književnost uživo 50
Kao da su mi stavili jaram. Tegli, Vlastimire! Kopaj, pizda ti materina, kada nisi učio na vreme. Što nisam jebeni doktor nauka? – Ako mi dozvoliš da primetim, sam si kriv za to. – Kako sâm kada su snobovi lobirali katedru? – Ne razumem te. – Opet sam pao ispit. – Koji? – Ekologiju. Za ovih šest godina, koliko na nju izlazim, shvatio sam da reka teče nizvodno i da je neko uvek ispod i da ako je zapišaš na jednom mestu, neizostavno je da će neka keva koji stepen nadmorske visine ispod toga skuvati supu od moje mokraće. Ali kada pokušam profesoru da objasnim koliko je to meni, jebeno, jasno, on se uvredi što nipodaštavam njegov predmet, kojeg ne bi ni bilo da nije njega, ludaka, koji pravi nauku od pišanja. E, to je da poludiš. – Vlajo, care, sad sam se setio. Moram na posao – kažem mu i potapšem ga po ramenu. – Ne! Sada me ne možeš ostaviti. Sada kada sam ti otvorio srce. Znaj da je ono poput najčuvanijeg sefa i da ga otvaram samo onima koje bezmerno cenim i volim. A ako ti je i pored toga svejedno, onda ću i radije piti sam. Šta sada? Kako sam mogao da se izvučem iz ove situacije. S njim sam prijatelj od malena. Lakše sam ga podnosio kada nije pio, ali nisam ga birao. Odrasli smo zajedno. To bi bilo kao kada bih rođenom bratu rekao: „Mani me se, pijan si!“ Mom prijatelju je neophodan sagovornik. Bio sam spreman da se žrtvujem za njega i da progutam gomilu govana koje će istresti.