrebom da istražuje od najranije mladosti, da bude siguran, da izvuče istinu i iz najsitnijih zagonetki, zaljubi tako žestoko i tako dugotrajno u devojku koja je lagala uz lakoću kakvom su ostale žene disale?

- Gotovo je - reče sam sebi. - Moralo je tako.

Ali nije želeo da kaže Anstisu, niti je mogao da se natera da otkrije ikome drugom, još uvek ne.

Imao je prijatelje po celom Londonu koji bi ga radosno dočekali u svojim domovima, širom otvorenih gostinskih soba i frižidera, nestrpljivi da razumeju i pomognu. Cena svih tih udobnih kreveta i domaćinskih obroka pak sastojala bi se iz sedeljki za kuhinjskim stolovima, čim se deca u čistim pidžamama otpreme na spavanje, i ponovnog proživljavanja one ogavne završne borbe sa Šarlot, uz predavanje zgroženom saučešću i sažaljenju devojaka i žena njegovih prijatelja. U poređenju sa tim, više je voleo ovu tmurnu samoću, industrijsku hranu i vreću za spavanje.

Još uvek je osećao da ima stopalo, s noge iskidano pre dve i po godine. Bilo je tamo, pod vrećom;

mogao je i da savije nestale prste ako je hteo. Tako iscrpljenom, Strajku je trebalo joĹĄ neko vreme da zaspi, a kada je uspeo, Ĺ arlot mu izatka i jedan san, predivna, osiona i sablasna.

DRUGI DEO Non ignara mali miseris succurrere disco.

Iskusni u zlu, znam da pomaĹžem bednim.

Vergilije, Eneida, Knjiga prva

1 -„Uz čitave galone štamparske hartije i sate televizijskih razgovora na temu smrti Lule Landri kojima je preplavljivana javnost, gotovo niko nije postavio pitanje: zasto se ovim uopšte i bavimo?”

- „Bila je prelepa, naravno, a lepe devojke doprinose prodaji novina još otkako je Dejna Gibson iscrtao svoje zavodnice sanjivih pogleda u magazinu Njujorker.”

- „Bila je, pritom, i crna, to jest u izvanrednoj nijansi cafe au lait, što je, povazdan su nam ponavljali, predstavljalo napredak u okviru industrije mahom zaokupljene spoljašnošću. (Gajim sumnje: nije li, ove sezone, cafe au lait naprosto ’in’ nijansa? Da nismo možda posvedočili naglom porastu crnkinja u modnom svetu posle Lule Landri? Da li je njen uspeh izazvao revoluciju u našem doživljaju ženske lepote? Zar se crne Barbike sada prodaju bolje od belih?)”

- „Ovo će izbezumiti porodicu i prijatelje odistinske Lule Landri, žene od krvi i mesa, i u tome najiskrenije saučestvujem. Za nas pak, čitalačku i gledalačku javnost, nema te lične žalosti kojom bismo mogli opravdati sopstveno preterivanje. Mlade žene umiru, svakodnevno, u ‘tragičnim’ (što će reći, neprirodnim) okolnostima: u automobilskim sudarima, od prekomernih doza, i povremeno usled pokušaja da se izgladne do podudarnosti sa onim telesnim oblikom kakav je promovisala Landrijeva i njoj slične. Posvećujemo li tim umrlim devojkama išta više od prolazne pažnje dok okrećemo stranice, i predajemo zaboravu njihova neupadljiva lica?”

Robin zastade kako bi otpila gutljaj kafe i pročistila grlo.

- Očekivano, klasično moralisanje - promrmlja Strajk.

Sedeo je na ivici Robininog stola i slagao fotografije u otvoreni registrator, svaku obeležavao brojem i unosio opise njihovih prizora u indekse na poleđini. Robin nastavi tamo gde je prekinula čitanje s ekrana kompjutera.

- „Naše nesrazmerno zanimanje, tuga čak, zahteva analizu. Može se sa sigurnošću pretpostaviti da bi, sve do trenutka fatalnog skoka Landrijeve, na hiljade žena želelo da zameni mesto s njom. Mlade uplakane devojke ostavljale su cveće ispred 4,5 miliona funti vrednog potkrovlja Landrijeve nakon što je njeno smoždeno telo bilo uklonjeno. Da li je makar jedna buduća manekenka odustala od svog pohoda ka tabloidnoj slavi usled uspona i surovog pada Lule Landri?”

- Samo ti udri - reče Strajk. - Ona, ne ti - dodade žurno. - To piše žena, zar ne?

- Da, neka Melani Telford - rekla je Robin, vrativši se na vrh stranice da pokaže fotografiju sredovečne plavuše istaknute vilice. - Želite li da preskočim ostatak?

- Ne, ne, samo napred.

Robin pročisti grlo još jednom i nastavi.

- „Odgovor je, zasigurno, da nije.” To je ovaj deo o budućim manekenkama koje odustaju.

- Da, shvatio sam.

- Dobro, znači… „Sto godina posle Emelin Pankherst2, naraštaj šiparica ne traži ništa drugo izuzev svođenja na položaj papirnate lutke, pukog avatara čije romansirane pustolovine sakrivaju toliko naprezanja i uznemirenja da se na kraju bacila kroz prozor sa trećeg sprata. Sve je u pojavi: kreator Gi Some nije oklevao da obavesti medije da je skočila u jednoj od njegovih haljina, modelu rasprodatom dvadeset četiri časa po njenoj pogibiji. Ima li uopšte bolje reklame od toga što je Lula Landri odlučila da pred Stvoritelja izađe u kreaciji Somea?”

- „Ne, ne radi se o tome da oplakujemo jednu mladu ženu, jer nam nije bila ništa stvarnija od Gibsonovih devojaka poteklih iz Dejninog pera. Ono što oplakujemo jeste fizički prizor koji treperi u mnoštvu tabloida i časopisa o slavnima; slika koja nam je prodavala odeću i tašne i jednu predstavu slave, koja se, po njenom odlasku, pokazala praznom i privremenom kao mehur od sapunice. Zapravo

nam nedostaju, ako smo dovoljno iskreni da priznamo, zabavne ludorije ove prozirno mršave površne devojke, u čijem stripovskom postojanju ispunjenom upotrebom droga, burnim življenjem, pomodnim odevanjem i nestalnom vezom sa opasnim momkom, više ne možemo da uživamo. ” - „O sahrani Landrijeve izveštavano je jednako izdašno kao i o venčanjima slavnih po neumesnoj štampi koja živi od poznatih, i čiji će izdavači nesumnjivo oplakivati njen odlazak duže nego većina ostalih. Priuštili su nam kratki pogled na raznorazne slavne ličnosti u suzama, ali su njenoj porodici dodelili ponajmanju među slikama; jer, vidite, oni su bili zapanjujuće nefotogenični.”

- „Pa ipak, prizor jedne ožalošćene istinski me je dirnuo. Odgovorivši čoveku za kojeg možda i nije shvatila da je novinar, otkrila je kako je upoznala Landrijevu u ustanovi za lečenje, i kako su se sprijateljile. Zauzela je mesto u poslednjim redovima klupa u crkvi da bi se oprostila i potom neprimetno iščezla. Svoju pripovest nije prodala, kao što su toliki drugi iz životnog okruženja Landrijeve. Činjenica da je pobudila iskrenu privrženost u jednoj običnoj devojci saopštava nam nešto dirljivo o stvarnoj Luli Landri. Što se nas ostalih tiče…”

- Da nije imenovala tu običnu devojku iz ustanove za lečenje? - uskoči Strajk.

Robin u tišini pređe preko čitavog teksta.

- Ne. Strajk počeša neprecizno obrijanu bradu.

- Bristou nije pomenuo nikakvu drugaricu iz ustanove za lečenje.

- Mislite li da može biti važna? - poletno upita Robin, okrenuvši se u stolici kako bi ga pogledala.

- Zanimljivo bi bilo popričati sa nekim ko je Landrijevu poznavao s terapije, umesto iz noćnih klubova.

Strajk je tražio od Robin da na internetu proveri kontakte Landrijeve isključivo stoga što nije imao nijedno drugo zaduženje za nju. Već je telefonirala Deriku Vilsonu, radniku obezbeđenja, i ugovorila mu sastanak sa Strajkom za petak ujutro u kafeu Feniks u Brikstonu. Današnja pošta sastojala se iz dva cirkularna pisma i jedne poslednje opomene; poziva nije bilo, a u kancelariji je već uredila sve što se moglo razvrstati abecednim redom, poslagati ili prilagoditi po vrsti i boji.

Stoga joj je, nadahnut njenom veštinom na Guglu prethodnog dana, poverio ovaj poprilično besmisleni zadatak. Već otprilike sat vremena, naglas je čitala nasumično odabrane isečke i članke o Landrijevoj i njenom okruženju, dok je Strajk sređivao hrpu recepata, telefonskih računa i fotografija vezanih za svoj jedini preostali aktuelni slučaj.

- Onda, da probam da pronađem nešto o toj devojci? upita Robin.

- Da - reče Strajk odsutno, zaokupljen fotografijom zdepastog, proćelavog čoveka u odelu, i veoma dozrele, u farmerke utegnute, žene crvene kose. Doterani gospodin zvao se Džefri Huk; riđokosa pak nimalo nije ličila na gospođu Huk, koja je, sve do Bristouovog ulaska u kancelariju, bila Strajkov jedini klijent. Strajk gurnu fotografiju u dosije gospođe Huk i označi je brojem 12, dok se Robin vratila kompjuteru.

Tišina potraja neko vreme, remećena jedino pucketanjem fotografija i laganim romorom Robininih kratkih noktiju po tastaturi. Ulaz u Strajkovu kancelariju bio je zatvoren kako bi prikrio krevet na rasklapanje i ostale znake da on tu i živi, a vazduh ispunjen veštačkom aromom limete, usled Strajkove nesebične upotrebe jeftinog osveživača pre Robininog dolaska. Kako bi je sprečio da njegovo prisustvo na suprotnom kraju stola protumači kao nagoveštaj seksualnog interesovanja, odglumio je da njen verenički prsten prvi put primećuje tek kada se spremao da sedne, a zatim je pet minuta učtivo i naglašeno uzdržano razgovarao o njenom vereniku. Saznao je da se radi o tek svršenom računovođi po imenu Metju, da je život sa Metjuom i predstavljao povod Robininog preseljenja u London iz Jorkšira mesec dana ranije, te da je njen privremeni posao tek trenutna ispomoć dok ne bude pronašla stalno radno mesto.

- Mislite li da se možda nalazi na nekoj od ovih slika? upita Robin nešto kasnije. - Ta devojka iz

ustanove za lečenje?

Pokazala mu je ekran prepun fotografija identične veličine, od kojih je svaka prikazivala jednu ili više osoba u tamnoj odeći, svih okrenutih nadesno, na putu ka groblju. Pozadinu svake slike sačinjavale su ograde na putu i zamagljena lica okupljenog sveta.

Najupečatljivija je bila fotografija veoma visoke, blede devojke zlatne kose, skupljene u rep, i sa nekakvom kombinacijom crnog vela i perja nataknutom na glavu. Strajk je prepoznade, jer svako je znao ko je to: Kjara Porter, manekenka s kojom je Lula provela veći deo svog poslednjeg dana na ovom svetu; prijateljica s kojom je Landrijeva bila fotografisana za jednu od najčuvenijih kampanja u karijeri. Porterova je izgledala prelepo i utučeno na putu ka Lulinom večnom prebivalištu. Izgleda da je na pogreb došla sama, jer nije bilo ni traga ničijoj šaci oko njene mršave ruke ili dugih leđa.

Uz sliku Porterove, stajao je par naslovljen kao Filmski producent Fredi Bestigui i supruga Tansi.

Bestigui je bio građen kao bik, kratkih nogu, širokih grudi i debelog vrata. Bio je sed i kratko ošišan; na licu, zgužvanoj hrpi bora, podočnjaka i mladeža, mesnati nos mu se probijao nalik na tumor. Ipak, ostavljao je impresivan utisak u skupom crnom kaputu, ruku podruku s mladom, nestvarno mršavom ženom. Gotovo se ništa nije razaznavalo na Tansi, skrivenoj ispod podignute krznene kragne kaputa i ogromnih, okruglih sunčanih naočara.

Na poslednjoj iz prvog reda fotografija nalazio se Gi Some, modni kreator. Bio je to mršavi crnac u tamnoplavom fraku prenaglašenog izreza. Pognute glave i nejasnog lica usled pada svetlosti na tamno teme, bliceve je hvatao putem tri velike dijamantske minđuše, sjajne poput zvezda, na uhu okrenutom prema foto-aparatima. Kao i Porterova, stigao je, po svemu sudeći, sam, premda je u kadru njegove fotografije bila uhvaćena i omanja grupa ožalošćenih, nedovoljno važnih da zavrede navođenje vlastitih imena na fotografiji.

Strajk privuče stolicu bliže ekranu, pritom održavši rastojanje od Robin u dužini ispružene ruke.

Jedno od neidentifikovanih lica, napola presečeno okvirom kadra slike, pripadalo je Džonu Bristouu, prepoznatljivom po kratkoj gornjoj usni i zubima poput hrčka. Rukom je obavijao stariju ženu sede kose i skrhanu od žalosti; lica ispijenog i avetinjskog, dirljivo ogoljene tuge. Iza njih je stajao visok čovek oholog držanja, koji je odavao utisak da prezire okruženje u kojem se našao.

- Ne vidim nikog ko bi mogao da bude ta obična devojka - rekla je Robin, prevukavši kursorom preko ekrana kako bi osmotrila i ostale fotografije slavnog i lepog, ali tužnog i ozbiljnog sveta. - O, pogledajte… Evan Dafild.

Bio je odeven u crnu kratku majicu, crne farmerke i crni kaput u vojničkom stilu. Crna mu je bila i kosa; lice koščato i ispijeno; ledenoplavim očima gledao je pravo u objektiv foto-aparata. Premda viši od oboje pratilaca koji su ga okružili, delovao je krhko u poređenju s njima; krhkije od krupnog muškarca u odelu, kao i od starije nervozne žene, s otvorenim ustima i pokretom kojim kao da je raščišćavala put. Ova trojka je Strajku ličila na roditelje koji izvode svoje bolesno dete sa neke žurke.

Strajk je primetio i to da se Dafild, uprkos utisku izgubljenosti i bola koji je odavao, ipak primetno pozabavio nanošenjem maskare oko očiju.

- Pogledajte samo to cveće!

Dafild otkliza ka vrhu ekrana i nestade: Robin se zaustavila na fotografiji ogromnog cvetnog venca u obliku koji se Strajku, isprva, učini kao srce, da bi u drugi mah shvatio da se, u stvari, radi o prikazu dva zaobljena anđeoska krila, složena od belih ruža. Mala pridodata fotografija prikazivala je ispisanu posvetu u krupnom planu.

- „Počivaj u miru, anđele Lula. Dibi Mek” - pročita glasno Robin.

- Dibi Mek? Onaj reper? Znači, poznavali su se, jel’ tako?

- Ne, mislim da nisu; ali tu je čitav taj slučaj njegovog unajmljivanja stana u njenoj zgradi; a i pominjao ju je u nekim svojim pesmama, zar ne? Mediji su bili veoma uzbuđeni što je odseo tamo…

- Baš si upoznata sa ovom temom.

- O, pa znate, samo iz štampe - reče Robin neodređeno, vrativši se na početak serije fotografija sa sahrane.

- Kakvo mu je to ime Dibi? - zapita se glasno Strajk.

- Nastalo je iz njegovih inicijala. Zapravo je „D. B.” pojasnila je. - Pravo ime mu je Deril Brendon Makdonald.

- Voliš rep?

- Ne - reče Robin, i dalje usredsređena na ekran. - Samo pamtim takve stvari.

Isključila je prozor sa slikama koje je pregledala i ponovo zakucala po tastaturi. Strajk se vratio svojim fotografijama. Naredna je prikazivala gospodina Džefrija Huka, koji ljubi svoju pratilju vatrene kose, rukom istražujući njenu pozamašnu, tkaninom obloženu zadnjicu, ispred stanice metroa na Iling Brodveju.

- Evo i isečka filma na Jutjubu, vidite - reče Robin. - Dibi Mek govori o Luli nakon njene smrti.

- Da vidimo - kaza Strajk, i zakotrlja stolicu malo napred a potom, razmotrivši stvar, korak unazad.

Mutni nekvalitetni snimak, jedva osam kroz deset centimetara, trzavo ožive. Krupni crnac odeven u majicu s kapuljačom i nitnama uobličenim u pesnicu na prsima, sedeo je u crnoj kožnoj fotelji, licem ka nevidljivom izveštaču. Glava mu je bila glatko izbrijana i nosio je naočare za sunce. „…samoubistvu Lule Landri?”, reče reporter, Englez. „Zajebano, čoveče, to je baš bilo zajebano”, odgovarao je Dibi, rukom prešavši preko obrijane glave. Glas mu je bio blag, dubok i promukao, uz jedva primetan trag vrskanja u govoru. „To ti rade kad uspeš: ulove te, pokidaju. Sve to zavist radi, prijatelju moj. Oni kurvanjski mediji su je i isterali kroz taj prozor. Nek počiva u miru, kažem. Sada ima mir.” „London ti je priredio baš šokantan doček”, reče novinar, „uz nju, koja je, ovaj, pala baš pored tvog prozora?”

Dibi Mek ne odgovori odmah. Sedeo je veoma mirno, zagledan u reportera kroz neprozirne naočare.

Potom je rekao: „Nisam bio tamo, ili imaš nekog ko tvrdi da jesam?”

Izveštač se nasmeja, nervozno i prigušeno. „Bože, ne, nikako… ne…”

Dibi okrenu glavu i obrati se nekom izvan kadra. „Jel’ misliš da bi trebalo da zovnem svoje advokate?”

Reporter zanjaka udvoričkim kikotom. Dibi se opet usmeri na njega, i dalje bez osmeha. „Dibi Mek”, kao bez daha reče novinar, „mnogo ti hvala što si odvojio vreme.”

Jedna ispružena bela ruka skliznu ka ekranu; Dibi podiže stisnutu u pesnicu. Bela ruka se preoblikova, i pesnice se kucnuše. Neko izvan kadra se podsmešljivo zacereka. Snimak se završi.

- „Oni kurvanjski mediji su je i isterali kroz taj prozor” ponovio je Strajk, odgurnuvši se u stolici na početni položaj. - Zanimljivo gledište.

Osetio je vibraciju u džepu pantalona, te izvukao mobilni telefon. Prizor Šarlotinog imena uz novopristiglu poruku izazva uzbuđenje koje mu prostruja celim telom, kao da je upravo spazio pritajenu zver grabljivicu.

Biću napolju u petak pre podne između 9 i 12 ako želiš da pokupiš svoje stvari.

- Šta? - Učinilo mu se da je Robin upravo nešto rekla.

- Kažem, evo jednog jezivog članka o njenoj biološkoj majci.

- Dobro. Pročitaj.

Vratio je mobilni telefon u džep. Dok je okretao krupnu glavu natrag na dosije gospođe Huk, činilo mu se da mu misli odjekuju kao da mu je neko raspalio gong unutar lobanje. Šarlot se ponašala zloslutno zdravorazumski; glumila je spokoj zrele osobe. Podigla je njihov beskrajno razrađeni dvoboj na nove visine, dotad nedosegnute i neisprobane: „Ponašajmo se kao

odrasli ljudi”. Možda će mu nož zaseći pleća prilikom prolaska kroz ulazna vrata njenog stana; možda će ući u spavaću sobu u kojoj će zateći njen leš, zglobova prerezanih, kako leži u lokvi zgrušane krvi pred kaminom.

Robinin glas zvučao je poput pozadinskog odjeka usisivača. Uz napor, preusmerio je pažnju.

- „…prodala romantičnu priču o svojoj vezi sa mladim crncem svakom tabloidnom novinaru spremnom da plati za to. Nema pak ničeg romantičnog u priči o Marlen Higson prema sećanjima njenih starih komšija.”

- „Bavila se prostitucijom”, kaže Vivijen Krenfild, koja je živela u stanu iznad Higsonove dok je ova nosila Landrijevu u utrobi. „Muškarci su ulazili u njen stan i iz njega izlazili u svako doba dana i noći. Nije imala pojma ko je otac deteta, jer to je mogao da bude bilo ko od njih. Nije ni htela bebu.

Još uvek se sećam malene, same samcate, kako plače u hodniku, dok je mama zauzeta s mušterijom.

Nejako dete u pelenama, jedva prohodalo… mora da je neko pozvao socijalnu službu, i nije poranio.

Najbolje što se dogodilo toj curici jeste usvajanje.”

- „Istina će, nesumnjivo, zaprepastiti Landrijevu, koja je detaljno govorila u medijima o ponovnom susretu sa svojom davno izgubljenom biološkom majkom…” Ovo je napisano protumači Robin - pre Luline smrti.

- Da - reče Strajk, naglo zatvorivši registrator. - Jesi li za šetnju?

2 Kamere su, svaka sa po jednim jedinim praznim crnim okom, izgledale poput nekakvih zlobnih kutija za cipele okačenih navrh šipke. Ciljale su u suprotnim pravcima, duž čitavog Alderbruk Rouda, krcatog prolaznicima i saobraćajem. Obe strane pločnika bile su prepune prodavnica, barova i kafea.

Autobusi na sprat tutnjili su kolovoznim trakama.

- Ovde je Trkač našeg Bristoua uhvaćen na snimku - primeti Strajk, okrenuvši leđa prizoru Alderbruka kako bi razgledao mnogo mirniji Belami Roud, koji je, oivičen visokim i raskošnim kućama, vodio prema stambenom jezgru četvrti Mejfer. - Ovuda je prošao dvanaest minuta po njenom padu… ovo je najkraći put iz Kentigern Gardena. Noćni autobusi prolaze ovuda. Taksi je najbolja opcija. Ali to ne bi bilo pametno ako si upravo ubio neku ženu.

Uneo se u krajnje pohaban turistički vodič. Strajk kao da nije brinuo da bi ga iko mogao doživeti kao turistu. Ne bi se našao u opasnosti, pomisli Robin, čak ni tada jer bi uzeo u obzir njegovu golemost.

Robin je, tokom kratkog iskustva privremenog rada, već bila u prilici da dobije razna zaduženja koja su izlazila iz ugovornih okvira posla sekretarice, i stoga se osetila pomalo obeshrabreno Strajkovim predlogom za šetnju. Bilo joj je pak drago što je Strajka mogla da oslobodi svake sumnje u eventualne udvaračke namere. Duga šetnja, sve do ovog mesta, odvijala se u gotovo potpunoj tišini, tokom koje je Strajk, očito duboko zamišljen, tek povremeno pregledao mapu.

Ipak, kada su stigli do Alderbruk Rouda, rekao je: - Ako išta primetiš, ili se setiš nečega što je meni promaklo, samo mi kaži, u redu?

Ovo je već bilo uzbudljivo: Robin se dičila svojim promatračkim sposobnostima; one behu ključni razlog potajnog negovanja davnašnje težnje koja je za ovog rmpaliju pored nje bila stvarnost.

Pronicljivo je osmotrila ulicu u oba smera, i probala da zamisli šta bi to nekome moglo pasti na pamet, u snežnoj noći, na temperaturi ispod nule, u dva izjutra.

- Ovuda - reče Strajk, pre nego što joj se ukazalo bilo kakvo rešenje, i tako pođoše, jedno uz drugo, niz Belami Roud. Ulica je blago zavijala nalevo i protezala se u nizu od šezdesetak zdanja, gotovo jednakih, sa ispoliranim crnim vratima, čistim, kratko ograđenim stepeništima, i saksijama ukrasnog rastinja. Ponegde je bilo i mermernih lavova i mesinganih ploča, sa imenima i profesionalnim referencama; sa spratova su treperili lusteri, a jedna otvorena vrata otkrivala su pod nalik šahovskoj tabli, slike u ulju u zlatnim ramovima i stepenište u džordžijanskom stilu.

U hodu, Strajk je razmišljao o nekim podacima koje je Robin tog jutra uspela da pronađe na internetu. U skladu sa Strajkovim sumnjama, Bristou nije bio iskren kad je rekao da se policija nije potrudila da pronađe Trkača i njegovog pomoćnika. Pokopani u opsežne i frenetične novinske izveštaje, digitalno su preživeli apeli obojici da istupe, ali izgleda da nije bilo rezultata.

Za razliku od Bristoua, Strajk u tome nije video dokaz nesposobnosti policije, niti nedostatka istrage nad, moguće, osumnjičenim za ubistvo. Iznenadni zvuk automobilskog alarma otprilike u vreme bega te dvojice iz četvrti, ukazivao je na dobar razlog njihovog oklevanja da se odazovu policiji na razgovor. Osim toga, Strajk nije znao da li je Bristou upoznat sa neujednačenošću kvaliteta snimaka za video-nadzor, ali sam je imao i te kakvo iskustvo sa poražavajuće zamagljenim crno-belim prizorima iz kojih je nemoguće bilo napabirčiti odistinski dokaz o fizičkoj sličnosti.

Strajk je primetio i to da Bristou nije ni reč rekao o DNK podacima prikupljenim iz stana svoje sestre. Bio je gotovo uveren, pošto je policija iz nastavka istrage rado isključila i Tragača i drugara, da nikakav trag tuđe DNK nije bio pronađen u stanu. Ipak, Strajk je znao da ljudi sa istinskom uobraziljom poletno odbaciju sitnice poput DNK dokaza, i kao razlog navode kontaminaciju

materijala, ili postojanje zavere. Videli su ono što su i hteli da vide, slepi za nepovoljnu, neumoljivu istinu.

Ali jutrošnje pretrage na Guglu dale su osnova za moguće objašnjenje Bristouove opsednutosti Trkačem. Njegova sestra je istraživala svoje korene i uspela da pronađe biološku majku, koja je naizgled bila nesolidna ličnost, čak i ako se senzacionalizam štampe ostavi po strani. Nesumnjiva otkrića poput onih do kojh je Robin došla putem interneta, bila bi neprijatna ne samo Landrijevoj nego i čitavoj porodici koja ju je usvojila. Da li je tek usled Bristouove neuravnoteženosti (jer Strajk nije mogao da se pretvara kako mu je klijent ostavio utisak staloženog čoveka) poverovao kako je Lula, u neku ruku toliko srećna, izazvala sudbinu? Da je uzburkala nevolju pokušavši da pronikne u tajne svog porekla; da je probudila demona koji se protegao iz daleke prošlosti i ubio je? Zar ga je zato toliko uznemirio neki crnac u njenoj blizini?

Sve su dublje Strajk i Robin ulazili u enklavu bogatih, dok ne stigoše na ugao Kentigern Gardena.

Poput Belami Rouda, i ova ulica je bila obavijena aurom onespokojavajućeg, samosvojnog blagostanja. Ovdašnje kuće bile su viktorijansko-gotskog stila, od crvene cigle i obrađenog kamena, prozora na sva četiri sprata ukrašenih teškim rezbarijama, i sa malim kamenim balkonima na svakom ponaosob. Beli mermerni tremovi uokvirivali su svaki ulaz, a tri bela stepenika vodila su sa pločnika prema još blistavijim crnim vratima. Sve je bilo skupoceno i održavano, čisto i besprekorno uređeno.

Tek je poneko vozilo bilo parkirano ovde; mali znak je obaveštavao da su za tu povlasticu potrebne dozvole.

Lišena nekadašnje izdvojenosti policijskom trakom i mnoštvom novinara, zgrada broj 18 vratila se uglađenoj podudarnosti sa okolinom.

- Pala je sa terase na najvišem spratu - reče Strajk - sa nekih dvanaest metara, čini mi se.

Posmatrao je elegantno pročelje. Balkoni na trećem spratu, opazila je Robin, bili su uski, sa neznatnim prostorom za stajanje između ograde i dugih prozora.

- Stvar je u tome - Strajk je tumačio Robin, dok je žmirkao prema terasi visoko iznad njih - što gurnuti nekog s tolike visine ne podrazumeva obaveznu smrt.

- Oh… zar je baš tako? - usprotivila se Robin, zamislivši užas pada s najvišeg balkona na tvrd asfalt.

- Iznenadilo bi te. Mesec dana sam proveo u bolničkom krevetu pokraj jednog Velšanina koji je pao sa zgrade u eksploziji, otprilike s tolike visine. Izlomio je noge i karlicu, imao obilno unutrašnje krvarenje, ali je i dalje s nama.

Robin okrznu pogledom Strajka, zapitavši se kako izgleda ležati mesec dana; detektiv pak to i ne primeti, jer sada se mrgodio na ulazna vrata.

- Šifrovana brava - promrmljao je, videvši metalnu kocku sa umetnutom tastaturom - i kamera iznad vrata. Bristou nije pomenuo kameru. Možda je i nova.

Narednih nekoliko minuta, zagledan u nelagodno lice tih čudesno skupih tvrđava od crvene opeke, razmatrao je razne teorije. Zašto je Lula Landri uopšte i odabrala da živi ovde? Smirena, tradicionalna, teskobna, Ulica Kentigern Garden zasigurno je bila prirodno okruženje drugačijoj vrsti bogataša: ruskim i arapskim oligarsima; korporativnim grdosijama koje deo vremena provode ovde, a ostatak na imanjima u unutrašnjosti; bogatim usedelicama, koje polako trunu među svojim umetničkim zbirkama. Ovakav izbor prebivališta izgledao mu je čudno za dvadesettrogodišnjakinju koja se kretala, sudeći prema jutrošnjim člancima što mu je Robin pročitala, među popularnom, kreativnom ekipom čiji je proslavljeni smisao za stil poticao više sa ulice nego iz salona.

- Izgleda da je baš dobro zaštićeno, zar ne? - reče Robin.

- Da, izgleda. Samo bez gomile paparaca na straži, kao te noći.

Strajk se nasloni na crne rešetke ograde ulaza broj 23, zagledan u zgradu broj 18. Prozori nekadašnjeg doma Landrijeve bili su veći od onih na nižim spratovima, a na njenoj terasi, za razliku

od druge dve, nije bilo ukrasnog rastinja. Strajk izvuče paklicu cigareta iz džepa i ponudi Robin; ona odmahnu glavom, začuđena, jer ga nije videla da puši u kancelariji. Zapalivši i povukavši duboko, rekao je, pogleda uprtog u ulazna vrata: - Bristou misli da je neko te noći ušao i izašao, neprimećen.

Robin, koja je zgradu već doživela kao neosvojivu, pomisli kako će Strajk upravo proglasiti tu teoriju neviđenom glupošću, i prevari se.

- Ako je tako - rekao je Strajk, pogleda i dalje prikovanog za vrata - onda je to isplanirao, i to temeljno. Niko nije mogao proći pokraj onolikih fotografa, na šifrovan ulaz, pa pored čuvara kroz unutrašnja vrata i vratiti se tek srećnom okolnošću. Problem je u tome - počeša se po bradi - što se takav nivo pripreme ne uklapa u ovako traljavo ubistvo.

Robin dožive njegov izbor prideva kao neuviđavan.

- Gurnuti nekoga kroz prozor stvar je trenutnog rastrojstva - reče Strajk, kao da je osetio njen unutrašnji drhtaj. Uzavrele krvi. Slepe strasti.

Robinino društvo mu je godilo i smirivalo ga, ne samo stoga što je pomno pratila svaku njegovu reč, i nije pokušavala da mu omete tišinu, već i zato što je taj safirni kružić na njenom domalom prstu nalikovao elegantnom zaustavnom znaku: dovde, ni korak dalje. To mu je savršeno odgovaralo.

Mogao se razmetati, na bezazlen način, što mu je pričinjavalo jedno od retkih preostalih zadovoljstava.

- Ali šta ako je ubica već bio unutra?

- To je mnogo održivije - kaza Strajk, a Robin oseti zadovoljstvo samom sobom. - A ako je ubica već bio unutra, onda možemo da biramo između čuvara, jednog ili oboje Bestiguijevih, ili neke nepoznate osobe koja se u zgradi skrivala bez ičijeg znanja. Ako je to bio neko od Bestiguijevih, ili Vilson, ne postoji problem ulaska i izlaska; trebalo je samo da se vrate na očekivana mesta boravka.

Imali su jedino rizik da bi ona mogla da preživi, povređena, i da ispriča priču, ali neobuzdan, neplaniran zločin daleko je logičniji ako ga je izvršio neko od njih. Svađa i munjevito bacanje kroz prozor.

Strajk je, pušeći, još uvek pažljivo promatrao lice građevine, naročito razmak između prozora na prvom i trećem spratu. Ponajviše je razmišljao o Frediju Bestiguiju, filmskom producentu. Prema Robininim nalazima s interneta, Bestigui je spavao u svom krevetu kad je Lula Landri pala s balkona dva sprata iznad njega. Činjenica da je uzbunu digla baš Bestiguijeva žena, ustvrdivši da se ubica i dalje nalazi gore, svedočila je da ga supruga, ako ništa drugo, nije smatrala za krivca.

U svakom slučaju, Fredi Bestigui beše muškarac koji se pokojnici nalazio najbliže u trenutku smrti.

Amateri su se, iz Strajkovog iskustva, opterećivali pitanjem motiva; vrh spiska profesionalca zauzimala je prilika.

Nehotično potvrdivši svoj civilni status, Robin reče: - Ali zašto bi se neko posvađao s njom usred noći? Ništa ne ukazuje na njeno neslaganje s komšijama, jel’ tako? A Tansi Bestigui svakako to nije mogla učiniti, zar ne? Zašto bi onda strčala niz stepenice i obavestila čuvara ako je baš ona Lulu gurnula s terase?

Strajk ne odgovori direktno; izgledalo je kao da prati sopstveni tok misli, i kroz nekoliko trenutaka odvrati: - Bristou se fokusirao na petnaest minuta nakon sestrinog ulaska u zgradu, kad su fotografi već otišli a čuvar napustio pult jer mu je bilo loše. To je značilo da je predvorje nakratko ostalo nečuvano - ali kako je neko izvan zgrade mogao da zna da je Vilson napustio svoje mesto? Ulazna vrata nisu od stakla.

- Uz to - pronicljivo se ubaci Robin - provalnik je morao znati i šifru da bi otvorio vrata.

- Ljudi postanu aljkavi. Ako obezbeđenje nije redovno menjalo šifru, mogle su je saznati gomile nepoželjnih. Hajde da razgledamo i ovamo.

U tišini su hodali do kraja Kentigern Gardena, gde su pronašli uzani prolaz koji je vodio, pod malo zakošenijim uglom, duž naličja bloka zdanja gde se nalazila i kuća Landrijeve. Strajka je zabavilo otkriće naziva te uličice, Slugina staza. Dovoljno široka tek za jedno vozilo, bila je izdašno osvetljena i lišena skrovitih mesta, okružena glatkim, dugačkim zidovima na obe strane kaldrmisanog tla.

Nastaviše istim putem do dvaju električnih garažnih vrata sa ogromnim znakom PRIVATNO pričvršćenim uz obližnji zid, koja su štitila ulaz u podzemno skrovište za parking stanovnika Kentigern Gardena.

Procenivši da se nalaze otprilike u ravni pročelja zgrade broj 18, Strajk skoči, uhvati se za vrh zida i izdiže se kako bi osmotrio dugačak niz omalenih, brižljivo oblikovanih vrtova. Između svakog ravnog, negovanog travnjaka i pripadajuće zgrade, stajalo je po jedno zaklonjeno stepenište ka podrumu. Ko god bi poželeo da se uzvere uz pročelje kuće, morao je, po Strajkovom sudu, imati merdevine, ili saučesnika koji bi ga pridržao, kao i izdržljiv konopac.

Spustio se sa zida, prigušeno zaškrgutavši pošto se dočekao na protezu. - Ma, ništa - rekao je na Robinin zabrinuti uzvik; već je primetila njegovo hramanje i pitala se nije li možda iščašio gležanj.

Trenje navrh patrljka pogoršalo se u povratku šepanjem uz kaldrmu. Mnogo teže je bilo, usled tvrdog sastava veštačkog članka, upravljanje kretanjem po neravninama. Strajk se pokajnički upita da li mu je stvarno trebalo ono veranje uza zid. Robin možda jeste lepa, ali ni prineti onoj ženi koju je upravo napustio.

3 -A ti si baš sigurna da je on detektiv, je li? Jer svako to može. Da proverava ljude po Guglu.

Metju je bio svadljiv nakon dugog dana, ogorčenog klijenta i nezadovoljavajućeg susreta sa novim šefom. Nije mu se svidelo ono što je kod svoje verenice prepoznao kao naivno i neprimereno divljenje nekom drugom muškarcu.

- Nije on proveravao ljude na Guglu - reče Robin. -Ja sam obavila pretraživanje, dok je on radio na drugom slučaju.

- Pa ne sviđa mi se kako stvar zvuči. On spava u kancelariji, Robin; zar ti tu ništa nije sumnjivo?

- Rekla sam ti, mislim da je upravo raskinuo s partnerkom.

- Da, baš se kladim da jeste - rekao je Metju.

Robin spusti njegov tanjir na svoj i ljutito ode u kuhinju. Bila je besna na Metjua, a pomalo ozlojeđena i na Strajka. Uživala je u potrazi za poznanstvima Lule Landri po sajber-prostoru toga dana; ali kad je sagledala to iz Metjuovog ugla, činilo joj se da joj je Strajk zadao besmislen posao za prekraćivanje vremena.

- Slušaj, ne tvrdim ništa - reče Metju sa kuhinjskih vrata. - Samo mislim da tip deluje uvrnuto. I kakve su to popodnevne šetnje?

- Nije to bila nikakva popodnevna šetnja, Met. Išli smo da obiđemo mesto zločina - mesto na kojem klijent misli da se nešto dogodilo.

- Robin, nema potrebe da praviš tu smešnu misteriju smejao se Metju.

- Potpisala sam ugovor o poverljivosti - ljutito odvrati ona preko ramena. - Ne mogu da ti govorim o slučaju.

- O slučaju.

Još jednom se zasmeja, kratko i prezrivo.

Robin se kretala tesnom kuhinjom i odlagala namirnice, uz tresak vrata na kredencima.

Nedugo potom, osmotrivši njenu figuru u pokretu, Metju pomisli da je možda bio neuviđavan. Priđe joj s leđa dok je strugala ostatke večere u korpu za otpatke, obgrli je, zagnjuri joj lice u vrat, pa joj rukom pređe preko modrice na grudima koju joj je Strajk nehotice naneo, a koja je neopozivo obojila i Metjuov stav o njemu. Mrmljao je pomirljive fraze u Robininu kosu boje meda; međutim, ona se otrže kako bi stavila tanjire u sudoperu.

Robin se oseti potcenjenom. Strajk je delovao zainteresovano za podatke koje je pronašla na internetu. Zahvalio joj se na efikasnosti i preduzimljivosti.

- Koliko ćeš razgovora za pravi posao imati sledeće nedelje? - upitao ju je Metju kad je odvrnula hladnu vodu.

- Tri - doviknula je nadjačavajući šuštanje vodenog mlaza, dok je prežustro ribala prvi tanjir sa hrpe.

Malo je sačekala, pa zavrnula slavinu tek kad je čula da je otišao u dnevnu sobu. Na kamenu vereničkog prstena, primeti tada, uhvatio joj se komadić smrznutog zrna graška.

4 Strajk je stigao u Šarlotin stan u pola deset pre podne, u petak. To joj je pružilo, smatrao je, čitavih pola sata prednosti ukoliko ode pre njegovog dolaska, umesto da ga čeka u zasedi. Velike i otmene bele zgrade nanizane širokom ulicom; platani; mesara kao iz pedesetih godina prošlog veka; kafei ispunjeni užurbanom višom srednjom klasom; uglađeni restorani; sve se to Strajku isprva činilo pomalo nestvarnim i teatralnim. Možda je oduvek u dubini duše znao da tome ne pripada.

Sve dok nije otključao ulazna vrata, očekivao je da će je zateći; ipak, čim je zakoračio preko praga, znao je da je stan prazan. Tišina je odisala onom beživotnošću koja svedoči samo o ravnodušju napuštenih prostorija, te mu i sopstveni koraci zazvučaše tuđinski i preglasno dok je prolazio predsobljem. Četiri kartonske kutije stajale su nasred dnevne sobe, njemu na uvid. Tu su bile njegove jeftine i upotrebne lične stvari, nagomilane poput artikala sa rasprodaje polovne robe. Podigao je nekoliko predmeta da bi video ostatak sadržaja u kutiji, ali ništa nije izgledalo polomljeno, pokidano ili zaliveno farbom. Drugi ljudi njegovih godina imali su kuće, mašine za pranje rublja, automobile i televizore, nameštaj i vrtove, planinske bicikle i kosačice za travu; on je posedovao četiri kutije koještarija i zbirku neuporedivih uspomena.

Bešumna soba u kojoj se nalazio, s prastarim ćilimom i bledim ružičasto-narandžastim zidovima, kao i stilskim nameštajem u tamnom drvetu i policama krcatim knjigama, svedočila je o pouzdano dobrom ukusu. Jedina promena koju je primetio u odnosu na nedeljno veče stajala je na staklenom stočiću pored sofe. Te nedeljne večeri, bila je tamo njegova i Šarlotina slika - njih dvoje nasmejani na plaži u Sent Mozu. Sada se, iz istog srebrnog rama, Strajku dobroćudno osmehivao crno-beli studijski portret Šarlotinog pokojnog oca.

Iznad okvira kamina visio je portret osamnaestogodišnje Šarlot, u ulju. Prikazivao je lice firentinskog anđela u oblaku duge crne kose. Njena porodica je bila od onih što unajmljuju slikare da bi ovekovečili svoj podmladak: Strajku potpuno tuđa sredina, koji ju je upoznao kao opasnu stranu zemlju. Od Šarlot je saznao da ona vrsta bogatstva kakvo on nije mogao ni zamisliti može da postoji uporedo sa čemerom i divljaštvom. Njena porodica, uprkos otmenim manirima, prefinjenosti i držanju, obrazovanju i povremenoj živopisnosti, bila je još luđa i čudnija od njegove. To je bila snažna spona među njima, onomad kad su se on i Šarlot tek sastavili.

Sada mu najednom doluta sasvim neobična misao, dok je gledao u taj portret: da je ta slika nastala upravo iz ovog razloga, kako bi, jednog dana, svojim velikim smeđezelenim očima posmatrala njegov odlazak. Zar je Šarlot znala kako će mu biti dok se bude prikradao kroz prazan stan praćen pogledom njene predivne osamnaestogodišnje prilike? Da li je shvatila da će portret obaviti bolji posao nego ona sama?

Okrenuo se pa se prošetao ostalim prostorijama, ali nije mu ostavila više nijedno zaduženje. Svaki njegov trag, od konca za zube do vojničkih čizama, bio je sklonjen i spakovan u kutije. Sa naročitom pažnjom razgledao je spavaću sobu, soba mu uzvrati pogledom, svojim tamnim parketom, belim zavesama i finim noćnim stočićem, mirna i staložena. Krevet je, kao i portret, izgledao kao živo biće.

Seti se šta se ovde zbivalo i znaj da se više nikad neće ponoviti.

Izneo je četiri kutije, jednu za drugom, do ulaznih vrata, suočivši se, pri poslednjem iznošenju, sa usiljenim prvim komšijom, koji je upravo zaključavao svoja vrata. Stalno je nosio ragbi majice s podignutom kragnom, i uvek njakao zadihanim smehom čak i na Šarlotine najbezazlenije dosetke.

- Iseljavaš se? - upitao ga je.

Strajk mu snažno zalupi Šarlotinim vratima pred nosom.

Pred ogledalom u predsoblju skinuo je ključeve od vrata i kapije sa svog svežnja pa ih pažljivo položio na sto u obliku polumeseca, pored posude mirišljavih suvih latica. Strajkovo lice u ogledalu bilo je napuklo i prljavo; desno oko i dalje natečeno; žuto i svetloljubičasto. U tišini pristiže glas od pre sedamnaest godina: „Jebote, pa kako je picoglava mrcina poput tebe, Strajk, uopšte izvela tako nešto?” I izgledalo je neverovatno da je ikada to i izveo, dok je stajao u ovom predvorju koje nikada više neće videti.

Poslednji trenutak ludosti, tren između dva otkucaja srca, nalik onom koji ga je i naterao u potragu za njom pet dana ranije: ostaće tu, na kraju krajeva, i sačekaće je da se vrati; zatim će obuhvatiti rukama njeno besprekorno lice i reći će: „Pokušajmo opet”.

Ali već su pokušavali, opet i iznova i ponovo, i svaki put kad bi se povukao prvi razorni talas uzajamne žudnje, ponovo bi se ogoljeno pokazala ružna olupina prošlosti, natkrilivši mračnom senkom sve što su pokušavali da obnove.

Zatvorio je ulazna vrata za sobom poslednji put. Cmizdravi komšija je nestao. Strajk ponese četiri kutije niz stepenice do pločnika i stade da zaustavi neki crni taksi.

5 Strajk je obavestio Robin da će tog jutra, pred njen poslednji radni dan, zakasniti u kancelariju. Dao joj je rezervni ključ i rekao joj da uđe sama.

Bila je neznatno uvređena njegovom neobaveznom upotrebom reči „poslednji”. Time jo je rečeno i sledeće: dobro su se slagali, premda veoma oprezno i strogo profesionalno; kancelarija je sada bolje organizovana a ono jezivo kupatilo pored staklenih vrata čistije; ispod zvona na ulazu nema onog pohabanog parčeta papira, zamenjeno je elegantno odštampanim imenom u providnom plastičnom omotu (pa samo ju je pomeranje poklopca koštalo polučasovnog truda i dva polomljena nokta); delotvorno je primala poruke i pronicljivo s njim razmatrala gotovo sigurno nepostojanje ubice Lule Landri, ali Strajk je ipak, uprkos svemu tome, brojao dane do njenog odlaska i jedva čekao da je se konačno otarasi.

Bilo je kao dan jasno da on ne može da priušti privremenu sekretaricu. Imao je tek dvoje klijenata; izgleda da je bio (a Metju neprestano ponavljao, kao da je spavanje u kancelariji znak stravičnog izopačenja) beskućnik; Robin je, naravno, shvatala da iz Strajkovog ugla nije bilo smisla zadržati je na poslu. Ali se ipak nije radovala ponedeljku. Biće to opet neka čudna nova kancelarija (iz „Privremenih rešenja” već su je obavestili telefonom); neosporno sređeno, prozračno, užurbano mesto, kao i obično prepuno jezičavih žena, posvećenih delatnostima koje njoj, Robin, ama baš ništa nisu značile. Robin možda nije smatrala da postoji ubica; znala je da ni Strajk u to ne veruje; ali očaravao ju je sam postupak dokazivanja tog nepostojanja.

Robin je čitavu nedelju doživela daleko uzbudljivijom nego što bi ikad bila kadra da prizna pred Metjuom. Baš joj je sve, pa čak i pozivi filmskoj kompaniji Fredija Bestiguija, BestFilms, dvaput dnevno, i neprestana odbijanja njenih molbi da kontakt proslede producentu, pružalo osećanje važnosti kakvu je, otkako je počela da radi, retko kad doživela. Robin je bila opčinjena unutrašnjom dinamikom ljudske misli: bila je prevalila već pola puta ka diplomi psihologa, ali se njena univerzitetska karijera završila zbog jednog nepredviđenog događaja.

U pola jedanaest, Strajk se još uvek nije vratio, ali jeste pristigla jedna krupna, nervozno nasmejana žena, u narandžastom kaputu i purpurnoj pletenoj beretki. Beše to gospođa Huk, ime koje je Robin znala pošto je pripadalo jedinom preostalom Strajkovom klijentu. Robin postavi gospođu Huk na ulegnuti kauč uz svoj sto i pristavi joj čaj. (Podstaknut Robininim nelagodnim opisom skarednog gospodina Kraudija sa donjeg sprata, Strajk je za kancelariju kupio jeftine šolje i kutiju čaja).

- Znam da sam poranila - reče gospođa Huk, treći put, u neuspešnom pokušaju da proba vreli čaj. Nisam vas ranije viđala, vi ste novi?

- Ovde sam privremeno - reče Robin.

- Pretpostavljam da već znate, reč je o mom mužu - reče gospođa Huk i ne saslušavši je. - Verujem da stalno viđate žene kao što sam ja, zar ne? One koje žele da saznaju najgore. Oklevala sam već isuviše dugo. Ali najbolje je saznati, zar ne? Najbolje je znati. Mislila sam da je Kormoran tu. Da li je izašao zbog nekog drugog slučaja?

- Upravo tako - rekla je Robin, zapravo posumnjavši da je Strajk zabavljen svojim skrovitim privatnim životom; bio je nekako tajanstven kad joj je saopštavao da će zakasniti.

- Znate li ko mu je otac? - upita gospođa Huk. - Ne, ne znam - reče Robin, pomislivši da se radi o mužu te sirote žene.

- Džoni Rokbi - rekla je gospođa Huk, uz odredenu dramsku nasladu.

- Džoni Rok… Robin uzbuđeno udahnu, istovremeno shvativši da je gospođa Huk mislila na Strajka, kao i da se

Strajkova krupna prilika pomalja iza staklenog ulaza. Videlo se da nosi nešto izuzetno veliko.

- Samo trenutak, gospođo Huk - rekla je.

- Šta je? - upita Strajk, izvirivši preko ivice kartonske kutije, kad je Robin izjurila kroz zastakljena vrata i zatvorila ih za sobom.

- Došla je gospođa Huk - prošaputa ona.

- Auh, jebiga. Poranilaje ceo sat.

- Znam. Mislila sam da biste možda želeli da, hm, sredite svoju kancelariju pre nego što je uvedete.

Strajk spusti kutiju na metalni pod.

- Moram da unesem ove stvari spolja - rekao je.

- Pomoći ću vam - ponudi Robin.

- Ne, ti idi i vodi učtiv razgovor. Ona pohađa kurs grnčarije i misli da joj muž spava sa ženom koja mu vodi knjigovodstvo.

Strajk othrama niz stepenice, ostavivši kutiju pored staklenih vrata.

Džoni Rokbi; zar je to moguće?

- Upravo stiže, samo što nije - veselo reče Robin gospođi Huk, smestivši se ponovo za svoj sto.

- Gospodin Strajk mi kaže da se bavite grnčarijom. Oduvek sam želela da pokušam…

Narednih pet minuta, Robin je jedva slušala o podvizima sa časova grnčarstva i o simpatičnom mladiću prepunom razumevanja koji ju je podučavao. Zatim se otvoriše staklena vrata i uđe Strajk, neopterećen kutijama i ljubazno se smešeći gospođi Huk, koja poskoči da bi ga pozdravila.

- Oh, Kormorane, tvoje oko! - rekla je. - Jel’ te to neko udario?

- Nije - reče Strajk. - Ako mi dozvolite samo trenutak, gospođo Huk, doneću vaš dosije.

- Znam da sam poranila, Kormorane, i užasno mi je žao… Nisam mogla da zaspim cele noći…

- Dopustite mi da uzmem vašu šolju, gospođo Huk - reče Robin, uspešno osujetivši klijentkinjin naum da baci pogled na rasklopljeni krevet, vreću za spavanje i čajnik, tokom onih nekoliko trenutaka dok je Strajk ulazio u svoju kancelariju.

Nekoliko minuta potom, Strajk se pojavi, donoseći dašak veštačke limete i gospođa Huk iščeznu u njegovoj kancelariji, usput prestrašeno pogledavši Robin. Vrata za njima se zatvoriše.

Robin ponovo sede za svoj sto. Već je pregledala jutarnju poštu. Pređe s kraja na kraj stola u pokretnoj stolici; zatim se pomeri ka kompjuteru i spokojno izabra stranicu Vikipedije. Potom, rasterećena, kao da je bila nesvesna pokreta sopstvenih prstiju, otkuca dve reči: Rokeby Strike. Članak se odmah pojavio, uz crno-belu fotografiju već u prvi mah prepoznatljivog čoveka, slavnog čitave četiri decenije. Uskog harlekinskog lica i divljeg pogleda, crta nadahnjujućih za karikaturu delimično zbog zatvorenog i neposlušnog levog oka; usta širom otvorenih, lica oblivenog znojem, kose uzletele dok urla u mikrofon.

Džonatan Lenard Džoni Rokbi, rođen 1. avgusta 1948, pevač je rok sastava The Deadbeats iz 70-ih, član Rokenrol galerije slavnih, osvajač brojnih nagrada Gremi…

Strajk nimalo nije ličio na njega; jedina neznatna sličnost nalazila se u nejednakosti očiju što je kod Strajka, međutim, predstavljalo tek privremenu okolnost.

Robin nastavi da čita: …multiplatinasti album Hold It Back 1975. Američka turneja obarala je sve rekorde dok nije prekinuta zbog skandala koji je izbio u Los Anđelesu kada je novi gitarista Dejvid Kar uhapšen zbog droge… dok nije stigla do odeljka Privatni život:

Rokbi se ženio tri puta: devojkom iz umetničke škole Širli Malens (1969-1973), sa kojom ima ćerku Mejmi; manekenkom, glumicom i aktivistkinjom za ljudska prava Karlom Astolfi (19751979), sa kojom ima dve ćerke, televizijsku voditeljku Gabrijelu Rokbi i kreatorku nakita Danijelu Rokbi; od 1981. godine u braku je sa filmskom producentkinjom Džejni Grejam, sa kojom ima dva sina, Edvarda i Ala. Rokbi ima i ćerku, Prudens Donlivi, iz veze sa glumicom Lindzi Fentrop, kao i sina, Kormorana, sa supergrupi devojkom iz 70-ih, Lidom Strajk.

Prodoran vrisak prolomi se iza Robin, iz detektivove kancelarije. Ona skoči na noge, a stolica joj otkliznu na točkovima. Vrištanje se pojača, sve oštrije. Robin pohita da otvori vrata.

Gospođa Huk, oslobođena narandžastog kaputa i purpurne beretke, odevena u farmerke i nešto nalik cvetnoj grnčarskoj kecelji, bacila se Strajku na grudi i udarala ga, sve vreme pišteći poput proključalog čajnika. Njen jednolični vrisak protezao se sve dok ne postade jasno da će gospođa morati da udahne ili da se uguši.

- Gospođo Huk! - kriknu Robin i otpozadi uhvati ženu za mlitave nadlaktice, u pokušaju da Strajka oslobodi potrebe da obuzdava njene udarce. Gospođa Huk je, međutim, bila mnogo snažnija nego što je izgledala; premda je zastala da bi došla do vazduha, nastavila je da udara Strajka sve dok je ovaj, lišen izbora, ne uhvati za zglobove i ne podiže ih uvis.

Na to mu se gospođa Huk izmigolji iz blagog stiska i baci se na Robin, uz pseće zavijanje.

Potapšavši uplakanu ženu po ramenima, Robin je nekako izvede, neosetno, u svoju kancelariju.

- U redu je, gospođo Huk, sve je u redu - rekla joj je utešno, smestivši je na kauč. - Doneću vam šolju čaja. Sve je u redu.

- Veoma mi je žao, gospođo Huk - reče zvanično Strajk, sa dovratka svoje kancelarije. - Nikad nije lako prihvatiti ovakve vesti.

- Mi-mislila sam da je u pitanju Valeri - jecala je gospođa Huk, sa razbarušenom glavom klonulom u šake, zaljuljavši se na kauču, koji zauzvrat zastenja. - Mi-mislila sam da je Valeri, a n-ne moja r… n-ne moja rođena sestra.

- Stiže čaj! - prošapta Robin, zgranuta.

Već je gotovo izašla sa čajnikom kad se setila da je ostavila životnu povest Džonija Rokbija na kompjuterskom monitoru. Izgledalo bi isuviše čudno vratiti se i isključiti stranicu usled ove krize, te je požurila iz prostorije, u nadi da će Strajk biti isuviše zauzet gospođom Huk da bi primetio.

Gospođi Huk je trebalo još četrdeset minuta da popije drugu šolju čaja i isplače se uz polovinu rolne toalet-papira koju je Robin donela iz toaleta na spratu. Konačno je otišla, čvrsto stegnuvši dosije sa sijaset optužujućih fotografija i spiskom koji je detaljno navodio vreme i mesto njihovog nastanka, zadihana i uplakana.

Strajk je sačekao dok nije zamakla niz ulicu, a zatim izašao, pevušeći veselo, da sebi i Robin kupi sendviče, koje su u slast zajedno pojeli za stolom. Bio je to najsrdačniji gest koji je učinio tokom nedelju dana njihove saradnje, i Robin je bila uverena da se to dogodilo zbog njegove svesti o tome da će je se uskoro osloboditi.

- Znaš da danas po podne idem da razgovaram sa Derikom Vilsonom? - pitao ju je.

- Onim čuvarom koji je imao proliv - reče Robin. - Da. - Ti ćeš već otići dok se ja ne budem vratio, tako da ću ti potpisati radni nalog pre nego što odem. I, slušaj, hvala ti na…

Strajk glavom pokaza na ispražnjeni kauč.

- Oh, nije to ništa. Jadna žena.

- Da. Ali svakako ima dokaze protiv njega. I - nastavio je - hvala na svemu što si uradila ove nedelje.

- To mi je posao - reče blago Robin.

- Kad bih mogao da plaćam sekretaricu… ali mislim da ćeš završiti sa ozbiljnom platom kao lična asistentkinja neke velike face.

Robin se oseti nejasno povređenom.

- To nije posao kakav želim - rekla je.

Nastupila je pomalo napeta tišina.

Strajk je prolazio kroz malu unutrašnju borbu. Pomisao na prazan Robinin sto od sledeće nedelje bila je tmurna; njeno društvo doživljavao je kao prijatno nezahtevno, a njenu delotvornost osvežavajućom; ali zar ne bi bilo bedno, pritom i rasipnički, da plaća za društvo kao da je nekakav bogat, bolešljiv viktorijanski magnat? Kompanija „Privremena rešenja” bila je lakoma na proviziju, a Robin luksuz koji nije mogao da priušti. Činjenica da ga nije propitivala o ocu (jer Strajk je primetio članak na Vikipediji o Džoniju Rokbiju) samo je još više učvrstila njegovo mišljenje o njoj, jer je svedočila o neuobičajenoj uzdržanosti i predstavljala osnovu prema kojoj je često procenjivao nove poznanike. Ali sve to ipak nije moglo izmeniti hladnu datost ove situacije: ona je morala da ode.

Pa ipak, bio je na korak od toga da je doživi kao beloušku koju je uspeo da uhvati u Trivejlor Vudsu kao jedanaestogodišnjak, i o kojoj je vodio dugu, žustru raspravu sa ujnom Džoan: „Molim te, pusti me da je zadržim… molim te…”

- Bolje da krenem - rekao je, potpisavši njen radni nalog i bacivši omot svog sendviča i praznu bocu vode u korpu pod stolom. - Hvala na svemu, Robin. Mnogo sreće u potrazi za poslom.

Uzeo je kaput i izašao kroz zastakljena vrata.

Na vrhu stepeništa, na istom onom mestu na kojem ju je zamalo ubio a potom spasao, on zastade.

Predosećaj ga zagreba poput dosadnog psa.

Staklena vrata iza njega naglo se otvoriše i on se okrenu. Robin je bila ružičasta u licu.

- Slušajte - rekla je. - Možemo se i privatno dogovoriti. Možemo da isključimo „Privremena rešenja” pa direktno da mi plaćate.

Oklevao je.

- Ne vole oni to, te agencije za privremene poslove. Izbaciće te iz posla.

- Nije važno. Sledeće nedelje imam tri razgovora za stalni posao. Ako vama ne bi smetalo da ih obavim tokom radnog vremena…

- Ne bi, nema problema - reče on pre nego što je stigao da se obuzda.

- U tom slučaju, mogu da ostanem još nedelju-dve.

Tajac. Razum uđe u kratku, silovitu čarku sa predosećanjem i naklonošću, i bi nadjačan.

- Da… u redu. Onda, ako je tako, hoćeš li ponovo da probaš da dobiješ Fredija Bestiguija?

- Da, svakako - reče Robin, prikrivši radost staloženom revnošću.

- Znači, videćemo se u ponedeljak posle podne.

Prvi put se odvažio da joj uputi široki osmeh. Činilo mu se da bi trebalo da bude besan na sebe, ali Strajk ipak zakorači u prohladno poslepodne bez trunke kajanja, prožet čudnim osećajem obnovljenog optimizma.

6 Strajk je jednom pokušao da prebroji škole koje je pohađao u mladosti, i stigao do sedamnaest, podozrevajući da je neku usput zaboravio. Nije računao kratkotrajno razdoblje navodnog školovanja kod kuće, koje se odvijalo tokom dvomesečnog boravka sa majkom i polusestrom u jednom skvotu brikstonskog Atlantik Rouda. Majčin tadašnji momak, beli rastafarijanski muzičar koji je sebi nadenuo ime Samba, smatrao je kako školski sistem nameće patrijarhalne i materijalističke vrednosti te da njegova nezvanična pastorčad ne treba da budu okaljana. Ključni nauk koji je Strajk stekao tokom ta dva meseca kućnog obrazovanja bio je taj da kanabis, čak i pri spiritualnoj upotrebi, može uživaoca načiniti istovremeno tupim i paranoičnim.

Nepotrebno je prošao dužim putem, kroz brikstonsku pijacu, prema kafeu u kojem je zakazao susret sa Derikom Vilsonom. Riblji vonj natkrivenih tezgi; živopisni otvoreni izlozi supermarketa, krcati neobičnim voćem iz Afrike i sa Kariba; halal mesare i berbernice sa krupnim slikama ukrasnih pletenica i uvojaka, i izlozima punim polistirenskih glava sa perikama; sve je to Strajka vratilo dvadeset šest godina unazad, na mesece koje je proveo u bazanju brikstonskim ulicama sa Lusi, svojom mlađom polusestrom, dok im je majka pospano leškarila sa Sambom na prljavim dušecima skvota, u nejasnim diskusijama o važnim duhovnim konceptima kojima valja poučavati decu.

Sedmogodišnja Lusi čeznula je za kosom karipskih devojčica. Tokom one duge vožnje ka Sent Mozu kojom se okončao njihov život u Brikstonu, izrazila je, sa zadnjeg sedišta ujka Tedovog i ujna Džoaninog mini-morisa, vatrenu želju za ukrasnim pletenicama. Strajk je pamtio sliku iz retrovizora: ujna Džoaninu staloženu saglasnost da je takav stil izuzetno lep, kao i boru od mrštenja između njenih obrva. Džoan je nastojala, sve neuspešnije kako su godine prolazile, da pred njima ne govori ružno o njihovoj majci. Strajk nikada nije saznao kako je to ujak Ted uspeo da otkrije gde su živeli; pamtio je samo prizor koji je, vrativši se sa Lusi u skvot jednog popodneva, zatekao nasred sobe: majčin krupni brat preti Sambi da će mu razbiti nos. Kroz dva dana, i on i Lusi bili su ponovo u Sent Mozu, u istoj osnovnoj školi koju su uz prekide pohađali već godinama, zabavljeni obnavljanjem starih drugarstava, kao da nikada nisu ni odlazili, i brzim gubitkom naglasaka usvajanih radi kamuflaže na svakom mestu na koje bi ih Lida odvela.

Nisu mu trebala uputstva koja je Derik Vilson dao Robin, jer je znao za kafe Feniks na starom Koldharbor Lejnu. Ponekad su ga tamo vodili Samba i majka: malo, u smeđe okrečeno mesto nalik na ostavu, gde ste mogli (ako niste vegetarijanac poput Sambe i Strajkove majke) pojesti obilan i ukusno pripremljen doručak: jaja i visoko naslaganu slaninu sa velikom šoljom čaja boje tikovog drveta.

Mesto je još uvek izgledalo gotovo isto kao u njegovom sećanju: udobno, ušuškano i aljkavo, sa odrazom stolova od lažnog drveta na zidnim ogledalima, sa uflekanim tamocrveno-belim podnim pločicama, i tavanicom u boji tapioke, prekrivenom plesnjivim tapetama. Oniža i punija sredovečna konobarica imala je kratku kosu i nosila duge narandžaste minđuše od plastike; pomerila se kako bi propustila Strajka da prođe pored šanka.

Snažno građen muškarac karipskog porekla sedeo je sam za jednim stolom i čitao San, ispod plastičnog reklamnog sata proizvođača pita, firme Puka Pajs.

- Derik?

- Da… ti si Strajk?

Strajk stisnu Vilsonovu krupnu suvu šaku i sede. Procenio je da je Vilson otprilike njegove visine.

Mišići i salo nadimali su rukave čuvareve majice; bio je kratko ošišan i glatko izbrijan, pomalo bademastih očiju. Strajk naruči pitu i krompirpire sa jelovnika naškrabanog na tabli nasuprot izlogu, zadovoljno se podsetivši da će iznos od 4,75 funti moći da naplati klijentu kao dodatni trošak.

- Da, pita i pire su ovde dobri - rekao je Vilson.

Njegov londonski naglasak bio je blago izmenjen karipskom melodičnošću. Glas mu je bio dubok, staložen i odmeren.

Strajk pomisli kako uniforma pripadnika obezbeđenja verovatno pojačava utisak o njegovoj pouzdanosti.

- Hvala ti što si pristao na razgovor, cenim to. Džon Bristou nije zadovoljan ishodom istrage o svojoj sestri. Unajmio me je kako bih ponovo pregledao dokaze.

- Da - reče Vilson - znam.

- Koliko ti je dao da porazgovaraš sa mnom? - neobavezno upita Strajk.

Vilson zažmirka, a zatim se nasmeja iz grla, donekle poput krivca.

- Konja3 - rekao je. - Ali neka, ako se on zbog toga oseća bolje, razumeš? Neće to ništa promeniti.

Ona se ubila. Ali samo ti pitaj. Ne smeta mi.

Zatvorio je Sun. Na naslovnoj strani stajala je slika Gordona Brauna, podbulog i iznurenog.

- Ispričaj mi sve u vezi s policijom - reče Strajk, otvorivši beležnicu i smestivši je uz tanjir - ali bilo bi dobro da čujem iz prve ruke šta se dogodilo te noći.

- Da, nema problema. A možda će doći i Kiran Kolovas-Džouns - dodade Vilson.

Očito je smatrao da Strajk zna o kome je reč.

- Ko? - upita Strajk.

- Kiran Kolovas-Džouns. Bio je Lulin stalni vozač. I on hoće da razgovara s tobom.

- Važi, odlično - rekao je Strajk. - Kad će stići?

- Pojma nemam. Sad ima vožnju. Doći će ako bude mogao.

Konobarica postavi šolju čaja pred Strajka, koji joj zahvali, i kliknu hemijskom olovkom. Pre nego što je stigao bilo šta da pita, Vilson mu reče: - Ti si bio vojnik, kaže mi gospodin Bristou.

- Da - rekao je Strajk.

- Meni je nećak u Avganistanu - reče Vilson, uz gutljaj čaja. - Oblast Helmanda.

- Koji rod?

- Vezista - reče Vilson.

- Koliko dugo je već tamo?

- Četiri meseca. Majka mu ne spava - rekao je Vilson. Kako to da si izašao?

- Raznelo mi nogu - reče Strajk, s nimalo uobičajenom iskrenošću.

Bio je to tek deo istine, ali najpogodniji za razgovor sa nepoznatim čovekom. Jer mogao je i da ostane; žarko su želeli da ga zadrže; ali gubitak potkolenice i stopala samo je ubrzao odluku za koju je osećao kako mu se prikrada već nekoliko godina. Znao je da mu se približava prelomna tačka; onaj trenutak kada bi, ukoliko već ne napusti vojsku do tada, odlazak doživeo krajnje tegobnim, kao i ponovno prilagođavanje civilnom životu. Vojska je umela da oblikuje čoveka, gotovo neprimetno, tokom godina; da pojedinca dovede u zajedničku ravan, do mere u kojoj će ga plima vojničkog života preplaviti bez muke. Strajk nije dočekao baš sveobuhvatno potapanje, jer je odlučio da ode pre nego što do toga dođe. Ipak, pamtio je Odeljenje za posebne istrage uz osećaj topline na koji nije uticao gubitak polovine noge. Bio bi srećan da je i Šarlot mogao da zapamti sa jednakom privrženošću.

Vilson je Strajkovo objašnjenje prihvatio uz lagano klimanje glavom. - Gadno - rekao je dubokim glasom.

- Dobro sam i prošao u poređenju s nekima.

- Da. Jednog momka u vodu mog nećaka raznela je eksplozija pre dve nedelje.

Vilson popi gutljaj čaja.

- Kako si se slagao sa Lulom Landri? - upita Strajk, s olovkom na papiru. - Jesi li je često viđao?

- Samo kad je prolazila pored pulta, ulazila ili izlazila. Uvek je govorila zdravo, molim te i hvala, što je mnogo više od prosečnog obraćanja tih bogatih govnara - lakonski reče Vilson. - Najduži

razgovor koji smo vodili bio je o Jamajci. Razmišljala je o snimanju tamo; pitala me je gde da odsedne, i kako je na Jamajci. I dala mi je autogram za mog nećaka Džejsona, za njegov rođendan.

Potpisala se na razglednicu, koju sam poslao u Avganistan. Samo tri nedelje pre nego što je umrla.

Pitala je za Džejsona po imenu, svaki put otad kad bi me videla, i cura mi se baš dopala zbog toga, shvataš? Dugo sam već u ovom poslu s obezbeđenjem. Ima ljudi koji očekuju da za njih popiješ metak, a da ti ni ime ne upamte. Da, bila je ona baš dobra.

Strajku pristigoše pita i krompir-pire koji su se pušili. Obojica zaćutase dok su posmatrali obilnu porciju. Dok mu je išla voda na usta, Strajk dohvati nož i viljušku pa upita: - Možeš li da mi ispričaš šta se dogodilo u noći Luline smrti? Izašla je, u koje doba?

Radnik obezbeđenja zamišljeno počeša podlakticu, povukavši rukav majice; Strajk ugleda tetovaže, krstove i inicijale.

- Mora da je otišla oko sedam te večeri. Bila je s onom svojom drugaricom, Kjarom Porter. Sećam se da je, kad su izlazile, gospodin Bestigui ulazio u zgradu. To sam zapamtio jer je nešto rekao Luli.

Nisam čuo šta. Ali njoj se to nije dopalo. Videlo joj se na licu.

- Kako je izgledala?

- Uvređeno - spremno će Vilson. - I onda sam na monitoru video njih dve, Lulu i Porterovu, kako ulaze u kola. Razumeš, imamo kameru na vratima. Povezana je sa ekranom na pultu, da možemo da vidimo ko zvoni i ko hoće da uđe.

- Da li se čuvaju snimci? Mogu li da vidim traku?

Vilson odmahnu glavom.

- Gospodin Bestigui nije hteo ništa takvo na ulazu. Nikakvu opremu za snimanje. Prvi je kupio stan, pre nego što su ostali apartmani završeni, pa je mogao da utiče na pojedinosti.

- Kamera je onda samo elektronska špijunka?

Vilson klimnu. Između levog oka i polovine jagodice protezao mu se tanak ožiljak.

- Da. I tako, video sam devojke dok su ulazile u kola. Ovaj momak koji će nam se pridružiti, Kiran, nije vozio Lulu te večeri. On je trebalo da dočeka Dibija Meka.

- Ko ju je vozio te večeri?

- Tip se zove Mik, iz firme Egzekars. Već ju je ranije vozio. Video sam fotografe kako se okupljaju oko kola dok su odlazila. Njuškali su okolo cele nedelje jer su znali da se pomirila sa Evanom Dafildom.

- Šta je uradio Bestigui nakon što su Lula i Kjara otišle?

- Uzeo je od mene svoju poštu i stepenicama se popeo do stana.

Strajk je posle svakog zalogaja spuštao viljušku kako bi uneo beleške.

- Da li je neko ulazio ili izlazio iz zgrade posle toga?

- Da, ekipa za posluženje… bili su kod Bestiguijevih jer su ovi imali goste te večeri. Jedan američki par je stigao odmah posle osam sati i popeo se do stana broj jedan, i niko nije ni dolazio ni odlazio sve dok Amerikanci nisu opet izašli, blizu ponoći. Nikog više nisam video dok Lula nije stigla kući, negde oko pola jedan.

- Čuo sam kako paparaci uzvikuju njeno ime napolju. Do tada ih se okupilo baš mnogo. Gomila njih ju je pratila iz noćnog kluba, a već ih je mali milion stajalo pred zgradom, i čekalo Dibija Meka. On je trebalo da dođe oko pola dvanaest. Lula je pozvonila i pustio sam je unutra.

- Nije ukucala šifru u tastaturu?

- Ne uz toliku gomilu oko sebe; htela je brzo da uđe. Drali su se, navaljivali.

- Zar nije mogla da prođe kroz podzemni parking i izbegne ih?

- Da, radila je to ponekad kad ju je vozio Kiran, jer mu je dala daljinski upravljač za električna vrata garaže. Ali Mik ga nije imao, pa su morali na glavni ulaz.

- Poželeo sam joj dobro jutro, i pitao kako je napolju, jer joj je malo snega napadalo po kosi; drhtala

je, u kratkoj haljinici. Rekla je da je prilično ispod nule, tako nešto. A onda je rekla: „Volela bih da odjebu odavde.” Paparaci. Odvratio sam joj da još uvek čekaju Dibija Meka; kasnio je. Izgledala je besno. Onda je ušla u lift i popela se u svoj stan.

- Bila je besna?

- Da, baš besna.

- Samoubilački besna?

- Ne - reče Vilson. - Ljutito besna.

- I šta se zatim desilo?

- Zatim - rekao je Vilson - morao sam da odem pozadi. Creva su počela baš da me muče. Morao sam u klozet. Hitno, razumeš. Zakačio sam ono što je Robson imao. Bio je na bolovanju zbog pokvarenog stomaka. Tamo sam ostao petnaestak minuta. Nije bilo izbora. Nikad me nije tako proteralo.

- Još sam bio u klonji kad je počela dreka. Ne - ispravio se - najpre sam čuo tresak. Posle sam shvatio da je to sigurno bio pad tela… to jest Lule.

- Onda je počela galama i, sve glasnije, krenula niz stepenice. Pa sam zakopčao pantalone, izjurio u predvorje, kad tamo gospođa Bestigui, trese se i vrišti i ponaša se kao luda kučka u donjem vešu. Kaže da je Lula mrtva, da ju je preko terase gurnuo muškarac koji se nalazi u njenom stanu.

- Ja joj kažem da ostane tu, pa izjurim na glavni ulaz. I tamo ugledam nju. Ležala je posred ulice, licem u snegu.

Vilson ispi čaj, obujmivši šolju krupnom šakom dok je pričao: - Pola joj se glave ulubilo. Krv po snegu. Videlo se da joj je vrat slomljen. A bilo je još i… da.

Strajkove nozdrve kao da se ispuniše slatkastim i ni sa čim uporedivim mirisom ljudskog mozga.

Omirisao ga je mnogo puta. A to se ne zaboravlja.

- Utrčao sam unutra - zaključi Vilson. - Oboje Bestiguijevih bilo je u hodniku; on je hteo da je vrati gore da obuče nešto, a ona je još uvek zapomagala. Rekao sam im da pozovu policiju i pripaze na lift, u slučaju da ovaj pokuša da siđe tim putem.

- Zgrabio sam univerzalni ključ iz kancelarije i potrčao gore. Na stepeništu nikog živog. Otključao sam vrata Lulinog stana…

- Zar nisi pomislio da nešto poneseš sa sobom da se zaštitiš? - prekinu ga Strajk. - Pošto si već mislio da tamo ima nekoga? I to nekoga ko je upravo ubio jednu ženu?

Nastupi duga stanka, najduža do tada.

- Mislio sam da mi ništa ne treba - reče Vilson. - Mislio sam da ću ga savladati, bez problema.

- Savladati koga?

- Dafilda - reče Vilson tiho. - Mislio sam da je gore Dafild.

- Zašto?

- Mislio sam da je došao dok sam bio u klozetu. Znao je šifru za vrata. Mislio sam da se popeo i da ga je ona pustila u stan. I ranije sam ih čuo da se svađaju. Čuo sam ga kako besni. Da. Mislio sam da ju je on gurnuo.

- Ali kad sam se popeo do stana, bio je prazan. Pregledao sam svaku sobu, i nigde žive duše. Čak sam i plakare otvarao, ali ništa.

- Prozor u dnevnoj sobi bio je širom otvoren. Te noći je temperatura bila ispod nule. Nisam zatvorio, nisam dirao ništa. Izašao sam i pritisnuo dugme lifta. Vrata su se odmah otvorila; lift je još uvek stajao na njenom spratu. Prazan.

- Otrčao sam dole. Bestiguijevi su bili u svom stanu, kad sam prošao pored njihovih vrata; čuo sam ih; ona je još uvek zapomagala a on vikao na nju. Nisam znao da li su već pozvali policiju. Zgrabio sam svoj mobilni sa pulta i ponovo izašao na glavni ulaz napolje, kod Lule… nisam hteo da je ostavim da tamo leži sama. Hteo sam da pozovem policiju s ulice, i da se uverim da stižu. Ali čuo sam sirene

pre nego što sam i pritisnuo devetku. Brzo su stigli.

- Neko od Bestiguijevih ih je pozvao, zar ne?

- Da. On. Dva uniformisana pandura u pandamobilu4.

- U redu - reče Strajk. - Samo jedno želim da razjasnim: poverovao si gospođi Bestigui kad je rekla da je čula muški glas gore?

- O, da - rekao je Vilson.

- Zašto?

Vilson se malo namršti, zamišljen, pogleda uprtog na ulicu preko Strajkovog desnog ramena.

- U tom trenutku ti nije rekla nikakve pojedinosti, jel’ tako? - upita Strajk. - Ništa o tome šta je radila kad je čula taj muški glas? Ništa što bi objasnilo zašto je bila budna u dva ujutru?

- Ne - reče Vilson. - Nikad mi nije dala nikakvo objašnjenje. Poverovao sam joj zbog njenog ponašanja. Histerična. Tresla se kao pokisao pas. Stalno je ponavljala: „Gore je neki čovek, on ju je bacio.” Oduzela se od straha.

- Ali tamo nije bilo nikoga; mogu da ti se zakunem životima svoje dece. Stan je bio prazan, lift prazan, stepenište prazno. Ako je bio u stanu, kud je nestao?

- Došla je policija - rekao je Strajk, u mislima se okrenuvši ka mračnoj, zavejanoj ulici i smrskanom lešu. - Šta se tada dogodilo?

- Kad je gospođa Bestigui kroz svoj prozor videla policijski auto, odmah je sišla u kućnom ogrtaču, a muž je trčao za njom; izašla je na ulicu, na sneg, i krenula da viče na policiju kako je u zgradi ubica.

- Sad se svetla već pale po celom kraju. Lica na prozorima. Pola ulice se probudilo. Ljudi izlaze na pločnik.

- Jedan od pandura je ostao uz leš, i preko radio-veze pozvao pojačanje, dok se drugi vratio s nama sa mnom i Bestiguijevima - unutra. Rekao im je da odu u svoj stan i čekaju, a onda od mene tražio da mu pokažem zgradu. Ponovo smo se popeli na poslednji sprat; otvorio sam Lulina vrata, pokazao mu stan, otvoren prozor. Proverio je prostor uzduž i popreko. Pokazao sam mu lift, i dalje na njenom spratu. Sišli smo nazad niz stepenice. Pitao me je i o stanu u sredini, pa sam ga otključao univerzalnim ključem.

- Bilo je mračno, i alarm se uključio kad smo ulazili. Pre nego što sam uspeo da pronađem prekidač za svetlo ili da doprem do kućišta za alarm, pandur je naleteo pravo na sto posred hodnika, i oborio tu veliku vazu s ružama. Razbila se i razletela - staklo i voda i cveće po celom podu. To je stvorilo gomilu problema, kasnije…

- Proverili smo ceo stan. Prazan, svi ormani, svaka prostorija. Prozori zatvoreni i zabravljeni.

Vratili smo se u hodnik.

- Do tada je već pristigla i policija u civilu. Tražili su ključeve podrumske teretane, bazena i parkinga. Jedan od njih je otišao da uzme izjavu od gospođe Bestigui, drugi je bio napolju i zvao novo pojačanje, jer sad već dosta komšija izlazi na ulicu, polovina njih razgovara mobilnim telefonima dok stoje unaokolo, a neki fotografišu. Uniformisani panduri pokušavaju da ih nateraju da se vrate kućama. Pada sneg, baš veje…

- Postavili su šator nad telom kad su došli forenzičari. Novinari su stigli otprilike istovremeno.

Policija je oblepila trakom pola ulice i zatvorila je kolima.

Strajk je počistio svoj tanjir. Gurnu ga u stranu, naruči još dve šolje čaja za obojicu i ponovo uze olovku.

- Koliko ljudi radi u broju osamnaest?

- Tri čuvara - Kolin Maklaud, Ijan Robson i ja. Radimo u smenama, jedan je uvek na dužnosti, po ceo dan. Trebalo je da budem slobodan te noći, ali me je Robson pozvao negde oko četiri tog popodneva, rekao da ima tu stomačnu boljku te da mu je baš loše. Rekao sam da ću ostati i odraditi još jednu smenu. On je meni uskočio prošlog meseca, kad sam rešavao neku porodičnu stvar. Bio sam mu

dužan.

- Tako da nije ni trebalo da budem tamo - reče Vilson i na trenutak zaćuta, zamišljen nad onim što je trebalo da bude.

- Ostali čuvari su se takođe dobro slagali sa Lulom?

- Da, rekli bi ti isto što i ja. Fina devojka.

- Da li još neko radi tamo?

- Imamo dve čistačice Poljakinje. Obe loše pričaju engleski. Nećeš mnogo saznati od njih.

Vilsonovo svedočenje, pomisli Strajk, dok je žvrljao po jednom od svojih vojnopolicijskih isledničkih svezaka, ukradenih tokom završnih poseta Oldrešotu5, bilo je neuobičajeno vredno; sažeto, jasno i pronicljivo. Veoma malo ljudi odgovara na postavljena pitanja; još je manje onih koji znaju da srede misli tako da dodatna pitanja nisu neophodna kako bi se iščupali podaci. Strajk je navikao da izigrava arheologa među ruševinama traumatičnih ljudskih sećanja; postao je poverenik huljama; kinjio je preplašene, mamio opasne, i postavljao zamke lukavima. Nijedna od tih veština nije mu trebala sa Vilsonom, koji se činio gotovo protraćenim u besmislenoj mreži paranoje Džona Bristoua.

Ipak, Strajk je imao neizlečivu naviku da bude temeljan. Nikad ne bi izvrdao razgovor, kao što ne bi proveo čitav dan u gaćama na kamperskom krevetu, uz cigarete. S naklonošću je i vešto, jer je samom sebi dugovao poštovanje kakvo i klijentu, nastavio s onom sitničavošću zbog koje je u vojsci bio i slavljen i preziran.

- Možemo li se nakratko vratiti unazad i proći kroz dan koji je prethodio njenoj smrti? U koliko sati si stigao na posao?

- U devet, kao i uvek. Preuzeo sam smenu od Kolina.

- Držite li podatke o tome ko ulazi u zgradu i ko iz nje izlazi?

- Da, zapisujemo svaki ulazak i izlazak, izuzimajući stanare. Knjiga stoji na pultu.

- Da li se sećaš ko je tog dana ulazio i izlazio?

Vilson je oklevao.

- Džon Bristou je stigao u posetu sestri tog jutra, jel’ tako? - podstaknu ga Strajk. - Ali ona ti je rekla da ga ne puštaš gore?

- Rekao ti je to, zar ne? - upita Vilson, uz blago olakšanje. - Jeste, tako mi je rekla. Ali bilo mi je žao čoveka, razumeš? Trebalo je da joj vrati neki ugovor; brinuo se zbog toga, pa sam ga pustio da se popne.

- Da li je još neko ulazio u zgradu, prema tvojim saznanjima?

- Jeste, Lehsinka je već bila tamo. To je jedna od čistačica. Uvek dolazi u sedam; brisala je stepenište kad sam došao. Niko više nije došao pre momka iz firme za obezbeđenje, koji je trebalo da pregleda alarme. Radimo to svakih šest meseci. Mora da je došao negde u devet i četrdeset; tako nešto.

- Da li ga poznaješ, čoveka iz firme za obezbeđenje?

- Ne, bio je nov. Baš mlad. Svaki put šalju nekog drugog. Gospođa Bestigui i Lula su još uvek bile kod kuće, pa sam ga pustio u stan u sredini, pokazao mu gde je kontrolna tabla i pripremio ga. Lula je izašla dok sam još bio u tom stanu, i pokazivao ovom momku kutiju sa osiguračima i alarm za hitne slučajeve.

- Video si je kad je izlazila, zar ne?

- Jesam, prošla je pored otvorenih vrata.

- Da li se javila?

- Ne. - Rekao si da se obično javljala?

- Mislim da me nije ni primetila. Izgledala je užurbano. Išla je da poseti bolesnu majku.

- Otkud znaš ako nije razgovarala s tobom?

- Čuo sam u istrazi - sažeto reče Vilson. - Pošto sam ovom tipu iz obezbeđenja pokazao gde se šta nalazi, vratio sam se u prizemlje i nakon što je gospođa Bestigui izašla, pustio sam ga u njen stan da proveri i taj sistem-Tu mu već nisam trebao; kutije sa osiguračima i alarmi za hitne slučajeve nalaze se na istom mestu u svakom stanu.

- Gde je bio gospodin Bestigui?

- Već je bio otišao na posao. Odlazi u osam, svakog jutra.

Trojica ljudi sa zidarskim šlemovima i svetlećim žutim jaknama uđoše u kafe i posedaše za susedni sto, sa novinama pod miškom, u radnim čizmama na koje se nahvatala prljavština.

- Šta misliš, koliko dugo si proveo izvan pulta, dok si bio sa radnikom obezbeđenja?

- Možda pet minuta u srednjem stanu - reče Vilson. - U ostalima po minut.

- Kad je radnik obezbeđenja otišao?

- Kasno pre podne. Ne mogu da se setim kada tačno.

- Ali siguran si da je otišao?

- O, da.

- Jel’još neko dolazio?

- Bilo je nekih isporuka, ali prilično tiho u poređenju s ostatkom nedelje.

- Prethodnih dana je bila gužva, zar ne?

- Da, mnogo toga se dešavalo, zbog dolaska Dibija Meka iz Los Anđelesa. Ljudi iz diskografske kuće svraćali su stalno u stan broj dva, da izvrše provere, napune mu frižider i tako to.

- Da li se sećaš koje su isporuke bile izvršene tog dana?

- Pošiljke za Meka i Lulu. I ruže - pomogao sam tom tipu što ih je nosio, jer su stigle u velikoj Vilson pokaza veličinu svojim pozamašnim rukama - ogromnoj vazi, i postavili smo ih na sto u predsoblju stana broj dva. To su te ruže što su stradale.

- Rekao si da je to napravilo problem; na šta si mislio?

- Gospodin Bestigui ih je poslao Dibiju Meku i kad je čuo da su upropašćene, baš je popizdeo.

Vikao je kao manijak.

- Kada se to dogodilo?

- Dok je policija bila tamo. Kada su pokušali da razgovaraju s njegovom ženom.

- Jedna žena je upravo pala u smrt i proletela pored njegovog čelnog prozora, a on se razljutio jer mu je neko oborio cveće?

- Da - reče Vilson, blago slegnuvši ramenima. - Takav je on.

- Da li poznaje Dibija Meka?

Vilson ponovo slegnu ramenima.

- Da li je taj reper uopšte i došao u stan?

Vilson odmahnu glavom.

- Pošto nas je snašla cela ova nevolja, otišao je u hotel.

- Koliko dugo si bio udaljen od stola dok si pomagao da se ruže ostave u stan broj dva?

- Možda pet minuta; deset najviše. Posle toga, bio sam za stolom ceo dan.

- Pomenuo si pošiljke za Meka i Lulu.

- Jesam, od nekog kreatora, ali dao sam ih Lehsinki da ih odnese u stanove. Odeću za njega i tašne za nju.

- Prema svemu što znaš, svi koji su tog dana ušli kasnije su i izašli iz zgrade?

- O, da - reče Vilson. - Sve je zapisano u knjizi za pultom.

- Koliko često se menja šifra na spoljnoj bravi?

- Promenili su je posle njene smrti, jer ju je napamet naučilo pola londonske policije dok nisu sve završili - rekao je Vilson. - Ali nije se menjala za tri meseca dok je Lula živela tamo.

- Da li bi mogao da mi kažeš kako je glasila šifra?

- Jedan, devet, šest, šest - reče Vilson.

- „Misle da je sve gotovo”6?

- Da - reče Vilson. - Maklaud je stalno gunđao zbog toga. Hteo je da se to promeni.

- Šta misliš, koliko ljudi je znalo ulaznu šifru pre Luline smrti?

- Ne previše njih.

- Donosioci pošiljki? Poštari? Tip koji očitava utrošak gasa?

- Takve ljude uvek puštamo unutra sa pulta, kad zazvone. Stanari obično ne ukucavaju šifru, jer ih vidimo preko kamere, pa im otvaramo vrata. Tastatura za šifru služi samo za slučaj da nema nikoga za pultom; ponekad smo u prostoriji pozadi, ili nekome pomažemo na spratovima.

- A svi stanovi imaju posebne ključeve?

- Da, i posebne sisteme za uzbunu.

- Da li je Lulin sistem bio podešen?

- Nije.

- Šta je sa bazenom i teretanom? Ima li i tamo alarma?

- Samo ključeva. Svako ko živi u zgradi uz ključeve od stana dobija komplet ključeva za bazen i teretanu. I jedan ključ za vrata koja vode do podzemnog parkinga. Ta vrata imaju alarm.

- Da li je bio podešen?

- Ne znam. Nisam bio tamo kad su ga proveravali. Trebalo bi da jeste. Momak iz firme za obezbeđenje proverio je sve alarme tog jutra.

- Jesu li sva vrata bila zaključana te noći?

Vilson je oklevao.

- Ne sva. Vrata bazena bila su otključana.

- Da li je neko koristio bazen tog dana, znaš li?

- Ne sećam se da li ga je iko koristio.

- I koliko su onda dugo bila otključana?

- Ne znam. Prethodne noći bila je Kolinova smena. Trebalo je da proveri.

- U redu - reče Strajk. - Rekao si da si mislio kako je muškarac kojeg je gospođa Bestigui čula Dafild, pošto si ga već ranije čuo da se svađa. Kad je to bilo?

- Nedugo pred njihov raskid, oko dva meseca pre njene smrti. Izbacila ga je iz stana, a on je lupao na vrata i šutirao ih, u pokušaju da ih razvali, i nazivao ju je gadnim imenima. Popeo sam se da ga izbacim.

- Jesi li koristio silu?

- Nisam morao. Kad je video da dolazim, pokupio je svoje stvari - za njim je izbacila njegovu jaknu i cipele - i samo prošao pokraj mene dok je odlazio. Bio je drogiran - reče Vilson. - Staklasti pogled, shvataš. Znojav. U prljavoj kratkoj majici, baš štrokavoj. Nikad nisam shvatio šta je videla u njemu, jebote.

- A evo i Kirana - dodao je, raspoloženiji. - Lulinog vozača.

7 Muškarac od oko dvadeset pet godina probijao se kroz skučeni kafe. Bio je nizak, mršav i egzotično zgodan.

- Hej, Derik - rekao je, zatim se vozač i čuvar pozdraviše stisnutim pesnicama, kucnuvši se zglavcima na šakama, nakon čega Kolovas-Džouns sede pokraj Vilsona.

Remek-delo nastalo nedokučivom mešavinom rasa, Kolovas-Džouns je imao maslinastobronzanu put, jagodice kao isklesane, nos blago orlovski, oči boje tamnog lešnika uokvirene crnim trepavicama, zalizanu ravnu kosu. Njegov zapanjujući izgled bio je naglašen klasičnom košuljom i kravatom, a osmeh sračunato smeran, kao da je želeo da razoruža sagovornike i predupredi njihovu netrpeljivost.

- Gde ti je auto? - upita Derik.

- U Elektrik Lejnu - Kolovas-Džouns pokaza palcem preko ramena. - Imam dvadesetak minuta na raspolaganju. Moram da budem u Vest Endu do četiri. Drago mi je - dodade, ispruživši ruku Strajku, koji je prihvati. - Kiran Kolovas-Džouns…?

- Kormoran Strajk. Derik kaže da imate…

- Da, da - reče Kolovas-Džouns. - Ne znam da li je bitno, verovatno nije, ali policiju je bolelo dupe.

Hoću samo da znam da sam ispričao nekome, znaš? Ne tvrdim da nije bilo samoubistvo, valjda me razumeš - dodao je. - Kažem samo da bih voleo da se stvar raščisti. Kafu, molim te, ljubavi - dobacio je sredovečnoj konobarici, koja nije podlegla njegovom šarmu.

- Šta te muči? - upita Strajk.

- Uvek sam je ja vozio, kapiraš? - reče Kolovas-Džouns, uronivši u svoju priču na način koji je Strajku ukazao na prethodno uvežbavanje. - Uvek je tražila mene.

- Da li je imala ugovor s tvojom firmom?

- Jeste. Znači…

- To se obavlja za pultom - reče Derik. - Jedna od standardnih usluga. Ako nekome treba vozilo, zovemo Egzekars, Kiranovu firmu.

- Da, ali ona je uvek tražila mene - nepokolebljivo ustraja Kolovas-Džouns.

- Slagao si se s njom, zar ne?

- Da, dobro smo se slagali - reče Kolovas-Džouns. - Postali smo… razumeš… neću da kažem bliski… ali jesmo bili bliski na neki način. Bili smo srdačni; nismo bili samo vozač i klijent, razumeš?

- Stvarno? Koliko daleko ste išli?

- Nee, nije bilo toga - iskezi se Kolovas-Džouns. - Ništa u tom smislu.

Ali Strajk opazi da se vozač nimalo nije postideo zbog iznesene pretpostavke, niti zbog njene mogućnosti.

- Vozio sam je godinu dana. Često smo pričali, razumeš. Imali smo mnogo toga zajedničkog. Slično poreklo, kapiraš?

- U kom smislu?

- Rasna pomešanost - reče Kolovas-Džouns. - Osim toga, i moja porodica je bila onako, eto, rasturena, pa sam znao kako je njoj. Nije poznavala mnogo ljudi sličnih sebi, otkako se proslavila.

Nikog s kim bi valjano popričala.

- Svoju rasnu pomešanost je doživljavala kao teret, zar ne?

- Odrasla kao crna u beloj porodici, šta ti misliš?

- Ti si imao slično detinjstvo?

- Otac mi je polu-Karibljanin, polu-Velšanin; majka polu-Liverpulka, polu-Grkinja. Lula je znala da

kaže kako mi zavidi - rekao je, blago se uspravivši. - Govorila je: „Ti znaš odakle potičeš, pa makar to bilo odasvud.” A za moj rođendan, pazi - dodao je, kao da još uvek nije dovoljno naglasio Strajku nešto što smatra važnim - dala mi je onu jaknu Gija Somea, koja košta, otprilike, devetsto funti.

Pošto je očigledno očekivao Strajkovu reakciju, detektiv klimnu, pitajući se nije li Kolovas-Džouns došao ovamo samo da bi ispričao koliko je bio blizak Luli Landri. Zadovoljan, vozač nastavi: - I onda, tako, na dan njene smrti - tačnije, dan uoči toga - odvezao sam je kod njene mame tog jutra, kapiraš? I nije se baš radovala. Nije volela da ide kod mame.

- Zašto?

- Zato što je ta žena blesava, jebiga - reče Kolovas-Džouns. - Obe sam ih, jednom, vozio ceo dan, mislim da je majci bio rođendan. Jeziva je, jebote, ledi Ivet. Draga, draga moja, svaka druga reč Luli.

Stalno ju je nadzirala. Prosto, jebiga, čudna i posesivna i preteruje, kapiraš?

- Uglavnom, tog dana, razumeš, majka joj je tek bila izašla iz bolnice, i tu nije bilo ničeg veselog, jel’ tako? Lula se nije radovala što će je videti. Nikad je nisam video uštogljeniju.

- I onda sam joj rekao da te večeri neću moći da je vozim, jer sam već bio angažovan za Meka, pa je ni to nije obradovalo.

- Zašto?

- Zato što je volela da je ja vozim, razumeš? - reče Kolovas-Džouns, i to tako kao da Strajku treba dodatno pojašnjavati. - Stalno sam joj pomagao sa paparacima i slično, pomalo nastupao i kao telohranitelj da je uvedem i izvedem sa raznih mesta.

Jednim jedinim trzajem facijalnog mišića, Vilsonu pođe za rukom da ispolji svoj stav o samom nagoveštaju da je Kolovas-Džouns mogao da izigrava telohranitelja.

- Zar nisi mogao da se menjaš sa drugim vozačem, pa da voziš nju umesto Meka?

- Mogao sam, ali nisam hteo - priznade Kolovas-Džouns. - Veliki sam Dibijev poštovalac. Hteo sam da ga upoznam. I zato se Lula i iznervirala. Uglavnom - požurio je odvezao sam je kod mame, sačekao, i onda, a ovaj deo sam i hteo da ti ispričam, kapiraš?

- Izašla je iz maminog stana i bila sva čudna. Takvu je nikad nisam video, kapiraš? Tiha, baš tiha.

Kao da je bila u nekom šoku ili tako nešto. Onda je tražila olovku od mene, i počela nešto da žvrlja po parčetu plavog papira. Nije mi se obraćala. Nije ništa govorila. Samo je pisala.

- I tako, dovezao sam je do Vaštija, jer tu je trebalo da se nađe s drugaricom i da idu na ručak, znaš…

- Šta je Vašti? I s kojom drugaricom?

- Vašti - to je ona radnja - butik, tako to zovu. Unutra ima i neki kafe. Popularno mesto. A drugarica je bila… - Kolovas-Džouns zapucketa prstima, namršten. - To joj je bila ona drugarica koju je upoznala kad je bila u bolnici zbog mentalnih problema. Kako joj je ime, jebem ti? Često sam ih obe vozikao naokolo. Bože… Rubi? Roksi? Rakel? Tako nešto. Živela je u hostelu Sent Elmo u Hamersmitu. Bila je beskućnica.

- Uglavnom, Lula ide u prodavnicu, a još putem prema majčinoj kući rekla mi je da će tamo da ruča, kapiraš, ali tamo se zadržava samo četvrt sata ili tako nešto, onda izlazi sama i kaže mi da je odvezem kući. I to je bilo nekako čudno, jebiga, zar nije? A ta Rakel, ili kako se već zove… setiću se… nije bila s njom. Ranije smo Rakel stalno vozili kući, kad bi njih dve izašle zajedno. A nije bilo ni onog plavog parčeta papira. A Lula mi ni reč nije rekla celim putem do kuće.

- Jesi pomenuo taj plavi papir policiji?

- Jesam. Zanimao ih je koliko i običan tariguz - reče Kolovas-Džouns. - Rekli su da je to verovatno bio spisak za kupovinu.

- Da li se sećaš kako je izgledao?

- Običan i plav. Kao plava koverta.

Pogledao je na ručni sat.

- Moram da krenem za deset minuta.

- Znači, tada si poslednji put video Lulu?

- Da, tako je.

Kopao je zanokticu.

- Šta si prvo pomislio kad si čuo da je mrtva?

- Ne znam - reče Kolovas-Džouns, zagrizavši raskopanu zanokticu. - Bio sam van sebe, jebiga. To baš i ne očekuješ, zar ne? Ne od nekoga koga si video nekoliko sati ranije. Svi mediji su govorili da je to Dafild uradio, jer su se svađali u , noćnom klubu i ostalo. Pomislio sam da ju je on ubio, da ti pravo kažem. Đubre.

- Poznavao si ga, zar ne?

- Vozio sam ih nekoliko puta - reče Kolovas-Džouns. Raširenim nozdrvama i skupljenim ustima kao da je ukazivao na smrad.

- Kako ti je delovao?

- Kao netalentovani drkadžija. Odjednom progovori jednolično, otegnuto: - Hoće nam ovaj još trebati, Lulu? Bolje da sačeka, jelda? - rekao je Kolovas-Džouns, prasnuvši. - Nijednom mi se nije obratio. Neuko, grebatorsko govno.

Derek reče, naglašenim šapatom; - Kiran je glumac.

- Samo male epizode - reče Kolovas-Džouns. - Zasada.

Skrenuo je u kratko nabrajanje televizijskih drama u kojima se pojavio, ispoljivši, po Strajkovoj proceni, izrazitu želju da ga shvate ozbiljnije nego što sam sebe shvata; da dostigne, u stvari, ono nepredvidivo, opasno i nestalno stanje: slavu. Gledati je toliko često na zadnjem sedištu svog auta a ne zahvatiti ni delić sa tolikih vlasnika moralo ga je (pomisli Strajk) opčinjavati i, sasvim moguće, rasrđivati.

- Kiran je bio na audiciji za ulogu kod Fredija Bestiguija - reče Vilson. - Jel’ tako?

- Da - kaza Kolovas-Džouns, nimalo poletno, što je nedvosmisleno ukazivalo na ishod tog pokušaja.

- Kako je do toga došlo? - pitao je Strajk.

- Kao i uvek-rekao je Kolovas-Džouns, uz naznaku oholosti. - Preko mog agenta.

- I ništa od toga?

- Odlučili su da idu u drugom smeru - reče Kolovas-Džouns. - Taj lik su izbacili.

- U redu, znači, te večeri pokupio si Dibija Meka gde na aerodromu Hitrou?

- Da, sa petog terminala - reče Kolovas-Džouns, očito se vrativši u prozaičnu stvarnost, pa pogleda na sat. - Slušaj, morao bih da krenem.

- Jel’ mogu da te ispratim do kola? - upita Strajk.

Vilson im se rado pridružio; Strajk je platio račun za svu trojicu, i oni pođoše. Kad su izašli na pločnik, Strajk ponudi obojicu cigaretama; Vilson odbi, Kolovas-Džouns prihvati.

Nedaleko, u Elektrik Lejnu iza ugla, bio je parkiran srebrni mercedes.

- Kuda si odvezao Dibija kad je doputovao? - upita Strajk Kolovas-Džounsa dok su prilazili automobilu.

- Išlo mu se u neki klub, pa sam ga odveo u Daščaru.

- Koliko je bilo sati kad ste stigli tamo?

- Ne znam… pola dvanaest? Petnaest do dvanaest? Bio je sav naložen. Nije mu se spavalo, tako mi je rekao.

- Zašto u Daščaru?

- Petkom je u Daščari najbolje hip-hop veče u Londonu - reče Kolovas-Džouns, uz blag osmeh, kao da izgovara opštepoznatu stvar. - I mora da mu se svidelo, jer je prošlo tri kad je izašao napolje.

- I onda, jesi li ga odvezao u Kentigern Garden i tamo zatekao policiju, ili…?

