književnost uživo 193
13. Tati je trebalo gotovo sat vremena da stigne do Veleprometovih skladišta. U normalnim okolnostima, stizalo bi se za pet-šest minuta. Ali, u normalnim okolnostima na cesti nema kratera, na cestama nema ni zidova, koji bi trebali biti na kućama a ne na cestama, a ni semafori nisu nešto radili. Bilo kako bilo, stigao je na cilj i odmah ga odvedoše do dva vojna džipa. – Ovog desnog gledaj da središ po svaku cenu. Taj ti je majorov i gotovo se rasplakao kad ne htede upaliti – reče mu vojnik koji ga je dovezao. Moj Steva samo se nasmejao, obećao da će videti da učini sve što se može i usput, al' samo onako usput, pomislio kako je tog majora posle tri meseca borbi u Vukovaru rasplakao njegov džip. Jer neće da upali. Stevo pogleda na brzaka motor džipa i iskusno oko majstora odmah vide da se stvar može vrlo lako srediti, što i reče vojniku pored njega koji se zadovoljno nasmeja. I dok je čekao da mu vojnik donese stvari potrebne za popravku, Stevo tek tada razgleda okolinu i mesto na kojem se nalazio. Nedaleko od njega bili su veliki metalni hangari, koji su izgledali kao kad bi korito okrenuli naopačke i na njih stavili vrata. Bila su to skladišta i tek tada Stevo opazi grupu ljudi koji su sedeli na nekim daskama ispred ulaza. Pogleda ih i odmah među njima spazi Grgu. Grgu, svog dragog komšiju s kojim je komšij'o skoro četrdeset godina. I Grga i Stevo imali su svoja društva, svoju privatnost, ali ne daj ti Bože da jednom nešto zafali.