književnost uživo 86
lukom. Slažem: masline na kolutiće, biber, list zelene salate, tanki šnit limuna, prstohvat kozica. Točim đus u veliku čašu. S vrata sobe gledam je polunagu na kauču. U rukama držim tacnu koja će me odvesti među njene butine. Stojim i puštam sebe da se ložim. Oslobođeni hormoni me pokreću. Hodam stazom zadovoljstva ka konačnom cilju. Bacio bih ovaj rostfrajni poslužavnik u tri lepe i skočio na nju, ali se uzdržavam. Znam da tako neću ništa postići. Da ću ostati nezadovoljen i da će mi se oslobođeni hormoni zabiti u mali mozak. U polumeditaciji smirujem disanje. Usni koja bi osmehom otkrila moje namere naređujem da se smiri. Ako plen oseti da će biti uhvaćen, pre nego što se bacim na njega, pobeći će. Lagano prilazim. Pre izgovora, podešavam dubinu glasa: – Izvoli, ljubavi. Gleda me čežnjivo. Potpuno sam zaljubljen. Spuštam tacnu na njen goli stomak. Odskače. Vrišti. Sendviči padaju po podu. Sok se izliva po njoj i kauču. – U pičku materinu! Stvarno si kreten! – vrišti. Ustaje i vojničkim koracima odlazi u kupatilo. Jebo te, stvarno sam kreten. Nisam razmišljao da će joj tacna biti hladna. Nisam uopšte o tome razmišljao. Ali to nije razlog da me tako časti. Bolje bi bilo da je lepo isplazila jezik i isprdela mi se u lice. Isprdeo bih se i ja njoj. Ne bismo se vređali. Možda bih joj tada odsvirao svoju usnu prdeću obradu „Black Betty“ i onda bismo se bacili jedno na drugo. Strašću bismo odgodili glad. Posle bismo zajedno jeli, nasmejani i goli, držeći se za ruke i smešeći se kao dve lude. Vraća se iz kupatila. Besna je.