- Već sam čuo na radiju u kolima šta se desilo - reče Kolovas-Džouns. - Dibiju sam rekao kad se

vratio u auto. Cela njegova pratnja je krenula da telefonira, da budi ljude u diskografskoj kući i dogovara drugi smeštaj. Našli su mu apartman u hotelu Kleridžis', odvezao sam ga tamo. Nisam se vratio kući do posle pet ujutru. Uključio sam televiziju i gledao sve na Skaju. Neverovatno, jebote.

- Pitam se ko je obavestio paparace koji su čekali ispred broja osamnaest da Dibi još satima neće doći. Neko im je javio; zato su i otišli sa ulice pre Lulinog pada.

- Stvarno? Ne znam - reče Kolovas-Džouns.

Produžio je korak jedva primetno i stigao do automobila pre njih dvojice, te ga otključao.

- Zar Mek nije nosio brdo prtljaga sa sobom? Da li ga je smestio u tvoj auto?

- Nee, to mu je diskografska kuća poslala ovamo nekoliko dana ranije. Iz aviona je izašao samo s jednom putnom torbom, i sa jedno deset telohranitelja.

- Znači, tvoje vozilo nije bilo jedino koje su poslali pred njega?

- Bilo je četiri automobila - ali sam Dibi se vozio sa mnom.

- Gde si ga čekao, dok je boravio u noćnom klubu?

- Samo sam se parkirao i čekao - rekao je Kolovas-Džouns. - Odmah uz Ulicu Glashaus.

- Sa ostala tri vozila? Da li ste bili svi zajedno?

- Ne možeš pronaći četiri mesta za parking jedno do drugog usred Londona, rođače - reče KolovasDžouns. - Ne znam gde su se ostali parkirali.

I dalje sa otvorenim vozačkim vratima, bacio je pogled na Vilsona, potom opet na Strajka.

- Kakve veze ima bilo šta od ovoga? - zahtevao je odgovor.

- Samo me zanima - reče Strajk - kako sve to izgleda, kad si s klijentom.

- Pa dosadno je, jebem li ga - reče Kolovas-Džouns, odjednom iznerviran - i tako je kako je. Vožnja se svodi uglavnom na čekanje.

- Imaš li još uvek daljinski upravljač za podzemnu garažu koji ti je Lula dala? - upita Strajk.

- Šta? - reče Kolovas-Džouns, premda se Strajk mogao zakleti da ga je vozač čuo. Sad se onaj titraj netrpeljivosti sasvim otkri, i činilo se da ne obuhvata samo Strajka, već i Vilsona, koji je sve vreme slušao bez komentara, još otkako je naglas primetio da je Kolovas-Džouns glumac.

- Da li još uvek imaš…

- Da, imam ga još uvek. I dalje vozim gospodina Bestiguija, zar ne? - reče Kolovas-Džouns. Dobro, moram da krenem. Vidimo se, Derik.

Bacio je polupopušenu cigaretu na pločnik i ušao u kola.

- Ako se još nečega setiš - reče Strajk - na primer, imena te drugarice s kojom se Lula videla u Vaštiju, hoćeš da mi javiš?

Predao je posetnicu Kolovas-Džounsu. Vozač je već nameštao sigurnosni pojas i uze posetnicu i ne pogledavši je.

- Zakasniću.

Vilson podiže ruku u znak pozdrava. Kolovas-Džouns zalupi vratima, upali motor i namrgođeno se odjavi sa mesta za parkiranje.

- Malo je opsednut poznatima - reče Vilson dok se vozilo udaljavalo. Bila je to neka vrsta opravdanja za mlađeg od sebe. - Uživao je kad ju je vozio. Voleo bi da vozi samo poznate. Već se dve godine nada da će ga Bestigui angažovati negde. Skroz je popizdeo kad nije dobio tu ulogu.

- Šta je trebalo da glumi?

- Dilera droge. U nekakvom filmu.

Pođoše ka brikstonskoj stanici podzemne železnice, pored jata crnoputih devojčica u školskim uniformama i plavim kariranim suknjama. Duga, ukrašena kosa jedne od njih podseti Strajka, ponovo, na sestru Lusi.

- Bestigui i dalje živi u broju osamnaest, jel’ tako? - upita Strajk.

- O, da - reče Vilson.

- Šta je sa ostala dva stana?

- Sada je stan broj dva iznajmljen berzanskom brokeru iz Ukrajine i njegovoj ženi. Jedan Rus je zainteresovan za stan broj tri, ali još nije dao ponudu.

- Postoji li mogućnost - upita Strajk, baš kad ih je naglo zaustavio omanji bradonja s kapuljačom, nalik starozavetnom proroku, koji se ukopao ispred njih i polako isplazio jezik-da jednom dođem i malo razgledam po zgradi?

- Da, može - reče Vilson, prethodno krišom prešavši pogledom preko Strajkovih potkolenica. - Javi mi se. Ali to mora da bude kad Bestigui nije tu, shvataš. Mnogo je nezgodan, a meni ovaj posao treba.

8 Svest o tome da će u ponedeljak i dalje s nekim deliti kancelariju umanjila je Strajkov osećaj pustoši i začinila mu samotni vikend, učinivši ga dragocenim. Prenosivi krevet mogao je da ostane rasklopljen; vrata između kancelarija otvorena; obavljanje telesnih funkcija oslobođeno straha od neprijatnosti.

Već zasićen aromom veštačke limete, uspeo je da silom otvori prozor iza svog radnog stola, i pusti hladnu vazdušnu struju do svakog ustajalog ćoška obeju malih prostorija. Izbegavši diskove i kasete koji bi ga vratili u ona bolna i poletna vremena koja je delio sa Šarlot, odabrao je Toma Vejtsa da glasno zasvira na malom CD-plejeru koji je (Strajk je bio uveren da ga nikad više neće videti) pronašao pri dnu jedne od kutija donesenih iz Šarlotinog stana. Uposlio se podešavanjem prenosivog televizora sa kukavnom sobnom antenom; nakrcao je vreću za rublje svojim iznošenim stvarima i odneo je u perionicu udaljenu nepun kilometar; vrativši se u kancelariju, okačio je košulje i donji veš na konopac razvučen duž unutrašnje prostorije, a potom pogledao utakmicu između Arsenala i Totenhema u tri po podne.

Kroz sve te prozaične poduhvate, osećao je kako ga pohodi ista ona slutnja koja ga je proganjala i tokom bolničkih meseci. Vrebala ga je iz uglova zapuštene kancelarije; mogao ju je čuti kako mu šapuće kad god bi mu popustila zauzetost nekim trenutnim poslićem. Terala ga je da razmotri gde je to dospeo; da se suoči s godinama; sa oskudicom; uništenim ljubavnim životom; beskućništvom.

Trideset pet, šaptala je, i ničeg da se podičiš za sve te godine rmbanja, osim nekoliko kartonskih kutija i debelih dugova. Prikaza mu je pogled usmeravala ka limenkama piva dok je u prodavnici kupovao polugotovu hranu; rugala mu se kada je peglao košulje na podu. Dok je dan izmicao, podsmevala mu se zbog navike koju je sebi nametnuo, da izlazi napolje da zapali cigaretu, kao da je još uvek vojnik, i kao da ta sitničava disciplina može da nametne nekakav oblik i poredak bezobličnom rasulu sadašnjosti. Počeo je da puši za stolom, i pikavci su se polako gomilali u jeftinoj pepeljari koju je ukrao, nekad davno, iz nekog bara u Nemačkoj.

Ali imao je posao, neprestano se podsećao; plaćeni posao. Arsenal je potukao Totenhem, i Strajk se oraspoloži; isključi televizor i, prikazi za inat, ispravi se za stolom i prionu na posao.

Slobodan da, konačno, sakuplja i upoređuje dokaze u kojem god smeru želi, Strajk se i dalje usklađivao sa stavkama Zakona o krivičnom postupku i istrazi. Činjenica da je i sam smatrao kako lovi plod uznemirene uobrazilje Džona Bristoua, nimalo nije uticala na temeljnost i tačnost sa kojom je sada zapisivao beleške sačinjene tokom razgovora sa Bristouom, Vilsonom i Kolovas-Džounsom.

Lusi mu je telefonirala u šest posle podne, a on je bio zatrpan poslom. Premda mu je sestra bila dve godine mlađa, činilo se da sebe doživljava starijom. Još mlada, pritisnuta hipotekom i tromim mužem, sa troje dece i tegobnim poslom, Lusi je, na prvi pogled, žudela za odgovornošću, kao da joj nijedan teret nije dovoljan. Strajk je uvek sumnjao da ona zapravo želi da se pred sobom dokaže kao potpuno drugačija od nepouzdane majke, koja ih je oboje vukla diljem države, od škole do škole, od kuće preko skvota do komune, a sve u jurnjavi za novim interesovanjem ili muškarcem. Lusi je bila jedina među Strajkovih osmoro polubraće i polusestara sa kojom je podelio detinjstvo; više mu je značila od gotovo ikoga drugog u životu, pa ipak su im razgovori često bivali nezadovoljavajući, ophrvani odomaćenim zebnjama i raspravama. Lusi nije mogla sakriti činjenicu da ju je brat zabrinjavao i razočaravao. Kao ishod toga, Strajk je više oklevao da svoju trenutnu situaciju poveri njoj nego što bi većini prijatelja.

- Ma da, odlično mi ide - rekao joj je, dok je pušio kraj otvorenog prozora i gledao svet uzmuvan po prodavnicama na ulici. - Posao mi se odnedavno udvostručio.

- Gde si? Čujem saobraćaj.

- U kancelariji. Moram da sredim gomilu dokumentacije.

- Subotom? Šta Šarlot misli o tome?

- Nije ovde; otišla je da poseti majku.

- Kako vam ide?

- Sjajno - reče on.

- Sigurno?

- Da, sigurno. Kako je Greg?

Ona mu podnese kratak izveštaj radnih zaduženja svog supruga, potom nastavi napad.

- Da li ti Gilespi i dalje sedi za vratom zbog otplate duga?

- Ne. - Jer, znaš šta, Bocko - nadimak iz detinjstva nagoveštavao je nešto loše: pokušavala je da ga razneži - raspitivala sam se, i možeš da se obratiš Britanskoj legiji9…

- Stvarno, Lusi, jebiga - reče on, pre nego što je stigao da se pribere.

- Šta?

Uvređenost i razočaranje u njenom glasu bili su isuviše poznati: sklopio je oči.

- Ne treba mi pomoć Britanske legije, Lus, u redu?

- Nema potrebe da budeš toliko ponosan…

- Kako su dečaci?

- Dobro su. Slušaj, Bocko, samo mislim da je jezivo to što Rokbi šalje svog advokata da te gnjavi, kad ti u životu ni paru nije dao. Trebalo je da ti pokloni to, jer zna koliko si propatio u životu i koliko mu…

- Posao dobro ide. Otplatiću zajam - reče Strajk. Napolju se svađao neki tinejdžerski par.

- Jesi siguran da je sve u redu s tobom i Šarlot? Zašto posećuje majku? Mislila sam da se mrze?

- Bolje se slažu u poslednje vreme - reče on, dok je adolescentkinja, uz mahnitu gestikulaciju, lupnula nogom i otišla.

- Jesi li joj konačno kupio prsten? - upita Lusi.

- Mislio sam da hoćeš da skinem Gilespija s vrata.

- Ne smeta joj što nema prsten?

- Sjajna je što se toga tiče - rekao je Strajk. - Kaže da ne želi prsten; hoće da sav novac uložim u posao.

- Stvarno? - reče Lusi. Oduvek je smatrala kako dobro uspeva da zataji svoju duboku netrpeljivost prema Šarlot. Dolaziš li na Džekov rođendan?

- Kada je to?

- Pa, poslala sam ti pozivnicu pre više od nedelju dana, Bocko!

Pitao se da li ju je Šarlot ostavila u nekoj od kutija koje je odložio neraspakovane pred kancelarijom, jer unutra nije bilo mesta za sav njegov imetak.

- Da, doći ću - rekao je; malo je bilo stvari koje bi radije izbegao.

Okončavši razgovor, vratio se kompjuteru i nastavio da radi. Beleške razgovora sa Vilsonom i Kolovas-Džounsom uskoro su bile gotove, ali osećanje uskraćenosti ostade. Bio mu je ovo prvi slučaj, još od izlaska iz vojske, koji je zahtevao nešto više od nadgledanja, ali i postavljen tako da ga svakodnevno podseti na to da je ostao bez nekadašnjeg uticaja i autoriteta. Filmski producent Fredi Bestigui, čovek koji se nalazio najbliže Luli Landri u vreme njene smrti, ostao je nepristupačan iza bezličnih poslušnika, a još uvek ne bi ništa ni od osiguranog razgovora sa Tansi Bestigui, uprkos samouverenoj tvrdnji Džona Bristoua kako je kadar da je ubedi da porazgovara sa Strajkom.

Uz blagi osećaj nemoći, i uz prezir nalik gotovo istovetnoj emociji Robininog verenika prema njegovom zanimanju, Strajk savlada zloslutno beznađe pribegavši novim potragama po internetu u vezi sa slučajem. Tamo je pronašao i Kirana Kolovas-Džounsa: vozač je govorio istinu o epizodi serije

The Bill, u kojoj je izgovorio dva retka (Član bande br. 2… Kiran Kolovas-Džouns). Imao je takođe, i pozorišnog agenta, na čijem se veb-sajtu nalazila i jedna mala Kiranova fotografija, i kratak spisak uloga, uključujući i role nalik statiranju u serijama Eastenders i Casualty. Kiranova slika bila je mnogo veća na naslovnoj stranici veb-sajta kompanije Egzekars. Na njoj je stajao sam, u kapi i uniformi, poput filmske zvezde, očigledno najnaočitiji vozač u firmi.

Veče pred prozorom potonu u noć; dok je Tom Vejts režao i jaukao sa prenosivog CD-uređaja u ćošku, Strajk je hvatao senku Lule Landri širom sajber-prostora i povremeno proširivao beleške koje je već sačinio tokom razgovora sa Bristouom, Vilsonom i Kolovas-Džounsom.

Nije pronašao stranicu Landrijeve na Fejsbuku, a izgledalo je da se nije priključila ni Tviteru.

Oglušivši se o nezasitu glad poštovalaca za ličnim podacima o sebi, očito je podstakla druge da tu prazninu ispune. Bilo je nebrojeno mnogo veb-sajtova posvećenih umnožavanju njenih slika, i opsesivnom tumačenju njenog života. Ako je i polovina ovih podataka bila istinita, Bristou je Strajka opskrbio tek delimičnom i sterilnom verzijom sestrinog nagona ka samouništenju, koji se prvi put, izgleda, ispoljio još u ranoj adolescenciji, kada je njen otac usvojitelj, ser Alek Bristou, bradonja srdačnog izgleda i osnivač kompanije za elektroniku po imenu Albris, iznenada umro od srčanog udara. Lula je potom pobegla iz dve škole, iz treće bila izbačena, i svaki put se radilo o skupim privatnim ustanovama. Presekla je sebi vene na ručnim zlogobovima, cimerka ju je zatekla u lokvi krvi; postala je skitnica i policija ju je pronašla u nekom skvotu. Na nekakvom sajtu za entuzijaste po imenu LulaMyInspirationForeva.com, kojim je upravljala osoba nepoznatog pola, tvrdilo se i da je manekenka, u to vreme, nakratko živela od prostitucije.

Zatim je usledilo obavezno bolničko lečenje prema odredbama Zakona o mentalnom zdravlju, na posebno obezbeđenom odeljenju za omladinu sa ozbiljnim tegobama, i tu joj je dijagnostifikovan bipolarni poremećaj. Jedva godinu kasnije, dok je sa majkom kupovala odeću u jednoj prodavnici u Oksfordskoj ulici, doživela je bajkoviti prilazak skauta iz agencije za modele.

Rane fotografije Landrijeve otkrivale su šesnaestogodišnjakinju sa licem Nefertiti, koje je u objektiv uspevalo da prenese izuzetan prepletaj patine i ranjivosti; sa dugim mršavim nogama poput žirafinih i nazubljenim ožiljkom što joj se protezao niz unutrašnjost levog ručnog zgloba, koji su modni urednici, očigledno, doživljavali kao zanimljiv prilog njenom upečatljivom licu, te mu ponekad na slikama davali istaknuto mesto. Lulina nečuvena lepota bila je na samoj ivici apsurdnog, a zanosnost zarad koje je bila slavljena (od novinskih nekrologa do histeričnih blogova) stajala je ruku podruku sa naglim izlivima besa i opasno kratkim fitiljem. Mediji i javnost su je, izgleda, voleli podjednako koliko su voleli i da je se gnušaju. Jedna novinarka ju je opisala kao „čudnovato dragu posednicu neočekivane naivnosti”; druga pak kao „u suštini, sračunatu zvezdicu, lukavu i jaku.”

U devet sati, Strajk se prošetao do Kineske četvrti i kupio obrok; potom je, po povratku u kancelariju, Toma Vejtsa zamenio bendom Elbou, i na internetu potražio profile Evana Dafilda, čoveka koji, po opštem konsenzusu, utvrđenom čak i od strane Bristoua, nije ubio svoju devojku.

Sve dok Kiran Kolovas-Džouns nije pokazao kolegijalnu ljubomoru, Strajk nije umeo da odredi razlog Dafildove čuvenosti. Sada je otkrio da se Dafild iz anonimnosti izdigao učešćem u jednom nezavisnom filmu sa dobrim kritikama, u kojem je tumačio lik sasvim nalik samom sebi; muzičara koji se odao heroinu, pa krade kako bi mogao da priušti sebi tu zavisnost.

Dafildov bend objavio je, nošen novopristiglom slavom svog pevača, dobro prihvaćen album, da bi se raspao uz mnogo žuči negde u vreme kada se upoznao sa Lulom. Poput svoje devojke, Dafild je bio izrazito fotogeničan, kako na onim neobrađenim slikama na kojima je posrtao ulicom u prljavoj odeći, tako i na snimcima (a bilo ih je više od jednog) gde u besu nasrće na fotografe. Spoj ovo dvoje narušenih a lepih ljudi, dodatno je pojačao javnu opčinjenost oboma; svako od njih je privlačilo dodatno zanimanje za ono drugo, da bi i samo požnjelo uspeh; bio je to svojevrstan neprekidni proces.

Devojčina smrt je, postojanije nego ranije, učvrstila Dafilda na onom svodu idealizovanih,

ozloglašenih, obožavanih. Pripila se uz njega određena tama, nekakav fatalizam; izgledalo je da njegovi najvatreniji poštovaoci, kao i mrzitelji, uživaju u zamisli kako se jednim korakom već zaglavio u životu nakon smrti; da je njegovo iščeznuće u očaju i zaboravu već postalo neizbežno.

Paradirao je, po svemu sudeći, svojim odistinskim slabostima, i Strajk se nekoliko minuta zadržao na jednom od onih neuglednih, drhtavih snimaka s Jutjuba na kojem je Dafild, očigledno drogiran, glasom u potpunom skladu sa Kolovas-Džounsovom parodijom, beskrajno pričao o tome kako je umiranje tek puki odlazak sa zabave, i gradio nepovezani zaključak da nema potrebe za žalošću ako do tog odlaska dođe nešto ranije.

U noći Luline smrti, na osnovu mnoštva izvora, Dafild je napustio noćni klub ubrzo nakon svoje devojke, navukavši na glavu - što je, po Strajkovom mišljenju, gotovo sasvim izvesno ukazivalo na proračunato šegačenje - masku vuka. Daljim poduhvatima koje je te noći preduzeo možda nije udovoljio teoretičarima zavere na internetu, ali policija je delovala ubeđeno u to da on nije imao nikakvog udela u docnijim događajima u Kentigern Gardenu.

Strajk je po nepristupačnom tlu informativnih sajtova i blogova hodao stazom sopstvenih pretpostavki. Tu i tamo nabasao bi na grozničave spekulacije, ili na teorije o smrti Landrijeve sa detaljima koje policija nije razmatrala, i koji su, po svoj prilici, hranili i Bristouovu ubeđenost u postojanje ubice. Sajt LulaMyInspirationForeva sadržavao je dug spisak naslovljen kao „Neodgovorena pitanja”, na kojem se, pod brojem pet, nalazilo i:10 „Ko je opozvao paparace pre njenog pada?”; kao deveto: „Zašto su oni ljudi s pokrivenim licem pobegoše iz njenog stana u dva ujutru, nikad nisu javili? Ko su oni i ko oni bili?”; i, pod brojem trinaest: „Zbog čega je luLa nosila drugačiju haljinu nego one što je došla kući kad je pala s terase?”

Ponoć zateče Strajka u ispijanju limenke piva i čitanju o posthumnim protivrečnostima Landrijeve, koje je pratio sa neodređenom pažnjom i neznatnim zanimanjem dok su se sklapale pred njim. Svega nedelju dana nakon što je samoubistvo potvrđeno prilikom istrage, s burnim negodovanjem je dočekana jedna reklamna fotografija, kreacija modnog dizajnera Gija Somea. Na slici su se nalazile dve manekenke koje poziraju u prljavoj uličici, nage ako se izuzmu strateški postavljene tašne, šalovi i nakit.

Landrijeva je stajala na kanti za otpatke, dok se Kjara Porter opružila po tlu. Obe su imale ogromna, sklopljena anđeoska krila: na Porterovoj su bila labuđe bela; kod Landrijeve je pak zelenkastocrna boja bledela u blistavobronzanu.

Strajk je zurio u sliku nekoliko minuta, u pokušaju da tačno dokuči zbog čega je lice preminule devojke tako neodoljivo privlačilo pogled, i kako joj je uspevalo da baš toliko zavlada prizorom.

Nekako je uspevala da uverljivim učini nesklad i izrežiranost fotografije; zaista je izgledala kao da je s neba i odbačena usled svoje potkupljivosti i žudnje za predmetima koje je prigrabila. Kjara Porter, u svoj svojoj alabasterskoj lepoti, pretvorila se tek u kontrapunkt; bleda i pasivna, izgledala je poput statue.

Kreator, Gi Some, izazvao je mnoge kritike, donekle zlobne, zbog odluke da upotrebi sliku. Mnogi su je doživljavali kao profitiranje na nedavnoj smrti Landrijeve i podsmevali se izrazima duboke naklonosti koje je, u Someovo ime, izneo njegov portparol. Sajt LulaMyInspirationForeva tvrdio je, međutim, da bi Lula želela da se fotografija upotrebi; da su ona i Gi Some bili najbliži prijatelji: „Lula je volela tog čoveka kao brata i želela bi da on oda poslednji omaž njenom radu i lepoti. Ovo je ikonička slika koja će večno da živi i da Lulu održava živom u uspomenama nas koji smo je voleli.”

Strajk ispi i poslednju limenku piva i zamisli se nad završnim rečima ovog iskaza. Nikad nije bio kadar da razume bliskost koju su poštovaoci osećali za one koje nikada nisu ni videli. Ljudi su ponekad pred njim nazivali njegovog oca „matorim Džonijem”, ustreptali, kao da govore o zajedničkom prijatelju, i ponavljali poprilično pohabane novinske priče i anegdote kao da su im sami

prisustvovali. Jedan čovek je, jednom, u pabu u Treskotiku, Strajku rekao: „Jebote, pa ja bolje poznajem tvog ćaleta nego ti! ”, i to samo zato što je bio u stanju da imenuje studijskog muzičara koji je svirao na najvećem albumu grupe Deadbeats; onog kojem je Rokbi, što je bilo opštepoznato, izbio zub kad mu je u besu udario rep saksofona.

Bilo je jedan po ponoći. Strajk je već gotovo oguglao na neprekidne tupe, prigušene udare bas-gitare sa dva sprata niže, kao i na povremenu škripu i šištanje iz stana u potkrovlju, u kojem je upravnik kafea uživao u lagodnostima kao što su tuš i domaća hrana. Iscrpljen, ali još nespreman da se uvuče u vreću za spavanje, Strajk je uspeo da, pretražujući dalje po internetu, otkrije približnu adresu Gija Somea. Primetio je da je njegova Čarlsova ulica blizu Kentigern Gardena. Potom je ukucao www.arrse.co.uk, poput čoveka koji, po navici, svraća u istu kafanu nakon duge radne smene.

Nije posećivao veb-sajt Vojne razglasne službe još otkako ga je Šarlot zatekla, mesecima ranije, kako ga pregleda na kompjuteru, reagovavši onako kako bi se druge žene ponašale kad bi svoje saputnike uhvatile u gledanju pornografije na internetu. Došlo je do svađe, uzrokovane njenom sumnjom u njegovu žeđ za starim životom, i nezadovoljstvo novim.

Tu je pronalazio vojnički misaoni sklop u svakoj pojedinosti, napisan jezikom kojim je i sam tečno vladao. Bile su tu skraćenice koje je znao napamet; šale nedokučive spoljnom svetu; svaki problem vojničkog života, od oca kojem su maltretirali sina u školi na Kipru, do naknadnog seciranja nastupa premijera pred Čilkotovom komisijom11. Strajk je lutao s komentara na komentar, povremeno prasnuvši u smeh, a opet, svestan kako smanjuje otpor prema onoj prikazi čije je disanje sada osećao za vratom.

Beše to njegov svet i nekada je tamo bio srećan. Uz sve nepogodnosti i tegobe vojničkog življenja, i uz sve ono što je iz vojske poneo sa sobom, pritom izgubivši polovinu noge, ipak nije žalio ni zbog jednog jedinog dana koji je proveo u službi. Pa ipak, tom svetu nije pripadao, čak ni kad je živeo među njegovim ljudima. Bio je najpre vojni policajac prašinar, pa je prešao u odelo, u oba slučaja praćen strahom i netrpeljivošću običnih prašinara.

Ako ti se vojni policajac ikada bude obratio, treba da mu kažeš: „Nemam komentar, hoću advokata”. Osim toga, i prosto „Zahvaljujem na pažnji” biće sasvim dovoljno.

Strajk se grohotom nasmeja a potom naglo ukloni stranicu i isključi kompjuter. Toliko je bio umoran da mu je uklanjanje proteze oduzelo dvostruko više vremena nego obično.

9 U nedelju ujutru, po lepom vremenu, Strajk se opet zaputio u Studentski centar na tuširanje. Iznova se, naglasivši sopstvenu glomaznost i prirodnu namrgođenost, načinio dovoljno zastrašujućim da obeshrabri zapitkivanja dok je, spuštenog pogleda, prolazio pokraj prijemnog pulta. U svlačionici je usporio i sačekao trenutak samoće, kako ne bi morao da se tušira pred pogledima nekog od studenata, jer je njegova veštačka noga predstavljala upečatljiv prizor kojim nije želeo da optereti ničije sećanje. Čist i obrijan, uhvatio je podzemni voz za Hamersmit Brodvej i uživao u uzdržanim odsjajima sunca kroz staklenu nastrešnicu tržnog centra iz kojeg je izašao na ulicu. Udaljene prodavnice Ulice King bile su prepune ljudi; ličilo je na subotu. Bilo je ovo uskomešano i obezdušeno komercijalno središte, a Strajk je ipak znao da se nalazi na jedva desetak minuta hoda od uspavanog, idiličnog komadića priobalja Temze.

Dok je hodao, okružen tutnjavom saobraćaja, sećao se nedelja u Kornvolu kad je bio mali; tada je sve bilo zatvoreno osim crkve i plaže. Nedelja je imala naročit ukus u to doba; tišina ispunjena odjecima i šapatom, blagi zvuk porcelana i miris sosa, televizija dosadna poput glavne ulice, i neumoran nalet talasa na plaži, gde su on i Lusi, u nedostatku modernijih sredstava, naprosto jurcali po šljunku.

Majka mu je jednom rekla: „Ako je Džoan u pravu, pa završim u paklu, biće tamo večna nedelja u onom užasnom Sent Mozu.”

Strajk je, putem iz tržnih centara ka Temzi, u hodu telefonirao klijentu.

- Džon Bristou?

- Ovaj, izvini što te gnjavim vikendom, Džone…

- Kormorane? - reče Bristou, odmah zazvučavši prijateljski. - Ne mari, ama baš nimalo! Kako je prošlo sa Vilsonom?

- Veoma dobro, vrlo korisno, hvala. Hteo sam da te pitam da mi pomogneš da pronađem jednu Lulinu prijateljicu. Devojku koju je upoznala na terapiji. Pravo ime joj počinje na R… Rejčel, Rakel ili tome slično - stanovala je u hostelu Sent Elmo u Hamersmitu u vreme kad je Lula preminula. Da li ti zvuči poznato?

Zavlada tišina. Kad je Bristou ponovo progovorio, zvučao je razočarano, bezmalo zlovoljno.

- Zašto bi razgovarao s njom? Tansi je savim jasno rekla da je gore čula muški glas.

- Ova devojka me ne zanima kao osumnjičena, već kao svedok. Lula se sastala s njom u prodavnici Vašti, odmah nakon susreta s tobom u stanu vaše majke.

- Da, znam; saznalo se tokom istrage. Hoću da kažem… naravno, ti se razumeš u svoj posao, ali ja zaista ne vidim kako bi ona mogla bilo šta da zna o onome što se dogodilo te noći. Slušaj… samo trenutak, Kormorane… Kod majke sam i ovde ima još sveta… moram da pronađem neko mirnije mesto…

Strajk začu pokrete, mrmljanje „izvinite”, i Bristou se ponovo oglasi.

- Oprosti, nisam ovo hteo da pričam pred medicinskom sestrom. Zapravo, kad si pozvao, mislio sam da je neko ko bi da mi priča o Dafildu. Svi koje poznajem javili su mu.

- Šta su ti javili?

- Očigledno ne čitaš Svetske vesti. Sve je tamo, zajedno sa slikama: Dafild je juče posetio moju majku, potpuno neočekivano. Fotografi pred zgradom; izazvali su mnogo neprijatnosti i uznemirenja među komšijama. Ja sam bio izašao s Alison, inače ga nikad ne bih pustio unutra.

- Šta je hteo?

- Dobro pitanje. Toni, moj ujak, misli da je hteo novac… ali Toni ionako misli da ljudi jure novac;

kako god bilo, ja sam majčin pravni zastupnik, te mu to svakako ne bi pošlo za rukom. Bog zna zašto je dolazio. Srećna okolnost je to što majka, izgleda, nije ni shvatila ko je on. Uzima izuzetno jake lekove protiv bolova.

- Kako su mediji saznali da dolazi?

- To je - reče Bristou - sjajno pitanje. Toni smatra da ih je ovaj sam obavestio.

- Kako ti je majka?

- Loše, vrlo loše. Kažu da može da izdrži još nekoliko nedelja, ili… ili može da ode svakog trenutka.

- Žao mi je - reče Strajk. Podigao je glas dok je prolazio ispod nadvožnjaka, preko kojeg su tutnjala vozila. - Uglavnom, ako se setiš imena Luline prijateljice iz Vaštija…

- Plašim se da i dalje ne shvatam zašto te ona toliko zanima.

- Lula je tu devojku pozvala da dođe čak iz Hamersmita u Noting Hil, provela s njom petnaest minuta i otišla. Zašto se nije zadržala? Čemu tako kratkotrajan sastanak? Da li su se posvađale? Svaka neobičnost koja se desi neposredno pred iznenadnu smrt može biti važna.

- Shvatam - reče Bristou kolebljivo. - Ali… znaš, takvo ponašanje nije bilo sasvim netipično za Lulu. Već sam ti rekao da je umela da bude pomalo… pomalo sebična. Baš je i ličilo na nju da pomisli kako bi i svojim simboličnim dolaskom usrećila tu devojku. Često bi je obuzeo kratkotrajan polet kad je reč o ljudima, razumeš, a potom bi ih odbacivala.

Razočaranje u Strajkov izbor metoda istrage bilo je toliko očito da je detektiv pomislio kako bi mudro bilo ubaciti i malo diskretnog opravdanja za onaj pozamašni honorar koji mu je klijent isplaćivao.

- Pozvao sam i da bih te obavestio da se sutra uveče sastajem sa jednim od inspektora Odeljenja za krivične istrage koji je radio na slučaju. Erik Vordl. Nadam se da ću se dokopati policijskog dosijea.

- Fantastično! - Bristou zazvuča oduševljeno. - E, to je brzo delovanje!

- Da, ovaj, imam dobre kontakte u londonskoj policiji.

- Onda ćeš imati priliku da saznaš nešto o Trkaču! Pročitao si moje beleške?

- Da, izuzetno su korisne - reče Strajk.

- A ja pokušavam da zakažem ručak sa Tansi Bestigui ove nedelje kako bi mogao da je upoznaš i čuješ njeno svedočenje iz prve ruke. Da javim tvojoj sekretarici?

- Sjajno.

Prekinuvši vezu, Strajk pomisli na očitu korist od one izuzetno sposobne sekretarice kojoj nije mogao ni da plati pristojno: zahvaljujući njoj, i on je delovao kao profesionalac.

Ispostavilo se da je hostel Sent Elmo smešten odmah iza bučnog nadvožnjaka. Neugledna, loše konstruisana vršnjakinja Luline mejferske kuće, od crvene opeke sa skromnijom, uprljanom belom fasadom; bez kamenih stepenika, bašte i elegantnih susednih zgrada, s vratima od iverice i direktnim izlazom na ulicu, oljuštenom drvenarijom ivica i dahom zapuštenosti. Savremeni utilitarizam opkoljavao je to zdanje sve dok ga naposletku nije, sklupčano i ubogo, ostavio u neskladu sa okruženjem, nadvožnjakom udaljenim svega dvadesetak metara, tako da su prozori na spratu gledali ravno u betonske barijere i vozila u beskrajnom prolasku. Veliko srebrno zvono s interfonom pokraj vrata i razmetljivo ružna crna kamera čiji su kablovi visili iz metalnog kućišta na dovratku odavali su nepogrešiv utisak da je reč o ustanovi.

Iznurena mlada devojka sa ranom u uglu usta, pušila je cigaretu pred ulaznim vratima, utonula u prljavi muški džemper. Oslanjala se na zid i bezizrazno zurila u pravcu tržnog centra udaljenog pet minuta, a kada je Strajk pritisnuo prijemno zvono hostela, odmerila ga je duboko račundžijski, očito procenjujuči njegove mogućnosti.

Skučeno, ustajalo predvorje sa prljavim podom i pohabanom drvenom oplatom, nalazilo se odmah iza vrata. Po jedna zastakljena vrata vodila su na levu i desnu i stranu, omogućivši mu kratak uvid u

ogoljeni hodnik i neveselu pomoćnu prostoriju sa stolom prepunim brošura, starom pikado-tablom i zidom nehajno prošaranim rupama. Pravo napred, stajao je prijemni pult nalik kiosku, zaštićen još jednom metalnom rešetkom.

Neugledna žena sa žvakaćom gumom u ustima stajala je za pultom i čitala novine. Sumnjičavo i neprijemčivo dočeka Strajkovo pitanje da li bi mogao da porazgovara sa devojkom koja se zove Rejčel ili nosi ime nalik tome, a koja se družila sa Lulom Landri.

- Ti si novinar?

- Ne, nisam; ja sam prijatelj njenog prijatelja.

- Pa onda bi trebalo i da znaš kako se zove, zar ne?

- Rejčel? Rakel? Nešto tako.

Proćelavi muškarac stupi u kiosk iza nepoverljive žene.

- Ja sam privatni detektiv - reče Strajk, podigavši glas, i ćelavko se, sa zanimanjem, osvrnu oko sebe. - Ovo je moja posetnica. Angažovao me je brat Lule Landri i treba da porazgovaram sa…

- O, pa ti tražiš Rošel? - upita ćelavi, prišavši rešetki. Nije ovde, drugar. Otišla je.

Koleginica mu je, ispoljivši izvesno nezadovoljstvo njegovom rešenošću da priča sa Strajkom, ustupila mesto za pultom i nestala iz vidokruga.

- Kada?

- Ima već nekoliko nedelja. Nekoliko meseci, čak.

- Da slučajno ne znaš kuda je otišla?

- Nemam pojma, druže. Verovatno opet skita. Već je ovde ostajala i odlazila više puta. Teške je ona naravi. Kuburi s mentalnim zdravljem. U stvari, Kerien možda nešto zna, sačekaj. Kerien! Hej! Kerien!

Beskrvna devojka sa krastom na usni uđe sa osunčanog ulaza, zaškiljivši.

- Šta ’e?

- Jesi li videla Rošel?

- Što bi’ htela da vidim tu kučku, jebote?

- Znači, nisi je videla? - upita ćelavko.

- Nisam. Imaš pljugu?

Strajk joj dade cigaretu; ona je stavi za uvo.

- Još je ona tu negde unaokolo. Dženin kaže da ju je videla - reče Kerien. - Rošel je računala da će dobiti stan il’ tako nešto. Kučka lažljiva jebena. A Lula Landri je sve ostavila njoj. Kad bi se zezali. A koji će ti Rošel? - zapitala je Strajka, i bilo je jasno da je proveravala ima li u toj informaciji novca te da li bi ona mogla da ga dobije.

- Samo da je pitam nešto.

- U vezi sa čim?

- Sa Lulom Landri.

- Aha - reče Kerien, a pokeraške oči joj sevnuše. - Nisu one bile baš toliko dobre drugarice, jebote.

Nećeš valjda da veruješ svemu što priča Rošel, lažljiva gadura.

- O čemu je lagala? - upita Strajk.

- O svemu, jebiga. Kapiram da je pokrala pola stvari što se pretvarala da joj je ta Landri kupila.

- Hajde, Kerien - reče blago ćelavi. - Bile su drugarice - kazao je Strajku. - Landrijeva je znala da dođe i odveze je kolima. To je izazvalo - reče on, prostrelivši Kerien pogledom - izvesnu napetost.

- Ne, kod mene nije, jebote - prasnu Kerien. - Za mene je Landri bila obična napaljena kučka. Čak nije ni izgledala posebno.

- Rošel mi je rekla da ima tetku u Kilburnu - reče ćelavko.

- Al’ se s njom ne slaže - rekla je devojka.

- Imate li tetkino ime ili adresu? - upita Strajk, ali oboje odmahnuše glavom. - Kako se Rošel

preziva?

- Ne znam; znaš li ti, Kerien? Često ljudima znamo samo lična imena - reče muškarac Strajku.

Još se sasvim malo moglo napabirčiti od njih. Rošel je u hostelu poslednji put odsela pre više od dva meseca. Ćelavko je znao da je neko vreme posećivala Sent Tomas, dnevnu kliniku, ali pojma nije imao da li još uvek tamo odlazi.

- Imala je napade psihoze. Uzima mnogo lekova.

- Bolelo ju je baš dupe kad je Lula umrla - reče Kerien, iznenada. - Živo joj se jebalo za to.

Obojica je pogledaše. Ona slegnu ramenima, poput nekoga ko je naprosto izneo neprijatnu istinu.

- Slušajte, ako se Rošel opet pojavi, hoćete li da joj date moje podatke i zamolite je da mi se javi?

Strajk im oboma predade posetnice, koje oni pregledaše sa zanimanjem. Kako im je pažnja bila zaokupljena, on iz uskog otvora spretno izvuče primerak Svetskih vesti koji je pripadao onoj ženi sa žvakom, i sklopi ga pod pazuh. Zatim im veselo požele doviđenja i ode.

Bilo je toplo prolećno popodne. Strajk se spuštao ka hamersmitskom mostu, sivkastozelene boje i na suncu živopisne ukrasne pozlate. Usamljeni labud klatio se Temzom duž suprotne obale. Činilo se da su kancelarije i prodavnice udaljene stotinu kilometara. Skrenuvši udesno, zaputio se stazom duž rečnog zida i stepenastog reda niskih zdanja uz obalu, od kojih su neka imale balkone, a druga ukrasne zasade glicinije.

Strajk je naručio kriglu piva u pabu Plavo sidro i smestio se na drvenu klupu u otvorenom delu, licem ka reci a leđima okrenut kraljevskoplavo-belom pročelju. Zapalivši cigaretu, posvetio se četvrtoj strani novina, na kojoj je kolor-fotografiju Evana Dafilda (pognute glave, sa velikim buketom belog cveća u ruci, i uzvijorenim krajevima kaputa) nadvisio naslov: DAFILDOVA POSETA LULINOJ MAJCI NA SAMRTI. Sam tekst bio je puka varka, zapravo ništa više od produženog objašnjenja slike. Krejon oko očiju, lepršavi šinjel, pomalo sablastan i izgubljen izraz podsećali su na Dafildovu sliku sa sahrane njegove devojke. Oskudni tekst ispod slike opisivao ga je kao „problematičnog glumca i muzičara Evana Dafilda”.

Strajku džep zatreperi, te on izvuče mobilni telefon. Pristigla mu je poruka sa nepoznatog broja.

Svetske vesti strana četiri Evan Dafild. Robin.

Iscerio se u majušni monitor pre no što je telefon vratio u džep. Sunce mu je grejalo glavu i ramena.

Galebovi su kričali i kružili nebom, a Strajk se, zadovoljno svestan toga da nikud ne žuri i da ga niko ne čeka, nameri da, na osunčanoj klupi, pročita novine od prvog do poslednjeg slova.

10 U vozu severnog kraka podzemne železnice na liniji Bejkerlu, Robin se klatila u mestu sa ostatkom tesno pripijenih putnika, a kojima se, svima odreda, na licu očitavala depresivna napetost svojstvena ponedeljku ujutru. Osetila je zujanje mobilnog telefona u džepu kaputa i s mukom ga izvukla, laktom neugodno porinuvši u nekakav mlitavi deo tela čoveka koji je stajao pokraj nje, poslovno odeven i sa neprijatnim dahom. Videvši da je poruka pristigla od Strajka, oseti trenutno uzbuđenje, gotovo poput onog kada je videla Dafilda u jučerašnjim novinama. Otvorila je poruku i pročitala: Napolju sam. Ključ iza vodokotlića. Strajk.

Nije pokušavala da progura telefon nazad u džep, već ga je čvrsto držala dok je voz štektao kroz mračne tunele, a ona se trudila da ne udahne zadah mlohavog saputnika. Osećala je ljutnju. Juče, ona i Metju su izašli na ručak sa dvoje Metjuovih fakultetskih prijatelja, u njegov omiljeni restoranski pab, klapamsku Vetrenjaču. Opazivši sliku Evana Dafilda na otvorenom primerku Svetskih vesti za obližnjim stolom, Robin se naglo izvinila, usred Metjuove priče, i istrčala napolje da napiše poruku Strajku.

Metju joj je kasnije rekao da se nepristojno ponela, utoliko pre što nije ni objasnila zašto je ustala od stola, a sve zarad očuvanja tog smešnog vela tajne.

Dok je voz usporavao a teški sused se oslanjao na nju, Robin se čvrsto uhvati za dršku i oseti se komično, uz istovremenu srdžbu prema obojici, ponajpre detektivu, očito nezainteresovanom za neobične posete bivšeg momka Lule Landri.

Od marširanja kroz već odomaćeni haos i krhotine ka Danskoj ulici, preko lovljenja ključa skrivenog iza kotlića prema uputstvu, do iznova jetkog i s visoka sročenog odgovora devojke iz kancelarije Fredija Bestiguija, Robinino raspoloženje sasvim se sasvim pokvarilo.

Potpuno slučajno, Strajk je, baš u tom trenutku, prolazio pokraj pozornice najromantičnijeg trenutka Robininog života. Stepenište pod Erosovom statuom tog jutra bilo je krcato italijanskim tinejdžerima, i Strajk nastavi deonicom uz Crkvu Svetog Jakova, prema Ulici Glashaus.

Ulaz u Daščaru, onaj noćni klub koji se Dibiju Meku toliko dopao da je tamo proveo sate po samom izlasku iz losanđeleskog aviona, nalazio se na kratkoj pešačkoj razdaljini od Pikadilija. Fasada je izgledala kao da je napravljena od industrijskog betona, a naziv se isticao vertikalno postavljenim, blistavocrnim slovima. Prema Strajkovom očekivanju, ulaz je bio natkriljen sigurnosnim kamerama, čiji se domet, pomislio je, prostirao većim delom ulice. Prošetao je oko zgrade, primetio požarne stepenice i sačinio grubu skicu područja.

Nakon dugotrajne, druge po redu pretrage na internetu prethodne noći, Strajk je smatrao da ima već popriličan uvid u oblast obznanjenog zanimanja Dibija Meka za Lulu Landri. Reper je manekenku pominjao u tri pesme, na dva albuma; u intervjuima ju je označavao kao idealnu ženu i srodnu dušu.

Teško je bilo proceniti koliko je ozbiljno Mek nameravao da bude shvaćen kad je davao ove izjave; u obzir se morao uzeti, u svim objavljenim razgovorima koje je Strajk pročitao, najpre reperov smisao za humor, koji je bio i suv i lukav, a potom i strahopoštovanje koje je svaki novinar, izgleda, osećao kad god bi se našao licem u lice s njim.

Bivši pripadnik bande, zatvaran zbog prestupa sa oružjem i drogom u rodnom Los Anđelesu, Mek je sada bio multimilioner, sa nizom unosnih poslova pored muzičke karijere. Nije bilo sumnje u to da su se mediji, da upotrebi Robinin izraz, „uzbudili” kad je procurila vest o tome da je Meku izdavačka kuća zakupila apartman ispod Lulinog. Isplivalo je mnoštvo mahnitih pretpostavki o onome što bi moglo uslediti kad se Dibi Mek nađe samo sprat ispod svoje navodne žene iz snova, i o tome kako bi taj novi momenat mogao uticati na nestalnu vezu Landrijeve i Dafilda. Ove nepostojeće priče bile su

začinjene nesumnjivo fabrikovanim izjavama njihovih prijatelja - „već joj je telefonirao i pozvao je na večeru”, „ona mu u svom stanu priprema malu zabavu, kad bude stigao u London”. Takve pretpostavke gotovo su prevazišle poplavu zgroženih komentara raznoraznih kolumnista na to što je dvostrukom osuđeniku Meku, čija je muzika (po njima) slavila njegovu kriminalnu prošlost, uopšte i dopušten ulazak u zemlju.

Kada je shvatio da u ulicama oko Daščare nema više ničega zanimljivog, Strajk nastavi šetnju, pribeleživši usput podatke o žutim linijama12, ograničenjima parkinga petkom noću kao i o okolnim zdanjima koja su i sama imala bezbednosne kamere. Po završetku posla, pomislio je kako zaslužuje šolju čaja i sendvič sa slaninom o trošku istrage, te se i jednim i drugim počastio u malom obližnjem kafeu, prelistavši pritom Dejli mejl koji je neko ostavio.

Mobilni mu zazvoni baš kad je načeo drugu šolju čaja i dopola pročitao radosno intonirani novinski izveštaj o gafu premijera, koji je postariju glasačicu nazvao „zatucanom” ne shvativši da mu je mikrofon još uvek uključen13.

Nedelju dana ranije, Strajk je pozive svoje neželjene privremene sekretarice preusmeravao u govornu poštu. Danas se, međutim, javio.

- Zdravo, Robin, kako si?

- Dobro. Zovem vas samo da prenesem poruke koje su vam stigle.

- Udri - reče Strajk, izvukavši olovku.

- Alison Kresvel je upravo zvala - sekretarica Džona Bristoua - da javi kako je rezervisala sto u Ciprijaniju za sutra u jedan popodne, kako bi vas Bristou upoznao sa Tansi Bestigui.

- Sjajno.

- Ponovo sam telefonirala produkcijskoj kući Fredija Bestiguija. Već ih nerviram. Kažu da je u Los Anđelesu. Ostavila sam mu još jednu poruku da vam se javi.

- Odlično.

- A ponovo se javio i Piter Gilespi.

- Auh - reče Strajk.

- Kaže da je hitno, i moli da mu se javite što pre.

Strajku na pamet pade da joj kaže da uzvrati poziv Gilespiju i poruči mu da odjebe.

- Da, hoću. Slušaj, možeš li da mi pošalješ adresu noćnog kluba Uzi? - Mogu.

- I probaj da pronađeš broj tipa po imenu Gaj Some? Modni kreator.

- Izgovara se Gi - reče Robin.

- Šta kažeš?

- Njegovo ime. Izgovara se na francuski način: Gi. - Oh, tako je. Dobro, možeš li da pronađeš njegov broj?

- U redu - reče Robin.

- Pitaj ga da li je raspoložen da porazgovaramo. Ostavi poruku; predstavi me i kaži ko me je unajmio.

- U redu.

Strajku postade jasno da je Robinin ton zahladneo. Trenutak-dva kasnije, pomisli i da zna zašto.

- Uzgred, hvala ti na onoj poruci od juče - rekao je. - Izvini što ti nisam odgovorio; bilo bi čudno da sam počeo da kucam poruku tamo gde sam se nalazio. Ali sjajno bi bilo kad bi stigla da telefoniraš i Najdželu Klementsu, Dafildovom agentu, i zatražiš sastanak.

Njena netrpeljivost se istopi; progovorila je daleko srdačnije, gotovo uzbuđeno, zapravo.

- Ali Dafild nikako ne može biti umešan, zar ne? Ima gvozdeni alibi!

- Da, ovaj, videćemo - reče Strajk, namerno zlokobno. - I čuj, Robin, ako stigne još jedna pretnja smrću… obično dolaze ponedeljkom…

- Da? - revnosno upita ona.

- Arhiviraj je - rekao je Strajk.

Nije bio sasvim siguran - delovalo mu je to neverovatno s obzirom na njenu uštogljenost - ali učini mu se da je čuje kako mrmlja „ma ko te jebe, onda” dok je prekidala vezu.

Strajk je ostatak dana proveo u dosadnom, ali neophodnom pripremnom radu. Kada mu je Robin poslala adresu, posetio je i drugi noćni klub tog dana, ovoga puta u Južnom Kensingtonu. Bio je neuporediv sa Daščarom; diskretan ulaz u Uzi nalikovao je prilazu nekoj elegantnoj privatnoj kući. Na vratima ovog kluba takođe su stajale sigurnosne kamere. Strajk se potom odveze autobusom do Čarlsove ulice, u kojoj je, po njegovom uverenju, živeo Gi Some, i prepešači put koji mu se učini najkraćim između kreatorove kuće i one u kojoj je nastradala Landrijeva.

Kasno poslepodne, noga ga je već neprijatno bolela, i zastao je da se odmori i pojede još nekoliko sendviča, pre nego što nastavi ka pabu Perije, u blizini Skotland jarda, na sastanak sa Erikom Vbrdlom.

Bio je to još jedan viktorijanski pab, ovoga puta sa ogromnim prozorima, gotovo od poda do tavanice, s pogledom na veliko sivo zdanje iz dvadesetih godina prošlog veka, ukrašeno skulpturama Džejkoba Epstajna. Najbliža je stajala iznad ulaza zgrade, i piljila kroz prozore paba; srdito božanstvo grlio je novorođeni sin, s telom čudno izvijenim, vidljivih genitalija. S vremenom je prestala da sablažnjava prolaznike.

U pabu, aparati za igru su zveckali, odzvanjali i bleštali; plazma televizori okačeni na zidu, okruženi postavljenim kožnim sedištima, prikazivali su Vest Bromič protiv Čelsija bez tona, dok je iz skrivenih zvučnika pulsirala i tugovala Ejmi Vajnhaus. Vrste piva u ponudi bile su navedene na beličastom zidu iznad šanka, naspram zaobljenog stepeništa u tamnom drvetu i sa mesinganim rukohvatom, koje je vodilo na prvi sprat.

Strajk je morao da sačeka na uslugu, što mu dade priliku za razgledanje. Mesto je bilo prepuno muškog sveta, uglavnom vojnički ošišanog; za jednim visokim stolom stajao je trojac devojaka, preplanulih poput mandarina i odevenih u kratke, jarke i sjajne haljine; zabacivale su suviše ispravljenu kosu i nepotrebno se premeštale s jedne klimave štikle na drugu. Pretvarale su se kako ne primećuju da ih, od glave do pete, izvežbanim okom promatra jedini usamljeni gost, pristali muškarac dečačkog izgleda u kožnoj jakni, smešten na visokoj barskoj stolici pokraj obližnjeg prozora. Strajk naruči kriglu piva dum bar i pristupi ovom procenitelju.

- Kormoran Strajk - rekao je, došavši do Vordlovog stola. Vordl je imao kosu na kakvoj je Strajk zavideo ljudima; niko nikad ne bi nazvao Vordla „picoglavim”.

- Da, i mislio sam da si to ti - reče policajac dok su se rukovali. - Anstis reče da si grmalj.

Strajk privuče jednu barsku stolicu a Vordl upita, bez uvoda: - Dakle, šta imaš za mene?

- Pre mesec dana, na Iling Brodveju dogodilo se ubistvo nožem. Tip po imenu Lijam Jejts? Bio je policijski doušnik, zar ne?

- Da, dobio je nož u vrat. Ali znamo ko je to uradio - reče Vordl, osmehnuvši se s visoka. - Zna to i polovina bitangi po Londonu. Ako je to tvoja informacija…

- Onda znate i gde se taj nalazi, jel’ tako?

Pogledom prešavši preko nehajnih devojaka, Vordl iz džepa izvuče beležnicu.

- Nastavi.

- U kladionici Betbasters u Hakni Roudu radi devojka po imenu Sona Holand. Živi u iznajmljenom stanu, dve ulice udaljenom od kladionice. Trenutno ima nezvanog gosta po imenu Bret Firni, koji joj je nekad tukao sestru. On, očigledno, nije tip čoveka kojem se odbija usluga.

- Imaš punu adresu? - upita Vordl, dok je temeljno zapisivao.

- Upravo sam ti dao ime stanarke i pola poštanskog broja. Da malo probaš i detektivski pristup?

- I šta reče, kako si to saznao? - upita Vordl, i dalje zauzet brzim pisanjem u svesku pod stolom, na kolenu.

- Nisam rekao - odvrati staloženo Strajk, uz gutljaj piva.

- Imaš baš zanimljive drugare, zar ne?

- Izuzetno. Sad, u duhu poštene razmene…

Vordl se nasmeja, vrativši svesku u džep.

- Ovo što si mi dao možda je golo sranje.

- Nije. Pošteno igraj, Vordle.

Policajac se zapilji u Strajka za trenutak, očito rastrzan između želje da se nasmeje i sumnje.

- Onda, šta ti treba?

- Rekao sam ti telefonom: malo poverljivih podataka o Luli Landri.

- Zar ne čitaš novine?

- Poverljivih podataka, rekoh. Moj klijent smatra da je neko bio umešan.

Vordlov izraz otvrdnu.

- Tezgariš za neki tabloid, zar ne?

- Ne - reče Strajk. - Za njenog brata.

- Džona Bristoua?

Vordl svojski povuče iz krigle, s pogledom na butinama najbliže devojke, i sa crvenim odsjajem flipera na burmi.

- Još uvek je opsednut snimcima sigurnosne kamere?

- Pominjao ih je - priznade Strajk.

- Pokušali smo da pronađemo - reče Vordl - tu dvojicu crnih momaka. Sastavili smo i apel. Nijedan se nije odazvao. Što i ne iznenađuje - alarm na automobilu oglasio se baš kad su oni prolazili - ili hteli da ga otvore. Mazerati. Sjajan izbor.

- Ceniš da su mažnjavali kola, jel’ tako?

- Ne kažem da su tamo otišli sa jasnom namerom da maznu auto; možda su ugledali priliku, kad su ga videli parkiranog… koja to budala ostavlja mazerati na uličnom parkingu? Ali bilo je skoro dva ujutru, temperatura ispod nule, i ne mogu da smislim baš mnogo bezazlenih razloga zbog kojih bi dvojica momaka odabrala to vreme susreta, u nekoj ulici u Mejferu u kojoj nijedan od njih, prema onome što znamo, ne živi.

- Znaš li odakle su došli, ili kuda su otišli kasnije?

- Poprilično smo uvereni da je onaj kojim je Bristou opsednut, onaj koji je išao u pravcu njenog stana pred sam pad, izašao iz autobusa na liniji 38, u Viltonovoj ulici oko jedanaest i petnaest. Ne znamo šta je radio do prolaska pored kamere na završetku Belami Rouda, sat i po kasnije. Ponovo je tuda prošao deset minuta nakon skoka Landrijeve, protrčao kroz Belami, a potom verovatno skrenuo udesno Ulicom Veldon. Imamo neke snimke tipa koji manje-više odgovara tom opisu - visok, crnac, kapuljača, lice obmotano šalom - uhvaćene kamerom na Tibold Roudu, dvadesetak minuta kasnije.

- Baš je bio brz ako je do Tibold Rouda stigao za dvadeset minuta - primeti Strajk. - To je ona ulica prema Klarkenvelu, jel’ tako? Znači, tri - tri i po kilometra. Pa još po smrznutim stazama.

- Da, ovaj, možda to i nije bio on. Snimak je bio usran. Bristou je bilo sumnjivo to što je tip pokrio lice, ali te noći je bilo minus deset, pa sam i ja nosio fantomku na posao. Uglavnom, bio taj sa Tibold Rouda isti čovek ili ne, nikad se niko nije javio da ga prepozna.

- A onaj drugi?

- Taj je otrčao niz Halivelovu, oko dvesta metara dalje; pojma nemam kuda je otišao posle toga.

- Ne znaš ni kad je ušao u četrvt?

- Mogao je doći odasvud. Nemamo ga ni na jednom snimku.

- Zar u Londonu nema deset hiljada bezbednosnih kamera?

- Još uvek ih nema svuda. Kamere nam ne rešavaju probleme, osim ako ih neko ne održava i nadgleda. Ona jedna u Garimanovoj nije radila, a u Medoufild Roudu i Hartlijevoj ulici čak i nema kamera. I ti si, Strajk, nalik ostalima; hoćeš svoje građanske slobode kad ženi kažeš da si u kancelariji a u stvari odeš u striptiz-klub, ali bi hteo i celodnevni nadzor dok ti neko obija prozor kupatila. Pa ne može i jedno i drugo.

- Ma, ne zanima mene to - reče Strajk. - Pitam te samo šta znaš o Trkaču Broj Dva. - Zabrađen do očiju, kao i njegov pajtaš; samo su mu se ruke videle. Da sam bio na njegovom mestu i da sam se osećao krivim zbog mazeratija, zavukao bih se u neku kafanu i izašao u gužvi; ima jedno mesto po imenu Bodžo blizu Ulice Halivel, mogao je da ode tamo i da se umuva među goste. Proverili smo - rekao je Vordl, predupredivši Strajkovo pitanje. - Niko ga nije prepoznao sa snimka.

Neko vreme su ćutke pili.

- Čak i da smo ih pronašli - reče Vordl, spustivši čašu najviše što bismo dobili jeste priča očevidaca njenog skoka. Nije bilo nepoznatog DNK u stanu. Unutra nije boravio niko kome tamo nije bilo mesto.

- Ne daju Bristouu ideje samo sigurnosni snimci - rekao je Strajk. - Pomalo se viđao i sa Tansi Bestigui.

- Ne pominji mi Tansi Bestigui, jebote - nervozno će Vordl.

- Moraću da je pomenem, jer moj klijent smatra da ona govori istinu.

- I dalje se drži toga, jel’ tako? Još nije odustao? Reći ću ti nešto o gospođi Bestigui, u redu?

- Samo napred - reče Strajk, sklopivši ruku oko krigle na grudima.

- Karver i ja smo došli na mesto nesreće nekih dvadeset - dvadeset pet minuta nakon što je Landrijeva zveknula na ulicu. Uniformisana policija već je bila tu. Tansi Bestigui je još uvek histerisala kad smo je videli, lupetala i tresla se i vrištala kako je u zgradi ubica.

- Po njenoj priči, probudila se oko dva i otišla u kupatilo da piša; čula je dreku sa trećeg sprata i videla telo Landrijeve kako proleće pored prozora.

- E sad, prozori u tim zgradama su troslojni, ili nešto slično. Napravljeni su tako da zadrže toplotu ili hladnoću unutra, a buku običnog puka napolju. Kad smo razgovarali s njom, ulica ispod nas već je bila prepuna pandamobila i komšija, ali u stanu ne bismo imali pojma o tome, da nije bilo rotacionih svetala. Ni u nekoj piramidi ne bi manje zvuka ušlo spolja, jebote.

- I tako, rekoh joj: „Da li ste sigurni da ste čuli uzvike, gospođo Bestigui? Jer ovaj stan je, čini mi se, odlično izolovan.”

- Nije htela da odustane. Zaklinjala se da je čula svaku reč. Prema njenoj verziji, Landrijeva je vrisnula nešto poput „već si zakasnio”, a muški glas je rekao „ti si jebena lažljivica”. Slušne halucinacije, to se tako zove - rekao je Vordl. Počneš da umišljaš glasove kad ušmrčeš toliko kokaina da ti mozak na nos pođe.

Ponovo je poprilično otpio iz krigle.

- Uglavnom, nesumnjivo smo dokazali da nije mogla čuti ništa. Bestiguijevi su narednog dana otišli u kuću nekih prijatelja da se sklone od medija, pa smo postavili nekoliko momaka u njihov stan, i još jednog na balkon Landrijeve, s kojeg je urlao ko blesav. Ekipa na prvom spratu nije mogla da čuje ni reč, a baš su svojski osluškivali, pritom potpuno trezni.

- Ali dok smo se mi bavili dokazivanjem da gospođa Bestigui lupeta gluposti, ona je već pozvala pola Londona da kaže kako je bila jedini svedok ubistva Lule Landri. Mediji su već skočili na celu stvar, jer su je i neke komšije čule dok je vrištala o uljezu. Novine su sudile i osudile Evana Dafilda pre nego što smo i stigli da proverimo navode gospođe Bestigui.

- Prosto smo joj nacrtali dokaze da nije mogla da čuje to što tvrdi. Ipak, nije bila kadra da prizna da je sve ono bilo u njenoj glavi. Već je isuviše jahala na tome, a mediji su joj se okupljali na vratima kao da je nova Lula Landri. I onda je smislila: „Oh, pa zar vam nisam rekla? Otvorila sam prozore.

Da, otvorila sam prozore da se malo osvežim.”

Vordl se jetko nasmeja.

- A napolju ispod nule, vejavica.

- A ona pritom u donjem vešu, jel’ tako bilo?

- Izgledala je kao grabulje sa dve okačene plastične mandarine - reče Vordl, a Strajk odmah shvati da zasigurno nije prvi koji sluša ovo poređenje, tako olako izrečeno. - Za svaki slučaj, proverili smo i novu priču; proverili smo otiske i, naravno, nije otvarala prozor. Nijednog otiska na kvakama niti bilo gde; čistačica je obrisala prozore jutro pred smrt Landrijeve, i kasnije nije dolazila. Pošto su prozori bili zatvoreni i zabravljeni kad smo stigli, mogao se izvući samo jedan zaključak, jel’ tako? Tansi Bestigui je jebena lažljivica.

Vordl iskapi čašu.

- Još ćemo po jedno - reče Strajk i uputi se ka šanku ne sačekavši odgovor. Kada se vraćao za sto, primetio je Vordlov radoznali pogled na svojim potkolenicama. U drugačijim okolnostima, možda bi glasno udario protezom o nogu stola i rekao „to je ta”. Umesto toga, on postavi dve krigle svežeg piva na sto, kao i porciju čvaraka, posluženu u jednoj od njemu mrskih keramičkih posudica, a zatim produži razgovor.

- Tansi Bestigui je, ipak, nesumnjivo videla pad Landrijeve kroz prozor, zar ne? Jer Vilson misli da je čuo telo kako pada neposredno pre vriska gospođe Bestigui.

- Možda je i videla, ali nije išla da piša. Izvlačila je par crta koke u kupatilu. Našli smo ih tamo, isečene i pripremljene.

- Ostalo joj, jel’ tako?

- Da. Verovatno se omela kad je telo proletelo pored prozora.

- Prozor se vidi iz kupatila?

- Da. Jedva, zapravo.

- Nego, baš ste brzo stigli tamo?

- Ekipa u uniformama je došla za oko osam minuta, a Karver i ja za otprilike dvadeset. - Vordl podiže kriglu, kao da nazdravlja policijskoj efikasnosti.

- Pričao sam sa Vilsonom, radnikom obezbeđenja - reče Strajk.

- Stvarno? Nije bio loš - rekao je Vordl dobrodušno, pomalo s visine. - Nije on kriv što ga je proteralo. Ali ništa nije ni pipnuo, i temeljno je sve pretražio čim je skočila. Da, dobro se pokazao.

- On i kolege su bili pomalo aljkavi sa ulaznom šifrom.

- Ljudi su uvek takvi. Suviše brojki i lozinki da bi se popamtile. Znam kako je.

- Bristoua zanima šta se moglo dogoditi za tih petnaest minuta Vilsonovog boravka u klonji.

- I nas je to zanimalo, ali brzo nas je prošlo, čim smo se uverili da je gospođa Bestigui kokainska zavisnica gladna slave.

- Vilson je pomenuo da je bazen bio otključan.

- Da li može da objasni kako bi ubica stigao do prostorije sa bazenom, ili ušao otud, a da ne prođe tačno pored njega? Bazen, jebote - reče Vordl - velik skoro kao onaj u teretani u kojoj vežbam, s tim što ovaj njihov koristi tek troje ljudi, jebem li ga. Teretana u prizemlju iza prijemnog pulta. Jebeni podzemni parking. Stanovi udešeni mermerom i svim tim pizdarijama… kao hotel sa pet zvezdica, jebote.

Policajac je sedeo i polako odmahivao glavom na tu nejednaku raspodelu bogatstva.

- Drugi svet - rekao je.

- Zanima me srednji stan - reče Strajk.

- Onaj namenjen Dibiju Meku? - upita Vordl, i Strajk u čudu primeti kako se policajčevim licem širi istinski topao osmeh. - Šta te zanima?

- Jesi ulazio tamo?

- Samo sam provirio, ali Brajant je već izvršio pregled. Prazno. Prozori zabravljeni, alarm podešen i

ispravan.

- Jel’ Brajant taj koji je naleteo na sto i uništio veliki cvetni aranžman?

Vordl se zasmeja.

- I ti znaš za to? Gospodin Bestigui se baš i nije obradovao. Nimalo. Dvesta belih ruža u vazi velikoj kao kanta za đubre. Valjda je pročitao da Mek traži bele ruže u svom rajder-spisku. Rajder - reče Vordl, kao da je Strajkovo ćutanje otkrilo da on ne zna šta ta reč znači. - Stvari koje zvezde traže u svojim garderobama pred nastupe. Mislio sam da makar ti poznaješ tu oblast.

Strajk se ogluši o taj nagoveštaj. Nije se tome nadao od Anstisa.

- Jesi li saznao zašto je Bestigui želeo da Meku stignu ruže?

- Čisto šlihtanje, zar ne? Verovatno je hteo da stavi Meka u neki film. Nakurčio se do balčaka kad je čuo da ih je Brajant uništio. Drao se kao sumanut kad je saznao.

- Jel’ nekom bilo čudno što se potresao zbog buketa cveća, a napolju mu leži komšinica sa rascopanom lobanjom?

- Ma to ti je jedan odvratni gad, taj Bestigui - reče Vordl, uzrujan. - Navikao da svima izdaje naređenja. Probao je da nas tretira kao poslugu, dok nije shvatio da mu to baš nije pametno.

- Ali nije on ni vikao zbog cveća. Hteo je da nadglasa svoju ženu i pruži joj priliku da se pribere.

Sve vreme se gurao između nje i svakog ko je pokušao da je sasluša. I matori Fredi je isto rmpalija.

- Šta ga je zabrinjavalo?

- Sve veća očiglednost njene kokainske navike, što je više zapomagala i tresla se ko promrzlo kuče.

Znao je da kokain mora biti negde u stanu. A ne bi ga obradovalo da mu policija Londona upadne unutra. Pa je pokušao da svima skrene pažnju drekom o svom cvetnom aranžmanu od petsto funti.

- Negde pročitah da se razvodi od nje. Nimalo me ne čudi. Navikao je da mediji hodaju na prstima oko njega, pošto se gad stalno parniči; sigurno mu nije prijala sva ta pažnja koja ga je zadesila kad se Tansi zablebetala. Mediji su dizali prašinu dok god su mogli. Podgrevali stare priče o njemu koji svoje podređene gađa tanjirima. O tučama na sastancima. Kažu da je bivšoj ženi odjednom isplatio ogroman novac kako bi je sprečio da na sudu priča o njegovom seksualnom životu. Naširoko je poznat kao kapitalni govnar.

- Niste ga ni razmatrali kao osumnjičenog?

- O, i te kako jesmo; bio je na licu mesta i ima renome nasilnika. Ali nije delovalo uverljivo. Da je njegova žena znala da je to uradio, ili da se nalazio izvan kuće u trenutku pada Landrijeve, kladim se da bi nam to i ispričala: bila je potpuno van sebe kad smo stigli. Ali rekla nam je da je on bio u krevetu, a posteljina je bila izgužvana, kao da je neko upravo spavao tu.

- Osim toga, sve i da je uspeo da se išunja iz kuće a da ona ne primeti, i da se popeo do stana Landrijeve, postavlja se pitanje kako je uspeo da prođe pored Vilsona. Liftom nije mogao, pa bi Vilsona onda sreo putem niz stepenište.

- Znači, vremenski raspored ga oslobađa sumnje?

Vordl je oklevao.

- Pa, moguće je. Ali samo moguće, i to pod uslovom da Bestigui može da se kreće brže od prosečnog čoveka svojih godina i težine, i da je počeo da beži čim ju je gurnuo. Ali bi i dalje ostala činjenica da nismo pronašli njegov DNK nigde u stanu, kao i pitanje kako je izašao iz stana a da njegova žena to ne primeti. Tu je i sitnica zašto bi ga Landrijeva uopšte pustila u svoju kuću. Svi njeni prijatelji potvrdili su da joj se nije dopadao. Uglavnom - Vordl dovrši ostatke iz krigle Bestigui je ona vrsta čoveka koji će unajmiti ubicu ako želi nekog da sredi. Neće taj sam da prlja ruke.

- Još jedno?

Vordl pogleda na sat.

- Moja tura - reče, i odšeta se do šanka. Za visokim stolom tri devojke zaćutaše i zagledaše ga požudno. Vordl im se, sa kriglama u rukama, prepredeno osmehnu a one ga ispratiše pogledima dok je

sedao na barsku stolicu pokraj Strajka.

- Kako ti se Vilson čini kao mogući ubica? - upita Strajk policajca.

- Loše - reče Vordl. - Ne bi se popeo i sišao dovoljno brzo da dočeka Tansi Bestigui u prizemlju.

Samo da znaš, radna biografija mu je čisto proseravanje. Zaposlili su ga kao bivšeg policajća, a u policiji nikad nije radio.

- Zanimljivo. Gde je radio?

- Dosta godina je proveo u sektoru obezbeđenja. Priznao je da je slagao kako bi dobio prvo zaposlenje, pre desetak godina, a onda je laž samo zadržao u biografiji.

- Izgleda da mu je Landrijeva bila simpatična.

- Da. Stariji je nego što izgleda - reče Vordl, sasvim nepovezano. - Ima i unučad. Ne vide im se, Afrokaribljanima, godine kao nama, zar ne? A ne bih pomislio da je stariji od tebe.

Strajk se dokono upita koliko ga Vordl zapravo smatra starim.

- Jesu li joj stan pregledali forenzičari?

- O, da - kazao je Vordl - ali čisto zbog toga jer su više instance htele da stvar isteraju na čistac. Već tokom prvog dana, znali smo da se radi o samoubistvu. Doduše, dodatno smo sve proverili, jer nas je, jebote, pratio ceo svet.

Govorio je uz slabo prikriven ponos.

- Čistačica je prešla ceo stan prethodnog jutra - zgodna Poljakinja sa usranim znanjem engleskog, ali opako temeljna sa četkom - pa su otisci napravljeni tokom dana ostali neoštečeni i jasni. Ničega neobičnog.

- Vilsonovi otisci bili su tamo, pretpostavljam, zato što je pretražio stan nakon njenog pada?

- Da, ali ni na jednom sumnjivom mestu.

- Znači, po tvom mišljenju, kad je pala, u čitavoj zgradi bilo je samo troje ljudi. Dibi Mek je trebalo da bude tamo, ali…

- …Otišao je u noćni klub pravo s aerodroma, tačno - reče Vordl. Opet, lice mu ozari širok i, očito, nehotični osmeh. - Razgovarao sam sa Dibijem u hotelu Kleridžis, dan posle njene smrti. Baš krupan momak. Kao ti - rekao je, prešavši pogledom preko Strajkovog pozamašnog torza - samo u dobroj formi. Strajk prihvati žaoku bez prigovora. - Pravi-pravcati bivši gangster. U Los Anđelesu je svaki čas bio po zatvorima. Jedva je i dobio ulaznu vizu za Ujedinjeno Kraljevstvo.

- Svita je bila uz njega - reče Vordl. - Puna soba, svi s prstenjem na rukama, tetoviranih vratova.

Ipak, on je bio najveći. Ne bi voleo da ga sretneš u nekoj mračnoj ulici. Ali kilometrima pristojniji od jebenog Bestiguija. Pitao me je kako to, dođavola, uspevam da radim svoj posao bez pištolja14.

Policajac je blistao. Strajk, hteo - ne hteo, zaključi da je inspektor Odeljenja za krivične istrage Erik Vordl opčinjen zvezdama koliko i Kiran Kolovas-Džouns.

- Nismo dugo pričali, jer sam video da je tek izašao iz aviona i da nogom kročio nije u Kentigern Garden. Čisto rutinski. Na kraju mi je potpisao primerak svog novog albuma - dodade Vordl, kao da poverava nešto krupno. - I to je bio potez godine, mnogo mi se dopalo. Moja žena je htela da oglasi disk na Ibeju, ali ne dam ga ja…

Vordl prekide priču, osetivši da je otkrio više nego što je hteo. Zabavljen, Strajk se posluži šakom čvaraka.

- A kakav je bio Evan Dafild?

- A, on - reče Vordl. Nestade zvezdanog praha iz povesti o Dibiju Meku; policajac se sada mrštio. Govance narkomansko. Zajebavao nas je otpočetka do kraja. Otišao je pravo na rehabilitaciju dan nakon njene smrti.

- Video sam to. Gde? - U Prajori, gde bi drugo? Na jebenu terapiju odmorom.

- I onda, kad si razgovarao s njim?

- Narednog dana, ali prvo smo morali da ga pronađemo; njegovi ljudi su nas ometali koliko god su mogli. Ista priča kao i s Bestiguijem, kapiraš? Nisu hteli da saznamo šta je zapravo radio. Mojoj gospođi - reče Vordl, još namrgođeniji taj je privlačan. Jesi li oženjen?

- Ne - reče Strajk.

- Anstis mi je rekao kako si napustio vojsku da bi se oženio nekom ženom koja izgleda kao supermodel.

- Šta je Dafild rekao kad si konačno došao do njega?

- Gadno su se posvađali u tom klubu, u Uziju. Bilo je mnogo svedoka. Ona je otišla, a on je pričao kako je krenuo za njom, kroz pet minuta, u toj jebenoj vučjoj maski. Koja pokriva celu glavu.

Dlakava, nalik živoj. Rekao nam je da ju je uzeo sa nekog modnog snimanja.

Vordlov izraz beše rečito prezriv.

- Voleo je da navlači to čudo na glavu tokom ulaska na neko mesto i odlaska s njega, da iznervira paparace. I tako, pošto je Landrijeva napustila Uzi, ušao je u kola - vozač ga je napolju čekao - i otišao do Kentigern Gardena. Vozač je sve to potvrdio. Da, u stvari - nestrpljivo se ispravi Vordl potvrdio je da je do Kentigern Gardena prevezao čoveka sa vučjom maskom za kojeg je smatrao da je Dafild, jer je bio Dafildove visine i građe, nosio odeću nalik Dafildovoj, i govorio kao Dafild.

- Ali tokom vožnje nije skidao masku vuka?

- Od njenog stana do Uzija ima samo petnaest minuta. Ne, nije skidao masku. On ti je jedan razmaženi mali gad.

- I onda, po rečima samog Dafilda, video je paparace ispred njenog stana pa ipak nije želeo da ulazi u zgradu. Vozaču je rekao da ga odveze do Sohoa, i onda ga je pustio da ide. Dafild je skrenuo iza ćoška do stana svog dilera u Darblajevoj ulici, gde je uzeo dozu.

- Zar je i tada nosio vučju masku?

- Ne, tamo ju je skinuo - reče Vordl. - Taj diler, Viklif se zove, odrastao je po privatnim školama, a sad je mnogo gori zavisnik nego Dafild. Ispričao nam je šta se sve zbilo i potvrdio da je Dafild došao oko pola tri. Samo su njih dvojica bili prisutni, i, mada bih se kladio u velike pare da bi Viklif slagao zbog Dafilda, jedna žena iz prizemlja je čula zvono na vratima i kaže da je Dafilda videla na stepeništu.

- Sve u svemu Dafild je napustio Viklifov stan oko četiri, opet sa onom sumanutom maskom, i dovukao se do mesta gde je mislio da ga čeka šofer; međutim, nije ga bilo. Vozač je izjavio da je došlo do zabune. Dafilda je smatrao bitangom; to nam je jasno rekao kad smo mu uzimali izjavu.

Dafild ga nije ni plaćao; vožnja je išla na račun Landrijeve.

- I onda Dafild, bez novca, peške ide sve do stana Kjare Porter na Noting Hilu. Pronašli smo dosta ljudi koji su videli kako se čovek sa vučjom maskom šeta ulicama u tom smeru, a ovaj je pritom i snimljen kako se grebe za kutiju šibica od neke žene u jednoj garaži.

- Da li mu se vidi lice?

- Ne, jer je samo pomerio vučju glavu kad joj se obratio, i na snimku se vidi tek njuška maske. Ipak, žena je rekla da je to bio Dafild.

- Stigao je do stana Porterove oko pola četiri. Pustila ga je da prespava na kauču, i, čuvši vesti o pogibiji Landrijeve oko sat vremena kasnije, probudila ga je da mu ih saopšti. Usledili su ispadi i rehabilitacija.

- Proverili ste da li je ostavila oproštajnu poruku? - upita Strajk.

- Da. U stanu joj nije bilo ničega, kao ni u laptopu, što i ne čudi. Ubila se ponesena trenutkom, zar ne? Imala je bipolarni poremećaj, upravo se posvađala s onim malim kretenom i tu je prešla granicu mislim, razumeš šta hoću da kažem.

Vordl pogleda na sat i iskapi ostatak krigle.

- Moram da idem. Žena će da mi popizdi, rekao sam joj da ću zakasniti samo pola sata.

One presunčane devojke napustile su pab a da nijedan od njih nije ni primetio. Napolju, na pločniku, obojica zapališe cigarete.

- Mrzim ovu jebenu zabranu pušenja u lokalima - reče Vordl, do grla zakopčavši kožnu jaknu.

- Onda, jesmo li se dogovorili? - pitao je Strajk.

Sa cigaretom između usana, Vordl izvuče par rukavica.

- Pa ne znam baš.

- Hajde, Vordle - reče Strajk, predavši policajcu svoju posetnicu, koju Vordl prihvati poput humorističkog rekvizita. - Dao sam ti Breta Firnija.

Vordl se srčano nasmeja.

- Ne, još uvek nisi.

Ubacio je Strajkovu vizitkartu u džep, uvukao dim i izduvao u visinu, a zatim krupnijeg od sebe odmerio pogledom na granici radoznalosti i procene.

- Nek ti bude. Ako uhvatimo Firnija, daću ti dosije.

11 - Agent Evana Dafilda kaže da njegov klijent više ne prima pozive niti daje intervjue na temu Lule Landri - reče Robin narednog jutra. - Jasno sam naglasila da vi niste novinar, ali bio je neumoljiv. A Gi Some u kancelariji ima još neprijatnije ljude nego Fredi Bestigui. Kao da tražim prijem kod pape.

- U redu - reče Strajk. - Videću da li do njega mogu da dođem preko Bristoua.

Robin je prvi put videla Strajka da nosi odelo. Izgledao je, pomisli ona, kao igrač ragbija na putu za međunarodni turnir: krupan, propisno elegantan u tamnom sakou i zagasitoj kravati. Bio je na kolenima i preturao po jednom od kartonskih paketa koje je doneo iz Šarlotinog stana. Robin je skretala pogled sa njegovog imetka u kutijama. Još uvek su izbegavali da pomenu okolnost Strajkovog stanovanja u kancelariji.

- Aha - rekao je, konačno pronašavši, usred hrpe pristigle pošte, upadljivo plavu kovertu, pozivnicu za sestrićev rođendan. - Sranje - dodao je, otvorivši je.

- U čemu je problem?

- Ne piše koliko godina puni - reče Strajk. - Moj sestrić.

Robin se pitala u kakvim je Strajk odnosima s porodicom. Kako joj nikada nije zvanično pominjao svoju brojnu polubraću i polusestre, čuvenog oca i pomalo ozloglašenu majku, uzdržala se od pitanja i nastavila s otvaranjem beznačajne dnevne pošte.

Strajk ustade sa poda, smesti kutiju nazad u ćošak unutrašnje prostorije i vrati se kod Robin.

- Šta je to? - upitao je, primetivši fotokopiju novinske stranice na stolu.

- To sam vam sačuvala - reče ona sramežljivo. - Rekli ste da vam je drago što ste videli onaj članak o Evanu Dafildu… Mislila sam da će vas i ovo zanimati, ako već niste pročitali.

Beše to uredno izdvojen članak o filmskom producentu Frediju Bestiguiju, iz prethodnog broja Ivning standarda.

- Sjajno; počitaću kad krenem na ručak s njegovom ženom.

- Uskoro bivšom - reče Robin. - Sve tu piše. Nema baš sreće u ljubavi, taj gospodin Bestigui.

- Prema onome što mi je Vordl ispričao, teško da je Bestigui neki drag čovek - reče Strajk.

- Kako ste uspeli da ubedite tog policajca da razgovara s vama? - upita Robin, sada već nemoćna da obuzda ljubopitljivost. Očajnički je želela da što više nauči o samom procesu istrage, kao i o postignutom napretku.

- Imamo zajedničkog prijatelja - reče Strajk. - Momka kojeg znam iz Avganistana; policajac iz Londona koji se prijavio u vojsku.

- Bili ste u Avganistanu?

- Jesam. - Strajk je, sa presavijenim člankom i Džekovom rođendanskom pozivnicom u zubima, navlačio kaput.

- Šta ste radili u Avganistanu?

- Istraživao ubistva u akcijama - reče Strajk. - Vojna policija.

- Oh - reče Robin.

Zaduženje vojnog policajca nije se poklapalo sa Metjuovim utiskom da je reč o šarlatanu, ili o protuvi.

- Zašto ste otišli?

- Povreda - kaza Strajk.

Vilsonu je opisao povredu na najtačniji mogući način, ali pred Robin je izbegavao tu vrstu iskrenosti. Mogao je da zamisli njen zaprepašćeni izraz, a za saučešćem nije imao nikakvu potrebu.

- Ne zaboravite da telefonirate Piteru Gilespiju - podseti ga Robin kad je pošao na vrata.

Strajk je pročitao fotokopirani članak tokom vožnje podzemnom železnicom do Bondove ulice.

Fredi Bestigui je prvo bogatstvo nasledio od oca, koji je zaradio ozbiljan novac kao prevoznik; drugo bogatstvo stekao je kao producent visokokomercijalnih filmova koje je kritika prezirala. Producent se trenutno parničio sa dve novinske kuće jer su tvrdile da se krajnje nedolično ponašao prema jednoj svojoj mladoj zaposlenici, kojoj je nakon toga platio da ćuti. Ove optužbe, pažljivo začinjene brojnim ogradama poput „navodno” i „saznaje se”, sadržale su i napade seksualne prirode, kao i određeni stepen fizičkog nasilništva. Izneo ih je „izvor blizak navodnoj žrtvi”, jer je sama devojka odbila da pokrene tužbu i da razgovara sa medijima. Okolnost Fredijevog razvoda od najnovije supuge, Tansi, pominjala se u zaključnom pasusu, koji se završavao podsećanjem da se nesrećni par nalazio u zgradi prilikom samoubistva Lule Landri. Čitaocu je ostajao neobičan utisak kako je uzajamna patnja Bestiguijevih nekako mogla doprineti odluci Landrijeve da skoči kroz prozor.

Strajk se nikada nije kretao u krugu ljudi koji su išli u restoran Ciprijani. Tek dok se uspinjao Dejvisovom ulicom, leđa ogrejanih suncem koje je pružalo rumeni sjaj obližnjem zdanju od crvene opeke, pomislio je kako bi čudno, ne i nemoguće, izgledalo da tamo naleti na nekog od svoje polubraće ili polusestara. Restorani poput Giprijanija bili su deo svakodnevice zvanične dece Strajkovog oca. Troje mu se poslednji put javilo dok je boravio u bolnici Seli Ouk, na fizikalnoj terapiji. Gabi i Dani zajedno su poslale cveće; Al ga je jednom posetio, uz preglasan smeh i strah od pogleda na donji kraj kreveta. Nakon toga, Šarlot je podražavala Alovo drečanje i obamrlost. Umela je da oponaša. Nikad niko ne bi pomislio da tako lepa devojka može pritom biti i duhovita, ali ona to jeste bila.

Unutrašnjost restorana odisala je atmosferom art dekoa, sa šankom i stolicama od svetlog, ispoliranog drveta, bledožutim stolnjacima na okruglim stolovima i osobljem u belim sakoima i sa leptir-mašnama. U graji raspričanih gostiju, Strajk odmah primeti svog klijenta za stolom za četvoro, kako razgovara sa dve blistavosmeđokose žene umesto, prema najavi, sa jednom. Bristouov zečji izraz beše ispunjen željom da im ugodi, ili da ih umiri; govorio je brzo i nervozno.

Advokat skoči da dočeka Strajka čim ga je ugledao, i predstavi mu Tansi Bestigui koja bez osmeha ispruži tanku i hladnu ruku, i njenu sestru Ursulu Mej, koja ne učini ni toliko. Dok su se pripremali da naruče piće i razgledali jelovnike, nervozni Bristou je pričao bez prestanka a sestre podvrgoše Strajka neskriveno kritičkom piljenju na kakvo su polagali pravo isključivo pripadnici određene klase.

Obe su bile besprekorne i zategnute poput lutaka u ljudskoj veličini, upravo izvađenih iz celofanskih pakovanja; bogataški mršave, u uskim farmerkama skoro bez kukova, osunčanih lica voštanog sjaja, pogotovo primetnog na čelima obeju, i dugih, svetlucavo tamnih griva razdeljenih po sredini, s krajevima udešenim s filigranskom preciznošću.

Kada se Strajk naposletku odlučio da podigne pogled s jelovnika, Tansi reče, bez uvoda: - Jeste li stvarno (zazvučalo je kao da kaže „kvarno”) sin Džonija Rokbija?

- Ako DNK test ne laže - odvratio je. Činilo se da joj nije jasno da li se šalio ili je bio nepristojan. Njene tamne oči behu, tek primetno, previše primaknute, stoga ni botoks ni uklonjene bore nisu uspevali da joj izglade izraz sitničave zlovolje.

- Slušajte, baš sam govorila Džonu - odrešito je rekla. Ne idem opet u javnost, u redu? Vrlo rado ću vam reći ono što sam čula, jer bih volela da dokažete da sam bila u pravu, ali nikome ne smete da kažete da sam razgovarala s vama.

Otkopčano dugme na tankoj bluzi otkrivalo joj je deo kože u nijansi svetle karamele, rastegnute preko mršave grudne kosti, što je stvaralo neprivlačno čvornovat prizor; ipak, bujne i čvrste grudi štrčale su joj iz uzanog koša, kao da ih je na jedan dan pozajmila od neke jedrije prijateljice.

- Mogli smo da se vidimo i na nekom diskretnijem mestu - primeti Strajk.

- Ne, u redu je, jer ovde niko ne zna ko ste. Nimalo ne ličite na oca, zar ne? Upoznala sam ga letos

kod Eltona. Fredi ga poznaje. Da li često viđate Džonija?

- Dvaput smo se sreli - reče Strajk.

- Oh - rekla je Tansi.

Jedan jedini slog sastojao od podjednake doze iznenađenja i prezira. Šarlot je imala takve drugarice; blistavih frizura, skupih diploma i odeće, sve do jedne zgrožene snagom njene čudne želje za Strajkovom nezgrapnom i ulubljenom pojavom. Sretao se godinama, telefonom i lično, sa njihovim nečujnim samoglasnicima i berzanskim muževima, kao i sa onom krhkom grubošću koju Šarlot nikada nije mogla da oponaša.

- Mislim da uopšte ne bi trebalo da razgovara s vama osorno će Ursula. Glas i izraz lica bi joj imali smisla da Strajk beše konobar koji je upravo odbacio kecelju i pridružio im se, nepozvan, za stolom. Mislim da praviš veliku grešku, Tans.

Bristou, koji se gotovo trzao od nervoze, reče: - Ursula, Tansi samo…

- Od mene zavisi šta ću da uradim - planu Tansi na sestru, kao da Bristou nije ni progovorio, i kao da je njegova stolica bila prazna. - Reći ću samo ono što sam čula, to je sve. I sve je nezvanično; Džon je na to pristao.

Očito, i ona je Strajka doživljavala kao poslugu. A njega nije iritirao samo njihov ton, već i činjenica da je Bristou svedocima davao garancije mimo njegovih uputstava. Zar je moguće nezvanično korišćenje Tansinog iskaza, koji nije mogao dati niko osim nje?

Nekoliko trenutaka, četverac je u tišini razmatrao kulinarske predloge. Ursula je prva odložila jelovnik. Već je ispila čašu vina. Poslužila se još jednom, i nemirnim pogledom obuhvatila restoran, nakratko zastavši na plavokosoj prilici nekog od sporednih izdanaka kraljevske kuće.

- Ovde je nekad bilo prepuno najfantastičnijeg sveta, čak i u vreme ručka. Siprijan hoće da ide samo u onaj užasni Volton, sa ostalim dosadama u odelima…

- Da li je Siprijan vaš suprug, gospođo Mej? - upita Strajk.

Nadao se da će je uvrediti ako bude prešao crtu koja joj se očito činila neprelaznom; smatrala je da mu, samim sedenjem za istim stolom, ne pripada i pravo da joj se obrati. Namrgodila se, a Bristou pohita da nečim ispuni neprijatnu stanku.

- Da, Ursula je udata za Siprijana Meja, jednog od starijih partnera naše firme.

- Zato i ja dobijam porodični popust na razvod - reče Tansi, uz pomalo gorak osmeh.

- A njen bivši će potpuno poludeti ako im opet bude dovukla medije u život - reče Ursula, probivši Strajka svojim tamnim očima. - Pokušavaju da izvuku sporazumni razvod. Može joj se ozbiljno odraziti na alimentaciju ako ponovo pokrene celu stvar. Tako da je bolje da budete diskretni. .

Strajk se, pitomo osmehnut, okrenu ka Tansi.

- Onda ste, gospođo Bestigui, bili povezani sa Lulom Landri? Vaš zet radi sa Džonom?

- Nikad to nismo ni pomenuli - reče ona, uz vidljivu dosadu.

Konobar se vratio da uzme porudžbine. Kada je otišao, Strajk izvuče beležnicu i olovku.

- Šta to radite s tim? - oštro upita Tansi, odjednom se uzbudivši. - Ne želim nikakve zabeleške!

Džone? - obratila se Bristouu, koji se okrenu Strajku, sa uzrujanim i pokajničkim izrazom.

- Možda možeš samo da saslušaš, Kormorane, i da, hm, preskočiš zabelešku?

- Nikakav problem - mirno će Strajk, izvukavši mobilni telefon iz džepa, u koji je vratio beležnicu i olovku. - Gospođo Bestigui…

- Možete me zvati Tansi - reče ona, kao da se tim ustupkom iskupila za pritužbu oko beležnice.

- Mnogo vam hvala - reče Strajk, uz jedva primetan tračak ironije. - Jeste li dobro poznavali Lulu?

- Oh, jedva. Bila je tamo tek tri meseca. Bile smo na „zdravo” i „doviđenja”. Mi je nismo zanimali, nismo bili dovoljno moderni. Bila je gnjavaža, iskreno, što je uopšte i živela tamo. Paparaci bez prestanka pred ulazom. Morala sam da se šminkam čak i za teretanu.

- Zar nemate teretanu u zgradi? - upita Strajk.

- Vežbam pilates sa Lindzi Par - reče Tansi, iznervirana. - Zvučite kao Fredi; stalno se žalio što ne koristim pogodnosti stana.

- A koliko je Fredi poznavao Lulu?

- Gotovo nimalo, mada je svim silama pokušavao. Nosio se mišlju da je uvuče u glumu; stalno ju je pozivao kod nas. Ali nijednom nije došla. A pratio ju je i u kuću Dikija Karburija, poslednji vikend pred njenu smrt, dok sam ja putovala sa Ursulom.

- Nisam to znao - reče Bristou, preneražen.

Strajk je opazio kako Ursula brzo upućuje sestri prepreden osmeh. Imao je utisak da ona očekuje razmenu saučesničkih pogleda, kojoj se Tansi nije odazvala.

- I ja sam saznala tek kasnije - reče Tansi Bristouu. - Da, Fredi je iskamčio poziv od Dikija; cela ta grupa je bila tamo: Lula, Evan Dafild, Kjara Porter, sva ta tabloidna, drogirana, popularna ekipa. Mora da je Fredi među njima štrčao kao levo smetalo. Znam da nije mnogo stariji od Dikija, ali izgleda kao mumija - pakosno je dodala.

- Šta vam je suprug ispričao o tom vikendu?

- Ništa. Tek nedeljama kasnije saznala sam da je bio tamo, jer je Dikiju izletelo. Ipak, sigurna sam da je Fredi probao da se okoristi o Lulu.

- Da li mislite - upita Strajk - da se za Lulu seksualno zanimao, ili…?

- O da, sigurno jeste; uvek je više voleo tamnije devojke nego plavuše. Ali ono što stvarno voli, to je da u svoje filmove ubaci poznate kao meso. Izluđuje reditelje, kad god pokuša da uvuče zvezde, i da dobije dodatnu pažnju medija. Kladila bih se da je hteo da je ubedi da potpiše ugovor za neki film, i nimalo me ne bi začudilo - dodade Tansi, neočekivano pronicljivo - da je smislio nešto za nju i Dibija Meka. Zamislite medije, uz svu gužvu koja je već postojala oko njih dvoje. Fredi ima dara za te stvari, Voli kad mu filmovi izazovu pažnju, kao što mrzi kad je izazove sam.

- Poznaje li on Dibija Meka?

- Ne, osim ako ga nije upoznao otkako smo se razišli. Nije se ni video s Mekom, onomad pre Luline smrti. Gospode, koliko se samo uzbudio kad je Mek trebalo da odsedne u zgradi; otkako je čuo za to, govorio je o ulozi koju ima za njega.

- Kakvoj ulozi?

- Ne znam - nestrpljivo će ona. - Bilo kakvoj. Mek je strašno popularan; Fredi nije želeo da propusti priliku. Verovatno bi naredio da mu se napiše posebna uloga, samo ako Mek pokaže zanimanje. O, sa svih bi ga strana ščepao. Pričao bi mu o svojoj izmišljenoj babi crnkinji. - Tansin glas je odzvanjao prezirom. - To stalno radi kad se upozna sa slavnim crncima: priča im da je jednom četvrtinom Malajac. Važi, kako god ti kažeš, Fredi.

- Zar on nije četvrt-Malajac? - upita Strajk.

Odvratila je zlobnim smejuljkom.

- Ne znam; pa zar sam mogla da upoznam Fredijeve dede i babe? On ima nekih sto godina. Znam da će reći bilo šta, ako namiriše novac.

- Da li je, prema vašim saznanjima, ikad nešto uradio u vezi s tim zamislima da ubaci Lulu i Meka u svoje filmove?

- Pa, sigurna sam da je Luli godio predlog; većina tih manekenki umire od želje da dokaže kako ume da radi još nešto osim zurenja u kameru, ali nikad nije potpisala nikakav ugovor, jel’ tako, Džone?

- Koliko znam, nije - reče Bristou. - Premda… u stvari, to je bilo nešto drugo - promrmlja, ponovo obasut jarkocrvenim mrljama. Oklevao je, a zatim, podstaknut Strajkovim isledničkim pogledom, odgovori: - Gospodin Bestigui je posetio moju majku pre nekoliko nedelja, iz čista mira. Ona je u jako lošem stanju, i… naravno, ne bih želeo da…

Sa nelagodom je pogledao Tansi.

- Kaži šta god hoćeš, baš me briga - rekla je, uz, po svemu sudeći, iskrenu nezainteresovanost.

Bristou isturi pa uvuče usne, neobičnim pokretom koji mu za trenutak sakri zečje zube.

- Dakle, želeo je da porazgovara sa majkom o filmu posvećenom Lulinom životu. Naravno, kamuflirao je posetu obzirnošću i pažnjom. Tražio je blagoslov porodice, zvaničnu dozvolu, znate već.

Jedva tri meseca od Luline smrti… Mama se bezgranično potresla. Na nesreću, nisam bio tamo kad se najavio - reče Bristou, podsetivši da upravo on predstavlja majčinu pouzdanu stražu. - Voleo bih, nekako, da sam bio tamo. Voleo bih da sam ga saslušao. Mislim, ako je već angažovao ljude da istraže Lulinu životnu priču, koliko god mi ta zamisao bila gnusna, možda je nešto i doznao, zar ne?

- Šta, na primer? - upita Strajk.

- Ne znam. Možda nešto iz njenih najranijih godina? Pre nego što je došla kod nas?

Konobar priđe da im postavi predjela. Strajk ga sačeka da završi i da ode, a onda upita Bristoua: - Jesi li probao da lično porazgovaraš sa gospodinom Bestiguijem, i čuješ da li o Luli ima nekih saznanja koja porodica nema?

- Upravo to i jeste najteži deo - reče Bristou. - Kada je Toni - moj ujak - čuo šta se dogodilo, javio se gospodinu Bestiguiju sa negodovanjem što je ovaj kinjio moju majku, i prema onome što sam čuo, usledila je veoma žučna rasprava. Ne verujem da bi se gospodin Bestigui obradovao novom pozivu iz moje porodice. Naravno, situacija je složenija utoliko što je Tansi angažovala našu firmu u brakorazvodnoj parnici. Hoću da kažem, nema u tome ničega neobičnog - jedna smo od vrhunskih advokatskih kancelarija u oblasti porodičnog prava, a pošto je Ursula udata za Siprijana, prirodno je da se Tansi obrati nama… Ali siguran sam da zbog toga nismo postali ništa miliji gospodinu Bestiguiju.

Iako je neprestano gledao u raspričanog Bristoua, Strajk je imao i odličan periferni vid. Ursula se opet lukavo osmehnula sestri. Pitao se šta li je toliko zabavlja. Svakako, njenom boljem raspoloženju doprinosila je i čaša vina, četvrta po redu.

Strajk završi predjelo i okrenu se ka Tansi, koja je po tanjiru vrtela hranu i ne okusivši je.

- Koliko ste dugo vi i suprug živeli u zgradi broj osamnaest pre Lulinog useljenja?

- Oko godinu dana.

- Da li je neko živeo u srednjem stanu kad se doselila?

- Jeste - reče Tansi. - Oko šest meseci, jedan američki bračni par s malim sinom, ali vratili su se u Sjedinjene Države nedugo po Lulinom doseljenju. Posle toga, kompanija za nekretnine nije ni uspela da pronađe zainteresovanog kupca. Ekonomska kriza, znate? Preskupi su takvi stanovi. Tako da je ovaj ostao prazan dok ga diskografska kuća nije unajmila za Meka.

I njoj i Ursuli pažnju obuze žena koja je prošla pokraj stola, odevena u nešto što Strajku zaliči na bizarno dizajniran pleteni kaput.

- Ovo je Dumije-Krosov kaput - reče Ursula, blago zaškiljivši nad čašom vina. - Naručeni komadi se, otprilike, čekaju šest meseci.

- To je Pansi Marks-Dilon - dočeka Tansi. - Lako joj je da bude na spisku najbolje obučenih kad joj muž ima pedeset miliona. Fredi je najškrtiji bogataš na svetu; morala sam da skrivam nove stvari od njega, ili da se pravim da su imitacije. Toliko je znao da dosađuje.

- Uvek prelepo izgledaš - reče Bristou, modar u licu.

- Baš slatko od tebe - kaza Tansi sa dosadom u glasu.

Konobar pristiže da odnese tanjire.

- Šta ste ono rekli? - pitala je Strajka. - Oh, da, stanovi. Dolazak Dibija Meka… osim što se nije pojavio. Fredi je bio van sebe od besa kad ovaj nije došao, jer mu je prethodno poslao ruže u stan.

Fredi je jedan škrti gad.

- Poznajete li Derika Vilsona? - upita Strajk.

Ona žmirnu.

- Pa… on radi u obezbeđenju; kako bih ga poznavala? Delovao je sasvim u redu. Fredi ga je uvek smatrao najboljim u toj ekipi.

- Stvarno? Zašto?

Slegla je ramenima.

- Ne znam, morate da pitate Fredija. I želim vam mnogo sreće u tome - dodade, tiho se zasmejavši.

- Fredi će razgovarati s vama kad na vrbi rodi grožđe.

- Tansi - reče Bristou, blago se nagnuvši ka njoj - zašto jednostavno ne kažeš Kormoranu šta si zapravo čula te noći?

Strajku se ne dopade Bristouovo posredovanje.

- Ovako - reče Tansi. - Bilo je skoro dva posle ponoći, i ja sam htela čašu vode.

Glas joj je zvučao jednolično i bezizrazno. Strajk primeti da je, već na samom početku, izmenila priču koju je ispričala policiji.

- I tako, pošla sam u kupatilo po vodu, i dok sam se vraćala kroz dnevni boravak ka spavaćoj sobi, čula sam galamu. Ona - Lula - govorila je: „prekasno je, već sam to uradila”, a onda je neki muškarac rekao: „lažljiva jebena kučko”, a onda - onda ju je izbacio. Videla sam i sam pad.

Potom Tansi načini mali, grčevit pokret šakama, koji je Strajk shvatio kao imitaciju mlataranja ruku.

Bristou, zgroženog izraza, odloži čašu. Stigla su im glavna jela. Ursula je popila još vina. Tansi i Bristou nisu ni dotakli svoju hranu. Strajk izabra viljušku i poče da jede, pokušavši da prikrije uživanje u salati puntarelle sa sardelama.

- Vrištala sam - prošapta Tansi. - Nisam mogla da stanem. Projurila sam pored Fredija, iz stana, niza stepenice. Samo sam htela da kažem obezbeđenju da se gore nalazi neki čovek, kako bi ga uhvatili.

- Vilson je u žurbi istrčao iz prostorije iza pulta. Ispričala sam mu šta se desilo, i otišao je pravo na ulicu da je vidi, umesto da otrči gore. Budala glupa. Da se najpre popeo, mogao je da ga uhvati! Onda je i Fredi sišao za mnom, i počeo da me ubeđuje da se vratim u stan, jer nisam bila obučena.

- Potom se Vilson vratio, kazao da je mrtva, i rekao Frediju da pozove policiju. Fredi me je doslovno odvukao gore - potpuno sam bila van sebe - i telefonirao policiji iz našeg dnevnog boravka.

Onda je stigla i policija. I niko od njih mi nije poverovao ni reč.

Uzela je još jedan gutljaj vina, spustila čašu i tiho rekla: - Kad bi Fredi saznao da sam razgovarala s vama, potpuno bi poludeo.

- Ali potpuno si sigurna, zar ne, Tansi - umeša se Bristou - da si odozgo čula muški glas?

- Da, naravno da jesam - reče Tansi. - Zar nisam upravo to i rekla? Nekoga je tamo bilo, bez sumnje.

Bristouu zazvoni mobilni telefon.

- Oprostite - promrmljao je nervozno. - Alison… da? rekao je, prihvativši poziv.

Strajk je začuo sekretaričin duboki glas, ali nije uspevao da razabere reči.

- Izvinite, samo trenutak - reče Bristou, ophrvanog izraza.

Ravna, zategnuta lica obeju sestara pokazaše zluradost. Pogledaše se ponovo; potom se Ursula obrati Strajku, iznenadivši ga: - Da li ste upoznali Alison?

- Nakratko.

- Znate da su njih dvoje zajedno?

- Da. - Pomalo je to tužno, zapravo - reče Tansi. - Ona je sa Džonom, a zapravo je opčinjena Tonijem.

Upoznali ste Tonija?

- Ne - reče Strajk.

- Jedan je od starijih partnera. Džonov ujak, znate?

- Da. - Veoma privlačan. Ne bi se upustio sa Alison ni za milion godina. Pretpostavljam da je Džona prihvatila kao utešnu nagradu.

Očito, svest o Alisoninoj neostvarenoj ljubavi pričinjavala je sestrama veliko zadovoljstvo.

- Sve to je trač iz kancelarije, zar ne? - upita Strajk.

- Oh, da - s uživanjem reče Ursula. - Siprijan kaže da joj je ponašanje potpuno tragikomično.

Obigrava oko Tonija kao štene.

Izgledalo je da joj je iščilela netrpeljivost prema Strajku. Nije se iznenadio; nailazio je na taj fenomen već mnogo puta. Ljudi su voleli da pričaju; izuzetaka beše sasvim malo; stvar je u tome da se na priču navedu na pravi način. Neki, a među njima nesumnjivo Ursula, bili su podložni alkoholu; drugi su želeli da budu u centru pažnje; nekima je, naprosto, bila neophodna tek dostupnost drugog svesnog ljudskog bića. Postojala je i ona podgrupa ljudi koja je razgovorljiva isljučivo na jednu, sebi blisku temu: vlastite nevinosti, ili tuđe krivice; zbirke predratnih limenki biskvita; ili, u slučaju Ursule Mej, beznadežne žudnje jedne neupadljive sekretarice.

Ursula je posmatrala Bristoua kroz izlog; stajao je na pločniku i, hodajući tamo-amo, strastveno govorio u telefon. Već dobrano razvezanog jezika, ona nastavi: - Kladim se da znam o čemu se ovde radi. Izvršitelji testamenta Konveja Outsa dižu prašinu oko načina na koji je firma vodila njegove poslove. On je bio američki finansijer, znate? Siprijan i Toni su baš u nebranom grožđu oko toga, pa teraju Džona da leti naokolo i smiruje stvari. Džonu uvek zapadne usran kraj štapa.

Ton joj ne beše obziran nego zajedljiv.

Bristou se, uzrujan, vratio za sto.

- Izvinite, izvinite, Alison je samo htela da mi prenese neke poruke - rekao je.

Konobar dođe da odnese tanjire. Jedino u Strajkovom nije ostalo ni mrve. Kad je izmakao dovoljno daleko, Strajk reče: - Tansi, policija je zanemarila vaš iskaz jer smatraju da nije bilo moguće da čujete to što tvrdite.

- Pa, nisu u pravu, šta drugo? - planu ona, a raspoloženja joj namah nestade. - Ja sam to čula.

- Kroz zatvoren prozor?

- Bio je otvoren - reče ona, izbegavši poglede sagovornika. - Zagušljivo je bilo, pa sam otvorila jedan prozor, dok sam išla po vodu.

Strajk beše siguran da bi je, insistiranjem na toj pojedinosti, odvratio od daljih odgovara na pitanja.

- Takođe navode i da ste koristili kokain.

Tansi jedva čujno ispusti nestrpljiv zvuk.

- Čujte - rekla je - uzela sam malo, još tokom večere, priznajem, i oni su to pronašli u kupatilu kad su razgledali po stanu. Ali samo zato što su Danovi tako prokleto dosadni. Svako bi ušmrkao crtu-dve tek da izdrži glupe anegdote Bendžija Dana. Ali nisam umislila taj glas na spratu. Neki muškarac je bio gore, i ubio ju je. Ubio - izvesti Tansi, pogleda uprtog u Strajka.

- I šta mislite, kuda je nakon toga otišao?

- Otkud bih ja to znala? Džon vam i plaća da saznate. Nekako se izvukao. Možda se izverao kroz dvorišni prozor. Možda se sakrio u liftu. Možda je izašao kroz parking u prizemlju. Ni najmanjeg pojma nemam kako je izašao, znam samo da je bio gore.

- Verujemo ti - nespokojno uskoči Bristou. - Mi ti verujemo, Tansi. Kormoran mora da ti postavi ova pitanja da bi… da bi stekao jasnu sliku o onome što se odigralo.

- Policija je dala sve od sebe da me diskredituje - reče Tansi, zanemarivši Bristoua i obrativši se Strajku. - Prekasno su stigli, on je već pobegao, i naravno da su to zataškali. Niko ko nema moje

iskustvo s medijima, ne može znati na šta je to ličilo. Potpuni, jezivi pakao. Otišla sam na kliniku tek da se sklonim od toga. Ne razumem kako to zakon dopušta, ovo što mediji rade u ovoj zemlji; i to samo zato što sam rekla istinu, u tome je ironija. Trebalo je da ćutim, zar ne? Kao što i bih, da sam znala šta sledi.

Okrenula je preveliki dijamantski obruč oko prsta.

- Fredi je spavao kad je Lula skočila, zar ne? - upita Strajk Tansi.

- Da, tako je - reče ona.

Rukom pođe ka licu, i pomeri nepostojeće čuperke kose s čela. Konobar opet donese jelovnike, što Strajka prisili da sačeka s pitanjima dok svi ne poruče. On je jedini zatražio puding; ostali su želeli kafu.

- Kada je Fredi ustao? - upitao je Tansi, po odlasku konobara.

- Kako to mislite?

- Kažete da je bio u krevetu kad je Lula pala; kada je ustao?

- Kad me je čuo da vrištim - reče ona, kao da saopštava očigledno. - Pa, probudila sam ga, zar ne?

- Mora da je brzo reagovao?

- Zašto?

- Rekli ste: „Projurila sam pored Fredija, iz stana, niz stepenice.” Znači, već je bio u sobi pre nego što ste vi istrčali da Deriku kažete šta se desilo?

Nastupi jedva osetna pauza.

- Tako je - reče ona, zabacivši kosu sa čela, i namah zaklonivši lice.

- Znači, prešao je iz dubokog sna u krevetu, do budnog stanja u dnevnoj sobi, za nekoliko sekundi?

Jer ste, prema ovome što kažete, počeli da vrištite i trčite otprilike istovremeno?

Još jedna neizmerno kratka stanka.

- Da - rekla je. - U stvari… ne Znam. Mislim da sam vrištala… i onako sleđena na licu mesta… nakratko, možda… naprosto sam bila zabezeknuta… i onda je Fredi istrčao iz spavaće sobe, a ja projurila pokraj njega.

- Jeste li zastali da mu kažete šta ste videli?

- Ne sećam se. Činilo se da Bristou priprema još jednu neblagovremenu intervenciju. Strajk podiže ruku da ga predupredi, ali utom i Tansi pređe na drugu temu; učini mu se da je njeno nestrpljenje način da izbegne dalji razgovor o svom mužu.

- Naširoko sam razmišljala o tome kako je ubica dospeo unutra, i sigurna sam da ju je pratio tokom ulaska u zgradu te noći, jer je Derik Vilson napustio svoje mesto i otišao u kupatilo. U stvari, smatrala sam da Vilsona treba i te kako otpustiti zbog toga. Ako mene pitate, mislim da se izvukao na spavanje u pomoćnu prostoriju. Ne znam kako je ubica mogao da zna ulaznu šifru, ali ubeđena sam da je mogao da uđe samo tada.

- Smatrate li da biste mogli da prepoznate taj muški glas? Taj koji ste čuli da galami?

- Ne verujem - reče ona. - Bio je to običan muški glas. Mogao je biti bilo čiji. Ničeg neobičnog.

Mislim, kasnije sam razmišljala, da li je to bio Dafild? - reče ona, zagledavši ga usredsređeno - jer čula sam jednom, još ranije, Dafilda kako viče, na hodniku poslednjeg sprata. Vilson je morao da ga izbaci; Dafild je hteo da razvali Lulina vrata. Nikad nisam shvatala šta devojka koja izgleda kao ona traži s nekim poput Dafilda - dodade ona kao digresiju.

- Neke žene kažu da je privlačan - saglasi se Ursula, izlivši ostatak vina iz boce u svoju čašu - ali ne vidim u čemu se ta privlačnost sastoji. On je, prosto, gnusan i gadan.

- A pritom - reče Tansi, zavrtevši ponovo prevelikim dijamantskim prstenom - čak nije ni bogat.

- Ali ne mislite da ste te noći čuli njegov glas?

- Pa, kao što rekoh, mogao je biti - rekla je nestrpljivo, blago slegnuvši uzanim ramenima. - Ali, zar

on nema alibi? Gomila ljudi kaže da nije bio ni blizu Kentigern Gardenu u noći Lulinog ubistva. Deo noći je proveo kod Kjare Porter, zar ne? Kučka - dodade Tansi, kratko i gorko se osmehnuvši. - Spava sa momkom najbolje drugarice.

- Zar su njih dvoje spavali zajedno? - upita Strajk.

- Oh, a šta vi mislite? - zasmeja se Ursula, kao da mu je pitanje bilo isuviše naivno da se uopšte izgovori. - Poznajem Kjaru Porter, bila je model na toj nekoj dobrotvornoj modnoj reviji u čiju sam organizaciju bila uključena. Veoma je glupa, i prava drolja.

Pristigoše kafe, uz Strajkov topljeni puding od karamele.

- Oprosti, Džone, ali Lula nije baš umela da odabere prijatelje - reče Tansi, preko gutjaja espresa. Prvo Kjara, pa onda i ta Brajoni Redford. Dobro, ona joj i nije bila baš prava prijateljica, ali ja je ne bih pustila ni na kilometar od sebe.

- Ko je Brajoni? - neiskreno upita Strajk, jer je pamtio o kome se radi.

- Šminkerka. Naplaćuje čitavo bogatstvo, a takva odvratna gadura - reče Ursula. - Jednom sam je angažovala, pred bal Gorbačovljeve zadužbine, a ona je posle ispričala svi…

Ursula naglo zastade, spusti čašu i dohvati se kafe. Strajk zausti, veoma zainteresovan da sazna šta je Brajoni svima ispričala, uprkos nesumnjivoj beznačajnosti tog podatka za predmet razgovora, ali ga Tansi nadglasa.

- Oh, a još i ona stravična devojka koju je Lula dovodila u stan, sećaš se, Džone?

Ponovo se obratila Bristouu, koji je izgledao potpuno izgubljen.

- Znaš, ona grozna… ona užasna obojena devojka koju je nekad dovlačila sa sobom. Nekakva skitnica. Mislim… doslovno je smrdela. Kad se vozila liftom… osetilo se i kasnije. A vodila ju je i na bazen. Nisam ni znala, zar crnci umeju da plivaju?

Bristou zatrepta, pomodreo.

- Bog zna šta je Lula tražila s njom - reče Tansi. - Oh, mora da se sećaš, Džone. Bila je debela.

Neuredna. Delovala je pomalo zaostalo.

- Ja se ne… - promrmlja Bristou.

- Govorite o Rošel? - upita Strajk.

- Oh, da, mislim da se tako zvala. Uglavnom, bila je i na sahrani - reče Tansi. - Primetila sam je.

Sedela je sasvim u začelju.

- A sada, podsetiću vas - sručila se svom žestinom svojih crnih očiju na Strajka - da je sve ovo u potpunosti nezvanično. Hoću da kažem, ne smem dozvoliti da Fredi sazna da sam razgovarala s vama.

Neću ponovo da prolazim kroz isto sranje s medijima. Račun, molim - zarežala je na konobara.

Kada račun stiže, ćutke ga je prosledila Bristouu.

Dok su se sestre spremale za odlazak, zabacivale blistavim smeđim frizurama i navlačile skupe kapute, otvoriše se vrata restorana i uđe visok, mršav čovek u odelu, otprilike šezdesetogodišnjak, pogleda oko sebe i zaputi se pravo ka njihovom stolu. Srebrne kose i dostojanstvenog držanja, besprekorno odeven, nosio je izvesnu hladnoću oko svetloplavih očiju. Korak mu beše odrešit i bodar.

- Ovo je baš iznenađenje - rekao je uglađeno, pa stao između stolica dveju žena. Niko od preostalih troje nije ga ranije primetio, i svi osim Strajka pokazaše podjednaku zatečenost i nešto više od puke nelagode usled njegovog dolaska. Tek u deliću sekunde, Ursula i Tansi se slediše, Ursula usred posezanja za sunčanim naočarima u torbi.

Tansi se prva pribrala.

- Siprijane - rekla je, podmetnuvši obraz za poljubac. Da divnog li iznenađenja!

- Mislio sam da si otišla u kupovinu, Ursula draga? - reče on, zagledan u suprugu dok je reda radi ljubio Tansi u obraze.

- Svratile smo na ručak, Sips - odvrati ona, ali jarkija u licu, a Strajk opazi i prisustvo neke nejasne netrpeljivosti u atmosferi.

Bledi pogled starijeg čoveka namerno pređe preko Strajka, i otpočinu na Bristouu.

- Zar te u razvodu ne zastupa Toni, Tansi? - upitao ju je.

- Zastupa - reče Tansi. - Ovo nije poslovni ručak, Sips. Čisto druženje.

On uzvrati studenim osmehom.

- Dozvolite da vas onda ispratim, dame - rekao je.

Površno pozdravivši Bristoua, a Strajka ne udostojivši ni jedne jedine reči, sestre prepustiše Ursulinom mužu da ih sprovede iz restorana. Kad se vrata za ovim trojcem zatvoriše, Strajk upita Bristoua: - Šta ovo bi?

- To je Siprijan - reče Bristou. Delovao je nervozno, dok je petljao oko računa i kreditne kartice. Siprijan Mej. Ursulin suprug. Stariji partner u firmi. Neće mu se dopasti Tansin razgovor s tobom.

Pitam se kako li je saznao da smo ovde. Verovatno je izvukao informaciju od Alison.

- Zbog čega mu se neće dopasti njen razgovor sa mnom?

- Tansi mu je svastika - reče Bristou dok je navlačio kaput. - Neće mu biti drago da ona ispadne tako on to vidi - budala već drugi put. Verovatno će dobro da me izriba zato što sam je ubedio da se s tobom vidi. Verujem da upravo telefonira mom ujaku, da se požali na mene.

Strajk opazi da Bristouu drhte ruke.

Advokat je otišao taksijem koji su mu pozvali iz restorana. Strajk se iz Čiprijanija zaputi peške, olabavi kravatu u hodu i toliko utonu u misli da ga iz sanjarenja, dok je prelazio Grosvenorovu ulicu, prenu zvučna eksplozija sirene automobila čije približavanje nije ni primetio.

Strajk, spasonosno upozoren na sopstvenu bezbednost, priđe bledoj ogradi spa-centra Elizabet Arden Red Dor, osloni se o zid i, izdvojen iz pešačke gužve, zapali cigaretu i izvuče mobilni telefon.

Preslušavao je i premotavao, a onda mu za rukom pođe da pronađe upravo onaj deo snimka Tansinog svedočenja koji se ticao trenutaka pred sam pad Lule Landri. …ka spavaćoj sobi, čula sam galamu. Ona - Lula - govorila je: „prekasno je, već sam to uradila”, a onda je neki muškarac rekao: „lažljiva jebena kučko” , a onda - onda ju je izbacio.

Videla sam i sam pad. Čuo se čak i tihi zvuk čaše koju Bristou odlaže na sto. Strajk ponovo premota i začu: …govorila je: „prekasno je, već sam to uradila”, a onda je neki muškarac rekao: „lažljiva jebena kučko”, a onda - onda ju je izbacio. Videla sam i sam pad.

Setio se Tansinog oponašanja razmahanih ruku Landrijeve, i užasa na njenom sleđenom licu tokom imiticije. Vrativši mobilni telefon u džep, izvukao je svesku i započeo sa ličnom beleškom.

Strajk je upoznao bezbroj lažljivaca; umeo je da ih omiriše; odlično je znao i da Tansi spada u to društvo. Iz svog stana nije mogla da čuje ono što je tvrdila; policajci su zaključili da, prema tome, ništa i nije čula. Ipak, nasuprot očekivanjima i uprkos činjenici da je na osnovu ranije prikupljenih dokaza verovao u samoubistvo Lule Landri, Strajk je sada bio ubeđen da Tansi Bestigui zaista misli kako je čula raspravu pred pad Landrijeve. Jedino je taj deo njenog iskaza zvučao verodostojno, jasno odudarajući od krivotvorene nadogradnje.

Strajk se odbi od zida i krenu na istočnu stranu Grosvenorovom ulicom, donekle pažljiviji prema saobraćaju, i iznutra obuzet podsećanjem na Tansin izraz, govor i gestikulaciju kojima je prepričavala poslednje trenutke Lule Landri.

Zašto bi rekla istinu u suštinskom delu, i okružila je lako oborivim izmišljotinama? Zbog čega bi lagala o onome što je radila u trenutku kad se začula galama iz stana Landrijeve? Strajk se seti Adlera:

„Laž nema smisla osim ukoliko se istina doživljava kao opasnost”. Tansi je danas došla u poslednjem pokušaju da pronađe nekoga ko će joj poverovati, ali i progutati sve one laži kojima je uporno obmotavala svoj iskaz.

Išao je brzo, jedva svestan oštrine bola u desnom kolenu. Tek naposletku, shvati da je prepešačio čitavu Medoksovu ulicu, i izbio na Ridžent. U daljini je podrhtavala crvena nastrešnica prodavnice igračaka Hamli, što Strajka podseti na nameru da, u povratku do kancelarije, kupi svom sestriću rođendanski poklon.

Zakoračivši u taj bleštavi vrtlog, jedva je i primetio njegovu raznobojnost i graju. Zamišljeno je prelazio sa sprata na sprat, nesputan vriskom, uzletelim helikopterima igračkama i skičanjem mehaničkih svinja koje su mu, rasejanom, presecale put. Konačno, nakon dvadesetak minuta, zastade da odahne u blizini lutaka u odorama oružanih snaga Njenog veličanstva. Stajao je, zagledan u minijaturne marince i padobrance, ali jedva ih je i primećivao, gluv na roditeljski žamor sinovima da ga zaobiđu, jer svi behu isuviše preplašeni da zamole tog čudnog, zapiljenog rmpaliju da se pomeri.

DEO TREĆI Forsan et haec olim meminisse iuvabit.

Možda ćemo se rado sećati svega.

Vergilije, Eneida, Prvo pevanje

1 U sredu je počela kiša. Londonsko vreme; kroz namočenost i sivilo, grad se pomaljao u bezvoljnom obličju: bledih lica pod crnim kišobranima, sa večitim zadahom vlažne odeće, i upornim noćnim dobovanjem po Strajkovom kancelarijskom prozoru.

Kiša je u Kornvolu, kad bi stigla, imala drugačije svojstvo: Strajk ju je pamtio kako fijuče poput biča po oknima gostinske sobe ujne Džoan i ujaka Teda, tokom onih meseci kad je uredna kućica mirisala na cveće i pecivo, a on pohađao seosku školu u Sent Mozu. Ovakva su mu sećanja kolala mislima kad god se spremao na susret sa Lusi.

Kišne kapi i dalje su plesale po prozorskom simsu u petak po podne, dok je Robin zamotavala igračku, Džekovog novog padobranca, a Strajk joj na suprotnom kraju stola ispisivao ček sa iznosom nedeljne plate, odbijajući agencijski procenat „Privremenih rešenja”. Robin se upravo spremala za odlazak na „pravi” razgovor za posao, treći po redu, i izgledala je sređeno i doterano u crnom kompletu, jarkozlatne kose sakupljene u punđu.

- Gotovo - uglas rekoše uz istovremen pokret; Robin preko stola gurnu besprekoran zamotuljak ukrašen svemirskim brodovima, a Strajk ispruži ček.

- Hvala - reče Strajk, uzevši poklon. - Ne umem da zamotavam.

- Nadam se da će mu se dopasti - odvrati ona, dok je odlagala platu u crnu tašnu.

- Da. I srećno na razgovoru. Želiš li taj posao?

- Pa, prilično je dobar. Ljudski resursi u firmi za medijsko konsultovanje u Vest Endu - rekla je, bez poleta. - Uživajte na zabavi. Videćemo se u ponedeljak.

Samonametnuta kazna silaska u Dansku ulicu, zarad cigaret-pauze, još je bila zamornija po beskrajnoj kiši. Strajk se, jedva zaklonjen pod nastrešnicom ulaza u svoju zgradu, pitao kada će bataliti duvan i započeti da radi na povratku fizičke kondicije koja mu je nekud iščilela zajedno sa finansijskom stabilnošću i udobnim domom. Mobilni telefon mu zazvoni dok je stajao na kiši.

- Mislim da će te zanimati, pametno si uložio s onom informacijom - reče Erik Vordl pobednički.

Strajk je čuo brujanje motora i muške glasove u pozadini.

- Brzi ste - primeti Strajk.

- Da, znaš, mi ne razvlačimo.

- Znači li to da ću dobiti ono što me je zanimalo?

- Zbog toga te i zovem. Već je kasno danas, ali poslaću ti u ponedeljak.

- Odgovara mi i ovo prvo. Mogu da sačekam i ovde u kancelariji.

Vordl se nasmeja pomalo napadno.

- Plaćen si na sat, zar ne? Mislio sam da ti odgovara ako se malo oduži.

- Večeras bi bilo bolje. Ako možeš da pošalješ tokom večeri, povešću računa da prvi saznaš ako onaj moj stari drugar bude još nešto čuo.

Tokom kratke stanke, Strajk začu da jedan od Vordlovih saputnika u vozilu kaže: - …Firnijevu jebenu facu…

- Dobro, dogovorili smo se - reče Vordl. - Poslaću ti kasnije. Možda ne pre sedam. Hoćeš li i dalje biti tamo?

- Sigurno hoću - odvrati Strajk.

Dosije mu pristiže tri sata kasnije, dok je jeo ribu s krompirićima iz stiroporskog poslužavnika u krilu, i gledao londonske večernje vesti na portabl-televizoru. Kurir je zazvonio na spoljnim vratima, i Strajk potpisa prijem pozamašne pošiljke iz Skotland jarda. Kad ju je otvorio, pokaza se podebeo sivi dosije prepun fotokopiranog materijala. Strajkodnese paket za Robinin sto, gde započe sa dugotrajnim

postupkom raspoređivanja sadržaja.

Bile su tu izjave onih koji su Lulu Landri videli tokom poslednje večeri njenog života; izveštaj o nalazima DNK pronađene u stanu; fotokopije strana knjige poseta koje je zabeležilo obezbeđenje zgrade 18, Kentigern Garden; podaci o lekovima prepisanim Luli za kontrolu bipolarnog poremećaja; izveštaj sa autopsije; zdravstveni karton za prošlu godinu; lista poziva na mobilnom i fiksnom telefonu; i kratak izvod sadržaja manekenkinog laptopa. Beše tu i DVD-disk, na kojem Strajk nažvrlja Sigurnosna kamera, Trkači.

Opcija gledanja DVD-snimaka na Strajkovom polovnom kompjuteru nije funkcionisala otkako ga je kupio; zato je disk odložio u džep kaputa okačenog pokraj zastakljenih vrata i, s otvorenim notesom pored sebe, nastavio s uvidom u štampani materijal u registratoru.

Noć se spustila oko kancelarije, i jezerce zlatastog svetla lampe obli stranicu za stranicom, dok je Strajk temeljno iščitavao dokumente koji su vodili do zaključka o samoubistvu. Ovde, usred izjava lišenih površnosti, s vremenskim rasporedima tačnim u minut, kopijama uputstava za lekove pronađene na bočicama iz toaletnog ormarića Landrijeve, Strajk naiđe na istinu koju je nazirao u pozadini laži Tansi Bestigui.

Autopsijom je ukazano na to da je Lulu ubio udar o tlo, i da je preminula slomivši vrat, i uz unutrašnje krvarenje. Na nadlakticama je bilo modrica. Pala je sa samo jednom cipelom na nozi.

Fotografije leša potvrdile su navod sa sajta LulaMyInspirationForeva da se Landrijeva presvukla po povratku kući iz noćnog kluba. Umesto haljine u kojoj je bila uslikana na ulasku u zgradu, umrla je u svetlucavoj bluzi i pantalonama.

Strajk prede na neujednačene izjave koje je Tansi davala policiji; najpre je pomenula odlazak iz spavaće sobe u kupatilo, dodavši zatim i otvaranje prozora u dnevnom boravku. Fredi je, po njenim rečima, sve vreme bio u krevetu. Policija je pronašla polovinu crte kokaina na ravnoj mermernoj ogradi kade, i plastičnu vrećicu iste droge skrivenu u pakovanju tampona u ormariću iznad lavaboa.

Fredi je u izjavi potvrdio da je spavao tokom pada Landrijeve, i da su ga probudili vrisci njegove supruge; rekao je i da je pohitao u dnevni boravak i tamo zatekao Tansi koja je, u donjem vešu, projurila pokraj njega. Vaza sa ružama poslatim Meku, koju je razbio nespretni policajac, trebalo je, prema njegovom priznanju, da posluži kao gest dobrodošlice i predstavljanja; naravno, voleo bi da je uspostavio poznanstvo sa reperom, i svakako, prošlo mu je kroz glavu da bi Mek bio savršen u trileru koji se upravo priprema. Potresen smrću Landrijeve, nesumnjivo je isuviše burno odreagovao na prizor svog uništenog cvetnog poklona. U početku je supruzi poverovao da je načula raspravu na gornjem spratu; kasnije je, nevoljno, prihvatio stav policije da je Tansino svedočenje ukazivalo na to da je uzimala kokain. Ta njena navika izuzetno im je opteretila brak, te je priznao policiji da je bio svestan kako mu supruga učestalo koristi taj stimulans, premda nije znao da je te noći u stanu držala zalihu.

Bestigui je u nastavku tvrdio i to da se on i Landrijeva nikada nisu komšijski posećivali, i da su, istovremenim boravkom u kući Dikija Karburija (za koju je, po svoj prilici, policija naknadno saznala, jer je Fredi ponovo ispitivan nakon prvobitno date izjave) tek neznatno produbili poznanstvo. „Družila se uglavnom sa mlađim gostima, dok sam ja vikend proveo mahom sa Dikijem, koji mi je savremenik.” Bestiguijev iskaz nalikovao je na pročelje grebena, neosvojivog bez krampona.

Pročitavši policijski izveštaj o događajima u domu Bestiguijevih, Strajk je u ličnu zabelešku dodao nekoliko rečenica. Zanimalo ga je tih pola crte kokaina na ivici kade i, mnogo više, onih nekoliko sekundi nakon što je Tansi videla razmahano obličje Lule Landri u slobodnom padu. Mnogo toga je zavisilo, naravno, i od prostornog rasporeda stana Bestiguijevih (u dosijeu nije bilo ni plana ni nacrta), ali Strajka je mučio jedan jedini postojani aspekt svih Tansinih izmenjenih priča: neprestano je ponavljala da joj je muž spavao u krevetu kada je Landrijeva pala. Sećao se načina na koji je sakrila lice, tobože zabacivši kosu, kada ju je dočekao s tim pitanjem. Sve u svemu, bez obzira na policijske

nalaze, Strajk je smatrao da su tačna mesta boravka Bestiguijevih bila daleko od razjašnjenih u trenutku pada Lule Landri s balkona.

Vratio se temeljitom iščitavanju dosijea. Ključne pojedinosti izjave Evana Dafilda poklapale su se sa većim delom Vordlove, iz druge ruke ispričane, povesti. Priznao je kako je pokušao da spreči devojčin odlazak iz Uzija, stegnuvši je za nadlaktice. Otela mu se i otišla; ubrzo je krenuo za njom.

Vučja maska pomenuta je u jednoj rečenici, i to u distanciranoj obradi policajca koji je vodio razgovor: „Imam naviku da nosim masku u obliku vučje glave kad god želim da izbegnem pažnju fotografa.” Kratkim iskazom šofera koji ga je odvezao iz Uzija, potvrđen je Dafildov navod o poseti Kentigern Gardenu i produžetku puta do Darblajeve ulice, u kojoj je vozač ostavio svog putnika i otišao. Netrpeljivost prema Dafildu, koju je Vordl pominjao, nije se očitavala u ogoljeno činjeničnom osvrtu koji je policija podnela vozaču na potpis.

Još su neki iskazi potvrđivali Dafildov; jedan je dala žena koja je tvrdila da ga je videla dok se uspinjao u stan svog dilera, a drugi je pripadao samom dileru, Viklifu.

Strajk se podseti Vordlove opaske da bi Viklif slagao za Dafilda. Žena sa donjeg sprata mogla je biti podmićena većim ili manjim iznosom. Ostali svedoci koji su potvrdili susret sa Dafildom dok je lutao londonskim ulicama, sa sigurnošću su mogli potvrditi jedino susret sa čovekom maskiranim u vuka.

Strajk zapali cigaretu i ponovo pročita Dafildov iskaz. Bio je to čovek nasilničke naravi, koji je priznao pokušaj prisiljavanja Lule na ostanak u klubu. Modrice na nadlakticama leša bile su, izvesno, njegovo delo. Strajku ipak beše jasno da - ako je Dafild zaista uzeo heroin sa Viklifom - postoji tek zanemarljiva verovatnoća da je ovaj bio kadar da se uvuče u zgradu Kentigern Garden 18, ili da se dovede u stanje ubilačkog gneva. Strajk je poznavao ponašanje heroinskih zavisnika; upoznao ih je čitavo mnoštvo u poslednjem skvotu majčinog života. Ta je droga svoje robove pravila pasivnima i poslušnima; potpunom antitezom razgalamljenim, nasilnim alkoholičarima, ili živčanim, paranoičnim kokainomanima. Strajk je upoznao sve i jednu vrstu zavisnika, u vojsci i izvan nje. Gadio se medijskih slavopojki Dafildovoj zavisnosti. Nema glamura u heroinu. Strajkova majka je umrla na prljavom dušeku u ćošku sobe, i čitavih šest sati niko nije shvatio da je mrtva.

Ustao je, prošao kroz prostoriju i širom otvorio mračni, kišom isprskani prozor, te tupo udaranje basa iz kafea 12 postade glasnije nego ikad. Još uvek sa cigaretom, pogledao je niz Cering Kros Roud, kojim su blistala automobilska svetla i lokve, a noćne bekrije grabile i posrtale, s teturavim kišobranima, raskrsnicom Denmarkove ulice, dok im se smeh razlegao nad saobraćajnom vrevom.

Kada li će, pitao se Strajk, i sam ponovo uživati u krigli piva petkom, uz prijatelje? Ta mu se misao učini prikladnom za neki drugi svemir, i za život koji je napustio. Čudni limbo u kojem je živeo, uz Robin kao jedinu istinsku vezu s ljudskom vrstom, nije mogao potrajati, ali on još uvek nije bio spreman da nastavi sa doličnim društvenim životom. Izgubio je vojsku, i Šarlot i polovinu noge; osećao je potrebu da se sasvim navikne na čoveka kakvim je postao, pre nego što bude kadar da se izloži iznenađenju i sažaljenju drugih. Jarkonarandžasti opušak odlete u mračnu ulicu i zgasnu u poplavljenom slivniku; Strajk zatvori prozor, vrati se za sto i čvrsto prigrabi dosije.

Izjava Derika Vilsona nije mu rekla ništa što već nije znao. U dosijeu nije bilo ni pomena Kirana Kolovas-Džounsa, niti njegovog tajnovitog plavog papirića. Strajk pređe, sa delimičnim zanimanjem, na iskaze dveju žena sa kojima je Lula provela svoje poslednje popodne, Kjare Porter i Brajoni Redford. Šminkerka je zapamtila Lulinu veselost i uzbuđenje bliskim dolaskom Dibija Meka. Porterova je, s druge strane, izjavila da Lula „nije bila kao inače”, da je delovala „tužno i nervozno”, kao i da je odbijala razgovor o razlogu zabrinutosti. Iskaz Porterove dodavao je intrigantan detalj koji Strajku još niko nije pominjao. Manekenka je tvrdila da je Landrijeva jasno izrazila, tog poslepodeva, nameru da ostavi „sve” svom bratu. Nije pomenut kontekst izjave; ostajao je, međutim, utisak o devojci koja se

našla u neosporno mračnom stanju duha.

Strajk se zapita zašto mu klijent nije pomenuo da je sestra nameravala da sve ostavi baš njemu.

Naravno, Bristou je već imao nasleđeni fond. Možda mu sticanje još jednog ogromnog novčanog iznosa nije bilo vredno pomena kao što bi bilo Strajku, koji nikada nije nasledio ni paru.

Zevnuvši, Strajk zapali još jednu cigaretu kako bi ostao budan, i poče da čita iskaz Luline majke.

Prema sopstvenoj oceni, ledi Ivet Bristou se osećala omamljeno i loše nakon operacije; ipak, istrajavala je u stavu da joj je ćerka bila „savršeno srećna” tokom posete tog jutra, i da nije ispoljila ništa izuzev brige za majčino stanje i verovatnoću oporavka. Možda je krivica ležala i u sirovoj, nedelikatnoj zapisničarskoj prozi, ali iz prisećanja ledi Bristou Strajku ostade utisak svesnog poricanja. Samo je ona pretpostavila da je Lula umrla nesrećnim slučajem, nenamerno skliznvši sa balkona; bila je to, po rečima ledi Bristou, ledena noć.

Strajk na brzinu prođe kroz Bristouovu izjavu, koja se u svakom pogledu poklapala sa prikazom koji mu je lično izneo; nastavio je iskazom Tonija Landrija, Džonovog i Lulinog ujaka. On je posetio Ivet Bristou kada i Lula, dan pred smrt ove druge, i tvrdio da mu je nećaka izgledala „normalno”.

Landri se potom odvezao do Oksforda, gde je učestvovao na međunarodnoj konferenciji o razvoju u oblasti porodičnog prava, a noć je proveo u hotelu Malmezon. Izveštaj o mestu boravka ispratio je nerazumljivim komentarima o telefonskim pozivima. Strajk potraži, zarad razjašnjenja, spisak zabeleženih telefonskih poziva.

Lula jedva da je i koristila fiksnu liniju u nedelji pred smrt, a tokom predsmrtnog dana nijednom.

Sa mobilnog telefona pak tog istog dana je aktivirala ništa manje nego šezdeset šest poziva. Prvi, u 9.15 ujutru, vodio je do Evana Dafilda; drugi, u 9.35, ka Kjari Porter. Nastupio je jaz od par sati tokom kojih ni sa kim nije razgovarala mobilnim telefonom, a onda, u 13.21, otpočela je pravu pravcatu pomamu poziva na dva broja, gotovo naizmenično. Jedan broj bio je Dafildov; drugi je pripadao, prema nervozno nažvrljanoj belešci na spisku, Toniju Landriju. Bez prestanka je telefonirala ovoj dvojici. Bilo je, tu i tamo, prekida od po dvadesetak minuta, tokom kojih nije zvala nikoga; onda bi ponovo stala da telefonira, nesumnjivo automatski. Čitava ta mahnita aktivnost, zaključi Strajk, morala se dogoditi po njenom povratku u stan, u društvu Brajoni Redford i Kjare Porter, iako nijedna od njih u iskazu nije pomenula učestale telefonske pozive.

Strajk se vrati na izjavu Tonija Landrija, koja nimalo nije rasvetlila razlog zbog kojeg bi ga nećaka tako grozničavo zvala. Rekao je da je na konferenciji isključio mobilni aparat, i da je tek znatno docnije shvatio da ga je sestričina neprestano zvala tog popodneva. Nije mu padalo na pamet zbog čega bi to uradila te joj nije ni uzvratio, obrazloživši odluku okolnošću da je - kad je video propuštene pozive - ona već prestala da ga zove, kao i time što je, ispostavilo se, ispravno pomislio da je do tada već otišla u neki noćni klub.

Strajk je sada zevao svakih par minuta; razmotrio je kuvanje kafe, za šta ne nađe dovoljno poleta. Žudeo je za krevetom, ali gonila ga je navika da završi započeti posao; pređe na kopirane stranice knjige članova obezbeđenja o ulascima u zgradu broj osamnaest i izlascima iz nje, na dan pred pogibiju Lule Landri. Pažljiv pregled potpisa i inicijala navodio je na zaključak da Vilson nije bio baš onoliko pedantan u vođenju evidencije koliko bi se njegovi poslodavci mogli nadati. Kao što je Strajku onomad već rastumačio, kretanje stanara zgrade nije se beležilo u knjizi; utoliko su nedostajali dolasci i odlasci Landrijeve i Bestiguijevih. Vilson je najpre pribeležio dolazak poštara, u 9.10; zatim, u 9.22, pristigla je Dostava cveća za stan 2; naposletku, u 9.50, firma Sekjuribel. Nije pribeleženo vreme odlaska montažera alarma.

Izuzev toga, dan je (kako je Vilson već primetio) bio miran. Kjara Porter stigla je 12.50; Brajoni Redford u 13.20. Dok je odlazak Redfordove bio potvrđen njenim vlastitim potpisom u 16.40, Vilson je zabeležio i dolazak osoblja za posluženje hrane kod Bestiguijevih u sedam uveče, Kjarin izlazak sa Lulom u 19.15, kao i odlazak ekipe poslužitelja u 21.15.

Strajka osujeti to što je policija načinila isključivo fotokopiju stranice iz dana pred smrt Landrijeve, jer se nadao da će negde među zabeleženim dolascima pronaći i prezime neuhvatljive Rošel.

Bila je gotovo ponoć kada je Strajk obratio pažnju na policijski izveštaj o sadržaju laptopa Landrijeve. Po svoj prilici, tražili su prevashodno imejlove koji bi ukazali na samoubilačko raspoloženje ili nameru, i u tom pogledu bili su neuspešni. Strajk je ispitao poruke koje je Landrijeva poslala i primila tokom poslednjih dve nedelje života.

Beša neobična, pa ipak istinita, okolnost da su bezbrojne fotografije njene nezemaljske lepote Strajku poprilično otežavale da poveruje kako je Landrijeva ikada i postojala. Svojom sveprisutnošću, crte su joj stekle apstraktno i generičko obličje, uprkos osobenoj lepoti lica.

Sada se, međutim, iz svih ovih sasušenih crnih oznaka na papiru, sa svake pogrešno napisane poruke nakrcane internim šalama i nadimcima, u mračnoj kancelariji pred njim pomaljao duh mrtve devojke.

Njeni imejlovi dadoše mu ono što mnoštvo fotografija nije uspelo: osećaj u stomaku, pre nego svest u mozgu, da je jedno odistinsko, živo, nasmejano i rasplakano ljudsko biće završilo nasmrt zdrobljeno na onoj zavejanoj londonskoj ulici. Nadao se da će spaziti uzdrhtalu senku ubice dok je okretao stranice dosijea, ali, umesto toga, izronio je sam Lulin duh, i zurio u njega onako kako žrtve nasilnih zločina ponekad čine, kroz krhotine svojih prekinutih života.

Video je, konačno, zbog čega je Džon Bristou istrajavao na zamisli da njegova sestra nije ni mislila na smrt. Devojka koja je iskucala sve ove reči, stekla je oblik srčane prijateljice, druželjubive, nagle, zauzete i srećne zbog toga; poletne u poslu, uzbuđene, kao što Bristou već reče, izglednošću puta u Maroko.

Većinu poruka poslala je kreatoru Giju Someu. Nisu sadržale ništa zanimljivo, izuzev prizvuka vesele poverljivosti, i, u jedan mah, pomena njenog najneskladnijeg prijateljstva: Gigi, hoćeš li, moooolim te da napraviš Rošel nešto za njen rođendan, molim te, molim te?

Platiću. Nešto lepo (ne budi grozan). Za 21. feb.? Molimteolimte. Volim te.

Kukavica.

Strajk se setio tvrdnje sa sajta LulaMyInspirationForeva da je Lula volela Gija Somea „poput brata”. Njegov iskaz policiji bio je najkraći u čitavom dosijeu. Celu je nedelju proveo u Japanu, i kući se vratio u noći njene smrti. Strajk je znao da Some živi na kratkoj pešačkoj udaljenosti od Kentigern Gardena, ali policija se očito zadovoljila njegovom izjavom da je, po dolasku kući, naprosto otišao na spavanje. Strajk je već ranije utvrdio činjenicu da bi svaka pridošlica iz Čarlsove ulice mogla da priđe Kentigern Gardenu iz smera nasuprot sigurnosnim kamerama s Alderbruk Rouda.

Strajk konačno zatvori dosije. Dok se s mukom kretao kroz kancelariju, skidao odeću, uklanjao protezu i razmeštao kamperski krevet, ni o čemu nije razmišljao do o vlastitoj malaksalosti. Ubrzo utonu u san uspavan zujanjem saobraćaja, tapkanjem kiše i besmrtnim dahom grada.

2 Veliko stablo magnolije stajalo je u vrtu pred Lusinom kućom u Bromliju. Kad proleće sazri, po travnjaku popadaju cvetovi nalik na zgužvane maramice; sada, u aprilu, krošnje su još uvek bile paperjasti beli oblak, latica voštanih poput kokosovog ploda. Strajk je u ovu kuću retko dolazio, jer je više voleo da se sa Lusi viđa podalje od njenog doma, u kojem je uvek bila najnapregnutija, ali i izbegavao susrete sa zetom, prema kojem je gajio jedva mlaka osećanja.

Helijumski baloni poskakivali su na lakom povetarcu, vezani za kapiju. Dok je stepenasto strmom ulaznom stazom koračao ka vratima i nosio poklon u Robininom aranžmanu, Strajk reče samom sebi da će stvar ubrzo biti gotova.

- Gde je Šarlot? - islednički će Lusi, niska, plava i okruglog lica, čim je otvorila ulazna vrata.

Iza nje, i predsoblje je bilo ispunjeno pozlaćenim balonima, uobličenim u broj sedam. Vrištanje je dopiralo, uzbuđeno ili bolno, iz nekog nevidljivog predela kuće, i remetilo spokoj predgrađa.

- Ponovo je morala da ode u Ir za vikend - slaga Strajk.

- Zašto? - upita Lusi, stavši u stranu da ga propusti.

- Svi su ovde. Hvala bogu da je kiša prestala, inače bismo morali sve da ih uvedemo u kuću - reče Lusi dok ga je izvodila u baštu na začelju.

Trojicu njegovih nećaka zatekoše u jurnjavi prostranim travnjakom sa dvadesetak dečaka i devojčica u rođendanskim odorama, razgalamljenih usred nekakve igre trčanja među prečkama za kriket, označenim slikama raznih vrsta voća. Okolo, na nejakom suncu, stajali su roditelji pomagači i pili vino iz plastičnih čaša, dok je Lusin muž, Greg, rukovao ajpodom u kućištu na kuhinjskom stolu.

Lusi dodade Strajku pivo i gotovo odmah se udalji kako bi podigla svog trećeg i najmlađeg sina, koji se propisno ugruvao i počeo da zapomaže u slast.

Strajk nikada nije želeo decu; oko toga je bio potpuno saglasan sa Šarlot; zbog istog su pitanja, međutim, razne druge veze propadale tokom godina. Lusi je osuđivala taj stav, kao i razloge koje je navodio; uvek bi se nasekirala kad bi joj obznanio životne ciljeve drugačije od njenih, kao da time napada njene odluke i izbore.

- Jel’ uživaš, Korm? - reče Greg, predavši nadzor nad muzikom nekom od prisutnih očeva. Strajkov zet bio je direktor nabavke u jednoj građevinskoj firmi, večito u nedoumici kako da se postavi prema šuraku; obično se odlučivao za, Strajku zamornu, mešavinu snishodljivosti i agresije. - Gde ti je ona zanosna Šarlot? Niste valjda opet raskinuli? Ha-ha-ha. Više i ne vodim evidenciju.

Neko gurnu jednu devojčicu; Greg pohita da njenoj majci olakša bitku sa suzama i uprljanom odećom. Dečje nadmetanje haotično je kiptelo. Konačno, proglasiše pobednika; drugoplasirani takođe briznu u plač, i utiša ga tek utešna nagrada koja je čekala u crnoj kesi za otpad pokraj žbuna hortenzije. Potom najaviše i drugo kolo iste igre.

- Pa, zdravo! - reče sredovečna žena iz roditeljske patrole, stavši postrance Strajku. - Ti mora da si Lusin brat!

- Jesam - odvrati on.

- Svi smo čuli za tvoju nogu, tuga jedna - rekla je, zagledavši mu se u cipele. - Lusi nas je obaveštavala. Ali stvarno, ko bi rekao? Nisam primetila čak ni da šantaš na ulasku. Zar nije zapanjujuće šta sve danas umeju da naprave? Verovatno sada trčiš još brže nego ranije!

Možda je pod njegovim pantalonama zamišljala protetičko sečivo od karbonskih vlakana u komadu, kao kod paraolimpijaca. Pijuckao je svoje pivo, nekako se nateravši na neveseo osmeh.

- Da li je istina? - upita ona sa čežnjivim pogledom, lica najednom preplavljenog ogoljenom radoznalošću. - Jesi li stvarno sin Džonija Rokbija?

Nekakva nit Strajkovog strpljenja, čiju krajnju napetost ranije nije ni osećao, naposletku prepuknu.

- Da me jebeš ako znam - rekao je. - Zašto ga ne pozoveš i ne pitaš?

Bila je zgranuta. Trenutak-dva kasnije, udalji se od njega u tišini. Video ju je kao prepričava zgodu nekoj ženi koja ga krišom pogleda. Neko dete opet pade i udari glavom o prečku za kriket ukrašenu divovskom slikom borovnice, a potom ispusti neizdržljiv krik. Kako se sveopšta pažnja usmerila na najnovijeg stradalnika, Strajk se neopaženo iskrade u kuću.

Dnevna soba je bila nemaštovito udobna, sa svetložutom trodelnom garniturom i impresionističkom reprodukcijom iznad kamina; na polici su stajale uramljene fotografije trojice nećaka u tamnozelenim školskim uniformama. Strajk oprezno zatvori vrata kako bi izbegao baštensku buku, iz džepa izvuče disk koji mu je poslao Vordl, ubaci ga u DVD-uređaj i uključi televizor.

Iznad ekrana nalazila se fotografija sa proslave Lusinog tridesetog rođendana. Tu je bio Lusin otac, Rik, sa svojom drugom suprugom. Strajk je stajao u pozadini, kao i na svakoj grupnoj fotografiji od svoje pete godine nadalje. U doba nastanka ove slike, još uvek je imao obe noge. Uz njega je bila Trejsi, koleginica iz Odeljenja za posebne istrage, devojka kojoj se Lusi nadala kao bratovljevoj budućoj supruzi. Trejsi se kasnije udala za zajedničkog prijatelja i nedavno postala majka jedne devojčice. Strajk je nameravao da pošalje cveće, ali nikad nije našao vremena.

Spustio je pogled na ekran i pritisnuo komandu play.

Odmah se prikaza nejasni crno-beli snimak. Na beloj ulici, opsegom kamere promicale su guste mrlje snega. Pod uglom od sto osamdeset stepeni obuhvaćen je presek ulica Belami i Alderbruk.

U kadar uđe, zdesna, usamljeni prolaznik; visok, ruku zavučenih u džepove, mnogoslojno odeven i zakriljen kapuljačom. Lice mu je izgledalo čudno i varljivo na crno-belom snimku; Strajku se isprva činilo da posmatra potpuno belo lice, sa crnim povezom oko očiju, ali onda shvati da je, zapravo, u pitanju crno lice čiji su nos, usta i brada bili pokriveni belim šalom. Na jakni je nosio nekakav simbol, možda i nejasnu oznaku robne marke, a ostatak odeće bio je neupadljiv.

Dok je prilazio kameri, šetač pognu glavu i, po svoj prilici, pregleda nešto što je izvukao iz džepa.

Par trenutaka zatim, pošao je uz Belami Roud i nestao iz vidokruga snimka. Digitalni časovnik u donjem desnom uglu ekrana pokazivao je 01.39.

Film se prebaci. Opet se ukazao mutni snimak iste, očito puste, raskrsnice, jednako ometen teškom vejavicom, ali sada se u donjem uglu očitavalo 02.12.

U kadar nahrupiše dva trkača. Prvi se mogao prepoznati kao čovek koji je već prošao sa belim šalom na ustima; dugonog i snažan, protrčao je, razmahanih ruku, pravo niz Alderbruk Roud. Drugi muškarac je bio niži, mršaviji, skriven kapuljačom i kapom; Strajk je primetio stisnute tamne pesnice drugog trkača dok je, sve vreme u zaostatku, jurio za prvim. Svetlost ulične lampe nakratko mu prikaza ilustraciju na leđima; negde na pola Alderbruka, odjednom je promenio pravac i skrenuo nalevo u sporednu ulicu.

Strajk je premotao poslednje sekunde, i još jednom potom. Nije primetio nikakvu naznaku komunikacije među dvojicom trkača; nijedan trag međusobnog obraćanja, čak ni pogleda, dok su se trkom udaljavali od kamere. Izgledali su kao potpuno nepovezani pojedinci.

Ponovio je snimak po četvrti put i uspeo da ga zamrzne, nakon više pokušaja, u sekundi tokom koje je svetlo palo po nacrtu na leđima sportske majice sporijeg trkača. Zaškiljivši u ekran, Strajk se približi nejasnom prizoru. Nakon čitave minute odgonetanja, postade gotovo sasvim siguran u to da se prva reč završavala sa ck, ali druga, za koju mu se činilo da počinje na slovo J, ostade nerazgovetna.

Pritisnuo je play i nastavak snimka, u pokušaju da ustanovi u koju je ulicu zašao drugi čovek. Strajk je triput pogledao njegovo odvajanje od saputnika, i premda ime ulice nije bilo čitljivo na ekranu, znao je, iz Vordlovog opisa, da u pitanju mora biti Halivelova.

Policija je smatrala da se - zbog susreta sa prijateljem izvan snimka - umanjivala verovatnoća prvog čoveka kao ubice. Taj zaključak je pak proizilazio iz pretpostavke da su ljudi sa snimka bili prijatelji.

Strajku je valjalo da prizna kako je njihovo zajedničko prisustvo pred kamerom - po tom vremenu, u to doba, i u skoro identičnom postupku - nagoveštavalo saučesništvo.

Pustivši ostatak snimka, stigao je do trenutka gotovo silovitog reza na prizor unutrašnjosti nekog autobusa. U vozilo je stupila devojka; iz pozicije iznad vozača, lice joj je snimljeno pod mnogo kraćim uglom i veoma zasenčeno, iako se isticala plava, u konjski rep vezana kosa. Muškarac koji je ušao za njom bio je, koliko se moglo primetiti, poprilično nalik na čoveka koji se kasnije prošetao Belamijevom prema Kentigern Gardenu. Bio je visok i nosio kapuljaču, preko lica beli šal, dok se ostatak glave gubio u senci. Jasan mu je bio samo logo na grudima, stilizovano GS. Snimak se prebacio na prizor Tibold Rouda. Čovek je hodao ulicom bez belog šala na licu, premda je građom i hodom veoma podsećao na onog iz autobusa. Ovoga puta, Strajku se učini kako se šetač osetno potrudio da glavu drži pognutom.

Film se završi potpuno praznom crninom. Strajk je, duboko zamišljen, gledao u ekran. Kada se podsetio gde se nalazi, pomalo ga iznenadi raznobojno i osunčano okruženje.

Iz džepa izvuče mobilni telefon i pozva Džona Bristoua, ali dobi govornu poštu. Ostavio je poruku u kojoj je Bristoua obavestio o pogledanim sigurnosnim snimcima i pročitanom policijskom dosijeu; imao je još pitanja o nekim pojedinostima, i zanimalo ga je mogu li da se sastanu tokom naredne nedelje.

Telefonirao je, zatim, Deriku Vilsonu, i govorna pošta se oglasi opet; u poruci je još jednom izrazio želju da razgleda unutrašnjost zgrade Kentigern Garden 18.

Strajk tek prekinu vezu kad se sobna vrata otvoriše i kroz njih se provuče njegov srednji nećak Džek. Bio je rumen i nestrpljiv.

- Čuo sam te da pričaš - reče Džek. Vrata je zatvorio pažljivo kao i ujak.

- Zar ne treba da budeš u bašti, Džek?

- Išao sam da piškim - odvrati nećak. - Ujka Kormorane, jesi mi doneo poklon?

Strajk, koji se od dolaska nije odvajao od zamotuljka, predade mu paket; male, poletne šake uništiše Robinin pažljivi trud.

- Super - zadovoljno reče Džek. - Vojnik, - Tako je - potvrdi Strajk.

- Ima i pištolj i baš sve.

- Da, baš tako.

- Jesi i ti imao pištolj kad si bio vojnik? - upita Džek, okrenuvši kutiju kako bi video slike svega što je sadržala.

- Imao sam dva - reče Strajk.

- Jel’ ih još imaš?

- Ne, morao sam da ih vratim.

- Sramota - suvo je konstatovao Džek.

- Zar ti ne bi trebalo da se sada igraš? - upita Strajk, dok su se baštom prolamali novi krici.

- Ma, ne igra mi se - reče Džek. - Jel’ smem da ga nosim napolje?

- U redu, smeš - reče Strajk.

I dok je Džek grozničavo kidao kutiju, Strajk izvuče Vordlov disk iz DVD-uređaja i vrati ga u džep.

Zatim je pomogao Džeku da plastičnog padobranca oslobodi stega kojima je bio pričvršćen za kartonsku podlogu, i da mu sklopi pušku u ruke.

Lusi ih je obojicu zatekla na istom mestu, deset minuta kasnije. Džek je iza kauča tobože otvarao vatru iz makete vojnika, a Strajk se pretvarao kako je pogođen hicem u stomak.

- Zaboga, Korm, pa ovo mu je rođendan, trebalo bi da se igra s ostalima! Džek, rekla sam ti da još ne smeš da otvaraš poklone - pokupi to - ne, moraće da ostane ovde - ne, Džek, igraćeš se time kasnije - ionako će uskoro posluženje…

Zajapurena i gnevna, Lusi sprovede svog neraspoloženog sina napolje, prostrelivši brata pogledom preko ramena. Skupljenih usana, Lusi je veoma podsećala na ujnu Džoan, s kojom nisu bili u krvnom srodstvu.

Ova prolazna sličnost kod Strajka izazva neuobičajan duh saradnje. Ponašao se, Lusinim jezikom, primerno tokom ostatka rođendanske zabave, posvetivši se mahom smirivanju započetih razmirica među zaigranim mališanima, a zatim zauzevši busiju za stolom krcatim želeom i sladoledom, i tako se zaštitivši od grabljivog zanimanja nametljivih majki.

3 Strajka je u nedelju, rano izjutra, probudila zvonjava mobilnog telefona, koji mu je ležao na podu pored kamperskog kreveta, priključen na baterijski punjač. Zvao ga je Bristou. Zvučao je napregnuto.

- Dobio sam tvoju jučerašnju poruku, ali mama se loše oseća a danas po podne nećemo imati medicinsku sestru. Alison će doći ovamo da mi pravi društvo. Možemo se videti sutra, tokom moje pauze za ručak, ako si slobodan? Ima li nekih novosti? - dodao je, pun nade.

- Ima nekih - oprezno reče Strajk. - Čuj, gde se nalazi laptop tvoje sestre?

- Ovde je, u maminom stanu. Zašto?

- Da li bi ti odgovaralo da ga malo pogledam?

- Naravno - dočeka Bristou. - Da ga ponesem sutra sa sobom?

Strajk se složi s tim predlogom. Kad mu je Bristou dao naziv i adresu svog omiljenog restorana u blizini kancelarije, čime se razgovor i okončao, Strajk posegnu za cigaretama i ostade u krevetu još neko vreme; pušio je, promatrao obličje sunčevog zraka koji se promaljao kroz roletne po tavanici, uživao u tišini i samoći, odsustvu dečje vriske i Lusinih pokušaja propitivanja usred promukle dreke njenog najmlađeg sina. Osetivši gotovo toplinu prema spokoju svoje kancelarije, ugasio je cigaretu, ustao i pripremio se za uobičajeno tuširanje u Studentskom centru.

Konačno, nakon dosta pokušaja, dobio je telefonom i Derika Vilsona, kasno uveče.

- Ne možeš da dođeš ove nedelje - reče Vilson. - Gospodin Bestigui često boravi ovde u poslednje vreme. Moram da vodim računa o poslu, shvataš me. Pozvaću te ako se ukaže prilika, u redu?

Strajk začu ulazno zvono u daljini.

- Da li si sada na poslu? - požuri on, dok Vilson ne prekine vezu. Čuo mu je glas, udaljen od telefona: - (Samo se upiši u knjigu, drugar.) Šta? - glasno dodade, Strajku.

- Ako si sada tamo, možeš li da mi u knjizi dolazaka proveriš ime jedne Luline drugarice, koja ju je povremeno posećivala?

- Koje drugarice? - upita Vilson. (Važi, videćemo se.)

- One devojke koju je Kiran pominjao; drugarica s odvikavanja. Rošel. Treba mi njeno prezime.

- Da, jeste, ona - reče Vilson. - Važi, pogledaću pa ću te pozvati kad…

- Možeš li sad da proveriš, na brzinu?

Začu se Vilsonov uzdah.

- Važi, hoću. Sačekaj.

Uslediše nejasni zvuci kretanja, udarci i struganje, a potom, šuštanje listova papira. Dok je čekao, Strajk je na kompjuterskom ekranu razgledao razne komade odeće koje je kreirao Gi Some.

- Da, evo je - saopšti mu Vilsonov glas na uvo. - Zove se Rošel… Ne mogu ovo da pročitam… liči na Onifade.

- Možeš da mi izdiktiraš?

Vilson to i učini, i Strajk zapisa prezime.

- Kada je poslednji put dolazila, Derik?

- Još početkom novembra - reče Vilson. - (Da, dobro veče.) Moram da idem.

Spustio je slušalicu kad muje Strajk zahvalio; detektiv se vrati svojoj limenci piva i pregledu moderne odeće po zamisli Gija Somea, pogotovo jedne jakne s kapuljačom, i zlatnim logoom GS na levoj nadlaktici. Logo je bio istaknut na svim artiklima u odeljku trenutno nosive muške garderobe na veb-sajtu ovog kreatora. Strajka je pomalo zbunjivala odrednica o trenutnoj nosivosti; zvučala je kao konstatacija očiglednog, iako je fraza - koja god joj bila eventualna sporedna značenja u stvari

predstavljala oznaku za jeftinije. Drugi odeljak sajta, nazvan jednostavno Guy Some, sadržao je odeću čija je cena dostizala hiljade funti. Kreator čitavog ovog mnoštva kestenjastih odela, uzanih pletenih kravata, mini-haljina protkanih komadićima ogledala i kožnih šešira se, uprkos Robininim neumornim nastojanjima, korporacijski oglušivao na sve pozive za razgovor povodom smrti svoje omiljene manekenke.

4

Misliš da ti neću ništa a u stvari najebo si pičko stižem da te sredim verovao sam ti a ti to da mi napraviš. Ima da ti iščupam kitu jebote i gurnem ti je u grlo Ima da te pronađu kako se daviš o sopstvenu kitu Kad završim s tobom ni majka te pre poznati neće ima te ubijem Strajk govno jedno jebeno - Baš je lepo vreme napolju.

- Hoćete li da pročitate ovo? Molim vas?

Bio je ponedeljak ujutru, i Strajk se upravo vratio sa cigaret-pauze na osunčanoj ulici, gde je proćaskao sa devojkom iz prodavnice ploča od prekoputa. Robin je ponovo rasplela kosu; očito, danas više nije imala razgovore za posao. Ovaj zaključak je, uz sunce posle kiše, blagotvorno uticao na Strajkovo raspoloženje. Robin je, međutim, izgledala napeto, stavši iza stola sa porukom u ruci, ružičastim komadom hartije ukrašenim već uobičajenim slikama mačića.

- Taj baš ne odustaje, jel’ tako?

Strajk uze pismo i pročita ga, iscerivši se.

- Ne razumem zbog čega ovo ne prijavljujete policiji - reče Robin. - Ovo što kaže da želi da vam uradi…

- Samo ti to arhiviraj - odvažno odvrati Strajk, odbaci papir i dohvati se potanke hrpe pristigle pošte.

- Da, ali to nije sve - Robin će, očito rastrojena takvim njegovim stavom. - Upravo su zvali iz „Privremenih rešenja”.

- Da? Šta su hteli?

- Pitali su za mene - reče Robin. - Očigledno sumnjaju da sam još uvek ovde.

- I šta si im rekla?

- Pretvarala sam se da sam neko drugi.

- Brzo misliš. Ko? - Rekla sam da se zovem Anabel.

- Da li znaš da većina ljudi, kad ih neko pita da smisle lažno ime na licu mesta, izabere neko koje počinje sa A? - Ali šta ako pošalju nekoga da proveri?

- Šta onda?

- Od vas će da zatraže i uzmu novac, a ne od mene! Vas će da tuže i nateraju da platite troškove angažmana njihovog kadra!

Osmehnuo se njenoj odistinskoj uznemirenosti mogućnošću da ga prisile da plati novcem koji nema. Želeo je da zatraži od nje da ponovo telefonira kancelariji Fredija Bestiguija, kao i da po telefonskim datotekama na internetu započne potragu za tetkom Rošel Onifade u Kilburnu. Umesto toga, rekao joj je: - U redu, ispraznićemo prostorije. Hteo sam da ovog jutra odem do mesta po imenu Vašti, pre sastanka s Bristouom. Možda će delovati prirodnije ako odemo oboje.

- Vašti? Onaj butik? - u dahu upita Robin.

- Da. Znaš za to mesto, zar ne?

Dođe i Robinin osmeh na red. Čitala je o tom butiku po časopisima i on je, po njenom mišljenju, bio simbol londonskog glamura; tamo su urednici pronalazili fantastične odevne artikle da ih pokažu čitaocima, komade koji su koštali koliko i Robinina mesečna plata.

- Čula sam - rekla je.

Dohvatio je njen kaput i dodao joj ga.

- Pretvaraćemo se da si mi sestra, Anabel. Možeš da mi pomogneš da izaberemo poklon za moju ženu.

- Zbog čega vam onaj čovek preti smrću? - upita Robin, dok su sedeli jedno pokraj drugog u vozu podzemne železnice. - Ko je on?

Obuzdala je radoznalost u vezi sa Džonijem Rokbijem, kao i sa tamnokosom lepoticom koja je, prvog dana Robininog zaposlenja, izjurila iz Strajkove zgrade, a montažni krevet nisu čak ni pominjali; ali smatrala je da ima pravo da ga pita makar o pretnjama smrću. Ako ništa drugo, upravo je ona otvorila već tri ružičaste koverte i pročitala one neprijatne i nasilne ispade naškrabane između slika razigranih mačića. Strajk nikad nije ni pogledao te poruke.

- Zove se Brajan Meders - rekao je Strajk. - Došao je kod mene u junu prošle godine jer je mislio da mu se žena švaleriše okolo. Želeo je da je pratim, pa sam je držao pod prismotrom mesec dana.

Veoma obična žena: neupadljiva, loše obučena, sa lošom frizurom; radila je u računovodstvu jednog velikog stovarišta tepiha. Radne dane je provodila u tesnoj kancelarijici sa tri koleginice, četvrtkom išla na bingo, petkom u celonedeljnu kupovinu u Tesko, a subotom u lokalni Rotari klub s mužem.

- Pa kad je onda mislio da ona postiže i švaleraciju? upita Robin.

Bledi odsjaji su im se klatili u neprozirnom crnom prozoru; lišen boje pod oporim osvetljenjem, Robinin odraz je izgledao starije, ali eterično, dok je Strajkov bio grublji, ružniji.

- Četvrtkom uveče.

- I da li je?

- Nije, u stvari je išla na tombolu sa prijateljicom Megi, ali je, sva četiri četvrtka tokom mog praćenja, namerno kasnila kući. Vozila bi se po kvartu nakon što odveze Megi. Jedne večeri je otišla u pab, popila sok od paradajza, i sedela u ćošku, sama i prestrašena. Drugi put je čekala četrdeset pet minuta u kolima, iza ugla svoje ulice, i tek tada skrenula do kuće.

- Zašto? - upita Robin, dok se voz glasno tresao kroz dugački tunel.

- Pravo pitanje, zar ne? Da nešto dokaže? Da ga zabrine? Isprovocira ga? Kazni? Pokuša da ubrizga malo uzbuđenja njihovom dosadnom braku? Svakog četvrtka, tek ponešto neobjašnjenog vremena.

- Pošto je on živčani drkadžija, odlično je naseo. Cela ga je stvar izluđivala. Bio je siguran u to da se ona susreće s ljubavnikom jednom nedeljno, a da je Megi pokriva. Pokušao je i sam da je prati, ali bio je ubeđen da ona tada odlazi na bingo pošto zna da je on posmatra.

- Pa ste mu rekli istinu?

- Da, baš to. Nije mi poverovao. Veoma se naljutio i digao dreku kako su se svi zaverili protiv njega. Odbio je da mi plati honorar.

- Zabrinuo sam se da će je, naposletku, fizički povrediti, i tu sam mnogo pogrešio. Telefonirao sam joj i rekao joj da mi je on platio da je pratim, da znam šta ona radi, i da joj se muž približava tački bez povratka. Da bi trebalo da, zarad sopstvene bezbednosti, i sama pripazi dokle će ga zadevati. Nije mi rekla ni reč, samo je prekinula vezu.

- Uglavnom, redovno joj je proveravao mobilni telefon. Video je moj broj, i izvukao očigledan zaključak.

- Da ste joj rekli kako ste je pratili?

- Ne, nego da me je opčinila svojim čarima te da sam postao njen novi ljubavnik.

Robin hitro pokri usta rukama. Strajk se nasmeja.

- Jesu li vam svi klijenti pomalo ludi? - pitala je Robin, kad je oslobodila usta.

- Ovaj jeste, ali obično su samo pod stresom.

- Mislila sam na Džona Bristoua - kolebljivo će Robin. Devojka mu smatra da je pomalo umislio. A i sami ste mislili da je možda donekle… znate već… zar niste? - pitala je. - Čule smo - dodade, unekoliko postiđena - kroz vrata. Onaj deo o psiholozima amaterima.

- Da - reče Strajk. - Pa… možda sam promenio mišljenje.

- Kako to mislite? - upita Robin, raširivši bistre, sivoplave oči. Voz se drmusao pred zaustavljanje; oblici su promicali kroz prozore, manje nejasni sa svakim trenutkom. - Zar vi… da li smatrate da on ipak nije… da je možda u pravu… da je možda stvarno …?

- Ovde silazimo.

Butik koji su tražili stajao je, okrečen u belo, nasred jedne od najskupljih londonskih lokcija, u Ulici Kondit, blizu raskrsnice sa severnim, novijim krakom Bondove ulice. Živopisni izlozi ove prodavnice raspolagali su raskošnim izborom artikala koje je Strajk doživljavao kao obrazac životnih nepotrebnosti. Bilo je tu jastučića izvezenih perlama, aromatičnih sveća u srebrnim posudama, komadića umetnički obrađenog šifona, gizdavih kaftana navučenih na bezlične izložbene lutke i nezgrapnih, upadljivo ružnih ženskih tašni; sve je bilo izloženo na pop-art pozadini, poput nekakve nakinđurene slavopojke potrošačkom društvu, koja mu je vređala mrežnjaču i duh. Mogao je da zamisli Tansi Bestigui i Ursulu Mej kako ispituju ovdašnje cene znalačkim očima, i odabiraju hiljadama funti vredne torbe od aligatorske kože, beživotno rešene da do zadnje pare naplate svoje brakove bez ljubavi.

Pokraj njega, Robin je i sama zurila u ponudu iz izloga, ali tek uz maglovitu svest o tome šta zapravo posmatra. Ovog jutra su joj ponudili posao, telefonom, dok je Strajk bio na cigaret-pauzi, neposredno pred poziv iz „Privremenih rešenja”. Kad god je razmišljala o ponudi, koju je morala da prihvati ili odbije u narednih dva dana, osetila bi udar nekog snažnog osećanja u stomak; pokušavala je da samu sebe ubedi da je reč o zadovoljstvu, ali sve je više sumnjala kako se u stvari radi o strepnji.

Trebalo bi da prihvati taj posao. Nudio je razne pogodnosti. Plata je iznosila tačno onoliko koliko su ona i Metju smatrali da treba da očekuje. Sedište firme bilo je elegantno i na dobroj lokaciji u Vest Endu. Imala bi priliku da pauze provodi sa Metjuom. Berza poslova nije cvetala. Trebalo bi da bude presrećna.

- Kako je bilo na razgovoru u petak? - upita Strajk, zaškiljivši na opsceno neprivlačan svetlucavi kaput.

- Veoma dobro, čini mi se - neodređeno će Robin.

Setila se uzbuđenja koje ju je malopre obuzelo, kada je Strajk nagovestio da možda, ipak, postoji ubica. Da li je to zaista mislio? Robin primeti i njegovu trenutnu usredsređenost na zbirku nekakvih drangulija, kao da mu saopštavaju nešto bitno, što je nesumnjivo bio (za trenutak je posmatrala Metjuovim očima i razmišljala Metjuovom glavom) nastup zarad postizanja utiska, ili iz puke poze.

Metju je i dalje aludirao na to da je Strajk nekakav smutljivac. On je, izgleda, posao privatnog detektiva doživljavao kao podjednako malo verovatan koliko i profesiju astronauta ili krotitelja lavova; jedan od onih kojima se stvarni ljudi nisu bavili.

Robin pomisli kako - u slučaju da prihvati taj posao u ljudskim resursima - nikad neće saznati (osim, možda, jednog dana u vestima) kako se ova istraga završila. Dokazati, razrešiti, uhvatiti, zaštititi - bile su to stvari vredne truda, važne i očaravajuće. Robin je znala da je Metju zbog toga doživljava donekle detinjastom i lakovernom, ali tom osećanju nije mogla da odoli.

Strajk okrenu leđa Vaštiju i zagleda se u nešto na Bondovoj ulici. Robin primeti da mu je pogled zastao na crvenom poštanskom sandučetu čije se tamno, pravougaono lice iskošavalo na njih od prekoputa, ispred prodavnice Rasel i Bromli.

- U redu, hajdemo - reče Strajk, okrenuvši se ka njoj. Ne zaboravi, ti si mi sestra i kupujemo za moju suprugu.

- Ali šta želimo da saznamo?

- U šta su se to uvalile Lula Landri i njena drugarica Rošel Onifade tog dana pred smrt Landrijeve.

Srele su se ovde, zadržale se petnaest minuta, a zatim otišle svaka na svoju stranu. Ne gajim prevelike nade; to se dogodilo pre tri meseca, i možda niko nije ništa primetio. Ali vredi probati.

Prizemlje Vaštija bilo je posvećeno odeći; znak usmeren ka drvenom stepeništu, obaveštavao je da se kafe i odeljenje za lifestyle nalaze na spratu. Nekoliko žena - mršavih, osunčanih, dugokosih i sveže isfeniranih - razgledalo je odeću izloženu na poliranim čeličnim šipkama. Prodavačice su pak bile eklektično društvo; osobeno odevene i sa nesvakidašnjim frizurama. Jedna, u baletskoj suknji i mrežastim čarapama, uređivala je izložene kape.

Iznenadivši Strajka, Robin odvažno priđe baš njoj.

- Zdravo - oslovi je vedro. - Imate fantastičan svetlucavi kaput u srednjem izlogu. Pitam se da li bih mogla da ga probam?

Prodavačica je imala paperjastu belu kosu nalik šećernoj vuni i upadljivu šminku oko očiju bez obrva.

- Da, nema frke - rekla je.

Ispostavilo se, ipak, da je slagala: izvlačenje kaputa iz izloga predstavljalo je nesumnjivu poteškoću. Odeća se morala skinuti sa lutke na kojoj se nalazila i odvojiti od elektronske kartice; nakon deset minuta, kaput još uvek nije bio dostupan, a prva prodavačica je pozvala dve koleginice da joj pomognu u izlogu. Robin se za to vreme šetala po radnji i birala haljine i kaiševe iz asortimana.

Kad je kaput konačno izbavljen iz izloga, prodavačice koje su učestvovale u spasavanju i dopremanju već su se smatrale donekle vlasnima i povodom dalje sudbine artikla; sve tri su ispratile Robin u kabinu, jedna devojka je pošla kao ispomoć oko ostatka izabrane odeće, a dve su ponele kaput.

Kabine su, poput šatora, sačinjavali gvozdeni okviri preko kojih je bila razvučena debela svetložuta svilena tkanina. Prišavši dovoljno blizu kako bi čuo šta se dešava, Strajk oseti da tek počinje da razabira pun opseg talenata svoje privremene sekretarice.

Robin je u kabinu ponela odeću u vrednosti od desetak hiljada funti; na svetlucavi kaput je otpadala polovina tog iznosa. U uobičajenim okolnostima, nikada se ne bi usudila da ovo izvede, ali nešto ju je od jutros spopalo: tom bezbrižnošću i kuraži želela je da pruži nekakav dokaz samoj sebi, Metjuu, pa čak i Strajku. Užurbane oko nje, pomoćnice su kačile haljine i ispravljale teške krajeve kaputa; Robin ne oseti grižu savesti zbog nemogućnosti da priušti čak i najjeftiniji kaiš, trenutno izvešen oko tetovirane ruke crvenokose prodavačice, kao ni zbog činjenice da nijednoj od ovih devojaka neće doneti proviziju, za koju su se, nesumnjivo, nadmetale. Čak je i pomoćnici ružičaste kose dopustila da ode i pronađe jaknu boje zlata, koju je ova smatrala pravim izborom za Robin jer bi joj se prelepo uklopio uz zelenu haljinu koju je već odabrala.

Robin je bila viša od zaposlenica butika i, kada je obukla svetlucavi kaput umesto svog mantila, začuše se zadivljeni uzdasi devojaka.

- Moram da pokažem bratu - rekla im je, kritički osmotrivši svoj odraz. - Znate, ovo nije za mene nego za njegovu suprugu.

Izašla je kroz zavesu kabine, dok su pomoćnice obletale oko nje. Oko čiviluka sa odećom, bogate devojke se okrenuše sve do jedne i zaškiljiše u Robin dok je odvažno pitala: - Kako ti izgleda?

Strajk priznade u sebi da je onaj mrski kaput bolje stajao Robin nego izložbenoj lutki. Ona se okrenu u mestu kako bi mu pružila potpuniji uvid, i tkanina zablista poput gušterove kože.

- Dobro - reče on, muževno uzdržan, a pomoćnice se uslužno nasmejaše. - Da, baš je lep. Koliko košta?

- Ne previše, po tvojim merilima - reče Robin, saučesnički pogledavši u poslugu.

- Sandri će se, svakako, veoma dopasti - odrešito je rekla Strajku, koji, uhvaćen naprečac, uzvrati osmehom. - A ovo joj je ipak četrdeseti rođendan.

- Moći će da ga nosi u svakoj kombinaciji - poletno će Strajku devojka sa šećernom kosom. - Baš se lako uklapa.

- Dobro, probaću onu Kavalijevu haljinu - nestašno reče Robin, okrenuvši se prema kabini.

- Sandra mi je rekla da dođem s njim - pričala je trima prodavačicama dok su joj pomagale da skine kaput i donosile haljinu na koju je pokazala. - Kako bih ga sprečila da ponovo napravi glupost. Za trideseti rođendan joj je kupio najružnije minđuše na svetu; bile su preskupe a ona ih nikad više nije ni izvukla iz sefa.

Robin nije ni znala odakle joj sva ova postavka; naprosto se osećala nadahnutom. Iskoračivši iz džempera i suknje, počela je da se uvlači u pripijenu haljinu otrovnozelene boje. Sandra je, kako je priča odmicala, postajala sve stvarnija; pomalo razmažena, donekle bezvoljna, zaovi je uz čašu vina poverila kako joj brat (bankar, smisli Robin, premda Strajk nije nalikovao njenoj zamisli bankara) nema nimalo ukusa.

- I onda mi je rekla, vodi ga u Vasti i širom mu otvori novčanik. Oh, da, ovo baš lepo izgleda.

Izgledalo je i lepše od toga. Robin se zagleda u vlastiti odraz; nikad u životu još nije obukla ništa ovako lepo. Zelena haljina bila je čarobnjački skrojena tako da joj struk suzi do ništavila, a figuru iskleše do potpune obline i izduži bledi vrat. Pretvorila se u zmijsku boginju u blistavom zelenilu, a tu zadivljenost su potvrdile sve pomoćnice, sašaptavanjem i uzdasima.

- Koliko košta? - upita Robin crvenokosu.

- Dve hiljade osamsto devedeset devet - uzvrati devojka.

- Njemu to nije ništa - živahno će Robin, iskoračivši kroz zavesu da haljinu pokaže Strajku, kojeg zatekoše kako na okruglom stolu razgleda hrpu rukavica.

Jedino što je rekao na prizor zelene haljine bilo je: Da. Jedva da ju je i pogledao.

- Pa dobro, možda Sandri ne bi odgovarala ova boja - reče Robin, naglo postiđena; Strajk joj, na kraju krajeva, nije bio ni brat ni momak; možda je, tom paradom u tesnoj haljini pred njim, predstavu odvela predaleko. Povukla se u kabinu.

Ponovo ogoljena do donjeg veša, rekla je: - Kad je Sandra bila ovde poslednji put, Lula Landri je sedela u vašem kafeu. Sandra kaže kako je bila predivna i uživo. Čak i lepša nego na slikama.

- O, da, bila je - saglasi se devojka ružičaste kose dok je pridržavala onu jaknu u zlatnoj boji. - Uvek je dolazila, viđali smo je svake nedelje. Hoćete li da probate ovo?

- Bila je ovde samo dan pred smrt - reče devojka sa kosom od šećerne vune dok je pomagala Robin da se uvuče u zlatnu jaknu. - I to baš ovde, u ovoj kabini.

- Stvarno? - reče Robin.

- Tesna vam je na grudima, ali sjajno izgleda otkopčana - kaza riđokosa.

- Ne, to mi ne odgovara, Sandra je malo krupnija od mene - reče Robin, nemilosrdna prema figuri svoje izmišljene snaje. - Probaću onu crnu haljinu. Jeste li to rekli da je Lula Landri stvarno bila ovde dan pred smrt?

- O, da - reče devojka sa ružičastom kosom. - Bilo je tužno, baš tužno. Ti si je čula, Mel, jel’ tako?

Istetovirana riđokosa, koja je u ruci držala crnu haljinu sa čipkanim umecima, ispusti neodređen zvuk. Osmotrivši je u ogledalu, Robin joj ne vide želju da prepriča šta je to, namerno ili ne, tada načula.

- Razgovarala je sa Dafildom, jel’ tako, Mel? - podstaknu je pričalica ljubičaste kose.

Robin primeti kako se Mel mršti. Stekla je utisak da je Mel, tetovažama uprkos, nadređena ostalim devojkama. Izgleda da je zaštitu tajnosti dešavanja pod ovim svilenim šatorima smatrala svojom dužnošću, dok su ostale prodavačice izgarale od želje da ponove trač, pogotovo pred ženom koja se činila tako voljnom da potroši novac svog bogatog brata.

- Sigurno je nemoguće ne čuti šta se dešava u ovim - u ovim šatorima - primetila je Robin, pomalo zadihana dok su je u crnu haljinu s teškoćom uvlačile sve tri pomoćnice.

Mel poče da popušta.

- Da, nemoguće. A ljudi ulaze ovamo i tek tako brbljaju o svemu što im padne na pamet. Ne mogu

ni da izbegnem da ih čujem kroz ovakve pregrade - rekla je, pokazavši na zategnutu zavesu od grube svile.

Sada već potpuno sabijena u tesnu čipkano-kožnu klopku, Robin jedva procedi: - Eto, a očekivalo bi se da Lula Landri bude opreznija, s obzirom na medije koji su je pratili u stopu.

- Da - odvrati riđokosa. - Baš tako. Hoću da kažem, nikad ne bih prenela ono što čujem, ali neko drugi bi.

Robin izrazi divljenje ovako retkom smislu za pristojnost, ostavivši po strani činjenicu da je prodavačica već, nesumnjivo, podelila s koleginicama sve što je tada čula.

- Pretpostavljam da ste ipak morali da ispričate policiji? - rekla je, poravnavši haljinu u iščekivanju da joj zakopčaju rajsferšlus.

- Policija i nije dolazila ovamo - žalostivo reče devojka sa šećernom kosom. - Rekla sam da bi Mel trebalo da ode i ispriča im šta je čula, ali nije htela.

- Nije to bilo ništa - hitro dočeka Mel. - I ništa ne bi promenilo. Mislim, on i nije bio tamo, jel’ tako? Dokazali su da nije.

Strajk se prikrao svilenoj pregradi što je bliže mogao, a da pritom ne izazove sumnje kupaca i preostalog osoblja.

U kabini za presvlačenje devojka ljubičaste kose svojski je vukla patent-zatvarač. Postepeno, skriveni čvrsti korset pritisnu Robinin grudni koš. Dok je osluškivao, Strajka zabrinu ropac njenog narednog pitanja.

- Mislite na to što Evan Dafild nije bio u njenom stanu kad je umrla?

- Da - reče Mel. - Pa onda i nije bilo važno šta mu je to ranije rekla. Nije bio tamo. Četiri žene se za trenutak zabaviše Robininim odrazom u ogledalu.

- Mislim - reče Robin, opazivši kako joj je materijal gotovo poravnao dve trećine grudi, dok se gornja oblina podigla gotovo do vrata - da Sandra neće stati u ovo. Ali zar ne smatrate - nastavi ona slobodnije, dok ju je devojka šećerne kose otkopčavala - da je trebalo da kažete policiji to što je rekla, pa da oni odluče da li je važno?

- To sam ti i rekla, Mel, jel’ tako? - razmahnu se cura s ljubičastom frizurom. - Baš sam joj to rekla.

Mel se odjednom nađe u defanzivi.

- Ali on nije bio tamo! Nije ni otišao do njenog stana! Mora da joj je rekao kako je zauzet i kako ne može da se nađe s njom, jer mu je stalno ponavljala „onda dođi posle toga, sačekaću te, nema veze.

Ionako verovatno neću biti kod kuće pre jedan. Molim te, dođi, molim te”. Onako, preklinjala ga je.

Uglavnom, s njom je u kabini bila ona drugarica. Sve je čula; rekla bi policiji da je bilo nečega, zar ne?

Robin je ponovo navlačila svetlucavi kaput, kako bi produžila razgovor. Dok se vrtela i okretala pred ogledalom, upita, gotovo slučajno: - A taj s kojim je pričala sigurno je bio Evan Dafild?

- Naravno da jeste - reče Mel, kao da joj je Robin uvredila inteligenciju. - Pa koga bi drugog zvala da joj dođe u stan u sitne sate? Zvučalo je da očajnički želi da ga vidi.

- Bože, te njegove oči - reče devojka šećerne kose. - Predivan je, jebiga. I neverovatno harizmatičan uživo. Jednom je došao s njom. Bože, toliko je privlačan.

Deset minuta kasnije, Robin je Strajku već prikazala još dva modela i nakon što su se pred pomoćnicama saglasili da izbor pada na svetlucavi kaput, odlučiše (uz pristanak osoblja) da ona sutradan navrati sa Sandrom da lično pogleda odeću pre konačne kupovine. Strajk je, predstavivši se kao Endru Etkinson, rezervisao kaput vredan pet hiljada funti, ostavio izmišljeni broj mobilnog telefona i napustio butik sa Robin, ispraćen kanonadom lepih želja, kao da je već potrošio najavljeni novac.

Prešli su pedesetak metara u tišini, zatim Strajk zapali cigaretu i reče:

- Veoma, veoma impresivno.

Robin zablista od ponosa.

5 Strajk i Robin se rastadoše u metrou na novom delu Bondove ulice. Robin se odvezla do kancelarije kako bi pozvala kompaniju BestFilms, potražila tetku Rošel Onifade preko dostupnih telefonskih imenika na Internetu i izbegla „Privremena rešenja”. („Samo se zaključaj”, posavetovao ju je Strajk).

Strajk je kupio novine i uhvatio podzemnu liniju do Najtsbridža, zatim se, u izobilju slobodnog vremena, prošetao do bara restorana Serpentajn, koji je Bristou odabrao za njihov radni ručak.

Put ga nanese Hajd parkom, kroz aleje u zelenilu, pa preko peščane jahačke staze Roten Rou. Još je u vozu na brzinu zabeležio osnovne crte iskaza devojke po imenu Mel, a sada, kroz rastinje prošarano suncem, misli su mu lutale, zadržavši se na prizoru Robin u onoj pripijenoj zelenoj haljini.

Obeshrabrio ju je svojom reakcijom, to mu je bilo jasno; ali sam trenutak je bio nekako uvrnuto blizak, a on se sada upravo bliskosti i klonio, i to ponajviše sa Robin, onako bistrom, kadrom i obzirnom. Uživao je u njenom društvu i cenio način na koji je poštovala njegovu privatnost, krajnje suzbijenom radoznalošću. Bog je jedini znao, pomisli Strajk pomerivši se u stranu da izbegne nekog biciklistu, kako je na tu osobinu u životu isuviše retko nailazio, pogotovo kod žena. Opet, okolnost skorog Robininog odlaska predstavljala mu je nerazmrsiv deo zadovoljstva njenim prisustvom; činjenica da uskoro prelazi na novi posao nametala je, poput vereničkog prstena na njoj, dobrodošlu granicu. Dopadala mu se Robin, bio joj zahvalan, čak ga je (nakon ovog jutra) i zadivila; ali, kako je imao normalan vid i nesputan libido, svakodnevno se uveravao i u njenu privlačnost, kad god bi se nagnula preko kompjuterskog monitora. Zanosna već nije bila, ne kao Šarlot; ali privlačna svakako jeste. Ta mu se činjenica nikada nije očitala tako grubo kao onda kad je izašla iz kabine u pripijenoj zelenoj haljini, kad je, posledično, doslovno skrenuo pogled. Oslobodio ju je sumnje u namernu provokaciju, ali bio je podjednako svestan i nestalnosti one ravnoteže koju mu je, zarad vlastitog dobra, valjalo održati. Ona je bila jedino ljudsko biće sa kojim je imao redovan kontakt, a nije potcenjivao ni svoju trenutnu podložnost; takođe, shvatio je, kroz neodređene i kolebljive odgovore, da se njenom vereniku nimalo ne dopada to što je napustila agenciju za privremene poslove, zarad ovog jednokratnog ugovora. U svakom slučaju, najbezbednije je bilo sprečiti pregrejavanje ovog prijateljstva u cvatu; utoliko bi bilo mudro suzdržati se od otvorenog divljenja prizoru njene figure u tesnoj haljini.

Strajk još nikada nije bio u restoranu Serpentajn. Smešten nad jezercetom, lokal je bio upečatljiva zgrada nalik futurističkoj pagodi. Debeli krov bele boje, poput džinovske knjige postavljene na otvorene strane, stajao je nad staklenim pomičnim vratima. Ogromna žalosna vrba postrance se oslanjala na restoran, a granama dodirivala površinu vode.

Iako je bilo prohladno i pomalo vetrovito, jezero na suncu pružalo je veličanstven prizor. Strajk odabra sto na otvorenom, sasvim uz vodu, naruči kriglu piva dum bar i poče da čita novine.

Bristou je kasnio već deset minuta kad pred Strajkovim stolom zastade visok, pristao čovek u skupom tamnosmeđem odelu.

- Gospodine Strajk?

U kasnim pedesetim godinama, guste kose, čvrste čeljusti i naglašenih jagodica, ličio je na neku drugorazrednu glumačku zvezdu angažovanu za ulogu bogatog biznismena u mini-seriji. Izuzetno uvežban u vizuelnom pamćenju, Strajk ga smesta prepoznade sa onih fotografija koje je Robin pronašla na Internetu, kao onog viskog čoveka koji je odisao prezirom prema okruženju na sahrani Lule Landri.

- Toni Landri. Džonov i Lulin ujak. Mogu li da sednem?

Osmeh mu je bio možda i najsavršeniji primer neiskrene prikladne grimase koji je Strajk ikada

video; puki kez negovanih belih zuba. Landri se raskomoti skinuvši kaput, prebaci ga preko stolice naspram Strajka i sede.

- Džon se zadržao u kancelariji - rekao je. Vetrić mu zamrsi kosu i pokaza visoke zaliske. - Rekao je Alison da vam se javi i obavesti vas. Slučajno se zadesih blizu njenog stola u to vreme, pa pomislih da bih mogao i lično da vam prenesem poruku; to mi pruža priliku i da porazgovaramo u četiri oka.

Očekivao sam da mi se javite; znam da temeljno proveravate sve kontakte mog nećaka.

Iz gornjeg džepa sakoa izvukao je naočari čeličnih okvira, stavio ih i neko vreme pregledao jelovnik. Strajk je pijuckao pivo i čekao.

- Čujem da ste razgovarali sa gospođom Bestigui? - reče Landri, spustivši jelovnik, skinuvši i vrativši naočari u džep.

- Tako je - odgovori Strajk.

- Da. Znate, Tansine namere su neosporno dobre, ali samoj sebi uopšte ne čini uslugu ponavljanjem te priče čiju je neodrživost, i to zvanično, potvrdila policija. Nikakvu uslugu - zloslutno ponovi Landri. - A to sam i rekao Džonu. Njegova prevashodna dužnost mora biti prema našoj klijentkinji i njenim interesima.

- Donećete mi terin od kolenice - dobaci on konobarici koja je prolazila - i negaziranu vodu.

Flaširanu. Sve u svemu - nastavio je - najbolje je govoriti otvoreno, gospodine Strajk.

- Iz niza razloga, i to dobrih, nisam pristalica prevrtanja po okolnostima Luline smrti. Ne očekujem da se saglasite sa mnom. Vi zarađujete upravo prekopavanjem po neprijatnim okolnostima porodičnih nesreća.

Ponovo je sevnuo onim napadnim osmehom bez trunke veselja.

- Nije da vas ne razumem. Svi mi moramo da zaradimo za život, a ne sumnjam da čitavo mnoštvo ljudi smatra moju profesiju parazitskom poput vaše. Ipak, može nam obojici pomoći ako vam predočim određene činjenice, one za koje ne verujem da vam ih je Džon otkrio.

- Pre nego što pređemo na to - reče Strajk - šta je tačno zadržalo Džona u firmi? Ako ne može da stigne, ugovoriću drugi susret s njim; ovog popodneva moram da vidim još nekoliko ljudi. Zar se još uvek bavi onim slučajem Konveja Outsa?

Znao je tek ono što mu je Ursula rekla, da je Konvej Outs bio američki investitor, ali i sam pomen preminulog klijenta firme izazva željenu reakciju. Landrijeva pompeznost i nadmoćan nastup potpuno iščezoše, ostavivši ga besnog i zgranutog.

- Džon nije… zar je stvarno mogao da bude tako…? To je strogo poverljiv posao firme!

- Nije mi rekao Džon - rekao je Strajk. - Gospođa Ursula Mej je spomenula određene probleme u vezi sa ostavštinom gospodina Outsa.

Očito zatečen, Landri zbrza: - Veoma sam iznenađen… nisam očekivao da bi Ursula… gospođa Mej… - Dakle, da li će Džon uopšte doći? Ili ste mu dali nešto čime će se zaokupiti dok traje ručak?

Sa uživanjem je posmatrao Landrijevo obuzdavanje vlastitog besa, pokušaje da povrati razboritost i kontrolu nad sastankom.

- Džon će ubrzo stići - reče on naposletku. - Nadao sam se, kao što rekoh, da ću biti u prilici da vam predočim određene činjenice, u četiri oka.

- U redu; u tom slučaju, trebaće mi ovo reče Strajk - izvadivši notes i olovku iz džepa.

Landri je izgledao podjednako neprijatno iznenađen tim predmetima kao i Tansi, onomad.

- Nema potrebe za beleškama - reče on. - Želim da kažem nešto što nema značaja - ili, u najmanju ruku, direktnog značaja - za Lulinu pogibiju. Drugim rečima - pedantno dodade - neće doprineti nijednoj drugoj teoriji osim one o samoubistvu.

- Svejedno - reče Strajk - voleo bih da imam podsetnik.

Za trenutak se činilo da će Landri da mu prigovori, ali onda je odustao.

- U redu, onda. Prevashodno, trebalo bi da znate da je moj nećak Džon bio duboko pogođen smrću svoje sestre.

- Razumljivo - dočeka Strajk, nakrivivši notes tako da ostane izvan advokatovog vidokruga, i naškrabavši reči duboko pogođen, tek Landriju za pakost.

- Da, prirodno. I mada nikad ne bih sebi dozvolio da predložim privatnom detektivu odbijanje slučaja usled prenapregnutosti ili depresije klijenta - kao što već rekoh, svi mi moramo od nečega živeti - u ovom slučaju…

- Smatrate da je sve umislio?

- Ne bih to tako sročio, ali, najprostije, da. Džon je već prošao kroz više naglih gubitaka najbližih nego što većina iskusi tokom celog života. Verovatno ne znate da je već ostao bez brata…

- Da, znam. Čarli mi je bio stari drugar iz škole. Zato me je Džon i angažovao.

Landri osmotri Strajka na način koji je odisao nevericom i negodovanjem.

- Išli ste u Pripremnu školu Blejkifild?

- Nakratko. Dok moja majka nije shvatila da ne može da priušti plaćanje školarine.

- Razumem. Nisam to znao. Čak i u tom slučaju, možda još uvek niste sasvim upućeni… Džon je oduvek-da iskoristim opis svoje sestre - vrlo osetljiv. Roditelji su morali da mu dovode psihologe posle Čarlijeve smrti, shvatate. Ne tvrdim da sam stručnjak za mentalno zdravlje, ali čini mi se da ga je Lulina pogibija konačno prebacila preko…

- Nesrećan izbor reči, ali shvatam šta govorite - reče Strajk, zapisavši: Bristou nije sav svoj. - Kako je tačno Džon prešao tu ivicu?

- Pa, mnogi bi ocenili i ponovno pokretanje istrage iracionalnim i nepotrebnim - reče Landri.

Strajk nadnese olovku nad notes. Za trenutak, Landri pokrenu vilicu kao da nešto žvaće, a potom odrešito započe: - Lula je bila manično depresivna, a kroz prozor je skočila nakon svađe sa momkom narkomanom.

Nema nikakve tajne. Ma koliko da nam je njena smrt bila grozna i jeziva, pogotovo njenoj nesrećnoj majci, to su neulepšane činjenice. Prinuđen sam da zaključim da je Džon doživeo neku vrstu sloma, i ako ne zamerate da budem iskren…

- Samo izvolite.

- …Vaš rad u potaji samo produžava njegovo nezdravo bežanje od istine.

- A istina glasi da se Lula Landri ubila?

- Takav nalaz dele policija, patolog i mrtvozornik. Džon je, iz meni nepoznatih razloga, nameran da dokaže da se radi o ubistvu. Kako li zamišlja da bi time išta olakšao ikome od nas, ne umem da vam kažem.

- Znate - reče Strajk - ljudi bliski samoubicama često osećaju krivicu. Misle, premda veoma neutemeljeno, da su mogli da učine više za njih. Nalaz o ubistvu bi porodicu oslobodio svake krivice, zar ne?

- Niko od nas nema zbog čega da se oseti krivim - čeličnim glasom reče Landri. - Lula je uživala najbolju moguću medicinsku negu još od puberteta, kao i sve materijalne prednosti porodice koja ju je usvojila. „Razmažena do srži” bi, gospodine Strajk, možda i bila njpreciznija fraza za opis moje usvojene nećake. Njena majka bi doslovno umrla za nju, i nikad nije dobila ni najmanje priznanje za to.

- Smatrali ste Lulu nezahvalnom, zar ne?

- Kvragu, pa ne morate to da zapisujete. Ili ste zabeleške namenili nekakvom gnjilom tabloidu?

Strajka je zanimalo do koje je mere Landri odbacio učtivost koju je prethodno doneo za sto. Pristiže poslužiteljka sa Landrijevom hranom. On joj i ne zahvali, nego sačeka da ode, zapiljen u Strajka.

Potom reče: - Bockaš po mestima na kojima možeš ozbiljno da povrediš ljude. Bio sam zgranut, iskreno, kad

sam saznao šta je Džon namerio. Zgranut.

- Zar nije izrazio sumnju u samoubistvo i pred vama?

- Izrazio je šok, prirodno, kao i svi mi, ali se uopšte ne sećam da je išta ukazivalo na ubistvo.

- Da li ste bliski sa svojim nećakom, gospodine Landri?

- Kakve to veze ima sa bilo čim?

- Moglo bi da objasni zbog čega vam nije poverio svoje sumnje.

- Džon i ja imamo sasvim srdačnu poslovnu saradnju.

- „Poslovnu saradnju”?

- Da, gospodine Strajk: zajedno radimo. Da li smo jedan drugom u džepu izvan firme? Ne. Ali obojica se brinemo o mojoj sestri - ledi Bristou, Džonovoj majci, koja je sada u poslednjem stadijumu.

Naši vanposlovni razgovori uglavnom se tiču Ivet.

- Čini mi se da je Džon brižan sin.

- Ivet mu je sad sve što ima, a njegovom mentalnom stanju ne pomaže ni činjenica da je ona na samrti.

- Teško da ima samo nju. Tu je i Alison, zar ne?

- Nemam utisak da je reč o previše ozbiljnoj vezi.

- Možda me je, između ostalog, Džon angažovao upravo u želji da svojoj majci pruži istinu dok je živa?

- Istina ne bi pomogla Ivet. Niko sa radošću ne prihvata da je požnjeo ono što je sejao.

Strajk ništa ne reče. Kako je i očekivao, advokat nije odoleo iskušenju da pojasni, te je ubrzo nastavio: - Ivet je uvek gajila morbidno majčinski nagon. Bebe su je opčinjavale. - Govorio je o tome kao o nečemu blago gnusnom, nekakvom izopačenju. - Pretvorila bi se u jednu od onih neprijatnih žena sa dvadesetoro dece, samo da je imala muškarca dovoljno plodnog. Srećom pa je Alek bio sterilan zar vam to Džon nije pomenuo?

- Rekao mi je da mu ser Alek Bristou nije biološki otac, ako na to mislite.

Ako je Landri i bio razočaran zbog već otkrivene informacije, smesta se pribrao.

- Ivet i Alek usvojili su dva dečaka, ali ona pojma nije imala kako da ih odgaja. Najprostije rečeno, užasna je majka. Ni kontrole, ni discipline; bezgranično popuštanje i odbijanje da vidi ono što joj je pred nosom. Ne kažem ni da je svemu uzrok bilo njen pristup roditeljstvu - ko bi znao kako su geni uticali - ali Džon je bio cmizdrav, patetičan i zavisan od nje, a Čarli potpuni delinkvent, sa ishodom…

Landri najednom prestade, zarumenjenih obraza.

- Sa ishodom pada biciklom preko ivice kamenoloma? upita Strajk.

Rekao je to kako bi osmotrio Landrijevu reakciju i nije se prevario. Imao je utisak da se sužava tunel, a vrata u daljini zatvaraju, i da nastupa potpuno pomračenje.

- Da ne okolišam isuviše, tačno. I onda je već bilo prekasno za Ivet da zavrišti i noktima izgrebe Aleka, pa da se zatim stropošta na pod. Da je imala i zrno kontrole, dečak ne bi ni otišao na tu vožnju, i to samo njoj iz inata. Bio sam tamo - reče Landri, zgrožen. - U poseti preko vikenda. Baš na Uskrs.

Prošetao sam se do sela, i po povratku ih zatekao kako ga traže. Uputio sam se pravo u kamenolom.

Već sam znao, razumete. Bilo je to mesto koje su mu zabranili - naravno da je otišao tamo.

- Vi ste i pronašli telo, zar ne?

- Da, ja sam ga pronašao.

- To mora da je bilo krajnje potresno.

- Jeste - reče Landri, jedva pomerivši usne. - Bilo je.

- I tek su nakon Čarlijeve smrti, ako se ne varam, vaša sestra i ser Alek usvojili Lulu?

- I to je verovatno bila najgluplja stvar na koju je Alek Bristou ikada pristao - reče Landri. - Ivet se već pokazala kao katastrofalna majka; zar se moglo očekivati da će biti išta drugačija, pritom još u

stanju prekinute žalosti? Naravno, uvek je želela ćerku, bebu koju bi obukla u roze, a Alek je smatrao da će je to usrećiti. Uvek je davao Ivet sve što je htela. Opio se njome od trenutka kad se zaposlila u njegovom daktilografskom birou, a pritom bio pravi-pravcati Istendovac. Ivet je oduvek volela sirovine.

Strajk se upita šta li je mogao biti pravi razlog Landrijevog gneva.

- Baš se i ne slažete sa svojom sestrom, gospodine Landri? - upita Strajk.

- Savršeno se slažemo; ali jednostavno nisam slep za Ivetine osobine, niti za činjenicu da je znatan deo svoje nesreće sama podstakla.

- Da li su imali poteškoća da dobiju dozvolu za novo usvajanje nakon Čarlijeve smrti? - pitao je Strajk.

- Usudiću se da kažem da bi verovatno bilo poteškoća, da Alek nije bio multimilioner - frknu Landri. - Znam da su se nadležni brinuli zbog Ivetinog mentalnog zdravlja, pritom su oboje već zašli u godine. Baš je tužno što ih tada nisu odbili. Ali Alek je imao neiscrpne materijalne izvore i sve moguće čudne kontakte još iz svojih pijačarskih mladih dana. Ne znam pojedinosti, ali mogao bih se kladiti da je u nekom trenutku neki novac odigrao ulogu. Čak ni tada nije mogao da sredi da dobiju belu bebu. U kuću je doveo još jedno dete potpuno nepoznatog porekla, da ga vaspitava depresivna i histerična žena bez ikakvog rasuđivanja. Teško da sam se iznenadio katastrofalnim ishodima. Lula je bila nestabilna kao Džon, i divlja poput Čarlija, a Ivet još uvek nije znala kako da s njom izađe na kraj.

Nažvrljavši nešto tek zarad Landrija, Strajk se upita da li je verovanje ovog čoveka u genetsku predodređenost uticalo i na Bristouovu zaokupljenost Lulinim crnim rođacima. Bez sumnje, Bristou se tokom godina upoznao sa ujakovim stavovima; deca su upijala gledišta svojih rođaka na nekom dubljem, instinktivnom nivou. On sam, Strajk, osećao je negde u kostima, daleko pre nego što je iko to izgovorio pred njim, da mu majka nije poput drugih majki i da postoji (kad bi se uzdao u prećutni kodeks kojeg su se držali odrasli iz njegovog okruženja) nešto sramotno s njom u vezi.

- Videli ste Lulu, čini mi se, na dan njene smrti? - reče Strajk.

Landri je imao blede, gotovo srebrne trepavice.

- Izvinite?

- Da… - Strajk poče da razmetljivo prelistava svesku, zaustavivši se na potpuno praznoj stranici …videli ste se u stanu svoje sestre, zar ne? Kad je Lula svratila u posetu ledi Bristou?

- Ko vam je to rekao? Džon?

- Sve se to nalazi u policijskom dosijeu. Da li je tačno?

- Da, potpuno tačno, ali ne vidim koliko je važno za ono o čemu smo razgovarali.

- Izvinjavam se; po dolasku ovamo, rekli ste da ste očekivali moj poziv. Stekao sam utisak da ćete rado odgovoriti na pitanja.

Landri je izgledao kao čovek koji se upravo našao potpuno nasamaren.

- Nemam ništa da dodam izjavi koju sam dao policiji reče naposletku.

- Rekli ste - započe Strajk, opet prelistavši gomilu praznih strana - da ste sestri u posetu svratili tog jutra, gde ste sreli i nećaku, a potom ste se odvezli u Oksford na konferenciju o međunarodnom razvoju porodičnog prava?

Landri opet načini pokret žvakanja u prazno.

- To je tačno - rekao je.

- U koje ste vreme, okvirno, stigli u sestrin stan?

- Negde oko deset - reče Landri nakon kraće stanke.

- I koliko ste se zadržali?

- Možda pola sata. Moguće, i duže. Zaista ne mogu da se setim.

- A otud ste se odvezli pravo na konferenciju u Oksfordu? Preko Landrijevog ramena, Strajk spazi Džona Bristoua kako ispituje konobaricu; činilo se da je zadihan i pomalo razbarušen, kao da je trčao.

U ruci mu se klatila pravougaona koĹžna torba. Osvrnuo se oko sebe, pomalo bez daha, i kada je prepoznao Landrijevo teme, Strajku se uÄ?ini da je prestravljen.

6 - Džone - reče Strajk, dok im je njegov klijent prilazio.

- Zdravo, Kormorane.

Landri i ne pogleda u nećaka, nego uze nož i viljušku i nače svoj terin. Strajk se pomeri za stolom kako bi Džonu napravio mesta naspram ujaka.

- Da li si razgovarao sa Rubenom? - hladno upita Landri Bristoua čim je progutao prvi zalogaj terina.

- Jesam. Rekao sam da ću svratiti danas posle podne, da pređemo kroz sve depozite i nacrte.

- Baš sam pitao tvog ujaka o poslednjem jutru pred Lulinu smrt, Džone. O poseti stanu tvoje majke - reče Strajk.

Bristou pogleda u Landrija.

- Zanima me šta se tamo pričalo i radilo - nastavi Strajk - jer, prema svedočenju šofera koji je Lulu odvezao iz majčinog stana, bila je potresena.

- Naravno da je bila potresena - planu Landri. - Majka joj je imala rak.

- Ali trebalo je da se oporavi posle operacije s koje se tada upravo vratila, zar ne?

- Iveti su tada uklonili matericu. Trpela je stravične bolove. Nimalo ne sumnjam da se Lula uznemirila videvši majku u takvom stanju.

- Da li ste razgovarali sa Lulom malo duže kad ste se sreli?

Majušno oklevanje.

- Samo smo proćaskali.

- A vas dvojica, da li ste međusobno razgovarali?

Bristou i Landri se i ne pogledaše. Nakon nešto duže stanke od par sekundi, Bristou reče: - Radio sam u kućnoj kancelariji. Čuo sam kad je Toni došao i kad je razgovarao sa mamom i s Lulom.

- Niste provirili da i njega pozdravite? - upita Strajk Landrija.

Landri ga osmotri bledim, pomalo vodenkastim očima ispod svetlih trepavica: - Znate, niko ovde nije obavezan da vam odgovara na pitanja, gospodine Strajk.

- Naravno da nije - saglasio se Strajk i sačinio kratku i nečitku zabelešku u notesu.

Bristou je gledao u ujaka. Landri se, po svemu sudeći, predomišljao.

- Video sam kroz otvorena vrata kućne sobe za čitanje da je Džon veoma zauzet, i nisam hteo da ga prekidam. Sedeo sam sa Ivet neko vreme u njenoj sobi, ali bila je omamljena lekovima protiv bolova, pa sam je ostavio sa Lulom. Znao sam - reče Landri, uz jedva primetnu dozu pakosti - da Ivet ne bi ničije društvo želela koliko Lulino.

- Lulini telefonski podaci pokazuju da vas je neprestano zvala nakon odlaska iz stana ledi Bristou, gospodine Landri.

Landri porumene.

- Da li ste razgovarali telefonom s njom?

- Nisam. Podesio sam telefon na nečujnu opciju; kasnio sam na konferenciju.

- Ali zar telefoni ne vibriraju?

Pitao se šta treba da uradi pa da Landri ode. Bio je siguran da je advokat na ivici tog poteza.

- Nakratko sam pogledao u telefon, video da zove Lula, i pomislio da poziv može da sačeka - kratko je rekao.

- Niste joj uzvratili poziv?

- Ne.

- Da li vam je ostavila bilo kakvu poruku i objasnila o čemu želi da priča s vama?

- Ne. - To se baš čini neobičnim, zar ne? Upravo ste je videli u stanu njene majke, i kažete da niste razgovarali ni o čemu važnom; sa druge strane, ona je provela dobar deo popodneva u pokušaju da vas dobije na telefon. Zar vam se ne čini da je možda htela da vam saopšti nešto hitno? Ili da nastavi razgovor započet u stanu?

- Lula je bila devojka koja bi se javila trideset puta zaredom, i to najpovršnijim povodima. Bila je razmažena. Očekivala da ljudi stanu u stav mirno čim vide njeno ime.

Strajk pogleda u Bristoua.

- Umela je - ponekad - da bude i takva - promrsi njen brat.

- Džone, smatraš li da ti je sestra bila uznemirena isključivo zbog majčine slsbosti nakon operacije?

- upita Strajk Bristoua. - Njen vozač, Kiran Kolovas-Džouns, decidno tvrdi da je iz stana izašla u drastično izmenjenom raspoloženju.

Pre nego što je Bristou stigao da odgovori, Landri, ostavivši hranu, ustade i poče da oblači kaput.

- Kolovas-Džouns je onaj čudni, obojeni dečak? - upita on, pogledavši s visine Strajka i Bristoua. Koji je želeo da mu Lula pronađe glumačke i manekenske poslove?

- Da, on je glumac - reče Strajk.

- Tako je. Na Ivetin rođendan, poslednji pre nego što se razbolela, imao sam neki problem s automobilom. Lula i taj čovek su svratili da me odvezu na rođendansku večeru. Kolovas-Džouns je, tokom najvećeg dela vožnje, gnjavio Lulu da iskoristi svoj uticaj na Fredija Bestiguija kako bi mu omogućila audiciju. Veoma nasrtljiv mladić. Vrlo prisan u toj vrsti ophođenja. Naravno - dodade on što sam manje znao o ljubavnom životu svoje usvojene nećake, to bolje.

Landri baci novčanicu od deset funti na sto.

- Očekujem te u firmi uskoro, Džone.

Nedvosmisleno, očekivao je odgovor, ali Bristou i ne obrati pažnju na njega. Zurio je, izbečen, na fotografiju novinske vesti koju je Strajk čitao do Landrijevog dolaska; slika je prikazivala mladog vojnika, crnca, u uniformi Kraljevske artiljerijske regimente.

- Šta? Da. Odmah se vraćam - rekao je sav pometen ujaku, koji ga je hladno posmatrao. - Izvini dodade Bristou Strajku, dok je Landri odlazio. - Stvar je u tome što Vilson - Derik Vilson, poznaješ ga, radnik obezbeđenja - ima nećaka u Avganistanu. Bože sakloni, za trenutak… ali to nije on. Ne zove se tako. Užasan je taj rat, zar ne? A da li je vredan gubitka života?

Strajk prebaci oslonac sa proteze - duga šetnja parkom svakako mu nije umanjila bol u nozi - i ispusti neodređen zvuk.

- Hajde da se prošetamo nazad - reče Bristou, pošto su završili s ručkom. - Godio bi mi svež vazduh.

Bristou se odlučio za najdirektniji put, koji je podrazumevao šetnju travnatim parcelama; Strajk ih već ne bi odabrao, jer su iziskivale mnogo više napora nego beton. Dok su prolazili pored memorijalne fontane Dajane, princeze od Velsa, okruženi šaputanjem i žuborom vodoskoka koji se nastavljao dugim kanalom od kornvolskog granita, Bristou iznenada obznani, kao da odgovara na pitanje Strajku: - Toni me nikad nije voleo. Draži mu je bio Čarli. Kažu da je Čarli podsećao na Tonija u detinjstvu.

- Ne bih rekao da je govorio o Čarliju sa naročitom emocijom pre tvog dolaska, a izgleda da ni za Lulu nije imao viška vremena.

- Zar te nije upoznao sa svojim stavovima o genetskom nasleđu?

- Posredno.

- Uglavnom ne okleva da ih iznese. Lula i ja smo osećali posebnu vrstu povezanosti upravo stoga što nas je ujka Toni smatrao crnim ovcama. Luli je bilo još gore; moji biološki roditelji su, ako ništa drugo, bili belci. Toni ne spada u ljude lišene predrasuda. Prošle godine, imali smo stažistkinju pakistanskog porekla; bila je među najboljima koje smo ikad obučavali, ali Toni ju je naterao da ode.

- Zbog čega si uopšte i počeo da radiš s njim?

- Dali su mi dobru ponudu. Firma je porodična; osnovao ju je moj deda, ali nisu me zbog toga zaposlili. Svako izbegava optužbe za nepotizam. U pitanju je jedna od najboljih londonskih kancelarija za porodično pravo, a majku je usrećila pomisao da nastavljam stopama njenog oca. Da li mu se i moj otac našao na tapetu?

- Zapravo i nije. Nagovestio je kako je ser Alek možda napunio nečije džepove da biste dobili Lulu.

- Zaista? - Bristou je zvučao iznenađeno. - Mislim da to nije istina. Lula je bila u domu za nezbrinutu decu. Ubeđen sam da je sve išlo po proceduri.

Nastupi kratko zatišje, a zatim Bristou reče, pomalo bojažljivo: - Ti, ovaj, ne podsećaš previše na svog oca.

Time je, po prvi put, priznao da je možda, tokom pretrage podataka o privatnim detektivima, zavirio i na Vikipediju.

- Ne podsećam - saglasi se Strajk. - Pljunuti sam moj ujka Ted. - Pretpostavljam da sa ocem i nisi - ah - želim da kažem, ne koristiš njegovo ime?

Strajk nije zamerao na radoznalosti ovom čoveku čija je porodična situacija bila gotovo jednako neouobičajena i obeležena tragedijama koliko i njegova.

- Nikad ga nisam ni koristio - rekao je. - Ja sam vanbračna nesmotrenost koja je Džonija koštala braka i višemilionske alimentacije. Nismo bliski.

- Divim ti se - reče Bristou - zato što se samostalno boriš. Što se ne oslanjaš na njega. - Nakon što mu Strajk ne odgovori, on nestrpljivo dodade: - Nadam se da ne zameraš što sam rekao Tansi ko ti je otac? To je pomoglo da je ubedim da porazgovara s tobom. Poznate ličnosti ostavljaju jak utisak na nju.

- Sve je dozvoljeno u dobijanju iskaza svedoka - reče Strajk. - Kažeš da Lula nije volela Tonija, a ipak je profesionalno koristila njegovo prezime?

- Oh, ne, uzela je prezime Landri jer je mamino devojačko, nikako zbog Tonija. Mama se veoma obradovala. Mislim i da je postojala još neka manekenka koja se prezivala Bristou. A Lula je htela da bude uočljiva.

Dok su krivudali među biciklistima u pokretu, izletnicima na klupama, šetačima pasa i vozačima rolera, Strajk je pokušavao da prikrije sve neujednačeniji korak.

- Znaš, mislim da Toni nikad u životu nikoga nije voleo - odjednom reče Bristou dok su stajali postrance kako bi propustili neko dete sa zaštitnim šlemom, nesigurno na skejtbordu kojim se vozilo. Moja majka je pak osoba puna ljubavi. Mnogo je volela sve troje svoje dece i ponekad mi se čini da se to Toniju nije dopadalo. Ne znam zašto. To mu je nešto prirođeno.

- Posle Čarlijeve smrti, došlo je do prekida kontakta između njega i mojih roditelja. Nisu želeli da saznam za taj razgovor, ali ipak sam čuo dovoljno. Praktično je okrivio mamu i za Čarlijevu nesreću i za nedisciplinovanost. Moj otac je tada izbacio Tonija iz kuće. Mama i Toni su se istinski pomirili tek nakon što je tata umro.

Na Strajkovu radost, izbiše na Egzibišn Roud, te njegovo hramanje postade manje primetno.

- Misliš li da je ikada bilo nečega između Lule i Kirana Kolovas-Džounsa? - pitao je, dok su prelazili put.

- Ne, to samo Toni donosi najneukusniji zaključak koji mu pada na pamet. Uvek je mislio najgore kad je Lula u pitanju. Naravno, siguran sam da bi Kiran jedva čekao tako nešto, ali Lula je, na nesreću, bila opijena Dafildom.

Hodali su niz Kensington Roud, uz bujni park sa leve strane, a onda zašli u oblast belo omalterisanih ambasadorskih vila i kraljevskih koledža.

- Da li pretpostavljaš zbog čega ujak nije ušao da te pozdravi, kad je svratio da vidi tvoju majku na dan izlaska iz bolnice?

Bristou je delovao napeto.

- Da li ste imali neku nesuglasicu?

- Ne… zapravo ne - reče Bristou. - Nalazili smo se usred veoma stresne radne nedelje. Ne… ne mogu o tome. Podaci klijenta su zaštićeni.

- Da li je imalo veze sa ostavštinom Konveja Outsa?

- Kako znaš za to? - odsečno upita Bristou. - Ursula ti je rekla?

- Ponešto je spomenula.

- Gospode bože! Mogla je da bude diskretnija.

- Tvoj ujak ne može da poveruje da je gospođa Mej bila indiskretna.

- Kladim se da ne može - odvrati Bristou, prezrivo se osmehnuvši. - Siguran sam da mogu da imam poverenja u tebe. To su stvari na koje su firme kao što je naša osetljive, s obzirom na klijente koje privlačimo - visokoplatežne. Konvej Outs je bio ugledan i imućan klijent. Nije bilo nikakve sumnje u poreklo njegovog novca, no njegovi naslednici su pohlepni i tvrde da je Konvej loše upravljao novcem. S obzirom na nestabilnost tržišta i na nedoslednost Konvejevih poslednjih uputstava, trebalo bi da budu zahvalni što im je išta ostavio. Toni se nervira zbog celog tog slučaja i… on je čovek koji voli da optužuje ljude oko sebe. Pravio je scene. Ja sam se izborio s kritikama koje mi je uputio. Uvek je tako kad je reč o Toniju.

Strajk je pretpostavio, po jedva primetnom ubrzanju Bristouvog koraka, da se približavaju njegovoj kancelariji.

- Imao sam problema da stupim u kontakt s nekoliko korisnih svedoka, Džone. Ima li ikakvih izgleda da me povežeš s Gijem Someom? Njegovi saradnici kao da nikom ne dopuštaju da mu se približi.

- Mogu da pokušam. Zvaću ga po podne. On je obožavao Lulu; verovatno bi rado pomogao.

- A treba mi i Lulina biološka majka.

- A, da - uzdahnu Bristou. - Imam negde njene podatke. Jeziva žena.

- Jesi li je upoznao?

- Nisam, znam ono što mi je Lula pričala, i sve ono što je bilo u dokumentima. Lula je bila odlučila da sazna nešto o svom poreklu, a rekao bih da ju je Dafild ohrabrivao; podozrevam da je od njega potekla priča koja je osvanula u medijima, mada je Lula to uvek poricala… Kako god bilo, uspela je da uđe u trag toj Higsonovoj, koja joj je rekla da joj je otac bio student iz Afrike. Ne znam da li je to istina, ali bilo je svakako ono što je Lula želela da čuje. Imala je neobuzdanu maštu: mislim da je zamišljala da je davno izgubljena ćerka nekog političara na visokom položaju, ili neka plemenska princeza.

- Ne znam, ali… - reče Bristou ispoljavajući uobičajen polet za svaki razgovor koji bi mogao da objasni prisustvo crnca uhvaćenog kamerom u blizini njenog stana - …ja bih bio poslednja osoba kojoj bi to priznala.

- Zašto?

- Zato što smo se nekoliko puta baš gadno posvađali oko toga. Mojoj majci je upravo bio dijagnostifikovan rak materice kad je Lula otišla da traži Marlen Higson. Rekao sam Luli da nije mogla izabrati gori trenutak da započne potragu za svojim korenima, ali ona je - znaš, iskreno govoreći, ona je imala zamračene vizije koje su sledile isključivo njen hirove. Voleli smo se - reče Bristou, prešavši umorno rukom preko lica - ali se između nas isprečila razlika u godinama. Ubeđen sam da je pokušala da nađe i oca, jer je to želela više od svega: da nađe svoje crne korene, da nađe svoj identitet.

- Da li je nastavila da se viđa s Marlenom Higson?

- Povremeno. Imao sam osećaj da je Lula želela da prekine tu vezu. Higsonova je gnusna žena; bezočni materijalista. Prodala je svoju priču svakom ko je bio spreman da je plati, a takvih je, na

nevolju, bilo mnogo. Moju majku je cela ta priča uništila.

- Postavio bih ti još nekoliko pitanja.

Advokat predusretljivo uspori.

- Kad si tog jutra posetio Lulu u njenoj kući, kako bi joj predao ugovor sa Someom, da li si naleteo na nekoga iz firme za obezbeđenje? Nekog ko je došao da proveri alarme?

- Misliš na majstora?

- Ili na električara. Nekog u radničkom kombinezonu.

Kad se Bristou zamišljeno namrštio, zečji zubi mu zaštrčaše više nego ikad ranije.

- Ne mogu da se setim… da razmislim… Kad sam prošao pored stana na drugom spratu, da… tamo je bio momak, petljao je oko nečega na zidu… Da to nije bio on?

- Verovatno. Kako je izgledao?

- Pa, bio je okrenut leđima. Nisam mogao da ga vidim.

- Jel’ Vilson bio s njim?

Bristou zastade na pločniku, pomalo zbunjen. Pored njih prođoše trojica muškaraca u odelima i jedna žena, a neki među njima nosili su fascikle.

- Ja mislim… - uzvrsti Bristou, oklevajući - ja mislim da su obojica bila tamo, okrenuta leđima, kad sam u povratku silazio stepenicama. Zašto me to pitaš? Zašto bi to bilo važno?

- Možda i nije - uzvrati Strajk. - Ipak, možeš li bilo čega da se setiš? Kose, možda, boje kože?

Tek sad obuzet zbunjenošću, Bristou reče: - Bojim se da nisam primetio. Pretpostavljam… - opet se namršti zamišljen. - Sećam se da je bio u plavom. Hoću da kažem, kad bi me neko baš pritisnuo, rekao bih da je bio u belom. Ali ne bih mogao da se zakunem.

- Sumnjam da bi morao - reče Strajk - no i ovo može da pomogne.

On izvuče beležnicu kako bi se podsetio pitanja koja je hteo da postavi Bristouu.

- A, da. Sudeći po izjavi policiji, Kjara Porter kaže kako joj je Lula rekla da će sve ostaviti tebi.

- Oh - odvrati Bristou, sumorno. - Tako.

Ponovo je zakoračio, a Strajk ga je u stopu pratio.

- Jedan od istražitelja rekao mi je da je Kjara to rekla. Viši inspektor Karver. Od samog početka je bio uveren da je reč o samoubistvu, a njegov razgovor s Kjarom je, kako se ispostavilo, samo učvrstio pretpostavke o Lulinom naumu da se ubije. Meni to deluje kao neobičan način zaključivanja. Zar se samoubice opterećuju pisanjem testamenta?

- Misliš da Kjara Porter izmišlja?

- Ne bih rekao da izmišlja - odvrati Bristou. - Recimo da preteruje. Uverljivije mi deluje da je Lula rekla nešto lepo o meni, jer smo se upravo bili pomirili, a Kjara je, u trenutku prenaglašene lucidnosti, pretpostavila da Lula već razmatra mogućnost da se ubije i da sve što poseduje zavešta nekom. Ona je prilično lucprdasta devojka.

- Tragali ste za testamentom, zar ne?

- O, da, policija je sve vrlo temeljno pretražila. Mi - porodica - ne mislimo da je Lula napravila testament; njeni advokati nisu znali ništa o tome, no uprkos tome obavljena je pretraga. Ništa nije pronađeno, a svuda su tražili.

- Pretpostavimo na trenutak da Kjara Porter nije pogrešno čula ono što je tvoja sestra rekla…

- Ali Lula nikad ne bi sve ostavila samo meni. Nikad.

- Zašto?

- Zato što bi tako grubo isključila našu majku, koju bi to žestoko pogodilo - revnosno će Bristou. Ali ne zbog novca - tata joj je ostavio sasvim dovoljno - više je stvar o poruci koju bi Lula poslala ako bi je isključila. Testamenti mogu da prouzrokuju mnogo patnje. Nebrojano puta sam to video.

- Jel’ tvoja majka napravila testament? - upita Strajk.

Bristou je delovao zatečeno.

- Ja… Da, mislim da jeste.

- Mogu li da pitam ko su naslednici?

- Još ga nisam video - reče Bristou pomalo nepoverljivo. - Zašto bi to…?

- Važno je, Džone. Deset miliona je đavolski mnogo novca.

Bristou kao da je pokušavao da razluči da li je Strajk osetljiv ili uvredljiv. Na kraju reče: - S obzirom na to da nema više nijednog člana porodice, pretpostavljam da smo Toni i ja glavni uživaoci nasledstva. Možda bi se setila nekoliko dobrotvornih organizacija; majka je uvek bila velikodušna kad je reč o pružanju milostinje. Ipak siguran sam da ćeš razumeti - ružičasti pečati ponovo izbiše po Bristouovom tankom vratu - nije mi stalo da otkrijem poslednju želju svoje majke pre nego za to dođe vreme.

- Naravno - reče Strajk.

Stigli su pred Bristouovu kancelariju, jednostavnu osmospratnicu kroz koju se ulazilo kroz tamom zasvođeni tunel. Bristou stade ispred ulaza i pogleda Strajka.

- I dalje misliš da se zavaravam? - upita, a u tom trenu dve žene u tamnim kostimima projuriše pored njih.

- Ne - reče Strajk prilično iskreno. - Ne, ne mislim.

Bristouu se ozari lice od nedokučivog zadovoljstva.

- Bićemo u kontaktu zbog Somea i Marlen Higson. Oh, umalo da zaboravim Lulin laptop. Napunio sam ti ga, ali zaštićen je pasvordom. Policajci su provalili šifru i rekli su je mojoj majci, ali ona ju je zaboravila. Možda se može naći u policijskim dosijeima.

- Ne, koliko ja znam - reče Strajk. - Ali to ne bi trebalo da bude naročito teško. Gde se laptop nalazio od Luline smrti?

- U policiji. A posle toga kod moje majke. Gotovo sve Luline stvari su kod moje majke. Premišljala se šta će s njima.

Bristou predade Strajku torbu sa laptopom i načini pokret kao da će se oprostiti s njim; potom, uz jedva primetan pokret ramenima, okrenu se i zaputi uza stepenice porodične firme.

7 Trenje između Strajkove amputirane noge i proteze izazivalo je sve jači bol pri svakom pokretu dok je pešačio ka Kensington Goru. Pomalo se preznojavao u teškom kaputu, dok su krošnje u obližnjem parku svetlucale na zubatom suncu. Strajk se zapita da li je neobična sumnja koja ga je ščepala zapravo išta više od senke koja preleće preko blatnjave bare; igra svetlosti, priviđenje usled poigravanja vetra koji briše sve pred sobom. Jesu li to samo mali vrtlozi crnog peska koji se propinju ostavljajući za sobom tanani rep ili je to samo beznačajan vonj algi nošen vetrom? Ima li nečeg skrivenog i zamaskiranog, zakopanog u mulju, zbog čega još neko uzalud zabacuje mrežu?

Hodajući ka stanici podzemne železnice Kensington, prošao je pored ulaza u Hajd park, poznatog kao Kraljičina kapija; ukrašena, crvena od rđe i ulepšana kraljevskim znamenjem. Kao nepopravljivi posmatrač, Strajk je zapazio skulpturu košute i kokoške na stubu i jelena na drugom postolju. Ljudi često uočavaju simetriju i ravnotežu tamo gde one i ne postoje. Isto, no ipak, suštinski različito… Što je više šepao, laptop Lule Landri sve jače ga je udarao u nogu.

Tako žalosnog, osujećenog i nemoćnog, Robinino saopštenje ga je dotuklo kad se napokon u deset do pet dokopao kancelarije; još nije uspela da probije branu produkcijske kuće Fredija Bestiguija; povrh svega, nije uspela da nađe nikoga po imenu Onifejd registrovanog u bazama britanskog Telekoma u oblasti Kilburn.

- Naravno, ako je ona Rošelina tetka, to znači da se možda i drugačije preziva, zar ne? - primeti Robin dok je zakopčavala kaput, spremajući se da krene.

Strajk se umorno složio s njom. Sručio se na dotrajali kauč čim je ušao, što Robin nikad dotad nije bila videla. Lice mu je delovalo izmučeno.

- Jel’ vam dobro?

- Jeste. Da nisu dolazili oni iz „Privremenih rešenja”?

- Nisu - odvrati Robin, stežući kaiš. - Možda su mi poverovali kad sam se predstavila kao Anabel?

Trudila sam se da govorim kao da sam iz Australije.

Osmehnuo se. Robin je zatvorila izveštaj koji je čitala dok je čekala Strajka, uredno ga vratila na mesto, poželela Strajku laku noć i ostavila ga da sedi tu, s laptopom koji je spustio na kauč između tkanih jastučića.

Kad su Robinini koraci zamrli, Strajk je ispružio ruku da zaključa vrata; onda je prekršio sopstvenu zabranu pušenja u kancelariji. Držeći zapaljenu cigaretu između usana, spustio je nogavicu i odvezao protezu. Onda je stao da proučava patrljak amputirane golenjače.

Svakoga dana je posmatrao kožu nadraženu protezom. Sad je primetio da mu je tkivo ožiljka upaljeno i vrelo. U Šarlotinom kupatilu držao je razne kreme i pudere za negu tog parčeta kože, koje je u poslednje vreme izlagao preteranim naporima. Možda je Šarlot ubacila kukuruzni talk i parafinsku mast u jednu od onih još neraspakovanih kutija? Ali nije imao snage da ustane i potraži ih, niti je želeo ponovo da namesti protezu; zato je samo sedeo na kauču i pušio sa spuštenom praznom nogavicom, udubljen u misli.

Um mu je bludeo. Razmišljao je o porodici, o tome kako su njegovo detinjstvo i detinjstvo Džona Bristoua, nesumnjivo različita, ipak na kraju bila veoma slična. I u Strajkovoj porodičnoj sagi bilo je onih koji su nestali: prvi muž njegove majke, na primer, o kojem je ona retko pričala, osim što je pominjala kako od samog početka nije mogao da podnese pomisao da je u braku. Uspomene na ujnu Džoan daleko su mu jasnije od onih zamagljenih sećanja na majku, koja je, po ujninim rečima, u osamnaestoj godini pobegla od muža posle samo dve nedelje zajedničkog života; za Strajka starijeg (koji je, po ujninim rečima, stigao u Sent Mjus sa cirkusom), Lida se udala samo zato što joj je to bila

prilika da se dokopa nove haljine i da promeni prezime. Naravno, Lida je bila vernija svom neobičnom novom adoptivnom prezimenu više nego bilo kom muškarcu. To prezime je dala svom sinu, koji nikad nije upoznao onog od kojeg ga je nasledio, jer je Strajk Stariji nestao davno pre njegovog rođenja, s kojim, uzgred, baš ništa nije imao.

Strajk je pušio, zadubljen u misli, sve dok se dnevna svetlost u njegovoj kancelariji nije zamaglila i ublažila. Onda se, naposletku, s naporom osovio na onu jednu nogu, oslanjajući se na kvaku i na visoku lajsnu zidnih panela, pa izašao kroz staklena vrata da istraži one kutije koje su i dalje čekale na odmorištu ispred njegove kancelarije. Na dnu jedne našao je preparate za kožu, za ublažavanje upale i peckanja, pa je seo da popravi štetu koju je sebi naneo još onomad, pešačeći Londonom s vojničkom torbom preko ramena.

Svetlije je bilo te večeri nego dve nedelje ranije u osam uveče; još se nije bilo smrklo kad je Strajk ponovo seo, drugi put za deset dana, u Vong Kej, kineski restoran s belim pročeljem, prozorima okrenut ka sportskom centru Plej to vin. Nameštanje proteze jezivo ga je bolelo, a pešačenje Cering Kros Roudom bilo je još bolnije, no on je prezrivo odbio da upotrebi sive metalne štake koje je takođe našao u kutiji uspomenu na oporavak u bolnici Seli Ouk. Dok je jednom rukom jeo singapurske rezance, pretraživao je Lulin laptop, koji je stajao otvoren na stolu, pored piva. Maska tamnoružičastog kompjutera bila je ukrašena trešnjevim cvetom. Strajk nije ni primetio da deluje krajnje neobično, tako krupan i kosmat, dok radi na očigledno ženskom ružičastom uređaju; na to su mu skrenuli pažnju podrugljivi osmesi dvojice konobara u crnim majicama.

- Kako ide, Federiko? - upita bledunjavi mladić neposlušne kose negde oko pola devet. Pridošlica koji je seo naspram Strajka na sebi je imao iznošene farmerke, majicu jarkih boja, starke i kožnu poštarasku torbu prebačenu preko ramena.

- Pamtim i gore dane - progunđao je Strajk. - Kako si ti? Šta ćeš da piješ?

- Mogao bih svetlo pivo.

Strajk naruči piće za gosta, kojeg je, iz odavno zaboravljenih razloga, zvao Burgija. Burgija je imao cenjenu diplomu kompjuterskog stručnjaka i bio je plaćen mnogo bolje no što bi se to moglo zaključiti na osnovu njegove odeće.

- Nisam mnogo gladan, pojeo sam burger kad sam izašao s posla - reče Burgija, gledajući u jelovnik. - Mogao bih da uzmem supu. Supu vonton, molim vas - dodao je konobaru.

- Zanimljiv izbor laptopa, Fede.

- Nije moj - odvrati Strajk.

- Nešto u vezi s poslom, jelda?

- Da. Strajk pomeri kompjuter u stranu kako bi pogledao Burgiju, koji je osmatrao uređaj s mešavinom zanimanja i prezira, kao čovek za kojeg tehnološke novotarije nisu zlo, već sredstvo za rad.

- Đubre - veselo će Burgija. - Gde si se krio, Fede? Ljudi su se zabrinuli.

- Baš lepo od njih - reče Strajk, ustima punim rezanaca.

- Ali nema razloga za brigu.

- Pre neko veče sam zujao s Nikom i Ilsom i samo smo o tebi pričali. Rekli su da si se povukao u ilegalu. O, živeli - reče kad mu je stigla supa. - Da, zvali su te na kuću, ali stalno se uključivala mašina. Ilsa je natuknula da to ukazuje na nevolje sa ženom.

Strajku sinu kako bi najbolji način da prijatelje obavesti o raskinutoj veridbi bio posredstvom bezobrzirnog Burgije. Mlađi brat jednog od Strajkovih prijatelja, Burgija ništa nije znao o dugoj i mučnoj istoriji Strajkove i Šarlotine veze. Budući da nije mogao da podnese sučeljavanje sa saosećajnim prijateljima, a nije nameravao ni da doveka taji kako su on i Šarlot raskinuli, primetio je da je Ilsa bila u pravu i dodao kako bi za njegove prijatelje bilo bolje da više ne zovu u Šarlotin stan.

- Sranje - reče Burgija, no kako je radoznalost prema tehnološkim izazovima nadvladala saosećanje s ljudskim bolom, on uperi tanak prst ka delu i upita: - Šta si naumio s tim?

- Policija je već zavirila u laptop - reče Strajk, nešto tiše, iako su on i Burgija bili jedini ljudi u okolini koji nisu govorili kantonski - ali ja želim da čujem još jedno mišljenje.

- Policija ima dobru tehničku podršku. Sumnjam da ću naći išta više od onoga što su oni već iskopali.

- Možda nisu tražili ono što treba - odvrati Strajk - a možda ne bi shvatili koliko je to važno čak i da su ga našli. Izgleda da su ih ponajviše zanimali njeni imejlovi, a to sam već pregledao.

- Dobro, šta ja treba da tražim?

- Sve aktivnosti do osmog januara kao i one od tog dana. Poslednje pretrage na internetu i slično.

Nemam pasvord, a ne ide mi se ponovo u policiju da bih ga iskamčio.

- To ne bi trebalo da bude problem - reče Burgija. Uputstva mu nije zapisao na papiru, već mu ih je ukucao u mobilni telefon; Burgija je bio deset godina mlađi od Strajka i retko bi se desilo da se maši olovke i papira, osim ako baš mora. Čiji je to laptop?

Kad mu je Strajk rekao, Burgija odvrati: - One manekenke? Opa! Ali Burgijino zanimanje za ljudska bića, čak i kad je reč o slavnim pokojnicima, i dalje je bilo u drugom planu, za razliku od retkih stripova, tehnoloških novotarija i bendova za koje Strajk nikad nije čuo. Pošto je pojeo nekoliko kašika supe, Burgija je prekinuo tišinu upitavši Strajka koliko će mu platiti za posao koji će mu obaviti.

Kad je Burgija otišao s ružičastim laptopom pod miškom, Strajk je odšepao nazad u kancelariju.

Brižljivo je oprao patrljak desne noge, a onda namazao kremom upaljeno i nadraženo tkivo ožiljka.

Prvi put je posle više meseci uzeo tabletu protiv bolova pre nego što se uvukao u vreću za spavanje. Čekajući da bol umine, pitao se da li bi trebalo da zakaže kod fizioterapeuta kojeg su mu preporučili.

Koža mu je često bila upaljena i zagnojena, što su simptomi ozbiljnijih problema. Pitao sa da li su to rani simptomi gangrene, ali užasavao se pomisli da ponovo korača onim hodnicima prožetim vonjem sredstava za dezinfekciju i punim lekara nezainteresovanih za taj osakaćeni mali deo njegovog tela, kao i od ponovnog podešavanja proteze. što bi zahtevalo i ponovne odlaske u taj svet ljudi u belim mantilima, od kojeg se, kako se nadao, zauvek oprostio. Strahovao je od saveta da odmara nogu, da se uzdržava od hodanja, da koristi štake, plašio se zurenja prolaznika u njegovu posuvraćenu nogavicu pričvršćenu za koleno i okrutnog zapitkivanja dece.

Mobilni telefon, koji se kao i uvek punio na podu pored poljskog kreveta, zujanjem je najavio poruku. Zahvalan za bilo kakvu sitnicu koja će mu odvući misli od bolne noge, Strajk posegnu kroz mrak i podignu telefon s poda.

Možeš li, molim te, nakratko da me pozoveš kad ti bude zgodno? Šarlot Strajk nije verovao u vidovitost niti u paranormalne sposobnosti, no ipak je istog trena nerazborito pomislio kako je Šarlot nekako osetila ono što je on rekao Burgiji: kako je trznuo udicu izjavivši da je njihova veza i zvanično okončana.

Zurio je u poruku kao da će ugledati njeno lice, kao da preko tankog sivog ekrana može da joj pročita misli.

Molim te. (Znam da ne moraš, samo te ljubazno pitam). Nakratko. (Imam opravdan razlog zašto želim da porazgovaramo, te to možemo da obavimo brzo i učtivo; bez svađe). Kad ti bude zgodno.

(Uljudno pretpostavljam da imaš obaveze iako više nisi sa mnom).

Ili, možda: Molim te. (Prava si hulja, Strajk, ako odbiješ, a ionako si me već previše povredio).

Nakratko. (Znam da očekuješ da napravim scenu; e pa, ne brini, onom poslednjom, kad si ispao

neopisivo govno, zauvek sam završila s tobom). Kad ti bude zgodno. (Budimo iskreni, uvek sam morala da se podredim potrebama vojske i svaka prokleta sitnica bila ti je važnija od mene).

Da li mi je sad zgodno?, zapitao se, ležeći u bolovima koje tablete još nisu ublažile. Pogledao je na sat: jedanaest i deset. Očigledno je još uvek budna.

Spustio je mobilni na pod pored sebe, da se tiho puni, i podigao krupnu maljavu mišicu iznad lica, zaklonivši svetlo koje je kroz prozor dopiralo s ulice. I protiv volje je oživeo onu scenu kad je prvi put ugledao Šarlot, dok je sama sedela na prozorskom ispustu na studentskoj zabavi u Oksfordu. Nikad do tada nije video nešto tako lepo i nije bio jedini, sudeći po muškim pogledima, prenaglašenom smehu i neobičnim gestovima upućenim toj usamljenoj prilici.

Dok je zurio u nju preko sobe, devetnaestogodišnjeg Strajka obuzelo je isto ono nestrpljenje koje bi ga preplavilo kad bi s večeri ugledao sneg u vrtu ujna Džoanine i ujka Tedove kuće. Poželeo bi da prvi ostavi duboke tamne tragove u toj primamljivoj glatkoj belini: želeo je da je pokvari i naruši.

- Pijan si - upozorio ga je prijatelj, kad mu je Strajk obznanio svoj naum da joj priđe.

Strajk se složio s njim, onako obeznanjen od sedam krigli piva, a onda se uputio pravo ka prozoru na kojem je ona sedela. Nejasno je primetio da ljudi unaokolo zure, spremajući se da se dobro zabave, jer on je bio nezgrapan, izgledao je kao kakav bokser s Betovenovom frizurom, a majica mu je , bila cela umrljana sosom od karija.

Pogledala ga je kad joj je prišao; imala je krupne oči i dugu tamnu kosu i meke, svetle dojke koje su joj izvirivale ispod nisko zakopčane košulje.

Strajkovo neobično skitačko detinjstvo, seljakanje i druženje s različitom decom, prekalilo ga je, naučilo da se kreće u društvu; znao je kako da se uklopi, kako da nasmeje ljude, kako da se pitomo nametne gotovo svakome. Te večeri, jezik mu je bio odebljao. Koliko se seća, blago se njihao u hodu.

- Jesi li nešto hteo? - upitala ga je.

- Aha - odvratio je. Povukao je majicu naviše i pokazao joj mrlje od kari-sosa. - Šta predlažeš da upotrebim za skidanje ovih fleka?

I protiv volje (primetio je kako pokušava da se uzdrži) zakikotala se.

Nešto kasnije, Adonis, poznat kao Jago Ros, kojeg je Strajk znao iz viđenja i po reputaciji, banuo je u sobu sav fin i prijateljski raspoložen i ugledao Strajka i Šarlot kako sede jedno pored drugog na prozorskom ispustu, udubljeni u razgovor.

- Pogrešila si sobu, Sar, draga - rekao je Ros, naglašavajući svoje pravo na nju nadmeno drskim glasom. - Ričijeva zabava je gore.

- Ja ne idem - odvratila je, osmehnuvši mu se. - Moram da pomognem Kormoranu da opere majicu.

Tako je Šarlot javno šutnula starog momka iz prestižne škole Harou, i to zbog Kormorana Strajka.

Bio je to najslavniji trenutak u Strajkovom devetnaestogodišnjem životu: javno je oteo Jelenu Trojansku Parisu ispred nosa i na svoje zaprepašćenje, ali i uz zadovoljstvo, nije to tumačio kao čudo, već je jednostavno prihvatio uspeh.

Tek kasnije je shvatio da je ono što je izgledalo kao sreća ili usud zapravo izatkala sama Šarlot.

Priznala mu je to mesecima kasnije: kako bi kaznila Rosa zbog neke greške, namerno je ušla u pogrešnu sobu i čekala da joj neko priđe, bilo ko; priznala mu je da joj je on, Strajk, poslužio samo kao sprava za mučenje Rosa, da je onog jutra posle zabave spavala s njim iz osvete i besa, što je on bio pomešao sa strašću.

Tu se, u njihovoj prvoj zajedničkoj noći steklo sve ono što ih je kasnije rasturilo i teralo da se ponovo spoje: njena autodestruktivnost, nepromišljenost, želja za povređivanjem, kao i njena nesvesna ali iskrena privrženost Strajku i njeno sigurno utočište u zatvorenom svetu u kojem je ona odrasla a koji je naizmenično prezirala i veličala. Tako je počela veza koja je petnaest godina kasnije dovela Strajka do tog poljskog kreveta, izmučenog fizičkim bolom i željom da je zauvek izbriše iz sećanja.

8 Kad je sutradan ujutru Robin stigla na posao, drugi put je naišla na zaključana staklena vrata. Ušla je pomoću rezervnog ključa koji joj je Strajk u međuvremenu bio poverio, prišla zatvorenim vratima njegove kancelarije i ćutke stala da oslušne. Posle nekoliko sekundi čula je prigušen ali prepoznatljiv zvuk snažnog hrkanja.

To je pred nju postavilo osetljiv problem, usled njihovog prećutnog dogovora da ne pominju Strajkov poljski krevet niti bilo šta što ukazuje na to da on tu živi. S druge strane, Robin je morala nešto hitno da saopšti svom privremenom šefu. Oklevala je, razmatrajući mogućnosti. Najlakše bi bilo da probudi Strajka larmajući po svojoj kancelariji, ostavljajući mu vremena da se pribere u svom brlogu, ali to je moglo da potraje: njene novosti nisu mogle toliko da čekaju. Stoga je Robin duboko udahnula i pokucala na vrata.

Strajk se istog trena trgao iza sna. Načas je zbunjeno ostao da leži, zureći u dnevno svetlo koje se prikradalo kroz prozor. Onda se setio da je posle Šarlotine poruke vratio telefon da se puni, zaboravivši da podesi alarm.

- Ne ulazi! - doviknuo je.

- Jeste li za šolju čaja? - odvrati Robin kroz vrata.

- Da… da, to bi bilo sjajno. Izaći ću da ga uzmem - glasno je odgovorio Strajk, prvi put zažalivši što nema bravu na vratima svoje kancelarije. Njegova veštačka noga i štaka počivale su naslonjene na zidu, a on je na sebi imao samo bokserice.

Robin odjuri da pristavi čajnik, a Strajk se izvuče iz vreće za spavanje. Brzo se obukao, aljkavo namestio protezu, sklopio poljski krevet i stavio ga u ugao, pa vratio sto na mesto. Deset minuta kasnije ušao je u njenu kancelariju mirišući na dezodorans. Zatekao je Robin za stolom, zbog nečega veoma uzbuđenu.

- Vaš čaj - rekla je, pokazujući mu šolju iz koje se pušilo.

- Odlično, hvala. Samo trenutak - odvratio je i otišao u klozet na odmorištu da se ispiša. Dok je zakopčavao rajsferšlus, uhvatio je svoj odraz u ogledalu, raščupan i neobrijan. Ko zna koji put je utešio sebe činjenicom da mu kosa izgleda isto bilo da je očešljana ili čupava.

- Imam novosti - reče Robin, kad je Strajk ponovo ušao u njenu kancelariju i još jednom se zahvalivši uzeo šolju čaja.

- Da? - Našla sam Rošel Onifejd.

Spustio je šolju.

- Šališ se? Kako si, dođavola…?

- Videla sam u dokumentaciji da će otići u dnevnu kliniku Sent Tomas - uzbuđeno je rekla Robin, crveneći i brzo govoreći - pa sam sinoć telefonirala u bolnicu, predstavivši se kao ona i rekla kako sam zaboravila kad su mi zakazali sledeći termin, a oni su mi rekli da dođem u četvrtak ujutru u pola jedanaest. Imate još - pogledala je u ugao svog monitora - pedeset pet minuta, Zašto se on nije setio da joj to predloži?

- Ti si genije, prokleti genije…

Polio se vrelim čajem po ruci, pa je spustio šolju na njen sto.

- Znaš li na kojem tačno…?

- Na psihijatrijskom odeljenju, iza glavne zgrade - reče Robin, ushićena. - Siđete s Grantli Rouda kod drugog parkinga…

Okrenula je monitor prema njemu kako bi mu pokazala mapu Sent Tomasa. On je pogledao na ručni

sat, ali sat mu je ostao u kancelariji.

- Stići ćete ako odmah krenete - požurivala ga je Robin.

- Da… samo da uzmem stvari.

Strajk je odjurio po sat, novčanik, cigarete i telefon. Skoro je stigao do staklenih vrata i spuštao je novčanik u zadnji džep kad mu je Robin rekla: - Ovaj… Kormorane…

Dosad ga nije oslovila krštenim imenom. Strajk je to pripisivao njenoj stidljivosti; onda je ona značajno pokazala na njegov stomak. Spustio je pogled i shvatio da je pogrešno zakopčao dugmad, te mu je između rubova košulje virio delić stomaka, maljav kao crni kokos.

- O… da.. baš bi bilo veselo…

Robin se obzirno okrenula ka monitoru dok se on otkopčavao pa ponovo valjano zakopčao dugmad.

- Videćemo se kasnije.

- Da, zdravo - rekla je, smeškajući mu se kad je žurno nahrupio na vrata; ali nije prošlo ni tri sekunde, a on se vratio, pomalo zadihan.

- Robin, treba nešto da mi proveriš.

Ona je već zgrabila olovku i čekala.

- Sedmog januara u Oksfordu je održan seminar pravnika. Učestvovao je i ujak Lule Landri, Tom. Tema je bila međunarodno porodično pravo. Nađi o tome sve što možeš. Naročito o njemu.

- Važi - reče Robin, zapisujući.

- Bog te! Pravi si genije.

Zatim je sišao niz metalne stepenice.

Iako je pevušila za sebe dok je sedela za radnim stolom, Robinina razdraganost malo splasnu dok je pila čaj. Donekle se nadala da će je Strajk pozvati da zajedno upoznaju Rošel Onifejd, čiju je senku dve nedelje jurila.

Kako je prošlo vreme špica, u podzemnoj železnici nije bilo velike gužve. Strajku je laknulo što je našao slobodno mesto za sedenje, jer ga je patrljak i dalje boleo. Pre no što je ušao u voz, na staničnom kiosku je kupio kutijicu ekstra jakih pepermint bombona i sad je četiri strpao u usta, trudeći se da ublaži to što nije stigao da opere zube. Četkicu i pastu za zube krio je u neseseru, iako bi bilo daleko zgodnije da ih je držao na umivaoniku u kupatilu. Ponovo uhvativši svoj odraz, ovoga puta u zatamnjenom voznom prozoru, ugledao je kosu poput slame i prilično aljkavu pojavu i upitao se zašto se i dalje pretvara da živi negde drugde kad je Robin potpuno jasno da on spava tu u kancelariji.

Strajkov smisao za snalaženje u prostoru kao i njegovo pamaćenje bili su mu sasvim dovoljni da nađe ulaz u psihijatrijsku kliniku Sent Tomas, gde je stigao samo nekoliko minuta posle deset. Pet minuta je proveravao da li su klizna dvokrilna vrata jedini ulaz s Grentli Rouda, a onda je seo na kameni zidić na parkingu, dvadesetak metara od ulaza, odakle je nesmetano mogao da vidi svakog ko uđe u zgradu.

Znao je samo da je devojka koju traži verovatno beskućnica i crnkinja, te pošto je razmotrio mogućnost da će je naći u podzomenoj železnici, zaključio je da mu preostaje samo jedno. U deset i dvadeset ugledao je visoku i mršavu crnu devojku kako žustro korača ka ulazu i pozvao ju je (iako je ova bila prilično uredna i doterana): - Rošel!

Osvrnula se da vidi ko je to doviknuo, ali nastavila je da hoda, ničim ne pokazavši da se poziv odnosi na nju, pa nestala u zgradi. Posle nje naišao je jedan par belaca, a za njima grupa, izmešana, kako po boji kože, tako i po uzrastu, za koju je Strajk pretpostavio da su bolničko osoblje; ali tek da ne bi propustio priliku, on ponovo uzviknu: - Rošel!

Neki među njima ga pogledaše, no odmah zatim se vratiše razgovoru. Tešeći sebe kako je bolničko

osoblje verovatno naviklo na svakojake ispađe u blizini te ustanove, Strajk pripali cigaretu i nastavi da čeka.

Pola jedanaest je prošlo, a više nijedna crna devojka nije ušla na ta vrata. Ili je propustila termin ili je ušla s druge strane. Povetarac mu poput pera zagolica potiljak dok je sedeo, pušio, osmatrao i čekao. Bolnička zgrada je bila ogromna betonska kocka s pravougaonim prozorima; verovatno ima nekoliko ulaza.

Strajk ispravi osakaćenu nogu, koja ga je još uvek bolela, pa još jednom razmotri mogućnost da se obrati svom fizioterapeutu. No čak mu je i to stajanje pred bolnicom izazivalo blagu potištenost.

Stomak mu je krčao. Usput je bio prošao pored Mekdonaldsa. Ako ne nađe Rošel do podneva, svratiće tamo da jede.

Još dvaput je doviknuo Rošel! crnim devojkama koje su ušle u zgradu, i obe su se osvrnule, samo da vide ko se to dere, a jedna od njih ga je čak prezrivo pogledala.

Onda je, malo posle jedanaest, kratka i zdepasta crna devojka izašla iz klinike, pomalo se gegajući.

Bio je potpuno siguran da mu nije promakla kad je ulazila, i to ne samo zbog njenog naročitog hoda već i zbog vrlo upečatljivog kratkog kaputa od veštačkog krzna boje ciklame, koji joj nimalo nije pristajao, kako zbog visine, tako i zbog širine.

- Rošel!

Devojka je zastala, okrenula se i zagledala se unaokolo, mršteći se, tražeći pogledom onog ko ju je pozvao. Strajk došepa do nje, a ona se zapilji u njega s nepoverenjem.

- Rošel? Rošel Onifejd? Zdravo! Ja sam Kormoran Strajk. Možemo li da popričamo?

- Uvek ulazim iz Ulice Redborn - rekla mu je pet minuta kasnije, pošto joj je potanko objasnio kako ju je našao. - Izašla sam ovuda zato što sam krenula u Mekdonalds.

Tako su njih dvoje otišli u Mek. Strajk je uzeo dve kafe i dva velika keksa, pa odneo to do stola kraj prozora gde ga je Rošel čekala, znatiželjna i podozriva.

Bila je nedvojbeno pozamašna. Masna koža boje spaljene zemlje bila joj je prekrivena gnojnim aknama i mitiserima; imala je sitne, duboko usađene oči, a zubi su joj bili krivi i žuti. Na veštački ispravljenoj kosi imala je izrastak od desetak centimetara, na koji se nastavljalo još petnaest centimetara jake bakarne kose. Njene uske i prekratke farmerke, siva lakovana tašnica i bleštavobele patike delovali su jeftino. Ipak, meki kaputić od veštačkog krzna bio je sasvim druga priča, iako je Strajk smatrao da joj očajno stoji; bio je postavljen, što je Strajk primetio kad ga je skinula, dezeniranom svilom i imao je etiketu italijanskog kreatora za kojeg je čak i Strajk čuo (nije bila Someova kao što je očekivao, pošto je pročitao Lulin imejl modnom kreatoru).

- Jel’ ti sigurno nisi novinar? - upitala je dubokim promuklim glasom.

Strajk je još pred klinikom proveo izvesno vreme uveravajući je da nije novinar.

- Nisam novinar. Kao što sam rekao, poznajem Lulinog brata.

- Ti si mu prijatelj?

- Da. Dobro, ne baš prijatelj. On me je unajmio. Ja sam privatni detektiv.

Istog trena se očigledno prepala.

- Zašto ’oćeš da razgovaraš sa mnom?

- Nema razloga da brineš…

- Ali o čemu ’oćeš da razgovaraš?

- Ne brini. Džon nije siguran da je Lula izvršila samoubistvo, to je sve.

Pretpostavljao da još nije pobegla samo zato što strahuje od onog što bi mogao da joj kaže. I taj strah je bio krajnje nesrazmeran njegovom pristojnom obraćanju.

- Zaista ne treba da brineš - ponovo ju je uverio. - Džon je želeo da još jednom razmotrim okolnosti pod kojima…

- Jel’ on to reko da ja imam nešto s tim?

- Ne, naravno da nije. Samo sam se nadao da bi mogla da mi kažeš u kakvom je psihičkom stanju Lula bila, šta ju je to oteralo u smrt. Redovno si je viđala. Jel’ tako? Mislio sam da bi ti mogla da mi kažeš kako je živela.

Rošel zausti nešto da kaže onda se predomisli pa popi malo kafe.

- Šta, kao njen brat ’oće da kaže kako se ona nije ubila? Kao, neko je gurnuo s prozora?

- On misli da to nije isključeno.

Izgledala je kao da pokušava da odvaga nešto, da obradi to u svom umu.

- Ne bi trebalo ni da pričam s tobom, ti nisi pravi policajac.

- To je tačno. Ali zar ne bi želela da pomogneš da saznamo šta…

- Bacila se - odlučno izjavi Rošel Onifejd.

- Kako možeš da budeš tako sigurna? - upita Strajk.

- Jednostavno znam.

- Izgleda da je za sve ostale koji su je poznavali to bio pravi šok.

- Bila je depresivna. Da, i lekove je uzimala. Kao i ja. Ponekad te to samo strefi. To je bolest - rekla je, premda je zvučalo kao da izgovara „To je balast”.

Balast, pomisli Strajk, načas ometen. Loše je spavao prošle noći. Balast, to je ono što je pritiskalo Lulu Landi, i što su i svi ostali, uključujući i njega samog i Rošel, vukli sa sobom. Ponekad se bolest neosetno pretvori u balast, kao što se dogodilo Bristouovoj majci… a ponekad balast naprosto izroni niotkuda i, tvrd kao beton, smrska ti lobanju.

Bude li izvukao beležnicu, ona će sigurno zaćutati ili će otići, pomislio je. Zato je nastavio da joj postavlja pitanja, krajnje nehajno, raspitivao se zašto je počela da dolazi u kliniku, kako je upoznala Lulu.

Beskrajno sumnjičava, isprva je odgovarala jednosložnim rečima, ali malo-pomalo, postala je predusretljivija. Život joj je bio žalostan. Zlostavljana u detinjstvu, teško mentalno obolela, živela je u domu za nezbrinutu decu, a usled neprilagođenosti, u šesnaestoj završila kao beskućnica. Lečenje u dnevnoj bolnici došlo je kao indirektna posledica saobraćajne nesreće u kojoj je povređena. Smeštena je u bolnicu i kako je svojim ponašanjem ozbiljno ugrožavala i gotovo onemogućavala lečenje posle zadobijenih povreda, na odeljenju su pozvali psihijatra da je pregleda. Sada je bila na lekovima, koji su joj umnogome ublažavali simptome. Strajku je delovalo tugaljivo, ali i dirljivo to što je ta dnevna klinika, u kojoj je Rošel upoznala Lulu Landri, za ovu jadnu devojku bio najsvetliji trenutak u nedelji.

S izvesnom naklonošću je govorila o mladom psihijatru koji je vodio njenu grupu.

- I tu si upoznala Lulu?

- Jel’ ti njen brat nije to rekao?

- Nije mi pričao detalje.

- Da, dolazila je na grupnu. Neko ju je preporučio.

- I vas dve ste razgovarale?

- Aha. - Sprijateljile ste se?

- Aha. - Posećivala si je u njenoj kući? Plivala u njenom bazenu?

- Što da ne?

- Naravno, samo pitam.

Raskravila se, jedva primetno.

- Ne volim da plivam. Ne volim kad mi voda zapljusne lice. Ja sam išla u džakuzi. I išle smo da kupujemo stvari.

- Je li ti ikad pričala o svojim susedima; o ostalim ljudima iz svoje zgrade?

- O onim Bestiguijevima? Nešto malo. Nisu joj se sviđali. Ta žena je kučka - reče Rošel, prilično

okrutno.

- Šta te navodi na tu pomisao?

- Jesi ti nju video? Gledala me ko da sam niko i ništa.

- Šta je Lula mislila o njoj?

- Ni ona je nije volela, ni nju ni njenog muža. On je jeziv.

- U kom smislu?

- Jednostavno je takav - nestrpljivo će Rošel; no kako je Strajk ćutao, ona nastavi: - Stalno je pokušavao da je dovede u stan kad mu žena nije bila kod kuće.

- Jel’ Lula ikad išla kod njega?

- Ni u ludilu, jebote - reče Rošel.

- Lula i ti ste često razgovarale, jelda?

- Jesmo, u poč… Da, jesmo.

Pogledala je kroz prozor. Iznenadni pljusak iznenadio je prolaznike. Providne kapi zasipale su staklo pored njih.

- U početku? - dovrši Strajk. - S vremenom ste ređe razgovarale?

- Uskoro moram da idem - ozbiljno će Rošel. - Imam obaveze.

- Ljudi kao Lulu - reče Strajk, ne odustajući - umeju da budu razmaženi. Da se ružno ponašaju prema prijateljima. Navikli su da bude po njihovom…

- Ja neću da budem ničiji sluga - žustro će Rošel.

- Možda si joj se zato i svidela? Možda je u tebi videla nekog ravnog sebi, a ne neku ulizicu.

- Baš tako - reče Rošel pomirljivo. - Ja nisam bila zadivljena njome.

- Jasno je zašto je želela da se sprijateljite, ti čvrsto stojiš obema nogama na zemlji…

- Da. - …I bolest vam je bila zajednička, zar ne; to znači da si je ti razumela onako kako većina ljudi nije bila u stanju.

- I ja sam crna - nadoveza se Rošel - a ona je htela da se oseća kao prava crnkinja.

- Je li ti pričala o tome?

- Jeste, naravno - odvrati Rošel. - Htela je da sazna svoje poreklo, da vidi ’de pripada.

- Jel’ ti pričala kako je pokušavala da nađe tu stranu svoje porodice?

- Da, naravno. I još je… da.

Gotovo primetno je klonula.

- Jel’ našla nekog? Možda oca?

- Ne. Nikog nije našla. Nema šanse, jebote.

- Stvarno?

- Da, stvarno.

Bacila se na onaj keks. Strajk se uplašio da će otići čim ga pojede.

- Jel’ Lula bila depresivna onog dana kad ste se našle u Vaštiju?

- Jeste.

- Jel’ ti rekla zašto je depresivna?

- Za to ne mora da postoji razlog. To je, mhm, bolest.

- Ali rekla ti je da se ne oseća dobro, zar ne?

- Aha - odvratila je, posle kratkog oklevanja.

- Trebalo je da odete na ručak, vas dve, jelda? - upitao je. - Kiran mi je rekao da ju je odvezao da se nađe s tobom. Poznaješ Kirana, jelda? Kirana Kolovas-Džounsa?

Lice joj se raznežilo, uglovi usana su joj se izvili.

- Da, poznajem Kirana. Da, dogovorile smo se da se vidimo u Vaštiju.

- Ali nije ostala na ručku?

- Nije. Zurila je - reče Rošel.

Sagnula je glavu da popije još malo kafe.

- Zašto ti nije jednostavno javila da ne može da ide na ručak? Ti imaš telefon, zar ne?

- Da, imam telefon - obrecnula se, pa izvadila iz krznenog kaputića jednostavnu nokiju ukrašenu ružičastim kamenčićima.

- I šta ti misliš, zašto ti nije jednostavno javila da otkaže ručak?

Rošel je zurila u njega.

- Zato što nije volela da koristi telefon jer su je prisluškivali.

- Novinari?

- Aha. Pojela je skoro ceo keks.

- Novinare ne bi baš zanimalo da čuju kako ona kaže da neće u Vašti, zar ne?

- Šta znam.

- Zar nisi tada pomislila kako je baš čudno što je prešla toliki put samo da bi ti rekla da ne može da ide na ručak?

- Jeste. Nije - odgovori Rošel. A onda iznenada provali iz nje: - Kad imaš šofera, svejedno ti je, jel’ tako? Ideš ’de ’oćeš, skoro ništa te ne košta, samo im kažeš ’de ’oćeš, jelda? Bila je u prolazu pa je svratila da mi kaže da ne može da se zadržava jer mora da ide kući da se vidi s prokletom Kjarom Porter.

Rošel kao da je zažalila što je upotrebila izdajnički pridev „prokletom” i ujela se za usnu, kao da bi da spreči sebe da joj izleti još neka psovka.

- I to je bilo sve, zar ne? Ušla je u prodavnicu, rekla: „Ne mogu da ostanem, moram da idem kući, doći će mi Kjara”, a onda otišla?

- Aha - rekla je. - Dobro, bila je baš zauzeta tog dana.

Rošel je neuverljivo zamaskirala svoju ozlojeđenost.

- Ispričaj mi šta ste radile u prodavnici. Jeste li probali neke stvari?

- Aha - odvrati Rošel pošto se načas bila zamislila. - Ona je probala. - Ponovo je zastala. - Dugačku haljinu Aleksandra Mekvina. On se ubio - dodala je odustno.

- Jesi li ulazila s njom u kabinu?

- Aha. - Šta se dogodilo u kabini? - nagazi je Strajk.

Njene oči ga podsetiše na oči bika kojeg je video jednom prilikom kad je bio mali: duboko usađene, naoko trpeljive, nedokučive.

- Obukla je haljinu - reče Rošel.

- Samo to? Nikom nije telefonirala?

- Nije. U stvari, jeste. Možda jeste.

- Znaš li koga je zvala?

- Ne sećam se.

Popila je malo kafe, ponovo prikrivši lice kartonskom čašom.

- Možda Evanu Dafildu?

- Možebiti.

- Sećaš li se šta je rekla?

- Ne. - Jedna prodavačica ju je čula dok je telefonirala. Učinilo joj se da se dogovorila s nekim da se vide kasnije u njenom stanu. Kasno iza ponoći, rekla je ta devojka.

- Stvarno?

- Znači da to verovatno nije bio Dafild, jer se s njim već bila dogovorila da se vide u Uziju?

- Ti baš mnogo znaš, a?

- Svi znaju da su se njih dvoje te večeri našli u Uziju - reče Strajk. - Pisalo je u svim novinama.

Nije mogao da vidi kako se Rošeline zenice šire ili skupljaju zato što je nosila crna sočiva.

- Pa valjda - pomirljivo će ona.

- Da to nije bio Dibi Mek? - Nije! - Prasnula je u smeh. - Nije imala njegov broj.

- Poznati ljudi lako mogu da dođu do telefona drugih poznatih ljudi - reče Strajk.

Rošel se smrknu. Pogleda u prazan displej svog ružičastog telefona.

- Mislim da njegov broj nije imala - reče.

- Ali čula si je kad se dogovarala s nekim da se vide u sitne sate?

- Nisam - odvrati Rošel, izbegavajući njegov pogled, igrajući se kartonskom čašom. - Ne sećam se toga.

- Jasno ti je da bi to moglo da bude veoma važno? - upita Strajk, pazeći da ne zvuči preteće. - To što se Lula dogovorila da se vidi s nekim u vreme kad je umrla? Policija nije znala za to, jelda? Ti im nisi rekla?

- Moram da idem - ponovila je, ubacila u usta ostatak keksa, uhvatila kaiš svoje jeftine tašnice i zagledala se u njega.

Strajk reče: - Skoro je vreme ručku. Hoćeš li još nešto da pojedeš?

- Neću.

Ali i dalje je sedela. Pitao se koliko li je siromašna, da li redovno jede? Bilo je nečeg u njoj, ispod tog gneva, nečeg dirljivog: ponosa, ranjivosti.

- Pa, ajde dobro - rekla je, spustila tašnicu i zavalila se u stolici. - Uzeću big mek.

Uplašio se da bi mogla da ode dok on kupuje hranu za pultom, ali kad se vratio za sto noseći dva poslužavnika, Rošel je i dalje bila tu; čak mu je i nespretno zahvalila.

Strajk je oprobao drugačiji pristup.

- Dobro poznaješ Kirana, jelda? - upita je, tragajući za onim sjajem koji joj je maločas ozario lice kad ga je pomenuo.

- Aha - samouvereno će ona. - Često sam ga viđala kad sam bila s njom. Uvek ju je on vozio.

- Rekao je da je Lula pisala nešto dok je sedela pozadi u kolima, pre nego što je stigla u Vašti. Da ti nije pokazala ili dala to što je napisala?

- Nije - odvrati. Ubaci pomfrit u usta pa reče: - Nisam to ni videla. Što, šta je to bilo?

- Ne znam.

- Možda je bio spisak za kupovinu ili tako nešto?

- Da, to misli i policija. Sigurna si da nisi primetila neki papirić u njenoj ruci, pismo, kovertu?

- Sigurna sam. Jel’ Kiran zna da ti razgovaraš sa mnom? - upita Rošel.

- Aha, rekao sam mu da si na mom spisku. Kazao mi je da si živela u Sent Elmu.

Kao da joj je bilo drago zbog toga.

- Gde sad živiš?

- Šta te briga? - grubo mu odvrati.

- Ništa, samo vodim učtiv razgovor.

Rošel frknu.

- Sad živim sama u Hamersmitu.

Neko vreme je žvakala, a onda je, prvi put, iznela podatak za koji je nije pitao.

- Imali smo običaj da slušamo Dibija Meka u njegovim kolima. Kiran, Lula i ja.

Onda je počela da repuje:

Daj, batali, batice, taj hidrokinon, stavi čuku švajcarsku kao Slaj Staloun Evo nosim guči a vozim ferari, jebem li im sedative, jebo ih Džohari Skupih cava Dibiju prepuna su kola, overi mi kreditnu, milijarde pola Svi panduri zevaju u opaku mašinu Jesam vam sad beo, u pizdu materinu?

Delovala je ponosno jer ga je prikovala za stolicu i ostavila bez reči - To ti je Hidrokinin - rekla je. - S albuma Murija mejuri.

- Šta je hidrokinin? - upita Strajk.

- Posvetljivač kože. Slušali smo rep s otvorenim prozorima - reče Rošel. - Uspomene joj izmamiše topao osmeh na lice.

- Lula se radovala što će se upoznati s Dibijem Mekom, jelda?

- Jeste - odvrati Rošel. - Znala je da mu se sviđa, bilo joj je drago. I Kiran je baš bio uzbuđen, sve vreme je molio Lulu da ga upozna s njim. Hteo je da upozna Dibija.

Osmeh joj izblede; tužno spusti svoj hamburger, pa reče: - Jel’ to sve što te zanima? Ja sad moram da idem.

Bacila se na ostatke hrane kao vuk, nekontrolisano je trpajući u usta.

- Lula te je sigurna vodila na mnoga zanimljiva mesta, jelda?

- Jeste - odgovori Rošel punih usta.

- Jesi li išla s njom u Uzi? - Aha. Jednom.

Progutala je pa počela. Pričala je kuda su sve gluvarile na početku njihovog druženja, koje je (uprkos Rošelinim odlučnim pokušajima da odbaci bilo kakvu naznaku da je bila zasenjena životom multimilionera) imalo sve osobine bajke. Lulu je otrgnula Rošel iz bezobličnog sveta hostela i grupne terapije i jednom nedeljno ju je vodila na vrtoglave, skupe zabave. Strajk je primetio da mu je Rošel rekla vrlo malo o Lulinoj naravi, za razliku od Lule vlasnice čarobne plastične kartice, kojom je ova kupovala tašne, odeću i nakit i plaćala Kiranu da se pojavi kao duh iz čarobne lampe kako bi onda zajedno izvukli Rošel iz hostela. Dirljivo detaljno je opisala poklone koje joj je Lula kupila, prodavnice u koje ju je Lulu vodila, restorane i barove gde su sedeli, mesta koja su delili sa slavnim ličnostima. No kao da ništa od toga nije očaralo Rošel. Uz svako ime koje je izgovorila dodala bi i prezrivu napomenu: „On je bio drkadžija”; „Ona je sva plastična”; „Nisu oni ništa posebno.”

- Jesi li upoznala Evana Dafilda? - upita Strajk.

- Jesam - izgovorila je zadovoljno. - On je pička.

- Jeli?

- Jeste, pitaj Kirana.

Odavala je utisak da Kiran i ona stoje zajedno i ravnodušno posmatraju te bilmeze koji naseljavaju Lulin svet.

- U kom smislu je bio pička?

- Ponašao se prema njoj kao govno.

- Kako to?

- Prodavao priče - reče Rošel, posegnuvši za poslednjim pomfritom. - Jednom prilikom nas je sve testirala; svakom je ispričala drugačiju priču da vidi koja će dospeti u novine. Samo sam ja držala jezik za zubima, svi ostali su se istrtljali.

- Koga je testirala?

- Kjaru Porter. Mene, Dafilda. Onog Gaja Samija, ali je posle tvrdila da on ništa nije rekao. Njega je opravdala. Ali on ju je koristio kao i svi ostali.

- Kako?

- Nije dozvoljavao da radi ni za kog drugog. Želeo ju je samo za sebe; da je samo on koristi za reklamu.

- Dakle, tako je otkrila da može da ima poverenja u tebe.

- Da, onda mi je kupila telefon kako bi mogla da me nađe kad god hoće.

Odjednom je zgrabila svetlucavu ružičastu nokiju sa stola i gurnula je duboko u džep mekog ciklama kaputa.

- Pretpostavljam da sad moraš sama da plaćaš račun upita Strajk.

Učini mu se kako će mu Rošel reći da gleda svoja posla, no umesto toga ona uzvrati: - Njena porodica i ne primećuje da ga i dalje plaća.

Kao da je osetila izvesnu zluradost zbog toga.

- Jel’ ti Lula kupila taj kaputić?

- Ne - besno se obrecnu kao da se brani. - Sama sam ga kupila. Ja sad radim.

- Stvarno, gde radiš?

- Šta te briga - ponovo mu odbrusi. - To je samo učtivo zanimanje.

Jedva primetan osmeh zaigra joj na punim usnama i ona se ponovo opusti.

- Radim svakog popodneva u prodavnici, u ulici blizu moje kuće.

- Opet živiš u hostelu?

- Ne - odvrati.

I on ponovo oseti kako se Rošel zatvara, kako odbija da zadre dublje te da bi navaljivanje bilo uzaludno. Promenio je pristup.

- Mora da si se zaprepastila kad je Lula umrla, zar ne?

- Aha, jesam - reče zamišljeno; onda shvativši šta je upravo rekla, dodade: - Znala sam da je depresivna, al’ ne očekuješ da će neko to stvarno da uradi.

- Dakle, kad si je videla ranije tog dana nije ti izgledala kao da želi da se ubije?

- Šta znam, nikad nisam bila dovoljno dugo s njom, razumeš.

- Gde si bila kad si čula da je umrla?

- Bila sam u hostelu. Gomila ljudi zna da sam bila tamo. Džanin me je probudila i rekla mi.

- I ti si odmah pomislila da je to bilo samoubistvo?

- Aha. A sad moram da idem.

Odlučila je i Strajku bi jasno da ni na koji način neće moći da je zaustavi. Pošto je navukla drečavi ciklama kaputić, prebacila je tašnicu preko ramena.

- Pozdravi mi Kirana.

- Hoću.

- Videćemo se.

Izašla je iz restorana i ne osvrnuvši se.

Strajk je gledao za njom dok je prolazila pored izloga pognute glave, namrštena, a onda mu je iščezla iz vidokruga. Kiša je prestala. On je mrzovoljno povukao poslužavnik ka sebi i pojeo nekoliko krompirića.

Onda je skočio tako naglo da je devojka s kačketom koja je prišla da obriše sto ciknula od iznenađenja. Strajk izlete iz Mekdonaldsa pa izbi na Grantli Roud.

Rošel je stajala na uglu upadljiva u krznenom ciklama kaputiću, u grupi ljudi koji su čekali da se upali zeleno svetlo na pešačkom prelazu. Zurila je u nokiju sa ružičastim kamenčićima. Strajk potrča da je uhvati, umeša se u gužvu iza nje, probijajući se krupnim telom kako bi se ljudi sklonili i

propustili ga.

- … - uhvatio je delić razgovora. Hteo je da zna s kim je zakazala sastanak za večeras…

- Aha, i…

Rošel je okrenula glavu gledajući automobile i uto shvatila da Strajk stoji tik do nje. Spustila je mobilni, pritisla dugme i prekinula vezu.

- Šta je?! - prasnula je.

- S kim si razgovarala?

- Gledaj svoja posla, jebote! - besnela je. Pešaci su zurili u nju. - Jel’ ti to mene pratiš?

- Da - reče Strajk. - Slušaj.

Na semaforu se upalilo zeleno; jedino njih dvoje nisu pošli preko ulice; ostali pešaci su ih u prolazu gurkali.

- Hoćeš li mi dati broj svog mobilnog telefona?

Pogledala ga je očima kao u bika, bezizraznim, tajnovitim.

- Što?

- Kiran me je zamolio da mu ga dam - slagao je. - Ne rekoh ti. Misli da si zaboravila naočare za sunce u njegovim kolima.

Učini mu se da je krajnje neuverljiv, no sledećeg trenutka ona mu je izdiktirala broj a on ga je zapisao na poleđini svoje posetnice.

- Jel’ to sve? - nabusito će ona pa se zaputi preko ulice, no kad je kročila na pešačko ostrvo, ponovo se upali crveno. Strajk odšepa za njom. Bila je besna i uznemirena zbog njegove upornosti.

- Šta je?

- Mislim da mi nešto prećutkuješ, Rošel.

Zurila je u njega.

- Uzmi ovo - reče Strajk pa izvadi još jednu posetnicu iz džepa. - Ako bilo šta poželiš da mi kažeš, pozovi me. Važi? Pozovi taj broj. Ćutala je.

- Ako je Lula ubijena - reče Strajk dok su ga automobili prskali a kapi kiše svetlucale po baricama pokraj njihovih nogu - a ti nešto znaš, i ti bi mogla da budeš u opasnosti.

To izazva jedva primetan, zlurad osmeh. Rošel je smatrala da nije u opasnosti. Mislila je da je bezbedna. Zasvetli zeleni čovečuljak.

Rošel namesti suvu, kosu kao žica pa produži preko ulice mirno i odlučno još uvek držeći mobilni telefon u jednoj ruci i Strajkovu posetnicu u drugoj. Strajk je stajao sam na pešačkom ostrvu gledajući za njom, obuzet osećajem nemoći i nelagodom. Možda ona zaista nije prodala Lulinu priču novinama, ali Strajk nije mogao da veruje da je svojim novcem kupila taj firmirani kaput, koliko god da je bio ružan, i to od plate koju je dobijala u nekoj prodavnici.

9 Na uglu Totnhem Korta i Čering Kros Rouda izgledalo je kao na poprištu sa ogromnim rupama u kolovozu, belim zaštitnim ogradama i snažnim radnicima. Strajk je prošao uzanim prolazom između metalnih ograda, zaobišao bučne rovokopače pune zemlje, držeći cigaru u ustima.

Bio je iscrpljen i potišten. I te kako je bio svestan bola u nozi, svog prljavog tela i masne hrane koja mu je teško pala na stomak. Impulsivno je skrenuo udesno u Saton Rou, što dalje od štektanja i brektanja s glavne ulice, pa telefonirao je Rošel. Uključila se govorna pošta, govorna poruka snimljena njenim promuklim glasom; nije mu dala pogrešan broj. Prekinuo je ne ostavivši joj poruku; već ju je pitalo sve što mu je palo na pamet, no ipak je i dalje bio zabrinut. Načas požali što nije pošao za njom, krišom, kako bi otkrio gde živi.

Vratio se na Cering Kros Roud, pa se šepajući zaputio prema kancelariji kroz privremen pešački prolaz, setivši se kako ga je Robin tog jutra probudila; obazrivo je pokucala na vrata, skuvala mu čaj i brižljivo izbegla da pomene njegov poljski krevet. Nije smeo to da dozvoli. Prisnost se ne postiže samo divljenjem ženskom telu u pripijenoj haljini. Nije želeo da joj objašnjava zašto spava u kancelariji; užasavao se ličnih pitanja. A to što ga je oslovila ličnim imenom i opomenula ga da se pogrešno zakopčao samo je pogoršalo situaciju. Nije smeo da se uspava.

Dok se peo metalnim stepenicama, pošao je pored zatvorenih vrata Kraudi grafiksa i u tom trenutku odlučio da se ponaša malo hladnije i autoritativnije prema Robin kako bi povratio ravnotežu narušenu pogledom na njegov maljavi stomak.

Kako je to odlučio, iz njegove kancelarije začu se piskav smeh dveju žena koje su govorile uglas.

Strajk se ukoči pa oslušnu obuzet panikom. Nije telefonirao Šarloti. Pokušao je da prepozna onaj drugi glas; uplašio se da je došla da svojim šarmom raspameti njegovu radnicu na ispomoći, da se sprijatelji s njegovim saveznikom, da njegovom osoblju napuni glavu svojom verzijom istine. Dva glasa se zaoriše u glasan smeh a on i dalje nije mogao da prepozna onaj drugi.

- Zdravo, Bocko - začu se veseli glas kad je gurnuo vrata.

Njegova sestra Lusi sedela je na dotrajalom kauču sa šoljom kafe u ruci, a oko nje su bile razabacane kese iz Marksa i Spensera i Džona Luisa.

Strajk isprva oseti olakšanje što u kancelariji nije zatekao Šarlot, no potom se ipak užasnu upitavši se o čemu su Lusi i Robin razgovarale te šta njih dve znaju o njegovom privatnom životu. Uzvrativši Lusi zagrljaj, primetio je da je Robin ponovo zatvorila vrata njegove kancelarije, iza kojih su se krili poljski krevet i neseser.

- Robin kaže da si išao da istražuješ. - Lusi je bila odlično raspoložena kao i obično kad izađe iz kuće sama, bez Grega i dečaka.

- Da, umemo mi to detektivi ponekad - reče Strajk. - Ti si bila u kupovini.

- Da, Šerloče, jesam.

- Hoćeš li da izađemo na kafu?

- Već je pijem, Bocko - odvrati Lusi podižući šolju. - Danas mi ne deluješ naročito promućurno. Jel’ ti to malo šepaš?

- Nisam primetio.

- Jesi li bio skoro kod gospodina Čakrabatija?

- Baš nedavno - slaga Strajk.

- Ako vam ništa ne treba - reče Robin pa navuče svoj kišni mantil - ja bih izašla na ručak, gospodine Strajk. Još nisam jela.

Malopređašnja odluka da se prema njoj ponaša hladno i profesionalno sad je delovala ne samo

nepotrebno već i neučtivo. Robin je bila taktičnija od bilo koje žene koju je upoznao. - Samo izvoli, Robin - odgovori joj.

- Drago mi je što sam te upoznala, Lusi - reče Robin pa mahnu i nestade zatvorivši za sobom staklena vrata.

- Baš mi se sviđa - poletno će Lusi, kad su Robinini koraci utihnuli. - Sjajna je. Trebalo bi da je zadržiš.

- Da, nije loša - reče Strajk. - Čemu ste se vas dve tako smejale?

- Oh, njenom vereniku, malo me podseća na Grega. Robin kaže da radiš na važnom slučaju. Tako i treba. Veoma je uzdržana kad je reč o poslu, kazala je samo da je u pitanju sumnjivo samoubistvo.

Vrlo neprijatno.

Značajno ga je pogledala no on se napravi da ne razume taj pogled.

- Nije mi prvi put. Događalo se to i u vojsci.

Ali podozrevao je da ga Lusi ne sluša. Duboko je uzdahnula a on je znao šta sledi.

- Bocko, jeste li se ti i Šarlot razišli?

Bolje da završi sa tim.

- Jesmo.

- Bocko?

- Ne brini, Lus. Dobro sam.

Ali njeno dobro raspoloženje preobrazilo se u izliv besa i razočaranja. Strajk je strpljivo čekao iscrpljen i potišten da se ona istutnji. Znala je ona vrlo dobro da će se to desiti, znala je da će Šarlot opet to uraditi, odvukla ga je od Trejsi i od sjajne vojne karijere, napravila od njega nesigurnog čoveka, naterala ga da se useli kod nje, a onda ga šutnula…

- Ja sam raskinuo, Lus - reče on. - A Trejsi i ja već neko vreme nismo bili zajedno kad… - Ali isto bi bilo da je pokušao da ukroti lava: kako nije mogao da shvati da se Šarlot nikad neće promeniti, da mu se vraćala samo zato što je volela da drami, privučena njegovom osakaćenošću i ordenjem. Kučka je izigravala anđelka, a onda joj je to dosadilo; opasna i zla žena; uživa da zadaje bol; oseća se vrednom samo kada uništava sve oko sebe…

- Ja sam nju ostavio, to je bila moja odluka…

- Gde sad živiš? Kad se to dogodilo? Ta prokleta kučka, ne, izvini, Bocko, više se neću pretvarati.

Posle svih sranja koja si zbog nje doživeo, o bože, Bocko, zašto se nisi oženio Trejsi.

- Lus, nemoj molim te.

Sklonio je u stranu nekoliko njenih kesa iz Džona Luisa, punih - kako je mogao da vidi - malih pantalona i čarapica za njene sinove, i sručio se pored nje na kauč. Znao je da izgleda grubo i neuredno. Lusi kao da je bila na ivici suza, njen izlazak u grad bio je upropašćen.

- Pretpostavljam da mi nisi rekao jer si znao da ću ovako reagovati - reče ona naposletku, jecajući.

- Recimo da mi je to palo na pamet.

- Dobro, izvini - gnevno će ona, očiju punih suza. - Ali ona je kučka, Bocko. O bože, kaži mi da joj se više nikada nećeš vratiti. Molim te, samo mi to kaži.

- Neću joj se vratiti.

- Gde si se smestio. Kod Nika i Ilse?

- Ne, unajmio sam stančić u Hamersmitu - (to mu je prvo palo na pamet, mesto koje će odsad zauvek povezivati s beskućnicima) - garsonjeru.

- O, Bocko… Dođi kod nas!

Jasno je video njihovu gostinsku sobu, svu u plavom, i Gregov usiljen osmeh.

- Lus, dobro mi je i ovako. Samo hoću nesmetano da radim i da neko vreme budem sam.

Morao je da je trpi još pola sata. Grizla ga je savest što je pobesnela; izvinjavala se, onda je pokušala da se opravda, što je izazvalo još jednu tiradu uperenu protiv Šarlot. Kad je napokon rešila da

krene, poneo joj je kese niza stepenice, uspešno joj odvrativši pažnju od kutija sa svojim stvarima, koje su i dalje stajale na odmorištu, i napokon je smestio u crni taksi na kraju Danske ulice.

Njeno okruglo lice umrljano maskarom gledalo je za njim kroz zadnji prozor. Prisilio se da se osmehne i da joj mahne, a onda je pripalio cigaretu i pomislio da se Lusin koncept saosećanja može uporediti sa nekim od tehnika ispitivanja koje se koriste u Gvantanamu.

10 Robin je po navici kupovala i Strajku sendvič u slučaju da on ne izade u vreme ručka, a onda bi taj novac nadoknadila onim iz kancelarijske kase.

Danas, međutim, nije žurila natrag. Primetila je, za razliku od potpuno nesvesne Lusi, da je Strajk delovao krajnje nezadovoljno kad ih je zatekao u razgovoru. Kad je ušao u kancelariju, bio je smrknut kao onda kad ga je prvi put videla.

Nadala se da nije rekla Lusi ništa što se Strajku ne bi svidelo. Za Lusi se ne bi moglo reći da je preterano radoznala, no ipak je postavljala pitanja na koja je bilo teško dati odgovor. „Jesi li upoznala Šarlot?”

Robin nasluti da je to Strajkova prelepa bivša žena ili bivša devojka, koju je onog jutra videla kako izlazi iz zgrade. Bezmalo su se bile sudarile, no to se ipak nije moglo nazvati upoznavanjem, te joj je odgovorila: „Ne, nisam.” „Zanimljivo”, Lusi se osmehnu tobože bezazleno. „Kladila bih se da Šarlot želi da te upozna.”

Ko zna zašto, Robin oseti potrebu da joj odgovori: „Ja sam ovde samo privremeno.” „Bez obzira”, odvrati Lusi, koja kao da je razumela odgovor bolje i od same Robin.

Tek sad je neusredsređeno tumarajući između gondola s hranom shvatila na šta je Lusi ciljala. Lusi je verovatno mislila da joj laska, ali njoj je i sama pomisao da bi Strajk mogao da napravi bilo kakav korak u tom smislu bila krajnje odbojna. („Mete, zaista, kad bi ga samo video… Kao slon je, lice mu je kao u boksera. Nije nimalo privlačan, sigurna sam da je prevalio četrdesetu i…”, tragala je za još nekim pridevom kojim bi nakitila Strajkovu spoljašnjost, „…kosa mu je nalik na stidne dlake.” Metju se pomirio s tim da ona i dalje radi kod Strajka tek kad je prihvatila da bude konsultant u nekoj marketinškoj agenciji.)

Robin je nasumično izabrala dve kesice preliva na bazi sirćeta i zaputila se prema kasi. Još nije bila rekla Strajku da će ubuduće raditi do pola tri.

Lusi je skrenula s teme samo da bi pitala Robin imaju li posla u toj maloj aljkavoj kancelariji.

Robin je odgovorila neodređeno naslutivši da Lusi i ne zna za Strajkove novčane poteškoće jer on to nije želeo da joj kaže. Nadajući se da bi mu bilo drago da njegova sestra misli kako posao ide dobro, pomenula je da im je najnoviji klijent veoma imućan. „Reč je o razvodu, zar ne?”, upita Lusi. „Ne”, odvrati Robin. „Reč je… Ovaj, potpisala sam ugovor o poverljivosti… Klijent je tražio od Strajka da istraži jedno samoubistvo.” „O bože, Kormoranu neće biti nimalo zabavno”, reče Lusi, uz neobičan prizvuk u glasu.

Robin je delovala zbunjeno. „Zar ti nije rekao? Mada se to ionako uglavnom zna. Naša majka je bila poznata, bila je grupi, tako su ih zvali, zar ne?” Lusi se usiljeno osmehnu, a glas joj postade oštar iako se borila da zvuči uzdržano i nemarno. „Sve može da se nađe na internetu. Danas je sve moguće, zar ne? Predozirala se, a oni su rekli da je to samoubistvo. Ipak, Bocko je uvek mislio da je za to odgovoran njen bivši muž. Nikad ništa nije dokazano. Bocko je bio van sebe od besa. U svakom slučaju, bilo je strašno. Možda je baš zato taj klijent izabrao Bocka… Pretpostavljam da je uzrok samoubistva predoziranje.”

Robin joj nije odgovorila, a Lusi je, ne zastavši, nastavila: „Tada je Bocko napustio fakultet i pridružio se vojnoj policiji. Svi smo bili vrlo razočarani. On je baš bistar, znaš? Dotad niko iz naše porodice nije studirao na Oksfordu; ali on se samo spakovao,

otišao i pridružio se vojsci. I kao da mu je to odgovaralo; zaista se uklopio. Mislim da je šteta što je i od vojske odustao, da budem iskrena. Trebalo je da ostane, bez obzira na tu nogu…”

Robin ničim nije pokazala da ne zna ništa o tome. Lusi otpi malo čaja. „I odakle si tačno iz Jorkšira?”

Posle toga vodile su prijatan razgovor, sve dok Strajk nije ušao i zatekao ih kako se smeju Robininom opisu Metjuovog poslednjeg odlaska u Uradi sam.

Dok se vraćala u kancelariju sa sendvičima i prelivima, Robin se sažali nad Strajkom kao nikad ranije. Brak mu je ili veza ukoliko nisu bili venčani - propao; spavao je u kancelariji; bio je povređen u ratu, a sad je saznala da mu je majka umrla pod nerazjašnjenim i turobnim okolnostima.

Nije skrivala da je to saosećanje obojeno i izvesnom radoznalošću. Već je znala da će, kad joj se ukaže prilika, potražiti i naći na internetu detalje o smrti Lide Strajk. Ujedno ju je grizla savest što je otkrila još jedan detalj o Strajkovom životu koji nije trebalo da vidi kao i onaj delić maljavog stomaka koji je on onog jutra nehotice otkrio. Znala je da je on ponosan i samosvojan čovek; upravo to joj se i svidelo kod njega iako je njegov način života proistekao iz takvog stava - spavanje na poljskom krevetu, kutije sa stvarima na odmorištu, prazna ambalaža gotove hrane u kanti za smeće - izazivao podsmeh njenog verenika, koji je smatrao da nijedan odgovoran čovek ne može tako da živi.

Robin se učini da je osetila izvesnu napetost u kancelariji kad se vratila. Strajk je sedeo za njenim kompjuterom, kucao po tastaturi, a kad joj je zahvalio za senđvič, nije (kao obično) prestao da radi na desetak minuta kako bi proćaskao sa njom o slučaju Landri.

- Treba mi kompjuter nakratko; neće ti smetati da sedneš na kauč? - reče on nastavivši da kuca.

Robin se pitala da li je Lusi rekla Strajku o čemu su njih dve razgovarale. Nadala se da nije. Onda se naljutila na sebe zbog tog osećaja krivice; na kraju krajeva, nije uradila ništa loše. To preispitivanje privremeno je potisnulo njenu želju da sazna da li je Strajk našao Rošel Onifade.

- A-ha! - reče Strajk.

Na sajtu italijanskog modnog kreatora našao je onaj kaput od veštačkog krzna koji je Rošel tog jutra nosila. Bio je u prodaji tek dve nedelje i koštao je hiljadu i po funti. Robin sačeka da joj Strajk objasni taj uzvik, ali on je ćutao.

- Jeste li je našli? - upita naposletku kad se Strajk napokon okrenuo od kompjutera da raspakuje sendvič.

Prepričao je njihov susret, ali u njegovom glasu nije više bilo oduševljenja i zahvalnosti kao tog jutra kad ju je nazvao genijem. Stoga je i njen glas, dok ga je izveštavala o rezultatima sopstvene telefonske istrage, bio prilično hladan.

- Zvala sam Advokatsku komoru da pitam za seminar u Oksfordu održanom 7. januara - rekla je. Tamo je bio i Toni Landri. Pravila sam se da sam ga upoznala na seminaru, ali da sam izgubila njegovu vizitkartu.

Nije delovao naročito zainteresovano za podatak koji je sam tražio niti je pohvalio njenu preduzimljivost. Razgovor se okončao obostranim nezadovoljstvom.

Strajka je iscrpio razgovor sa Lusi; želeo je da bude sam. Osim toga, podozrevao je da je Lusi pomenula Robin njihovu majku. Njegova sestra je zanemarivala činjenicu da je njihova majka bila donekle poznata i ponekad bi je obuzela nesavladiva želja da priča o tome naročito sa strancima.

Možda je to bio nekakav sigurnosni ventil uslovljen čvrstim vezama iz prošlosti ili je pokušavala da potuče neprijatelja na njegovoj teritoriji, svojim izjavama predupređujući tako njegova pitanja.

Ali on nije želeo da Robin sazna bilo šta o njegovoj majci, o njegovoj nozi, o Šarlot, niti o bilo čemu bolnom što je Lusi uporno načinjala kad bi uspela dovoljno da mu se približi.

Tako umoran i neraspoložen, Strajk je svojom iznerviranošću ženama nepravedno obuhvatio i Robin, koja kao da jednostavno nije mogla da ga ostavi na miru. U jednom trenu htede da ode u Totenhem da sedne i razmisli a da nikome ništa ne mora da objašnjava.

Robin je bila potpuno svesna da se nešto promenilo. Prilagodivši se njegovom raspoloženju, otrla je mrvice sa odeće, pa mu odsečnim i ravnodušnim tonom prenela poruke koje je tog jutra zabeležila.

- Džon Bristou je javio broj mobilnog telefona Marlen Higson. Uspeo je da dođe i do Gija Somea i zakazao vam sastanak s njim u četvrtak u deset, u njegovom ateljeu, u Ulici Blenkit, ako vam to odgovara. To je posle Cizvika, nadomak Strend Grina.

- Odlično. Hvala.

Bezmalo ni reč nisu razmenili do kraja tog dana. Strajk je gotovo celo popodne proveo u pabu i vratio se tek u deset do pet. Ti zategnuti odnosi nisu popuštali i Strajku prvi put laknu kad je Robin otišla.

DEO ČETVRTI Optimumque est, ut volgo dixere, aliena insania frui.

Kao što izreka kaže, najbolje je iskoristiti tuđe ludilo.

Plinije Stariji, Istorija prirode

1 Strajk je rano otišao u studentski centar da se istušira i obukao se uobičajeno nemarno kad je pošao na sastanak s Gijem Someom. Posle pretrage kreatorovog sajta, shvatio je da je Some pobornik neobične odeće od pohabane kože, kravata od perforiranih metalnih traka, crnih traka za zglobove s nitnama, koje kao da su odsečene od ostataka kaubojskih štitnika za noge.

Iako nevoljno, Strajk je obukao klasično i udubno tamnoplavo odelo u kome je bio i kod Ciprijanija.

Atelje je bio smešten u napuštenom skladištu iz XIX veka, koje se nalazilo na severnoj obali Temze. Odblesak s reke oslepio ga je kad je pokušao da pronađe ulaz, prilično loše obeležen; spolja ništa nije ukazivalo na namenu te građevine.

Naposletku je pronašao malo neobeleženo zvono, a kad je pozvonio, vrata su se automatski otvorila.

Uzan ali svetao hodnik bio je rashlađen klima-uređajem. Zveckanje i čangrljanje prethodilo je ulasku devojke sa kosom boje paradajza, u crnom kombinezonu, s mnoštvom srebrnih narukvica na ruci.

- Oh! - ote joj se uzvik kad je ugledala Strajka.

- Imam sastanak s gospodinom Someom u deset - odvrati on. - Ja sam Kormoran Strajk.

- Oh! - ponovi ona. - Dobro.

Otišla je istim putem kojim je i došla. Strajk je iskoristio da telefonira Rošel, što je učinio već deset puta od onog dana kad su razgovarali. Odgovora nije bilo.

Prošao je još jedan minut, kad se na drugom kraju hodnika pojavio sitan crnac i nečujno se zaputio prema Strajku, koračajući po podu obloženom gumom. Prenaglašeno je njihao kukovima, ukočenog torza i gotovo nepomičnih ruku. Gi Some je bio skoro tridesetak centimetara niži od Strajka i bezmalo pedeset kilograma lakši. Prednji deo kreatorove uske crne majice bio je ukrašen stotinama sitnih srebrnih nitni uobličenih u naoko trodimenzionalnu sliku Elvisovog lica. Dodatno ga je zbunio pogled na izvajane mišiće na grudima koji su treperili ispod likre koja ih je stezala. Some je na sebi imao uske sive farmerke s tamnim tankim štraftama i crne patike od antilopa i lakovane kože. Lice mu je neobično odudaralo od zategnutog tela: zbog široko razmaknutih i pomalo buljavih očiju, ličio je na ribu, imao je okrugle obraze nalik jabukama i pune velike usne. Mala glava bila mu je skoro savršeno okrugla. Some je izgledao kao da je majstoru koji ga je izvajao od meke, tamne ebanovine bilo nezanimljivo to savršenstvo pa je skliznuo u groteskno.

Pružio je ruku jedva primetno izvivši je u zglobu.

- Da, ličite na Džonija - rekao je zagledavši se Strajku u oči. Prenemagao se i govorio lažnim koknijem. - Mada ste mnogo razbacaniji.

Strajk mu stegnu ruku. Oseti da ovaj ima iznenađujuće jak stisak. Crvenokosa devojka ponovo se pojavi zveckajući narukvicama.

- Biću zauzet naredni sat vremena. Trudi, ne prebacuj mi pozive - reče joj Some. - Donesi nam malo čaja i keksa, dušo.

Onda se okrenu poput plesača pokazavši Strajku da pođe za njim.

Prošli su belim hodnikom pored otvorenih vrata iza kojih je Strajk ugledao sredovečnu Azijku bezizrazna lica, a ona mu uzvrati pogled kroz prozračan zlatni veo što ga je prebacila preko krojačke lutke; soba je blistala kao operaciona sala puna štendera, rolni materijala, zidova prekrivenih kolažima, skicama, fotografijama i beleškama. Tanana plavuša obavijena nečim što je Strajku ličilo na crni zavoj otvorila je vrata i izašla u hodnik pored njih. Pogledala ih je jednako hladno i bezizrazno kao i crvenokosa Trudi. Strajk se osećao nesrazmerno ogromnim i maljavim; kao dlakavi mamut koji pokušava da se izmeša među majmune kapucine.

Pratio je razmetljivog kreatora do kraja hodnika pa kroz spiralne stepenice od čelika i gume do vrha, gde se ukazao veliki beli četvrtasti kancelarijski prostor. Kroz visoke prozore na desnom zidu pružao se očaravajuć pogled na Temzu i desnu obalu. Na ostalim zidovima visile su fotografije.

Strajkovu pažnju privuče trideset metara visok poster palih anđela okačen na zidu naspram Someovog radnog stola. Ipak, kad se bolje zagledao, shvatio je da to nije onaj snimak što je obišao ceo svet. Na ovoj verziji Lula je smejući se zabacila glavu, nemarno nameštena kosa padala joj je niz snažan vrat sve do grudi, otkrivajući jednu bradavicu. Kjara Porter je gledala u Lulu s naznakom osmeha na licu, ali kao da još uvek nije shvatila šalu. Akcenat je, kao i na daleko famoznijoj verziji, bio na Lulinom licu.

Bilo ju je i na drugim slikama; bilo ju je svugde. Levo, na grupnom portretu manekenki, u prozirnim haljinama boja duge; tamo dalje uhvaćena iz profila sa zlatnim ružem i zlatnom senkom.

Da li je naučila kako da izrazom lica pokaže emocije ili je to lice bilo samo blistava površina kroz koju su ta osećanja spontano izbijala.

- Smesti dupe gde god želiš - reče Some pa sede za sto od tamnog drveta i čelika, prekriven crtežima; Strajk privuče stolicu od izvijenog pleksiglasa. Na radnom stolu ležala je majica sa slikom princeze Dajane nalik kitnjastoj meksičkoj Bogorodici, koja je svetlucala od šljokica i staklića. Slika je bila upotpunjena usplamtelim srcem od beleštavog satena sa izvezenom krunom.

- Sviđa ti se - upita Some primetivši Strajkov pogled.

- O, da - slaga Strajk.

- Gotovo svugde je rasprodata. Dobio sam gomile uvredljivih pisama od katolika. Džo Mankura je nosio takvu na koncertu Džulsa Holanda. Razmišljam da napravim sličnu s Vilijamom kao Hristom, s dugim rukavima za zimu. Ili s Harijem, šta misliš? S puškom AK 47, kako mu sakriva harpun?

Strajk se neodređeno osmehnu. Some prekrsti noge raširivši ih malo više nego što je to bilo potrebno, pa izveštačeno reče: - Dakle, knjigovođa misli da je Kukavica možda ubijena. Uvek sam je zvao Lula Kukavica - dodade bez naročite potrebe.

- Da. Mada je Džon Bristou advokat a ne knjigovođa.

- Znam, ali Kukavica i ja smo ga uvek zvali knjigovođa. Dobro, ja sam ga tako zvao, Kukavica bi mi se ponekad pridružila, zavisi od raspoloženja. Stalno je gurao nos u njenu zaradu i pokušavao da iscedi i poslednji cent od svakoga. Pretpostavljam da tvoj honorar ne premašuje platu najnižeg istražitelja.

- Zapravo, plaća me dvostruko više.

- Oh, pa biće da je postao velikodušniji sad kad može da se igra Kukavičinim novcem.

Some je grickao zanokticu, što Strajka podseti na Kirana Kolovas-Džounsa; kreator i šofer bili su i slične građe, sitni ali proporcionalni.

- Dobro, znam da sam gad - reče Some, izvadivši prst iz usta. - Džon Bristou mi se nikad nije sviđao, stalno je nešto mudrovao Kukavici. Nije umeo da uživa. Priznaj da si peder. Jesi li ga čuo kako jadikuje nad mamicom? Jesi li mu upoznao devojku? Kad smo već kod toga, mislim da u toj vezi ona nosi pantalone. - Izgovorio je to u jednom dahu, nervozno pljuckajući pa zastao da otvori skrivenu fioku u radnom stolu, iz koje je izvadio paklicu cigareta sa ukusom mentola. Strajk je primetio da su mu zanoktice izgrizene do živca.

- Zbog porodice je bila tako sjebana. Imao sam običaj da joj kažem: „Pusti ih, dušo, gledaj svoja posla”, ali nije me slušala. „Gubiš vreme na beskorisne stvari.” Takva je bila Kukavica, gubila vreme na beskorisne stvari.

Ponudio je Strajku jednu od belih cigareta, koju je detektiv odbio, a onda je izgraviranim zipom pripalio svoju. Dok je Strajk zurio u plamen, Some je rekao: - Voleo bih da sam se ja setio da unajmim privatnog detetkiva. Nikad mi to nije palo na pamet.

Drago mi je da je neko to uradio. Jednostavno ne mogu da verujem da se ubila. Moj terapeut kaže da se to zove poricanje. Idem dva puta nedeljno na terapiju, mada ne vidim nikakvu prokletu razliku.

Trebalo bi da gutam valijum kao ledi Bristou, kad bih mogao da radim dok sam na tom smeću; probao sam posle Kukavičine smrti i bio sam kao zombi. Pretpostavljam da mi je pomogao da izdržim sahranu.

Zveckanje i kloparanje sa spiralnih stepenica najavilo je Trudi, namrgođenu. Prinela je radnom stolu crni lakirani poslužavnik sa dve srebrne ruske čaše za čaj od brušenog stakla; iz svake se pušio bledozeleni napitak u kojem su plivali listići čaja. Na poslužavniku je bio i tanjir s tankim keksom, koji je izgledao kao da je napravljen od ćumura. Strajk se sa nostalgijom priseti pite i čaja boje mahagonija iz Feniksa.

- Hvala, Trudi. I donesi mi pepeljaru, dušo.

Devojka je zastala - bilo je jasno da negoduje zbog toga.

- Samo je donesi - obrecnu se Some - ja sam prokleti gazda i mogu da zapalim ovu zgradu ako hoću.

Izvadi proklete baterije iz protivpožarnog alarma. Ali pre toga donesi pepeljaru. Prošle nedelje se aktivirao alarm u prizemlju i sve poprskao - Some je objasnio Strajku. - Zato vatrogasci više ne dozvoljavaju da se puši u zgradi. Mogu to naređenje da nabiju pravo u svoje zategnute male guzice. Duboko je uvukao dim pa ga otpuhnuo kroz nozdrve.

- Zar nećeš da mi postavljaš pitanja? Ili ćeš samo da sediš tu, tako zastrašujuć, i da čekaš nečije priznanje.

- Možemo da počnemo s pitanjima - reče Strajk pa izvadi beležnicu i olovku. - Kad je Lulu umrla, bili ste u inostranstvu, zar ne?

- Upravo sam se bio vratio, nekoliko sati ranije - Some neznatno stisnu cigaretu. - Bio sam u Tokiju.

Skoro osam dana nisam spavao. Na Hitrou sam sleteo oko pola jedanaest, umoran zbog vremenske razlike. Ni u avionu ne mogu da spavam, hoću da budem budan ako se sruši.

- Kako ste došli kući sa aerodroma?

- Taksijem. Elza je zajebala moju rezervaciju u rentakaru. Trebalo je da me čeka vozač.

- Ko je Elza?

- Devojka koju sam otpustio zato što mi je zajebala rezervaciju. To je bilo poslednje što mi je trebalo, da tražim taksi u to doba noći.

- Živite sami?

- Ne. U ponoć sam bio u krevetu sa Viktorom i Rolfom, mojim mačkama - dodade uz osmeh. - Uzeo sam sedativ, pa odspavao nekoliko sati i probudio se u pet ujutru. Još u krevetu uključio sam Skaj njuz i ugledao tipa s jezivom kapom od ovčije kože kako stoji u snegu u Kukavičinoj ulici i kaže da je ona mrtva. Isto to je pisalo i na kajronu na ekranu.

Some snažno povuče a beli dim izvi mu se iz usta sa sledećim rečima: - Umalo da umrem, jebem ti. Mislio sam da još spavam, ili da sam se probudio u pogrešnoj dimenziji, tako nešto… Krenuo sam da zovem sve žive… Kjaru, Brajoni… Bilo je zauzeto. I sve vreme sam zurio u ekran, nadajući se da će prekinuti vesti objavom da je u pitanju greška, da to nije ona. Molio sam se da je to ona skitnica Rošel.

Zastao je kao da je očekivao od Strajka da nešto kaže. Ovaj je beležio dok je Some pričao, a onda je i dalje pišući pitao: - Poznajete Rošel, zar ne?

- Da, Kukavica ju je jednom dovela ovamo. I to baš nju od svih.

- Zašto to kažete?

- Rošel je mrzela Kukavicu. Bila je neviđeno ljubomorna na nju; ja sam to video, ali Kukavica nije.

Htela je samo da se ogrebe o nju, bolelo ju je uvo za Kukavicu, svejedno joj je bilo da li je ova živa ili mrtva. Što i nije tako loše, kako se ispostavilo. Ali što sam duže gledao vesti, postajalo mi je sve

jasnije da nije greška. Bio sam totalno sjeban.

Prsti oko snežnobele cigarete su mu zadrhtali.

- Pričali su kako je komšinica načula svađu; naravno, odmah sam pomislio na Dafilda. Bio sam ubeđen da ju je on gurnuo kroz prozor. Došlo mi je da kažem kerovima kakva je on pizda. Bio sam spreman da stanem pred njih i ispričam kakvu narav ima taj peder. I kao što sam siguran da će ovaj pepeo pasti sa moje cigarete - nastavi on istim tonom - tako sam siguran da bih zapalio malog pedera.

Kao da ga je čula, Trudi je jurila uza stepenice pa se ponovo pojavi u sobi zadihana, noseći tešku staklenu pepeljaru.

- Hvala ti - reče Some prenaglašeno kad ju je spustila ispred njega, a odmah potom ona se stuštila niza stepenice.

- Zašto mislite da je to bio Dafild? - upita Strajk čim je procenio da Trudi više ne može da ga čuje.

- Koga bi drugog Kukavica pustila u kuću u dva ujutru?!

- Jeste li ga dobro poznavali?

- Sasvim dovoljno, govno jedno malo - Some otpi malo čaja od nane. - Zašto žene to rade? Zašto je Kukavica to radila…? Nije bila glupa. Štaviše, bila je kao pčelica, i šta je onda videla u Evanu Dafildu? Ja ću ti reći - odvrati, ne zastavši da čuje odgovor. - Sve je to zbog onog pesničkog sranja, onih govana o duševnom bolu, o neshvaćenom geniju. Obriši nos, govno jedno malo. Nisi ti Bajron.

Tersnuo je čašom o sto, napravio nepristojan gest laktom, pa ponovo povukao dim iz cigarete.

- Nijedan muškarac se ne bi zajebavao s takvima kao što je Dafild. To se samo ženama događa. To je neki iščašeno majčinski nagon.

- Mislite da ima ubilački nagon?

- Naravno da mislim - ravnodušno uzvrati. - Naravno da ima. Svi mi to imamo, u svima nama se krije nagon da ubijemo, pa zašto bi onda Dafild bio izuzetak? Ponaša se kao razmaženo dvanaestogodišnje derište. Mogu da zamislim njegove izlive besa - odsečno je odmahnuo rukom u kojoj je držao cigaretu.

- Jednom sam video kako ju je udario. Bilo je to na mojoj zabavi posle revije, prošle godine. Stao sam između njih; rekao sam mu da udari mene ako sme. Možda jesam pederčić - nastavi Some - ali svaki dan se suočavam sa sličnim sranjima. I na sahrani se ponašao kao sisa.

- Stvarno?

- Da, teturao se unaokolo obeznanjen, bez trunke poštovanja. Da se nisam i sam nakljukao onim đubretom, rekao bih mu šta mislim o njemu. Dvolično malo govno.

- Nikad niste pomislili da je posredi samoubistvo?

Some se zapilji u Strajka neobičnim buljavim očima.

- Nikad. Dafild kaže da je otišao kod svog dilera prerušen u vuka. Kakav je to alibi, jebote. Nadam se da si ga proverio, nadam se da te nije, kao policiju, zaslepila njegova usrana slava.

Strajk se setio Vordlovog komentara o Dafildu.

- Ne bih rekao da ih je Dafild zaslepio.

- Onda to znači da su prefinjeniji nego što sam mislio reče Some.

- Kako možete da budete tako sigurni da se nije ubila? Lula je imala psihičkih problema, zar ne?

- Jeste, ali nas dvoje smo sklopili dogovor kao Merilin Monro i Montgomeri Klift. Zakleli smo se da ćemo, ako pomislimo na samoubistvo, pozvati jedno drugo. Ona bi me zvala.

- Kad ste poslednji put razgovarali s njom?

- Telefonirala mi je u sredu dok sam još bio u Tokiju. Koza glupa, stalno je zaboravljala na vremensku razliku od osam sati; bilo je dva ujutru i zvono na telefonu mi je bilo isključeno te ga nisam čuo; ali ostavila mi je poruku, a to nije bila poruka samoubice.

Ponovo je otvorio fioku radnog stola, izvadio mobilni telefon, pritisnuo nekoliko dugmića pa ga dodao Strajku.

Glas Lule Landri čuo se jasno i glasno, pomalo promukao i grlen, prenemažući.

Kako si, ljubavi? Moram ne'sto da ti kaaažeem. Ljubaviii, jesi doooobro? Nisam sigurna da će ti se to svideti, ali baš je ono strava, i tako sam neviđeno srećna da moram nekome da kažem. Zato me zvrcni kad budeš mogao, važilić? Cmok-cmok-cmokić.

Strajk mu je vratio telefon.

- Jeste li je pozvali? Jeste li otkrili šta joj se to desilo?

- Nisam.

Some ugasi cigaretu pa istog trena pripali drugu.

- Japanci su me vodili sa sastanka na sastanak; kad god bih pomislio da je pozovem, isprečila bi se vremenska razlika. Kako god bilo… pravo da ti kažem, mislim da sam znao šta je htela da mi saopšti.

I nimalo nisam bio oduševljen time. Mislim da je bila trudna.

Some je nekoliko puta klimnuo glavom, sa cigaretom među zubima; onda ju je izvadio pa je rekao: - Da, mislim da ju je neko napumpao.

- Dafild?

- Nadam se da nije, jebote. Tada nisam znao da su njih dvoje ponovo zajedno. Da sam bio u zemlji, ne bi se ni usudila da se pomiri s njim; ne, čekala je da ja odem u Japan, kučka mala prepredena. Znala je da ga mrzim, i stalo joj je bilo do mog mišljenja. Nas dvoje smo bili kao brat i sestra, Kukavica i ja.

- Zašto mislite da je bila trudna?

- Tako mi je nekako zvučala. I sam si čuo. Bila je tako uzbuđena… Osećao sam. To je nešto što bi Kukavica uradila.

I još je očekivala da se oduševim, što će da zajebe karijeru, mene da zajebe, jer sam računao na nju za promociju nove linije aksesoara…

- Jel’ to bio onaj petomilionski ugovor koji je pomenuo njen brat?

- Jeste, i kladim se da ju je knjigovođa napujdao da izvuče koliko god može - ponovo prasnu Some.

- Kukavici nije stalo da izvuče poslednji peni iz mene. Ona je znala da će to biti sjajno, i da će je vinuti u još veće visine. Njoj nije bilo stalo samo do novca. Svi su je povezivali sa mojim kreacijama; probila se zahvaljujući slikanju za Vog, tada je nosila moju haljinu. Kukavica je volela moju odeću, volela je mene, ali kad ljudi steknu određeni položaj, svi krenu da ih ubeđuju kako vrede mnogo više, a oni onda zaborave ko ih je tu postavio i odjednom se sve svodi na lovu.

- Sigurno ste mislili da ona vredi toliko kad ste joj ponudili ugovor na pet miliona?

- Pa jesam, mnogo toga sam napravio baš za nju, tako da ne bi bilo zabavno zajebavati se sa njenom trudnoćom. Jednostavno sam mogao da zamislim kako će da podetinji, kako će sve to da odbaci jer ne želi, jebote, da se reši te bebe. To bi baš ličilo na nju. Žudela je da je ljudi vole, da stekne porodicu. Ti Bristouovi su je pošteno sjebali. Usvojili su je samo da bi izigravala igračku one Ivet, najveće kučke na svetu.

- U kom smislu?

- Posesivna je, morbidna. Nije joj dala da mrdne plašeći se da će umreti. Kao onaj mali pre nje, Kukavicu su kupili da bi njega zamenila. Ledi Bristou je dolazila na sve revije i svima je išla na živce sve dok se nije razbolela. I onaj njen ujak, ponašao se prema Kukavici kao da je ona poslednji ološ, sve dok nije počela da zgrće lovu. Onda je postao pristojniji. Bristouovi izuzetno cene novac.

- Oni su imućni, zar ne?

- Alek Bristou im nije baš toliko ostavio. To se ne može uporediti s pošteno stečenim novcem, oni nisu kao tvoj stari.

Kako to? - upita Some, odjednom promenivši temu da sin Džona Rokbija radi kao njuškalo.

- Zato što mu je to posao - odvrati Strajk. - Nastavite o Bristouovima.

Someu kao da nije smetalo što mu ovaj naređuje; štaviše, kao da je uživao u tome, možda zato što nikad nije doživeo nešto tako neobično.

- Upravo sam se setio kako mi je Kukavica rekla da je Alek Bristou za sobom ostavio uglavnom deonice svoje stare kompanije, koje su obezvređene tokom recesije. Teško je zajebati Epl. Kukavica je zaradila mnogo više od njih pre nego što je napunila dvadeset godina.

- Jel’ ta slika - upita Strajk, pokazujući na ogromne Pale anđele na zidu iza njega - deo ugovora vrednog pet miliona funti?

- Jeste - odvrati Some. - Te četiri tašne su bile početak. Ona na slici drži model Kešil; svim tašnama sam dao afrička imena. Ona kurvica od njene biološke majke rekla joj je da joj je otac bio Afrikanac, tako da je Kukavica poludela za Afrikom; pričala je kako će da studira tamo, kako će da se bavi dobrotvornim radom… nema veze što je matora drolja spavala s najmanje pedeset jamajkanskih krimosa. Afrikanac - ponovio je Gi Some, drobeći pikavac u staklenoj pepeljari. Kučka je samo rekla Kukavici ono što je ova želela da čuje.

- A vi ste odlučili da nastavite i da iskoristite sliku iz kampanje, iako je Lula upravo…

- To je bilo jebeno odavanje počasti. - Some je sad govorio veoma glasno. - Nikad nije bolje izgledala. To je trebalo da bude jebeni izraz poštovanja; njoj, nama. Ona je bila moja muza. Ako ološ to ne može da razume, ko ih jebe, sve njih. Novine u ovoj zemlji su obično đubre. Procenjuju ljude polazeći od sebe.

- Dan pred smrt, Lula je dobila nekoliko tašni…

- Da, mojih. Poslao sam joj po jednu od svakog modela iz kolekcije - rekao je Some, pokazujući sliku vrškom nove cigarete - a poslao sam i neke krpice Dibiju Meku, preko kurirske službe.

- On je to bio naručio, ili…?

- Reklama, lepi moj - odvrati Some. - Samo dobar posao. Izdvojio sam mu nekoliko dukseva s kapuljačom i nešto od aksesoara. Podrška poznatih uvek dobro dođe.

- Jel’ ikad nosio bilo šta od toga?

- Ne znam - reče Some, daleko skromnije. - Tih dana imao sam mnogo većih briga.

- Video sam na Jutjubu njegov snimak, bio je u duksu s istim takvim nitnama - reče Strajk, pokazujući na Someovu majicu. - U obliku pesnice.

- Da, to je jedan od mojih. Biće da mu je neko prosledio te stvari. Na jednom je bila pesnica, na drugom pištolji i tekstovi nekih pesama na leđima.

- Jel’ vam Lula rekla da će Dibi Mek odsesti u njenoj zgradi?

- O, da. Nimalo se nije uzbudila zbog toga. Ja sam joj govorio, dušo, da je neko meni posvetio tri pesme, sačekao bih ga na vratima ko od majke rođen. - Dim mu pokulja na nos u obliku dve duga pramena, a on pogleda u Strajka ispod oka.

- Ja volim kad su krupni i grubi - reče. - Ali Kukavica nije volela takve. Pogledaj kakve je tražila.

Stalno sam joj govorio: „Neprekidno cviliš o tim svojim korenima; što ne nađeš nekog finog crnog dečka i skrasiš se; Dibi bi bio savršen, jebem mu; što da ne?

- Na poslednjoj reviji, nastupila je uz „Butterface Girl”. „Ne umišljaj, kučko, pogledaj se u ogledalo pa se uveri; odustani, spusti se, ribo; nisi ti jebena Lula.” Dafild mrzi tu stvar.

Some je neko vreme ćutke pušio, zagledan u fotografije na zidu. Strajk ga upita: - Gde živite?

Ovde? - iako je već znao odgovor.

- Ne, u Čarlsovoj ulici, u Kensingtonu - reče Some. Prošle godine sam se preselio. Dug sam put provalio od jebenog Haknija, znaš, ali morao sam da odem odande. Mnogo su me maltretirali.

Odrastao sam u Hakniju - objasnio je - tamo sam bio Kevin Ovusu. Promenio sam ime kad sam otišao od kuće. Kao ti.

- Ja nikad nisam bio Rokbi - reče Strajk, preletevši pogledom preko beležaka. - Moji roditelji nisu bili venčani.

- Svi to znamo, lepi - odvrati Some, uz još jedan dvosmislen pogled. - Obukao sam tvog starog za slikanje za Roling stoun prošle godine: tesno odelo. Često se viđate?

- Ne - odvrati Strajk.

- Pa, da, pored tebe bi izgledao kao jebeni starac, zar ne? - primeti Some, pa se zacereka. Vrpoljio se u stolici, pa je pripalio još jednu cigaretu, obesio je između usana pa se začkiljio u Strajka kroz dim s mirisom mentola.

- Uostalom, zašto razgovaramo o meni? Jel’ ljudi uvek krenu da ti pričaju svoju životnu priču kad izvučeš tu sveščicu?

- Ponekad.

- Nećeš da popiješ čaj? Ne krivim te. Nemam pojma zašto pijem to sranje. Mog starog bi srčka strefila kad bi tražio čaj i dobio ovo.

- Porodica vam i dalje živi u Hakniju?

- Nisam proveravao - reče Some. - Ne razgovaram s njima. Ja svoje propovedi sprovodim u delo, znaš?

- Šta mislite, zašto je Lula promenila ime?

- Zato što je mrzela svoju jebenu porodicu, kao ja. Nije želela da je povezuju s njima.

- Zašto se onda opredelila za prezime svog ujaka?

- On nije poznat čovek. Da se prezivala Bristou, Dibi ne bi napisao pesmu „Bićeš moja, LL.” - Čarlsova ulica nije daleko od Kentigern Gardensa, jel’ tako?

- Dvadesetak minuta laganog hoda. Predložio sam Kukavici da se useli kod mene kad mi je rekla da više ne može da živi od novinara, ali nije me poslušala; izabrala je taj petosobni zatvor, samo da pobegne od njih. Oni su je tamo i odveli. Oni su krivi.

Strajk se setio Dibijevih reči: Oni kurvanjski mediji su je i isterali kroz taj prozor.

- Odvela me je da vidim stan. Mejfer, pun bogatih Rusa i Arapa i skotova kao što je Fredi Bestigui.

Rekao sam joj, lutko, ne možeš da živiš ovde; kud god da pogledaš, mermer; mermer nimalo nije šik u našem okruženju… kao da živiš u grobnici…

Potresao se, ali onda je nastavio: - Nekoliko meseci je prolazila kroz to izluđivanje. Imala je nekog progonitelja koji joj je lično ubacivao pisma kroz prorez za poštu na vratima u tri ujutru; budilo ju je kloparanje poklopca. Uplašila se kad je pročitala „šta bi joj radio”. Onda su se ona u Dafild rasturili, a njuškala su krenula da joj kampuju pred kućom. Onda je provalila da joj prisluškuju telefonske razgovore. I baš tad je morala da potraži onu kučku, svoju majku. Sve je to bilo previše za nju. Želela je da pobegne od svega, da se oseća sigurnom. Rekao sam joj da se useli kod mene, ali umesto toga, ona je kupila taj jebeni mauzolej. Uzela ga je jer ima dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje i deluje kao tvrđava. Mislila je da će biti bezbedna, da niko neće moći da joj se približi. Ali mrzela ga je iz dna duše. Znam da jeste. Bila je odsečena od svega što je volela. Kukavica je volela šarolikost i buku. Volela je da živi na ulici, da hoda, da se oseća slobodnom. Policija je zaključila da nije ubijena i stoga što su joj svi prozori bili otvoreni, a sama ih je otvorila; na kvakama su bili samo njeni otisci. Ali ja znam zašto ih je pootvarala. Uvek je držala otvorene prozore, čak i kad je napolju bilo ledeno, jer nije mogla da podnese tišinu. Volela je da sluša zvuke Londona.

U Someovom glasu nije više bilo ni trunke podrugljivosti i sarkazma. Nakašljao se pa nastavio: - Pokušavala je da se doživi nešto autentično; često smo razgovarali o tome. To je bila naša velika tema. Zato se i spetljala s prokletom Rošel. To je bilo ono: I ja bih tako živela da me Bog nije pogledao. Htela je da kaže, da nije tako lepa, da je Bristouovi nisu uzeli kako bi se Ivet igrala njome.

- Pričajte mi o tom progonitelju.

- Psiho. Umislio je da su njih dvoje u braku, tako nešto. Dobio je zabranu prilaska i obavezno psihijatrijsko lečenje.

- Da ne znate slučajno gde je on sad?

- Mislim da su ga otpravili nazad u Liverpul - reče Some.

- Ali policija ga je proverila; rekli su mi da je te noći kad je ona umrla bio u ludačkoj košulji.

- Poznajete li Bestiguijeve?

- Znam samo ono što mi je Lula rekla; on je ljigavac, a ona punjena ptica. Ne moram da je upoznam da bih znao kakva je. Znam takve. Bogate devojke koje troše novac svojih muževa. Došli su na moju reviju. Hteli su da se sprijateljimo. Radije ću da se družim s poštenim kurvama.

- Fredi Bestigui je bio na istom seoskom imanju kao Lula, za vikend pred njenu smrt.

- Da, čuo sam. Dizao mu se na nju - prezrivo je rekao Some. - I ona je to znala; nije joj se desilo prvi put. Ipak, nije išao dalje od pokušaja da uleti za njom u lift, tako mi je bar ona rekla.

- Niste razgovarali s njom o tome posle tog vikenda kod Dikija Karburija?

- Nisam. Da nije pokušao nešto tamo? Nije valjda da sumnjate na Bestiguija?

Some se uspravi u stolici i zagleda se u Strajka.

- Jebem ti… Fredi Bestigui? Dobro, znam da je govno. Ona mala koju poznajem… dobro, prijateljica moje prijateljice… radila je u njegovoj produkcijskoj kompaniji, i pričala je da je pokušao da je siluje, jebote. Ne, ne preterujem - reče Some. - Bukvalno da je siluje. Malo ju je podnapio posle radnog vremena i oborio je na pod; neki asistent je bio zaboravio mobilni, pa se vratio da ga uzme i naleteo na njih. Bestigui im je oboma platio da ćute. Svi su joj govorili da ga tuži, ali ona je uzela kintu i zbrisala. Pričalo se da je drugu ženu dovodio u red prilično uvrnutim metodama; zato je i otišla s tri miliona; pretila mu je da će sve ispričati novinarima. Ali Kukavica nikad ne bi pustila Fredija Bestiguija u stan u dva ujutru. Kao što sam rekao, nije bila glupa.

- Šta znate od Deriku Vilsonu?

- Ko je taj?

- Čuvar u njenoj zgradi, koji je te noći bio na dužnosti.

- Ništa.

- Krupan momak, s jamajkanskim akcentom.

- Ovo će možda da vas zaprepasti, ali činjenica je da se svi crni ljudi u Londonu ne poznaju međusobno.

- Pitao sam se da li ste ikad razgovarali s njim, ili vam je Lula pričala o njemu.

- Ne, nas dvoje smo imali daleko zanimljivije teme od čuvara.

- To se odnosi i na njenog šofera, Kirana Kolovas-Džounsa?

- O, znam ko je Kolovas-Džouns - reče Some, blago iskrivivši lice. - Pozira kad god misli da ga gledam. Samo što je najmanje pola metra niži nego što treba da bi bio maneken.

- Da li vam je Lula ikad pričala o njemu?

- Nije, zašto bi - uznemireno će Some. - On joj je bio šofer.

- On mi je rekao da su njih dvoje bili prilično bliski. Pomenuo je da mu je poklonila jaknu koju ste vi dizajnirali. Jaknu koja košta nešto manje od hiljadu funti.

- Jaka stvar, jebote - reče Some, pomalo likujući. - Moje ozbiljne kreacije idu do tri soma po kaputu. Zalepim etiketu na obično odelo i prodaje se kao ludo. Bio bih blesav da to ne iskoristim.

- Da, baš sam to hteo da vas pitam - reče Strajk. - O vašoj liniji konfekcije, tako se kaže?

Some kao da se zabavljao.

- To su ti stvari koje se ne prave po meri, kapiraš? Kupiš ih s gomile.

- Tako je. Gde se to sve prodaje?

- Svugde. Kad si poslednji put bio u prodavnici odeće? upita ga Some, buljavim očima odmeravajući Strajkovo tamnoplavo odelo. - Šta to imaš na sebi, civilno odelo koje si dobio kad si se „skinuo”?

- Kad kažete „svugde”…

- U boljim robnim kućama, buticima, preko interneta… - ispali Some. - Što?

- Jedan od tipova koje je uhvatila ulična kamera nedaleko od Lulinog stana, te noći kad je

nastradala, nosio je jaknu s vašim logotipom.

Some polako odmahnu glavom, mršteći se iskazujući odbojnost, očito iznerviran.

- On i još milion drugih.

- Niste videli…?

- Ne gledam ta sranja - žustro će Some. - Ne želim da čitam o tome niti da razmišljam o tome.

Naredio sam im da to drže podalje od mene - rekao je, pokazujući ka stepenicama i svom osoblju. Znam samo da je ona mrtva i da se Dafild ponaša kao neko ko nešto krije. To je sve što znam. To mi je dovoljno.

- Dobro. Kad smo već kod odeće, na poslednjoj Lulinoj fotografiji, onoj gde se vidi kako ulazi u zgradu, izgleda da je na sebi imala haljinu i kaput…

- Da, te večeri je nosila maribel i fej - reče Some. - Haljinu je dizajnirala Maribel…

- Da, shvatio sam - prekinu ga Strajk. - Ali kad je nastradala, na sebi je imala nešto drugo.

To kao da je iznenadilo Somea.

- Je li?

- Da. Na policijskim fotografijama leša…

Ali Some je počeo gadljivo da odmahuje rukama, kao da se štiti od nečeg, onda je ustao, teško dišući i prišao zidu s fotografijama, na kojem je Lula zurila u njih s nekoliko slika, osmehnuta, zavodljiva kao sirena. Kad se okrenuo ka Strajku, neobične buljave oči bile su mu vlažne.

- Jebem ti život - tiho je rekao. - Nemoj tako da pričaš o njoj. - Leš. - Jebem ti život. Ti si hladnokrvni skot, jelda? Nije ni čudo, jebote, što stari Džoni ne mari za tebe.

- Nisam hteo da vas uznemirim - mirno će Strajk. - Samo sam želeo da saznam zašto se presvukla kad je stigla kući. Kad je pala, na sebi je imala pantalone i bluzu sa šljokicama.

- Kako bih, jebiga, ja mogao da znam zašto se ona presvukla? - žustro će Some. - Možda joj je bilo hladno. Možda je… Jebote, ovo je stvarno smešno. Kako bih ja to mogao da znam?

- Samo pitam - reče Strajk. - Negde sam pročitao kako ste rekli novinarima da je nastradala u jednoj od vaših kreacija.

- To ja nisam rekao, nikad. Neki tabloid je zvao u moju kancaleriju i pitao za ime te haljine. Jedna od devojaka im je rekla ime, a oni su tu devojku nazvali mojim portparolom. Ispalo je da sam hteo to da iskoristim i da napravim reklamu, pizde. Jebem ti život.

- Da li biste mogli da me povežete s Kjarom Porter i Brajoni Radford?

Some je delovao uzdrmano, zbunjeno.

- Šta? Da… Ali onda se gorko rasplakao; ne kao Bristou, jecajući i grcajući, već tiho, suze su mu tekle niz meku tamnu kožu i padale na majicu. Progutao je pljuvačku i zažmurio, okrenuo leđa Strajku, pa prislonio čelo uza zid, drhteći.

Strajk je ćutke čekao da Some nekoliko puta obriše lice i okrene se k njemu. Nije pomenuo suze, samo je ponovo seo i pripalio cigaretu. Pošto je dvaput snažno povukao, rekao je gotovo bezizrazno: - Ako se presvukla, uradila je to zato što je očekivala nekog. Kukavica se uvek lepo oblačila kad bi neko trebalo da joj dođe. Mora da je nekog očekivala.

- To sam i ja pomislio - reče Strajk. - Ali ja se ne razumem u žene i njihovo odevanje.

- Da - odvrati Some, s izvesnom zlobom u glasu - ti to i ne primećuješ. Hoćeš da razgovaraš s Kjarom i Brajoni?

- Možda bi bilo korisno.

- Obe u sredu imaju snimanje za moju kampanju: Arlington Teras broj 1 u Izlingtonu. Ako dođeš oko pet, biće slobodne i moći ćeš da razgovaraš s njima.

- Veoma ste ljubazni, hvala.

- Nisam ja ljubazan - tiho će Some. - Ja hoću da znam šta se dogodilo. Kad ćeš da razgovaraš s

Dafildom?

- Čim dođem do njega.

- Misli da se izvukao, govno malo. Mora da se presvukla jer je znala da će on doći, zar ne? Iako su se posvađali, znala je da će on dotrčati. Ali neće taj hteti da razgovara s tobom.

- Hoće - nehajno će Strajk, dok je vraćao beležnicu u džep pogledavši na sat. - Baš sam vas zadržao.

Još jednom hvala.

Dok je Some vodio Strajka nazad niz spiralne stepenice i duž belog hodnika, neko od osoblja mu se obratio. Kad su se njih dvojica rukovali u hladnom ulazu, na Someovom licu nije više bilo ni traga od potresenosti.

- Skini koje kilo - rekao je Strajku - i poslaću ti nešto XXL. Kad su se vrata skladišta zatvorila za Strajkom, čuo je Somea kako se obraća devojci s kosom boje paradajza, koja je radila na recepciji: - Znam o čemu razmišljaš, Trudi. Zamišljaš ga kako te grubo uzima otpozadi, jelda? Jelda, ljubavi? Veliki, grubi vojnik. - Zatim je čuo Trudin piskav zaprepašćen smeh.

2 Šarlotino mirovanje nakon Strajkovog oglušenja bilo je nešto sasvim novo. Ni naknadnih poziva, ni poruka; održavala je uobrazilju kako se nepovratno promenila posle onog njihovog završnog, prljavog, vulkanskog obračuna, koji joj je iščupao svu ljubav, ali i pročistio sav njen gnev. Strajk je pak poznavao Šarlot dobro poput crva koji mu je čitavih petnaest godina kolao krvotokom; znao je da će njen odgovor na naneseni bol biti, bez obzira na cenu, biti što dublje ranavanje napadača. Šta će se desiti ako joj bude uskratio nastup i ako u tome istraje? Samo još tu strategiju nije dosad primenio, a sada mu je jedino ona i preostala.

S vremena na vreme, kad god bi Strajku popustila otpornost (kasno noću, samom u rasklopivom ležaju), stara infekcija bi ponovo buknula: mučen kajanjem i čežnjom, ugledao bi je sasvim blizu, predivnu, golu, zasopljenu obznanom ljubavi; ili nečujno uplakanu, dok mu poverava da zna koliko je rđava, ruševna, nemoguća, ali da je on ono najbolje i najistinitije što je ikada spoznala. Potom, okolnost da ga od razgovora s njom deli tek nekoliko dugmića načinila bi branu od iskušenja isuviše krhkom, te je ponekad iskakao iz kreveta i posrtao u mraku sve do Robininog praznog stola i ponirao, čak i satima, u dosije slučaja. Nekoliko puta je čak, ranom zorom, pozvao broj mobilnog telefona Rošel Onifade, ali nijednom nije odgovorila.

U četvrtak izjutra, Strajk se opet namestio kod ograde klinike Sent Tomas i tri sata čekao u nadi da će ponovo sresti Rošel, ali nje nije bilo. Robin je zvala u bolnicu, ali tamo su ovoga puta odbili da da kažu zašto Rošel ne dolazi i istrajali u odluci da ne saopšte njenu adresu.

Narednog jutra, u petak, Strajk je, po povratku iz Starbaksa, u kancelariji zatekao Burgiju, i to ne na kauču uz Robinin sto, nego baš na stolu. U ustima je držao nezapaljenu savijenu cigaretu i naginjao se nad Robin, očigledno daleko zabavniji nego što ga je Strajk poznavao; Robin se smejala pomalo suzdržano, kao žena koja se dobro provodi, ali ipak daje do znanja kako je za dalju prisnost nedostupna.

- Dobro jutro, Burgijo - reče Strajk, ali naznaka prekora u pozdravu nimalo ne poremeti žustri govor tela kompjuterskog znalca, niti širinu njegovog osmeha.

- Šta ima, Feđ? Dono sam ti onu tvoju Delovu mašinu.

- Odlično. Dupla s mlekom, bez kofeina - reče Strajk dok je spuštao posudu s napitkom pred Robin.

- Ništa ne košta dodade, dok je ona posezala za tašnom.

Robin je gajila dirljivu odbojnost prema nadoknadi malih troškova iz limenke za sitniš. Pred gostom se uzdrža od prigovora i, zahvalivši Strajku, okrenu leđa obojici blagim trzajem na stolici te nastavi da radi.

Plamen šibice skrenu Strajkovu pažnju s kafe na gosta.

- Nema ovde pušenja, Burgijo.

- Šta? Pa ti, jebote, purnjaš ko dimnjak.

- Ali ne ovde. Pođi za mnom.

Strajk povede Burgiju u svoju kancelariju i odrešito zatvori vrata za njim.

- Ona ima verenika - rekao je, zauzevši svoje mesto.

- Znači, arčim municiju? Dobro, šta da se radi. Spomeni me po dobru ako raskantaju veridbu; ova mi je baš po ukusu.

- Mislim da ti njoj nisi.

Burgija se nakezi podozrivo.

- Već se meračiš, jel’ tako?

- Ne - reče Strajk. - Znam samo da joj je verenik računovođa koji igra ragbi. Prava momčina,

Jorkširac od glave do pete.

Oblikovao je zapanjujuće jasan prikaz Metjua, ne videvši mu ni fotografiju.

- Ko zna; možda će joj prijati nešto nazubljenije od toga - reče Burgija, zamahnuvši laptopom Lule Landri na sto i zauzevši mesto prekoputa Strajka. Nosio je pomalo pohabanu majicu i otvorene sandale na bosim nogama: bio je to najtopliji dan od početka godine. - Detaljno sam ti pregledao ovo đubre od sprave. Koliko tehničkih pojedinosti hoćeš?

- Nijednu; ali želim da znam možeš li da stvar jasno predstaviš na sudu.

Burgija prvi put pokaza istinsko zanimanje.

- Jes’ ti ozbiljan?

- Izuzetno. Da li si kadar da pred odbranom okrivljenog dokažeš kako se razumeš u ovu oblast?

- Naravski.

- Daj mi onda samo bitne momente.

Burgija je oklevao za trenutak, u želji da protumači Strajkov izraz. Naposletku, poče: - Lozinka Agjemen, i unela ju je pet dana pred smrt.

- Možeš da mi izdiktiraš?

Burgija to i učini, dodavši, na Strajkovo iznenađenje: - To je prezime. Iz Gane. Obeležila je početnu stranicu SOAS-a - Škole orijentalnih i afričkih studija - i ono je stajalo tamo. Pogledaj ovde.

Dok je govorio, Burgija je hitrim prstima pritiskao dugmad tastature. Otvorio je početnu stranu, oivičenu jarkozelenom, sa odeljcima o školi, vestima, zaposlenima, studentima, bibliotekom i tome slično.

- Kad je umrla, izgledalo je ovako.

Novim rafalom po tastaturi podigao je još jednu, gotovo identičnu, stranicu, na kojoj dramatično ubrzani kursor ubrzo otkri čitulju izvesnom Dž. P. Agjemenu, profesoru emeritusu iz oblasti afričke politike.

- Sačuvala je ovu verziju strane - reče Burgija. - A iz njene istorije pretraga na internetu vidimo i da je pregledala njegove knjige na Amazon.com, u poslednjih mesec dana pred smrt. Tada je pretraživala mnogo knjiga iz afričke istorije i politike.

- Ima li ikakvih dokaza da se prijavila za upis na SOAS? - Ovde nema.

- Još nečega zanimljivog?

- Pa, samo sam još primetio da je veliki fajl sa fotografijama izbrisan sedamnaestog marta.

- Otkud znaš?

- Postoji softverski program koji ti pomaže da vratiš čak i stvari koje ljudi misle da su potpuno obrisali iz računara rekao je Burgija. - Kako bi inače hvatali sve one pedofile?

- Jesi uspeo da povratiš taj fajl?

- Jesam. Snimio sam ga ovde. - Predao je Strajku memorijski štapić. - Mislio sam da ne želiš da ga vraćam u kompjuter.

- Ne - znači, fotografije su bile…?

- Ništa naročito. Samo izbrisane. Uvek kažem, prosečna somina ne kapira da moraš debelo da se pomučiš ako želiš nešto da sakriješ, a ne samo da pritisneš opciju obriši.

- Sedamnaesti mart - reče Strajk.

- Jeste. Dan Svetog Patrika.

- Šest nedelja posle njene smrti.

- Možda ih je izbrisala policija - dosetio se Burgija.

- Nije policija - reče Strajk.

Po Burgijinom odlasku, požurio je u spoljnu kancelariju i podigao Robin sa stolice, kako bi

pregledao fotografije uklonjene sa laptopa. Osećao je Robinino iščekivanje dok joj je tumačio Burgijine rezultate i otvarao direktorijum s memorijskog štapića.

Kad je prva fotografija blesnula na monitoru, Robina obuze strah, samo na sekund, da im sledi uvid u neki užasan prizor; dokaz zlodela ili izopačenja. Za sakrivanje fotografija do sada je čula samo u kontekstu jezivih slučajeva zlostavljanja. Nakon višeminutnog intervala, Strajk se oglasi u skladu s njenim vlastitim doživljajem.

- Samo sličice s društvom.

Intenzitet njegove razočaranosti nije odgovarao Robininoj doskorašnjoj bojazni, te se osetila malčice postiđenom; zar je želela da vidi nešto stravično? Strajk pomeri kursor nadole, kroz slike zakikotanih cura, koleginica manekenki i pokoje slavne ličnosti. Bilo je dosta Lalinih slika sa Evanom Dafildom, nekolicinu je neosporno uslikalo jedno od njih dvoje, držeći aparat u ispruženoj ruci, dok su oboje bili, po svemu sudeći, drogirani ili pijani. Nekoliko puta su nabasali i na Somea: Lula je, uz njega, izgledala zvaničnije, krotkije. Na mnoštvu fotografija, Kjara Porter i Lula su se grlile po raznoraznim kafanama, igrale po klubovima ili se cerekale na sofi u nečijem stanu prepunom gostiju.

- To je Rošel - najednom reče Strajk, pokazavši na natmureno lice jedva vidno pod Kjarinim pazuhom na grupnoj slici. Društvu je neko privukao Kirana Kolovas-Džounsa, koji je stajao na ivici fotografije, blistav od sreće.

- Učini mi uslugu - reče Strajk kada se provukao kroz svih dvesta dvanaest slika. - Pregledaj mi sve to i probaj da identifikuješ poznate ličnosti kako bismo mogli da saznamo ko je možda poželeo da joj skloni slike s laptopa.

- Ali ovde nema ničega kompromitujućeg - reče Robin.

- Mora biti - dočeka Strajk.

Vratio se u unutrašnju prostoriju, nazvao Džona Bristoua (na sastanku je, i ne sme se uznemiravati; molim vas da mu prenesete da mi se javi čim bude mogao), Erika Vordla (govorna pošta; imam pitanje o laptopu Lule Landri) i Rošel Onifade (iskušao je sreću; nije odgovorila; nije bilo prilike za ostavljanje poruke: govorna pošta puna.)

- I dalje nemam sreće s gospodinom Bestiguijem - reče Robin Strajku kada je banuo iz svoje kancelarije i zatekao je u pretrazi za nepoznatom brinetom koja se uslikala na plaži sa Lulom. - Jutros sam ponovo zvala, ali naprosto neće da mi odgovori. Sve sam pokušavala; sva moguća pretvaranja, hitni pozivi… čemu se smejete?

- Samo sam se pitao zašto ti niko od onih ljudi sa svih tih silnih razgovora nije ponudio posao - reče Strajk.

- Oh - blago porumene Robin. - Jesu. Baš svi. Prihvatila sam onaj u ljudskim resursima.

- Oh! Pa da - reče Strajk. - Nisi mi rekla. Čestitam.

- Žao mi je, mislila sam da sam vas obavestila - slaga Robin.

- Znači, odlaziš… kada tačno?

- Za dve nedelje.

- Eh! Cenim da je Metjuu drago, zar ne?

- Jeste - reče ona, blago zatečena - baš mu je drago.

Zvučalo je skoro kao da Strajk zna koliko se Metjuu nije dopadao njen trenutni angažman; ali to je bilo nemoguće; pazila je da ne oda ni najsitniji nagoveštaj napetosti kod kuće.

Zazvoni telefon i Robin se javi.

- Kancelarija Kormorana Strajka? … Da, s kim razgovaram, moliću? … Derik Vilson - reče ona, predavši mu slušalicu.

- Derik, zdravo.

- Gospodin Bestigui je otputovao na par dana - saopšti mu Vilsonov glas. - Ako ćeš da svratiš i pregledaš zgradu…

- Stižem za pola sata - reče Strajk.

Već je ustao, s rukama u džepovima u potrazi za novčanikom i ključevima, kad oseti Robininu jedva osetnu utučenost, iako se i dalje probijala kroz nezanimljive fotografije.

- Jel’ bi i ti da ideš?

- Da! - odgovori ona radosno, dograbi tašnu i isključi kompjuter.

3 Teška, crna ulazna vrata na adresi Kentigern Garden 18 vodila su u mermerno predvorje. Pravo prekoputa ulaza stajao je elegantno ugrađen pult od mahagonija, desno od njega stepenište koje se odmah zaokretalo izvan vidokruga (stepenice od mermera, uz mesingano-drveni rukohvat), pozlaćen i poliran ulaz u lift, kao i vrata od punog, mrkog drveta u zidu okrečenom u belo. Na belom, četvrtastom postolju u ćošku između unutrašnjeg i ulaznog dela nalazilo se mnoštvo tamnoljubičastih orijentalnih ljiljana u tankim, izduženim vazama, mirisa upečatljivog na toplom vazduhu. Levi zid je bio prekriven ogledalom, te je naizgled udvostručavao površinu prostorije i davao odraz Strajku i Robin, zlatnim vratima lifta i modernom lusteru u kristalnim kockama pod tavanicom, a prijemni pult izdužavao u ogromnu prugu lakiranog drveta.

Strajk se setio Vordla: stanovi udešeni mermerom i svim tim pizdarijama… kao hotel sa pet zvezdica, jebote. Pored njega, Robin se trudila da ne oda utiske. Tako, znači, žive multimilioneri. Ona i Metju zauzimali su donji sprat kuće podeljene na dva stana u Klepamu; dnevna soba im je bila veličine prostorije za odmor čuvara koju im je Vilson najpre pokazao. Bilo je dovoljno mesta samo za sto i dve stolice; sve glavne komande stajale su u kutiji okačenoj na zidu, a druga vrata vodila su u skučeni nužnik.

Vilson je nosio crnu uniformu sličnu policijskoj, s mesinganom dugmadi, crnom kravatom i belom majicom.

- Monitori - pokazao je Strajku kad su izašli iz pomoćne prostorije i zastali iza pulta, gde su četiri mala crno-bela ekrana stajala u nizu, skrivena od posetilaca. Jedan je pokazivao snimke kamere sa glavnog ulaza, pružajući pogled i na ulicu; drugi je otkrivao pust podzemni parking; treći prazno dvorište u začelju zgrade broj osamnaest - travnjak, nekakvo ukrasno rastinje i onaj visoki zid na koji se Strajk onomad uzverao; na četvrtom ekranu ogledala se unutrašnjost nepomičnog lifta. Kao dodatak monitorima, tu su bile i dve kontrolne table za alarmne uređaje u zgradi, kao i komande za ulaz na bazen i na parking, i dva telefona, jedan povezan sa spoljnom linijom a drugi isključivo sa stanarima triju apartmana.

- Ova - reče Vilson, pokazavši na vrata od punog drveta - vode u teretanu, na bazen i na parking - i, na Strajkovu želju, provede ih tuda.

Teretana je bila mala, ali obložena ogledalima, poput predvorja, te je izgledala dvaput veća. Imala je jedan prozor okrenut na ulicu i sadržala sprave za trčanje i veslanje, stepmašine i tegove.

Druga vrata od mahagonija vodila su do uskog mermernog stepeništa, osvetljenog četvrtastim zidnim lampama. Odatle su izašli u maleno odmorište u suterenu, sa kojeg su do podzemnog parkinga vodila obična, ofarbana vrata. Vilson ih otvori sa dva uparena ključa, zatim pritisnu prekidač za svetlo. Osvetljena oblast prostirala se gotovo ispod čitave ulice, krcata milionima funti pretvorenih u ferarije, audije, jaguare i BMW-ove. Na svakih desetak metara duž zida, stajala su vrata poput onih kroz koja su upravo prošli; unutrašnji ulazi u svako od zdanja Kentigern Gardena. Automatska kapija garaže iz pravca Slugine staze bila je sasvim blizu ulaza u broj osamnaest, upadljiva po srebrnastoj svetlosti.

Robin se pitala o čemu razmišljaju ćutljivi muškarci iza nje. Da li se Vilson već navikao na neverovatan život stanara te zgrade s parkinzima, bazenima i ferarijima? I da li je Strajk razmišljao (kao ona) kako je ovaj dugačak niz ulaza predstavljao do tada nerazmotrene mogućnosti: prilike za potajno, skrovito kretanje među komšijama, kamuflaže i odlaske u skladu sa brojem kuća u ulici? No utom je primetila i priličan broj tamnih „gubica” uperenih sa uobičajenih mesta po senovitim ćoškovima zidova, koje su snimcima snabdevale bezbrojne ekrane. Zar je moguće da niko nije

nadgledao nijedan monitor one noći?

- U redu - rekao je Strajk i Vilson ih sprovede natrag mermernim stepenicama pa zaključa vrata parkinga za sobom.

Niz drugi omaleni krak stepeništa, miris hlora postajao je sve snažniji sa svakim korakom, dok Vilson konačno ne otvori vrata i sve ih ne zapahnu talas vrelog, vlažnog vazduha bogatog hemikalijama.

- Ova vrata nisu bila zaključana te noći? - upita Strajk Vilsona, koji potvrdi klimanjem glave dok je pritiskao naredni prekidač. Svetlost blesnu.

Prošetali su se sve do širokog mermernog oboda bazena, zaštićenog debelom plastičnom navlakom.

I suprotni zid je bio u ogledalima; Robin spazi njihove tri prilike, potpuno obučene, u neskladu sa muralom tropskog rastinja i razigranih leptira, koji je obuhvatao i tavanicu. Bazen je bio dugačak petnaestak metara, sa šestougaonim džakuzijem na udaljenom kraju, iza kojeg su stajale tri kabine za presvlačenje, svaka sa vratima na zaključavanje.

- Ovde nema kamera? - upita Strajk, osvrnuvši se oko sebe, a Vilson odmahnu glavom.

Robin je osećala kako joj znoj izbija na potiljku i ispod pazuha. Na bazenu je bilo zagušljivo, i prijao joj je povratak uza stepenice, na čelu kolone, natrag u prijatno i prozračno predvorje. U međuvremenu je stigla oniska mlada plavuša, odevena u ružičastu kecelju, farmerke i majicu kratkih rukava; nosila je plastičnu kofu prepunu sredstava za čišćenje.

- Derik - rekla je sa upadljivim naglaskom čim je radnik obezbeđenja izašao iz suterena. - Treba mi ključ za dva.

- Ovo je Lehsinka - reče Vilson. - Čistačica.

Obdarila je Robin i Strajka malim, prijatnim osmehom.

Vilson uđe iza pulta od mahagonija, predade joj ključeve iz podnožja i Lehsinka se zatim pope uza stepenice, dok joj je čvrsto utegnuta zadnjica zavodljivo njihala. Strajk, svestan da ga Robin posmatra ispod oka, nevoljno odvrati pogled.

Strajk i Robin pođoše u stan broj jedan za Vilsonom i on ga otvori univerzalnim ključem. Kroz staromodnu špijunku na ulaznim vratima pružao se pogled na hodnik.

- Stan gospodina Bestiguija - obznani Vilson, pošto je uneo šifru u tastaturu smeštenu desno od ulaznih vrata i isključio alarm. - Lehsinka je ovde već bila jutros.

Strajk je osećao miris sredstva za čišćenje i spazio tragove usisivača na belom tepihu u predsoblju, ukrašenom zidnim svetiljkama od mesinga i okruženom sa petoro besprekorno belih vrata. Opazio je i neprimetno alarmno dugme na desnom zidu, pod pravim uglom u odnosu na sliku sanjivih koza i seljaka koji lebde nad plavičastim selom. Visoke vaze sa orhidejama stajale su na crnom stolu rezbarenom u japanskom stilu, pod Sagalovom slikom.

- Gde je Bestigui? - upita Strajk Vilsona.

- U Los Anđelesu - odvrati čuvar. - Vraća se za dva dana.

Dnevnoj sobi su jasnu svetlost davala tri visoka prozora, svaki sa uzanim kamenitim balkonom u produžetku; zidovi su bili zagasitoplavi, a gotovo sav nameštaj beo. Sve je izgledalo netaknuto, uglađeno i besprekorno skladno. I tu se nalazila jedna vrhunska slika: zloslutna, nadrealna, sa kopljonošom maskiranim u kosa, koji za ruku drži bezglavi sivi ženski torzo.

Iz ove sobe je Tansi Bestigui, po vlastitoj tvrdnji, čula žučnu raspravu s drugog sprata. Strajk se sasvim približio golemim prozorima, primetivši modernu mehaniku, debljinu stakala, kao i potpuno odsustvo ulične vreve, iako je uho prislonio na jedva centimetar od hladnog okna. Spoljni balkon je bio uzan, ispunjen precizno oblikovanim kupama žbunja u saksiji.

Strajk se okrenu ka spavaćoj sobi. Robin je ostala u dnevnom boravku i polako upijala prostor oko sebe; luster od venecijanskog stakla, tepih zagasito osenčen bledoplavom i ljubičastom, ogroman plazma-televizor, moderan trpezarijski sto u gvožđu i staklu, kao i gvozdene stolice sa svilenim

jastučićima; bilo je tu i majušnih, srebrnih objets d’art smeštenih na staklenim sobnim stolovima i po beloj mermernoj polici nad kaminom. Setila se, s malo tuge, kauča IKEA kojim se, sve dosad, dičila; potom joj, uz bolni stid, na pamet pade i Strajkov rasklopivi ležaj u kancelariji. Uhvativši Vilsonov pogled, oteše joj se reči Erika Vordla.

- Ovo je drugi svet, zar ne?

- Jeste - reče on. - Ovde ni decu ne možeš da imaš.

- Tačno - odvrati Robin, ne promislivši ranije o tome.

Njen poslodavac izađe iz spavaće sobe - očito obuzet utvrđivanjem nekih okolnosti za sopstveni račun - i nestade u predsoblju.

Strajk je zapravo ispitivao da li put od spavaće sobe do kupatila Bestiguijevih vodi preko predsoblja zaobilazeći dnevnu sobu. Osim toga, verovao je da je Tansi jedino iz dnevnog boravka mogla da vidi te da svedoči o smrtonosnom padu Lule Landri. Uprkos oprečnoj tvrdnji Erika Vordla, iz kupatila se nije videlo ništa osim dela prozora pored kojeg je proletela Landrijeva; nedovoljno da se, po mraku, sa sigurnošću zaključi da je reč o čoveku, a još manje da mu se odredi identitet.

Strajk se vratio u spavaću sobu. Sada, kad je ostao sam u porodičnom domu, Bestigui je spavao na strani najbližoj vratima i predsoblju, sudeći po hrpi pilula, čaša i knjiga na noćnom stočiću. Strajk se upita da li je tako bilo i dok je živeo sa suprugom.

Spavaća soba je vodila u još jednu prostoriju; prostrani garderober sa Ogledalima na vratima bio je prepun italijanskih odela i košulja firme Ternbul i Aser. Dve plitke, iznutra izdeljene fioke bile su posvećene isključivo zlatnim i platinastim manžetnama. Iza lažne pregrade odeljka za cipele, nalazio se sef.

- Mislim da bi to bilo sve - reče Strajk Vilsonu, pridruživši se njemu i Robin u dnevnom boravku.

Vilson, po izlasku iz stana, uključi alarm.

- Znaš šifre za svaki stan?

- Da - reče Vilson. - Moram, u slučaju da se aktiviraju.

Popeli su se stepenicama na drugi sprat. Stepenište se pred oknom lifta oštro presecalo u čitav niz mrtvih uglova. Vrata stana broj dva bila su istovetna kao ona s prethodnog sprata, osim što su stajala odškrinuta. Iznutra se čuo reski zvuk Lehsinkinog usisivača.

- Tu žive gospodin i gospođa Kolčak - reče Vilson. Ukrajinci.

I predsoblje je bilo isto kao prethodno, sa mnoštvom jednakih tastatura; tu je bio i alarm pod pravim uglom u odnosu na ulazna vrata. Jedino su se podovi razlikovali, ovaj je bio popločan za razliku od onog kod Bestiguijevih, koji je bio prekriven tepihom. Naspram ulaza je, umesto slike, stajalo veliko pozlaćeno ogledalo a dva krhka, vretenasta drvena stočića, sa svake strane po jedan, bila su upotpunjena kitnjastim Tifanijevim lampama.

- Da li su Bestiguijeve ruže stajale na nečemu poput ovoga? - upita Strajk.

- Na jednom istom takvom - reče Vilson. - Sad je opet u predvorju.

- A ti si ga, pa još sa ružama, uneo baš ovamo posred predsoblja?

- Da, Bestigui je hteo da ih Mek vidi čim bude ušao unutra, ali bilo je dovoljno mesta da se zaobiđe, vidiš i sam. Mogao je da ih izbegne. Ali bio je mlad, taj pandur - trpeljivo će Vilson.

- Gde su alarmi za uzbunu o kojima si mi pričao? - pitao je Strajk.

- Tu negde - reče Vilson i izvede ga iz predsoblja u spavaću sobu. - Jedan je pored kreveta, a drugi u dnevnoj sobi.

- Ima ih u svakom stanu?

- Da. Okvirno, položaj spavaćih soba, dnevnog boravka, kuhinje i kupatila bio je isti kao i u stanu broj jedan. Identični su bili i mnogi detalji, pa čak i garderoberska vrata sa ogledalima, prema kojima pođe Strajk. Dok ih je otvarao i pregledao ženske haljine i kapute vredne hiljadama funti, Lehsinka banu iz

spavaće sobe s kaišem, dvema kravatama i hrpom ženskih polietilenskih haljina pod rukom, pravo sa hemijskog čišćenja.

- Zdravo - reče Strajk.

- Dobar dan - uzvrati ona s dovratka iza njega i pođe ka pregradi za kravate. - Izvinite, molim.

Sklonio joj se s puta. Bila je niska i živahno, devojački lepa, prilično neupađljivog lica, prćastog nosa i slovenskih očiju. Uredno je slagala kravate dok ju je posmatrao.

- Ja sam detektiv - rekao je. Utom se seti i da je Erik Vordl opisao njeno vladanje engleskim kao usrano.

- Ono kao policajac? - pokuša on.

- A! Policajac.

- Bili ste ovde, zar ne, dan pred smrt Lule Landri?

Tek posle nekoliko pokušaja pošlo mu je za rukom da joj prenese željeni smisao. Kad je shvatila šta mu je na umu, nije se libila da odgovori na pitanja, sve dok uz razgovor bude bila u prilici da nastavi sa odlaganjem garderobe.

- Uvek prvo čistim stepenicu - rekla je. - Gospojica Landri priča jako glasno na njenog brata; on viče nju da daje ona mnogo novci na momka od nju, a ona jako loše s njim.

- Čistim broj dva, prazno. Već čisto je. Brzo.

- Da li su Derik i čovek iz firme za obezbeđenje bili tu dok ste čistili?

- Deriki…?

- Majstor? Ćovek za alarme?

- Da, čovek za alarme i Derik, da.

Strajk je čuo razgovor Robin i Vilsona u predsoblju, gde ih je i ostavio.

- Da li ponovo podešavate alarme nakon što pospremite?

- Stavim alarm? Da - reče ona. - Jedan, devet, šest, šest, isto ko vrata, Derik mi kazao.

- Rekao vam je šifru pre nego što je otišao sa čovekom za alarme?

Ponovo, pitanje joj je postavio iz više pokušaja, a kad ga je shvatila, unervozila se.

- Da, to već kazala. Jedan, devet, šest, šest.

- Dakle, podesili ste alarm kad ste završili čišćenje?

- Stavila alarm, da.

- A čovek za alarme, kako je izgledao?

- Čovek za alarme? Izgleda? - Ljupko se namrgodila, naborala prćast nos i slegnula ramenima. - Ja ne videla lice. Ali plav - sve plavo… - dodala je i slobodnom rukom pokazala niz telo.

- Radno odelo? - pretpostavi on, što ona dočeka gledajući ga belo. - U redu, gde ste pospremali posle toga?

- Broj jedan - reče Lehsinka, zaobiđe ga u potrazi za odgovarajućim pregradama i usredsredi se na kačenje odeće na vešalice. - Čisti veliki prozori. Gospojica Bestigui kaže telefonom. Besna. Ljuta.

Kaže ona da neće više laže.

- Neće da laže? - ponovi Strajk.

Lehsinka klimnu, propevši se na prste dok je kačila haljinu dugu do poda.

- Čuli ste je - ponovio je razgovetno - da kaže, telefonom, kako više neće da laže?

Lehsinka ponovo zaklima glavom, lica čistog i nevinog.

- A ona onda vidi me i viče: „beži, beži!”

- Zaista?

Lehsinka potvrdi i nastavi da odlaže odeću.

- Gde je bio gospodin Bestigui?

- Ne tamo.

- Znate li možda s kim je razgovarala? Preko telefona?

- Ne. - Ali zatim, pomalo lukavo, dodade: - Žena.

- Žena? Otkud znate?

- Viče, viče u telefon. Ja mogu čujem ženu.

- To je bila svađa? Rasprava? Vikale su jedna na drugu? Glasno, jel’?

Strajk je slušao samog sebe kako iskače u onaj besmisleni, prenaglašeni jezik lingvistički prikraćenog Engleza. Lehsinka još jednom zaklima glavom dok je otvarala fioke i tražila mesta kaišu, jedinom preostalom komadu u ruci. Kada ga je naposletku namotala i odložila, ispravila se i prošla pored njega, u spavaću sobu. Krenuo je za njom. Dok je spremala krevet i i sređivala noćne stočiće, on utvrdi da je poslednji put pospremila stan Lule Landri onog dana kada je manekneka otišla u posetu majci. Ništa neobično nije primetila, niti zapazila ikakvo parče plavog papira, ispisano ili čisto. Tašne Gija Somea i njegove pošiljke za Dibija Meka bile su u međuvremenu isporučene na prijemni pult, a njeno poslednje zaduženje tog dana bilo je da odnese kreatorove poklone najpre u Lulin stan, pa u Mekov apartman.

- I ponovo ste podesili alarme nakon što ste ostavili te stvari?

- Stavim alarme, da.

- Kod Lule?

- Da. - I jedan, devet, šest, šest u stanu broj dva?

- Da. - Da li pamtite šta ste ostavili u stanu Dibija Meka?

Neke od artikala je opisala mimikom, ali uspela je da prenese kako se seća dveju jakni, kaiša i kape, nekih rukavica i (uz pokret sviranja violine na zglobovima) manžetni. Smestivši stvari u otvorenim pregradama garderobera, kako Meku ne bi promakle, ponovno je podesila alarm i otišla kući.

Strajk joj je srdačno zahvalio, zadržavši se tek toliko da još jednom baci pogled na njenu džinsom ocrtanu pozadinu dok je zatezala jorgan, a potom se vratio kod Robin i Vilsona u predsoblje.

Dok su se peli na treći sprat, Strajk je proveravao Lehsinkin iskaz sa Vilsonom, koji potvrdi da je majstoru dao uputstva za podešavanje alarma na 1966, poput šifre s ulaznih vrata.

- Izabrao sam broj koji će Lehsinka lako zapamtiti zbog ulaza u zgradu. Mek ga je mogao i drugačije podesiti ako bi hteo.

- Jel’ se sećaš kako je majstor izgledao? Rekao si da je bio novajlija?

- Baš mlad momak. Kosa dovde.

Vilson pokaza na vratni pršljen.

- Belac?

- Da, belac. Izgledao je kao da se još ne brije.

Stigli su na vrata stana broj tri, nekadašnjeg doma Lule Landri. Robin se iznenada naježi, od straha ili od uzbuđenja, kad je Vilson otvorio i treća glatko polirana ulazna vrata sa staklenom špijunkom sitnom kao puščano tane.

Stan u potkrovlju arhitektonski se razlikovao od ostalih, bio je manji i prozračniji. Nedavno je potpuno renoviran u tamnoj i svetloj nijansi smeđe. Gi Some je Strajku rekao kako je prethodna slavna stanarka volela boje; sada je pak apartman bezličnošću podsećao na bilo koju skuplju hotelsku sobu.

Strajk je u tišini predvodio saputnike do dnevnog boravka.

Ovdašnji tepih nije bio vunena raskoš kao u Bestiguijevom stanu, nego izatkan od jute, boje peska.

Strajk prođe petom kroz tkaninu: ne ostade nikakav trag.

- Jel’ pod bio ovakav i kad je Lula živela ovde? - upitao je Vilsona.

- Jeste. Ona je tako htela. Tepih je bio skoro nov, pa su joj ga ostavili.

Umesto dugih prozora na nižim spratovima, uobičajenog oblika i s balkonom uz svaki ponaosob, stan u potkrovlju se dičio jednim jedinim dvostrukim vratima, koja su vodila na prostranu terasu.

Strajk otključa i otvori vrata, te zakorači napolje. Robin se taj prizor nije dopadao; okrznuvši Vilsonovo ravnodušno lice pogledom, okrenula se i zagledala u jastučiće i crno-bele reprodukcije, namerna da ne misli o onome što se tu dogodilo pre tri meseca.

Strajk je gledao na ulicu, a Robin bi se svakako iznenadila da zna da njegove misli nisu tako klinički hladne kako ona pretpostavlja.

Zamišljao je nekoga ko je potpuno izgubio prisebnost; nekoga ko se zaleteo na Landrijevu dok je stajala, nežna i prelepa, posebno odevena zarad dugoočekivanog gosta; ubicu preplavljenog besom, koji je napola vuče a od pola gura, i, naposletku, sirovom i do krajnosti motivisanom manijakalnom snagom, baca na ulicu. Sekunde dok pada na beton, skriven pod varljivo mekim snežnim pokrovom, zasigurno su trajale kao čitava večnost. Mlatarala je rukama, pokušavši da pronađe rukohvate u bezdušnom, praznom vazduhu; a zatim, nemajući vremena da se iskupi, da objasni, ostavi amanet ili se izvini, ostajući bez ijedne pogodnosti date onima koji blagovremeno predosete neumitni kraj, smrskala se na kolovozu.

Mrtvi mogu da govore samo glasovima onih koje su ostavili iza sebe i kroz znakove koje su razasuli za sobom. Strajk je osetio jednu živu ženu kroz one reči koje je pisala prijateljima; čuo je njen glas preko telefona na svojoj ušnoj školjci; ali sada, zagledavši se u ono što je ona poslednje u svom životu videla, osetio joj se čudno bliskim. Istina je polako koračala ka središtu iz hrpe nepovezanih pojedinosti. Nedostajao mu je još samo dokaz.

Dok je stajao tamo, zazvoni mu mobilni telefon. Na ekranu se prikazaše ime i broj Džona Bristoua, te Strajk preuze poziv.

- Zdravo, Džone, hvala ti što si mi uzvratio poziv.

- Nema na čemu. Ima li vesti? - upita advokat.

- Možda. Jedan stručnjak je pregledao Lulin laptop i pronašao zbirku fotografija obrisanih nakon njene smrti. Znaš li išta o tome?

Reči mu dočeka potpuna tišina. Strajk je znao da veza nije prekinuta jedino stoga što je s druge strane dopirala neznatna graja iz pozadine.

Konačno, advokat progovori, izmenjenim glasom: - Neko ih je uklonio nakon Luline smrti?

- To mi stručnjak kaže.

Strajk je posmatrao sporo kretanje nekog automobila i zastoj u ulici. Otud je izašla žena, obmotana krznom.

- Ja… žao mi je - reče Bristou, zazvučavši istinski potreseno. - Samo… šokiran sam. Da nije policija uklonila zbirku?

- Kada su ti vratili laptop?

- Au… negde u februaru, čini mi se, početkom februara.

- Ovaj fajl je bio uklonjen sedamnaestog marta.

- Ali… to jednostavno nema nikakvog smisla. Niko nije znao lozinku.

- Pa, neko očigledno jeste. Rekao si da je policija pomenula lozinku tvojoj majci.

- Moja majka sigurno ne bi uklonila…

- Nisam to ni mislio. Postoji li ikakva šansa da je ostavila laptop uključen? Ili da je nekome dala lozinku?

Pomislio je da Bristou mora biti u svojoj kancelariji. Iz pozadine je jedva razabrao glasove protkane ženskim smehom.

- Pretpostavljam da je i to moguće - polako reče Bristou. - Ali ko bi uklonio fotografije? Osim ako… ali zaboga, to je užasno…

- Šta to?

- Misliš li da je neka od medicinskih sestara možda uzela slike? Kako bi ih prodala nekim

novinama? Ali to je jeziva pomisao… medicinska sestra…

- Taj stručnjak je samo otkrio da su fotografije uklonjene; nema dokaza da su umnožavane ili ukradene. Ali kao što kažeš - sve je moguće.

- Ali ko bi još mogao… naravno, podrazumeva se da ne želim ni da pomislim da je neka medicinska sestra, ali ko bi drugi mogao? Laptop je stajao u majčinom stanu još otkako ga je policija vratila.

- Džone, znaš li ko je sve navraćao kod tvoje majke u poslednja tri meseca?

- Mislim da znam. Hoću da kažem, naravno da ne mogu biti potpuno siguran…

- I ne možeš. A u tome i jeste problem.

- Ali zašto… zašto bi to neko uradio?

- Možda bih mogao da pretpostavim. Mnogo bi značilo ako bi pitao majku za to, Džone. Da li je sredinom marta uključivala laptop. I da li je neko od njenih gostiju pokazao zanimanje.

- Ja… pokušaću. - Bristou je delovao istinski zaprepašćen, na ivici suza. - Sada joj je veoma, veoma loše.

- Žao mi je - protokolarno reče Strajk. - Javiću se uskoro. Zdravo.

Vratio se unutra i zatvorio balkonska vrata; potom se okrenu Vilsonu.

- Derik, možeš li da mi pokažeš kako si pretražio ovaj stan? Kojim redosledom si proveravao sobe te noći?

Vilson malo promisli, pa reče: - Prvo sam došao ovamo. Pogledao okolo, video otvorena vrata. Ni pipnuo ih nisam. Onda sam pozva ih da pođu za njim - pogledao ovde…

Robin, njima za petama, primeti tek vidljivu promenu u načinu Strajkovog razgovora sa radnikom obezbeđenja. Postavljao mu je jednostavna, pronicljiva pitanja, usredsređen na sve što je Vilson osetio, dodirnuo, video i čuo sa svakim korakom kroz stan one noći.

Pod Strajkovim vođstvom, izmenio se i Vilsonov govor tela. Pokazivao je kako je dodirivao dovratke, virio u sobe, i na brzinu pretraživao prostor. Kada je zakoračio u jedinu spavaću sobu, odglumio je kako utrčava, pod snopom Strajkove pune pažnje; pao je na kolena da pokaže kako je pogledao pod krevet i na Strajkov podstrek, u sećanju prizvao zgužvanu haljinu koju je tada video pod nogama; odveo ih je, sav usredsređen, do kupatila i pokazao im kako se osvrnuo oko sebe da proveri iza vrata pre nego što se sjurio (prenaglašeno mlatarajući rukama) prema ulaznim vratima.

- I onda si - reče Strajk, otvorivši vrata i pokazavši Vilsonu put - izašao…

- Izašao sam - saglasi se Vilson dubokim glasom - i tresnuo po dugmetu za lift.

Pretvarao se da to i sad čini, i tobože silom otvorio vrata kako bi video šta se unutar njih nalazi.

- Ništa… i onda sam opet potrčao dole.

- I šta si čuo? - upita Strajk, pošavši za njim; nijedan ne obrati pažnju na Robin, koja za sobom zatvori vrata stana.

- Prigušenu… viku Bestiguijevih… pa sam zašao ovamo za ćošak…

Vilson zastade kao ukopan na stepenicama. Strajk, koji je, po svemu sudeći, upravo i očekivao nešto tako, stade i sam: Robin udari pravo u njega i uzrujano poče da se izvinjava, ali on je preseče podignutom rukom, kao da se, pomisli ona, Vilson nalazio u transu.

- I okliznuo sam se - reče Vilson. Zvučao je potreseno. Na to sam zaboravio. Okliznuo sam se.

Ovde. Unazad. I pao sam nezgodno. Bilo je vode. Tu. Barica. Tu. Pokazivao je na stepenice.

- Barica vode - ponovi Strajk.

- Da. - Ne snega.

- Ne. - Niti mokrih tragova.

- Barice. Baš barice. Okliznuo sam se i pao. Samo sam ustao i nastavio da trčim.

- Jesi li ispričao policiji o tome?

- Nisam. Zaboravio sam. Sve dosad. Zaboravio sam.

Nešto što je Strajka zbunjivalo od početka najednom se razjasni. Zadovoljno iz dubine izdahnu pa se isceri. Njih dvoje su ga gledali, u čudu.

4 Vikend se razvukao pred Strajkom, topao i neispunjen. Ponovo je zaseo pred otvorenim prozorom, pušio i posmatrao horde kupaca niz Dansku ulicu; sa dosijeom slučaja u krilu i policijskim izveštajem na stolu, sastavljao je spisak pojedinosti koje mu je još valjalo rasvetliti a prosejavao je, pritom, i svu silesiju podataka koje je sakupio.

Izvesno vreme proveo je zadubljen nad fotografijom pročelja ulaza broj osamnaest, sačinjenom tokom jutra nakon Luline smrti. Postojala je neznatna, ali Strajku važna razlika između tadašnjeg i sadašnjeg izgleda lica tog zdanja. Povremeno bi se premestio do kompjutera; jednom da pronađe agenta Dibija Meka a drugi put da proveri cenu Albrisovih deonica. Notes mu je ležao otvoren na stranici prepunoj skraćenih rečenica i pitanja, ispisanih njegovim gustim, šiljastim rukopisom. Kad mu je zazvonio mobilni telefon, javio se, ne proverivši prethodno ko ga zove.

- Ah, gospodine Strajk - reče glas Pitera Gilespija. - Baš lepo od vas što ste se javili.

- O, zdravo, Pitere - odgovori Strajk. - Zar te je naterao da radiš i vikendom?

- Neki od nas i nemaju drugog izbora do da rade vikendom. Niste uzvratili nijedan od mojih poziva tokom radnih dana.

- Bio sam zauzet. Radim.

- Razumem. Znači li to da uskoro možemo očekivati isplatu?

- Očekujem da bude tako.

- Očekujete?

- Da - reče Strajk. - Nadam se ću biti u prilici da vam nešto dam u narednih nekoliko nedelja.

- Gospodine Strajk, vaše ponašanje me zapanjuje. Obavezali ste se da gospodinu Rokbiju plaćate mesečni iznos, a sada ste u zaostatku već…

- Ne mogu da vam platim ono što nemam. Ako se strpite, biću valjda u stanju da vam sve vratim.

Možda i u jednoj turi.

- Plašim se da to jednostavno nije prihvatljivo. Osim ukoliko ne isplatite do sada predviđeni iznos…

- Gilespi - reče Strajk, zagledan u bistro nebo nad prozorom - znamo i ti i ja da matori Džoni neće tužiti svog jednonogog sina ratnog heroja za isplatu jebenog zajma kojim ni svog batlera ne bi obradovao. Vratiću mu njegov novac, s kamatom, za nekoliko meseci, pa neka ga nabije u dupe i potpali vatru ako hoće. Prenesi mu to od mene, a sad mi se skini s vrata, jebote.

Strajk prekinu vezu i sa zanimanjem primeti da nimalo nije izgubio prisebnost, već da još uvek oseća blago veselje.

Zavaljen u stolici, koju je uveliko doživljavao kao Robininu, radio je do kasno u noć. Na samom kraju, podvukao je, i to triput, naziv hotela Malmezon u Oksfordu, i debelo zaokružio ime Dž. P. Agjemena.

Država je tumarala ka izborima. Strajk se priključio u nedelju izjutra, i posmatrao razvrstane na ekranu portabl-televizora dnevne gafove, saopštenja i obećanja. Sve vesti koje je čuo najvljivale su neveselu atmosferu. Nacionalni dug bio je ogroman. Sledili su rezovi, ko god da pobedi; duboki, bolni rezovi; ponekad, svojim lasičjim nastupima, stranačke vođe bi Strajka podsetile na hirurge koji su mu onomad obzirno saopštili da će možda osetiti izvesnu nelagodu - sami nikada neće iskusiti bol koji su nanosili.

U ponedeljak ujutru, Strajk se pripremao za sastanak u Kaning Taunu, gde je trebalo da se susretne sa Marlen Higson, biološkom majkom Lule Landri. Dogovor za taj intervju bio je od početka bremenit poteškoćama. Bristouova sekretarica, Alison, telefonirala je Robin i dala joj broj Higsonove, koju je

Strajk zatim lično pozvao. Iako primetno razočarana činjenicom da telefonski neznanac nije novinar, prvobitno se izjasnila voljnom za susret sa Strajkom. Onda je zvala u kancelariju, i to dvaput; najpre je pitala Robin da li bi detektiv želeo da joj nadoknadi putne troškove do centra grada. Bila je dočekana nepovoljnim odgovorom; potom je, nošena jarošću, otkazala sastanak. Narednim pozivom Strajk je obezbedio njen probni pristanak za susret u lokalnom pabu, na šta je u govornoj pošti usledila poruka kojom je, razdraženim glasom, opet otkazala.

Strajk joj je tada telefonirao i treći put, rekavši kako mu se istraga nalazi u završnoj fazi, te da se nakon toga dokazi izlažu pred policijom, što će za ishod, znao je nesumnjivo, imati nov prolom pažnje. Stoga joj savetuje da dobro razmisli jer bi, eto, za nju bilo bolje da se sačuva od naredne najezde medijskih pitanja, kad već ne može da pomogne. Marlen Higson je iz istih stopa kriknula u zaštitu svog prava da ispriča sve što zna, i Strajk ju je udostojio sastanka na mestu koje je ranije predložila, u bašti paba Ordnans arms u ponedeljak ujutru.

Podzemnom železnicom se odvezao do stanice u Kaning Taunu. Pogled se pružao na Kanari Vorf, s blistavim, futurističkim zdanjima na obzorju, poput metalnih blokova; sagledati ga iz daljine bilo je nemoguće, ravano procenjivanju državnog duga. Ali kroz svega nekoliko minuta šetnje, od ulaštenog, doteranog sveta korporacija delio ga je čitav svet. Zbijen u ravni s priobalnim apartmanskim naseljem - u kojem su mnogi korporativni investitori živeli u elegantnoj, dizajnerski opremljenoj čauri KaningTaun je naprosto odisao siromaštvom i prikraćenošću. Strajk je odavno poznavao četvrt, jer je tu nekada davno živeo onaj stari prijatelj koji mu je odao skrovište Breta Firnija. Okrenuvši leđa Kanari Vorfu, u čudu je prošao pokraj nekakve zgrade u ulici Barking Roud, koja je oglašavala Lokalne lešine,15 sve dok nije shvatio da je neko preimenovao reč veštine, odlomivši deo slova v i čitavo t.

Uz kancelariju Engleske zajmodavne kompanije, stajao je Ordnans arms. Bio je to prostran, prizemni, beličasto okrečen pab. Zbirka drvenih časovnika, zid u boji terakote i pepeljastocrveni uzorak ćilima mogli su se smatrati jedinim, i to nevoljnim pokušajem ukrasnog remećenja svedene i jednostavne unutrašnjosti. Uz to, u pabu su stajala i dva velika bilijarska stola, dugačak i pristupačan šank, i obilje prostora za nesmetano kretanje gostiju. Trenutno, u jedanaest pre podne, nije bilo nikoga izuzev omalenog starca u ćošku i vesele konobarice koja je svog gosta oslovljavala sa „Džoi” a Strajka uputila u traženom smeru.

Ispostavilo se da je pivska bašta zapravo tmurno betonsko dvorište sa kontejnerima; za jedinim drvenim stolom, u beloj stolici od plastike, sedela je žena prekrštenih debelih nogu, sa cigaretom tik uz obraz. Na bodljikavoj žici, razvučenoj povrh zida, uhvatila se nekakva bela plastična kesa i tamo trunula na vetru. Nad ogradom se izdizao ogroman, žuti stambeni blok, sa čijih je balkona naprosto kuljala beda.

- Gospođica Higson?

- Zovi me Marlen, rođeni.

Odmerila ga je od glave do pete, znalačkim pogledom i jedva primetno se osmehnuvši. Ispod sive jakne s kapuljačom, nosila je ljubičastu majicu od likre, bez rukava, i helanke jedva do struka, na golim nogama boje pepela. Stopala su prekrivale prljave papuče, a ruke su joj bile prepune prstenja; žutu, u korenu primetno smeđu i već prosedu kosu vezala je unazad, prljavom frotirskom gumicom.

- Hoćete nešto da popijete?

- Može krigla karlinga, kad me teraš.

Način na koji se nagnula k njemu, pomeranje kose s podbulih očiju, čak i položaj cigarete u ruci, čitav njen nastup bio je groteskna koketerija. Možda ni sa jednim muškarcem nije upoznala drugačiji oblik ophođenja. Strajk ju je doživeo s podjednakim sažaljenjem i odbojnošću.

- Šokirana? - reče Marlen Higson nakon što se Strajk vratio sa njenim i svojim pivom, i pridružio joj se za stolom.

- Mo’š to reći baš tako, kad sam je onomad ožalila. Srce mi se slomilo kad je otišla, al’ sam ’tela da joj omogućim bolji život. Drukčije i ne bi’ mogla. Mis’ila sam da joj pružam sve ono što nikad nisam imala. Odrasla sam u siromaštvu, al’ onom baš naskroz. Ništa nismo imali. Al’ baš ništa.

Odvratila je pogled, svojski povukavši dim rotmansa; kad su joj se usne raspukle u krte bore oko cigarete, prizor ga podseti na mačji anus.

- A tek Dez, moj momak, s’vataš, nije baš bio blesav za njom - znaš, jer je bila obojena i sve to, pa se vid’lo da nije njegova. Oni posle pocrne, znaš; kad se rodila, izgledala je ko belče. Al’ je ja ni onda ne bi’ dala, da nisam vid’la priliku da joj sredim lepši život, pa sam mis’ila da joj neću faliti, još je mala. Dala sam joj lep početak, pa sve se mis’im, valjda će doći da me nađe. I san mi se ostvario dodade ona, uz jeziv patos. - Došla i našla me.

- A još slušaj da ti kažem nešto baš čudno - rekla je, u istom dahu. - Kaže mi jedan prijatelj, baš nedelju dana pre nego me je ona pozvala: „Jel’ znaš na koga ličiš?”, kaže on. Ja kažem: „Ma ne budi blesav”, al’ on kaže: „Skroz. Tu oko očiju, i oblik obrva, vidiš?”

Pogledala je Strajka prepuna nade, ali njemu je izmicao odgovor. Izgledalo je nemoguće da se ono lice Nefertiti moglo roditi iz ove ružičaste gomile sivila.

- Mož’ se to videti i na mojim fotkama kad sam bila mlađa - reče ona, uz trag ljutnje. - Poenta je ta, mis’ila sam da joj dajem bolji život, a onda je ovi dali tim govnarima, d’ izviniš na izrazu. Da sam znala, zadržala bi’ je, i rekla sam joj to. I tu se zaplakala. Držala bi’ je, i nikad pustila.

- O da. Pričala je ona meni. I sve joj je izletelo. Skroz se slagala s tim ocem, s’r Alekom. Taj je baš i zvučo ko čovek. Al’ majka je baš jedna gadura luda. O da. Jede tablete. Te bogate kučke zobaju pilule za živce, jebem li im. Lula je mogla da priča sa mnom, znaš. Pa, i veza je to, kako nije. Ne mo’š to rasturiti, krv.

- I skroz se Lula uplašila šta će ta kučka da napravi, kad sazna da ova traži njenu pravu mamu. Sva se nasekirala šta će ta krava da uradi kad mediji saznaju za mene, al’ eto ti, kad si poznat ko ona, sve se dozna. Uh, al’ one laži njihove. Nešto od onog što su o meni rekli, još se mislim da l’ da tužim.

- ’De sam ono stala? Ta njena majka, da. Kažem ja Luli: „Šta te briga, dušo, vi’š da ti je ionako bolje bez nje. Nek pizdi kad ne pušta da se ti i ja vidimo.” Al’ fina devojka je bila Lula, pa je i dalje išla kod nje u posete, radi reda.

- Al’ ukratko, imala je ona svoj lični život, i mogla da radi šta ’oće, jelda? Imala je ona Evana, svoga čoveka. Pazi, rekla sam joj da ne odobravam - reče Marlen Higson, tobože strogo. - O, da.

Droga. Vid’la sam već mnoge što odu tim putem. Al’ moram da ti priznam, sladak klinac u duši.

Moram priznati tol’ko. Nema on veze s tim. To mogu da ti tvrdim.

- Upoznali ste se?

- Nismo, al’ ga je zvala jednom kad je bila kod mene, pa sam i’ čula na telefonu, i baš su bili lep par. Ne, ne’am ništa loše da ti kažem za Evana. I nema on s tim ništa, dokazano. Stvarno, baš ne’am ništa loše da kažem o njemu. I dok god bi bio čist, imo bi moj blagoslov. Rekla sam joj: „Dovedi ga, pa da vidimo da l’ ću ti ga odobriti”, al’ nije nikad. Stalno je taj bio u poslu. Mnogo sladak momčić, s onom kosom - rekla je Marlen. - Mož’ da se vidi na svim fotkama onim, njegovim.

- Da li je govorila o susedima?

- Oh, o onom Fredu Bestiguiju? Da, sve mi je rekla o njemu, da joj nudi uloge u njegovim filmovima. Rekla sam joj: a što ne bi? Možda je dobro zezanje. Čak i da joj se nije dopalo, uzela bi, kol’ko ono, pola miliončeta u banku?

Upaljene oči joj zaškiljiše uprazno; najednom je izgledala hipnotisano, potonula u misli o novcu toliko velikom i vrtoglavom da je naprosto izmicao njenom opsegu razumevanja, poput prizora same beskonačnosti. Čak i pukim pomenom tolikog iznosa, osećala je ukus snage novca, i rečju obujmila snove o bogatstvu.

- Da li ste je nekad čuli da govori o Giju Someu?

- O, da, Džija je baš volela, on joj je bio dobar. Skroz lično, više volim klasiku. Nije to u mom stilu.

Dok se naginjala da pažljivo ugasi cigaretu u pepeljari, vrištećeljubičasta likra joj se zamreška, tesna na naborima sala oko pojasa helanki.

- „On mi je ko brat”, kaže ona, a ja joj kažem, ma mani lažnu braću, daj da mi probamo da nađemo zajedno moje dečake? Al’ se nije time zanimala.

- Vaše dečake?

- Moje sinove, moju još ostalu decu. Da, imala sam još dvoje posle nje: jedno s Dezom, pa onda još jedno. Uzeli mi i’ ovi iz socijalnog, al’ kažem joj ja, s tvojim novcima možemo da i’ nađemo, daj mi malo, ne puno, ne’am pojma, koju ’iljadu, i ja ću da probam i da nađem nekog ko bi i’ našao, da sakrijemo od novina, to bi’ ja sredila, i ne bi’ te mešala. Al’ nije je zanimalo - ponovila je Marlen.

- Znate li gde su vam sinovi?

- Uzeli su i’ još kad su bili bebe, ne’am pojma ’de su sad. Imala sam problema, neću da ti lažem, imala sam ja krvavo težak život.

I onda mu ispripoveda, nadugačko, o težini svog života. Bila je to ružna priča, na sve strane pođubrena nasilnim muškarcima, zavisnošću i neukošću, nemarom i siromaštvom, ali i životinjskim nagonom za opstanak, zarad kojeg je usput napuštala novorođenčad, jer su zahtevala veštine koje Marlen nikada nije razvila.

- Vi, dakle, ne znate gde su vam sada sinovi? - ponovi Strajk dvadeset minuta kasnije.

- Ne znam, kako bi’, jebem ti, znala? - reče Marlen, ogorčeno. - Nju ionako bilo briga. Već je imala belog brata, zar ne? Tragala je za crnom porodicom. Samo je to ’tela.

- Da li vas je pitala za svog oca?

- Jeste, rekla sam sve što sam znala. Da je bio student iz Afrike. Stanovo iznad mene, baš tamo, prekoputa, tamo, u Barking Roudu, s dva brata. Tamo ti je sad kladionica, u prizemlju. Zgodan frajer.

Pomogo mi nekoliko puta da donesem stvari iz radnje.

Po rečima Marlen Higson, udvaranje se odvijalo u bezmalo viktorijanskom duhu; ona i student iz Afrike navodno su tokom prvog meseca viđanja jedva otišli dalje od rukovanja.

- Onda sam ti ja, jer mi on stalno pomago, jednog dana njega pozvala d’ uđe, samo da mu se odužim. Meni ništa ne smeta. Meni svi ljudi isti. ’Oćeš šolju čaja, pitam ga ja, i bi šta bi. Onda sam nastavi Marlen, prisetivši se grube stvarnosti koja se nadvila nad šolju čaja - s’vatila da sam zakačila.

- Jeste li mu to rekli?

- O, da, a on mi reko kako će da mi pomogne, da preuzme odgovornost, ubeđivo me kako će sve da bude u redu. Onda je otišo na raspust. Reko je da će da se vrati - objasni Marlen. - I zbriso. Ko i svi ostali! I šta sam ja mogla, da trčim u Afriku za njim? Kako bilo da bilo, nije mi iz oka ispo, nit mi slomio srce; ja sam se tad već viđala s Dezom. Njemu beba nije smetala. Uselila sam se kod Deza malo posle Džoovog odlaska.

- Džo?

- Tako se zvao, Džo.

Rekla je to samouvereno, možda samo stoga što je toliko puta ponovila tu laž da joj je ona sad, u razgovoru, prosto izletela.

- Kako se prezivao?

- Ne mogu, jebiga, da se setim. Isti si ko ona. To je bilo pre dvaes godina. Mumumba - bubnu Marlen Higson. - Tako nešto.

- Da nije možda Agjemen?

- Nije.

- Ovusu?

- Reko’ ti - osorno će Marlen - Mumumba il nešto slično.

- Možda Makdonald? Ili Vilson?

- Ti to mene zajebavaš? Makdonald? Vilson? Iz Afrike?

Strajk zaključi da njena veza s Afrikancem nikad nije dospela do faze razmene prezimena.

- Rekli ste da je bio student? Gde je studirao?

- U koledžu.

- U kojem, sećate li se?

- Nem’ pojma, jebiga. Jel’ ne smeta d’ uzmem jednu cigaru? - dodade, malo pomirljivije.

- Ne, samo izvolite.

Pripalila je cigaretu svojim plastičnim upaljačem, poletno povukla dim, pa rekla, zadovoljna što se ogrebala za duvan: - Mis’im da je nešto oko muzeja. Tako nešto.

- Povezano s muzejima?

- S muzejima. Sećam kako je jednom reko: „Svratim u muzej kad god mi vreme dozvoljava.” Njena imitacija studenta iz Afrike ličila je na izgovor Engleza iz više klase. Zacerekala se kao da je ta čudna navika posećivanja muzeja u slobodno vreme potpuno besmislena, komična.

- Sećate li se u koji je muzej odlazio?

- U Englaski muzej ili tako nešto - razdražljivo će Marlen. - Isti si ko ona. Kako, jebote, mogu da se setim kad to bilo pre sto godina?

- I više ga nikad niste videli?

- Jok. Nisam se ni nadala. - Otpila je malo svetlog piva.

- Verovatno je umro - dodala je.

- Zašto mislite da je umro?

- Pa otišo je Afriku, jel’ tako? Mogo je neko da ga upuca tamo, jel’ tako? Svašta je moglo da mu se desi. Znam ja kako je tamo.

Strajk nije znao. Sećao se uzavrelih ulica Najrobija; pogleda na angolske prašume iz vazduha, izmaglice kako lebdi između vrhova krošanja i nečekivane, očaravajuće lepote vodopada na blistavozelenom planinskom obronku; seća se i žene iz plemena Masai, kako drži dete na grudima, sedi na nekoj kutiji dok je Strajk mukotrpno ispituje o navodnom silovanju, a Trejsi namešta kameru pored njega.

- Znate li da li je Lula pokušala da nađe svog oca?

- Jes’, traž’la ga - ravnodušno će Marlen.

- Kako?

- Kopala po knjigama na koledžu.

- Ali ako se vi ne sećate u koji je koledž išao…

- Šta ti ja znam, mislila da će da nađe to mesto, al’ nije, jok. Možda mu nisam dobro zapamtila ime, šta znam. Stalno me gnjavila: te kako je izgledo, ’de je studiro. Rekla sam joj: bio je visok i mršav i sreće tvoja što imaš moje uši, a ne njegove, ne bi mogla da budeš manekenka da imaš uši ko slon.

- Jel’ vam je Lula ikad pričala o svojim prijateljima?

- Jes’, pričala. Vukla neku crnu kučku Rakel, ili kako god. Pijavica, samo muzla Lulu. Snašla se pa zašla - krpice, nakit i ko će da ga zna šta još. Jednom ti ja kažem Luli: „Ne bi’ mi smetalo da mi kupiš kaput.” Al’ nisam je gnjavila. A Rakel nije morala ni da pita. Šmrknula je i iskapila čašu.

- Jeste li ikad vidli Rošel?

- Rošel, znači? Jesam, jednom. Došla u jebenoj limuzini sa šoferom da pokupi Lulu kod mene.

Gleda ti ona mene ko da je svu pamet sveta posisala. E sad šipak. Dolazila i ona Kjara Porter prosiktala je Marlen još ogorčenije - spavala s Lulinim momkom te noći kad Lula umrla. Kučka jebena drljava.

- Jeste li upoznali Kjaru Porter?

- Vid’la sam je u jebenim novinama. On je bio došo kod nje, taj Evan, jel’ tako? Posle se posvađo s Lulom. Otišo kod Kjare. Kučka jebena.

Dok je Marlen pričala, bilo je jasno da je Lula držala svoju biološku majku podalje od prijatelja i da se, ako se izuzme Rošel, Marlenino mišljenje o Lulinom okruženju zasnivalo isključivo na novinskim izveštajima koje je prosto gutala.

Strajk im je ponovo naručio piće i slušao Marlen kako opisuje šok i nevericu koje je doživela kad je čula (od komšije koji je utrčao s novinama, osmog rano ujutru) da je njena ćerka nastradala kad je pala s balkona. Pažljivo ispitujući, otkrio je da Lula dva meseca nije bila kod Marlen. Onda je slušao ogorčenu tiradu o Lulinim usvojiteljima i njihovom ponašanju prema njoj posle manekenkine smrti.

- Nisu ’teli da se muvam okolo, naročito ona pederčina - ujak. Jesi ga upozno, a? Jebeni Toni Landri. Ja sam i’ zvala zbog sahrane, a oni mi pretili. Jes’, jes’. Pretili mi, jebote. Rekla sam mu: „Ja sam joj majka. Imam pravo da dođem.” A on ti meni, ni pet ni šes’, da joj nisam ja majka, već ona luda kučka, ledi Bristou. Baš smešno, reko’ jer se ja sećam da je ona izašla iz mog dupeta, d’ izviniš, al’ tako bilo. A on će meni kako i’ja uznemiravam jer razgovaram s novinarima. Pa oni mene našli ispali Mrlen i podiže ruku prema bloku zgrada iznad njih. - Novinari došli i našli me. Naravno da sam rekla š’a sam imala. Nego š’a nego jesam. Al’ nisam ’tela da pravim gluposti na sahrani, nisam ’tela to d’ upropastim, al’ nisam ’tela ni da popustim. Otišla sam i sela pozadi. Videla sam tamo i onu jebenu Rošel, pogledala me ko da sam niko i ništa. Al’ na kraju niko nije mogo da me zaustavi. Dobili su šta su ’teli, ta jebena porodica. Ja ništa nisam dobila. Ništa. To Lula ne bi volela, znam da ne bi. ’Tela je da i ja imam nešto. Nije baš - nastavila je Marlen, tobože dostojanstveno - da mi stalo do para. Nije mi do toga bilo. Ništa ne može da zameni moje dete, ni deset ni dva’es miliona. Pazi š’a ti kažem, popizdela bi kad znala da ni cvonjka nisam dobila - rekla je. - Sve te pare otišle u vetar; niko živ ne mož’ da veruje da ništa nemam. Ja se krpim za kiriju, a moja ćerka milione ostavila. Al’ tako ti je to. Para na paru ide, jel’ tako? Pare im ne trebaju, al’ im niš’ ne fali d’ imaju još. Ne znam kako taj Landri spava, al’ tako ti je to.

- Da li je Lula ikad pomenula da će vam nešto ostaviti? Da li je rekla da je napravila testament?

Marlen odjednom zapljusnu talas nade.

- Jes’, kako nije, rekla mi da ima da će da me obezbedi, da. Da, rekla je da bi volela da se ja sredim. Šta mis’iš, jel’ treba to nekom da kažem? Da pomenem, kao?

- Ne verujem da bi se bilo šta promenilo, osim ako vam ona nije testamentom zaveštala nešto - reče Strajk.

Ponovo se natmurila.

- Skotovi ga uništili, garant. Ne bi me čudilo. Tak’i ti je to svet. Ja tom ujaku ništa ne bi’ ostavila.

5 - Žao mi je što vam se nije javio - odvrati Robin iz kancelarije desetak kilometara udaljenom sagovorniku. - Gospodin Strajk je ovih dana strašno zauzet. Zapisaću vaše ime i broj telefona i postaraću se da vam se javi po podne.

- Oh, nema potrebe - reče žena. Imala je prijatan, odmeren glas, blago promukao, što je navodilo na pomisao da joj je i smeh zavodljiv i seksi. - Zapravo i ne moram da razgovaram s njim. Možete li samo da mu prenesete poruku? Želim da ga upozorim, to je sve. Bože, ovo je… pomalo neprijatno; nisam ja želela da bude tako… Kako god bilo. Možete li, molim vas, samo da mu prenesete da je zvala Šarlot Kembel i da sam se verila za Jaga Rosa? Nisam želela da on to čuje od nekog drugog, ili da pročita negde. Jagovi roditelji su to objavili u Tajmsu. Krajnje neprijatno.

- Oh! Dobro - reče Robin, paralisana, kao i olovka u njenoj ruci.

- Mnogo vam hvala… Robin, tako ste rekli? Hvala. Doviđenja. Šarlot je prekinula vezu. Robin je vratila slušalicu na mesto kao u usporenom snimku, odjednom obuzeta zebnjom.

Nije želela da mu prenese novosti. Iako bi ona trebalo da bude samo glasnik, ipak bi se osećala kao da ugrožava Strajkovu odlučnost da ljubomorno čuva svoj privatan život, njegovo brižljivo izbegavanje da pomene kutije sa stvarima, poljski krevet, ostatke večere koje Robin svakog jutra zatiče u korpi za otpatke.

Razmotrila je mogućnosti. Mogla bi da zaboravi da prenese poruku i da mu jednostavno kaže da se javi Šarlot, te da njoj prepusti taj prljav posao. Ipak, šta ako Strajk odbije da je pozove, a neko mu u međuvremenu kaže za njenu veridbu? Robin nije znala da li Strajk i njegova bivša (devojka? verenica? žena?) imaju zajedničke prijatelje. Kad bi ona i Metju raskinuli, a on se verio s drugom (stomak joj se zgrčio i pri samoj pomisli na to), svi njeni prijatelji i cela porodica osećali bi se umešanim i odmah bi dotrčali da joj saopšte vest; draže bi joj bilo da to sazna uz što manju buku.

Kad je sat kasnije čula Strajka kako se penje, po svojoj prilici razgovarajući telefonom i dobro raspoložen, Robin obuze panika kao pred ispit. Kad je on otvorio staklena vrata, a ona videla da detektiv uopšte ne razgovara telefonom, već repuje sebi u bradu, osećala se još gore.

- „Jebem li im sedative, jebo ih Džohari” - mumlao je Strajk, držeći kutiju s ventilatorom u ruci. ’Bar dan.

- Zdravo.

- Pomislio sam da bi ovo moglo da nam zatreba. Ovde je malo zagušljivo.

- Da, baš će nam dobro doći.

- Upravo sam čuo u prodavnici Dibijevu pesmu - obavestio ju je Strajk, postavio ventilator u ugao, pa skinuo jaknu. - Nešto, nešto, pa „ferari, jebem li im sedative, jebo ih Džohari”. Pitam se ko je taj Džohari. Neki reper s kojim se Dibi zakačio, šta ti misliš?

- Ne - odvrati Robin, poželevši da on nije tako veseo. To je termin iz psihologije. Džoharijev prozor. Nešto u vezi s tim koliko poznajemo sebe i koliko nas drugi poznaju.

Strajk zastade dok je kačio jaknu pa se zapilji u nju.

- Nisi to pročitala u nekom časopisu.

- Nisam. Studirala sam psihologiju. Ali sam odustala.

Potajno se ponadala da će joj pominjanje ličnog neuspeha nekako olakšati neprijtan zadatak da saopšti loše vesti.

- Napustila si fakultet? - Delovao je neuobičajeno zainteresovano. - Kakva slučajnost. I ja sam.

Onda, šta znači jebeš Džoharija?

- Dibi Mek je u zatvoru išao na terapiju. Zainteresovao se za to i čitao je knjige iz psihologije. To sam saznala iz novina - dodala je.

- Ti si nepresušan izvor korisnih informacija.

Ona ponovo oseti stezanje u stomaku.

- Neko vas je tražio telefonom dok ste bili napolju. Šarlot Kembel.

Pogledao ju je, namršten.

- Zamolila me je da vam prenesem poruku, koja glasi pogled joj skliznu u stranu, pa se načas zaustavi na Strajkovom uvetu - da se verila za Jaga Rosa.

Nije mogla da odoli da ga ne pogleda, a kad je to uradila, u srce joj se uvukla jeziva hladnoća.

Jedna od najranijih i najupečatljivijih Robininih uspomena iz detinjstva potiče od onog dana kad je njihov porodični pas uginuo. Ona je bila previše mala da bi shvatila šta njen otac govori; za nju se podrazumevalo da će Bruno, labrador koji je pripadao njenom starijem bratu, zauvek živeti. Zbunjena ozbiljnošću svojih roditelja, obratila se Stefanu za pomoć i tada se njen osećaj sigurnosti srušio kao kula od karata; prvi put je u svom kratkom životu videla kako sreća i bezbrižnost iščezavaju s njegovog sitnog veselog lica, kako mu usne podrhtavaju. Plakala je, neutešno, ali ne zbog Bruna, već zbog zastrašujuće tuge svog brata.

Strajk nije odmah progovorio. Onda je rekao, opipljivo tegobno: - Dobro. Hvala.

Ušao je u svoju kancelariju i zatvorio vrata za sobom.

Robin je sela za svoj sto, osećala se kao dželat. Ni na šta nije mogla da se usredsredi. Pomislila je da još jednom pokuca na vrata, da mu ponudi šolju čaja, ali odustala je. Pet minuta je uznemireno sređivala papire na svom stolu, svaki čas pogledajuči ka zatvorenim vratima, a kad su se ponovo otvorila, skočila je i pravila se da nešto kuca.

- Robin, idem malo da se prošetam - rekao je.

- Važi.

- Neću se vratiti do pet, pa ti zaključaj kad pođeš.

- Hoću, naravno.

- Videćemo se sutra.

Uzeo je jaknu i izašao lakim korakom, koji nju nije zavarao.

Radovi na ulici su se širili kao gangrena; svakog dana bi osvanule nove zaštitne ograde i privremene nastrešnice koje su štitile pešake i omogućavale im da se probiju kroz krš. Strajk ništa od toga nije primetio. Hodao je kao robot preko nestabilnih dasaka ka Totenhemu, svom utočištu.

Kao i Ordnans arms, bio je prazan, Strajk je unutra zatekao samo jednog gosta; starca koji je sedeo pored samih vrata. Strajk je uzeo kriglu dum bara i seo pored zida, na nisku crvenu stolicu, ispod sentimentalne viktorijanske devojke koja baca uvis pregršt ružinih pupoljaka, ljupka, luckasta i jednostavna. Pio je kao da je pivo lek, ne uživajući, usredsređen na cilj.

Jago Ros. Mora da je sve vreme bila u kontaktu s njim, viđala ga, dok su njih dvoje još živeli zajedno. Čak ni Šarlot, sa svojom očaravajućom moći nad muškarcima, sa svojim samouverenim nastupom, nije mogla za tri nedelje da pređe put od raskida do veridbe. Krišom se viđala s Rosom, dok se Strajku klela na večnu ljubav.

To baca sasvim drugačije svetlo na dimnu bombu koju mu je bacila mesec dana pre kraja, na njeno odbijanje da mu pruži dokaze, na otkazane izlaske, kao i na iznenadno okončanje njihove veze.

Jago Ros je svojevremeno već bio u braku. Imao je decu; Šarlot je čula da on mnogo pije. Ona i Strajk su se smejali činjenici da je nekada davno ona, srećom, raskinula s njim; Šarlot je sažaljevala njegovu ženu.

Strajk je uzeo i drugu kriglu, a zatim i treću. Želeo je da posluša svoj nagon, da je nađe, da urla na nju, da sve izlomi, da razbije Jagu vilicu.

Nije jeo u Ordnans armsu, čak ni kasnije, a odavno nije popio toliko. Trebalo mu je manje od sat vremena istrajnog usamljeničkog i odlučnog opijanja da se napije kao letva.

U prvom trenutku, kad je njegovom stolu prišla vitka bleda prilika, rekao joj je zadebljalog jezika da je prišla pogrešnom stolu i pogrešnom čoveku.

- Neće biti - odlučno je uzvratila Robin. - Samo ću da odem da uzmem piće i za sebe, važi?

Ostavila ga je da pijano zuri u njenu tašnu, koju je spustila na stolicu. Ta tašna je bila utešno poznata, smeđa, malo pohabana. Obično bi je zakačila o čiviluk u kancelariji. Prijateljski joj se osmehnuo i nazdravio joj.

Za šankom, mladi i naoko stidljiv šanker rekao je Robin: - Mislim da je preterao.

- Teško da je to moja krivica - uzvratila mu je.

Tražila je Strajka u Intrepid foksu, pabu najbližem kancelariji, u Moli mogsu, u pabovima Spajs od lajf i Kembridž. Totenhem je ostavila za kraj.

- Š’a ’e bilo? - upitao ju je Strajk kad je sela.

- Ništa nije bilo - rekla je Robin, pijuckajući svetlo pivo.

- Samo sam htela da se uverim da si dobro.

- Do’ro sam - odvrati Strajk, a onda se napregnu da zvuči razgovetno: - Dobro sam.

- Odlično.

- Zamo poz’avljam ve’idbu svo’e ve’enice - rekao je, pa podigao jedanaestu kriglu i nesigurno nazdravio. - Nigad ni’e ni t’eba’a da ga ostavi. Nigad - nastavio je, jasno i glasno: - da ga ostavi.

Adonis. Jago Ros. Nenadmašna pizda.

Poslednju reč je rekao vrlo glasno. U pabu je bilo više ljudi nego kad je Strajk tamo stigao i većina ga je, izgleda, čula. Oprezno su ga gledali i pre nego što se proderao. Njegov stas, otežali kapci i ratoboran izraz lica napravili su mu malu bezbednosnu zonu oko stola za kojim je sedeo; ljudi su ga obilazili u širokom luku kad bi krenuli u klozet, kao da je triput veći nego što jeste.

- Da se prošetamo? - predloži Robin. - Da pojedemo nešto?

- ’Naššta? - rekao je, naginjući se, nalakćen na sto, umalo oborivši kriglu. - ’Naššta, Robin?

- Šta? - odvratila je, čvrsto držeći svoju čašu s pivom. Odjednom je obuze nagon da se zakikoće.

Mnogi njihovi prijatelji po čaši zurili su u njih.

- Ti si veoooma fina devojka - reče Strajk. - Jesi. - Veoooma fina osoba. Primetio sam - reče, pa značajno klimnu glavom. - Da. Primetili smo mi to.

- Hvala - uzvrati ona, smeškajući se i trudeći se da ne prasne u smeh.

Zavalio se u stolicu, zažmurio, pa rekao: - Izini. Besnsam.

- Da. - Ne ide mi baš u pos’ednje v’eme.

- Da. - Niš’a nisam jeo.

- Da odemo onda nekud da jedemo, a?

- Aha, mogli bismo - odvrati on, i dalje žmureći. - Rekla mi je da je trudna.

- Oh - tužno će Robin.

- Da. Rekla mi. A onda mi je rekla da je otišlo. Nije moglo da bude moje.

Robin je ćutala. Poželela je da on zaboravi da joj je to rekao. Otvorio je oči.

- Os’avila ga je zbog mene, a sad ga je os’avila… ne, mene je os’avila zbog njega…

- Žao mi je.

- Vratila mi je slobodu. Nemoj da ti bude žao. Ti si fina osoba.

Izvadio je cigarete iz džepa, pa gurnuo jednu u usta.

- Ne možeš ovde da pušiš - blago ga je opomenula, ali šanker, koji kao da je strepeo da ne izbije gužva, dotrča do njih, napet.

- Morate da izađete ako hoćete da zapalite - glasno reče Strajku.

Strajk se zapilji u njega, neusredsređeno, iznenađeno.

- Sve je u redu - reče Robin šankeru, pa uze svoju tašnu.

- Idemo, Kormorane.

On ustade, kao od brega odvaljen, ljuljajući se, izvlačeći se iza stola i zureći u šankera, kojem Robin nije zamerila što je ustuknuo.

- Ne moraš - reče mu Strajk - da s’ dereš. Ne moraš. To je nepr’stojno.

- Dobro, Kormorane, idemo - reče Robin, pa se izmaknu da ga propusti.

- Smo malo, Robin - odvrati Strajk, pa podiže krupnu šaku. - Smo malo.

- O, bože - tiho će Robin.

- ’Si se nekad boksovo? - upita Strajk šankera, prestravljenog.

- Kormorane, idemo.

- J’sm bio bokser. U v’jsci, dečko.

Neki mudrijaš za šankom promrmlja: - A ja bih mogao da ti budem izazivač.

- Idemo, Kormorane - ponovi Robin, pa ga uhvati za ruku i na njeno olakšanje i iznenađenje, on krotko pođe za njom. To ju je podsetilo kako je nekad vodila ogromnog teglećeg konja na farmi svog strica.

Napolju, na svežem vazduhu, Strajk se nasloni na izlog Totenhema, bezuspešno pokušavajući da pripali cigaretu; na kraju je Robin morala da mu je pripali.

- Treba nešto da pojedeš - reče mu, dok je on pušio, žmureći, blago se ljuljajući, te se ona uplaši da će pasti. - Otrezni se.

- Ne želim da s’ otreznim - promrmlja Strajk. Zaljulja se, ali se održa na nogama samo zato što je napravio nekoliko brzih koraka u stranu.

- Hajdemo - reče ona i povede ga preko drvenog mostića postavljenog preko rupe na ulici, gde su bučne mašine i radnici napokon utihnuli.

- Robin, ’s ti znala da s’m ja bio bokser?

- Ne, to nisam znala - odvrati devojka.

Odlučila je da ga odvede nazad u kancelariju i da mu da nešto da jede, ali on se zaustavio ispred radnjice s kebabom na kraju Danske ulice i nahrupio na vrata pre nego što je uspela da ga zaustavi.

Dok su sedeli napolju za jedinim stolom i jeli kebab, ispričao joj je o svojoj bokserskoj karijeri u vojsci, povremeno skrećući s teme kako bi je podsetio da je ona veoma fina osoba. Ubedila ga je da govori tiše. Dejstvo alkohola još nije bilo sasvim oslabilo i hrana kao da mu je malo pomogla. Kad je otišao u klozet, toliko se zadržao da se Robin zabrinula, ubeđena kako se onesvestio.

Pogledala je na sat i shvatila da je već sedam i deset. Pozvala je Metjua i rekla mu da joj je iskrsao problem u kancelariji. Nije mu bilo pravo.

Strajk je izašao na ulicu. Naslonio se na izlog i ponovo pokušao da pripali cigaretu.

- Robin - rekao je, odustavši i zagledavši se u nju. - Robin, ’naš ti š’a je to kairos……tre… štucnuo je. - Tre… trenutak?

- Kairos trenutak? - ponovila je, nadajući se da nije reč o nekoj seksualnoj aluziji, nečemu što kasnije neće moći da zaboravi; povrh svega, prodavac kebaba ga je slušao i cerekao se. - Ne, ne znam.

Da se vratimo u kancelariju?

- Ne ’naš š’a je to? - reko je, zureći u nju.

- Ne znam.

- Gcka s’var-rekao joj je. Kairos. Kairos trenutak. A to znači - negde iz svog zbrkanog mozga izvukao je reči, začuđujuće jasne: - pravi trenutak. Poseban trenutak. Najbolji trenutak.

O, molim te, mislila je Robin, molim te, samo nemoj da kažeš da je to upravo ovaj trenutak.

- A zn’š š’a je bio naš, Robin, moj i Sa’otin? - rekao je, zureći nekud uprazno, s neupaljenom cigaretom u ruci. - To je bilo kad je ona ušla. Dugo sam bio u bolnici i dve godine je nis’m video, onda s’m je ugledao na vratima i svi su se okrenuli i pogledali je, a ona je ćutke hodala i - zastao je da udahne, još jednom štucnuo, pa nastavio - i poljubila me posle dve godine i onda smo se pomirili. Svi su čutali. Prelepo, jebote. Najlepša žena koju sam ikad video. Verovatno najbolji trenutak u celom mom jebenom životu. Izvini, Robin - dodao je - što sam rekao jebenom. Izvini zbog toga.

Robin je došlo da se smeje i da brizne u plač, iako nije znala zašto se tako rastužila.

- Da ti pripalim cigaretu?

- Ti si sjajjjjna osoba, Robin, ’el’ naš?

Nadomak skretanja u Dansku ulicu ukopao se u mestu, ljuljajući se kao mladica na vetru i glasno joj rekao da Šarlot ne voli Jaga Rosa; da je sve to samo igra, igra kojom želi njega da povredi, da ga povredi kao nikad dotad.

Ispred crnih vrata zgrade u kojoj je imao kancaleriju ponovo je zastao, pa ispružio obe ruke kako bi je sprečio da se popne s njim.

- S’d moraš d’ id’š kući, Robin.

- Popeću se samo da se uverim da si bezbedno stigao, važi?

- Ne. Ne. Dobro mi je sad. Možda ću da se ispovraćam. Ja sam sakat. I - reče Strajk - nije ti se valjda mnogo smučio jebeni matori lakrdijaš. Ili jeste? Sad znš skoro sve.

- Ne znam na šta misliš.

- Nema veze, Robin. Idi kući. Muka mi je.

- Jesi li siguran…?

- Izvini što sam rekao jebeni. Ti si fina osoba, Robin. Aj’ sad zdra’o.

Osvrnula se kad je stigla do Cering Kros Rouda. Hodao je nesigurno i nespretno kao pravi pijanac, napredujući prema Denmark Plejsu, kako bi se, nema sumnje, ispovraćao u mračnom prolazu, pre nego što se dogega do svog poljskog kreveta i čajnika.

6 Nije ni bio svestan da se probudio. Isprva je ležao licem nadole u snoviđenju izlomljenog metala, krhotina i urlanja, krvav zanemeo; i dalje je ležao na stomaku, obliven znojem, lica zagnjurenog u poljski krevet, sa užasnom glavoboljom i suvim ustima. Sunce je hrlilo kroz prozore, pržeći mu mrežnjaču čak i kad bi zažmurio: video je razigrane crvene svetlace kroz finu mrežu kapilara.

Bio je kompletno obučen, ni protezu nije skinuo i ležao je na vreći za spavanje, kao da se samo srušio tu. Sećanje ga je probadalo kao da mu neko zariva krhotine stakla u slepoočnice: ubeđuje šankera da mu da još jednu kriglu. Robin sedi naspram njega za stolom i smeška mu se. Zar je zaista pojeo kebab onako pijan? Setio se da je u pabu išao da piša, da mu se rub košulje zaglavio u rajsferšlusu. Spustio je ruku do međunožja - čak i taj jednostavan pokret izazvao mu je nepodnošljivu mučninu - i laknulo mu je kad se uverio da mu je rajsferšlus zakopčan.

Polako, kao čovek koji nosi neki težak teret na leđima, uspravio se i začkiljio u sobu punu svetlosti; pojma nije imao koliko je sati ni koji je dan.

Vrata između dve kancelarije bila su zatvorena, a spolja nije dopirao nikakav zvuk. možda ga je „privremeno rešenje” zauvek napustilo. Onda je ugledao nešto belo i pravougaono na podu, tik ispred vrata, provučeno ispod njih. Spustio se na sve četiri, ispružio ruku i dohvatio papir, za koji se ispostavilo da je poruka od Robin.

Dragi Kormorane (pretpostavio je da se više neće vraćati na ono „gospodine Strajk”), Pročitala sam tvoj spisak tačaka koje tek treba istražiti. Pomislila sam da bih možda ja mogla da se pobrinem za prve dve stavke (Agjemen i hotel Malmezon) Mobilni će mi biti uključen ako odlučiš da bi ipak bilo bolje da se vratiš u kancelariju.

Podesila sam budilnik ispred tvojih vrata na dva po podne, tako da ćeš imati dovoljno vremena da se spremiš do pet, kad imaš zakazan razgovor s Kjarom Porter i Brajoni Redford, u Arlington Plejsu 1.

Na mom stolu imaš vodu, paracetamol i alka selcer.

Robin.

P. S. Molim te, nemoj da ti bude neprijatno zbog onog sinoć. Nisi rekao niti uradio ništa zbog čega bi trebalo da zažališ.

Pet minuta je potpuno ukočen sedeo na poljskom krevetu, držeći poruku i pitajući se da li će da se ispovraća, ali sunce mu je prijatno grejalo leđa.

Posle četiri paracetamola i čaša vode sa alka selcerom, pitanje povraćanja bezmalo se rešilo samo po sebi, ali onda je proveo petnaest minuta u prljavom klozetu, s posledicama uvredljivim i po uši i po nos; ipak, izdržao je, osokoljen osećajem beskrajne zahvalnosti što Robin nije tu. Kad se vratio u njenu kancelariju, popio je još dve boce vode i isključio budilnik. Posle izvesnog premišljanja, odlučio je da se presvuče, spakovao u neseser gel za tuširanje, dezodorans, kremu za brijanje i peškir, izvukao kupaće gaće s dna jedne od kartonskih kutija na odmorištu, uzeo sive metalne štake iz druge, pa se zaputio niz stepenice sa sportskom torbom u jednoj ruci i štakama u drugoj.

Dok je pešačio ka Ulici Malet kupio je porodično pakovanje svežeg mleka. Berni Kolman, poznanik iz Sanitarne jedinice, jednom mu je objasnio kako je većina simptoma mamurluka posledica dehidratacije i hipoglikemije, što je pak neizbežna posledica povraćanja. Strajk se probijao između gondola sa čokoladom, a sa svakim korakom glava mu se raspadala.

Međutim, podrugljivi bog pijanac još nije bio rekao svoju poslednju reč. Dobrovoljno se izdvojivši od stvarnosti i svojih sapatnika ostalih ljudskih bića, samouvereno je ušao na bazen Studentskog centra i kao i obično, niko ga nije zaustavio, čak ni jedini korisnik svlačionice, koji je, posle kratkog pogleda na protezu koju je Strajk upravo skidao, učtivo okrenuo glavu na drugu stranu. Gurnuo je veštačku nogu u ormarić, zajedno sa jučerašnjom odećom, ostavio otvorena vrata jer nije imao sitnine, a onda se zaputio ka tuševima, sa stomakom koji mu se prelivao preko kupaćih gaća.

Primetio je, dok se sapunao, da čokolada i paracetamol otupljuju oštricu bola i mučnine. Prvi put je krenuo ka velikom bazenu. Tu su bila samo dva studenta, obojica su plivala „brzom” stazom, s naočarima za vodu. Strajk je krenuo na suprotan kraj bazena, polako spustio štake pored stepenica i skliznuo u sporu stazu.

Nikada nije bio tako zapušten. Držao se ivice bazena, a hladna čista voda okrepila mu je telo i duh.

Zadihan, stigao je do cilja i tu se zaustavio, ruku raširenih duž ivice bazena, uživajući u prividnoj lakoći svog tela, zureći u visoku belu tavanicu.

Mali talasi koje su podigla dvojica mladih sportista na drugom kraju bazena, prijatno su mu zapljuskivala grudni koš; strahovit bol u glavi polako je iščezavao; oštri crveni svetlaci gubili su se u izmaglici. Hlor ga je štipao za nozdrve, podsećao ga je na bolnicu, ali više mu nije izazivao mučninu.

Svesno, kao čovek koji skida zavoje s još nezarasle rane, Strajk se usredsredio na ono što je prošle večeri pokušao da utopi u alkoholu.

Jago Ros: potpuna protivteža Strajku - zgodan kao kakav plavokosi princ, vlasnik porodičnog fonda, rođen da popuni predodređeno mu mesto u svojoj porodici i u svetu; čovek o čijoj pouzdanosti svedoči dvanaest generacija vrlih građana plave krvi. Prekinuo je tradiciju uspešnog poslovanja svojih predaka, trajno se opteretio nerešivim problemom s alkoholom i zagrezao u poroke kao nedresirana životinja. Šarlot i Ros su pripadali toj maloj i čvrsto isprepletenoj mreži ljudi plave krvi koji pohađaju privatne škole i svi se međusobno poznaju, koji su se generacijama povezivali brakovima i negovanjem starih školskih prijateljstava. Dok mu je voda zapljuskivala maljave grudi, Strajku se učini da gleda sebe, Šarlot i Rosa iz velike daljine, s pogrešnog kraja teleskopa, ali neobično jasno; video je Šarlotin nemir, njenu žudnju za snažnim uzbuđenjima, ispoljavajući je rušilačkim ponašanjem. Još u osamnaestoj je osvojila Jaga Rosa, dobila je trofej. Možda je to bilo prelako za nju, a svakako je bilo krajnje predvidivo; zato ga je i šutnula i zamenila Strajkom, koji je, koliko god da je bio pametan, bio prava pošast za Šarlotinu porodicu; melez bez pedigrea. Šta je, posle svih tih godina, preostalo ženi koja žudi za emotivnim burama nego da svaki čas ostavlja Strajka, sve dok se, napokon, kao jedini način da ga ostavi u velikom stilu, nije nametnula neophodnost da napravi pun krug i vrati se tamo gde ju je on i našao?

Strajk je pustio svoje bolno telo da pluta u vodi. Studenti koji su se trkali i dalje su plivali brzom stazom.

Strajk je dobro poznavao Šarlot. Čekala ga je da je spase. Bio je to njen poslednji, najokrutniji test.

Nije otplivao nazad, već je skakutao uz ivicu bazena, odbacujući se rukama, kao što je to radio tokom fizikalne terapije u bolnici.

Drugo tuširanje prijalo mu je još više od prvog; pustio je gotovo vrelu vodu, nasapunao se, a onda se isprao hladnom vodom.

Namestio je protezu, obrijao se iznad umivaonika, ispred kojeg je stajao umotan u peškir, a onda se obukao neuobičajeno brižljivo. Nikad nije nosio svoje najskuplje odelo i košulju. To su bili pokloni od Šarlot za njegov prošli ređendan; dovoljno prikladno za njenog verenika; setio se kako se ozarila dok ga je gledala tako otmeno odevenog ispred velikog ogledala. To odelo i ta košulja otad su visili u zaštitnoj vreći, jer su on i Šarlot retko izlazili od prošlog novembra; njegov rođendan bio je poslednji uistinu srećan dan koji su njih dvoje proveli zajedno. Nedugo zatim, njihova veza ponovo je počela da

posrće pritisnuta starim nezadovoljstvima, da tone u kal iz kojeg su je već toliko puta izvlačili i koji je, kako su se zakleli jedno drugom, trebalo na svaki način da izbegnu.

Trebalo je da spali to odelo. Umesto toga, prkosno je odlučio da ga obuče, da ga otrgne od onog na šta ga podseća i da ga posmatra kao običan komad odeće. Kroj sakoa činio ga je vitkijim. Poslednje dugme na beloj košulji ostavio je otkopčano.

Strajk je nekad imao ugled, dok je bio u vojsci, zato što je mogao za neverovatno kratko vreme da se povrati od pijančenja. Čovek koji je sad zurio u njega iz ogledala bio je bled, s tamnim kolutovima ispod očiju, no ipak je u vešto skrojenom italijanskom odelu izgledao bolje nego ijednog trenutka tokom poslednjih nekoliko nedelja. Modrica na oku napokon mu je izbledela, a ogrebotine zacelile.

Posle obazrivo odabranog lakog obroka, ogromnih količina vode, još jedne evakuacije creva u restoranskom toaletu i još nekoliko tableta protiv bolova, u pet sati je stajao u Arlington Plejsu, ispred broja jedan.

Pošto je i drugi put pokucao, na vratima se ukazala ljutita žena s naočarima u crnom okviru, kratke sede kose ošišane u paž. Nevoljno ga je pustila unutra, pa se žustro zaputila preko kamenog hola sve do veličanstvenog stepeništa s rukohvatom od kovanog gvožđa i napokon uzviknula: - Deco! Čeka li neko Strajka?

S obe strane hola otvarao se pogled na sobe. U levoj, grupica ljudi, naoko svi u crnom, zurila je u neki moćan izvor svetlosti koji im je obasjavao opčinjena lica, ali Strajk nije mogao da ga vidi.

Some je izašao upravo iz te sobe. I on je imao naočare, zbog kojih je izgledao starije; na sebi je imao vrećaste farmerke i belu majicu sa slikom oka iz kojeg kao da se otkidala svetlucava krvava suza, za koju se, posle pažljivijeg posmatranja, ispostavilo da je sastavljena od grozda crvenih šljokica.

- Moraćeš da sačekaš - odsečno je rekao. - Brajoni je zauzeta, a Kjara još satima ima posla. Možeš da sedneš tamo, ako hoćeš - pokazao je ka desnoj sobi u kojoj se nazirala ivica stola - a možeš i da se promuvaš okolo i da gledaš, kao ovi beskorisni kurtoni - rekao je, odjednom podigavši glas i zagledao se u grupicu mladih i elegantnih muškaraca i žena koji su zurili u izvor svetlosti. Oni se istog trena poslušno raziđoše, a neki među njima uđoše u sobu desno.

- Dobro ti je odelo - dodade Some, a riblje oči mu sinuše. Onda odmaršira u sobu iz koje je i došao.

Strajk je pošao za njim pa zauzeo mesto koje su oslobodili oni posmatrači. Soba je bila dugačka i skoro prazna, ali ukrasne lajsne, prazni svetli zidovi i prozori bez zavesa ulivali su tom prostoru svečanu atmosferu. Druga grupa ljudi, uključujući i dugokosog fotografa nagnutog iza kamere, stajala je između Strajka i scene na drugom kraju sobe, zaslepljujuće osvetljene svetlosnim ekranima i lučnih lampi. Na sceni su bile poređane pohabane stare stolice, po jedna na oba kraja, i tri manekenke.

Proporcije njihovih lica i tela Strajk bi opisao kao granični slučaj između čudnog i zadivljujućeg.

Sitnih kostiju i neodgovorno mršave, izabrane su, kako je Strajk pretpostavio, zbog dramatičnog kontrasta njihovog tena i crta lica. Crna devojka s afro-frizurom i zavodljivim očima sedela je na stolici, poluokrenuta prema foto-aparatima, u belim svetlucavim helankama, naoko obnaženog trupa.

Iznad nje je stajala lepotica evroazijskog porekla, crne ravne kose, s asimetričnim šiškama. Na sebi je imala belu haljinu ukrašenu lancima, koji su joj padali do međunožja. Malo dalje, iza druge stolice stajala je Kjara Porter; koža joj je bila kao alabaster, kosa paperjasta i nežnoplava. Na sebi je imala poluprozirni tesan kombinezon, ispod kojeg su joj se jasno ocrtvale bradavice. Šminkerka, visoka skoro kao manekenke, stajala je pored crne devojke, tapkajući joj nos tupferom.

Tri manekenke su ćutke pozirale, ukočene kao statue, bezizraznih lica. Ostali u prostoriji (ispostavilo se da fotograf ima dva asistenta; Some je grickao zanoktice; ljutita žena s naočarima stajala je pored njega) tiho su pričali, kao da se plaše da će narušiti neku osetljivu ravnotežu.

Naposletku je šminkerka prišla Someu, koji je rekao nešto, gestikulirajući; ona se ćutke vratila na scenu i namestila Kjarinu kosu; Kjara nije reagovala, kao da nije ni svesna da je neko dodiruje;

strpljivo je i ćutke stajala. Brajoni se ponovo povukla u senku i upitala nešto Somea; on joj je odgovorio slegnuvši ramenima pa dodao nešto što ju je nateralo da se okrene, tražeći pogledom Strajka.

Susreli su se u podnožju veličanstvenog stepeništa.

- Zdravo - prošaputala je. - Idemo tamo.

Povela ga je kroz hol u sobu s desne strane, malo manju od one za snimanje, u kojoj se isticao veliki sto s hladnom zakuskom. Nekoliko dugačkih štendera na točkovima, pretovarenih svetlucavim kreacijama poređanim po boji, stajalo je ispred mermernog kamina. Oni posmatrači, svi u ranim dvadesetim, okupili su se oko štendera; tiho su razgovarali, čeprkajući po polupraznim tanjirima s mocarelom i parmskom pršutom; neki su razgovarali telefonom ili se, jednostavno, igrali njima.

Nekolicina ih je zadivljeno pogledala u Strajka, koji je pratio Brajoni ka sobičku za koji se ispostavilo da je šminkernica.

Dva stola s velikim ogledalima stajala su naspram velikog prozora s pogledom na unutrašnji vrt.

Crne plastične kutije raspoređene svuda naokolo podsetile su Strajka na ujka Tedove kutije u kojima je držao mamce za pecanje; razlika je bila samo u tome što su Brajonine kutije bile pune šminke; četke, obične i one valjkaste, za feniranje, uredno su bile poslagane na peškiru raširenom preko stola.

- Zdravo - ponovo će Brajoni, koja više nije šaputala.

- Bože. Napetost se prosto nožem mogla preseći, jelda? Gi je perfekcionista, ali ovo mu je prvo snimanje posle Luline smrti, tako da je ovoga puta baš napeto.

Imala je tamnu kosu, stepenasto ošišanu; koža joj je bila nezdravožuta, a lice privlačno, uprkos upečatljivim crtama. Na sebi je imala uske farmerke, crni prsluk, nekoliko tankih zlatnih lančića oko vrata, prstenje - čak i na palcu, i crne baletanke. Takva obuća ubijala je želju u Strajku, jer ga je podsećala na tetka Džoanine papuče.

Strajk stade da joj objašnjava zašto želi da razgovara s njom, ali ona ga prekinu.

- Gi mi je sve ispričao. Hoćeš cigaru? Možemo da zapalimo ovde ako otvorimo ovo.

Otvorila je vrata koja su vodila u popločani vrt.

Malo je raščistila sto sa šminkom, pa se posadila na njega. Strajk je seo na stolicu i izvadio beležnicu.

- Okej, pucaj - rekla je, a onda je, ne ostavivši mu vremena da progovori, počela: - Stalno mislim na to popodne. To je tako, tako tužno.

- Jesi li dobro poznavala Lulu?

- Da, prilično. Šminkala sam je za nekoliko snimanja, kao i za dobrotvornu večeru za očuvanje kišnih šuma. Kad sam joj rekla da umem da končam obrve…

- Šta da radiš?

- Da končam obrve. To je kao čupkanje, samo se ovo radi koncem.

Strajk nije mogao da zamisli kako se to radi.

- Dobro…

- …Zamolila me je da joj to obavim kod kuće. Paparaci su je svuda pratili, sve vreme, čak i kad bi krenula u kozmetički salon. Bolesno. Zato sam joj izašla u susret.

Imala je običaj da pomalo mazno zabacuje kosu i da sklanja peduge šiške s očiju. Sad je prebacila kosu na jednu stranu, prošla prstima kroz pramenove i zagledala se u njega kroz šiške.

- Stigla sam kod nje oko tri. Ona i Kjara su bile uzbuđenje zbog dolaska Dibija Meka. Devojačko tračarenje, znaš već. Nikad ne bih pomislila da će se tako nešto dogoditi. Nikad.

- Lula je bila uzbuđena?

- O, bože, i te kako, šta si ti mislio? Kako bi se ti osećao da ti je neko komponovao pesmu… Dobro - rekla je uz smešak propraćen maznim uzdahom - možda je to samo devojkama važno. On je tako harizmatičan. Kjara i ja smo se se smejale na račun toga dok sam sređivala Luli obrve. Onda me je

Kjara zamolila da joj sredim nokte. Na kraju sam ih sredila obema, što znači da sam bila tamo najmanje tri sata. Da, otišla sam oko šest.

- Dakle, Lulino raspoloženje bi opisala kao uzbuđeno, zar ne?

- Da. Mada je, znaš bila prilično rasejana; sve vreme je proveravala telefon; držala ga je u krilu dok sam joj sređivala obrve. Znala sam šta to znači: Evan ponovo pravi brljotine.

- Jel’ ona to rekla?

- Nije, ali znala sam da je stvarno besna na njega. Zašto bi inače rekla Kjari ono za svog brata? Ono da će da ga ostavi i sve?

To kao da je iznenadilo Strajka.

- Ona je to rekla?

- Šta? Ne, ali sam načula nešto o tome. Hoću da kažem, kasnije. Kjara nam je rekla, svima. Mislim da sam bila u klonji kad je Lula to rekla. U svakom slučaju, ja joj totalno verujem. Totalno.

- Zašto?

Delovala je zbunjeno.

- Pa… ona je stvarno volela brata, jelda? Bože, bilo je tako očigledno. On je verovatno bio jedini čovek na kojeg je mogla da se osloni. Mesecima ranije, otprilike u vreme kad su Evan i ona prvi put raskinuli, šminkala sam je za Stelinu reviju, a ona je svima rekla kako je njen brat baš besan zbog Evana. Znaš, Evan ju je tog poslednjeg popodneva ponovo vukao za nos, pa je rekla kako je Džejms zove se Džejms, jelda - bio potpuno u pravu u vezi s njim. Uvek je znala da on štiti njene interese, iako joj se ponekad mešao u život i gnjavio je. To je vrlo unosan posao. I svakom se pre ili kasnije prikači neka pijavica.

- Šta misliš, ko se prikačio Luli?

- O, bože, svi - reče Brajoni, pa napravi širok pokret rukom u kojoj je držala cigaretu, kao da je obuhvatila sve ljude na tom mestu. - Bila je najbolji model i svi su hteli da se ogrebu o delić njene slave. Hoću da kažem, Gi… - Brajoni zastade. - Dobro, i Gi je poslovni čovek, ali on ju je obožavao; hteo je da se ona preseli kod njega posle onog s progoniteljem. Još ne može da se pomiri s tim da nje više nema. Čula sam da je pokušao da stupi u vezu s njom preko nekih spiritualista. Margo Lajter mi je rekla. Skrhan je, jedva može ime da joj pomene a da se ne rasplače. Kako god bilo - nastavi Brajoni - to je sve što znam. Ni sanjala nisam tog popodneva da poslednji put sedim s njom. Hoću da kažem, o, bože.

- Da li je uopšte pominjala Dafilda dok si ti bila tamo da joj, ovaj, končaš obrve?

- Nije - reče. Brajoni - ali zašto bi ga pominjala ako ju je on opet kinjio?

- Dakle, koliko se ti sećaš, uglavnom je pričala o Dibiju Meku?

- Pa… o njemu smo više pričale Kjara i ja.

- Ali ti misliš da je ona bila uzbuđena zbog njegovog dolaska?

- Bože, da, naravno.

- Kaži mi, da nisi videla negde u stanu neko plavo parče papira s Lulinim rukopisom?

Brajoni ponovo zabaci kosu, pa prođe rukom kroz nju.

- Šta? Ne. Ne, nisam videla ništa slično. Zašto, šta je to bilo?

- Ne znam - reče Strajk. - Ali rado bih saznao.

- Ne, nisam to videla. Plavi, kažeš? Ne. - Jesi li videla bilo kakav papir s njenim rukopisom?

- Ne, ne sećam se nikakvog papira. Ne. - Kosa joj je pala na lice. - Hoću da kažem, možda je tako nešto i bilo negde u stanu, ali ja to nisam videla.

Soba je delovala mračno. Možda je Strajk samo umislio da je Brajonino lice nekako potamnelo, ali nije umislio da je ona podigla desnu nogu i prebacila je preko leve, a onda stala da proučava đon svoje kožne baletanke.

- Lulin šofer, Kiran Kolovas-Džouns…

- O, onaj baš, baš sladak momak? - reče Brajoni. - Zadirkivali smo je zbog Kirana; bio je žešće zatreskan u nju. Mislim da ga sad Kjara koristi. - Brajoni se značajno zakikotala. - Nadaleko je poznata kao cura koja voli dobro da se zabavi. Hoću da kažem, čovek prosto mora da je voli, ali…

- Kolovas-Džouns kaže da je Lula pisala nešto na plavom papiru na zadnjem sedištu njegovih kola, onog dana kad je otišla od majke…

- Jesi li razgovarao s Lulinom majkom? Malo je čudna.

- …a ja bih voleo da saznam šta je to pisala.

Brajoni hitnu opušak kroz otvorena vrata pa se izvi na stolu.

- Možda to nije ništa važno. - Čekao je neizbežno zapažanje i nije se razočarao. - Možda je, na primer, pravila spisak za kupovinu.

- Da, možebiti; ali, ako je to bilo oproštajno pismo… Ali nije, hoću da kažem, to je smešno. Ko bi toliko unapred napisao oproštajno pismo, a onda otišao da pleše? To je skroz besmisleno.

- Slažem se, ali bilo bi dobro da saznam šta je to.

- Možda to nema nikakve veze s njenom smrću. Možda je napisala pismo Evanu, rekla mu kako je ljuta na njega.

- Istini za volju, pobesnela je zbog njega tek kasnije te večeri. Kako god bilo, zašto bi mu pisala pismo kad je mogla da mu telefonira? Osim toga, planirala je da te večeri izađe s njim.

- Ne znam - reče Brajoni nestrpljivo. - Samo kažem da je to možda nešto nevažno.

- I sasvim si sigurna da nisi videla taj papir?

- Sasvim - odvratila je, i više nije bilo sumnje da joj se boja lica promenila. - Ja sam tamo otišla da obavim posao, a ne da njuškam unaokolo po njeni stvarima. Onda, to je sve?

- Da, mislim da jeste, kad je reč o tom popodnevu - reče Strajk - ali možda bi mogla da mi pomogneš u vezi s nečim drugim. Ti poznaješ Tansi Bestigui?

- Ne - reče Brajoni. - Poznajem njenu sestru, Ursulu. Ona me je unajmila nekoliko puta, pred velike zabave. Jeziva je.

- U kom smislu?

- Jedna od onih razmaženih mladih bogatašica - nastavi Brajoni, iskrivivši usta - nije ni upola toliko bogata koliko bi volela da bude. Te sestre Cilinam su se udale za matorce pune kao brod; njih dve su pravi tragači za blagom. Ursula je mislila da je osvojila premiju kad se udala za Siprijana Meja, ali on nema ni približno onoliko koliko bi njoj trebalo. Napunila je četrdeset; izbor joj se smanjio. Valjda zato nije mogla bolje da se proda.

Onda je, očigledno zaključivši da treba da objasni svoju primedbu, dodala: - Žao mi je što sam to rekla, ali ona me je optužila da sam slušala njene glasovne poruke. Šminkerka je prekrstila ruke na grudima, zureći u Strajka. - Hoću da kažem, zaboga. Tutunula mi je svoj mobilni i rekla mi da joj pozovem taksi, ne rekavši ni molim te ni hvala. Ja sam disleksična.

Pritisnula sam pogrešno dugme i samo znam da je u sledećem trenutku ona krenula da urla na mene kao luda.

- Šta ti misliš, zašto se toliko uznemirila?

- Valjda zato što sam čula glas nekog muškarca kako kaže da leži u hotelskoj sobi i da zamišlja šta će da joj radi - nehajno će Brajoni.

- To znači da se, na kraju krajeva, ipak bolje prodala? upita Strajk.

- To nije isto - odvrati Brajoni. - Hoću da kažem, to je bila baš ljigava poruka. Kako god bilo, ja sad moram da se vratim tamo inače će me Gi rastrgnuti.

Pustio ju je da ode. Kad je izašla, ispisao je još dve stranice u beležnici. Brajoni Radford se pokazala kao krajnje nepouzdan svedok, podložan uticajima, no ipak mu je rekla mnogo više no što je bila svesna.

7 Snimanje se oteglo još tri sata. Strajk je čekao u vrtu, pušeći i ispijajući vodu, dok se napolju smrkavalo. Povremeno bi ušao u zgradu da proveri kako ide snimanje, i delovalo mu je da se sve to odužilo unedogled. Tu i tamo bi ugledao ili čuo Somea, koji je, izgleda, bi ona ivici nerava, urlao je na fotografe ili na pomoćnike koji su trčkarali oko štendera s odećom. Konačno, oko devet, pošto je Strajk pojeo malo pice koju je naručila kreatorova iscrpljena asistentkinja, Kjara Porter je sišla niz stepenice, gde je dotad pozirala s dvoje kolega, i pridružila se Strajku u šminkernici.

I dalje je na sebi imala srebrnu mini-haljinu u kojoj je pozirala za poslednju fotografiju. Skoro prozračna i koščata, mlečnobele kože, gotovo bele kose i bledoplavih prilično razmaknutih očiju, ispružila je duge noge u cipelama s platformom i pripalila marlboro lajt.

- Bože, ne mogu da verujem da si ti Rokerov sin! - rekla je zadihano, šireći svetle oči. - Potpuno nestvarno! Upoznala sam ga; prošle godine je bio pozvao Luli i mene na promociju Najvećih hitova!

A poznajem i tvoju braću, Ala i Edija! Oni su mi rekli da imaju starijeg brata u vojsci! Bože. Suludo.

Jesi li završila, Brajoni? - upita Kjara šminkerku.

Ova je revnosno skupljala svoj alat, ali se na te reči primetno užurbala, dok ju je Kjara ćutke gledala.

- Da, gotova sam - reče Brajoni naposletku, podigavši tešku kutiju na rame, dok je u drugoj ruci držala još nekoliko manjih. - Videćemo se, Kjaro. Dovidenja - dodala je Strajku j i izašla.

- Tako je radoznala i prava je tračara - reče Kjara Strajku.

Zabacila je dugu belu kosu, namestila duge noge, pa upitala: - Često se viđaš s Alom i Edijem?

- Ne - odvrati Strajk.

- A tvoja mama - nastavi ona, otpuhnuvši dim kroz ugao usta. - Hoću da kažem, ona je, ono kao, legenda. Jel’ znaš da je Baz Karmajkl napravio kolekciju po imenu Supergrupi, za koju su ga inspirisale tvoja mama i Bejb Bjuel? Duge suknje, čizme i košulje bez dugmića?

- Nisam znao - odgovori Strajk.

- Oh, to je ono kao… znaš onu foru o haljinama Ozija Klarka, kako ih muškarci vole jer mogu baš lako da ih otkopčaju kad hoće da kresnu curu? To je cela priča i o eri tvoje mame.

Sklonila je kosu s očiju i zagledala se u njega, ne onako ledeno i prezrivo kao Tansi Bestigui, već iskreno i neskriveno začuđeno. Teško je bilo proceniti da li je uistinu takva ili se samo prenemaže; njena lepota umela je zavara, kao gusta paukova mreža kroz koju ne možeš jasno da vidiš.

- Onda, ako nemaš ništa protiv, postavio bih ti nekoliko pitanja o Luli.

- Bože, naravno da nemam. Ne, stvarno želim da pomognem. Kad sam čula da neko istražuje slučaj, bilo mi je, ono kao, dobroje. Napokon.

- Stvarno?

- Bože, naravno. Sve je to tako šokantno. Jednostavno ne mogu da verujem. Još je nisam izbrisala iz telefona, pogledaj.

Počela je da pretura po ogromnoj torbi i najzad izvadila beli ajfon. Pročešljala je listu brojeva, nagnula se prema njemu i pokazala mu ime „Luli”. Parfem joj je bio slatkastopeckav.

- I dalje očekujem da me pozove - sumorno reče Kjara, pa vrati telefon u torbu. - Ne mogu da ga izbrišem; Sve hoću, a onda odustanem, kapiraš?

Nervozno je ustala, pa ponovo sela poturivši dugu nogu poda se. Ćutke je pušila nekoliko sekundi.

- Bila si s njom tog dana kad je nastradala, zar ne? - upita Strajk.

- Ne podsećaj me, jebote - reče Kjara, zažmurivši. - Milion puta mi je to prošlo kroz glavu.

Pokušavala sam da skapiram kako to da si u jednom trenutku srećan, potpuno srećan, a onda, si, posle nekoliko sati mrtav.

- Bila je potpuno srećna?

- Bože, nikad je nisam videla srećniju nego te nedelje. Vratile smo se bile sa snimanja za Vog na Antigvi, ona i Evan su se bili pomirili i napravili simboličnu ceremoniju razmene zaveta; sve se odvijalo fantastično, bila je na sedmom nebu.

- Ti si prisustvovala toj ceremoniji zavetovanja?

- Da - reče Kjara, pa baci opušak u limenku koka-kole, iz koje se začu cvrčanje. - Bože bilo je više nego romantično. Evan je samo banuo kod Dikija Karberija, dok je ona bila tamo. Poznaješ Dikija Karberija, restoratera? Ima tu fenomenalnu kuću u Kotsvoldsu, svi smo bili otišli tamo za vikend, a Evan im je kupio, Luli i sebi iste narukvice kod Fergusa Kejna, božanstvene su bile, od oksidisanog srebra. Posle večere nas je sve poterao dole na jezero i stavi joj narukvicu na ruku. Luli se smejala, ali on je, onda, kao odrecitovao neku pesmu. Volta Vitmana. Bilo je - nastavi Kjara, odjednom se uozbiljivši - iskreno, bilo je tako divno, izabrao je savršenu pesmu, to je bilo ono kao baš prava stvar.

Ljudi misle da su manekenke tupave, znaš. - Ponovo je zabacila kosu i ponudila Strajka cigaretom, pa i sama uzela još jednu. - Smučilo mi se da objašnjavam ljudima da studiram engleski na Kembridžu.

- Zbilja? - upita Strajk, ne mogavši da potisne čuđenje u glasu.

- Da - odvrati Kjara, pa otpuhnu dim - ali, znaš, dobro mi ide u ovom poslu, pa sam odložila to na godinu dana.

- Dakle, ta ceremonija je održana - kad otprilike? Nedelju dana pre Luline smrti?

- Da - reče Kjara - u subotu.

- I tada su samo razmenili narukvice i recitovali. Nije bilo ništa zvanično?

- Ne, to nije bilo ništa zvanično, samo ono kao, taj predivan trenutak. Ako se izuzme Fredi Bestigu, on je bio malo napadan. Ali bar njegova prokleta žena nije bila tamo.

- Tansi?

- Tansi Cilingam, da. Kučka. Nimalo me ne čudi što se razvode; živeli su, ono kao, svako za sebe, nikad nisi mogao da ih vidiš zajedno. Da budem iskrena, Fredi nije bio tako loš tog vikenda, kad se uzme u obzir kakav je gad. Samo je bio dosadan, sve vreme se vrzmao oko Luli, ali nije bio tako grozan kao što se priča da ume da bude. Svašta sam čula o njemu, kao, obećao je nekoj devojci koja nikad nije glumila ulogu u filmu… Ne znam da li je to istina. - Kjara je načas začkiljila u vrh cigarete.

- Kako god bilo, ona to nikad nije prijavila.

- Rekla si da je Fred bio dosadan; u kom smislu?

- O, bože, sve vreme je saletao Luli i neprestano joj pričao kako bi divno izgledala na filmskom platnu i, kao, kako je njen tata bio sjajan lik.

- Ser Alek?

- Da, ser Alek, naravno. O, bože - iznenada će Kjara, razrogačenih očiju - da je samo znao za kakvim je ocem Luli čeznula, potpuno bi odlepio! To bi bilo, ono kao, njen životni san! Ne, samo je rekao da je godinama poznavao ser Aleka, da njih dvojica potiču iz istog kraja, tako nešto, tako da joj on dođe nešto kao kum, u tom smislu. Mislim da se trudio da bude duhovit, ali nije mu išlo. Kako god bilo, svi će ti reći da je on samo pokušavao da je ubedi da snimi film. Ponašao se kao drkadžija na ceremoniji; sve vreme je dobacivao: „Odvešću ti mladu”. Bio je besan; pio je kao pomahnitao na večeri. Diki je morao da ga ućutka. Onda smo se, posle večere, vratili u kuću i pili šampanjac, a Fredi je, kao sljuštio još dve boce posle svega što je već popio. Uporno je govorio Luli kako će napraviti sjajnu glumicu od nje, ali ona nije marila. Jednostavno ga je ignorisala. Ona i Evan su se mazili na sofi, ono kao…

Iznenada, suze zasijaše u Kjarinim očima oivičenim krejonom, a ona ih obrisa dlanovima prelepe blede ruke.

- …ludo zaljubljeni. Bila je tako jebeno srećna. Nikad je nisam videla srećniju.

- Ponovo si videla Fredija Bestiguija, jel’ tako, veče uoči Lulinog pada? Vas dve ste prošle njega u holu, dok ste izlazile?

- Da - reče Kjara, i dalje tapkajući oči. - Otkud znaš?

- Rekao mi je Vilson, momak iz obezbeđenja. On misli da je Bestigui rekao tada nešto Luli, nešto što joj se nije svidelo.

- Da. U pravu je. Zaboravila sam na to. Fredi je rekao nešto o Dibiju Meku, kao, kako je Luli uzbuđena zbog njegovog dolaska, kako stvarno želi da snimi film s njima dvoma. Ne sećam se šta je tačno rekao, ali zvučalo je nekako skaredno, kapiraš?

- Da li je Lula znala da su Bestigui i njen otac bili prijatelji?

- Rekla mi je da je tamo kod Dikija prvi put čula za to. Uvek se klonila Fredija. Ni Tansi joj se nije sviđala.

- Zašto?

- O! Luli nisu zanimala sva ta sranja, tipa čiji muž ima veću jahtu, nije htela da se meša s takvim ljudima. Bila je mnogo bolja od njih. Nimalo nalik sestrama Cilingam.

- Dobro - reče Strajk - možeš li da mi kažeš šta se događalo tog popodneva i kasnije, tokom večeri?

Kjara ubaci i drugi opušak u limenku koka-kole, pa odmah pripali novu cigaretu.

- Da. Čekaj da razmislim. Ovako, tog popodneva sam otišla kod nje. Brajoni je bila došla da joj sredi obrve, pa nam je na kraju obema sredila nokte. Recimo da smo provele žensko popodne.

- Kako je Lula izgledala?

- Bila je… - Kjara zastade. - Pa, nije bila baš onako srećna kao što je bila cele te nedelje. Ali nije bila ni samoubilački raspoložena, nema šanse.

- Njen šofer, Kiran, misli da je bila čudna kad je otišla od svoje majke u Čelsiju.

- O, bože, kako da ne bude? Mama joj ima rak, zar ne?

- Da li ti je Lula pomenula majku, kad ste se videle?

- Ne, ne baš. Hoću da kažem, samo je rekla da je upravo bila kod nje, zato što joj je mama bila malo potištena posle operacije, ali tada niko nije pomislio da će ledi Bristou umreti. Trebalo bi da se oporavila posle operacije, zar ne?

- Da li je Lula rekla zašto se oneraspoložila?

- Nije - odvrati Kjara, polako odmahujući glavom. Onda ponovo zabaci kosu i povuče dim iz cigarete. - Izgledala je malo potišteno, rasejano, ali ja sam jednostavno mislila da je to zbog mame.

Imale su čudan odnos. Ledi Bristou je, ono kao, baš posesivna i ponaša se previše zaštitnički. Lulu je to malo gušilo, kapiraš?

- Da li je Lula telefonirala nekom dok ste vas dve bile zajedno?

- Nije - reče Kjara, pošto se načas zamislila. - Sećam se da je često proveravala telefon, ali ni sa kim nije razgovarala, koliko ja znam. Da jeste, izašla bi u drugu sobu. Svaki čas je ulazila i izlazila.

Ne znam.

- Brajoni misli da je Lula bila uzbuđena zbog Dibija Meka.

- O, zaboga - nestrpljivo će Kjara. - Svi su bili uzbuđeni zbog Dibija Meka: Gi i Brajoni, čak i ja, pomalo - odvratila je, s neodoljivom iskrenošću. - Ali Luli nije bila toliko ushićena. Bila je zaljubljena u Evana. Ne treba verovati svemu što Brajoni kaže.

- Možeš li da se setiš da li je Lula imala neki list papira sa sobom? Parče plavog papira, ispisanog njenim rukopisom?

- Nije - reče Kjara. Zašto? Šta je to?

- Još ne znam - odvrati Strajk, a Kjara odjednom kao da pretrnu.

- Bože… nećeš valjda da mi kažeš da je ostavila oproštajno pismo? O bože! Jebena ludnica! Ali, ne!

To bi značilo da je, kao, već bila odlučila da to uradi.

- Možda je na tom papiru bilo nešto drugo - primeti Strajk. - U istrazi si pomenula da je Lula nameravala da sve ostavi svom bratu, jelda?

- Da - odvrati Kjara, pa žustro klimnu glavom. - Da, u stvari, Gi je bio poslao Luli one fenomenalne tašne iz nove kolekcije. Znala sam da meni neće poslati nijednu, iako sam i ja bila na bilbordu. U svakom slučaju, ja sam raspakovala jednu, Kešil, tako se zove tašna i bila je baš ono predivna. Stavio je tu svilenu postavu sa specijalnim printom, s prelepim afričkim šarama, baš zbog Luli. Onda sam joj rekla, onako, u šali: „Luli, hoćeš li meni da ostaviš ovu?” A ona je odgovorila: „Sve ostavljam bratu, ali sigurna sam da će ti on dozvoliti da uzmeš sve što izabereš.”

Strajk ju je gledao i slušao i zaključio da Kjara ničim nije pokazala da laže ili preteruje, delovala je potpuno iskreno.

- Baš je čudno što je to rekla, zar ne? - upita.

- Valjda - odvrati Kjara, ponovo zabacivši kosu. - Ali Luli je bila takva; ponekad je umela da bude prilično mračna i dramatična. Gi je imao običaj da joj kaže: „Manje kukanja, Kukavice”. Kako god bilo - Kjara uzdahnu - ništa nije rekla u vezi s Kešil. Nadala sam se da će jednostavno da mi je pokloni. Hoću da kažem, dobila je četiri tašne.

- Vas dve ste bile bliske?

- O bože, naravno, bile smo superbliske, sve mi je pričala.

- Načuo sam da nije bilo lako steći njeno poverenje, da se plašila kako bi ono što nekom poveri moglo dospeti u novine. Čuo sam i da je testirala ljude, kako bi videla kome može da veruje.

- Da, postala je malo, kao, paranoična, posle onog s njenom pravom mamom, koja je počela da prodaje priče o njoj.

Pitala me je - nastavi Kjara - da li sam nekom rekla da su se ona i Evan pomirili. Mislim, stvaaarno. Nije bilo šanse da to sakrije. Svi su pričali o tome. Rekla sam joj: „Luli, samo je jedna stvar gora od ogovaranja - ne biti ogovaran”. To je Oskar Vajld - predusretljivo dodade. - Ali Luli nije volela tu stranu slave.

- Gi Some misli da se Lula ne bi pomirila s Evanom da on u to vreme nije bio u inostranstvu.

Kjara pogleda ka vratima, pa tiše reče: - Gi bi voleo da je tako. On se ponašao, ono kao, superzaštitnički prema Luli. Obožavao ju je; stvarno ju je voleo. Mislio je da Evan nije dobar za nju, ali iskreno, on ne poznaje Evana. Evan je totalno sjeban, ali je dobar momak. Nedavno je posetio ledi Bristou, znaš, njena porodica ga mrzi. I znaš šta mi je rekao? „Samo sam hteo da razgovaram s nekim ko žali za njom isto kao ja.” Mislim, zar to nije neviđeno tužno?

Strajk se nakašlja.

- Novinari su se baš bili okomili na Evana, to je tako nepravedno, šta god da uradi, oni bi ga dočekali na nož.

- Dafild je došao kod tebe, zar ne, one noći kad je Lula nastradala?

- Bože, znala sam! - ozlojeđeno će Kjara. - Izmislili su da smo se mi, kao kresnuli ili tako nešto!

Ostao je bio bez para, šofer ga nije bio sačekao gde je trebalo i samo zato je došao. Prespavao je na sofi. Zato smo bili zajedno kad smo čuli vest.

Prinela je cigaretu punim usnama i duboko uvukla dim, gledajući u tavanicu.

- Bilo je jezivo. Ne možeš da zamisliš. Jezivo. Evan je bio… o bože. A onda - nastavila je jedva čujno - svi su optužili njega. Zato što je Tansi Cilingam rekla da je čula svađu. Novinari su se pomamili. Bilo je grozno.

Pogledala je u Strajka, sklanjajući kosu s lica. Slabo svetlo blago je obasjalo njene savršeno crte.

- Nisi upoznao Evana, jelda?

- Nisam.

- Hoćeš da ga upoznaš? Možeš odmah da kreneš sa mnom. Rekao je da će većeras doći u Uzi.

- To bi bilo sjajno.

- Super! Idemo.

Skočila je sa stola pa doviknula kroz otvorena vrata: - Gi, ljubavi, jel’ mogu večeras da ostanem u ovome? Za izlazak? U Uzi? Some uđe u malu sobu. Oči su mu delovale umorno iza naočara.

- Može. Potrudi se da te slikaju. Samo probaj da je pocepaš i zakrpiću je kožom s tvoje bele guzice.

- Neću da je pocepam. Vodim Kormorana da upozna Evana.

Gurnula je cigarete u ogromnu torbu, u kojoj je nosila i dnevnu odeću, pa je prebacila preko ramena.

Na onim štiklama bila je samo nekoliko centimetara niža od detektiva. Some začkilji u Strajka.

- Zagorčaj život tom malom pederu.

- Gi! - napući se Kjara. - Baš si grozan.

- I čuvaj se, gospodine Rokbi - dodade Some, uobičajeno dvosmisleno. - Kjara je prava drolja, jelda, dušo? I voli me. Voli velike.

- Gi! - uzviknu Kjara, tobože zgranuta. - Idemo, Kormorane. Čeka nas šofer.

8 Unapred upozoren, Strajk se nimalo nije iznenadio kad je ugledao Kirana Kolovas-Džounsa, dok je šofer bio zgranut kad je ugledao njega. Pridržavao je vrata s leve strane, prigušeno osvetljen lampicama iz kola, ali Strajk je primetio promenu na njegovom licu kad je ovaj prepoznao Kjarinog pratioca.

- ’Veče - dobaci mu Strajk, zaobilazeći kola da otvori vrata Kjari, a onda uđe za njom.

- Kirane, upoznao si Kormorana, jelda? - reče Kjara, smeštajući se. Rub haljine joj se zadigao do samog međunožja. Strajk je podozrevao da ispod te haljine nije obukla ništa, a bio je sasvim siguran da ispod onog kombinezona nije nosila grudnjak.

- Zdravo, Kirane - reče Strajk. Šofer mu klimnu glavom pogledavši ga u retrovizoru, ali ništa ne reče. Ponašao se krajnje profesionalno, mada je Strajk sumnjao da bi se tako ponašao da među putnicima nema jednog detektiva.

Kola skliznuše s ivičnjaka. Kjara ponovo stade da pretura po ogromnoj torbi; izvadila je parfem u spreju pa izdašno naprskala lice i ramena; onda je stavila ruž, sve vreme pričajući.

- Šta će mi trebati? Pare. Kormorane, hajde budi srce pa stavi ovo u svoj džep. Neću da nosim ovo čudo sa sobom. Pružila mu je savijen svežanj novčanica od dvadeset funti.

- Baš si zlatan. O, trebaće mi i telefon. Imaš li gde da staviš moj telefon? Bože, u ovoj torbi je pravi haos.

Ispustila je telefon na pod.

- Kad si rekla da je Lulin životni san bio da pronađe svog biološkog oca…

- O bože, stvarno joj je to bio san. Stalno je pričala o tome. Skroz je bila uzbuđena kad joj je ona kučka od njene majke - prave majke - rekla da je on iz Afrike. Gi je uvek tvrdio da je to proseravanje, ali on je mrzeo tu ženu.

- Upoznao je Marlen Higins?

- Ne, jednostavno je mrzeo celu tu priču o njoj. Video je kako se Lula uzbudila zbog svega toga i želeo je da je zaštiti od razočaranja.

Previše zaštitnika, pomisli Strajk, kad su kola skrenula za ugao u mrak. Zar je Lula bila toliko slaba? Kolovas-Džouns je bio ukočen i svaki čas, češće no što je bilo potrebe, pogledao Strajka u retrovizoru.

- Onda je Luli pomislila da mu je ušla u trag - svom pravom ocu - ali potom je zapala u ćorsokak.

Da, baš je bilo tužno. Stvarno je poverovala da će ga naći, a onda joj se taj san raspršio.

- Kakav je trag našla?

- Nešto u vezi s njegovim koledžom. Nešto što joj je majka rekla. Luli je pomislila da je na pravom mestu, preturala je po školskoj arhivi, s onom svojom smešnom prijateljicom, kako se beše zvala…?

- Rošel? - umeša se Strajk. Mercedes je ušao u Oksfordsku ulicu.

- Da, Rošel, tako je. Luli ju je upoznala na rehabilitaciji, tako nešto, jadnicu. Luli je bila neviđeno dobra prema njoj. Kupovala joj stvari. Kako god bilo, nisu našle ništa o njemu, ili su tražile na pogrešnom mestu, tako nešto. Ne sećam se.

- Da li se čovek kojeg je tražila zvao Agjemen?

- Mislim da mi nikad nije pomenula njegovo ime.

- Ili Ovusu?

Kjara ga zapanjeno pogleda prelepim svetlim očima.

- To je Gijevo pravo prezime!

- Znam.

- O bože - zakikota se Kjara. - Gijev tata nije išao na koledž. On je bio vozač autobusa. Tukao je Gija što je crtao haljine. Zato je Gi promenio prezime.

Kola su usporila. Dugačka kolona protezala se do diskretnog ulaza u nešto što je ličilo na privatnu kuću. Ispred trema sa stubovima okupljale su se tamne prilike.

- Paparaci - reče Kolovas-Džouns, prvi put progovorivši. - Pazi kako izlaziš iz kola, Kjara.

Izašao je iz kola, zaobišao ih i otvorio zadnja vrata; ali paparaci su već trčali k njima; približavali su im se zloslutni ljudi u crnom s dugačkim nosevima svojih foto-aparata.

Kjara i Strajk su uzašli pokošeni blicevima kao rafalima; Strajku se odjednom zabele pred očima; sagnuo je glavu i nagonski obgrlio Kjarinu tanku mišicu, pa je poveo u crnu zgradu, kad su se vrata kao nekom čarolijom otvorila ispred njih. Horde fotografa uzbuđeno su dovikivale i dobacivale; kad su zakoračili u klub, blicevi prestadoše da sevaju, a unutra ih dočeka buka kao u nekoj fabrici, praćena neumornom tutnjavom basova.

- Opa, baš imaš osećaj za orijentaciju - reče Kjara. - Ja obično naletim na nekog momka iz obezbeđanja, koji mora da me uvuče unutra.

Strajkovo vidno polje premrežili su purpurni i žuti svetlosni snopovi. Pustio je Kjarinu ruku. Bila je tako bleda da je u mraku bezmalo ličila na prikazu. Desetak novopridošlih potisnu ih dublje u unutrašnjost kluba.

- Dođi - reče Kjara, pa zavuče malu meku šaku u njegovu i povede ga.

Gosti su se okretali dok su se njih dvoje probijali kroz gužvu, oboje viši od većine prisutnih. Strajk zapazi dugačke uzidane akvarijume s mehurićima od voska, koji ga podsetiše na majčine lava lampe.

Duž zidova su bile poređane duge kožne klupe, a malo dalje, pored plesnog podijuma, nalazili su se separei. Zbog vešto raspoređenih ogledala, Strajk nije mogao da proceni koliko je klub veliki. U jednom trenutku on uhvati svoj odraz u ogledalu; izgledao je kao bokser teške kategorije pored srebrnaste nimfe. Celo telo mu je vibriralo od muzike; na plesnom podijumu vladala je takva gužva da je pravo čudo bilo što su uopšte uspevali da se njišu.

Stigli su do tapaciranih vrata; izbacivač obrijane glave osmehnu se Kjari otkrivajući dva zlatna zuba, pa im otvori vrata.

Ušli su u tišu ali jednako prenapučenu salu u kojoj se nalazio šank; to je, očigledno, bio deo za slavne i njihove prijatelje. Strajk primeti televizijsku spikerku u mini-suknji, glumicu iz sapunica, komičara poznatog uglavnom po nezasitom seksualnom apetitu; onda je, u jednom udaljenom uglu ugledao Evana Dafilda. Na sebi je imao uske crne farmerke a oko vrata je obmotao šal s lobanjama.

Sedeo je na samom kraju crne kožne klupe, naslonjen na zid, dok se oko njega tiskala gomila, uglavnom žena. Tamna kosa koja mu je dopirala do ramena bila mu je izblajhana; bio je bled, koščata lica, s modrim podočnjacima oko gotovo tirkiznih očiju.

Okupljeni oko Dafilda zračili su gotovo magnetskom snagom. Dafild i njegova svita samo su naizgled bili nesvesni potajne pažnje kojom su bili okruženi; Strajk je u njihovom držanju prepoznao izveštačenost; oprez ugroženih zverčica u njima se izmešao s nehajnom drskošću predatora. U izvrnutom lancu ishrane, oni su bili krupne zveri koje progone i love.

Dafild je razgovarao s privlačnom brinetom. Usne su joj bile razdvojene dok ga je slušala, kao da guta svaku njegovu reč. Kad su Kjara i Strajk prišli, Dafild je na sekundu odvojio pogled od brinete i okrenuo se ka šanku, kao da procenjuje pažnju ostalih i mogućnosti koje mu se nude.

- Kjaro! - promuklo joj doviknu.

Brineta je delovala razočarano kad je Dafild skočio na noge; mršav ali mišićav, obišao je sto za kojim je sedeo pa zagrlio Kjaru, koja je u svojim cipelama s platformama bila desetak centimetara viša od njega; ona je pustila Strajkovu ruku i uzvratila Dafildu zagrljajem. Za trenutak se učinilo da su svi pogledi uprti u njih dvoje; onda su se pribrali i vratili se ćaskanju i koktelima.

- Evane, ovo je Kormoran Strajk - reče Kjara. Onda se nagnula prema njemu i Strajk je više pročitao s usana nego što je čuo kad je tiše dodala: - On je sin Džona Rokbija!

- Kako si, druže? - upita Dafild, pruživši mu ruku, koju Strajk protrese.

Kao i ostali okoreli ženskaroši na koje je Strajk nailazio i Dafild je, u pokretima i glasu ima neku žensku crtu. Možda takvi muškarci postaju ženskasti baš zato što su stalno okruženi ženama ili je to samo način da osvoje njihovu pažnju. Dafild pokretom ruke pokaza ostalima da naprave mesta za Kjaru; brineta je bila kao pokisla. Strajk je morao sam da se pobrine za neku stolicu, a kad ju je našao, privukao ju je stolu i upitao Kjaru šta će da popije.

- O, donesi mi jedan buzi-uzi - reče ona - i plati mojim parama, srce.

Njen koktel je snažno mirisao na perno. Strajk je za sebe uzeo vodu, pa se vratio za sto. Kjara i Dafild su razgovarali, unoseći se jedno drugom u lice. Ali kad je Strajk spustio piće na sto, Dafild je pogledao unaokolo.

- Čime se ti baviš, Kormorane? Muzikom?

- Ne - reče Strajk. - Ja sam detektiv.

- Ne seri! - odvrati Dafild. - Koga sam ovog puta ubio?

Oni oko njega se osmehnuše, stidljivo ili nervozno, ali Kjara reče: - Ne izmotavaj se, Evane.

- Ne izmotavam se, Kjaro. Primetićeš kad počnem da se izmotavam, zato što će biti urnebesno zabavno.

Brineta se zakikota.

- Rekao sam da se ne šalim - obrecnu se Dafild na nju.

Brineta je izgledala kao da ju je ošamario. Ostali kao da su se jedva primetno smanjili; zatim su se udubili razgovor, isključivši Kjaru, Strajka i Dafilda.

- Evane, to nije lepo - reče Kjara, ali njen prekor više je zvučao kao pohvala nego kao žaoka, a pogled koji je uputila brineti nije bio nimalo saosećajan.

Dafild je dobovao prstima po stolu.

- I, kakav si ti to detektiv, Kormorane?

- Privatni.

- Evane, dušo, Kormorana je unajmio Lulin brat…

Ali Dafild je izgleda primetio nekog ili nešto zanimljivo za šankom, pa je skočio na noge i nestao u gužvi.

- Pati od poremećaja pažnje - reče Kjara kao da se izvinjava. - Osim toga, još uvek je stvarno, stvarno sjeban zbog Luli. Ozbiljno - dodala je, malo podrugljivo, a Strajk izvi obrve pa se zagleda u brinetu bujnih oblina koja je potišteno zurila u praznu čašu mohita. - Imaš nešto na svom fensi sakou dodade Kjara, pa se nagnu da mu otrese mrvicu testa od pice. - Zapahnu ga snažan miris njenog parfema. Srebrnasta tkanina njene haljine bila je tako kruta da joj je poput oklopa obavijala telo, omogućivši mu neočekivan uvid u njene bele grudi i bledoružičaste krute bradavice.

- Koji ti je to parfem?

Ona mu poturi zglob pod nos.

- Gijev novi - odvrati. - Zove se epri, to je opčinjen na francuskom, znaš?

- Da - reče on.

Dafild se vratio s pićem, praćen pogledima gostiju privučenih njegovom aurom. Noge u uskim farmerkama ličile su mu na sajlu za otpušavanje vodovodnih cevi, a s onim tamnim podočnjacima podsećao je na tužnog pajaca.

- Evane, bejbi - rekla je Kjara kad je Dafild ponovo seo.

- Kormoran istražuje…

- Čuo te je i prvi put - prekinu je Strajk. - Nema potrebe da mu ponavljaš.

Dafild je brzo ispio piće i dobacio je nešto devojkama koje su sedele nedaleko od njega. Kjara je pijuckala koktel, a onda je ćušnula Dafilda.

- Kako ide snimanje, srce?

- Sjajno. Dobro. Igram samoubilački nastrojenog dilera.

Svi se nasmejaše osim Dafilda. On je dobovao prstima po stolu, pocupkujući nogama u ritmu.

- Ovde je dosadno - objavi.

Začkiljio je ka vratima, a ostali ga pogledaše s neskrivenom nadom da će se on pokupiti i otići, pomisli Strajk.

Dafild pogleda u Kjaru pa u Strajka.

- Da idemo kod mene?

- Super - zaskiča Kjara i mačkastim pobedničkim pogledom ošinu brinetu pa iskapi svoje piće.

Kad su izašli iz „sobe slavnih”, dve pijane devojke naleteše na Dafilda; jedna od njih zadiže majicu pa stade da ga moli da joj se potpiše na grudi.

- Ne budi nevaljala, ljubavi - reče joj Dafild, odgurnuvši je. - Imaš li kola Kiki? - doviknu preko ramena, dok se probijao kroz gužvu, ne osvrćući se na povike i upiranje prstom.

- Imam, srce - odvrati Kjara. Kormorane, ljubavi, jel’ kod tebe moj telefon?

Strajk se zapita šta će paparaci ispred kluba pomisliti kad Kjara i Dafild izađu zajedno iz kluba. Ona je vikala u svoj ajfon. Kad su stigli do ulaza, Kjara reče: - Sačekajte, baciće mi poruku kad stigne tačno ispred.

I ona i Dafild su delovali napeto; oprezno, usredsređeno, kao sportisti pred izlazak na teren. Onda Kjarin telefon zazuja.

- Okej, tu je - reče.

Strajk se izmaknu da propusti Dafilda, pa hitro uskoči na prednje sedište, dok je Dafild zaobilazio kola zaslepljen blicevima, zaglušen povicima; onda je uskočio na zadnje sedište pored Kjare. Strajk zalupi svoj vrata, odgurnuvši dvojicu koji su se nagnuli i slikali Dafilda i Kjaru.

Kolovas-Džounsu je trebala čitava večnost da sedne u kola; Strajk se osećao kao da je u epruveti, u kojoj ga izlažu sve jačem svetlu. Objektivi su nasrtali na stakla, neprijateljska lica su izranjala iz tame dok su se prilike u crnom naginjale ka kolima.

- Nagazi gas, zaboga! - prodera se Strajk na KolovasDžounsa, koji je upravo bio upalio motor.

Paparaci su se isprečili na prilazu, i dalje sevajući blicevima.

- Pa-pa, pizde - reče Evan Dafild sa zadnjeg sedišta kad je mercedes skliznuo s ivičnjaka.

Ali fotografi su potrčali za kolima, zaslepljujući ih sa obe strane; Strajka je oblio znoj; odjednom se obreo iznad prašnjavog puta, u vikingu koji se tresao uz zvuke slične eksplozijama petardi koji su se prolamali kroz avganistanski vazduh; ispod je ugledao devojku kako beži s puta, vukući za sobom dečačića. Bez razmišljanja dreknu Obustavi!, pa se nagnu i ščepa Anstisa, novopečenog oca, koji je sedeo desno od pilota; poslednje čega se seća bili su Anstisovi povici negodovanja i potmuli metalni prasak koji je razvalio zadnja vrata, a onda se viking raspao uz zaglušujući tresak, a svet se pretvorio u izmaglicu bola i užasa.

Mercedes je skrenuo za ugao u gotovo pustu ulicu; Strajk je shvatio da se toliko bio ukočio da su ga zaboleli mišići. U bočnom retrovizoru je ugledao dva motocikla koja su ih pratila. Kroz glavu mu je prošla slika princeze Dajane u pariskom tunelu; kola hitne pomoći koja odvoze telo Lule Landri, dok oko njih stoje paparaci s visoko podignutim foto-aparatima, objektiva uperenih u zatamnjena stakla.

Dafild je pripalio cigaretu. Kolovas-Džouns je krajičkom oka u retrovizoru pogledao putnika na zadnjem sedištu, ali ništa nije rekao. Kjara je nešto šaputala Dafildu. Strajku se učini da čuje svoje ime.

Pet minuta kasnije, ponovo su skrenuli za ugao i malo dalje ugledali još jednu grupu fotografa u

crnom, koji su počeli da sevaju blicevima čim su ugledali mercedes. Motocikli su se zaustavili pored njih; Strajk je ugledao četvoricu muškaraca kako love trenutak kad će se vrata mercedesa otvoriti.

Uzbuđenje mu je prostrujalo venema; video je sebe kako izleće iz kola, razbija skupe foto-aparate o pločnik. Kao da mu je pročitao misli, Dafild reče, sa šakom na ručici za otvaranje vrata: - Porazbijaj im te jebene bliceve, Kormorane, ti imaš stas za to.

Vrata su se otvorila, zapahnuo ga je noćni vazduh i još zaslepljujućih bliceva; Strajk je grabio pognute glave, pogleda prikovanog za Kjarine visoke potpetice. Poslednja tri stepenika su pretrčali, Strajk je bio na začelju i zalupio je vrata fotografima ispred nosa.

Uzdrman proganjanjem koje je upravo iskusio, Strajk je osećao solidarnost prema Kjari i Dafildu.

Malo, prigušeno osvetljeno predvorje ulivalo je sigurnost. Paparaci su se i dalje dovikivali ispred vrata, njihovi prodorni povici podsećali su na urlanje vojnika koji provaljuju u neku zgradu. Dafild priđe unutrašnjim vratima, pa stade bezuspešno da gura jedan po jedan ključ u bravu.

- Uselio sam se ovde tek pre nekoliko nedelja - objasnio je pa napokon otvorio vrata, odgurnuvši ih ramenom. Kad su ušli, skinuo je tesnu jaknu, bacio je na pod pored vrata pa ih poveo kratkim hodnikom, njišući uskim kukovima neznatno diskretnije od Gija Somea. Uveo ih je u dnevnu sobu i upalio lampe.

Otmena soba u sivom i crnom bila je prožeta ustajalim vonjem duvana, kanabisa i alkoholnih isparenja. Strajk se živo setio svog detinjstva.

- Moram da se ispišam - objavi Dafild i dok je izlazio, dobaci preko ramena, pokazujući nekud palcem: - Piće je u kuhinji, Kiki.

Ona se osmehnu Strajku, pa ode kroz vrata koja joj je Dafild pokazao.

Strajk se osvrtao po sobi, koja je izgledala kao kutak koji su roditelji savršeno sredili, pa ga onda ostavili tinejdžeru na staranje. Tri gitare stajale su oslonjene o zidove. S dve strane staklenog stočića zatrpanog svakojakim otpacima stajale su fotelje, okrenute ka ogromnom plazma-televizoru. Ono što nije moglo da se zadrži na stolu, završilo je na crnom krznenom tepihu. Iza visokih prozora pokrivenih prozirnim sivim zavesama, Strajk je video obrise fotografa kako se vrzmaju između uličnih svetiljki.

Dafild se vratio, zakopčavajući šlic. Našavši se sam sa Strajkom, nervozno se zakikota.

- Osećaj se kao kod kuće, veliki dečko. Hej, ja u stvari poznajem tvog starog.

- Je li? - odvrati Strajk, pa sede u jednu od mekih četvrtastih fotelja presvučenih kožom.

- Aha. Nekoliko puta sam se video s njim - reče Dafild. - Kul lik.

Uzeo je gitaru pa počeo da prebira po žicama, a onda ju je ponovo prislonio uza zid.

Kjara se vratila s bocom vina i tri čaše.

- Zašto ne uzmeš kućnu pomoćnicu, dušo? - prekorno upita Dafilda.

- Sve su odustale - odvrati Dafild. Seo je u fotelju pa prebacio noge preko naslona za ruke. - Nisu dovoljno izdržljive.

Strajk odgurnu u stranu otpatke na stolu kako bi Kjara mogla da spusti bocu i čaše.

- Mislila sam da si se uselio s Moom Insom - reče ona, sipajući vino.

- Da, ali nije išlo - odvrati Dafild, pa stade da pretura po stolu tražeći cigarete. - Stari Fredi mi je unajmio ovu gajbu samo na mesec dana, dok ne odem u Pajnvud. Hteo je da me udalji od aveti iz prošlosti.

Prešao je tankim prstima preko niske koja je ličila na brojanice, preko gomile praznih pakli cigareta, tri upaljača, od kojih je jedan bio zipo s gravirom, preko paketića rizle, špila karata, prljave papirne maramice, izgužvanih papirića, muzičkog časopisa sa svojom crno-belom fotografijom na naslovnoj strani, preko otvorenih i neotvorenih koverti, para pohabanih crnih rukavica od kože, gomile sitnine i srebrnog dugmeta za manžetne u obliku pištolja, zaboravljenog u čistoj porcelanskoj pepeljari. Napokon je ispod sofe iskopao paklicu žitana; pripalio je, otpuhnuo dug pramen dima ka tavanici, pa se okrenuo ka Kjari, koja je sela na sofu, desno od njih dvojice i pijuckala vino.

- Sad će svi ponovo da pričaju kako smo ti i ja zajedno, Ki - reče joj, pokazujući kroz prozor, ka obrisima fotografa u zasedi.

- A kako će da objasne Kormoranov dolazak ovamo? upita Kjara, pa pogleda Strajka ispod oka. - Da pravimo trojku?

- Ma, ne. On nam je, kao, telohranitelj - reče Dafild, čkiljeći u Strajka. - Izgleda kao bokser. Zar nećeš neko pošteno piće, Kormorane?

- Ne, hvala - odvrati Strajk.

- Zašto, na odvikavanju si ili ne piješ na dužnosti?

- Ovo drugo.

Dafild izvi obrve i zacereka se. Delovao je nervozno, svaki čas bi pogledao u Strajka dok je dobovao prstima po staklenom stočiću. Kad ga je Kjara upitala da li je ponovo išao kod ledi Bristou, kao da mu je laknulo što je započela razgovor.

- Nisam, jebiga. Jednom mi je bilo dovoljno. Bilo je jezivo. Jadna kučka. Leži u samrtnoj postelji.

- Ipak, bilo je neviđeno lepo od tebe što si je posetio, Evane.

Strajk je znao da Kjara pokušava da prikaže Evana u najlepšem svetlu.

- Dobro poznaješ Lulinu majku? - upita on Dafilda.

- Ne. Samo jednom sam je video pre nego što je Lu umrla. Nisam joj bio po volji. Nikome iz te porodice nisam bio po volji. Ne znam. Samo sam hteo da razgovaram s nekim kome je zaista teško što nje više nema.

- Evane! - ljutnu se Kjara. - I meni je teško Što nje više nema, izvini, molim te!

- Da, pa…

Neobično ženskastim gipkim pokretom Dafild se sklupčao u fotelji kao fetus i snažno povukao dim.

Na stolu iza njega, osvetljena lapom, stajala je njegova fotografija s Lulom Landri, očigledno snimljena na setu za modno fotografisanje. Tobože su se rvali ispred veštačkog drveća; ona je bila u dugoj crvenoj haljini, a on u crnom odelu, s vučjom maskom nataknutom na čelo.

- Pitam se šta bi moja mama rekla kad bih ja riknuo? Mene su moji tužili - obavestio je Dafild Strajka. - Dobro, to je uglavnom maslo mog jebenog oca. Drpio sam im TV pre nekoliko godina. Znaš šta? - dodao je, izvivši vrat kako bi mogao da vidi Kjaru. - Čist sam već pet nedelja i dva dana.

- To je sjajno, bejbi! Fantastično!

- Da - odvratio je. Opet se uspravio. - Zar nećeš da mi postavljaš pitanja? - obratio se Strajku. Mislio sam da istražuješ Lulino ubistvo?

Taj nastup je bio praćen podrhtavanjem prstiju. Onda je počeo da pocupkuje kolenima, kao Džon Bristou.

- Ti misliš da je posredi ubistvo? - upita ga Strajk.

- Ne - Dafild povuče dim. - Da. Možda. Ne znam. U svakom slučaju, deluje mi logičnije da je to bilo ubistvo nego samoubistvo. Jer ona ne bi otišla a da mi ne ostavi oproštajno pismo. I dalje čekam da se to pismo pojavi, znaš, a kad ga budem video, znaću da se to stvarno dogodilo. I ne sećam se sahrane. Bio sam van sebe. Toliko sam se bio napakovao da nisam mogao da hodam. Mislim da bi mi bilo lakše da to preguram kad bih mogao da se setim sahrane.

Opet je dobovao prstima po stolu. Očigledno obeshrabren Strajkovim ćutanjem, rekao je: - Pitaj me nešto. I ko te je unajmio?

- Lulin brat Džon.

Dafild prestade da dobuje prstima.

- Taj pohlepni drkadžija?

- Pohlepni?

- Bio je opsednut time na šta ona troši svoje jebene pare, kao da je to njegova jebena stvar. Bogataši uvek misle da su svi ljudi grebatori, jesi li primetio to? Cela njena jebena porodica je mislila da sam

ja lovac na zlato, a posle nekog vremena - prineo je prst slepoočnici - to ti uđe u glavu, poseje ti sumnju, kapiraš?

Zgrabio je jedan zipo sa stola i nekoliko puta kresnuo, pokušavajući da ga upali. Dok je Dafild pričao, Strajk je gledao kako plave varnice izbijaju i gase se.

- Verovatno je mislio da bi joj bolje bilo s nekim jebenim bogatim knjigovođom kao što je on.

- On je advokat.

- Šta god da je. Isto je to. I jedni i drugi pomažu bogatašima da zgrnu još više, zar ne? Nasledio je porodični fond od tatice, šta njega zabole šta je ona radila sa svojim parama?

- Šta joj je tačno zamerao?

- Što kupuje meni neka sranja. Cela jebena porodica je ista; ništa im ne bi smetalo da je živela po njihovom; važno je zadržati pare u porodici. Lu je znala kakva su oni gomila govana, ali ipak su uspeli da joj usade razna sranja u glavu.

Bacio je neupotrebljiv zipo nazad na sto, privukao kolena grudima i zagledao se u Strajka tirkiznim očima.

- Znači, on i dalje misli da sam ja to uradio, jelda? Tvoj klijent?

- Ne, ne bih rekao - odvrati Strajk.

- To znači da se predomislio i da je malo proširio svoje jebene skučene vidike, ranije je pričao unaokolo kako sam ja to uradio, dok se nije utvrdilo da se ubila. Samo što ja imam alibi čvrst kao stena, tako da on može da se jebe. Svi nek se jebu.

Uznemiren i nervozan, skočio je na noge, sipao još vina u gotovo punu čašu, pa ponovo pripalio cigaretu.

- Šta se događalo toga dana kad je Lula nastradala? upita ga Strajk.

- Hoćeš da kažeš te noći.

- Dan koji joj je prethodio može da bude isto tako važan. Hteo bih da razjasnim nekoliko detalja.

- Jel’? Samo napred.

Dafild se ponovo sruči u fotelj i privuče kolena grudima.

- Lula te je nekoliko puta zvala između dvanaest i šest po podne, ali ti joj nisi odgovarao na pozive.

- Da - reče Dafild. Počeo je, kao dete, da kopa malu rupu na kolenima. - Bio sam zauzet. Radio sam.

Na pesmi. Nisam hteo da izgubim nit.

- Dakle, tada nisi ni znao da ti je telefonirala.

- Jesam. Video sam njen broj na displeju. - Počešao se po nosu, podigao noge na stakleni sto, prekrstio ruke i rekao: - Hteo sam malo da je iznerviram, da joj se osvetim. Da je nateram da se zapita šta radim.

- Zašto si hteo da joj se osvetiš?

- Zbog onog jebenog repera. Hteo sam da ona pređe kod mene dok je on tu, u njenoj zgradi. „Ne budi blesav, zar nemaš poverenja u mene?” - Njegovo podražavanje Lulinog glasa i izraz lica bili su krajnje ženskasti. - Rekao sam joj: „Nemoj ti da budeš blesava, jebote. Pokaži mi da nema razloga da brinem, preseli se kod mene.” Ali nije htela. Onda sam pomislio, umem i ja da igram tu igru, ljubavi.

Da vidimo kako će ti se svideti. Doveo sam Eli Kareiru u stan, malo smo pisali, a onda sam poveo Eli u Uzi. Lu nije mogla da se buni. To je samo posao. Samo pišemo pesme. Eli i ja smo samo prijatelji, kao ona i onaj reper gangster.

- Mislio sam da se ona nije ni upoznala s Dibijem Mekom.

- I nije, ali on je prilično javno izneo svoje namere, zar ne?

Jesi čuo tu pesmu koju je napisao? Balavila je kad bi je čula.

- Odustani, spusti se, ribo… - nesvesno je zapevala Kjara, ali Dafildov opak pogled ju je ućutkao.

- Da li ti je ostavila glasovne poruke?

- Jeste, nekoliko. „Evane, pozovi me, molim te. Hitno je. Ne mogu da ti kažem preko telefona.”

Uvek je bilo hitno kad je htela da sazna šta ja radim. Znala je da sam besan. Uplašila se da ću da pozovem Eli. Stvarno je bila u frci zbog Eli, zato što je znala da bismo mogli da se kresnemo.

- Rekla je da je hitno i da ne može to da ti kaže preko telefona.

- Da, ali to je bio samo izgovor. Jedna od njenih igrica. Lu je umela da bude žestoko ljubomorna. I volela je da manipuliše ljudima.

- Šta misliš, zašto je tog dana zvala i ujaka nekoliko puta?

- Kog ujaka?

- Tonija Landrija; i on je advokat.

- Njega? Zašto bi njega zvala, mrzela ga je više nego što ga mrzi njen brat.

- Zvala ga je, nekoliko puta, u isto vreme kad je zvala tebe. I ostavila manje-više iste poruke.

Dafild se počeša prljavim noktima po neobrijanoj bradi, zureći u Strajka.

- Ne znam zašto ga je zvala. Možda zbog mame. Stara ledi B je bila u bolnici, tako nešto.

- Ne misliš da se tog jutra možda dogodilo nešto što je smatrala važnim i za vas dvoje i za svog ujaka?

- Ne postoji ništa što bi moglo da bude važno i za mene i za njenog jebenog ujaka - reče Dafild. Upoznao sam ga. Vrednost deonica i slična sranja, jedino ga to zanima.

- Možda je to bilo nešto u vezi s njom, nešto lično?

- Da je tako, ne bi zvala tog drkadžiju. Njih dvoje se nisu mirisali.

- Šta te navodi na tu pomisao?

- Osećala je prema njemu isto što i ja osećam prema mom matorom. Obojica su mislili da ona i ja ne vredimo ni pišljiva boba.

- Jel’ ti ona pričala o tome?

- Jeste. On je tvrdio da su njeni psihički problemi samo način da privuče pažnju na sebe. Možeš misliti. Svaljivao je to na njenu majku. Malo je olabavio kad je Lu počela da zarađuje, ali ona mu to nije zaboravila.

- I nije ti rekla zašto te je zvala, te večeri kad ste se videli u Uziju?

- Nije - odvrati Dafild, pa pripali još jednu cigaretu. - Bila je nadrkana, zato što je Eli došla samnom. To joj se nimalo nije svidelo. Baš je bila nadrkana, jelda?

Prvi put je pogledao Kjaru, koja je tužno klimnula glavom.

- Sa mnom čestito nije ni razgovarala - reče Dafild. Uglavnom je pričala s tobom, jelda?

- Jeste - potvrdi Kjara. - A ništa mi nije rekla, nije mi rekla da je uznemirena.

- Čuo sam da su joj prisluškivali telefon… - reče Strajk; Dafild se nadoveza: - Da, nedeljama su preslušavali njene poruke. Znali su gde se sastajemo i sve. Jebeni skotovi.

Promenili smo brojeve, i ona i ja, kad smo otkrili šta se događa, i bili smo oprezni s porukama.

- To znači da te ne bi iznenadilo da Lula nije htela da ti ostavi poruku u slučaju da ima nešto važno da ti kaže?

- Da, ali da je to bilo tako jebeno važno, rekla bi mi kasnije u klubu.

- Ali nije ti rekla?

- Nije, celo veče nije progovorila sa mnom. - Mišić zaigra na Dafildovoj isklesanoj vilici. - Stalno je gledala koliko je sati na svom jebenorn telefonu. Znao sam šta radi; htela je da me izludi. Da mi pokaže kako jedva čeka da ide kući da se sastane s jebenim Dibijem Mekom. Sačekala je da Eli ode u klonju, ustala, prišla mi i rekla da ide i da rnogu da uzmem svoju narukvicu; onu koju sam joj poklonio na našoj ceremoniji. Bacila ju je na sto ispred mene, dok su svi zurili. Ja sam je onda uzeo i rekao: „Ovo bi se svakom svidelo. Neće se baciti”, a ona je onda odjebala.

Govorio je kao da se sve to dogodilo juče, kao da još uvek ima izgleda da se njih dvoje pomire.

- Pokušao si da je zadržiš, jelda? - upita ga Strajk.

Dafild začkilji.

- Da je zadržim?

- Uhvatio si je za ruku, po rečima svedoka.

- Stvarno? Ne sećam se.

- Ali ona se otrgla, a ti si ostao tamo, jel’ tako?

- Sačekao sam desetak minuta, jer nisam hteo da je pustim da likuje što trčim za njom pred svim tim ljudima, a onda sam izašao iz kluba i rekao šoferu da me vozi u Kentigern Gardens.

- S vučjom maskom na licu - dodade Strajk.

- Da, kako taj jebeni ološ - on pokretom glave pokaza prema prozoru - ne bi mogao da prodaje moje slike na kojima se vidi da sam nadrkan. Mrze kad pokriješ lice. Uskraćuješ im pravo da zarađuju za svoj jebeni život. Jedan je pokušao da mi strgne masku, ali ja sam je zadržao. Ušao sam u kola i pustio ih da me slikaju, ali sam podigao srednji prst. Stigao sam do ugla Kentigern Gardensa, ali tamo je bilo još paparaca. Znao sam da je ona sigurno već bila stigla.

- Jesi li znao šifru za ulazak u zgradu?

- Jedan, devet, šest, šest. Ali znao sam i da je rekla čuvaru da me ne pusti da se popnem. Nisam hteo da uđem pred svim tim paparacima pa da me pet minuta kasnije čuvar izbaci. Telefonirao sam joj iz kola, ali nije se javila. Pomislio sam da je verovatno sišla da dočeka jebenog Dibija Meka. Zato sam otišao kod jednog tipa da mi da nešto protiv bolova.

Ugasio je cigaretu pritiskajući je o kartu, a onda opet počeo da traži cigare. Strajk nije želeo da prekida razgovor, te mu je ponudio svoje.

- O, hvala. Hvala. Da. Rekao sam šoferu da me ostavi i otišao kod prijatelja, koji je u tom smislu dao izjavu policiji, kao što bi rekao ujka Toni. Onda sam malo lunjao naokolo, uhvatila me je i kamera na stanici, a zatim sam, ne znam tačno kad, oko tri-četiri?

- U pola pet - umešala se Kjara.

- Da, onda sam banuo kod Kjare.

Dafild je povukao dim, pa se zagledao u žar na vrhu i veselo rekao: - To znači da mi je dupe bezbedno, jel’ tako?

Strajku se nije svidelo njegovo zadovoljstvo.

- A kad si saznao da je Lula nastradala?

Dafild ponovo privuče kolena grudima.

- Kjara me je probudila i rekla mi. Nisam mogao… bio sam… Jebeni pakao.

Stavio je ruke na teme i zagledao se u tavanicu.

Strajk je na njegovom licu video spoznaju da se devojka o kojoj je tako upečatljivo govorio, koju je, po sopstvenom priznanju, provocirao, izazivao i voleo, zaista nikada više neće vratiti; da joj se lice rasprslo kad je udarilo o asfalt pokriven snegom, i da njih dvoje više ne mogu da poprave svoj odnos.

Lice mu je načas izgledalo kao groteskna maska kad se nasmejao od uva do uva; bilo je to lice iskrivljeno od bola, od potrebe da zadrži suze. Ruke su mu skliznule s glave, a on je zagnjurio lice u njih, naslonivši čelo na kolena.

- O, dušo - reče Kjara, spustivši svoje vino na sto, pa priđe Dafildu i položi ruke na njegova mršava kolena.

- Ovo me je pošteno sjebalo - reče Dafild prigušeno, lica zaklonjenog rukama. - Ovo me je dobro sjebalo. Hteo sam da se venčamo. Voleo sam je, istinski. Jebiga, neću više da pričam o tome.

Skočio je i izašao iz sobe, šmrcajući i brišući nos rukavom.

- Jesam ti rekla? - prošaputa Kjara Strajku. - Pukao je.

- Ne znam baš. Meni se čini da se očistio od svega. Više od mesec dana ne uzima heroin.

- Znam, i ne bih volela da ispadne iz voza.

- O, to ne bi bilo ništa u odnosu na ono što bi mu policija uradila.

- Ne sviđa mi se tvoj pogled. Ozbiljno, strog, kao da ne veruješ nijednoj reči koju je izgovorio.

- Misliš da će se vratiti?

- Naravno. Molim te, pokušaj da budeš malo ljubazniji prema njemu…

Brzo je sela na sofu kad se Dafild vratio u sobu; bio je smrknut. Sručio se u fotelju i rekao Strajku: - Nemam više pljuga. Mogu da uzmem još jednu?

Kako su mu ostale još samo tri, Strajk mu nevoljno pruži cigaretu, pripali mu, pa reče: - Možemo li da nastavimo?

- O Luli? Ti možeš da pričaš ako hoćeš. Ja ne znam šta bih još mogao da kažem.

- Zašto ste se vas dvoje razišli? Hoću da kažem, prvi put; jasno mi je zašto te je šutnula u Uziju.

Krajičkom oka uhvatio je Kjarin gotovo neprimetan netrpeljiv gest; izgleda da to što je Strajk upravo rekao ona nije smatrala „ljubaznijim”.

- Kakve to veze ima s bilo čim?

- Sve je važno - reče Strajk. - Sve to nam daje uvid u njen život. Pomaže nam da dokučimo zašto se ubila.

- Ja sam mislio da ti tragaš za ubicom?

- Ja tragam za istinom. Dakle, zašto ste raskinuli, prvi put?

- Jebote, zašto je to važno? - prasnu Dafild. Imao je, kao što je Strajk i očekivao, preku narav i kratak fitilj. - Jel’ ja treba da ispadnem kriv što se ona bacila s jebenog balkona? Kakve veze naš prvi raskid može da ima s tim, picoglavi? To je bilo jebena dva meseca pre nego što je umrla. Jebote, mogu i ja da se proglasim detektivom i da krenem da postavljam jebena pitanja. Kladim se da dobro može da se zaradi, ako nađeš nekog bogatog klijenta!

- Evane, nemoj - uznemireno će Kjara. - Rekao si da hoćeš da pomogneš…

- Da, hoću da pomognem, ali ovo nije pošteno!

- Nema veze, ne moraš da odgovoriš - umeša se Strajk.

- Ništa te ne obavezuje na to.

- Nemam ništa da krijem, to je, jednostavno, intimna stvar, kapiraš? Razišli smo se - sad je već vikao - zbog droge, njena porodica i njeni prijatelji okrenuli su je protiv mene; i zato što nikom nije verovala zbog jebenih novinara, kapiraš? Zbog sveg tog pritiskal Dafild prisloni dlanove na uši, kao slušalice, pa stade da pritiska.

- Zbog pritiska, zbog jebenog pritiska, zato smo se razišli.

- U to vreme si baš preterivao s drogom, zar ne?

- Da. - A Luli se to nije svidelo?

- Ljudi oko nje su joj govorili da joj se to ne sviđa, razumeš?

- Ko, na primer?

- Njena porodica, na primer, jebeni Gi Some, na primer. Taj mali peder.

- Na šta si mislio kad si rekao da nikom nije verovala zbog novinara?

- Jebote, zar to nije očigledno? Zar ništa nisi naučio od svog matorog?

- Ništa ja nisam naučio od svog oca - hladno će Strajk.

- Prisluškivali su joj telefon, čoveče, a to izaziva prilično zajeban osećaj; zar nemaš nimalo mašte?

Postala je paranoična, tvrdila da ljudi prodaju priče o njoj. Probala da otkrije ko prenosi novinarima šta ona radi. Imala je problem u glavi.

- Da li je tebe optuživala da im prodaješ priče o njoj?

- Nije! - obrecnu se Dafild, a onda, jednako žustro, dodade: - Ponekad. „Kako su saznali da ćemo ići tamo, kako su saznali da sam rekla to i to, bla-bla-bla…” Rekao samo joj da je sve to cena jebene slave, zar ne, ali ona je mislila da može na miru da uživa u njoj.

- A ti nikad nisi prodavao novinarima priče o njoj? Čuo je kako Kjara duboko uzdiše.

- Nisam, jebote - mirno će Dafild, izdržavši Strajkov pogled. - Nisam. Okej?

- Koliko ste dugo bili rastavljeni?

- Dva meseca, manje-više.

- A pomirili ste se, kad, nedelju dana pre no što je nastradala?

- Da. Na zabavi Moa Insa.

- A dva dana kasnije napravili ste tu ceremoniju pomirenja? U Karberijevoj kući u Kotsvoldsu?

- Da. - Ti si to isplanirao?

- Sve se dogodilo spontano. Kupio sam narukvice i jednostavno smo to uradili. Bilo je prelepo, čoveče.

- Stvarno jeste - tužno potvrdi Kjara.

- Mora da je neko ko je bio tamo ispričao to novinarima, jer su prilično brzo saznali.

- Valjda.

- Više vam nisu prisluškivali telefone, jel’ tako? Promenili ste brojeve.

- Otkud znam, jebote, da li su ih opet prisluškivali. Pitaj ološ koji to radi.

- Jel’ ti pričala da želi da nađe svog oca?

- On je umro… a, misliš na onog pravog? Da, ali to nije išlo. Njena majka nije znala ništa o njemu.

- Nikad ti nije rekla da li je saznala bilo šta o njemu?

- Ništa nije našla, pa je odlučila da upiše Afričke studije. Jebeni Some ju je podržavao, proseravajući se, kao i obično.

- U kom smislu?

- Sve je bilo dobro, samo ako može da je odvoji od mene. Sve što bi moglo da je veže za njega.

Ponašao se prema njoj kao posesivno kopile. Bio je zaljubljen u nju - znam da je peško - nestrpljivo će Dafild, jer je Kjara pokušala da se pobuni - ali nije prvi peško koji je otkinuo za ribom. Nije joj dao da diše. Hteo je da ona radi samo za njega. Mrzeo me je iz dna duše, hteo je da spoji Lu s Dibijem Mekom. Podsticao ju je da se upozna s njim, poklonio svoje jebene krpe tom gangsteru. Some nije glup. Sve vreme ju je iskorišćavao. Pokušavao da je dobije za male pare, a ona je bila dovoljno glupa da mu to dozvoli.

- Jel’ ti ovo dao Some? - upita Strajk, pokazujući crne kožne rukavice na stočiće. Prepoznao je zlatni logotip GS na nitnama.

- Šta?

Dafild se nagnu pa nataknu jednu rukavicu na kažiprst; okretao ju je, proučavajući je.

- U pravu si, jebote. To znači da idu u đubre - hitnu u ugao rukavicu koja pogodi gitaru; začu se šupalj zvuk. - Dobio sam ih na tom snimanju - reče, pokazujući na crno-belu naslovnu stranu časopisa.

- Some mi ne bi dao ni crno ispod nokta. Imaš još jednu pljugu?

- Ni ja nemam više - slaga Strajk. - Zašto si me pozvao u svoju kuću, Evane?

Zavlada tišina. Dafild je zurio u Strajka, koji je naslutio da ga je glumac prozreo; shvatio je da ga je slagao kad je rekao da nema više cigareta. I Kjara je zurila u njega, blago razmaknutih usana, oličenje lepote i čuđenja.

- Otkud ti to da ja imam nešto da ti kažem? - podsmešljivo će Dafild.

- Ne verujem da si me pozvao zato što uživaš u mom društvu.

- Ne znam - zlobno će Dafild. - Možda sam se nadao da si zabavan kao tvoj stari?

- Evane! - prasnu Kjara.

- Dobro, ako nemaš ništa da mi kažeš… - reče Strajk, pa ustade. Na njegovo iznenađenje i Dafildovo očigledno razočaranje, Kjara je spustila praznu čašu na sto, spremajući se da ustane.

- Dobro - oštro će Dafild. - Ima nešto.

Strajk ponovo utonu u fotelju. Kjara dade Dafildu cigaretu iz svoje torbe, a on je uze, pa sede,

gledajući u Strajka.

- Da čujem - reče mu detektiv, dok je Dafild petljao oko upaljača.

- Na znam da li je to važno, ali ne smeš da kažeš od koga si to saznao.

- To ti jamčim - odvrati Strajk.

Dafild se namršti, stade da cupka nogama, gledajući u pod. Krajičkom oka, Strajk je video kako je Kjara zaustila da kaže nešto i prekinuo ju je, podigavši ruku prema njoj.

- Pre dva dana ručao sam s Fredijem Bestiguijem. Kad je otišao u klonju, ostavio je svoj blekberi na stolu. - Dafild otpuhnu dim. - Ne bih voleo da dobijem otkaz - reče, zureći u Strajka. - Treba mi taj jebeni posao.

- Nastavi - odvrati Strajk.

- U međuvremenu mu je stigao imejl. Video sam Lulino ime u naslovu imejla i pročitao sam ga.

- Dobro.

- Žena mu ga je poslala. Napisalaje nešto kao: „Znam da treba da razgovaramo preko advokata, ali ako ne dobijem više od milion i po, svima ću ispričati gde sam se tačno nalazila kad je Lula Landri pala i kako sam dospela tamo, zato što mi je dosta tvojih sranja. Ovo nije prazna pretnja. Ionako već razmišljam da sve ispričam policiji.” Tako nešto - reče Dafild.

Spolja su doprli prigušeni glasovi paparaca koji su se nečemu smejali.

- To je vrlo korisna informacija - reče Strajk. - Hvala ti.

- Ne želim da Bestigui otkrije da si to od mene čuo - uzvrati Dafild.

- Nema potrebe da te pominjem - uveri ga Strajk, pa ponovo ustade. - Hvala za vodu.

- Sačekaj, dušo, stižem - začu se Kjara, s telefonom uz uvo. - Kirane? Upravo izlazimo, Kormoran i ja. Pa-pa, Evane dušo.

Ona se nagnu i poljubi zbunjenog Dafilda u oba obraza.

- Možeš da prespavaš ovde, ako…

- Ne, mili, sutra po podne radim; moram da budem odmorna.

Kad su izašli, ponovo svenuše blicevi; ali paparaci kao da su bili nečim zbunjeni. Dok je Strajk pomagao Kjari da uđe u kola, jedan među njima doviknu: - Ko si ti, dođavola?

Strajk zalupi vrata, smejući se. Kolovas-Džouns sede za volan; siđoše s pločnika, ali ovoga puta niko ih nije pratio.

Pošto su neko vreme ćutali, Kolovas-Džouns pogleda u retrovizor i upita Kiaru: - Kući?

- Verovatno. Kirane, hoćeš li da uključiš radio? Prijalo bi mi malo muzike - reče. - Malo glasnije, dušo. O, ta mi je omiljena. „Telefon” Ledi Gage ispuni kola.

Kjara se okrenu ka Strajku, a narandžasta svetlost prelete joj preko prelepog lica. Dah joj je vonjao na alkohol, a koža joj je mirisala na onaj skatkastoljutkasti parfem.

- Nećeš više ništa da me pitaš?

- Znaš šta? - odvrati Strajk. - Hoću. Zašto se prave tašne s postavom koja može da se skida?

Ona je nekoliko sekundi zurila u njega, pa se zakikotala i ćušnula ga. Privila se uz njega i rekla: - Zabavan si.

- Ali zašto?

- Da bi mogle da se menjaju, da se personalizuju; kupiš nekoliko postava pa ih menjaš; možeš da ih koristiš i kao maramu; veoma su lepe. Svila s predivnom šarom. Rajsferšlus na ivicama deluje vrlo rokerski.

- Zanimljivo - reče Strajk, a ona protrlja nogu uz njegovu, pa se grleno zakikota.

Zovi koliko god hoćeš, ali nikoga nema kod kuće, pevala je ledi Gaga.

Muzika je prigušila njihov razgovor, ali Kolovas-Džouns je svaki čas skretao pogled s puta i gledao

u retrovizor. Minut kasnije, Kjara reče: - Gi je u pravu, volim kad su veliki. Vrlo si muževan. I ono, kao, strog. To je baš seksi.

Nešto kasnije, ona prošaputa: - Gde živiš? - pa protrlja svilenkasti obraz o njegov, kao mačka.

- Spavam na poljskom krevetu u svojoj kancelariji.

Ona se ponovo zakikota. Nije bilo sumnje da je pripita.

- Ozbiljno?

- Aha. - Onda idemo kod mene, važi?

Jezik joj je bio hladan i sladak i mirisao je na perno.

- Jesi li spavala s mojim ocem? - uspeo je da promrmlja između poljubaca.

- Ne… Bože, ne… - Zakikotala se. - On farba kosu… skoro mu je ljubičasta… ja ga zovem rok-enšljiva…

Deset minuta kasnije, glas razuma mu došapnu kako ne treba da dopusti da se požuda završi poniženjem i on prošaputa: - Imam samo jednu nogu.

- Ne budi blesav…

- Nisam blesav… razneta mi je u Avganistanu.

- Jadniče moje… - prošaputa ona. - Bolje da je izmasiram.

- Da… to nije noga… Ali pomaže…

9 Robin se popela metalnim stepenicama u istim cipelama s niskom potpeticom koje je nosila prethodnog dana. Dvadeset četiri sata ranije, ne mogavši da potisne reč njuškalo iz misli, izabrala je najstaromodniju obuću za dan; uzbuđena uspehom koji je postigla u starim crnim cipelama, osećala se kao Pepeljuga u staklenim cipelicama. Ne mogavši da sačeka da ispriča Strajku šta je saznala, gotovo je trčala Danskom ulicom. Nadala se da će bilo kakva neprijatnost izazvana Strajkovim pijanim poduhvatima iščeznuti pred njihovim zajedničkim uzbuđenjem.

Ali kad se popela na drugi sprat, razočarala se. Već treći put staklena vrata su bila zaključana, a kancelarija iza njih nema i mračna.

Ušla je i na brzinu potražila tragove. Vrata između dve kancelarije bila su otvorena. Strajkov poljski krevet bio je uredno spakovan i sklonjen. U korpi za otpatke nije bilo tragova večernjeg obroka.

Monitor je bio ugašen, čajnik hladan. Robin je morala da zaključi da Strajk nije proveo noć kod kuće (kako je to sama za sebe sročila).

Okačila je kaput, pa izvadila beležnicu iz tašne, uključila kompjuter i posle nekoliko minuta uzaludnog čekanja počela da kuca spisak onog što je otkrila prethodnog dana. Jedva da je i spavala od uzbuđenja te dok je sve to unosila u kompjuer, postepeno se opuštala. Gde li je on?

Dok su joj prsti leteli po tastaturi, spontano joj se nametnuo odgovor koji joj se nije mnogo svideo.

Onako skrhan vešću o veridbi svoje bivše, verovatno je otišao da je preklinje da se ne uda. Zar nije urlao celom Cering Kros Roudu kako Šarlot ne voli Jaga Rosa? Možda je to, na kraju krajeva, tačno; možda se Šarlot bacila Strajku u naručje, pa su se njih dvoje pomirili i zaspali privijajući se jedno uz drugo u kući iz koje je pre četiri nedelje izbačen. Robin se prisetila Lusinih zaobilaznih pitanja i nagoveštaja u vezi sa Šarlot i pomislila je kako to pomirenje neće neće doprineti sigurnosti njenog radnog mesta. Kao da je važno, podsetila je sebe, kucajući kao mahnita i uz neuobičajene greške.

Ionako ideš za nedelju dana. Od te pomisli još više se uznemirila.

Naravno, postoji i mogućnost da je Strajk otišao kod Šarlot, a ona ga odbila. U tom slučaju, pitanje njegovog kretanja postalo je još neizvesnije, i izazvalo je njenu zabrinutost. Šta ako je izašao, sam i nezaštićen pa se ponovo napio? Robin prestade da kuca usred rečenice. Okrenula se na stolici i zagledala se u nemi telefon.

Možda je ona jedina osoba koja zna da Kormoran Strajk nije tamo gde bi trebalo da bude. Možda bi trebalo da ga pozove na mobilni? A šta ako se ne javi? Koliko dugo treba da čeka pre no što pozove policiju? Pomisao da telefonira Metjuu u kancelariju i zamoli ga za savet odmah je odbacila.

Ona i Metju su se posvađali kad se Robin vratila kući veoma kasno pošto je dopratila pijanog Strajka do kancelarije. Metju joj je ponovo rekao da je naivna i da ju je lako zadiviti; da Strajk koristi sekretaricu za svoje ciljeve služeći se jeftinim emotivnim ucenama; da ta Šarlot verovatno i ne postoji, da je to samo nameštaljka koju je smislio kako bi izazvao Robinino saosećanje. Onda se Robin iznervirala i rekla Metjuu kako je zapravo on ucenjuje neprekidnim pridikovanjem o tome koliko bi novca trebalo da donese u kuću i svojim insinuacijama da se ona ne trudi dovoljno. Zar nije primetio da ona sa uživanjem radi za Strajka; zar njegovim neosetljivim umom knjigovođe nije proletela pomisao da je ona možda patila na nekom dosadnom poslu u sektoru za ljudske resurse? Metju je bio zgranut, a onda se (iako je zadržao pravo da osuđuje Strajkovo ponašanje) izvinio; ali Robin je, obično pomirljiva, i dalje bila ljuta. Usled tog sukoba, naredno jutro bilo je ispunjeno neprijateljstvom, uglavnom njenim.

Sada je ćutke zurila u telefon, a malo njene ljutnje na Metjua zahvatilo je i Strajka. Gde li je on? Šta li radi? Zašto opravdava Metjuove optužbe za neodgovorno ponašanje? Ona sedi tu, čuva tvrđavu, a on

verovatno jurca za svojom bivšom i ne hajući za posao… …svoj posao…

Koraci na stepeništu: Robin pomisli da je prepoznala Strajkov neujednačen korak. Čekala je, zureći ka stepenicama, sve dok nije bila sigurna da su koraci prošli i prvo odmorište; onda je odlučno okrenula svoju stolicu ka monitoru i nastavila da kuca, dok joj je srce divlje tuklo.

- ’Jutro.

- Zdravo.

Okrznula je Strajka pogledom ne prestajući da kuca. Delovao je umorno, bio je neobrijan i neuobičajeno lepo obučen. Odmah je potvrdila svoju pretpostavku da je on pokušao da se pomiri sa Šarlot; sudeći po tome kako je izgledao, po svoj prilici je i uspeo. Sledeće dve rečenice je podvukla debelom linijom.

- Kako ide? - upita Strajk, kad je primetio Robininu zgrčenu vilicu i hladno držanje.

- Dobro - odvrati ona.

Naumila je da spusti svoj savršeno otkucan izveštaj pred njega, a onda da porazgovara s njim o svom odlasku, ledenim tonom. Možda bi mogla da mu predloži da već ove nedelje dovede drugu privremenu sekretaricu, kako bi ona mogla da je uvede u posao pre nego što ode.

Strajkov zaprepašćujuće srećan događaj bajkovito se okončao nekoliko sati ranije i on se, prožet optimizmom kakav mesecima nije osetio, radovao što će videti svoju sekretaricu. Nije nameravao da je izvesti o svojim noćnim aktivnostima (ili bar ne o onim koje su mnogo učinile za oporavljanje njegovog ranjenog ega), jer je bio urođeno nesklon razmetanju i nadao se da će olabaviti granicu koja se između njih dvoje isprečila usled neumerenog nalivanja dom barom. Isplanirao je da održi rečit pokajnički govor, da je štedro obaspe zahvalnošću i da joj detaljno iznese zanimljive zaključke do kojih je došao tokom jučerašnjih razgovora.

- Jesi li za šolju čaja?

- Na, hvala.

Pogledao je na sat.

- Zakasnio sam samo jedanaest minuta.

- Tvoja je stvar kad ćeš da dođeš. Hoću da kažem - pokušala je da ublaži jer je shvatila da joj je ton otvoreno neprijateljski - mene se ne tiče šta ti… kad ti dolaziš ovamo.

Do maločas je razmatrala u mislima krotke i velikodušne odgovore na Strajkova zamišljena izvinjenja zbog ponašanja u pijanom stanju, no sad je primetila da u njegovom neoprostivom držanju nema ni traga od stida ili kajanja.

Strajk je petljao oko čajnika i šolja i nekoliko minuta kasnije spustio je pred nju šolju vrelog čaja.

- Rekla sam da ne…

- Možeš li načas da ostaviš taj važan dokument kako bih ti nešto rekao?

Sačuvala je izveštaj nekoliko puta odsečno udarivši po tastaturi pa se okrenula k njemu, ruku prekrštenih na grudima. Strajk je seo na stari kauč.

- Želim da ti se izvinim za preksinoć.

- Nema potrebe - reče ona, tiho i jetko.

- Ima, i te kako. Ne sećam se baš svega što sam rekao. Nadam se nisam bio neprijatan.

- Nisi.

- Verovatno si shvatila suštinu. Moja bivša verenica se upravo verila za nekadašnjeg dečka. Trebalo joj je tri nedelje posle raskida sa mnom da stavi nov prsten na ruku. Kažem to samo figurativno, jer joj ja zapravo nisam ni dao prsten; nisam imao novca za to.

Robin je na osnovu njegovog tona zaključila da do pomirenja nije došlo; ali ako je tako, gde je on onda proveo noć? Spustila je ruke i ne razmišljajući uzela šolju sa čajem.

- Nisi ti kriva što si me zatekla u onakvom stanju, ali verovatno si me sprečila da upadnem u neki

kanal ili da razbijem nekog, i na tome sam ti veoma zahvalan.

- Nema problema - reče Robin.

- Hvala i na alka selceru - dodade Strajk.

- Jel’ pomoglo? - kruto će Robin.

- Umalo da se ispovraćam po svemu ovome - reče Strajk, pa nežnu lupnu pesnicom po kauču - ali bilo mi je mnogo bolje kad sam sve ono popio.

Robin se nasmeja, a Strajk se prvi put priseti poruke koju mu je proturila ispod vrata dok je spavao i izgovora koji je smislila kako bi taktično otišla iz kancelarije.

- Dobro, da čujem, jedva sam čekao da mi ispričaš kako si prošla juče - slagao je. - Nemoj da me držiš u neizvesnosti.

Robin je procvetala kao lotosov cvet.

- Upravo sam kucala iz…

- Bolje da mi usmeno preneseš, a izveštaj možeš da staviš u registrator - reče Strajk, pomislivši kako će jednog dana baciti taj papir ako se pokaže da je beskoristan.

- Dobro - odvrati Robin, uzbuđena i nervozna. - Kao što sam napisala u poruci, videla sam da tragaš za profesorom Agjemenom i da te zanima hotel Malmezon u Oksfordu.

Strajk klimnu glavom, zahvalan što ga je podsetila, jer nije mogao da se seti detalja poruke koju je pročitao samo jednom, i to u stanju zaslepljujućeg mamurluka.

- I tako sam - nastavi Robin, malo zadihana - prvo krenula na Raselov trg, u Školu za Istočnjačke i afričke studije. Prethodno sam proverila na planu grada i shvatila da se nalazi nedaleko od Britanskog muzeja. Jel’ to značila ona beleška?

Strajk ponovo klimnu glavom.

- Dakle, otišla sam tamo i praveći se da pišem doktorski rad o afričkoj politici, zatražila informacije o profesoru Agjemenu. Završilo se tako što sam razgovarala s vrlo predusretljivom sekretaricom koja je zapravo radila za njega; dala mi je gomilu informacija o njemu, uključujući i bibliografiju i kratku biografiju. On je tu završio postdiplomske studije.

- Ozbiljno?

- Da. A imam i fotografiju.

Iz beležnice je izvukla fotokopiju i pružila je Strajku.

Pogledao je u sliku crnca izduženog lica i visokih jagodica; imao je prosedu kosu i nosio je naočare sa zlatnim okvirom, čije su drške bile zadenute za ogromne uši. Dugo je zurio u sliku pa je na kraju rekao: - Gospode.

Robin je čekala, uzbuđena.

- Gospode - ponovio je Strajk. - Kad je umro?

- Pre pet godina. Sekretarica se potresla dok je pričala o tome. Rekla je da je bio izuzetno pametan i divan, učtiv čovek. Pobožan hrišćanin.

- Jel’ imao porodicu?

- Jeste. Za sobom je ostavio ženu i sina.

- Sina - ponovi Strajk.

- Da - reče Robin. - On je u vojsci.

- U vojsci - opet ponovi Strajk. - Nemoj mi reći…

- U Avganistanu je.

Strajk ustade pa se ushoda tamo-amo, sa slikom profesora Džosaje Agjemena u ruci.

- Nisi saznala u kom je puku? Nije ni važno. To mogu ja da saznam - reče.

- Pitala sam - odvrati Robin, pa pogleda u beležnicu - ali nije mi baš sasvim jasno. Postoji li neki puk po imenu Sapers ili…

- Kraljevska inžinjerija - nastavi Strajk. - To ja mogu da proverim.

Zastao je pored Robininog stola i ponovo se zagledao u lice profesora Džosaje Agjemena.

- Bio je iz Gane - reče ona. - Živeo je u Klerkenvilu, s porodicom.

Strajk joj vrati fotografiju.

- Nemoj to da izgubiš. Obavila si vraški dobar posao, Robin.

- To nije sve - uzvrati ona, zajapurena, trudeći se da joj se ne omakne osmeh. - Posle toga sam otišla vozom u Oksford, u Malmezon. Jel’ znaš da je u zgradi tog hotela nekad bio zatvor?

- Stvarno? - reče Strajk, pa ponovo utonu u pohabani kauč.

- Da. Veoma je prijatan. Ali dobro; smislila sam bila da se pretvaram da sam Alison i proverila sam da li je Toni Landri zaboravio nešto u hotelu…

Strajk je pijuckao čaj, pomislivši kako krajnje neuverljivo deluje da sekretarica lično dođe tri meseca posle seminara kako bi tražila nešto što je njen šef navodno izgubio.

- Ispostavilo se da je to bila greška.

- Stvarno? - reče Strajk, trudeći se da zvuči ravnodušno.

- Da, zato što je Alison sedmog bila u Malmezonu, kad je pokušala da nađe Tonija Landrija. Bilo je neopisivo neprijatno, zato što je jedna od devojaka s recepcije radila upravo tog dana i zapamtila je Alison.

Strajk spusti šolju.

- Ovo postaje sve zanimljivije - reče. - Sve zanimljivije.

- Znam - uzbuđeno će Robin. - Morala sam na licu mesta da smislim nešto.

- Da im nisi rekla da se zoveš Anabel?

- Ne - odvratila je, nasmejavši se. - Rekla sam, dobro, mislim da treba da vam kažem istinu. Ja sam njegova devojka. Onda sam se malo rasplakala.

- Rasplakala si se?

- Ništa preterano - objasni Robin. - Umereno sam se uživela u lik. Rekla sam kako slutim da me on vara.

- Valjda ne sa Alison? Ako su je videli, teško da su poverovali…

- Ne, ali sam rekla kako možda on uopšte nije ni bio u njihovom hotelu… Onda sam napravila scenu, a devojka koja je razgovarala s Alison odvela me je u stranu i pokušala da me smiri; rekla je da ne može da daje informacije o gostima ako za to ne postoji dobar razlog, politika hotela ne dopušta, bla-bla-bla… znaš već. Ali kako bi me umirila, na kraju mi je rekla da se Toni prijavio u hotel šestog uveče, a odjavio se osmog ujutru. Digao je galamu dok se odjavljivao zato što su mu dali pogrešne novine, tako ga je i zapamtila. To znači da je zaista bio tamo. Čak sam, pomalo rastrojeno, pitala kako zna da je to bio on, a ona mi je opisala upravo Tonija. Znam kako on izgleda - rekla je pre no što je Strajk stigao da je pita.

- Našla sam njegovu sliku na sajtu Landrija, Meja i Patersona pre nego što sam krenula u Oksford.

- Nenadmašna si - reče Strajk - a cela ta priča prilično smrdi. Šta ti je rekla ta devojka o Alison?

- Rekla je kako je Alison došla i tražila da vidi Tonija, ali on više nije bio u hotelu. Ali potvrdili su da je odseo kod njih. Onda je otišla.

- Baš čudno. Trebalo je da zna da je on na seminaru; zašto nije otišla pravo tamo? - ne znam.

- Da ti nije ta predusretljiva recepcionerka rekla da li je još koji put videla Landrija, osim kad se prijavljivao i odjavljivao?

- Nije - odgovori Robin. - Ali mi znamo da je on bio na seminaru, zar ne? I to sam proverila, sećaš se?

- Znamo da se prijavio da učestvuje i verovatno je uzeo karticu sa svojim imenom. A onda se vratio u Čelsi da vidi sestru. Ledi Bristov. Zašto?

- Pa… bila je bolesna.

- Da li je tako? Bila je podvrgnuta operaciji, posle koje je trebalo da joj bude bolje.

- Histerktomiji - dodade Robin. - Sumnjam da se posle toga osećaš sjajno.

- Dakle, imamo muškarca koji nije naročito privržen sestri… to je i sam rekao… on misli da je ona upravo prošla kroz spasonosnu operaciju i zna da je uz nju njeno dvoje dece. Zašto bi otrčao da je vidi?

- Pa - reče Robin, ne više tako samouverena - pretpostavljam… tek je bila izašla iz bolnice…

- On je znao da će ona izaći kad je krenuo u Oksford. Zašto onda nije ostao u gradu, posetio je, pa posle toga otišao na večernje predavanje na seminaru? Zašto bi prešao šezdeset kilometara, prespavao u nekadašnjem zatvoru, otišao na seminar, odjavio se i vratio se u grad?

- Možda su mu telefonirali da joj je pozlilo? Možda ga je Džon Bristou zvao da dođe?

- Bristou to nikad nije pomenuo. Mislim da su u to vreme bili u zategnutim odnosima. Obojica su tajnoviti u vezi s posetom Landrijeve. Nijedan ne voli da priča o tome.

Strajk je ustao i ponovo se ushodao po kancelariji, blago šepajući, gotovo ne osećajući bol u nozi.

- Ne - rekao je - da Bristou zamoli sestru, koja je, po priči zenica majčinog oka, da dođe, to ima smisla. Ali da zamoli ujaka, koji je u to vreme vam grada i ne naročito privržen sestri… tu nešto ne štima. A sad saznajemo da je Alison išla u hotel u Oksfordu da nađe Landrija. Bio je radni dan. Jel’ ona to njega proveravala po nečijem nalogu, ili na svoju ruku?

Uto zazvoni telefon. Robin podiže slušalicu. Na Strajkovo iznenađenje, odmah je progovorila izveštačenim australijskim izgovorom.

- O, izvin’te, ona nije tu… Ne… Ne… Ne znam gde je… Ne… Ja sam Anabel…

Strajk se tiho smejao. Robin ga pogleda tobože bespomoćno. Minut kasnije, spustila je slušalicu.

- „Privremena rešenja” - reče.

- Upoznao sam mnoge Anabele, ali ova je više zvučala kao Južnoafrikanka nego kao Australijanka.

- Sad hoću da čujem šta si ti juče radio - reče Robin, ne mogavši više da potiskuje nestrpljenje. Jesi li razgovarao s Brajoni Radford i Kjarom Porter?

Strajk joj ispriča sve potanko, izostavivši samo ono što se dogodilo posle odlaska od Evana Dafilda.

Naročito je naglasio: Brajoninu tvrdnju da je samo zbog disleksije preslušala poruku s telefona Ursule Mej; Kjarinu izjavu kako joj je Lula rekla da bi sve ostavila bratu; Evanovu iznerviranost Lulinim stalnim gledanjem na sat dok su bili u Uziju, kao i na preteći imejl koji je Tansi Bestigui poslala skoro pa bivšem mužu.

- Pa gde je, onda, bila Tansi? - upita Robin, koja je veoma zainteresovano slušala Strajkov izveštaj.

- Kad bismo to mogli da otkrijemo…

- O, prilično sam siguran da znam gde je bila - reče Strajk. - Teže će biti ubediti je da to i prizna, jer bi to moglo da joj pokvari milionsku nagodbu s Fredijem. I ti ćeš shvatiti gde je bila ako pažljivije pogledaš policijske fotografije.

- Ali… - Pogledaj one slike snimljene ispred zgrade, posle Lulinog pada, a onda se seti kako je ta zgrada izgledala kad smo nas dvoje otišli tamo. To će ti razviti detektivske vijuge.

Robin je bila neizmerno srećna i uzbuđena, no ta osećanja ubrzo je zamenila tuga, jer se setila da će uskoro raditi u sektoru za ljudske resurse.

- Moram da se presvučem - reče Strajk. - Hoćeš li, molim te, još jednom da pokušaš da nađeš Fredija Bestiguija?

Nestao je u svojoj kancelariji, zatvorio vrata za sobom i skinuo svoje talično odelo (pomislivši da bi odsad mogao tako da ga zove) i obukao udobnu košulju i pantalone. Kad je na putu ka klozetu prošao pored Robininog stola, ona je već telefonirala s profesionalnim izrazom lica. Strajk je oprao zube, pomislivši koliko mu je Robin olakšala život i setivši se da će ona uskoro otići. Kad se vratio u kancelariju, delovala je očajno.

- Mislim da mu više i ne prenose moje poruke - reče.

- Kažu da je u Pajnvud studiju i da ne mogu da ga uznemiravaju.

- Bar znamo da se vratio u zemlju - odvrati Strajk.

Uzeo je registrator sa izveštajima, seo na kauč i ćutke dodao beleške s jučerašnjih razgovora. Robin ga je posmatrala ispod oka, zadivljena njegovim pedantnim razvrstavanjem podataka.

- Pretpostavljam - reče posle nekog vremena, koje je provela pogledajući Strajka kako radi i proučavajući fotografiju Kentigern Gardensa broj 18 na Gugl Ertu - da moraš da budeš veoma pažljiv kako ti nešto ne bi promaklo?

- Nije samo u tome stvar - reče Strajk, i dalje pišući. Svakako ne želiš da olakšaš posao nekom advokatu ajkuli koji brani ubice.

Izgovorio je to tako smireno, tako razborito da se Robin zamislila nad njegovim rečima, pitajući se da li ga je dobro razumela.

- Misliš… načelno govoreći? - naposletku reče.

- Ne - odvrati Strajk, ne podižući glavu. - Mislim kako ne želim da dozvolim zastupniku optuženog za ubistvo Lule Landri da ga izvuče tako što će pokazati da sam neuredno vodio dokumentaciju i da time dovede u pitanje pouzdanost mog svedočenja.

Strajk se ponovo razmetao i bio je svestan da toga; ali bilo je jače od njega. Možda bi se neko začudio nad činjenicom da se jedan detektiv zabavlja usred istrage o ubistvu, ali on je pronalazio razlog za smeh i na mračnijim mestima.

- Jel’ bi mogla da skokneš časkom da nam doneseš neke sendviče, Robin? - upita je, samo da bi mogao da je pogleda i da na trenutak uživa u njenom zadivljenom izrazu lica.

Kad je sredio beleške, spremio se da pozove kolegu u Nemačkoj, no uto se Robin vratila s dve kese sa sendvičima i s novinama.

- Izašla ti je slika na naslovnoj strani Standarda - zadihano je rekla.

- Šta?

Bila je to Kjarina i Dafildova fotografija ispred ulaza u njegov stan. Kjara je izgledala zanosno; načas se vratio u prošlu noć, dok je ležala ispod njega, bela i obnažena, kose rasute po jastuku, šaputala i stenjala.

Pokušao je da se usredsredi: isekli su mu pola tela na toj slici; na drugoj polovini se videlo kako je digao ruku da zadrži paparace.

- Ne mari - slegnu ramenima, vraćajući joj novine. - Oni misle da sam telohranitelj.

- Piše - reče Robin, kad je okrenula stranu - da je Kjara u dva posle ponoći izašla iz Dafildovog stana s telohraniteljem.

- Eto vidiš.

Robin je zurila u njega. Njegov izveštaj od prethodne večeri završio se u Dafildovom stanu, s Kjarom i glumcem, a ona se toliko bila udubila u detalje da je zaboravila da se zapita gde je spavao.

Pretpostavila je da je sam otišao iz Dafildove kuće.

Kad je stigao u kancelariju, na sebi je i dalje imao odeću u kojoj je snimljen prethodne noći.

Onda je pročitala tekst na drugoj strani, iz kojeg se moglo naslutiti kako su Kjara i Dafild uživali u ljubavnom sastanku dok je njen telohranitelj čekao u holu.

- Jel’ ona ovako zanosna i u prirodi? - upita Robin neuverljivo nemarno dok je savijala Standard.

- Jeste - odvrati Strajk, pa se zapita da li je samo umislio da je ta kratka reč zvučala ponosno. - Koji hoćeš: sa sirom i krastavčićima ili s jajima i majonezom?

Robin je odgovorila i ne razmišljajući, pa sela za svoj sto da jede. Njena pretpostavka o Strajkovoj noćnoj akciji zasenila je uzbuđenje zbog napredovanja istrage. Teško joj je bilo da pomiri svoje mišljenje o njemu kao o neizlečivom romantiku sa činjenicom da je on upravo spavao sa supermodelom? (To je delovalo neverovatno, ipak, jasno je čula njegov tugaljiv pokušaj da prikrije

svoj ponos).

Ponovo se oglasi telefon. Iako su mu usta bila puna hleba i sira, Strajk podignu ruku da zaustavi Robin, proguta zalogaj pa ustade da se javi.

- Kormoran Strajk.

- Strajk, Vordl ovde.

- Zdravo, Vordle, kako je?

- Ne baš najbolje. Upravo smo izvadili iz Temze utopljenicu s tvojom vizitkartom u džepu. Pitao sam se da li bi mogao da nam kažeš nešto o tome.

10 Strajk je prvi put imao opravdanje da uzme taksi od dana kad je izneo svoje stvari iz Šarlotinog stana.

Dok je taksi klizio ka Vopingu, mirno je gledao kako se brojke na taksimetru smenjuju. Taksista je bio čvrsto rešio da mu objasni zašto je Gordon Braun prava nesreća. Strajk je sve vreme ćutao.

To nije bila prva mrtvačnica u koju će ući, a ni prvi leš koji će videti. Gotovo je bio oguglao na prizor rana od vatrenog oružja; smrskana, izobličena i iskidana tela, utroba izložena kao u mesari, svetlucava i krvava. Strajk nikad nije bio gadljiv; čak i potpuno osakaćena tela, hladna i bela u rashladnim kasetama, bila su očišćena i obradili su ih ljudi kojima je to posao. Ali ona koja su ležala u nizovima, neobrađena i nezaštićena u skladu sa procedurom, prikradala su mu se u snovima. Njegova majka u kapeli, u omiljenoj dugačkoj haljini sa zvonastim rukavima, izmučena ali mlada, bez tragova igle na koži. Narednik Garo Topli kako leži na okrvavljenom i prašnjavom avganistanskom drumu, netaknuta lica, ali bez trupa. Dok je ležao na vrelini, Strajk se trudio da ne gleda u Garijevo bezizrazno lice, plašeći se da pogleda niže… ali tako je brzo skliznuo u besvesno stanje da nije ni saznao da je Gari ostao bez trupa, dok se nije probudio u poljskoj bolnici…

Na zidu od gole cigle u maloj čekaonici ispred mrtvačnice visila je reprodukcija neke impresionističke slike. Strajk je prikovao pogled za nju, pitajući se gde ju je ranije video i napokon se setio da ista takva reprodukcija visi iznad kamina u Lusinoj i Gregovoj kući.

- Gospodin Strajk? - obrati mu se sedokosi mrtvozornik, u belom mantilu i s rukavicama od lateksa, provirivši iz mrtvačnice. - Uđite.

Ti živopisci leševa uglavnom su veseli prijatni ljudi. Strajk je ušao za njim u veliku odaju bez prozora, hladnu i blistavu, s velikim čeličnim vratima rashladnih kaseta duž celog desnog zida.

Popločan pod bio je blago iskošen prema slivniku na sredini; svetlo je bilo zaslepljujuće. Svaki zvuk je odjekivao odbijajući se o tvrde blistave površine, te se činilo da mala grupa ljuda maršira kroz odaju.

Metalna kolica spremno su čekala ispred jedne rashladne kasete, a pored nje su stajala dva policajca iz Odeljenja za zločine. Vordl i Karver. Ovaj prvi klimnu glavom Strajku, dok je Karver, gojazan, rošava lica, ramena prekrivenih peruti, jedva promumlao nešto.

Mrtvozornik povuče naniže tešku metalnu ručku na vratima kasete. Ukazaše im se temena tri nepoznate glave, poređane jedna iznad druge, svaka prekrivena belim čaršavom, stanjenim od čestog pranja. Mrtvozornik proveri cedulju prikačenu za čaršav tela u sredini; na njoj nije bilo imena, samo jučerašnji datum. Povuče kasetu koja glatko skliznu niz dugačke šine i vešto je prebaci na kolica. Kad se izmakao da napravi mesta mrtvozorniku da pogura kolica, Strajk je primetio da se Karveru grči vilica. Ostala tela nestadoše iz vidokruga uz tresak metalnih vrata.

- Da ne idemo u sobu za identifikaciju, budući da smo samo nas petorica ovde - odsečno reče mrtvozornik. - Svetlo je najjače na sredini - dodade, pa postavi kolica pored slivnika i povuče čaršav.

Pred njima se ukaza telo Rošel Onifade, naduveno i mlitavo, lica zauvek oslobođenog sumnjičavosti, čije je mesto zauzelo čuđenje. Na osnovu Vordlovog kratkog opisa preko telefona, Strajk je znao koga će ugledati ispod čaršava, no ipak ga je pogodila bolna bespomoćnost tog tela, mnogo manjeg nego što je bilo onda kad je sedela naspram njega, jela pomfrit i skrivala od njega informacije.

Strajk im reče njeno ime, spelujući ga, kako bi i mrtvozornik i Vordl mogli pravilno da ga zapišu; jedan u beležnici, drugi u izveštaju; rekao im je jedinu njenu adresu za koju je znao: svratište za beskućnike Sent Elmo u Hamersmitu.

- Ko ju je našao?

- Rečna policija ju je izvukla kasno sinoć - reče Karver, prvi put progovorivši. Iz njegovog glasa sa izgovorom južnog Londona izbijala je netrpeljivost. - Obično prođu tri nedelje dok telo ne ispliva na površinu, zar ne? - dodade, obraćajući se mrtvozorniku, koji se oprezno nakašlja.

- To je prosečno vreme, ali ne bi me iznenadilo kad bi se ispostavilo da je ovo telo bilo kraće u vodi. Ima izvesnih indicija…

- Da, dobro, sve ćemo to saznati od patologa - grubo će Karver.

- Nije mogla da bude u vodi tri nedelje - reče Strajk, a mrtvozornik mu se slabašno osmehnu, solidarišući se s njim.

- Zašto? - upita Karver.

- Zato što sam je pre dve nedelje častio hamburgerom i pomfritom.

- Ah - oglasi se mrtvozornik, klimajući glavom Strajku.

- Baš sam hteo da kažem da velika količina ugljenih hidrata uneta u organizam neposredno pred smrt može da ubrza isplivavanje tela na površinu. Nivo gasova…

- Onda kad si joj dao vizitkartu, zar ne? - Vordl upita Strajka.

- Da. Čudi me da se slova nisu isprala.

- Bila je zadenuta u plastični umetak za povlasticu za prevoz. Plastika ju je zaštitila.

- Šta je imala na sebi?

- Kaput od veštačkog krzna, ciklama boje. Kao Mapet. Farmerke i patike.

- To je nosila i onog dana kad sam je častio hamburgerom.

- Znaš li možda ima li neke rođake? - Karver upita Strajka.

- Ima tetku u Kilburnu. Ne znam kako se zove.

Kroz Rošeline skoro spuštene kapke svetlucale su iskrice; kapci su joj bili neobično svetli kao kod svih utopljenika. Oko nozdrva su se zadržali tragovi zapenušane krvi.

- Kako joj izgledaju ruke? - Strajk upita mrtvozornika, jer je Rošel bila otkrivena samo do grudnog koša.

- Pusti sad ruke - obrecnu se Karver. - Završili smo, hvala - reče zatim mrtvozorniku, glasno; glas mu je odjekivao u odaji: onda se ponovo obrati Strajku: - Hteli bismo da popričamo s tobom. Kola su ispred.

Pomagao je policiji u istrazi, učini se Strajku da čuje frazu iz vesti, koju je zapamtio iz detinjstva, opsednut svim detaljima policijskog posla. Njegova majka je za to rano čudno opredeljenje uvek krivila svog brata Teda, bivšeg pripadnika Vojne policije, koji mu je pričao uzbudljive priče o putovanjima, misterijama i avanturama. Pomagao je policiji u istrazi. Kao petogodišnjak, Strajk je zamišljao plemenitog i nepristrasnog građanina koji svoje vreme i energiju rado stavlja na raspolaganje policiji, a oni mu zauzvrat dopuštaju da radi pod maskom glamurozne anonimnosti.

Ali ovo je realnost: mala soba za saslušanje sa šoljom kafe iz automata koju mu je doneo Vordl; u njegovorn ponašanju prema Strajku nije bilo netrpeljivosti, koja je Karveru izbijala iz svake pore, ali nije bilo ni donedavne srdačnosti. Strajk je podozrevao da njegov nadređeni nije u potpunosti upoznat s njihovom dotadašnjom saradnjom.

Na malom crnom poslužavniku koji je stajao na izgrebanom stolu, nalazilo se sedamanaest funti u kovanicama, jedan ključ firme Jejl i povlastica za prevoz u plastičnom omotaču; Strajkova vizitkarta je bila izbledela i smežurana, ali i dalje čitljiva.

- Šta je s njenom tašnom? - upita on Karvera, koji je sedeo naspram njega, dok je Vordl stajao naslonjen na ormarić s registratorima u uglu. - Bila je siva. Jeftina, izgledala je kao da je od plastike.

To nisu našli, jelda?

- Verovatno ju je ostavila u svom skvotu, ili gde god da je živela - reče Karver. - Samoubice nemaju običaj da spakuju i ponesu torbu kad krenu da skoče.

- Ne verujem da je skočila - reče Strajk.

- Ma nemoj?

- Hteo sam da joj vidim ruke. Mrzela je kad joj voda prelije lice, tako mi je rekla. Kad se ljudi batrgaju u vodi, položaj ruku…

- Baš lepo što ste nam izneli svoje stručno mišljenje - zajedljivo će Karver. - Ali ja znam ko ste vi, gospodine Strajk.

Zavalio se u stolici, pa stavio ruke na potiljak, otkrivajući osušene mrlje od znoja ispod pazuha.

Oštar i jedak vonj luka dolebde preko stola.

- On je bivši vojni policajac, iz Odeljenja za specijalne istrage - dobaci Vordl.

- To znam - obrecnu se Karver, izvivši obrve ispresecane ožiljcima. - Čuo sam od Anstisa sve o jebenoj nozi i ordenu zbog spasavanja života. Baš živopisna biografija.

Karver spusti ruke, nagnu se preko stola pa ispreplete prste. Njegova koža nalik pomorandžinoj kori i modre kese ispod očiju nisu najbolje izgledale pod neonski svetlom.

- Znam i ko je tvoj stari.

Strajk protrlja neobrijanu bradu, čekajući.

- Voleo bi da budeš bogat i slavan kao tatica, a? Jel’ u tome stvar?

Karver je imao svetloplave zakrvavljene oči, kakve je Strajk oduvek (otkad je u Parasu upoznao jednog majora sa istim takvim očima, kasnije otpuštenog zbog nanošenja teških telesnih povreda) pripisivao s koleričnom, nasilnom prirodom.

- Rošel nije skočila. Kao ni Lula Landri.

- Koješta - uzviknu Karver. - Razgovaraš s ljudima koji su dokazali da je Landrijeva skočila.

Pročešljali smo svaki jebeni dokaz jebenim češljem s gustim zupcima. Znam ja što si ti naumio. Da muzeš onog jadnog Bristoua dokle god možeš. Zašto mi se smeškaš?

- Zamišljam kakav ćeš seronja ispasti kad novine budu prenele ovaj razgovor.

- Da se nisi usudio da mi pretiš, kurtonu jedan.

Karverovo rošavo široko lice se zgrčilo a zakrvavljene plave oči grozničavo su sijale.

- Do guše si u govnima, prijatelju, i neće te izvući ni čuveni tata ni plastična noga. Kako mi da znamo da nisi zaplašio tu jadnu kučku i naterao je da se baci? Bila je menatlni bolesnik, jel’ tako?

Kako mi da znamo da je nisi naveo da uradi nešto pogrešno? Ti si je poslednji video živu, prijatelju.

Ne bih voleo da sam na tvom mestu.

- Rošel je prešla Grantli Roud kad smo se rastali i tada je bila živa kao što si ti sad. Naći ćeš nekoga ko ju je video posle mene. Taj kaput se ne zaboravlja lako.

Vordl se odmaknu od ormana, privuče plastičnu stolicu stolu i sede.

- Hajde onda da čujemo - reče on Strajku. - Tvoju teoriju.

- Ucenjivala je ubicu Lule Landri.

- Ma, daj! - obrecnu se Karver, a Vordl teatralno frknu.

- Dan pre nego što je nastradala - reče Strajk - Landrijeva se srela s Rošel na petnaest minuta u toj radnji na Noting Hilu. Uvukla je Rošel u kabinu, pa je telefonirala, preklinjući nekog da dođe kod nje posle ponoći. Prodavačica je načula taj razgovor; delila ih je samo zavesa. Devojka se zove Mel, ima riđu kosu i tetovaže.

- Ljudi su spremni da izmisle svakojaka sranja kad je reč o poznatima - reče Karver.

- Ako je Landrijeva bilo kome telefonirala iz te kabine - nadoveza se Vordl - onda je to bio Dafild ili njen ujak.

Listing njenih poziva pokazuje da je tog popodneva samo njima telefonirala.

- Zašto je htela da Rošel čuje taj razgovor? - upita Strajk.

- Zašto ju je povela sa sobom u kabinu?

- Žene rade takve stvari - reče Karver. - Čak i pišaju zajedno.

- Razmisli malo: zvala je s Rošelinog telefona - reče Strajk, očajan. - Testirala je sve koje je

poznavala, kako bi otkrila ko razgovara s novinarima o njoj. Jedino je Rošel držala jezik za zubima.

Uverila se da je devojka pouzdana, kupila joj mobilni, prijavila ga na njeno ime, ali plaćala račune.

Njen telefon su prisluškivali, jel’ tako? Postala je paranoična, pa je kupila tu nokiju i prijavila je na nekog drugog, kako bi obezbedila sigurnu komunikaciju. Priznajem da to ne optužuje nužno njenog ujaka ili Dafilda, jer da je njih zvala s drugog telefona, to bi bio znak da kuju neku zaveru. S druge strane, Lula je upotrebila Rošelin telefon da razgovara s nekim drugim; nije želela da je novinari povežu s tom osobom. Imam broj Rošelinog mobilnog. Saznajte u kojoj je mreži bila i moći ćete da proverite sve ovo. Telefon je bio ružičasta nokija s kristalima, ali njega nećete naći.

- Da, zato što je na dnu Temze - reče Vordl.

- Neće biti - odvrati Strajk. - Ubica ga je uzeo. Uzeo joj ga je pre nego što ju je bacio u reku.

- Ma daj! - prasnu opet Karver, a Vardl odmahnu glavom, iako je sad već delovao zainteresovano.

- Zašto bi Lula Landri želela da Rošel bude pored nje dok ona telefonira? - ponovi Strajk. - Zašto nije telefonirala iz kola? Zašto Rošel nikad nije prodala novinarima nikakvu priču o Landrijevoj, iako je bila beskućnica? Dobro bi joj platili za to. Zašto nije to unovčila kad je Landrijeva nastradala, kad to više nije moglo da je povredi?

- Iz pristojnosti? - primeti Vordl.

- Da, to je jedna mogućnost - odvrati Strajk. - Druga je da je dovoljno zarađivala ucenjujući ubicu.

- Koješta - progunđa Karver.

- Je li? Taj mapetovski kaput na njoj košta soma i po.

Zavlada tajac.

- Verovatno joj ga je Landrijeva dala - reče Vordl.

- Ako i jeste, uspela je da joj kupi nešto što se do januara nije pojavilo u prodavnicama.

- Landrijeva je bila model, imala je veze u tom svetu… zajebi ti ta sranja - prasnu Karver, kao da je samog sebe iznervirao.

- Zašto je - reče Strajk, pa se nagnu, oslanjajući se na sto i uranjajući u vonj koji je obavijao Karvera - Lula Landri ostala u toj prodavnici svega petnaest minuta?

- Zato što je bila u žurbi.

- Zašto je onda uopšte i ulazila tamo?

- Nije htela da ispali drugaricu.

- Naterala je Rošel da se zaputi s drugog kraja grada - tu beskućnicu bez prebijene pare, devojku koju je obično vozila kući limuzinom sa šoferom - odvukla je u kabinu pa išetala petnaest minuta kasnije, ostavivši je da se vrati kući kako zna i ume.

- Ona je bila razmažena kučka.

- Ako je tako, zašto je uopšte došla da joj kaže kako ne može da se zadržava? Zato što je imala razlog. A ako nije bila razmažena kučka, sigurno je bila u takvom emotivnom stanju da ju je nešto nateralo da postupi protivno svojoj prirodi. Postoji svedok koji tvrdi da je Lula molila nekog, preko telefona, da dođe u njen stan posle ponoći. A tu je i taj plavi papir koji je imala pre nego što je ušla u Vašti i niko ne priznaje da ga je video. Šta je uradila s njim? Šta je pisala na zadnjem sedištu kola pre nego što se sastala s Rošel?

- Možda je to bio… - zausti Vordl.

- Nije bio spisak za kupovinu - zagrme Strajk, udarivši rukom o sto - a niko ne piše oproštajno pismo osam sati unapred, pa posle toga ode da pleše. Pisala je jebeni testament, kako vam nije jasno?

Dovukla je Rošel u Vašti kako bi joj bila svedok…

- Budalaštine! - uzviknu Karver ponovo, ali Strajk se i ne obazre na njega, već se okrenu ka Vordlu.

- …što se poklapa s onim što je rekla Kjari Porter, da će sve ostaviti svom bratu, jel’ tako? Tim papirom samo je ozvaničila to.

- Zašto bi odjednom napisala testament?

Strajk načas zastade i nasloni se u stolici. Karver je zurio u njega.

- Ništa više ne možeš da smisliš?

Strajk duboko uzdahnu. Neprijatna noć koju je proveo obeznanjen od alkohola; prošla noć bila je prijatan izuzetak; sendvič sa sirom i krastavčićima za dvanaest sati; bio je gladan i iscrpljen.

- Da imam čvrst dokaz, pokazao bih vam ga.

- Procenat samoubistava ljudi sklonih suicidu stalno raste, jesi li znao to? Ta Rošel je bila depresivna. Imala je loš dan, setila se izlaza za kojim je posegnula njena drugarica i povela se za njenim primerom. Što nas vodi pravo do tebe, prijatelju, proganjaš ljude i guraš ih…

- … preko ivice, da - dovrši Strajk. - To mi stalno govore. Ali u ovim okolnostima, to je krajnje netaktično. Šta je s dokazima Tansi Bestigui?

- Koliko puta treba da ti kažem, Strajk? Dokazali smo da ništa nije čula - umeša se Vordl. - Imamno nesumnjiv dokaz.

- Ne, nemate - odvrati Strajk, izgubivši na kraju strpljenje, onda kad je to najmanje očekivao. - Ceo svoj slučaj ste zasnovali na pogubnom zajebu. Da ste ozbiljno shvatili Tansi Bestigui, da ste je pritisli i naterali da vam ispriča celu jebenu istinu, Rošel Onifade bi bila živa.

Trepereći od besa, Karver je zadržao Strajka još ceo sat. Njegov poslednji izraz prezira bio je da kaže Vordlu da se postara da uđe u zapisnik kako „Rokbi Mlađi” nema nikakve dokaze.

Vordl ćutke isprati Strajka do ulaza.

- Treba mi usluga - reče Strajk, zastavši na izlazu, iza kojeg se pružalo tamno nebo.

- Već si dovoljno dobio od mene, prijatelju - reče Vordl uz zajedljiv osmeh. - Zbog tebe ću četiri dana morati da trpim ovog - on pokaza palcem preko ramena, prema Karveru. Rekao sam ti da je to bilo samoubistvo.

- Vordle, ako neko ne završi iza rešetaka, postoji opasnost da još dvoje ljudi bude uklonjeno.

- Strajk…

- Šta ako ti donesem dokaz da Tansi Bestigui nije bila u svom stanu kad je Lula pala? Da je bila negde odakle je mogla sve da čuje?

Vordl pogleda uvis pa zažmuri.

- Ako imaš dokaz…

- Nemam ga, ali nabaviću ga u narednih nekoliko dana.

Dvojica muškaraca prođoše pored njih smejući se i razgovarajući. Vordl odmahnu glavom, ali nije se okrenuo i otišao.

- Ako ti treba nešto od policije, zovi Anstisa. On ti je dužan.

- Anstis ne može to da mi učini. Treba da mi zoveš Dibiia Meka.

- Šta?

- Čuo si me. Na moje pozive se sigurno neće javiti. Ali s tobom će razgovarati; ti imaš autoritet, a reklo bi se i da mu se sviđaš.

- Hoćeš da mi kažeš kako Dibi Mek zna gde je Tansi Bestigui bila kad je Lula Landri pala?

- Ne, naravno da on to ne zna, on je bio u Daščari. Hoću da saznam šta mu je od odeće poslato iz Kentigern Gardensa u Kleridžis. Konkretno, šta je dobio od Gija Somea.

- Hoćeš da… zašto?

- Zato što je jedan od begunaca uhvaćenih uličnom kamerom na sebi imao jedan od Dibijevih dukseva.

Vordl klonu obuzet očajanjem.

- Toga ima svugde - reče potom. - Tih krpica s logotipom GS. Trenerki. Dukseva.

- Ovo je bio unikat, postoji samo jedan takav. Zovi Dibija i pitaj ga šta je dobio od Somea. To je sve što mi treba. Na čijoj bi strani voleo da budeš ako se ispostavi da sam u pravu, Vordle?

- Nemoj da mi pretiš, Strajk…

- Ne pretim ti. Razmišljam o dvostrukom ubici koji se šeta slobodan i planira sledeće ubistvo; ali, ako se brineš zbog novinara, mislim da oni neće tek tako progutati priču o samoubistvu kad još jedno telo ispliva. Zovi Dibija Maka, Vordle, pre nego što još neko nastrada.

11 - Ne - žustro će Strajk nekom, preko telefona, te iste večeri. Ovo postaje opasno. Nadzor ne spada u sekretarske dužnosti.

- Kao ni poseta hotelu Malmezon u Oksfordu, ili Fakultetu za orijentalne i afričke studije - naglasi Robin - ali nije ti smetalo ni jedno ni drugo.

- Ti nikoga nećeš pratiti, Robin. Sumnjam da bi se Metjuu ovo svidelo.

Bilo je zabavno, pomisli Robin, dok je sedela u kućnoj haljini na krevetu, s telefonom uz uvo, slušati Strajka kako izgovara ime njenog verenika, kojeg nikad nije video. Koliko je njoj poznato, muškarci se obično ne trude da pamte takve stvari. Metju redovno zaboravlja imena ljudi, zaboravlja čak i ime svog malog nećaka; ali, pretpostavila je, Strajk je sigurno treniran da pamti takve detalje.

- Ne treba meni Metjuova dozvola - reče. - U svakom slučaju, neće biti opasno; ne misliš valjda da je Ursula Mej ubila nekoga…

(Na kraju je izgovorila i „jelda”, ali to se nije čulo).

- Ne, ali ne želim da neko sazna da se zanimam za njeno kretanje. To bi moglo da unervozi ubicu, a ne bih voleo da još neko bude gurnut kroz prozor.

Robin je čula svoje srce kako joj tuče ispod tanke haljine. Znala je da joj on neće reći koga sumnjiči za ubistvo; čak se malo i plašila da to sazna, iako je samo o tome razmišljala.

Ona je zvala Strajka. Sati su prošli otkako je dobila poruku u kojoj joj je rekao kako ide s policijom u Skotland jard i zamolio je da zaključa kancelariju u pet. Robin se bila zabrinula.

- Zovi ga, onda, ako zbog toga ne možeš da spavaš - rekao joj je Metju; nije se baš obrecnuo, niti je jasno stavio do znanja kako je, i ne znajući detalje, svim srcem i dušom na strani policije.

- Slušaj, hoću da učiniš nešto za mene - reče Strajk. - Zovi Džona Bristoua odmah ujutru i kaži mu za Rošel.

- Važi - odvrati Robin, pogleda prikovanog za velikog plišanog slona kojeg joj je Metju poklonio za njihovi prvi zajednički Dan Svetog Valentina, pre osam godina. Darovatelj je pak u tom trenutku gledao noćne vesti u dnevnoj sobi. - Šta si naumio?

- Da odem u Pajnvud studio da popričam s Fredijem Bestiguijem.

- Šta? - upita Robin. - Neće te pustiti ni da mu priđeš.

- Hoće, hoće - odvrati Strajk.

Kad je Robin prekinula vezu, Strajk je neko vreme nepomično sedeo u mračnoj kancelariji. Pomisao na polusvareni hepi mil u Rošelinom naduvenom stomaku nimalo ga nije sprečio da na povratku iz Skotland jarda pojede dva big meka, veliko pakovanje pomfrita i mekfleri. Gasovi u njegovom stomaku sad su se mešali s prigušenim basovima iz kafea 12, koje Strajk tih dana gotovo nije ni primećivao; kao da je to pulsiranje njegovog sopstvenog bila.

Neuredan devojački stan Kjare Porter, njena velika usta i duge bele noge oko njegovih bokova pripadale su nekom davnom životu. Sad je mislio samo na nezgrapnu Rošel Onifade. Sećao se kako se dokopala telefona ni pet minuta od njihovog rastanka, u istoj odeći u kojoj su je izvukli iz reke.

Bio je siguran da tačno zna šta se dogodilo. Rošel je pozvala ubicu da mu kaže kako je upravo ručala s privatnim detektivom; razgovarajući preko ružičastog svetlucavog telefona, dogovorila se s njim da se vide; te večeri, posle večere i pića, krenuli su kroz mrak prema reci. Pomislio je na most u Hamersmitu, zlatan i bledozelen, u kraju u kojem je Rošel navodno živela: s niskom ogradom i Temzom, koja je tu dole vrlo brza, bilo je to ozloglašeno mesto za samoubice. Nije umela da pliva.

Bila je noć: dvoje zaljubljenih se prepiru, kola prolaze pored njih, vrisak i pljusak. Da li je iko mogao da vidi?

Nije, ako je ubica imao čelične nerve i malo sreće; a ovo ubistvo izvršeno je uz dobru dozu hladnokrvnosti i uz smelo oslanjanje na sreću. Advokat će se nesumnjivo pozvati na umanjenu sposobnost rasuđivanja usled, što je predstavljalo jedinstven slučaj u Strajkovoj karijeri; možda tu ima elemenata patološkog, pomislio je, nekog bezumlja, ali njega nije mnogo zanimala psihologija. Kao i Džon Bristou, on je želeo pravdu.

U tami svoje kancelarije, misli mu je iznenada i na nesreću zaokupila prošlost, sećanje na smrt njemu bliske osobe; smrt za koju je Lusi potpuno pogrešno pretpostavljala da proganja Strajka kroz svaku istragu, utiče na svaki slučaj; ubistvo koje je podelilo Lusin i njegov život na dva perioda, te je sve u njihovom sećanju bilo jasno i zauvek razdvojeno na događaje pre majčine smrti i na ono posle toga. Lusi je mislila da se on pridružio vojnoj policiji zbog Lidine smrti, da ga je na to nateralo nerazvejano uverenje u krivicu njegovog očuha, da ga svaki leš koji je on video u svom profesionalnom životu podseća na majku, da je svaki ubica s kojim se suočio samo odraz njegovog očuha, da tuđe smrti istražuje u večnoj potrazi za samoiskupljenjem.

Ali Strajk je žudeo za tim pozivom mnogo pre no što se Lidina igla zarila u Lidino telo; mnogo pre no što je shvatio da je njegova majka (kao i svi ljudi) smrtnica i da su ubistva mnogo više od zagonetke koju treba rešiti. Lusi je ta koja nikad nije zaboravila ono što se dogodilo, ona je živela u roju uspomena poput mušica koje se skupljaju na lešu; ona se borila s oprečnim osećanjima kad god bi se suočila s nečijom nasilnom smrću, s onim osećanjima koja je u njoj izazvao majčin odlazak.

Ipak, te večeri je radio upravo ono što je Lusi smatrala njegovom navikom: prisećao se Lide i povezao je sa ovim slučajem. Lida Strajk, supergrupi. Tako su je pamtili, s njene najčuvenije fotografije, ujedno i jedine zajedničke fotografije njegovih roditelja. Crno-bela fotografija njenog srcolikog lica, blistave crne kose i očiju kao u majmunčeta; pored nje jedan trgovac umetninama, jedan plejboj aristokrata (prvi se ubio, drugi je umro od side) i Karla Astolfi, druga žena Džona Rokbija, neukrotivog i gotovo bespolnog; na toj slici on je imao dugu kosu, skoro kao Ledinu. Ispred njih stoje čaše martinija i cigarete, dim se izvija iz Lidinih usta, no ona je na toj slici otmenija od svih njih.

Kao da su svi osim Strajka doživeli Lidinu smrt kao neoprostivu ali očekivanu posledicu opasnog života izvan okvira društvenih normi. Čak i onima koji su je poznavali najbolje i najduže laknulo je što se predozirala. Njegova majka je, po opštem uverenju, hodala isuviše blizu ivice i bilo je samo pitanje dana kad će se okliznuti i pasti u smrt, ukočena i hladna, na krevetu s prljavom posteljinom.

Zašto je to uradila, niko nije mogao da objasni, čak ni ujka Ted (ćutljiv i zatvoren, naslonjen na sudoperu) ili ujna Džoan (crvenih očiju, ali besna, dok sedi za malim kuhinjskim stolom, grleći devetnaestogodišnju Lusi, koja jeca lica zagnjurenog u njeno rame). Predoziranje je izgledalo kao čin dosledan njenom životu u skvotovima i s muzičarima, na razuzdanim zabavama; čin dosledan njenoj poslednjoj emotivnoj vezi i kući u kojoj je živela, njenoj nepromišljenoj potrazi za uzbuđenjima i snažnim osećanjima. Jedino se Strajk pitao da li je iko znao da se njegova majka bola; jedino je Strajk video veliku razliku u sklonosti ka pušenju kanabisa i iznenadnoj ljubavi prema heroinu; jedino je on imao pitanja bez odgovora i sumnjao je u okolnostima pod kojima mu je majka umrla. Ali on je tad bio dvadesetogodišnji student i niko ga nije slušao.

Posle suđenja i osude, Strajk se spakovao i sve ostavio za sobom: kratkotrajno zanimanje medija, tetka Džoanino razočaranje zbog okončanja njegovog oksfordskog sna, Šarlot, besnu zbog njegovog nestanka (što je nije sprečilo da ubrzo posle toga spava s nekim momkom), Lusino urlanje i scene.

Jedino ga je ujka Ted podržao kad se pridružio vojsci i tamo pronašao život kakvom ga je naučila Lida: stalno seljakanje, oslanjanje na sopstvene snage i beskrajno traganje za nečim novim.

Ipak, te večeri nije mogao a da ne doživi svoju majku kao duhovnu bliznakinju prelepe, bespomoćne i depresivne devojke koja je pala na zaleđenu ulicu i punačke beskućnice koja sada leži u hladnoj mrtvačnici. Lida, Lula i Rošel nisu bile žene kao Lusi ili njegova ujna Džoan; one nisu

preduzimale sve moguće mere predostrožnosti prema nasilju ili slučajnosti; one se nisu preopterećivale hipotekama i dobrovoljnim radom, sigurnošću braka i pristojnom decom; stoga njihovu smrt nisu smatrali tragičnom, kao što bi to bila smrt stabilne i pristojne domaćice.

Kako je lako bilo osuditi nečiju sklonost ka samouništenju; kako je jednostavno gurnuti takve u ništavilo, onda se izmaći, slegnuti ramenima i složiti se da je to bila neumitna posledica nesređenog i opasnog života.

Gotovo svi fizički dokazi Lulinog ubistva odavno su izbrisani, izgaženi ili pokriveni gustim snegom; najubedljivija Strajkova polazna tačka bili su nejasni crno-beli snimci dva čoveka kako beže s mesta zločina: delić dokaza koji je policija gurnula u stranu, ubeđena da niko nije mogao da uđe u tu zgradu, da se Landrijeva ubila i da se na tom snimku ne vidi ništa osim dvojice dokoličara koji vrebaju priliku da počine pljačku.

Strajk je ustao i pogledao na sat. Bilo je pola jedanaest, ali on je bio uveren da je čovek s kojim je želeo da razgovara budan. Uključio je stonu lampu, uzeo mobilni i izabrao jedan broj u Nemačkoj.

- Ogi - čuo se metalni glas s druge strane. - Kako si, jebote?

- Treba mi usluga, drugar.

Strajk je zamolio poručnika Grejama Hardekra da mu sazna sve o izvesnom Agjemenu iz Kraljevske inžinjerijske jedinice, kršteno ime i čin nepoznati, s naročitim osvrtom na njegove dužnosti i vreme boravka u Avganistanu.

12 To su bila tek druga kola koja je vozio otkako mu je eksplozija raznela nogu. Pokušao je da vozi Šarlotin leksus, ali tog dana nije želeo da mu bilo šta ugrozi muškost, te je unajmio hondu sivik s automatskim menjačem.

Do Ajver Hita trebalo mu je manje od sat vremena. Ulazak u Pajnvud studio bio je praćen mešavinom brzog predstavljanja, obeshrabrivanja i mahanja autentičnom ali odavno isteklom službenom legitimacijom; čuvar je, isprva ravnodušan, bio zavaran Strajkovim srdačnim nastupom, rečima Odeljenje za specijalne istrage i legitimacijom s njegovom fotografijom.

- Imate li zakazano? - upitao je Strajka, stojeći jedan metar iznad njega u kućici iza električne ograde, dlanom pokrivajući telefonsku slušalicu.

- Nemam.

- Zašto ste došli?

- Zbog gospodina Evana Dafilda - reče Strajk i primeti kako se čuvar namrštio dok se okretao i mrmljao nešto u slušalicu.

Minut kasnije, objasnio je Strajku kuda da ide i pustio ga. Strajk je produžio vijugavim putem oko zgrade studija, još jednom se zamislivši nad zgodnim načinima na koje se može da iskoristiti sklonost nekih ljudi ka haosu i samouništenju.

Parkirao je kola malo dalje od mercedesa sa šoferom koji je zauzimao mesto označeno tablom PRODUCENT FREDI BESTIGUI, pa polako izašao iz honde dok ga je Bestiguijev šofer gledao u retrovizoru i zaputio se ka staklenim vratima koja su vodila ka bezličnim stepenicama. Niz stepenice je protrčao mladić koji je podsećao na Burgijinu uredniju verziju.

- Gde mogu da nađem gospodina Fredija Bestiguija? upita ga Strajk.

- Drugi sprat, prva kancelarija desno.

Bio je ružan kao na fotografijama, s vratom kao u bika i rošavog lica; sedeo je za stolom na kraju staklenog pregradnog zida i mrštio se gledajući u monitor. Prijemna kancelarija puna mladih privlačnih žena delovala je haotično; filmski posteri su bili prikucani za stubove, a fotografije životinja bile su okačene iznad rasporeda snimanja. Lepa devojka s malim mikrofonom ispred lica, ona koja je sedela uz sama vrata, pogledala je Strajka i rekla: - Dobar dan, izvolite?

- Došao sam kod gospodina Bestiguija. Bez brige, sam ću ući.

U Bestiguijevoj kancelariji se obreo pre no što je ova stigla da mu odgovori.

Bestigui je podigao pogled sitnih očiju, usađenih između crnih mladeža na njegovom rošavom licu.

- Ko ste vi?

Već je bio ustao, držeći se debelim prstima za ivicu stola.

- Ja sam Kormoran Strajk. Privatni detektiv. Unajmio me je…

- Elena! - Bestigui je oborio šolju s kafom, koja se širila po poliranom drvetu i natapala papire. Odjebi! Napolje! NAPOLJE! - … brat Lule Landri, Džon Bristou…

-ELENA! Lepa mršavica sa slušalicama i mikrofonom utrčala je u kancelariju i stala pored Strajka, prestravljena.

- Zovi obezbeđenje, ti lenja mala kučko!

Ona istrča. Bestigui, koji nije bio viši od metar i šezdeset pet, izađe iza stola; kao pit bul u čije je dvorište upao rotvajler.

Elena je bila ostavila otvorena vrata; devojke iz prijemne kancelarije zurile su, preplašene, zgranute.

- Nedeljama sam pokušavao da stupim u kontakt s vama, gospodine Bestigui…

- Do guše si u govnima, prijatelju - reče Bestigui, prilazeći mu ukočene vilice i ramena.

- …kako bismo razgovarali o onoj noći kad je nastradala Lula Landri.

Dva momka u belim majicama, s voki-tokijima u ruci, trčala su duž staklenog zida, desno od Strajka; bili su mladi, jaki i u formi.

- Vodite ga odavde! - zareža Bestigui, pokazujući na Strajka, kad su se njih dvojica sudarila na vratima, a onda se probila unutra.

- Tačnije - nastavio je Strajk, o kretanju vaše žene Tansi u trenutku Lulinog pada…

- Vodite ga odavde i zovite jebenu policiju! Kako je ušao ovamo?

- …zato što sam video neke fotografije koje potkrepljuju svedočenje vaše supruge. Skidaj ruke s mene - dodade Strajk mlađem čuvaru koji ga je uhvatio za mišicu - ili ću te izbaciti kroz prozor.

Momak ga nije pustio, ali je upitno pogledao u Bestiguija.

Pogled producentovih pronicljivih tamnih očiju bio je prikovan za Strajka. Opustio je šake i posle nekoliko sekundi rekao: - Trabunjaš.

Ali nije naredio čuvaru koji je čekao da izbaci Strajka.

- Jedan fotograf je stajao na pločniku naspram vaše zgrade u ranim satima osmog januara. Momak nije ni znao šta je snimio. Ako ne želite da razgovarate o tome, ne mari; ja ću razgovarati s policijom ili s novinarima, svejedno. Na kraju će se isto završiti.

Strajk je krenuo prema vratima; čuvari, koji su ga držali za mišice sad su se našli u čudu jer je trebalo da ga zadrže.

- Izlazite - grubo je rekao Bestigui svojim slugama. Zvaću vas ako mi zatrebate. Zatvorite vrata kad izađete.

Izašli su. Kad su zatvorili vrata, Bestigui reče: - Ajde sad, ti, kako god da se zoveš, mogu da izdvojim pet minuta za tebe.

Strajk sede, nepozvan, u jednu od crnih kožnih fotelja naspram Bestiguijevog stola, a producent se vrati na svoje mesto, s druge strane, odmeravajući Strajka čvrstim hladnim pogledom, savim drugačijim od onog kojim ga je svojevremeno udostojila Bestiguijeva skoro pa bivša žena; ovo je bio prodoran pogled profesionalnog kockara. Bestigui posegnu za paklicom cigarilosa, privuče crnu staklenu pepeljaru pa pripali sebi zlatnim upaljačem.

- Dobro, da čujemo šta nam pokazuju te nepouzdane fotografije - reče, čkiljeći kroz oblak ljutog dima, slika i prilika mafijaša iz nekog filma.

- Obrise - reče Strajk - žene kako kleči na balkonu vaše dnevne sobe. Izgleda kao da je naga, ali vi i ja znamo da je bila u donjem rublju.

Bestigui je žestoko vukao dim nekoliko sekundi, onda je izvadio cigarilos iz usta i rekao: - Budalaštine. To ne može da se vidi s ulice. Balkon ima kamenu ogradu; iz tog ugla ništa ne može da se vidi. Blefiraš.

- U vašoj dnevnoj sobi je gorelo svetlo. Nazirala se kroz proreze između kamenih stubova. Tada je bilo dovoljno mesta na balkonu, naravno, jer na njemu nije bilo ukrasnog žbunja, jel’ tako? Ljudi ne mogu da odole da ne gledaju tuđa posla dodade Strajk, kao da vodi neobavezan razgovor. - Tvrdili ste kako na osim žbunja ništa drugo ne bi moglo da stane na taj balkon, zar ne? Ali stvarnost ne možete ulepšati fotošopom. Vaša žena je i te kako mogla da čuje šta se dogodilo gore na trećem spratu pre nego što je Lula Landri pala.

- Evo šta ja mislim - nastavio je Strajk, dok je Bestigui i dalje čkiljio kroz dim svog cigarilosa. - Vi i vaša žena ste se posvađali dok se ona skidala pred odlazak u krevet. Možda ste našli njenu zalihu u

kupatilu ili ste je zatekli dok je vukla crte. Zato ste odlučili da je kaznite tako što ćete je zatvoriti na balkonu, na temperaturi ispod nule.

- Čovek bi se zapitao kako to da s ulice pune paparaca niko nije primetio polugolu ženu na balkonu, ali te noći je padao gust sneg, a oni su cupkali u mestu ne bi li se zgrejali i usredsredili su se na kraj ulice, očekujući Lulu i Dibija Meka. A Tansi nije pravila buku, jelda? Čučnula je i sakrila se: nije htela da je trideset fotografa vidi polugolu. Možda ste je izbacili baš u trenutku kad su Lulina kola izbila iza ugla. Ko bi gledao u vaše prozore kad je ispred njih izašla Lula u kratkoj haljinici.

- Samo sereš - reče Bestigui. - Nemaš ti nikakve fotografije.

- Nisam ni rekao da ih imam. Rekao sam da sam ih video.

Bestigui izvadi cigarilos iz usta, predomisli se, pa ga ponovo gurnu između zuba. Strajk je sačekao nekoliko trenutaka, ali kad je shvatio da Bestigui ništa neće reći, nastavio je: - Mora da je Tansi počela da udara u staklo čim je Landrijeva pala pored vaše terase. Niste očekivali da će vaša žena da urla i da lupa u staklo, jelda? Razumljivo, niste želeli da bilo ko sazna za vaše porodični nasilje, pa ste joj otvorili. Ona je protrčala pored vas, urlajući, istrčala je iz stana i sišla do Derika Vilsona.

- Vi ste se za to vreme nagnuli preko ograde i ugledali Lulu Landri kako leži dole na ulici.

Bestigui je polako otpuhnuo dim, ne odvajajući pogled od Strajkovog lica.

- Ono što ste zatim uradili, moglo bi da deluje kao ozbiljna krivica u očima porote. Niste pozvali policiju. Niste potrčali za svojom promrzlom rastrojenom ženom. Niste čak ni - što bi porota nekako i mogla da razume - otrčali u kupatilo da bacite u klozetsku šolju ostatke kokaina.

- Ne, vi ste najpre, pre no što ste istrčali za svojom ženom i pozvali policiju, obrisali staklo na balkonskim vratima. Više nije bilo tragova koji ukazuju na to da je Tansi spolja udarala u prozor, zar ne? Najvažnije vam je bilo da niko ne dokaže kako ste izbacili ženu na balkon iako je napolju bilo minus deset. S obzirom na neslavnu reputaciju nasilnika i opasnost da vas mlada službenica tuži, niste hteli da idete naruku novinarima ili državnom tužiocu, zar ne?

- Kad ste uklonili ženine otiske sa stakla, otrčali ste niz stepenice i ubedili je da se vrati u stan. Do dolaska policije, naterali ste je da prećuti gde se nalazila u trenutku kad je Lula pala. Ne znam šta ste joj zauzvrat obećali ili čime ste joj zapretili, ali šta god da je posredi, upalilo je.

- Ipak, i dalje se niste osećali sasvim bezbedno, jer je vaša žena bila u šoku, te ste strahovali da bi mogla da se istrtlja pred policijom. Zato ste pokušali da im odvučete pažnju galameći zbog cveća oborenog u stanu namenjenom Dibiju Meku, nadajući se da će se Tansi za to vreme pribrati te da će se držati dogovora.

- Tako je i bilo, zar ne? Bog zna koliko vas je to koštalo, ali ona je dopustila sebi da je provlače po novinama kao kokainomanku s bujnom maštom; nije odustajala od tvrdnje da je kroz debele zidove i stakla otporna na buku čula svađu u Lulinom stanu.

- Ipak, kad bude shvatila da postoje fotografije, dokazi o tome gde se u tom trenutku nalazila nastavio je Strajk - sa zadovoljstvom će raščistiti taj slučaj. Vaša žena voli pare više od svega, ali savest joj ne da mira. Verujem da će je vrlo brzo slomiti.

Bestigui je popušio cigarilos do poslednjih nekoliko milimetara. Polako ga je ugasio u crnoj staklenoj pepeljari. Sekunde su prolazile, iz prijemne kancelarije dopirala je buka: glasovi, zvonjava telefona.

Bestigui je ustao i spustio platnene zastore preko staklenog pregradnog zida, kako devojke s druge strane ne bi mogle da ga vide. Ponovo je seo i zamišljeno prešao debelim prstima preko rošavog lica, pogledajući u Strajka, pa u platno na staklenom zidu. Strajk je gotovo video kako mu se u glavi nižu rešenja, kao da meša karte.

- Zavese su bile navučene - napokon je progovorio Bestigui. - Nije bilo dovoljno svetla da bi se na balkonu videla žena kako se krije. Tansi neće izmeniti svoju priču.

- Ne bih se kladio u to - reče Strajk, pa ispruži noge; proteza ga je i dalje žuljala. - Kad joj ukažem na činjenicu da je ono što ste vas dvoje uradili „udruživanje radi ometanja istrage”, kad izazovem saosećanje javnosti sa žrtvom porodičnog nasilja i pomenem joj sumu koju bi mogla da dobije za ekskluzivna prava za svoju priču, kad ona bude shvatila da će morati da da iskaz u sudu te da će joj poverovati, da će ubediti ljude da je čula muškarca koji je ubio njenu susetku, gospodine Bestigui, rekao bih da nemate dovoljno novca da je ućutkate.

Gruba koža oko Bestiguijevih usana zatitra. On uze paklicu cigarilosa, ali ne uze i cigarilos iz nje.

Dugo je ćutao, vrteći paklicu između debelih prstiju.

Naposletku je rekao: - Ništa ne priznajem. Napolje.

Strajk se nije pomerio.

- Znam da jedva čekate da telefonirate svom advokatu reče - ali mislim da previđate svetliju snagu ove priče.

- Dosta mi vas je. Napolje, rekao sam.

- Koliko god vam bilo neprijatno da priznate šta se te noći dogodilo, to je je bolje nego da budete glavni osumnjičeni za ubistvo. Morate da birate između dva zla. Ako priznate šta se zaista dogodilo, oslobodićete sebe sumnje za ubistvo.

Bestigui ga je ponovo pažljivo slušao.

- Vi to niste mogli da uradite - reče Strajk - jer, da ste vi gurnuli Landrijevu kroz prozor, ne biste mogli da pustite Tansi da uđe s terase čim je telo palo. Mislim da ste zatvorili ženu na balkon, otišli u spavaću sobu, legli i ušuškali se - policija je rekla da je posteljina bila izgužvana - i gledali na sat.

Niste nameravali da zaspite. Da ste ostavili ženu predugo na balkonu, bili biste optuženi za ubistvo iz nehata. Nije ni čudo što je Vilson rekao da je Tansi drhtala kao prut. Verovatno je bila u ranoj fazi hipotermije.

Bestigui se ponovo ućutao, samo je lagano dobovao debelim prstima po ivici stola. Strajk je izvadio beležnicu.

- Jeste li sad spremni da mi odgovorite na neka pitanja?

- Jebi se!

Producenta odjednom obuze bes koji je dugo potiskivao, vilica mu je podrhtavala, ramena se ukočila. Strajk ga je zamislio kako isto tako gleda svoju ispijenu ženu na kokainu, pružajući te debele prste prema njoj.

- U govnima ste - mirno reče Strajk - ali isključivo od vas zavisi koliko duboko ćete potonuti.

Možete sve da poreknete, da se sudite sa ženom i borite protiv medija pa da završite u zatvoru zbog lažnog svedočenja i opstruisanja policije. Ili možete da sarađujete, i to odmah, pa da zaslužite zahvalnost Luline porodice. A moglo bi i da vam pomogne kad budete uložili molbu za ublažavanje kazne. Ako vaše informacije pomognu u otkrivanju Lulinog ubice, mislim da ćete se izvući s opomenom. Javnost i novinari okrenuće se u tom slučaju pre svega protiv policije.

Bestigui je teško disao, ali kao da se zamislio nad Strajkovim rečima. Na kraju je prosiktao: - Nije bilo nikakvog ubice. Vilson nije zatekao nikog gore u stanu. Landrijeva je skočila - rekao je, blago trzajući glavom. - Ona je bila mala sjebana narkomanka, kao moja prokleta žena.

- Ubica postoji - jednostavno uzvrati Strajka vi ste mu pomogli da se izvuče.

Nešto je u izrazu Strajkovog lica nateralo Bestiguija da se uozbilji. Oči su mu ličile na proreze dok je premišljao o Strajkovim rečima.

- Čuo sam da ste želeli da snimite film s Lulom?

Bestigui kao da je bio zbunjen promenom teme.

- To je bila samo ideja - promrmljao je. - Bila je netalentovana, ali i neviđeno lepa.

- Hteli ste da spojite nju i Dibija Meka na filmu?

- Njih dvoje zajedno su kao dozvola za štampanje para.

- Šta je s onim filmom koji ste hteli da snimite posle njene smrti, kako se to beše zove, biopik? Čuo sam da Toni Landri nije bio oduševljen time?

Na Strajkovo iznenađenje, na Bestiguijevom rošavom licu zaigra satirski osmeh.

- Ko ti je to rekao?

- Jel’ to istina?

Prvi put je Bestigui osetio da je stekao prednost u razgovoru.

- Ne, nije istina. Entoni Landri mi je prilično nedvosmisleno stavio do znanja da bi voleo da razgovara na tu temu kad ledi Bristou umre.

- To znači da nije bio ljut?

- Pod uslovom da film bude odmeren, bla-bla-bla…

- Dobro poznajete Tonija Landrija?

- Površno.

- U kom smislu?

Bestigui protrlja obraz, smeškajući se za sebe.

- Naravno, on je advokat vaše žene u brakorazvodnoj parnici.

- Zasad - odvrati Bestigui.

- Mislite da će ga ona otpustiti?

- Moglo bi da se desi - reče Bestigui, a osmeh mu se pretvori u samozadovoljno cerekanje. - Sukob interesa. Videćemo.

Strajk pogleda u beležnicu, pa nepristrasno, kao iskusni pokeraš izračuna koliko daleko može da nastavi istim putem bez ikakvog dokaza.

- Jesam li dobro razumeo - reče, podigavši pogled - da ste rekli Landriju kako znate da je spavao sa ženom svog partnera u firmi?

Bestigui se najpre zaprepasti, a onda prasnu u glasan grohotan smeh.

- Čuo si za to, a?

- Kako ste vi saznali za to?

- Unajmio sam jednog od tvoje sorte. Mislio sam da se Tansi vucara, kad ono ispade da moja žena samo pokriva svoju prokletu sestru koja se kreše s Tonijem Landrijem. Urnebesno bi bilo kad bi se Mejevi razveli. S obe strane po jedan moćan advokat. Raspada se stara porodična firma. Siprijan Mej nije mek kao što izgleda. On je zastupao moju drugu ženu. Usro bih se od sreće kad bi ga izbacili iz igre, kad bih mogao da posmatram dvojicu advokata kako pokušavaju da zajebu jedan drugog za siću.

- To znači da držite u šaci pravnog zastupnika svoje žene, zar ne?

Bestigui se podlo osmehnu kroz dim.

- Nijedno od njih dvoje još ne zna da ja znam. Sačekaću zgodan trenutak da im saopštim.

Ali Bestigui kao da se setio da njegova žena može da se dokopa još moćnijeg oružja u njihovom ratu, i osmeh mu iščeznu s rošavog lica, ostavivši za sobom gorčinu.

- Samo još nešto - reče Strajk. - Te noći kad je Lula nastradala, kad ste sišli za svojom ženom u hol pa je vratili u stan, jeste li čuli bilo kakve zvuke?

- Mislio sam da je cela tvoja poenta u tome da se u mom stanu ne može čuti ništa s ulice kad se prozori zatvore? - prasnu Bestigui.

- Ne govorim o zvucima s ulice - reče Strajk; mislim na zvuke iz hodnika, iza vaših ulaznih vrata.

Tansi je previše galamila da bi bilo šta čula, ali pitam se da li ste vi nešto čuli kad ste se vratili u stan, možda zastali u hodniku da je umirite? Da niste čuli korake na odmorištu? Ili je Tamsi i dalje vrištala?

- Drala se kao luda - odvrati Bestigui. - Ništa nisam čuo.

- Baš ništa?

- Ništa sumnjivo. Samo Vilsona, koji je protrčao pored vrata.

- Vilsona?

- Da. - Kad je to bilo?

- U vreme koje si upravo pomenuo. Kad smo se nas dvoje vratili u stan.

- Čim ste zatvorili vrata?

- Da. - Ali Vilson je već bio otrčao gore, još dok ste vas dvoje bili u holu, zar ne?

- Jeste.

Ožiljci na Bestiguijevom čelu i oko usta se produbiše.

- Dakle, kad ste vi ušli u svoj stan, više niste mogli ni da vidite ni da čujete Vilsona?

- Da… - Ali vi ste čuli korake na stepeništu, čim ste zatvorili vrata za sobom?

Bestigui nije odgovorio. Strajku bi jasno da on prvi put slaže kockice u glavi.

- Čuo sam… da… korake. Neko je protrčao. Stepenicama.

- Da - reče Strajk. - A možete li da se setite da li su to bili koraci jednog čoveka ili dvojice?

Bestigui se namršti, zureći kroz detektiva u nesigurnu prošlost. - Jednog. Zato sam pomislio da je to Vilson. Ali to nije mogao da bude on… Vilson je još bio na trećem spratu, pretraživao je njen stan… zato što sam ga kasnije čuo kako silazi… pošto sam pozvao policiju, čuo sam ga kako protrčava pored vrata… - Na to sam i zaboravio - reče Bestigui; načas je delovao gotovo ranjivo. - Svašta se događalo.

Tansi je urlala.

- A vi ste, naravno, mislili na svoju kožu - odsečno će Strajk, pa ubaci beležnicu i olovku u džep i ustade iz kožne fotelje. - Ne bih vas više zadržavao; sigurno želite da pozovete advokata. Mnogo ste mi pomogli. Očekujem da se ponovo vidimo u sudu.

13 Sutradan je Erik Vordl pozvao Strajka.

- Telefonirao sam Dibiju - osorno reče.

- I? - odvrati Strajk, pokazujući Robin da mu doda olovku i papir. Njih dvoje su zajedno sedeli za njenim stolom, uživali uz čaj i keks dok su razmatrali poslednju pretnju smrću od Brajana Matersa, u kojoj se on kune, i to ne prvi put, kako će izvaditi Strajku utrobu i ispišati mu se po crevima.

- Some mu je bio poslao duks s kapuljačom. Pištolj od nitni napred i nekoliko stihova iz neke Dibijeve pesme na leđima.

- Samo jedan?

- Da. - Šta mu je još poslao? - upita Strajk.

- Seća se da je u pošiljci bio i kaiš, kapa i dugmad za manžetne.

- Ali ne i rukavice?

Vordl zastade, možda da proveri beleške.

- Ne, rukavice nije pomenuo.

- Dobro, onda smo to razjasnili - reče Strajk.

Vordl ništa nije rekao. Strajk sačeka da policajac prekine vezu ili da mu prosledi još neku informaciju.

- Iznošenje dokaza je zakazano za četvrtak - odjednom će Vordl. - U vezi sa Rošel Onifade.

- Dobro - reče Strajk.

- Kao da nisi zainteresovan.

- I nisam.

- Mislio sam da si siguran da je reč o ubistvu?

- Jesam, ali to neće dokazati da li je ubijena ili nije. Znaš li kad je sahrana?

- Ne - odvrati Vordl, razdražen. - Kakve to veze ima?

- Mislio sam da odem.

- Zašto?

- Zaboravio si da je Rošel imala tetku? - reče Strajk.

Vordl prekinu vezu; s gađenjem, kako je Strajk naslutio.

Bristou je telefonirao Strajku kasnije tog jutra, da mu javi datum i mesto Rošeline sahrane.

- Alison je uspela da sazna sve detalje - rekao je. - Nenadmašna je.

- Očigledno - uzvrati Strajk.

- Otići ću na sahranu. U Lulino ime. Trebalo je da pomognem Rošel.

- Ja mislim da se to uvek tako završi, Džone. Hoćeš li povesti Alison?

- Rekla ja da bi išla - odvrati Bristou, kao da mu se ta mogućnost nije svidela.

- Videćemo se tamo. Nadam se da ću uspeti da razgovaram s Rošelinom tetkom, ako dođe.

Kad je Strajk rekao Robin da je Bristouova devojka saznala datum i mesto sahrane, njoj kao da je bilo krivo. I sama se trudila da dođe do tih podataka na Strajkov zahtev i pomislila je kako ju je Alison ovoga puta nadmašila.

- Nisam znao da si tako takmičarski nastrojena - reče Strajk, kao da ga to zabavlja. - Ne brini.

Možda je ona imala nekakvu početnu prednost u odnosu na tebe.

- Kao na primer?

Ali Strajk se zamišljeno zagledao u nju.

- Na primer? - ponovi Robin, pomalo obeshrabreno.

- Hoću da pođeš sa mnom na sahranu.

- Oh - reče Robin. - Važi. Zašto?

Očekivala je kako će joj Strajk odgovoriti da će delovati prirodnije kao par, kao što je bilo prirodnije da uđe u Vasti sa ženom. Umesto toga, on je rekao: - Hoću da obaviš nešto.

Kad joj je jasno i precizno objasnio šta to treba da uradi, Robin je bila potpuno zbunjena.

- Ali zašto?

- To ne mogu da ti kažem - Zašto?

- Bolje je da ti ne kažem.

Robin nije više gledala Strajka Metjuovim očima; više se nije pitala da li je on prevarant, razmetljivac ili neko ko se pravi da je pametniji nego što jeste. Zato je sada imala poverenja u njegovu tajnovitost. Ipak je ponovila, kao da ga je pogrešno čula: - Brajan Maters.

- Da. - Čovek koji šalje pretnje smrću?

- Da. - Ali - nastavi Robin - kakve veze on ima sa smrću Lule Landri?

- Nikakve - odvrati Strajk. - Još uvek.

U krematorijumu u severnom Londonu, gde je tri dana kasnije održana služba za Rošel, bilo je hladno, bezlično i turobno. Sve je bilo upadljivo obezličeno: od tamnih drvenih klupa i praznih zidova, bez ikakvih verskih obeležja, do prozora oslikanih apstraktnim motivima, s mozaikom od svetlucavih kvadratića. Strajk je sedeo na tvrdoj klupi dok je ministrant tananog glasa Rošelino ime izgovarao Rozela, a sitna kiša prskala prozore iznad njega; sad je razumeo čemu svi oni pozlaćeni heruvimi i gipsani sveci, gargojle i starozavetni anđeli, zlatna raspeća; razumeo je sve ono što bi moglo da udahne lepotu i uzvišenost, i čvrsto obećanje u zagrobni život ili da se osvrne na vrednost života nekoga kao što je Rošel. Mrtva devojka je doživela nekoliko blistavih trenutaka zemaljskog raja: bila je okružena odećom čuvenih modnih kreatora, i slavnim ličnostima koje su je nosile, šalila se sa zgodnim šoferom, a žudnja za tim dovela ju je dovde: do sedmoro ožalošćenih i ministranta koji nije mogao da joj upamti ime.

Ceo taj događaj je bio krajnje bezličan, od nejasnog osećaja nelagode, do bolnog izbegavanja činjenica iz Rošelinog života. Kao da niko nije osećao da ima pravo da sedne na klupu u prvom redu. Čak je i gojazna crnkinja s naočarima sa debelim staklima i pletenom kapom, za koju je Strajk pretpostavio da je Rošelina tetka, odlučila da sedne u treći red, što dalje od jeftinog kovčega. Došao je radnik iz svratišta za beskućnike u kojem je Rošel nekad živela, pojavio se u raskopčanoj košulji i kožnoj jakni; iza njega je sedeo uredan mladi Azijac svežeg lica, za kojeg je Strajk pomislio da je psihijatar Rošeline grupe u dnevnoj bolnici.

Strajk i Robin su sedeli sasvim pozadi; on u starom tamnoplavom odelu, a ona u crnoj suknji i sakou u kojem je išla na razgovore za posao. S druge strane prolaza sedeo je Bristou, žalostan i bled, i Alison, čiji je mokar crni kišni mantil na dvoredno zakopčavanje svetlucao pod hladnim svetlom.

Jeftine crvene zavese se razmakoše, kovčeg iščeznu, a utopljenu devojku proguta plamen. Tihi ožalošćeni razmeniše bolećive nelagodne osmehe, trudeći se da žurnim odlaskom ne dodaju još jedan tužan detalj toj službi. Rošelina tetka ispoljavala je ćudljivost koja se graničila s mentalnom nestabilnošću; predstavila se kao Vinifred, a onda je glasno rekla, pomalo optužujući: - U pabu ima sendviča. Mislila sam da će doći više ljudi.

Odlučno ih je izvela napolje, pa se zaputila ka Crvenom lavu, dok je šestoro ožalošćenih kaskalo za njom, malo pogureni, kako bi zaštitili lice od kiše.

Obećani sendviči, suvi i bezukusni, bili su poređani na metalnom poslužavniku i pokriveni prozirnom folijom; čekali su ih na malom stolu u uglu prljavog paba. Dok su se približavali Crvenom lavu, Vinifred se u jednom trenutku setila ko je Džon Bristou, te ga je po ulasku u pab samouvereno skočila, pribila ga uz šank i neumorno brbljala. Bristou je odgovarao kad god bi mu dopustila da dođe do reči, no sve češče je u očajanju pogledao Strajka, koji je razgovarao s Rošelinim psihijatrom.

Psihijatar je izbegao sve Strajkove pokušaje da ga uvuče u razgovor o terapijskim grupama koje vodi i odbio da odgovori na pitanje o eventualnim Rošelinom otkrićima koje je podelila s grupom, učtivo ga ali odlučno podsetivši da je odnos između pacijenta i lekara poverljiv.

- Jeste li se iznenadili što se ubila?

- Ne baš. Imala je mnogo problema, a smrt Lule Landri je teško podnela.

Nedugo zatim ljubazno se oprostio i otišao.

Robin je odustala od pokušaja da razgovara sa ćutljivom Alison i otišla je u ženski klozet.

Strajk je prošao kroz malu salu i seo na Robinino napušteno mesto. Alison ga je neprijateljski pogledala, pa se ponovo okrenula ka Bristouu, kojem je Rošelina tetka i dalje držala pridike. Alison nije ni otkopčala svoj kišni mantil. Ispred nje je, na stolu, stajala čašica nečeg što je ličilo na porto, a oko usana joj je titrao jedva primetan podrugljiv smešak, kao da je to neugledno okruženje u kojem se zatekla nje nedostojno. Strajk je još smišljao kako da zapodene razgovor, kad je ona neočekivano rekla: - Džon je jutros trebalo da ide na sastanak sa izvršnim direktorima Konvej Outsa. Ostavio je Tonija da sam to obavi s njima. Toni je van sebe od besa.

Kao da je svojim tonom aludirala na zaključak da je to Strajkova krivica, i da stoga treba da zna kakve je nevolje prouzrokovao. Popila je malo porta. Kosa joj je beživotno padala preko ramena, a krupne šake sakrile su čašu. Uprkos bezličnosti koja bi druge žene naterala da se stope s tapetama, ona je zračila samouverenošću.

- Ne mislite da je lepo od Džona što je došao na sahranu? - upita je Strajk.

Alison mu odvrati zajedljivim rečitim „Ha”, pa dodade: - Tu devojku nije ni poznavao.

- A zašto ste onda vi pošli s njim?

- Toni je želeo da dođem.

Strajku ne promaknu samouverenost s kojom je izgovorila ime svog šefa.

- Zašto?

- Da pazim na Džona.

- Toni misli da Džona treba pripaziti, jel’? Ćutala je.

- Njih dvojica vas dele, Džon i Toni, zar ne?

- Šta? - oštro će Alison.

Bilo mu je drago što ju je uzdrmao.

- Dele vaše usluge? Sekretarske?

- Oh… ne, ne. Ja radim za Tonija i Siprijana; ja sam sekretarica starijih partnera.

- Ah. Što li sam ja mislio da ste i Džonova sekretarica?!

- Nas dvoje čak i ne radimo na istom spratu - reče Alison. - Džon koristi zajedničke seketarice. Ja nemam ništa s njim na poslu.

- Ipak, između vas je buknula romansa, bez obzira na rangove sekretarica i spratove?

Njegovo šaljivo zadirkivanje primila je s prezrivom ćutnjom. Kao da je smatrala Strajka krajnje napadnim, osobom koja ne zavređuje nimalo pažnje, potpuno neprihvatljivim.

Radnik iz svratišta stajao je sam u uglu, služeći se sendvičima, očigledno ubijajući vreme dok ne proceni da može da ode, a da ne ispadne nepristojan. Robin je izašla iz klozeta, a Bristou joj se obratio

istog trena; vapio je za nekim ko će mu pomoći da se oslobodi tetke Vinifred.

- I, koliko ste vi i Džon zajedno? - upita Strajk.

- Nekoliko meseci.

- Počeli ste da izlazite pre Luline smrti, zar ne?

- Pozvao me je da izađemo nedugo posle toga - odvratila je.

- Mora da je bio u priličnom gadnom stanju, jelda?

- Bio je potpuno skrhan.

Nije zvučala saosećajno, već nekako zadovoljno.

- Jeste li pre toga malo flertovali?

Očekivao je da ona odbije da odgovori, ali prevario se. Iako je pokušala da ostavi drugačiji utisak, u njenom samozadovoljnom odgovoru jasno se osećao ponos.

- Popeo se kod nas da se vidi s Tonijem. Toni je bio zauzet, pa je Džon seo u moju kancelariju da ga sačeka. Počeo je da priča o svojoj sestri i uzrujao se. Dala sam mu maramicu, a on me je na kraju pozvao da izađemo na večeru.

Iako se činilo da su njena osećanja prema Bristouu mlaka, učinilo mu se da je bila ponosna na njegov nastup; doživljavala ga je kao trofej. Strajk se zapitao da li je pre istupa očajnog Džona Bristoua iko ikad pozvao Alison na večeru. Njihov odnos ličio je na sudar dvoje ljudi s nezdravim potrebama: Ja sam njemu dala maramicu, a on je mene pozvao na večeru.

Radnik iz svratišta je zakopčavao jaknu. Kad je uhvatio Strajkov pogled, mahnuo mu je pa izašao, ni sa kim se ne pozdravivši.

- I, šta veliki šef misli o tome što njegova sekretarica izlazi s njegovim sestrićem?

- Tonija se ne tiče šta ja radim posle radnog vremena odgovorila je.

- Pošteno - odvrati Strajk. - Ipak, on baš ne može da se pohvali kako meša posao i zadovoljstvo, jelda? Budući da spava sa ženom Siprijana Meja.

U prvom trenu zavarana Strajkovim nemarnim tonom, Alison je zinula da mu odgovori; no kad je do nje doprlo značenje njegovih reči, njena samouverenost se istopi.

- To nije istina! - žustro odvrati, dok joj je lice plamtelo. Ko vam je to rekao? To je laž. Potpuna laž. To nije istina. Ne. Ispod njenih protesta Strajk je čuo prestravljeno dete.

- Stvarno? Zašto vas je onda sedmog januara Siprijan Mej poslao u Oksford da nađete Tonija?

- To je bilo… Samo je hteo… Bio je zaboravio da da Toniju neke papire da ih potpiše, to je sve.

- A nije se poslužio faksom ili kurirskom službom zato što…

- Reč je o poverljivim dokumentima.

- Alison - reče Strajk, naslađujući se njenom uzrujanošću - oboje znamo da su to budalaštine.

Siprijan je mislio da se Toni iskrao negde s Ursulom na jedan dan, jel’ tako?

- Nije! Nije!

Malo dalje, za šankom, tetka Vinifred je mahala rukama kao vetrenjača, objašnjavajući nešto Bristouu i Robin, kojima se usiljen osmeh zaledio na usnama.

- Našli ste ga u Oksfordu, zar ne?

- Nisam, zato što…

- Kad ste stigli tamo?

- Oko jedanaest, ali on…

- Siprijan vas je poslao tamo iako ste imali posla u kancelariji?

- Ta dokumenta je trebalo hitno potpisati.

- Ali vi niste našli Tonija, ni u hotelu ni u sali u kojoj se održavao seminar?

- Mimoišli smo se - rekla je, obuzeta besom i očajanjem - zato što je on krenuo nazad u London da obiđe ledi Bristou.

- Ah - reče Strajk. - Tako je. Malo je čudno što nije obavestio ni vas ni Siprijana da se vraća u London, zar ne?

- Nije - rekla je Alison, u odvažnom pokušaju da povrati izgubljenu samouverenost. - U svakom trenutku smo mogli da ga nađemo. Mobilni mu je bio uključen. Nije ni važno.

- Jeste li ga zvali na mobilni?

Nije mu odgovorila.

- Zvali ste ga, a on se nije javio?

Pijuckala je porto u tišini koja se približavala tački ključanja.

- Po poslovnim pravilima firme, bilo bi neučtivo da je odgovorio na poziv sekretarice dok radi.

Pomislio je da će je to uvrediti i nije se razočarao.

- Grozni ste. Zaista ste nepodnošljivi - nerazgovetno je rekla, sva zajapurena, pokušavajući da maskira nervozu tobožnjom nadmoćnošću.

- Živite sami? - upitao ju je.

- Kakve to veze ima sa bilo čime? - uzvratila je pitanjem, već potpuno izbačena iz ravnoteže.

- Samo pitam. Dakle, nije vam bilo nimalo neobično što je Toni rezervisao sobu u hotelu u Oksfordu, ujutru se vratio u London, pa ponovo došao u Oksford, taman na vreme da se odjavi iz hotela?

- U Oksford se vratio da bi tog popodneva prisustvovao seminaru - odlučno je rekla.

- Stvarno? Jeste li ga sreli tamo dok ste tumarali po Oksfordu?

- Bio je tamo - neodređeno je odgovorila.

- Imate i dokaz za to, zar ne.

Ništa nije rekla.

- Kažite mi - nastavi Strajk - da li bi vam lakše bilo da saznate kako je Toni ceo dan proveo u krevetu s Ursulom Mej ili da se na neki način sukobio sa sestrićem.

S druge strane, za šankom, tetka Vinifred je nameštala pletenu kapu i zatezala kaiš. Kao da se spremala da ode.

Nekoliko sekundi Alison se borila sa sobom, a onda je kao da otkriva nešto što je dugo potiskivala, razjareno prošaputala: - Njih dvoje nisu u vezi. Znam da nisu. To je nemoguće. Ursuli su jedino pare važne; ništa nju drugo ne zanima, a Toni ima manje od Siprijana. Ne bi Ursula izabrala Tonija. Ne. - A, to se nikad ne zna. Možda je strast prevagnula nad njenim sklonostima da bira najimućnije sponzore - reče Strajk, pažljivo se zagledavši u Alison. - Ima toga. Teško je muškarcu da to procenjuje, ali reklo bi se da je Toni prilično zgodan, jelda?

Video je kako se u njoj bore bol i bes, glas joj je bio prigušen kad je rekla: - U pravu je Toni - vi koristite priliku - dokle god možete, a Džoni je zaista smešan: Lula je skočila.

Skočila je. Uvek je bila neuravnotežena. A Džon je slika i prilika svoje majke, rastrojen, sklon umišljanju. Lula se drogirala, bila je jedna od tih, neobuzdana, pravila je neprilike i pokušavala da privuče pažnju. Razbacivala se novcem. Mogla je da ima sve što je htela, svakog koga je htela, ali njoj nikad nije bilo dovoljno.

- Ni pomislio nisam da ste je poznavali.

- Ja… Toni mi je pričao o njoj.

- On je stvarno nije voleo, zar ne?

- Jednostavno je video njenu pravu stranu. Bila je nepoštena. Neke žene su - rekla je, dok su joj se grudi podizale ispod bezobličnog kišnog mantila - jednostavno takve.

Ledeni vetar nahrupio je kroz zadimljeni vazduh kad su se vrata otvorila, a onda sa treskom zalupila iza Rošeline tetke. Bristou i Robin su se još uvek slabašno smeškali dok se vrata nisu do kraja zatvorila, onda su se pogledali odahnuvši.

Šanker je nekud nestao. Sad je u maloj sali ostalo samo njih četvoro. Strajk je tek tada primetio da se u pozadini čuje neka balada iz osamdesetih godina: Dženifer Raš, „The Power of Love”. Bristou i Robin su prišli njihovom stolu.

- Mislio sam da hoćeš da razgovaraš s Rošelinom tetkom? - upitno će Bristou, nekako ozlojeđen, kao da je zaključio da je bez razloga bio izložen mučenju.

- Ne baš toliko da bih pojurio za njom - veselo će Strajk.

- Ti si me zamenio.

Po izrazu Robininog i Bristouovog lica, učinilo mu se da oboje smatraju njegov stav krajnje nemarnim. Alison je tražila nešto po svojoj tašni, zagnjurivši lice u nju.

Kiša je stala, pločnici su bili klizavi, a nebo tmurno. Dve žene su ćutke hodale napred, dok je Bristou žustro prenosio Strajku sve čega je mogao da se seti iz razgovora s tetkom Vinifred. Međutim, Strajk ga nije slušao. Gledao je u leđa dveju žena, obe u crnom, i neoprezni posmatrač lako je mogao da ih zameni. Prisećao se skulptura na obema stranama kraljičine kapije; ni one nisu bile identične uprkos varci koja bi obmanula nepažljivog posmatrača. Jedan je bio mužjak drugi ženka, i jeste da su pripadali istoj vrsti, ali ipak su bili suštinski različiti.

Kad je ugledao Robin i Alison kako su se zaustavile ispred BMW-a, pretpostavio je da su to Bristouova kola, te je i sam usporio i presekao Bristouov gromki recital posvećen Rošelinim burnim odnosima s porodicom.

- Džone, moram da proverim nešto s tobom.

- Pucaj.

- Rekao si da si čuo svog ujaka kako dolazi u stan tvoje majke, jutro pred Lulinu smrt.

- Da, tako je.

- Jesi li potpuno siguran da je čovek koga si čuo bio Toni.

- Da, naravno.

- Ipak, nisi ga video?

- Ja… - Bristouovo zečje lice najednom je delovalo zbunjeno. - …ne, ja… Ja zapravo ne mislim da sam ga video. Ali čuo sam ga kako ulazi. Čuo sam njegov glas u predvorju.

- Ne misliš da ti se možda, zato što si očekivao Tonija, učinilo da je to bio Toni?

Ovaj oćuta.

Potom nešto izmenjenim glasom: - Hoćeš da kažeš da Toni nije bio tamo.

- Samo hoću da znam jesi li ti potpuno siguran da je bio.

- Pa… Do ovog trenutka bio sam potpuno siguran. Niko više nema ključ od majčinog stana, nije mogao da bude niko osim Tonija.

- Dakle, čuo si kako neko ulazi u stan, čuo si muški glas? Da li je razgovarao sa tvojom majkom ili Lulu?

- Ovaj… - Bristouovi krupni prednji zubi došli su do izražaja kada se zamislio. - Čuo sam ga kad je ušao. Mislim da sam ga čuo kako razgovara sa Lulu…

- A čuo si ga i kad je odlazio?

- Da, čuo sam ga kako silazi niza stepenice i potom zatvara vrata.

- Kad se Lula oprostila s tobom, da li je na bilo koji način pomenula da je Toni bio tu?

Džon ponovo zaćuta pa prinese ruku ustima zamišljen.

- Ja… Ona me je zagrlila i to je sve. Ja… Mislim da je rekla da je razgovarala sa Tonijem.

Ili nije? Da li sam ja to samo pretpostavio da je razgovarala s njirri, zato što sam mislio….? Ali ako to nije bio njen ujak, ko je onda?

Strajk je čekao. Bristou je zurio u tlo, zamišljen.

- Ali mora da je bio on. Lula je sigurno videla, ko god da je to bio, ali nije mislila da je prisustvo te

osobe vredno pomena. Ali ko bi mogao, ako ne Toni, da ima ključ?

- Koliko ključeva imate?

- Četiri, i tri rezervna.

- To je mnogo.

- Pa Lula, Toni i ja imamo po jedan. I mama je imala svoj kako bi mogla da ulazi i izlazi, naročito kada je bila bolesna.

- I svi ti ključevi su na broju, jel’ tako?

- Da, pa mislim da jesu. Pretpostavljam da je Lulin vraćen mojoj majci kao i ostale njene stvari.

Toni i dalje ima svoj, ja i imam svoj, a ključ moje majke pretpostavljam da je negde u stanu.

- Znači, nisi primetio da bilo koji ključ nedostaje?

- Nisam.

- I niko od vas nikad nikom nije pozajmio ključ?

- Bože gospode, zašto bismo to učinili?

- Sećam se da je fajl s fotografijama uklonjen sa Lulinog laptopa dok se on nalazio u stanu tvoje majke. Ako postoji još jedan ključ koji kruži…

- To ne može biti - reče Bristou. - To je… ja… Zašto kažeš da Toni nije bio tamo, mora da je bio on. Rekao je da me je video kroz dovratak.

- Otišao si u kancelariju po povratku od Lule?

- Jesam.

- Da uzmeš dokumentaciju?

- Jeste. Samo sam utrčao i zgrabio je, nisam se zadržavao.

- Onda si se vratio u majčinu kuću…?

- Nije moglo biti više od deset.

- A čovek koji je ušao, kad je on stigao?

- Možda… Možda pola sata kasnije. Iskreno, ne sećam se, nisam gledao na sat.

- Ali zašto bi Toni slagao da je bio tamo.

- Pa ako je znao da ćeš ti raditi od kuće, jednostavno je mogao da kaže da je ušao i kako nije želeo da te uznemirava, samo je sišao u hol da razgovara s tvojom majkom. Pretpostavljam da će ona potvrditi policiji da je on dolazio?

- Pretpostavljam. Da, mislim da hoće.

- Ali nisi siguran?

- Mislim da nikad nismo razgovarali o tome. Mama je bila ošamućena i trpela je bolove; spavala je skoro ceo dan. A onda smo sledećeg jutra saznali za Lulu…

- Ali tebi nikada nije palo na pamet da je čudno što Toni nije ušao u radnu sobu i razgovarao s tobom.

- Nije to nimalo čudno - reče Bristou. - Bio je nervozan zbog posla sa Konvejem Outsom. Više bi me iznenadilo da je bio raspoložen za priču.

- Džone, ne želim da te plašim, ali mislim da ste ti i tvoja majka u opasnosti.

Bristouov nervozan smeh bio je piskav i neuverljiv. Strajk je video Alison kako stoji pedesetak metara dalje, prekrštenih ruku i ne obraćajući pažnju na Robin zuri u dvojicu muškaraca.

- Ti… ti to ozbiljno? - upita Bristou.

- Vrlo ozbiljno.

- Ali… zar je… Kormorane, da li ti to znaš ko je ubio Lulu?

- Da, mislim da znam… Ali treba još da porazgovaram sa tvojom majkom kako bih to raspetljao.

Bristou je izgledao kao da bi rado upio sve ono što je tog trenutka Strajku na umu. Kratkovidim očima pomno je posmatrao svaki delić Strajkovog lica dok su se na njegovom mešali strah i preklinjanje.

- Moram da idem kod majke - reče. - Veoma je onemoćala.

- Svakako. Da ostavimo to za sutra ujutru?

- Toni će pobesneti ukoliko samo još i minut izostanem s posla.

Strajk je čekao.

- Dobro - reče Bristou. - Sutra u pola jedanaest.

14 Jutro je bilo sveže i vedro. Strajk je otišao podzemnom železnicom do ozelenelog i uglađenog Čelsija.

Taj deo Londona slabo je poznavao jer Lida nikad nije mogla, čak ni u periodima najnerazumnijeg trošenja, da im obezbedi smeštaj u blizini Kraljevske bolnice u Čelsiju, blede i ljupke pod prolećnim suncem.

Ulica Frenklin Rou delovala je privlačno sa nizom kuća od crvene opeke. Bila je oivičena drvećem s bogatim krošnjama i velikim travnjacima opasanim ogradom, gde su se deca iz osnovne škole, pod nadzorom nastavnika, igrala u svetloplavim sakoima i mornarskoplavim šortsevima. Njihova vesela cika parala je omamljujuću tišinu koju je pored toga narušavao samo ptičji poj; automobila nije bilo kad je Strajk sišao s pločnika i zaputio se prema kući ledi Ivet Bristou, držeći ruke u džepovima. Na zidu pored delimično zastakljenih vrata, postavljenih iznad četiri bela kamena stepenika, stajala je starinska bakelitna ploča sa zvoncima. Strajk se zagleda u nju kako bi se uverio da je ime ledi Ivet Bristou jasno istaknuto pored zvona za stan E, a zatim se povuče na pločnik pa stade da sačeka na prijatnoj toploti gledajući uz ulicu i niz nju. Došlo je i pola jedanaest, ali Džona Bristoua nije bilo.

Ako se izuzme dvadesetak dece, koja su trčala između obruča i obojenih kupa iza ograda.

U petnaest do jedanaest Strajku zavibrira telefon u džepu. Dobio je poruku od Robin: Upravo je zvala Alison da kaže kako je Dž. B. sprečen da dođe. Ne bi voleo da razgovaraš s njegovom majkom bez njega.

Strajk odmah posla poruku Bristouu.

Koliko ćeš se zadržati, ima li izgleda da ovo obavimo kasnije u toku dana?

Samo što je poslao poruku, telefon je zazvonio.

- Da, halo - reče Strajk.

- Ogi? - začuo se metalni glas Grejama Hardekra, odnekud iz Nemačke. - Nabavio sam podatke o Agjemenu.

- U pravom trenutku. - Strajk izvuče svoju beležnicu. Pričaj.

- On je poručnik, Džona Frensis Agjemen, iz Kraljevskih inžinjeraca. Ima dvadeset jednu godinu, nije oženjen; poslednju smenu započeo je 11. januara. Vraća se u junu. Majka mu je najbliži rođak.

Nema braće i sestara, nema dece.

Strajk je sve to zapisao u svoju beležnicu, pridržavajući mobilni telefon između vilice i ramena.

- Dužan sam ti, Hardi - reče vraćajući beležnicu u džep.

- Sliku nisi uspeo da nabaviš, jel’ da?

- Mogu da ti je pošaljem imejlom.

Strajk dade Harderku imejl adresu u kancelariji i pošto se su reda radi pitali kako žive i poželeli jedan drugom sve najbolje, završili su razgovor.

Bilo je pet do jedanaest. Strajk je čekao s telefonom u ruci na mirnoj olistaloj raskrsnici dok su se razdragana deca igrala a mali srebrnasti avion ostavljao debeli beli trag na nebu boje različka. Na kraju, uz kratak signal, koji se sasvim jasno čuo u mirnoj ulici, stigao je Bristouov odgovor.

Danas nikakvih. Morao sam da odem u Raj. Možda sutra?

Strajk uzdahnu.

- Izvini, Džone - promrmlja pa se pope uza stepenice i pozvoni na zvono stana ledi Bristou.

Hol zgrade je bio tih, prostran i osunčan, uprkos pomalo turobnoj atmosferi koju su stvarale vaze u obliku kofe pune suvog cveća, kao i zagasitozeleni tepih i zidovi bledožute boje, odabrane da ne bi upadali u oči. Kao i u Kentigern Gardensu, i tu je postojao lift, samo što je ovaj imao drvena vrata.

Strajk odluči da se popne stepenicama. Zgrada je delovala izanđalo, što ni na koji način nije umanjilo utisak bogatstva.

Vrata na poslednjem spratu otvorila je osmehnuta medicinska sestra sa Kariba pa ga uvela u stan.

- Vi niste gospodin Bistrou? - vedro će ona.

- Ne, ja sam Kormoran Strajk. Džon stiže.

Predvorje ledi Bristou bilo je prijatno ukrašeno izbledelim crvenim tapetama i akvarelima u starim kitnjastim ramovima; stalak za kišobrane bio je pun štapova za hodanje, a kaputi su bili obešeni o čiviluk pričvršćen na zid. Strajk je pogledao udesno i uhvatio delić radne sobe na kraju hodnika: masivan drveni sto i stolicu na ljuljanje naslonom okrenutu vratima.

- Hoćete li da sačekate u dnevnoj sobi da proverim da li ledi Bristou može da vas primi?

- Da, naravno. - Ušao je kroz vrata koja je pokazala i obreo se u ljupkoj sobi sa zidovima boje ciklame i policama s knjigama na kojima su bile poređane fotografije. Starinski telefon s brojčanikom stajao je pored udobne sofe presvučene čincom. Strajk se uverio da je medicinska sestra nestala iz vidokruga pa je podigao slušalicu s viljuške a onda je vratio tako da veza ne bude prekinuta kako ih niko ne bi uznemiravao.

Na sekreteru ispred isturenog prozora stajala je velika fotografija u srebrnom ramu s venčanja ser Aleka Bristoua i ledi Bristou. Mladoženja je izgledao mnogo stariji od svoje žene, punačak, ozaren, bradati muškarac; mlada je bila tanana plavokosa, ne posebno lepa. Iskreno se diveći fotografiji, Strajk je stajao leđima okrenut vratima i otvorio je malu fioku u otmenom sekreteru od trešnjinog drveta. Unutra je ugledao svežanj finog bledoplavog papira za pisanje i odgovarajuće koverte.

Zatvorio je fioku.

- Gospodine Strajk, možete da dođete.

Strajk je ponovo prošao predvorje sa crvenim tapetama, pa kroz kratak hodnik, i obreo se u velikoj spavaćoj sobi u kojoj su se isticale plava i bela boja, gde je sve je delovalo otmeno i prefinjeno. Dvoja vrata s leve strane, i jedna i druga odškrinuta, vodila su u malo kupatilo i u prostranu garderobu.

Nameštaj je bio fine izrade i u francuskom stilu. Znaci da u toj sobi leži neko teško bolestan - boca sa infuzijom na metalnoj šipci, čista i sjajna metalna guska na komodi sa fiokama, čitav niz bočica s lekovima - iznenadili su uljeza. Žena na samrti imala je na sebi toplu kućnu haljinu boje slonovače i naslanjala se na gomilu belih jastuka. Na licu ledi Bristou nije više bilo ni traga onoj mladalačkoj lepoti. Sada su joj se na mršavom telu jasno isticale krte kosti, a tanka koža bila je usahla i pegava. Oči su joj bile upale i zamagljene, a njena siva paperjasta kosa kao kod novorođenčeta isticala se na ružičastoj lobanji. Tanušne ruke počivale su joj na pokrivačima ispod kojih je bio proturen kateter. Njena smrt je bila gotovo opipljiva u toj sobi iako je strpljivo i učtivo čekala skrivajući se iza zavese. Slab miris limunovog cveta prožimao je sobu, ali nije mogao da potisne vonj sredstava za dezinfekciju i truljenja tela; taj vonj je u Strajku probudio sećanje na bolnicu u kojoj je mesecima bespomoćno ležao. I još jedan veliki istureni prozor bio je odškrinut kako bi topao vazduh i udaljena cika dece prodrli u sobu. S njega se pružao pogled na visoke olistale krošnje suncem okupanog drveća.

- Jeste li vi detektiv? - glas joj je bio tanak i prigušen, neznatno je gutala reči.

Strajk se pitao da li je Bristou rekao majci čime se on bavi i sad mu je bilo drago što starica to zna.

- Da, ja sam Kormoran Strajk.

- Gde je Džon?

- Zadržao se u kancelariji.

- Opet? - promrmljala je ona pa dodala: - Toni ga tera da mnogo radi, to nije pošteno. - Zagledala se u njega pa neznatno podigla prst pokazujući mu malu stolicu presvučenu oslikanom tkaninom. Sedite.

Oko izbledelih dužica širio se splet mutnobelih linija. Kad je seo, Strajk je primetio još dve fotografije u srebrnom ramu na stočiću pored kreveta. Zatekao je sebe kako gleda u oči desetogodišnjeg Čarlija Bristoua, obešenjaka sa smešnom frizurom: zauvek zamrznuta u osamdesetim, njegova školska košulja sa špicastom kragnom i veliki čvor na kravati. Izgledao je isto kao onda kad je u znak pozdrava mahnuo svom najboljem drugu Kormoranu Strajku ubeđen da će se ponovo videti posle Uskrsa.

Pored Čarlijeve fotografije nalazila se jedna manja, slika preslatke devojčice dugih crnih uvojaka i krupnih smeđih očiju u mornarskoplavoj školskoj uniformi: Lula Landri, kojoj na toj slici nije bilo više od šest godina.

- Meri - reče Ledi Bristou, ne podižući glas, a medicinska sestra dotrča. - Možete li da donesete gospodinu Strajku… Kafu? Caj? - pitala ga je, a on se istog trena vratio dve i po decenije u prošlost, u sunčani vrt Čarlija Bristoua i njegove ljupke plavokose majke, koja ih je služila ledenom limunadom.

- Kafa bi mi baš prijala, najlepše vam hvala.

- Izvinjavam se što vas neću ja poslužiti - reče kad je medicinska sestra otišla vukući noge. - Ali kao što možete da vidite sada potpuno zavisim od predusretljivosti drugih ljudi. Kao jadna Blanš Duboa.

Načas je zažmurila kao da se trudi da se usredsredi na neki unutrašnji bol. On se zapita na kakvim je sve jakim lekovima ta žena. Ispod uglađenosti uočio je slabašan nagoveštaj izvesne gorčine u njenim rečima koji se poput mirisa limete probijao kroz okuženi vazduh, i zapitao se otkud to kad je Bristou najveći deo slobodnog vremena posvećivao njoj.

- Zašto Džon nije ovde? - upita ledi Bristou ponovo, i dalje žmureći.

- Zadržali su ga u kancelariji - ponovi Strajk.

- A da, da, rekli ste.

- Ledi Bristou, voleo bih da vam postavim nekoliko pitanja i unapred se izvinjavam ako će zvućati previše lično ili uznemirujuće.

- Kad čovek prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla - tiho će ona - ništa više ne može da ga povredi.

Zovite me Ivet.

- Hvala vam. Neće vam smetati da nešto pribeležim?

- Ne, ne, nimalo - odvrati ona sa izvesnim zanimanjem gledajući ga kako on vadi olovku i beležnicu.

- Ako nemate ništa protiv, ja bih počeo od toga kako je Lula došla u vašu porodicu. Jeste li znali bilo šta o njenoj prošlosti kad ste je usvojili?

Ledi Bristou bila je slika i prilika bespomoćnosti dok je ležala s tanušnim rukama prebačenim preko pokrivača.

- Nismo - odvrati. - Ja nisam ništa znala. Alek možda jeste, no sve i da je tako, nikad mi ništa nije rekao.

- Zašto mislite da je vaš suprug nešto znao?

- Alek je uvek zadirao u srž stvari, najdublje što može rekla je uz slabašan nostalgičan smešak. - On je bio veoma uspešan poslovni čovek.

- Ali nikad vam ništa nije rekao o Lulinim pravim roditeljima?

- Ne, ne, ne bi on to uradio. - Kao da joj se to pitanje učinilo čudnim. - Želela sam da ona bude moja, samo moja, znate. Da je nešto znao, Alek bi odlučio da me zaštiti. Ne bih mogla da se pomirim s pomišlju mi neko tamo ko zna odakle jednog dana dođe i traži je. Već sam bila izgubila Čarlija i

očajnički sam žudela za ćerkom; pri pomisli da bih i nju mogla da izgubim…

Medicinska sestra se vratila noseći poslužavnik sa dve šolje i tanjirom filovanog čokoladnog keksa.

- Jedna kafa - veselo će ona, pa spusti šolju pored Strajka na najbliži stočić. - I jedna kamilica.

Medicinska sestra ponovo nestade. Ledi Bristou opet zažmuri. Strajk popi gutljaj crne kafe i reče: - Godinu dana pre nego što je nastradala, Lula je tragala za svojim biološkim roditeljima, jel’ tako?

- Tako je - reče ledi Bristou i dalje žmureći. - Tada su mi upravo bili otkrili rak. - Zastala je a Strajk je za to vreme spustio šolju s kafom na naslon od mekog činca slušajući udaljenu dečju graju koja je kroz otvoren prozor dojezdila u sobu.

- Džon i Toni su bili mnogo, mnogo ljuti na nju - reče ledi Bristou. - Smatrali su da nikako nije trebalo da pođe u potragu za biološkom majkom baš tada kada sam se ja teško razbolela. Tumor je već bio u poodmakloj fazi kad su ga otkrili. Morala sam odmah na hemoterapiju. Džon je bio sjajan. Vozio me je u bolnicu i sedeo pored mene u trenucima najtežih kriza, čak se i Toni vrzmao naokolo, ali Lula kao da je brinula samo… - uzdahnula je pa otvorila zamagljene oči tražeći Strajkovo lice. - Toni je uvek govorio da je ona vrlo razmažena, usuđujem se da kažem da je to moja greška. Znate, izgubila sam Čarlija i previše sam joj udovoljavala.

- Da li znate šta je Lula uspela da otkrije o svojim pravim roditeljima?

- Ne, bojim se da ne znam. Mislim da je znala koliko bi me to uznemirilo. Nije mi mnogo rekla.

Znam da je našla majku, naravno. Zbog sveg tog jezivog publiciteta, ta žena je bila baš onakva kako je Toni predvideo. Nikad nije ni želela Lulu. Grozna, grozna žena - prošaputa ledi Bristou. - Ali Lula je nastavila da se viđa s njom. A ja sam za to vreme prolazila kroz hemoterapiju. Kosa mi je opala…

Glas joj je zamro. Strajk se osećao kao da je ona htela da ga navede na to poput siledžije kad je nastavio da je pritiska.

- Šta je s njenim biološkim ocem? Da li vam je ikad rekla da je saznala nešto o njemu?

- Nije - odvrati ledi Bristou slabim glasom. - Nisam je ni pitala. Imala sam utisak da je odustala od svega toga pošto je našla tu svoju jezivu majku. Ali ja nisam htela da razgovaram o tome. Bilo je previše uznemirujuće, mislim da je to i sama shvatila.

- Nije vam pomenula svog biološkog oca kad ste je poslednji put videli? - istrajavao je Strajk.

- Nije - tiho će ona. - Ne, znate, to nije bila duga poseta. Čim je došla, sećam se da mi je rekla kako ne može dugo da ostane. Trebalo je da se vidi s prijateljicom Kjarom Porter.

Njen osećaj da je svi kinje i maltretiraju lagano je dopro do njega, kao i vonj bolesničke postelje koji se oko ledi širio, pomalo ustajao, pomalo natruo. Nešto ga je u njoj podsetilo na Rošel. Iako su njih dve bile potpuno različite, obe su širile ozlojeđenost zanemarenih i skrajnutih ljudi.

- Da li se sećate o čemu ste tog dana razgovarali sa Lulom?

- Znate, tog dana sam uzela mnogo tableta protiv bolova, bio je to vrlo ozbiljan zahvat. Ne mogu da se setim svakog detalja.

- Ali sećate se da je Lula došla da vas vidi? - upita Strajk.

- O da - reče ona. - Probudila me je.

- Sećate li se o čemu ste pričale?

- O mojoj operaciji, naravno - odvratila je pomalo jetko.

- A onda malo i o njenom starijem bratu.

- Njenom sta…?

- O Čarliju - žalobno odvrati ledi Bristou. - Pričala sam joj šta se dogodilo tog dana kad je poginuo.

Nikad dotad nismo ozbiljno razgovarale o tome. Bio je to najgori, zaista najgori dan u mom životu.

Strajk ju je zamislio kako opružena i omamljena ali i dalje ozlojeđena drži ćerku tu pored svog kreveta i priča joj o svom bolu i svom mrtvom sinu.

- Kako sam mogla da znam da je to naš poslednji susret? - uzdahnula je ledi Bristou. - Ni slutila nisam da ću izgubiti još jedno dete.

Krvave oči napuniše joj se suzama. Žmirnula je a dve krupne suze padoše joj na upale obraze.

- Možete li, molim vas, da pogledate u tu fioku - prošaputala je uperivši koščat prst u stočič pored kreveta - i da mi dodate moje tablete?

Strajk je otvori i ugleda mnogo belih kutijica različitih vrsta i sa različitim etiketama.

- Koju…?

- Svejedno. Sve je to isto - odgovori ona.

Uzeo je kutiju na kojoj je pisalo valijum. Unutra je bilo dovoljno tableta da se desetoro njih predozira.

- Možete li da mi izvadite nekoliko? - upita ona. - Popiću ih sa čajem, ako se dovoljno ohladio.

Pružio joj je tablete i šolju; ruke su joj drhtale; morao je da pridrži tacnu i da joj stavi u usta tabletu te se osećao kao sveštenik koji deli prvu pričest.

- Hvala vam - promrmljala je pa se ponovo zavalila na jastuke, a on je spustio čaj na stočić dok je ledi Bristou netremice gledala u njega tužnim očima. - Zar mi nije Džon rekao da ste vi poznavali Čarlija?

- Da, poznavao sam ga - odvrati Strajk. - Nikada ga neću zaboraviti.

- Ne, naravno; bio je veoma umiljato dete. Svi su to govorili. Sladak dečak, najslađi kog sam ikad videla. Nedostaje mi svakog dana.

Spolja je i dalje dopirala dečja cika i šuštanje granja a Strajk se zapita kako je ta soba izgledala nekoliko meseci ranije, u ono zimsko jutro kada je drveće bilo sigurno potpuno belo a Lula Landri sedela baš tu gde on sad sedi, prelepim očima zagledana u sliku mrtvog Čarlija dok joj omamljena majka priča tu jezivu priču.

- Nikada nisam ozbiljno razgovarala sa Lulom o tome. Dečaci su otišli da se provozaju biciklima. Čuli smo Džona kako urla a onda Tonija kako vrišti i vrišti…

Strajkova olovka još nije dodirnula papir. Gledao je ženu na samrti u lice, dok mu je govorila.

- Alek mi nije dozvolio da pogledam. Nije mi dopustio da priđem kamenolomu. Kad mi je rekao šta se dogodilo, onesvestila sam se. Mislila sam da ću umreti. Želela sam da umrem. Nisam mogla da razumem kako je Bog mogao da dopusti tako nešto. Ali otad često pomišljam da sam možda zaslužila sve to - odsutno će ledi Bristou umirućim očima zureći u tavanicu. - Pitam se da li je to bila moja kazna. Za to što sam ih previše volela. Razmazila sam ih, nisam umela da kažem ne. Ni Čarliju, ni Džonu, ni Luli. Mora biti da je to kazna, jer da je drugačije, bilo bi neizrecivo okrutno, zar ne, naterati me da ponovo prolazim kroz sve to.

Strajk nije znao šta da joj kaže. Izazivala je sažaljenje no on je shvatio da ne može da oseti sažaljenje prema njoj čak ni onoliko koliko je zaslužila. Ležala je na samrtničkoj postelji obavijena nevidljivom odorom mučeništva, pokazujući mu svoju bespomoćnost i nemoć kao ukrase, a u njemu je prevagnula odbojnost.

- Mnogo sam želela Lulu - odsutno će ledi Bristou. - Ali mislim da ona nikad… Bila je ljupko detence. Tako lepa. Sve sam bila spremna da učinim za tu devojčicu, ali ona me nije volela onako kako su me voleli Čarli i Džon. Možda je bilo prekasno. Možda smo je prekasno dobili. Kad smo je doveli, Džon je isprva bio ljubomoran, bio je skrhan zbog Čarlija… Ali na kraju su njih dvoje postali bliski prijatelji. Veoma bliski.

- Sitna bora namreška joj kožu na čelu tanku poput papira.

- Što znači da Toni nimalo nije bio u pravu.

- U vezi sa čim? - tiho upita Strajk.

Prsti joj se iskriviše preko pokrivača. Ona proguta.

- Toni je smatrao da nije trebalo da usvojimo Lulu.

- Zašto? - upita Strajk.

- Toni nikad nije voleo moju decu - reče Ivet Bristou. Moj brat je bezosećajan čovek. Veoma

hladan. Jezive stvari je rekao posle Čarlijeve smrti. Alek ga je tada udario. Nije bila istina. Nije bilo istina to što je Toni tada rekao.

Njen mračnobeli pogled skliznu na Strajkovo lice i njemu se na treriutak učini da vidi ženu kakva je nekada bila. Emotivno nezrela, pomalo detinjasta, prilično nesamostalna, veoma ženstvena, devojka koju je ser Alek štitio i ugađao joj složivši se s tim da njene želje i hirovi i svima njima treba da pričinjavaju zadovoljstvo.

- Šta je Toni rekao?

- Jezive stvari o Džonu i Čarliju. Gnusne. Ne želim jedva čujno je rekla - da ih ponovim. A kad je čuo da smo usvojili devojčicu, telefonirao je Aleku i kazao mu da nije trebalo to da uradimo. Alek je bio besan kao ris - prošaputa ona. - Zabranio je Toniju da ulazi u našu kuću.

- Jeste li ispričali to Luli onog dana kad vas je posetila? upita Strajk. - To o Toniju i svemu onome što je rekao posle Čarlijeve smrti, kao i o onom što je kazao kad ste nju usvojili.

Ona kao da je zbog nečeg bila nezadovoljna.

- Ne mogu tačno da se setim šta sam joj ispričala, upravo sam bila prošla kroz vrlo ozbiljan zahvat.

Bila sam malo omamljena od svih onih lekova. Sad ne mogu da se setim šta sam tačno rekla… - A onda je veoma naglo promenila temu.

- Taj dečko me podseća na Čarlija, Lulin momak. Vrlo naočit mladić. Kako mu je ime?

- Evan Dafild?

- Tako je. Pre nekog vremena je došao da me poseti, znate. Baš nedavno. Ne znam tačno kad…

Vreme mi prosto leti. Sad mi daju baš mnogo lekova. Bilo kako bilo, on je došao da me vidi. Baš je bio zlatan. Želeo je da razgovaramo o Lulu.

Strajk se setio Bristouove napomene da njegova majka nije ni znala ko je Dafild i upitao se da li je ledi Bristou namerno zavaravala svog sina. Pravila se da je zbunjenija nego što jeste kako bi probudila njegov zaštitnički nagon.

- I Čarli bi bio tako zgodan da je poživeo. Mogao je da bude pevač ili glumac. Voleo je scenski nastup, sećate li se?

Mnogo mi je bilo žao tog momka Evana. Plakao je ovde sa mnom. Rekao mi je kako je mislio da je ona upoznala nekog drugog muškarca.

- Kog drugog muškarca?

- Nekog pevača - neodređeno će ledi Bristou. - Pevača koji joj je posvetio nekoliko pesama. Kad si mlad i lep, možeš da budeš vrlo okrutan. Baš mi ga je bilo žao. Rekao je da oseća krivicu, a ja njemu da nema razloga da se oseća krivim.

- Zašto je osećao krivicu?

- Zato što je nije ispratio do njenog stana, što nije bio tamo da spreči ono najgore.

- Da li bismo načas mogli da se vratimo, Ivet, na dan Luline smrti?

Kao da joj to nije bilo po volji.

- Bojim se da se ne sećam ničeg više. Rekla sam sve što sam zapamtila. Tada sam upravo bila izašla iz bolnice. Nisam bila pri sebi. Mnogo su mi lekova dali, protiv bolova.

- Razumem vas. Samo me je zanimalo da li se sećate da vas je tog dana posetio vaš brat Toni. Ćutala je a Strajk je primetio nešto grubo na njenom slabašnom licu.

- Ne, ne sećam se da je Toni dolazio - napokon će ledi Bristou. - Znam da je rekao da je dolazio, ali ja ga nisam videla. Možda sam spavala.

- On kaže da je bio ovde u vreme kad vas je Lula posetila - reče Strajk.

Ledi Bristou jedva primetno slegnu krhkim ramenima.

- Možda i jeste - reče ona - ali ja se toga ne sećam. - A onda joj glas živnu. - Moj brat je mnogo ljubazniji prema meni sad kad zna da umirem, često me posećuje. Ne propuštajući priliku da ospe paljbu po Džonu. Uvek je to radio. Ali Džon je uvekbio dobar prema njemu. Našao mi se u bolesti…

Radi ono što nijedan sin ne bi trebalo da radi. Prikladnije bi bilo da je to radila Lula… Ali ona je bila razmažena devojka. Volela sam je, ali umela je da bude sebična, vrlo sebična.

- Dakle, tog dana kad ste poslednji put videli Lulu… reče Strajk neumoljivo se vraćajući na glavnu temu, ali ledi Bristou ga prekinu: - Kada je otišla, bila sam veoma uznemirena - rekla je. - Zaista veoma uznemirena. Uvek sam takva kad pričam o Čarliju. Videla je koliko sam se uzbudila, a ipak je otišla da se vidi s prijateljicom.

Morala sam da uzmem tablete, i onda sam zaspala. Ne, Tonija nisam videla; nikog više nisam videla.

Možda je on rekao da je bio ovde, ali je se više ničeg ne sećam do trenutka kad me je Džon probudio i doneo mi večeru. Džon je bio ljutit. Ukorio me je.

- Zašto?

- Mislio je da uzimam previše lekova - odvrati ledi Bristou kao neka devojčica. - Znam da mi on želi najbolje, siroti Džon, ali njemu nije jasno… On ne može… Pretrpela sam toliko bola u životu. Te večeri dugo je sedeo pored mene. Pričali smo o Čarliju. Razgovarali smo do sitnih sati i baš u to vreme - rekla je a glas joj je zamro pretvorivši se u šapat - baš dok smo nas dvoje razgovarali, Lula je pala… pala je s balkona. Tu vest mi je istog jutra saopštio Džon. Policija je došla na vrata u cik zore.

On je ušao u spavaću sobu da mi kaže i…

Odmahnula je glavom jedva primetno, jedva živa.

- Zato mi se rak i povratio, znam da je zbog toga. Ljudi ne mogu da istrpe toliki bol - govorila je nerazgovetno. Kad je pospano sklopio oči, Strajk se zapitao koliko li je valijuma već uzela.

- Ivet, da li mogu da se poslužim kupatilom? - upitao je.

Ona je sneno klimnula glavom. Strajk je ustao, pa krećući se brzo, ali iznenađujuće tiho za tako krupnog čoveka, ušao u garderobu. Vrata od mahagonija dosezala su do tavanice. Strajk otvori jedna pa pogleda unutra, na zbijene nizove haljina i kaputa, na policu sa tašnama i šeširima, udišući ustajali vonj stare obuće i tkanina, koji su i pored toga što su bili skupi podsećali na prodavnicu neke dobrotvorne organizacije. Tiho je otvarao vrata jedna za drugim sve dok u četvrtom pokušaju nije ugledao nanizane očigledno potpuno nove ženske tašne, raznih boja, zbijene na najvišoj polici.

Uzeo je jednu tamnoplavu i blistavu. Ugledao je etiketu GS i svilenu postavu. Zavukao je ruke u tašnu, prepipao svaki ugao, a onda ju je uredno vratio na mesto.

Zatim je dohvatio belu tašnu: postava je bila ukrašena stilizovanim afričkim motivima. Ponovo je opipao čitavu unutrašnjost. Onda je otkopčao rajsferšlus postave. Ugledao je, baš kao što je Kjara opisala, grubo naličje bele kože. Kad se pažljivije zagledao, zapazio je svetloplavu liniju duž jedne strane krutog pravougaonog štitnika za dno. Podigao je ivicu, a ispod nje se ukazalo parče svetloplavog papira ispisanog neurednim rukopisom.

Strajk brzo vrati tašnu na policu, uguravši prethodno postavu u nju, pa iz džepa svog sakoa izvadi čistu plastičnu kesicu u koju zatim ubaci svetloplavi papir, koji je odmotao ali ga nije pročitao.

Zatvorio je vrata od mahagonija pa nastavio da otvara ostala. Iza pretposlednjih se ukazao sef s digitalnom tastaturom.

Strajk izvadi još jednu plastičnu kesicu iz džepa, navuče je na ruku i stade da pritiska dugmiće, ali pre nego što je sve ukucao, spolja se nešto začu. Zurno gurnuvši kesicu u džep, zatvorio je vrata i najtiše što je mogao vratio se u spavaću sobu, gde je zatekao medicinsku sestru nagnutu nad Ivet Bristou. Okrenula se kad ga je čula.

- Pogrešna vrata - reče Strajk - mislio sam da je tamo kupatilo.

Ušao je u mali toalet pa zatvorio vrata za sobom, pa pre nego što je pustio vodu iznad klozetske šolje i pustio slavinu iznad umivaonika kako ne bi izazvao sumnju kod medicinske sestre, pročitao je poslednju želju i testament Lule Landri naškrabane na papiru za pisma njene majke, s potpisom Rošel Onifade kao svedoka.

Ivet Bristou i dalje je ležala sklopljenih očiju kad se Strajk vratio u spavaću sobu.

- Zaspala je - blago reče sestra. - Uzima mnogo lekova.

- Da - reče Strajk dok su mu damari bubnjali u ušima. Molim vas, pozdravite je u moje ime kad se probudi, ja sad moram da idem.

Zajedno su prošli prostranim hodnikom.

- Izgleda da je ledi Bristou veoma bolesna - primeti Strajk.

- O, da - reče sestra - svakog trenutka bi mogla da umre. Veoma je loše.

- Mislim da sam možda ostavio… - neodređeno će Strajk, pa skrenu levo u žutu dnevnu sobu, u koju je po dolasku ušao, te se nagnu preko sofe da zakloni sestri vidik i pažljivo namesti telefonsku slušalicu.

- Da, evo ga - reče praveći se da podiže nešto sitno i da ga vraća u džep. - Onda, baš vam hvala na kafi.

Kad se već uhvatio za kvaku, okrenuo se da je pogleda.

- Kao i uvek, ne može bez valijuma - reče. Dobronamerna sestra trpeljivo se osmehnu.

- Kao i uvek, da, ali sad ne može da joj naškodi - uzvrati. - Naučila bih ja te doktore pameti. Trojica njih godinama joj prepisuju recepte.

- Vrlo neprofesionalno - reče Strajk. - Još jednom hvala na kafi, doviđenja.

Sišao je niza stepenice i već je izvadio mobilni iz džepa toliko uzbuđen da nije gledao kud ide te se protetičkim stopalom okliznuo o ivicu stepenika. Izvrnuo je koleno i pao niz šest gazišta dočekavši se na boku, uz oštre bolove u oba zgloba i osakaćenoj nozi, kao da je upravo amputirana, kao da mu rana upravo zarasta.

- Jebem ti. Jebem ti!

- Jeste li dobro? - doviknu sestra zureći u njega odozgo, komično iskrivljenog lica.

- Dobro sam… dobro! - odvratio je. - Okliznuo sam se! Ne brinite! Jebem ti, jebem ti, jebem ti… Ječao je sebi u bradu dok se uspravljao na noge pazeći da se ne osloni celom težinom na protezu.

Odšepa niz ostatak stepenica oslanjajući se koliko god može na rukohvat. Odskakuta preko hola zgrade pa se obesi o teška ulazna vrata te naposletku izađe napolje. Deca u svetloplavoj i mornarskoplavoj odeći koja su se igrala na travnjaku iščezavala su u koloni napredujući prema školi, gde ih je čekao ručak.

Strajk se nasloni na toplu ciglu, sočno psujući sebe i pitajući se kakvu li je štetu napravio. Bol ga je razdirao a već nadražena koža kao da je gorela. Peklo ga je ispod obloge sa gelom, koja je trebalo da mu zaštiti tkivo, i obuzeše ga jad i čemer kad pomisli da će morati da hoda sve do stanice podzemne železnice.

Seo je na najviši stepenik i pozvao taksi, a onda je nastavio da telefonira, najpre Robin, zatim Vordlu, pa u kancelarije Landrija, Meja i Patersona.

Crni taksi izbio je iza ugla. Kad se pridigao i šepajući sišao na pločnik, prvi put mu pade na pamet kako su ta crna vozila manje verzije onih pogrebnih.

DEO PETI Felix quipotuit rerum cognoscere causas.

Srećan je onaj ko zna uzroke stvari.

Vergilije, Georgike, Druga knjiga

1 - Mislio sam - reče Erik Vordl polako, gledajući u testament u plastičnoj kesici - da si to prvo hteo da pokažeš klijentu.

- Jesam, ali on je u Raju - reče Strajk - a ovo je hitno. Objasnio sam ti, pokušavam da sprečim još dva ubistva. Imamo posla s manijakom, Vordle.

Preznojavao se od bolova. Čak i dok je sedeo tamo, u osunčanom izlogu Fidersa, podstičući policajca na akciju, Strajk se pitao da li je možda iščašio koleno ili slomio ono malo tibije što mu je ostalo kad je pao niza stepenice Ivet Bristou. Nije hteo da petlja s nogom čim je ušao u taksi, koji ga je sad čekao na ivičnjaku ispred paba. Taksimetar je istrajno gutao avans koji mu je Bristou dao a postojala je mogućnost da drugu ratu i ne dobije, jer je Bristouu sledovalo hapšenje, samo ako se Vordl prene.

- Priznajem, ovo bi moglo da nam ukaže na motiv…

- Moglo bi - ponovi Strajk. - Moglo bi. Deset miliona bi moglo da predstavlja motiv. Pobogu…

- …ali trebaju mi dokazi održivi na sudu, a to mi nisi nabavio.

- Upravo sam ti rekao gde možeš da ih nađeš. Jesam li ijednom dosad pogrešio? Rekao sam ti da je to bio jebeni testament, i evo ga - Strajk zgrabi plastičnu kesicu. - Nabavi nalog za hapšenje.

Vordl je protrljao lepo lice kao da ga muči zubobolja i gledao je u testament mršteći se.

- Gospode bože - reče Strajk. - Koliko još puta treba da kažem! Tansi Bestigui je bila na balkonu, čula je Landrijevu kako kaže: „Već sam to uradila”.

- Hodaš po vrlo tankom ledu, prijatelju - reče Vordl. Odbrana će samleti policiju zato što smo se služili lažima da bismo izvikli priznanje. Kad Bestigui otkrije da nije bilo nikakvih fotografija, sve će poreći.

- Pusti ti njega. Ona neće poreći. Ionako jedva čeka da sve kaže. Ali ako si ti tolika pičkica, Vordle, da bi nešto preduzeo - reče Strajk, koji je osećao ledeni znoj na leđima i oštar bol u osakaćenoj desnoj nozi - i ako svi ostali koji su bili bliski s Landrijevom nastradaju, otići ću pravo u jebene novine. Reći ću da sam ti dao sve informacije koje sam imao i da si imao milion prilika da uhvatiš tog ubicu.

Prenesi Karveru da ću tražiti pozamašan honorar za tu priču. Evo - reče pa gurnu preko stola parče izgužvanog papira na kojem je napisao nekoliko šestocifrenih brojeva - pokušaj prvo s njima. A sad nabavi jebeni nalog. - Gurnuo je testament preko stola Vordlu i skliznuo s visoke barske stolice.

Put od paba do taksija bio je prava agonija. Što se više oslanjao na desnu nogu, to je bol postajao sve prodorniji. Već od jedan Robin je zvala Strajka na svakih deset minuta, ali on se nije javljao.

Ponovo ga je pozvala dok se peo uz nadljudski napor metalnim stepenicama prema kancelariji; doslovno se vukao potpomažući se rukama. Čula je zvono njegovog mobilnog kako odjekuje na stepeništu i istrčala na odmorište.

- Tu ste! Zvala sam vas i zvala ko zna koliko puta… Šta je bilo, jeste li dobro?

- Dobro sam - slaga on.

- Ne, niste… Šta se dogodilo? - potrčala je niza stepenice prema njemu. Bio je bled i oznojen i po Robininom mišljenju izgledao je kao da će mu pripasti muka.

- Da niste pili?

- Ne, nisam pio, do mojega! - obrecnu se on. - Malo me… izvini, Robin. Malo me boli ovde. Samo moram načas da sednem.

- Šta se desilo? Dajte mi da…

- Uspeo sam. Sve je u redu, mogu i sam - polako se dovukao do odmorišta i teško odšepao do starog kauča smeštenog tik do staklenih vrata. Kad se svom težinom sručio na kauč, Robin se učini kako je

čula da je u dubini žičanog jezgra nešto puklo i pomisli: Trebaće nam novi. A zatim, ali ja ionako odlazim.

- Šta se dogodilo? - ponovi.

- Pao sam niza stepenice - odvrati Strajk, malo zadihan i ne skidajući kaput. - Kao poslednji smotanko.

- Niz kakve stepenice, kako?

Iz dubine svoje agonije on se nasmeja izrazu njenog lica, užasnutom i uzbuđenom.

- Ni sa kim se nisam potukao, Robin. Samo sam se okliznuo.

- A tako! Malo ste… malo ste ubledeli. Jeste li sigurni da se niste ozbiljno povredili? Mogla bih da pozovem taksi, možda bi trebalo da odete lekaru.

- Nema potrebe. Imamo li još negde onih tableta protiv bolova?

Donela mu je vodu i paracetamol. Popio ga je i ispružio noge, pa se trgao i upitao: - Šta ima novo ovde? Jel’ ti Grejam Hardekr poslao sliku?

- Jeste - reče ona pa žurno sede za monitor. - Evo je. Pomerila je miša i kliknula a fotografija poručnika Džone Agjemena ispuni ekran. Ćutke su posmatrali lice mladog čoveka, čiju neporecivu lepotu nisu umanjile prevelike uši koje je nasledio od oca. Grimiznocrna uniforma sa zlatnim detaljima dobro mu je stajala. Osmeh mu je bio malo iskrivljen, imao je visoke jagodice, četvrtastu vilicu i tamnu ali preplanulu kožu boje sveže kuvanog čaja. Odlikovao se istim nemarnim šarmom koji je krasio Lulu Landri; upravo je to bilo ono što je navodilo ljude da zastanu pred njenom slikom.

- Liči na nju - tiho će Robin.

- Da. Ima li još nešto novo?

Robin kao da je pokušavala da se priseti.

- O bože, da… Džon Bristou je zvao pre pola sata da kaže da neće uspeti. A Toni Landri je zvao tri puta.

- Pomislio sam da će zvati. Šta je rekao?

Bio je potpuno… U stvari, kad je prvi put zvao, tražio je da razgovara s vama, a kada sam mu rekla da niste tu, prekinuo je vezu pre nego što sam stigla da mu izdiktiram vaš telefon. Drugi put je rekao da mu se odmah javite, ali je tresnuo slušalicu pre nego što sam mu kazala da se još niste vratili. Ali treći put bio je jednostavno… ovaj… bio je neviđeno besan. Urlao je na mene.

- Bolje bi mu bilo da se pristojno ponaša - namršti se Strajk.

- Nije bio nepristojan. Zapravo, bar ne prema meni… Na vas je bio ljut.

- Šta je rekao?

- Nisam baš najbolje razumela, ali nazvao je Džona Bristoua glupim drkadžijom, a onda je mleo nešto o tome kako je Alison otišla, što je izgleda nekako povezao sa vama jer je urlao kako će vas tužiti i indiskreditovati i slično.

- Alison je dala otkaz?

- Da. - Da li je rekao gde je…? Ne, naravno da nije, otkud bi on to mogao da zna - rekao je više za sebe nego Robin. Pogledao je u ručni zglob. Izgleda da mu se prilikom pada pokvario jeftini sat, jer se zaustavio u petnaest do jedan.

- Koliko je sati?

- Deset do pet.

- Već?

- Da. Treba li vam nešto. Mogla bih još malo da ostanem.

- Ne, hoću da odeš.

Ton mu je bio takav da je ona, umesto da uzme kaput i tašnu, kao ukopana stala tu gde se zatekla.

- Očekujete da će se nešto dogoditi?

Strajk je masirao nogu ispod samog kolena.

- Ništa. Jednostavno si u poslednje vreme previše radila prekovremeno. Kladim se da će Metjuu biti drago što ćeš bar jednom ranije doći kući.

Proteza se nije mogla podesiti kroz pantalone.

- Molim te, Robin, idi - reče, pogledavši je.

Oklevala je, a onda je uzela svoj mantil i tašnu.

- Hvala - rekao jo je. - Videćemo se sutra.

Otišla je. Sačekao je da čuje njene korake na stepenicama da bi zavrnuo nogavicu, ali ništa se nije čulo. Staklena vrata se otvoriše i ona se opet pojavi.

- Očekuješ nekoga - rekla je, držeći se za ivicu vrata. Jel’ tako?

- Možda - reče Strajk - ali to nije važno.

Osmehuo se videvši njeno napeto lice.

- Ne brini za mene. - Kako je i dalje delovala zabrinuto, on dodade: - Malo sam boksovao, u vojsci, znaš.

Robin se usiljeno osemehnu.

- Da, pomenuo si to.

- Jesam li?

- Više puta. One večeri kad… znaš.

- O. Da. E pa, istina je.

- Ali koga si…

- Metju mi ne bi bio zahvalan kad bih ti rekao. Idi kući, Robin, videćemo se sutra.

Ovoga puta, mada nerado, stvarno je otišla. Sačekao je da čuje tresak vrata na ulazu iz Danske ulice, pa zavrnuo nogavicu, skinuo protezu i pregledao ulubljeno koleno i kraj patrljka, upaljen i izubijan.

Zapitao se kad je tačno to uradio sebi, ali te večeri nije imao vremena da taj problem iznese nekom stručnjaku.

Požalio je što nije zamolio Robin da mu donese nešto za jelo, pre no što je otišla. Nespretno skakućući, pridržavajući se za sto, za ploču ormana s registratorima i za naslon kauča, uspeo je da skuva sebi čaj. Popio ga je sedeći u Robininoj stolici i pojeo je pola kutije keksa bez glutena. Ostalo vreme uglavnom je proveo proučavajući lice Džone Agjemena. Paracetamol je na bol u nozi delovao koliko i sveta voda.

Kad je pojeo sav keks, proverio je mobilni. Imao je mnogo propuštenih poziva od Robin i dva od Džona Bristoua.

Od troje ljudi koji su te večeri mogli da dođu u njegovu kancelariju, nadao se da će Bristou doći prvi. Ako policija traži konkretne dokaze ubistva, jedino mu ih njegov klijent može obezbediti (mada on toga možda nije ni svestan). Ako pak u kancalariju dođu Toni Landri ili Alison Kresvel, Jednostavno ću morati… Strajk se nasmeja u svojoj maloj pustoj kancelariji, zato što je izraz koji mu je pao na pamet bio: da se pobrinem za svoju nogu.

Ali otkucalo je i šest sati, došlo je i pola sedam, a niko nije pozvonio. Strajk je utrljao još malo kreme u patrljak pa namestio protezu, prošavši kroz pravu agoniju. Odšepao je u svoju kancelariju, stenjući od bolova, sručio se u fotelju i rešivši da se više ne muči, skinuo veštačku nogu, pa legao i stavio ruke na potiljak, u nameri da samo malo odmori umorne oči.

2 Koraci su odjekivali metalnim stepeništem. Strajk se uspravi pitajući se da li je spavao pet ili petnaest minuta. Neko stade da udara po staklenim vratima.

- Napred! Otključano je! - povika i proveri da li je nepričvršćena proteza pokrivena nogavicom pantalona.

Na Strajkovo veliko olakšanje, uđe Džon Bristou, žmirkajući kroz debela stakla naočara, sav uzrujan.

- Zdravo, Džone. Uđi i sedi.

No Bristou jurnu pravo k njemu, zajapuren od besa, kao onog dana kada je Strajk odbio da prihvati slučaj, pa zavitla ponuđenu stolicu umesto da sedne.

- Rekao sam ti - poče Bristou upirući koščati prst u Strajka, dok mu se široko ćosavo lice crvenelo. Lepo sam ti rekao da ne posećuješ moju majku bez mene.

- Znam, Džone, rekao si mi, ali…

- Toliko si je uzrujao. Ne znam šta si joj napričao, jer mi je danas po podne plakala i jecala preko telefona.

- Žao mi je, Džone. Nije mi delovala zabrinuto kad…

- Rastrojena je! - povika Bristou, a istureni zubi mu zacakliše. - Kako si samo smeo da odeš kod nje bez mene?! Kako si samo smeo?

- Kao što sam ti posle Rošeline smrti rekao, Džone, mislim da imamo posla sa ubicom koji se sprema ponovo da ubije - odvrati Strajk. - Stvar je veoma opasna, i hoću da to rešim.

- Ti hoćeš da da se to reši? Šta misliš, kako je meni? urlao je Bristou a glas mu prepuče i pređe u falset. - Da li si svestan šta si napravio? Moja majka je rastrojena a moja devojka je nestala bez traga, za šta Toni krivi samo tebe! Šta si uradio Alison? Gde je?!

- Nemam pojma, Jesi li je zvao?

- Ne javlja se. Šta se, dođavola, dešava? Ceo dan pokušavam da je nađem, i vratio sam se…

- Pokušavaš da je nađeš? - ponovi Strajk, krišom pomerajući nogu da namesti protezu.

Bristou sede naspram Strajka, dišući duboko i škiljeći na snopu svetlosti zalazećeg sunca koji je prodirao kroz prozor.

- Jutros je neko - besno poče Bristou - pozvao moju sekretaricu, predstavivši se kao naš veoma važan klijent iz Raja i zahtevajući hitan sastanak. Ceo dan sam protraćio putujući do tamo, i to samo da bih otkrio da taj nije u zemlji i da nikakvog poziva nije ni bilo. - Možeš li, molim te - podigao je ruku da zakloni oči - da spustiš roletne? Ništa ne vidim.

Strajk cimnu uzicu, roletne se spustiše i zaklaparaše, ostavljajući ih u hladnoj, svetlošću ispruganoj tami.

- Baš čudno - reče Strajk. - Kao da je neko hteo da te namami izvan grada.

Bristou nije odgovarao. Zurio je u Strajka teško dišući.

- Dosta mi je svega - iznenada reče. - Prekidam ovu istragu. Zadrži novac koji sam ti dao. Sada moram da mislim na svoju majku.

Strajk izvuče polako mobilni iz džepa, otkuca nešto i spusti ga na krilo.

- Ne zanima te šta sam danas otkrio u garderobi tvoje majke.

- Ulazio si… ulazio si u garderobu moje majke?!

- Jesam. Hteo sam da bacim pogled na Luline tašne koje je dobila onog dana kada je umrla.

Bristou poče da muca: - Ti… ti…

- Torbe imaju postavu koja se skida. Ćudno, zar ne? U beloj torbi, ispod postave, bio je Lulin testament, rukom napisan plavim nalivperom tvoje majke, a posvedočila ga je Rošel Onifade. Predao sam ga policiji.

Bristou je zurio otvorenih usta. Nekoliko trenutaka nije mogao da progovori. Najzad je prošaputao: - Ali… šta je pisalo?

- Da sve ostavlja, celokupan imetak, svom bratu poručniku Džoni Agjemenu, inžinjercu Kraljevske vojske.

- Džona…?

- Ustani pa pogledaj u monitor. Videćeš slike.

Bristou ustade i kao mesečar ode do kompjutera u susednoj kancelariji. Strajk ga je posmatrao kako monitor svetluca dok Bristou mrda mišom. Na monitoru iskrse slika Agjemena u salivenoj uniformi dok mu na licu titra ciničan osmeh.

- Gospode - ote se Bristouu.

Vratio se kod Strajka i sručio se u stolicu, zureći u detektiva.

- Ja… ja ne mogu da verujem.

- Ulična kamera ga je snimila - reče Strajk - dok je bežao s mesta zločina one noći kad je Lula umrla. Došao je na odsustvo u Klarkenvel, gde živi s obudovelom majkom. Zato je i odjurio Teobald Roudom dvadeset minuta kasnije. Otišao je kući.

Bristou duboko uzdahnu.

- Svi su mi pričali da sam budala - gotovo da je povikao. - Ali ja nikako nisam bio budala.

- Ne, Džone, nisi ti budala - reče Strajk. - Budala, nikako. Pre će biti da si totalni ludak.

Kroz zatamnjen prozor dopirala je neumorna londonska buka, što od mašina, što od ljudi. U kancelariji je bilo tiho, čulo se samo isprekidano Bristuovo disanje.

- Izvini? - reče besmisleno učtivo. - Kako si me nazvao?

Strajk se smeškao.

- Rekao sam da si totalni ludak. Ubio si sestru, izvukao se, a onda me unajmio da istražim njenu smrt.

- Ne… ne misliš valjda ozbiljno?

- Baš tako. Još na samom početku mi je bilo jasno da ćeš od Luline smrti ti imati najveću korist, Džone. Deset miliona funti, kad tvoja majka ode bogu na istinu. Ništa ne bi bilo sumnjivo, zar ne?

Naročito stoga što, kako mi se čini, ti nemaš mnogo više od plate, koliko god da se razmećeš pričom o porodičnom fondu. Akcije Albrisa teško da danas vrede i papira na kojem su upisane, zar ne?

Bristou ga je ćutke gledao nekoliko sekundi. Uspravio se i pogledao u poljski krevet u ćošku.

- I to mi kaže neko bez prebijene pare u džepu, neko ko spava u kancelariji. Stvarno smešno. Bristou je govorio smireno i drsko, iako je plitko disao.

- Znam da imaš više novca od mene - odvrati Strajk. Ali, kao što i sam reče, to nije dovoljno. Ali ja mogu slobodno da kažem da novac svojih klijenata nisam proneverio. Koliko si novca ukrao od Konveja Outsa pre nego što te je Toni provalio?

- Sad sam i prevarant, a? - upita Bristou izveštačeno se smejući.

- Da, rekao bih da je tako - odvrati Strajk. - Mene baš briga za to. Briga mene i da li si Lulu ubio zato što si hteo da nadomestiš novac koji si ukrao, ili zato što si hteo njene milione, ili zato što si je mrzeo iz dna duše. No porota će to želeti da zna. Njih uvek zanima motiv.

Bristou stade da cupka kolenima.

- Ti si poludeo - reče i opet ga uhvati napad smeha. - Našao si njenu opruku, u kojoj stoji kako meni ne ostavlja ništa već tamo nekom, ne znam ni ja kome - pokazao je rukom ka kancelariji gde je na kompjuteru video Džoninu sliku. - I još mi kažeš da je upravo njegove otiske kamera zabeležila u noći Luline smrti i uhvatila ga kako deset minuta kasnije trči niz ulicu. I ti optužuješ mene - mene.

- Džone, još pre nego što si kročio u moju kancelariju, vrlo dobro si znao da otisci stopala pripadaju Džoni, Rošel ti je to rekla. Bila je u Vaštiju onda kad se Lula dogovorila da se vidi te večeri s njim a znala je i za oproštajno pismo, u kome sve ostavlja njemu. Došla je kod tebe i sve ti ispričala i ucenjivala te. Tražila ti je novac za stan i skupe krpice kako bi držala jezik za zube da nisi Lulin naslednik.

- Rošel nije prokljuvila da si ti ubica. Mislila je da ju je Džona gurnuo. Videvši da u testamentu za nju nema mesta, da je izbačena iz Lulinog života tog kobnog dana, bila je toliko ogorčena da nimalo nije marila da li ubica slobodno hoda sve dok ima novca.

- Trabunjaš gluposti. Načisto si skrenuo.

- Na sve načine si pokušao da me sprečiš da dođem do Rošel - nastavi Strajk kao da nije ni čuo Bristoua. - Pretvarao si se kako ne znaš njeno ime, ni gde živi; s nevericom si reagovao na moje zapažanje da bi ona mogla da mi posluži u istrazi pa si uklonio njene fotografije s Lulinog laptopa kako je ne bih video. Istina, mogla je da me odvede pravo do čoveka kome si hteo da smestiš ubistvo, a s druge strane, znala je da postoji testament kojim tebi ništa nije ostavljeno; a tebi je na prvom mestu bilo da zataškaš priču o testamentu sve dok ga ne nađeš i spališ. Ironijom sudbine, bio je, ni manje ni više, u garderobi tvoje majke.

- Sve i da si ga uništio, Džone, šta bi bilo onda? Jasno ti je bilo da i Džona zna da je Lulin naslednik. No još neko je znao za testament, mada ti to nisi shvatio: Brajoni Radford, šminkerka.

Strajk je posmatrao kako Bristou liže suve usne. Gotovo je mogao da oseti advokatov strah.

- Brajoni neće priznati da je čeprkala po Lulinim stvarima, kaže da je videla pismo u Lulinom stanu, pre nego što ga je ova sklonila. Pride, Brajoni je disleksična. Mislila je da piše Džon umesto Džona. Kada je Kjara rekla da Lula sve ostavlja bratu, Brajoni je još čvršće verovala u ono što je videla i nije osećala potrebu da ikome kaže ono što je krišom pročitala, pošto bi ti dobio novac u svakom slučaju. I sreća i vreme su te bogovski poslužili, Džone.

- Ali sad mi je jasno i kako - za bolesne umove kao što je tvoj, najbolje rešenje je da udesiš Džonino ubistvo. Ako bi nastavio da živi, ne bi bilo bitno da li će testament ugledati svetlost dana - ili da je on, ili bilo ko, za testament i znao - jer bi, svejedno, novac stigao u tvoje ruke.

- Koješta - ispali Bristou bez daha. - Trebalo bi da se ostaviš detektivskog posla i baciš se na pisanje, Strajk. Nemaš ni najmanji dokaz za sve to što si izblebetao…

- Imam. - Strajk pođe preme njemu i Bristou smesta ućuta, još bleđi u tami. - Snimak ulične kamere.

- Maločas si kazao da su otisci Džone Agjemena, koji beži s mesta zločina.

- Kamera je uhvatila još jednog čoveka.

- Znači da je imao pomogača - neko mu je čuvao stražu.

- Pitam se kako će te porota opisati - blago će Strajk. Kao narcisodinog? Obolelog od kompleksa više vrednosti, možda? Misliš da si nedodirljiv, zar ne? Pametnjaković koji misli da su svi ostali budale? Drugi čovek koji beži s mesta zločina nije Džonin saučesnik, niti neko ko mu je čuvao stražu, niti kradljivac kola. Nije čak ni crn. To je bio belac sa crnim rukavicama. To si bio ti.

- Ne - odvrati Bristou. Jedna jedina reč odavala je paniku; ali onda, uz jedva primetan napor, on namaknu prezriv osmeh na lice. - Kako bih to mogao biti ja? Bio sam u Čelsiju s majkom. I sama ti je rekla. Toni me je tamo video. Kažem ti, bio sam u Čelsiju.

- Tvoja nepokretna majka, zavisnica od valijuma, prespava većinu dana. Nisi se vratio u Čelsi nakon što si ubio Lulu. Mislim da si otišao u majčinu sobu u sitne sate, doterao sat i probudio je, slagavši je da je vreme za večeru. Misliš da imaš mozak vrhunskog zločinca, a ne znaš da je to otrcana fora mada retko kad tako jednostavno. Tvoja majka jedva da je znala i koji je dan sa tolikom količinom lekova što joj je kolala u žilama.

- Ceo dan sam proveo u Čelsiju - ponovi Bristou, cupkajući kolenima. - Samo sam nakratko

skoknuo do kancelarije po neka dokumenta.

- Kapu i rukavice si uzeo iz stana ispod Lulinog. Nosio si ih na snimku - reče Strajk, ne obraćajući pažnju na Bristouovu upadicu - i tu si pogrešio. Ta kapa je unikat. Samo jedna na svetu; Gi Some ju je napravio za Maka Dibija. Pošto smo znali da se to moglo naći samo u stanu ispod Lule, jasno nam je bilo gde si se skrivao.

- Nemaš ama baš nikakav dokaz - opet će Bristou. - Hajde, da vidim dokaz.

- Naravno da ga imam - odvrati Strajk. - Nevin čovek sigurno ne bi sedeo ovde i slušao me. Dosad bi već zdimio. Ali ništa ti ne brini, imam ja dokaz.

- Nema šanse - promuklo će Bristou.

- Motiv rađa priliku, Džone. A ti si ih imao poprilično.

- Da krenemo od početka. Ne poričeš da si tog jutra najpre išao da posetiš Lulu…

- Naravno da ne poričem.

- … Zato što su te ljudi videli tamo. Ali, ne verujem da ti je Lula uopšte dala onaj ugovor od Somea koji si iskoristio da se popneš do stana. Mislim da si ga ukrao ranije. Vilson te je pustio da uđeš i nekoliko minuta kasnije ti i Lula ste se žučno raspravljali pred njenim vratima. Ni to ne možeš da porekneš zato što vas je čula čistačica. Sreća tvoja pa Lehsinka slabo govori engleski te je potvrdila tvoju priču: da si bio besan jer se Lula pomirila sa onim narkomanskim parazitom.

- No ja mislim da je svađa izbila zato što je Lula odbila da ti da novac. Svi njeni pronicljiviji prijatelji su mi rekli da si žudeo za njenim bogatstvom, ali tog dana mora da si bio očajan kad si počeo tako da urlaš na nju. Da li je Toni primetio da mu nedostaje novac s računa Konvej Outsa? Jesi li morao smesta da ga nadomestiš?

- Puko naklapanje - odvrati Bristou, i dalje pocupkujući kolenima.

- Videćemo na sudu da li je baš puko naklapanje - reče Strajk.

- Nijednom nisam porekao da smo se Lula i ja svađali.

- Pošto je odbila da popuni ček i zalupila ti vrata ispred nosa, krenuo si niz stepenice i ugledao stan na drugom spratu otvoren. Vilson je s majstorom bio zaokupljen doterivanjem alarma, a i Lehsinka je bila tu negde - možda je usisavala, te ti je buka taman dobrodošla da prođeš nečujno pored ove dvojice.

- Nisi imao šta da izgubiš, u suštini. Ako se okrenu i ugledaju te, mogao si da se izgovoriš kako si došao da zahvališ Vilsonu što te je pustio u zgardu, prođeš hodnikom dok njih dvojica petljaju oko alarma i sakriješ negde u tom ogromnom stanu. Mesta za skrivanje koliko voliš! U prazan plakar.

Ispod kreveta.

Bristou je ćutke vrteo glavom. Strajk nastavi u istom duhu: - Sigurno si čuo Vilsona kako govori Lehsinki šifru: jedan, devet, šest, šest. I tako su najzad Lehsinka, Vilson i momak iz sigurnosnih sistema otišli a ti si ostao sam u stanu. Na tvoju nesreću, ili kako god, Lula je izašla, tako da nisi mogao da se vratiš do njenog stana i da je maltretiraš.

- Teška izmišljotina - reče advokat. - Nisam ni kročio u stan broj dva. Od Lule sam otišao pravo u kancelariju da uzmem dokumenta…

- Od Alison, ako se ne varam, tako si mi rekao kada smo prvi put pretresali tvoje kretanje kobnog dana? - upita Strajk.

Ružičasti pečati ponovo izbiše po Bristouovom vratu. Posle kratkog oklevanja, pročisti grlo pa reče: - Ne sećam se tačno - znam samo da sam bio u žurbi; hteo sam da se što pre vratim majci.

- Šta misliš, Džone, kako će na sudu dočekati kad Alison istupi i kaže da si od nje tražio da laže?

Pred njom si glumatao utučenog ucveljenog brata, onda si je pozvao na večeru, a ona je jadna bila toliko srećna što joj se pružila prilika da izgleda kao poželjna žena pred Tonijem za kojim je žudela.

Posle nekoliko sastanaka, ubedio si je da kaže kako te je videla ujutru u kancelariji pre nego što je Lula ubijena. Mislila je da si samo previše uplašen i paranoičan, zar ne? Verovala je da će ti njen

voljeni Toni ionako obezbediti alibi čvrst kao stena. Smatrala je da ništa neće škoditi ako pribegne bezazlenoj laži da bi te smirila.

- No Alison tog dana nije bila u kancelariji, Džone. Čim je stigla na posao, Siprijan ju je poslao u Oksford da pronađe Tonija. Ti si se malo unervozio nakon Rošeline sahrane, kada si shvatio da znam za to, zar ne?

- Alison i nije baš bistra - poče Bristou polako, trljajući ruke, dok su mu kolena poskakivala. Sigurno je pobrkala dane. Mora da me je pogrešno razumela. Nisam tražio od nje da kaže kako sam navraćao u kancelariju. Njena reč protiv moje. Možda samo hoće da mi se osveti jer smo se raskantali.

Strajk se smejao.

- Pa ti si stvarno glup, Džone. Nakon što te tog jutra moja pomoćnica namamila u Raj… - To je bila tvoja pomoćnica?

- Nego šta! Nisam hteo da mi smetaš dok pretražujem stan tvoje majke. Kada se Robin uverila da si već uveliko u putu, telefonirao sam Alison i sve joj potanko ispričao, čak i to da imam dokaz da su Toni i Ursula Mej u vezi, i da će te uhapsiti zbog ubistva. Njoj je to bilo dovoljno da potraži i novog momka i nov posao. Nadam se da je otišla kod majke u Saseks, kao što sam joj savetovao. Alison si držao uz sebe jer si smatrao da ti može poslužiti kao rezervni alibi. Ali kasnije, zabrinuo sam se da će joj dojaditi da je samo koristiš i da će posegnuti za nečim većim.

Bristou pokuša još jednom da se naceri, ali zvučao je veštački i šuplje.

- Tako se ispostavilo da te niko živ nije video u kancelariji tog jutra - nastavi Strajk. - Za to vreme skrivao si se u stanu na drugom spratu u Kentigern Gardensu u broju osamnaest.

- Nisam bio tamo. Bio sam u Čelsiju, s majkom - odvrati Bristou.

- Mislim da tada nisi nameravao da ubiješ Lulu - nastavi Strajk ne slušajući ga. - Verovatno si samo hteo da joj napraviš sačekušu. Tog dana te nisu očekivali na poslu, trebalo je da radiš od kuće, kako bi bio uz majku. Frižider u stanu je bio pun a ti si znao šifru, tako da alarm nije bio problem. Pružao ti se odličan pogled na ulicu i za slučaj da se Dibi Mek pojavi, imao bi dovoljno vremena da izađeš iz stana, spustiš se u predvorje i objasniš svoje prisustvo time kako si čekao sestru u njenom stanu.

Jedina opasnost je pretila od dostavljača koji je ušao u stan; ali masivne vaze puna ruža dospele su do stana a da niko nije primetio da si ti tamo skrivaš, zar ne?

- Pretpostavljam da je zamisao da počiniš ubistvo počela da te kljucka baš tu, dok si samotno sedeo satima u svoj toj raskoši. Jesi li zamišljao kako bi bilo da Lule, koja te je razbaštinila, više nema?

Sigurno si znao da će to tvoju bolesnu majku strašno uzdrmati, posebno ako se uzme u obzir da si joj ti već jednom bio jedino dete koje joj je preostalo. Mora da si sav zatreperio od uzbuđenja, zar ne, Džone? Konačno bi bio njeno jedino dete? I više nikad ne bi bio skrajnut u korist lepše i umiljatije sestre. Čak i u tom sumornom polumraku mogao je da vidi Bristouove zečje zube i istrajavajuć pogled molećivih očiju.

- Koliko god da si se ulagivao majci i izigravao dobrog sina, nikada joj nisi bio miljenik, zar ne? Čarlija je više volela? Svi su ga voleli više, pa čak i ujka Toni. I kada je Čarli nastradao, kada si očekivao da ćeš dospeti u centar pažnje, šta se desilo? Došla je Lula i svi su se okrenuli njoj, držali zanosnu Lulu kao malo vode na dlanu. Majka kraj uzlglavlja čak ni sliku tvoju ne drži. Samo Čarlijevu i Lulinu, dvoje dece koju je volela.

- Nosi se! - zareža Bristou. - Nosi se, Strajk! Ti ćeš nešto da mi kažeš! Ti, što ti majka kurva! Kako je ona skapala, od tripera, a?

- Lepo - reče Strajk uljudno. - Baš htedoh da te priupitam šta si iskopao iz mog života kako bi me vortao. Smem da se kladim da si pucao na to kako ću saosećati s tobom jer je i moja majka umrla mlada, pod sumnjivim okolnistima. Mislio si da ćeš da vortaš kao majmuna…

- No, ne mari, Džone. Ako tvoji advokati mogu da utvrde da imaš poremećaj ličnosti, očekujem da

će za sve okriviti tvoje detinjstvo. Nevoljen. Zanemaren. Skrajnut. Oduvek trpiš nepravdu, zar ne? Sve mi je bilo jasno još prvi put kad sam te video, kada si briznuo u dirljiv plač prisećajući se kako su Lulu prvi put doneli u vaš dom. Roditelji nisu hteli ni da te povedu sa sobom kada su išli po nju.

Ostavili su te samog kod kuće kao psa - svog sina koji im posle Čarlijeve smrti nije bio dovoljan, sina koji će im opet biti na drugom mestu.

- Ne moram ovo da slušam - prošapta Bristou.

- Slobodno idi - odvrati Strajk čkiljeći u Bristouove oči iza naočara. - Što ne ideš?

No advokat je samo sedeo, kolena su mu i dalje pocupkivala, a on je kršio prste i čekao da mu Strajk pokaže dokaz.

- Jel’ ti bilo lakše drugi put? - tiho upita detektiv. - Jel’ si lakše ubio Lulu nego Čarlija?

Bristou otvori usta i otkri zečje zube, ali ne pusti ni glasa.

- Toni je znao da si ti kriv, zar ne? Sve one teške i ganutljive reči posle Čarlijeve smrti, sve je to bilo proseravanje. Toni je bio tamo; video je kako juriš na biciklu s mesta odakle si gurnuo Čarlija.

Jesi li ga izazivao da vozi uz sam rub kamenoloma? Poznavao sam Čarlija, taj ne bi mogao da odoli izazovu. Toni je video Čarlijevo beživotno telo na dnu kamenoloma i tvojim roditeljima rekao da sluti da si ti kriv? Zato ga je tvoj otac i udario; zato ti se majka onesvestila; zato su i zabranili tvom ujaku da vam dolazi u kuću nakon Čarlijeve smrti; a ne zato što je Toni tvojoj majci prekorio kako odgaja delinkvente, mada je ona zbog toga je poludela.

- Ne… - zakrešta Bristou. - Ne! - No pošto Toni ne bi mogao da podnese takav porodični skandal, držao je jezik za zubima. Malo se uspaničio kada je čuo da će usvojiti devojčicu, zar ne? Telefonirao im je i pokušao da ih spreči. Imao je razloga za brigu, zar ne? Mislim da si Tonija oduvek plašio. Sebe je saterao uza zid da bi tebi obezbedio alibi kad je Lula ubijena, kakva jebena ironija?

Bristou više ni reč nije rekao, samo je ubrzano disao.

- Toni bi svašta rekao samo da ga ne provale da je tog dana bio u hotelu sa ženom Siprijana Meja, zato je i rekao de se dvaput vratio u London, tobože da poseti bolesnu sestru.

- Njegova sestričina je mrtva, tako da nije mogla da ospori njegove tvrdnje; tako da nije imao izbora nego da slaže kako ti je došao na vrata te da ste razgovarali. A ti si ga pokrivao. Obojica ste blefirala i pitala se šta onaj drugi muti, ali se niste usuđivali da pitate. Mislim da je Toni rešio da čeka da tvoja majka umre kako bi se suočio s tobom. Tako je donekle umirio savest. No ipak nije moga da izdrži pa je naterao Alison da motri na tebe. A ti si meni u međuvremenu prosipao sranja kako te je Lula grlila i pokušavala da se pomiri s tobom pre no što je otišla kući.

- Bio sam tamo - promuklo prošapta Bristou. Bio sam u majčinom stanu. Ako Toni nije, to je već njegov problem. Ne možeš da dokažeš da nisam.

- Ne bavim se dokazivanjem nečega što se nije dogodilo, Džone. Samo kažem da ti nije preostao nijedan alibi osim onog koji ti je dala valijumom omamljena majka.

- Ali hajde da, zarad istine, pretpostavimo da, dok je Lula bila u poseti vašoj omamljenoj majci, a Toni tucao Ursulu u nekom hotelu, ti si se skrivao u stanu broj dva i mozgao kako da rešiš svoje finansijske probleme. I čekao si. U nekom trenu si stavio rukavice koje si pronašao u Dibijevoj garderobi, kako ne bi ostavio otiske prstiju. To je delovalo malo sumnjivo. Kao da si, bezmalo, planirao da izvršiš nasilje.

- Najzad, u rano popodne Lula se vratila kući; no na tvoju nesreću - što si sigurno video kroz špijunku - došla je s prijateljicama.

- A sada - nastavi Strajk oštrije - Mislim da slučaj protiv tebe postaje ozbiljan. Da se braniš ubistvom s predumišljajem - bila je to nesreća, koškali ste se i ona se okliznula i preletela preko balkona - možda bi ti i prošlo da nisi dreždao u stanu niže sve vreme, dok su joj tu bile prijateljice. Čovek kome je samo na pameti kako da zastraši sestru i iskamči joj pozamašan ček mogao je, samo

mogao, da sačeka dok ona ponovo ne ostane sama; no to si već probao i nije uspelo. Zašto onda ne bi otišao sad kod nje je, vrovatno, malo bolje volje i zanemari da su u susednoj sobi njene prijateljice.

Možda ti je već dala nešto samo da te se otarasi?

Strajk je bezmalo mogao da oseti talas straha i mržnje kako se širi s prilike koja bledi u seni prekoputa stola.

- Ali umesto toga - nastavi Strajk - ti si čekao. Celo veče si tamo prestajao i gledao je kako izlazi iz zgrade. Mora da ti je to teško palo. Imao si vremena da skuješ surov plan. Osmotrio si ulicu; znao si tačno ko je od stanara u zgradi a ko nije; pomislio si da možda postoji način da se jednostavno iskradeš a da te niko ne vidi. Da ne zaboravimo, jednom si već ubio. A to je već nešto.

Bristou napravi oštar pokret, malo jači od trzaja; Strajk se napnu, ali Bristou je i dalje sedeo, a Strajk je bio potpuno svesta da mu se nepričvršćena proteza jedva drži za nogu.

- Gledao si kroz prozor i video da Lula dolazi sama, ali paparaci su još bili ispred zgrade. Tada si verovatno već počeo da očajavaš, jel’da? Ali onda su se, kao nekim čudom svi razišli, kao da nebesa zaista ne žele ništa drugo do da pomognu Džonu Bristouu da se dočepa onoga še želi. Prilično sam siguran da ih je obavestio njen šofer. On je čovek koji žudi da uspostavi dobre odnose s novinarima.

Dakle, ulica je sad pusta. Došao je trenutak. Navukao si kapuljaču Dibijevog duksa. Velika greška. Ali moraš priznati da je uz toliko sreće koja te je te noći poterala, nešto moralo i da krene naopako. A onda - za to ti moram dati najvišu ocenu, zato što me je to dugo kopkalo - uzeo se nekoliko belih ruža iz onih vaza, jel’ tako? Obrisao si vlažne krajeve, ne preterano detaljno kao što si bio naumio, ali nije bilo loše - i spustio ih ispred stana broj dva, ostavio odškrinuta vrata, pa se popeo uza stepenice do stana svoje sestre. Kad smo već kod toga, nisi primetio da si ostavio nekoliko kapi vode s ruža.

Kasnije se Vilson okliznuo o njih. Došao su do Lulinog stana i pokucao. Kad je pogledala kroz špijunku, šta je videla? Bele ruže. Stajala je na svom balkonu, ispred širom otvorenih prozora, gledajući i čekajući da se na ulici pojavi njen davno izgubljeni brat, ali ispostavilo se da je on već ušao, a ona ga nije primetila! Onako uzbuđena, odmah je otvorila vrata, a ti si ušao.

Bristou je bio potpuno nepomičan. Čak je i koleno prestalo da mu se trza.

- Onda si je ubio, isto kao što si ubio Čarlija, isto kao što ćeš kasnije ubiti Rošel Onifade: gurnuo si je, snažno i brzo - možda si je i podigao u naručje - ali ona je svakako bila zatečena, zar ne, kao i ostali. Urlao si na nju što neće da ti da novac, što te lišava, jer si se uvek osećao lišenim, jelda, Džone, uvek si osećao da si lišen svog dela roditeljske ljubavi. Ona je vikala na tebe, rekla da ti ni peni neće ostaviti čak i ako je ubiješ. Dok ste se borili, a ti je gurao kroz dnevnu sobu ka balkonu, rekla ti je da ima još jednog brata, bioološkog, da on stiže i da je sastavila testament u njegovu korist. „Prekasno je, već sam to uradila”, vikala je. A ti si je nazvao jebenom lažljivom kučkom i gurnuo je dole na ulicu, u smrt.

Bristov je jedva disao.

- Mislim da si tu ostavio te ruže ispred njenih vrata. Otrčao si nazad, pokupio ih, sjurio se niz stepenice pa do stana broj dva, gde si ih vratio u vaze. Jebem ti, imao si ludu sreću. Jedan pandur je kasnije slučajno srušio te vaze, a ruže su bile jedini dokaz da je neko ulazio u taj stan; nisi mogao da ih rasporediš onako kako ih je cvećer aranžirao, znajući da imaš samo nekoliko sekundi da izađe iz zgrade. Sledeći korak zahtevao je hladnokrvnost. Sumnjam da si očekivao kako će neko odmah podići buku, ali Tansi Bestigui je bila na balkonu ispod vas. Čula je Lulu kako vrišti i znala je da imaš samo nekoliko minuta da pobegneš. Vilson je istrčao na ulicu da pogleda šta je s Lulom, a ti si, stojeći iza vrata i zureći kroz špijunku, video kako on zatim trči uza stepenice. Resetovao si alarm, izašao iz stana pa sišao stepenicama. Bestiguijevi su se raspravljali u svom stanu. Ti si protrčao niz stepenice čuo te je Fredi Bestigui, ali je on u tom trenutku imao drugih briga - hol je bio prazan - a ti si istrčao na ulicu, gde je vejao gust sneg. I potrčao si, jelda? Stavio si kapuljaču, rukavice na ruke. Na kraju ulice si video još jednog momka kako trči, trči iz straha za svoj život, što dalje od ugla s kojeg je

upravo bio video sestru kako pada s balkona. Vas dvojica se niste poznavali. Ne verujem da si tada mogao da razmišljaš o tome ko je on. Trčao si najbrže što si mogao, u pozajmljenoj odeći Dibija Meka, protrčao pored ulične kamere koja vas je obojicu snimila, pa produžio Ulicom Halivel, gde ti se ponovo osmehnula sreća, jer tamo nema kamera. Pretpostavljam da si bacio duks i rukavice u kantu i uhvatio taksi, jelda? Policija se nije bi potrudila da potraži belog muškarca u odelu koji je te noći viđen u okolini. Otišao si kući svojoj majci, spremio joj doručak, pomerio kazaljke na njenom satu i probudio je. Ona i dalje veruje da ste vas dvoje razgovarali o Čarliju - dirljiv detalj, Džone - onog trenutka kad je Lula odletela u smrt. Izvukao si se s tim, Džone. Mogao si sebi da priuštiš da doživotno plaćaš Rošel. Uz sreću koja te prati, moglo se desiti i da je Džona Agjemen poginuo u Avganistanu; nada bi ti porasla kad god bi u novinama video sliku nekog crnog vojnika, jelda? Ali ti nisi hteo da se osloniš na sreću. Ti si uvrnut, drski seronja i pomislio bi da mogao bolje da udesiš stvari.

Zavladala je tišina.

- Nemaš dokaze - napokon se oglasi Bristou. U kancelariji je sad bilo tako mračno, da je Strajk video jedva nešto više od njegovih obrisa. - Nikakvih dokaza nemaš.

- Bojim se da grešiš - reče Strajk. - Policija je dosad verovatno već pribavila nalog za hapšenje.

- Zbog čega? - upita Bristou i nasmeja se s napokon povraćenim samopouzdanjem. - Da bi preturali po londonskim kantama za smeće kako bi našli duks koji sam, kako kažeš bacio pre tri meseca?

- Ne, nego da bi zavirili u sef tvoje majke, naravno.

Strajk se pitao da li bi stigao da podigne roletne dovoljno brzo. Bio je daleko od prekidača za svetlo, a u kancaleriji je bilo baš mračno; ipak nije želeo da odvoji pogled od Bristouove prilike nalik seni.

Bio je uveren da taj trostruki ubica nije ovamo došao nepripremljen.

- Dao sam im nekoliko kombinacija - nastavi Strajk. Ako ne bude išlo, pretpostavljam da će zvati stručnjaka da ga otvori. Ali da sam čovek koji se kladi, stavio bih pare na 030483. Šušanj, blesak blede ruke i Bristou se pokrenu. Nož promaši Strajkove grudi kad je detektiv udario Bristoua u slabine; advokat skliznu na sto, otrkotrlja se, pa ponovo napade i ovoga puta Strajk pade nauznak u svoju fotelju, a Bristou se nadnese nad njega, uhvativši ga u klopku između zida i stola.

Strajk uhvati Bristoua za ručni zglob, ali nož nije mogao da vidi; svuda naokolo bilo je mračno, i on zamahnu pesnicom pa pogodi ispod brade Bristoua koji od siline udarca zabaci glavu, a naočare mu odleteše; Strajk ga ponovo udari, a Bristou nalete na zid; Strajk je pokušao da sedne, jer mu je Bristou svom težinom prikovao polunogu za pod, a nož mu se u tom trenu zari u nadlakticu; osetio je kako se koža cepa, i mlaz tople krvi, i vreli pulsirajući bol.

Video je prigušen obris Bristouove ruke kako se diže; naterao je sebe da ustane uprkos težini advokatovog tela koje ga je pritiskalo, izbegao je još jedan napad nožem i uz nadljudki napor uspeo da zbaci advokata sa sebe; proteza mu je skliznula kroz nogavicu dok je pokušavao da prikuje Bristoua za pod; topla krv rasprskavala se na sve strane, a on nije znao gde se u tom trenutku nalazi nož.

Sto se srušio pod Strajkovom težinom, a onda se, kad je zdravim kolenom pritisnuo Bristouov slabašan grudni koš, napipavajući zdravom rukom da bi našao nož, svetlost zarila unjegovu mrežnjaču, a neka žena je vrisnula.

Zaslepljen, Strajk ugleda nož kako nadire ka njegovom stomaku; dohvati protezu koja je ostala iza njega i tresnu njome Bristoua po licu: jednom, dvaput, triput…

- Stani! Kormorane, STANI! UBIĆEŠ GA! Strajk se otkotrlja s Bristoua, koji se više nije pomerao, ispusti protezu pa pade nauznak, pritiskajući ruku koja je krvarila.

- Mislio sam - zadihano reče, iako nije mogao da vidi Robin - da sam ti rekao da ideš kući?

Ali ona je već telefonirala.

- Policiju i hitnu pomoć!

- Pozovi i taksi - zakrešta Strajk s poda; grlo mu se osušilo od dugog pričanja. - Ja ne idem u bolnicu sa ovim seronjom.

On ispruži ruku pa dohvati mobilni koji je ležao nekoliko metara dalje. Displej mu je bio smrskan, ali i dalje je snimao.

DESET DANA KASNIJE

EPILOG Nihil est ab omniparte beatum.

Ništa nije srećno u svakom pogledu.

Horacije, Ode, knjiga druga

Britanska vojska od svojih vojnika zahteva da joj podrede sve svoje potrebe i obaveze kako civili gotovo ne mogu ni da zamisle. Nju praktično ne zanima ništa više od onoga što se nje lično tiče; ne zanimaju je iznenadni događaji u čovekovom životu - rođenja i smrti, venčanja, razvodi i bolesti uopšteno nijedan veći razlog za odstupanje od plana od kamenčića koji udaraju u trup tenka. No ipak, vojska je načinila izuzetak i poručniku Džoni Agjemenu dozvolila da prekine drugo službovanje u Avganistanu.

Građanska policija je zahtevala da on hitno doputuje u London, i iako vojska ne haje za želje Građanske policije više no za svoje, u ovom slučaju se pokazala predusretljiva. Okolnosti u kojima je Agjemenove sestra umrla privukla je međunarodnu pažnju, te mediji koji su istog trena počeli da opsedaju tajanstvenog inžinjerca nikako nisu prijali ni samom poručniku Agjemenu niti vojsci kojoj je služio. Tako su Džonu ukrcali na avion za Britaniju, a vojska je pokazala zadivljujuće umeće da ga sakrije od proždrljivih novinara.

Mnogobrojna čitalačka publika je nagađala da će poručnik Agjemen biti ushićen, najpre zbog povratka s ratišta, a zatim i zbog toga što ga kod kuće čeka bogatstvo koje nije mogao ni da sanja.

Kako god, mladi vojnik s kojim se Kormoran sreo u pabu Totenhem u vreme ručka, deset dana nakon što je ubica njegove sestre uhapšen, bio je gotovo drčan i, kao se činilo, još uvek nesvestan onoga što ga je snašlo.

Dva čoveka su, u različito vreme, živela istim životom i nosila glavu u torbi zarad iste stvari. Bila je to spona koju civili ne bi mogli da razumeju, tako da su njih dvojica gotovo pola sata razgovarali samo o vojsci.

- Bio su u uniformi, a? - upita Agjemen. - Odanost uniformi skupo me je koštala.

Strajk se nasmešio. Nije opazio nezahvalnost u Agjemenovom stavu iako mu se šav na ruci bolno povlačio svaki put kad bi on podigao kriglu.

- Majka je tražila da dođem - reče vojnik. - Stalno je ponavljala da bi to bila jedina dobra stvar u svemu tom haosu.

To je bio prvi, neposredan razlog zašto su se sastali, i da Džona nije na svom terenu, sa svojim pukom, živeći život koji je izabrao.

A onda je sasvim iznenada počeo da priča kao da je Strajka čekao mesecima.

- Nije ni znala da moj tata ima još jedno dete. Nikada joj nije ni rekao. Nije bio siguran da li ga je ta žena, Marlen, slagala da je ostala trudna. Pre no što je umro, kada je znao da su mu dani odbrojani, to mi je ispričao. „Nemoj da uzrujavaš majku”, kazao je. „Pričam ti ovo jer umirem, a ni sam ne znam imaš li tamo negde polubrata ili polusestru.” Kazao je da je ta žena belkinja, i da je nestala. Možda je i abortirala. Jebem li ga. Da si samo poznavao mog starog. Taj ti nijednom nije propustio nedeljnu misu. Pričestio se na samrtničkoj postelji. Ovako nečemu od njega se nisam nadao.

- Ni na pamet mi nije padalo da zucnem o tati i toj ženi. Ali onda, s neba pa u rebra, telefonski poziv. Bogu hvala da sam došao kući na odsustvo. Rekla je samo: „Lula”, predstavila se bojažljivo kao da se premišljala ima li prava na to, i da će spustiti slušalicu ako je moja mama tu. Rekla je da nikog ne želi da povredi. Zvučala je iskreno.

- I bila je, rekao bih - odvrati Strajk.

- Pa jes’… al’ jebem ti, to je baš uvrnuto. Jel’ bi ti poverovao kad bi te pozvao neki supermodel i rekao da ti je rod?

- Verovatno - na to će Strajk.

- Pa jes’, i to što kažeš. Pomislio sam zašto bi lagala, pa sam joj dao broj mobilnog telefona. Čuli

smo se nekoliko puta kad je mogla da se izvuče sa svojom prijateljicom Rošel. Sve je tako dobro smislila da novinari ništa ne saznaju. To mi se svidelo. Nisam želeo da uznemirim majku.

Agjemen izvadi paklicu cigareta lambert i batler i stade da je nervozno vrti među prstima. Kupio ih je jeftino, pomisli Strajk uz žaoku sećanja, u NAAFI.16 - I tako, pozvala me je dan ranije… dan pre no što se desilo - nastavi Džona. - Molila me je da dođem. Već sam joj bio rekao da ne mogu da se sastanem s njom na ovom odsustvu. Čoveče, nisam mogao da verujem da mi je sestra supermodel. Mama bi se zabrinula kad bih otišao u Helmand. Nisam mogao tek tako da joj prospem kako tata ima još jedno dete. Tada nisam. Zato sam Luli rekao da ne mogu da se vidim s njom.

- Preklinjala je da se vidimo pre nego što odem. Bila je uznemirena. Kazao sam joj da ću probati kasnije da se izvučem, kad mama legne; smislio bih nešto, kao da ću da skoknem na piće sa starim drugarom ili tako nešto. Lula mi je rekla da dođem kasno, tek negde oko pola jedan.

- I tako - pričao je Džona počešavši se po vratu s nelagodom - otišao sam. Stajao sam na uglu njene ulice i sve sam video.

Prevukao je šakom preko usta.

- Otrčao sam. Jednostavno sam otrčao. Nisam znao šta ću. Nisam mogao da ostanem. Nisam želeo da ikome išta objašnjavam. Znao sam da ima psihičke probleme i setio se koliko je bila uznemirena preko telefona, pa sam pomislio, jel’ me namamila ovamo da gledam kako skače s prozora?

- Nisam mogao da spavam. Pravo da ti kažem, jedva sam čekao da odem. Da pobegnem od svih tih prokletih naslovnih strana.

Pab ispuni žamor, ljudi su pristizali na ručak.

- Mislim da je očajnički želela da te vidi zbog nečeg što joj je majka ispričala - rekao je Strajk. Ledi Bristou se kljukala valijumom. Mislim da je htela da se devojka oseća loše što će je napustiti, pa joj je ispričala šta joj Toni godinama natura na nos - da je Džon gurnuo Čarlija s ivice kamenoloma i ubio ga.

- Zato je Lula u onakvom stanju otišla iz majčinog stana i zato je uporno pokušavala da dobije ujaka, kako bi saznala ima li u majčinim rečima makar trunke istine. Zbog toga je očajnički želela da te vidi, trebao joj neko - bilo ko - koga je mogla da voli i kome je mogla da veruje. Majka joj je bila teška žena i na samrti, ujaka nije mogla da smisli, i upravo je saznala da je njen usvojeni brat ubica.

Mora da je bila očajna.

I uplašena, rekao bih. Bristou ju je poslednja dvadeset četiri sata pritiskao da mu da novac. Sigurno nije znala kud udara.

Kroz žamor gostiju i zveckanje čaša Džona jasno izgovori: - Drago mi što ste skotu razvalili vilicu.

- I nos - šeretski će Strajk. - Sreća te je potegao nož na mene, inače ne bih imao opravdanja da ga raspalim.

- Došao je naoružan - reče Džona zamišljeno.

- Pa naravno - na to će Strajk. - Zadužio sam sekretaricu da mu, na Rošelinoj sahrani, natukne o tome kako primam pretnje od ludaka koji hoće da mi raspori utrobu. To mu je dalo ideju. Bio je očajan. Mislio je da to iskoristi i na sirotog Brajana Medersa svali krivicu za moju smrt. A onda je, verovatno, otišao kući, doterao majčin sat i ponovo pokušao da izvede stari trik. Nije on čist. Što ne znači da taj drkadžija nije pametan. Činilo se da više nema šta da se kaže. Kada su izašli iz paba, Agjemen, koji je platio piće uz bespogovorno insistiranje, ponudio je novac Strajku, čije je siromaštvo bilo upadljivije no naslovne strane. Strajk ga je prekinuo pre no što je ovaj ponudu izneo, ali se nije uvredio. Bilo mu je jasno da mladi inžinjerac ne zna kako da se izbori s tim što je nasledio ogromno bogatstvo; da se sav povio pod teretom odgovornosti, zahteva koje to nameće, odluka koje će morati da donosi je načinjen, žalba

primamljiva, odluka. A tu je, naravno, bilo užasno i neumitno saznanje kako je sve te milione i dobio.

Ko je svesniji od mladog vojnika koliko je sreća prevrtljiva, koliko je sudbina nepredvidiva?

- Neće se izvući, zar ne? - upita Agjemen taman kad je trebalo da se rastanu.

- Ne, naravno da neće - odvrati Strajk. - Novine se još nisu toga dokopale, ali policija je našla Rošelin telefon u sefu njegove majke. Nije smeo da ga se otarasi. Promenio je šifru na sefu tako da niko sem njega nije imao pristup - 030483. Uskrs osamdeset treće, dan kada je ubio mog drugara Čarlija.

Robin je to bio poslednji dan na poslu. Strajk ju je bio pozvao da krene s njim i upozna Džonu Agjemena, koga se svojski potrudila da nađe, no ona je odbila. Imao je utisak da se ona namerno udaljava od slučaja, od posla, od njega. Zakazao je bio i pregled na Odeljejnju za amputacije u „Bolnici kraljice Meri”, za posle podne; ona će otići dok se on vrati iz Rohemptona. Metju je vodi u Jorkšir za vikend.

Dok je Strajk šepao ka kancelariji kroz izrovane ulice, pitao se hoće li zateći svoju sekretaricu, ali nije gajio velike nade. Donedavno njeno prisustvo podnosio je samo zato što je znao da je ona tu privremeno, ali sada je znao da će mu nedostajati. Dopratila ga je taksijem do bolnice i obmotalo mu svojim kišnim mantilom ruku koja je krvarila.

Pompa zbog Bristuovog hapšenja ni najmanje nije naškodila Strajkovom poslu. Iskreno, Možda mu je odavno trebala sekretarica; i zapravo, kada se s mukom popeo stepeništem ka kancelariji, začuo je kako Robin razgovara telefonom.

- … Sastanak za utorak, bojim se da to nije izvodljivo jer je gospodin Strajk zauzet sve do ponedeljka… Da, naravno… Zapisaću za jedanaest… Da, hvala. Doviđenja.

Skliznula je na svojoj stolici na točkiće kada je Strajk ušao.

- I, kakav je Džona? - upitala je.

- Fin momak - odgovori Strajk, zavalivši se u uleglu sofu. - Potpuno je pometen. U suprotnom, Bristou bi otperjao s deset miliona, tako da mu ne preostaje ništa drugo nego da s tim izbori.

- Zakazala sam ti tri sastanak dok si bio odsutan - rekla je - i pomalo me brine ovaj poslednji.

Mogao bi biti još jedan novinar. Više me je zapitkivao o tebi nego što mi je pričao o svom problemu.

Bilo je još nekoliko takvih poziva. Novinari su hteli da naprave priču iz svih mogućih uglova, i sve ih je zanimalo. Strajk je nemilosrdno završavao na naslovnim stranama. Slike koje su najčešće koristili, na Strajkovu radost, bile su od pre deset godina dok je još bio u Vojnoj policiji; ali uspeli su da iskopaju sliku rok zvezde, njegove žene i supergrupi.

O nesposobnosti policije pisalo se naširoko. Karver je uslikan u žurbi na ulici - jakna leprša za njim a zakrpe se vide samo na majici; no prema Vordlu, zgodnom Vordlu, koji je Strajku pomogao da sredi Bristoua, odnosili su se s poštovanjem, posebno novinarke. U svakom slučaju, mediji su se iznova naslađivali pričom o mrtvoj Luli Landri; i svaka reportaža je bila začinjena slikom s manekenkinim prelepim licem i gipkim i izvajanim telom.

Robin je pričala, a Strajk je nije slušao jer mu je pažnju odvlačilo žiganje u nozi i ruci.

- … sve zapiši u kompjuter i beležnicu; jer moraćeš da nađeš nekog, znaš; nećeš moći sve sam.

- Znam - složio se trpeći bolove u nozi; nameravao je da ovo učini kasnije, kad bude odlazila, ali i sad je dobar trenutak kao i svaki drugi, i to ga natera da ustane sa sofe, koja je bila nezamislivo neudobna. - Slušaj, Robin, nisam ti čestito ni zahvalio…

- Jesi - brže-bolje će ona. - U taksiju kad smo išli u bolnicu - uostalom, nemaš na čemu da mi zahvaljuješ. Uživala sam. Obožavala sam taj posao, u stvari.

Othramao je do svoje kancelarije te nije ni čuo žaoku u njenom glasu. Poklon je bio sakriven u njegovom rancu. Bio je očajno zapakovan.

- Izvoli - rekao je. - Ovo je za tebe. Ne bih uspeo bez tebe da rešim slučaj.

- Oh - reče Robin, prigušeno, a Strajk je u isti mah bio i ganut i tek jedva uznemiren kada je video kako joj se suze slivaju niz obraze. - Nisi morao.

- Otvori ga kad stigneš kući - rekao je ali prekasno; poklon se doslovce raspao u njenim rukama.

Nešto jarkozeleno skliznu iz papira pa preko stola ispred nje. Robin ostade bez daha.

- Ti… o bože… Kormorane…

Podigla je haljinu koja ju je raspametila onda u Vaštiju kad ju je isprobavala, i zurila u njega, zajapurena i zacakljenih očiju.

- Nemaš novca za ovo!

- O da, imam - odgovori on oslonivši se na pregradni zid, što je za trunčicu bilo udobnije nego sedeti na sofi. - Posao je krenuo. Ti si bila sjajna. Blago tvom novom poslodavcu.

Uzbuđeno je preletala pogledom preko rukava haljine, tiho jecala i mrmljala. Nasumično je posegla rukom da dohvati maramice koje je kupila za gospođu Huk od para iz kasice, išmrkala nos, brisnula oči i rekla, dok joj je haljina ležala u krilu: - Ne želim da odem!

- Ne mogu da te plaćam, Robin - odsečno je rekao.

Nije da nije razmišljao o tome; sinoć dok je ležao u rasklopivom krevetu, presabirajući se, pokušavajući da smisli ponudu koja ne bi bila premala u odnosu na platu medijskog konsultanta. Ali uzalud. Više nije smeo da odlaže vraćanje dugova, morao je da plati kiriju i da nađe neko pristojno mesto za život, a ne da spava u kancelariji. Iako su trenutne okolnosti bile povoljnije no ranije, budućnost je bila neizvesna.

- Ne očekujem onoliko koliko su mi ovi ponudili - procedi Robin.

- Ja ti ne mogu dati ni približno - odvrati Strajk.

(Znala je kakvo je Strajkovo finansijsko stanje podjednako dobro kao i on sam, tako da je mogla da pretpostavi koliko bi mogao da joj ponudi. Sinoć kad ju je Metju zatekao u suzama suočenu s odlaskom, iznela mu je Strajkovu najbolju ponudu. „On ti, u stvari, ništa nije ni ponudio”, rekao je Met, „zar ne?” „Nije, ali ako mi…” „Onda sama odluči”, kruto je odvratio, „To je tvoja stvar. Sama reši.”

Dobro je znala da se Metju protivi da ona ostane na tom poslu. Satima je sedeo u Urgentnom centru dok su Strajka zašivali, i čekao je da stigne kući. Rekao joj je tada, onako uzdržano, da je dobro postupila, pokazavši preduzimljivost, ali da to ubuduće neće tolerisati, posebno kada njihovi prijatelji budu navaljivali da saznaju iz prve ruke ono što se pojavljuje u novinama.

Ali Metu bi se Strajk sigurno svideo, kad bi ga samo upoznao. Uostalom, rekao joj je da sama odluči…)

Robin se malo pribra, još jednom išmrknu nos i reče Strajku, sa spokojnošću koju je blago narušavalo uporno štucanje, pod kojim uslovima bi rado ostala.

Strajk nekoliko sekundi nije odgovarao. Koliko je predložila, mogao je da plati; petsto funti, po njegovom proračunu, može da obezbedi. Kako god da okreneš, nema novca kojim bi Robin mogao da platiš. Postoji samo jedna mala zaškoljica…

- To mogu - rekao je. - O da! Toliko mogu da ti platim.

Telefon zazvoni. Gledajući ga sva ozarena, Robin se javi, i to s takvim ushićenjem kao da je danima čekala baš taj poziv.

- O, zdravo, gospodine Gilespi! Kako ste? Gospodin Strajk vam je upravo poslao ček, lično sam ga poslala poštom jutros… Sav zaostatak, da, i još malo preko… O ne, gospodin Strajk je čvrsto rešio da plati dug… Pa to je baš ljubazno od gospodina Rokbija, ali gospodin Strajk će radije platiti. Nada se da će za nekoliko meseci isplatiti ceo iznos.

Sat vremena kasnije, dok je Strajk sedeo na stolici od tvrde plastike na Odeljenju za amputacije, ispruživši povređenu nogu, prođe mu kroz glavu sledeća misao: da je znao da će Robin ostati, ne bi joj ni kupovao onu zelenu haljinu. Bio je siguran da se poklon neće svideti Metjuu, posebno kad bude video Robin u haljini, i još gore - kad čuje da ju je najpre isprobavala pred Strajkom.

Uzdahnuo je i posegao za primerkom Prajvat aja na stočiću pored sebe. Kad su ga prvi put prozvali, Strajk nije odgovorio ništa jer se udubio u stranicu s naslovom „Pirovanje Landrijevih”, krcatu novinarskim saznanjima o slučaju koji su Robin i on rasvetlili. Mnogi kolumnisti su iskoristili poređenje s Kainom i Aveljom, tako da je časopis uveo posebnu kolumnu na tu temu.

- Gospodin Strik? - prozvaše ga glasnije drugi put. - Gospodin Kamerun Strik?

On podiže glavu i zaškilji.

- Strajk - reče jasno i glasno. - Zovem se Kormoran Strajk.

- Oh, izvinite… ovuda…

Dok je šepao ka doktoru, kroz glavu mu prođoše stihovi, stihovi koje je davno pročitao pre no što je prvi put video leš, ili pre no što se divio vodopadu na padini jedne afričke planine, ili posmatrao oči ubice koji je upravo shvatio da je uhvaćen.

Postao sam ime.

- Popnite se na sto, molim vas, i skinite protezu.

Odakle se stvorila ta fraza? Strajk je legao na sto i namršteno se zagledao u tavanicu; ne obraćajući pažnju na fizioterapeuta koji se nagnuo nad ostatak njegove noge, mrmljao dok je zurio i nežno je bockao.

Dovoljan je bio minut da izvuče redove koje je Strajk davno naučio.

Nema odmora od puta, iskapiću život do dna, sve vreme sam veoma uživao, patio, i sa onima koji me vole, a i sam, i na obali i kada su kroz tesne prolaze, kršne Hijade uznemirile bledo more: postao sam sinonim…17

Beleška o autoru Dž. K. Rouling je autorka čuvenog serijala o Hariju Poteru, čijih je sedam knjiga, objavljenih između 1997. i 2007, prodato u četiristo pedeset miliona primeraka širom sveta, u preko dvesta zemalja, prevedeno na sedamdeset tri jezika i ekranizovano u osam filmskih hitova.

Pored Ordena Britanske imperije za doprinos na polju dečje književnosti, Dž. K. Rouling je odlikovana brojnim nagradama i titulama, među kojima su nagrada „Princ od Asturije za mir”, „Hans Kristijan Andersen”, Legija časti. Na Univerzitetu Harvard je održala govor prilikom uručenja diploma. Takođe, bavi se humanitarnim radom; osnovala je organizaciju „Lumos”, kako bi pomagla deci u teškom društvenom i materijalnom položaju.

Robert Galbrajt ZOV KUKAVICE 2013 Izdavač EVRO-GIUNTI Beograd, Dimitrija Tucovića 41 Za izdavača Novica Jevtić, generalni direktor Veleprodaja Tel: 011/30-77-771, 30-77-772, 30-77-754, 30-77-755 E-mail: prodaja@evro-giunti.com Tiraž 2.000 primeraka Štampa Grafostil, Kragujevac ISBN 978-86-505-2452-7

Endnote 1

Engl.: Squatting - praksa naseljavanja nedovršenih ili napuštenih zgrada u velikim gradovima.

(Prim. prev.)

2 Predvodnica britanskog pokreta za ostvarenje ženskog prava glasa (1858-1928). (Prim. prev.)

3 Engl.: Pony; žargonski izraz za novčanicu od dvadeset funti. (Prim. prev.)

4 Kolokvijalni naziv za patrolne automobile britanske policije, zbog crno-bele ili tamnoplavo-bele boje. (Prim. prev.)

5 Gradić u Hempširu, poznat po obližnjem vojnom kompleksu. (Prim. prev.)

6 Rečenica koju je izgovorio televizijski komentator Kenet Volstenhom u završnici prenosa finala Svetskog prvenstva u fudbalu 1966. godine, popularna fraza u Britaniji. (Prim. prev.)

7 Citati sa veb-sajta preneseni su u izvornom obliku, sa svim pravopisnim i gramatičkim greškama.

(Prim. prev.)

8 Debata održana u Britaniji 2009. godine o ulozi te zemlje u napadu na Irak, nazvana po predsedavajućem Komisiji, Džonu Cilkotu. (Prim. prev.)

9 The Royal British Legion; ustanova koja pruža finansijsku pomoć britanskim vojnicima, veteranima i njihovim porodicama. (Prim. prev.)

10 Citati sa veb-sajta preneseni su u izvornom obliku, sa svim pravopisnim i gramatičkim greškama.

(Prim. prev.)

11 Debata održana u Britaniji 2009. godine o ulozi te zemlje u napadu na Irak, nazvana po predsedavajućem Komisiji, Džonu Cilkotu. (Prim. prev.)

12 Britanske oznake za ograničenje parkinga u gradskim zonama. (Prim. prev.)

13 Medijski skandal Gordona Brauna iz predizborne kampanje u Britaniji 2010. godine. (Prim. prev.)

14 Policija u Britaniji nije naoružana, osim u strogo regulisanim slučajevima. (Prim. prev.)

15 Skills 4 Communities - organizacija koja se bavi obučavanjem i programima kvalifikacija za razna zanimanja (Prim. prev.)

16 Navy, Army and Air Force Institutes - organizacija koju je ustanovila Britanska vlada za potrebe Britanske vojske. Obuhvatala je restorane, barove, prodavnice, supermarkete i slično, koje su vojna lica i njihove porodice mogli da koriste po znatno povoljnijim cenama. (Prim. prev.)

17 Alfred Tenison: Odisej (Ulysses, 1833), Antologija viktorijanske poezije, Prometej, Novi Sad, 2008 (priređivač i prevodilac: Vesna Egerić).

Sadržaj ZOV KUKAVICE PROLOG TRI MESECA KASNIJE DEO PRVI 1234567 DRUGI DEO 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 DEO TREĆI 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 DEO ČETVRTI 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 DEO PETI 12 DESET DANA KASNIJE EPILOG Beleška o autoru panta