secam_se_prata_zavir

Page 1

Sećam se Prata Razgovori u Malamoku

Preveo Goran Kostrović


© fotografije i ilustracije: Silvina Prat, An Fronije, Gvido Fuga, Mariolina Paskvalini, Ivo Pavone, Stelio Fenco, Antonio i Lorenco Martineli, Lele Vijanelo, Mišel Žans.

Stelio Fenco, An Fronije, Gvido Fuga, Alberto Ongaro, Mariolina Paskvalini, Ivo Pavone, Silvina Prat, Laura Skarpa i Lele Vijanelo, hvala vam na vremenu koje ste izdvojili i na besplatno ustupljenim fotografijama iz vlastitih arhiva. Crtež na naslovnoj strani: Lele Vijanelo

Napomena uz srpsko izdanje: Iako je običaj da se u srpskom jeziku ne prevode nazivi časopisa, od tog pravila smo odstupili u onih nekoliko slučajeva, poput revija As pik ili Narednik Kirk, koji su često pominjani u domaćoj literaturi i čitaoci ih već prepoznaju pod prevedenim naslovom. Na ostalim mestima prilikom prvog pojavljivanja imena u zagradi smo navodili i originalni naziv kako bismo radoznalim čitaocima i istraživačima olakšali buduću potragu. (Prim. ur.)


Sećam se Prata Razgovori u Malamoku

Svedočenja zabeležio Mišel Žans tokom aprila i decembra 2012. Ivo Pavone Alberto Ongaro Stelio Fenco An Fronije Gvido Fuga Mariolina Paskvalini Lele Vijanelo Silvina Prat


Hugo Prat, beše to zarazna bolest koju smo svi zapatili, a neki se od nje nikad nisu oporavili. Lele Vijanelo

Hugo Prat u Argentini, pedesetih godina. (Foto: Ivo Pavone)


Osamnaest godina od njegovog odlaska ogromna senka Huga Prata i dalje lebdi nad svetom stripa. Mnoga reizdanja, izložbe, knjige i konferencije neprestano se nižu… Prat je aktuelniji više nego ikad, mit koji je i sam brižljivo gradio s protokom vremena sve više narasta. Svako donosi svoj kamen i vlastitu viziju za izgradnju spomenika Hugu Pratu. Imali smo utisak da bi bilo zanimljivo dati reč onima koji su mu bili bliski u Malamoku i Veneciji, pustiti ih da nam pripovedaju o svom Hugu ne bi li mu povratili njegovu ljudsku veličinu, tako da ovde ni u kom slučaju nije reč o kompletnoj biografiji niti o nekakvom pokušaju demistifikacije. Svi oni koji su ga pratili na njegovom stvaralačkom putu o njemu i dalje pričaju dok im oči sjaje od emocija. Sećanja na to vreme još uvek su neverovatno živa, tako da nam otkrivaju i drugu stranu čoveka kakav beše Hugo Prat. Na sam spomen njegovog imena izranja mnoštvo sećanja i anegdota, pa smo odmah suočeni s bogatstvom i složenošću ličnosti onog kojeg su u Italiji zvali „majstorom iz Malamoka”. Zadivljuje to što se, nakon toliko godina, lica onih koji su ga poznavali na njegov pomen ozare osmesima, a čak i kad je sećanje začinjeno kritikom ili porugom, u svakom trenutku se oseća naklonost, živa radost koja se prenosi, iskrena sreća što su se pored tog izuzetnog umetnika proživeli trenuci ispunjenosti i veselja. Mišel Žans


Hronološke stavke 1927.

15. juna u Riminiju je rođen Hugo Prat.

1937.

Porodica Prat se nastanjuje u Etiopiji.

1942.

Povratak u Italiju nakon smrti, u logoru za ratne zarobljenike, Orlanda Prata, Hugovog oca. Prvi susret sa Ivom Pavoneom.

1945.

U Veneciji osnivanje revije As pik (L’Asso di picche), sa A. Ongarom, M. Faustinelijem, Đ. Belavitisom i D. Bataljom.

1949.

Odlazak u Argentinu s Faustinelijem, a sledeće godine im se pridružuju i Ongaro i Pavone.

1953.

Venčanje s Guki Vogerer, koja će mu 1954. roditi sina Lukasa, a 1955. ćerku Marinu. Prema scenariju Hektora Osterhelda stvara serijal Narednik Kirk, a tokom narednih godina i Tikonderogu i Ernija Pajka.

1959.

Odlazi u Englesku, gde, pored ostalog, stvara Anu iz džungle.

1962.

Hugo Prat se u Veneciji ženi sa An Fronije; stvara, između ostalog, Fort Viling.

1964.

Rođenje Silvine Prat u Buenos Ajresu, a potom i njenog brata Džonasa 1965.

1967.

U Italiji, u časopisu Florenca Ivaldija Narednik Kirk (Sgt. Kirk), izlazi Balada o slanom moru, u kojoj se prvi put pojavljuje Korto Malteze.

1968.

Porodica Prat se nastanjuje u Malamoku, blizu Venecije. Hugo Prat crta Pustinjske škorpije.

1969.

Porodica se seli u Pariz, zadržavajući i stan u Malamoku.

1970.

Prat počinje da objavljuje epizode Korta Maltezea u Pif gadžetu (Pif Gadget). Gvido Fuga postaje njegov pomoćnik.

1974.

Korto Malteze u Sibiru, Lele Vijanelo mu je asistent na Kolibici na brdašcu.

1977.

Venecijanska bajka objavljena je u Italiji u Europeu.

1980.

Danakilske lopate, Jezuita Džo, Zlatna kuća Samarkanda.


1981.

Hugo Prat se rastavlja od An Fronije. Mladost Korta Maltezea.

1982.

Klub Suvi Martini.

1983.

Indijansko leto s Milom Manarom.

1984.

Jezuita Džo #2, Kato Zulu.

1985.

Tango.

1986.

Umire Lina Đenero, majka Huga Prata.

1987.

Helvećani.

1988. Mu.

1991.

Pismo iz Afrike i Gaučo s Milom Manarom.

1992.

Dašak mora.

1993.

Poeme, ilustrovana knjiga Kiplingovih poema.

1994.

Erotski soneti, Sent Egziperi – poslednji let.

1995.

Morgan, 20. avgusta Hugo Prat je preminuo u Piliju, nedaleko od Lozane.


Naslovnice avantura Tima Tajlora, koji je počeo da izlazi 1933. kod izdavača Nerbinija.


Ivo Pavone

Ivo je rođen 1929. u Tarantu, ali se njegova porodica nastanjuje u Veneciji, pa se, kao trinaestogodišnjak, upoznaje s Pratom. Od samog početka ih vezuje zajednička strast prema stripu, te je, prirodno, on jedan od upućenih u pustolovinu u vezi sa časopisom As pik. Prat ga dovodi u Argentinu, gde gradi karijeru. Kao i on, pre nego što će se vratiti u Italiju, radio je za englesko tržište. Objavljuje i u Francuskoj, pre svega za izdavača Liga. Godine 1975. sarađuje u Italiji s grupom Lančo i izdavačem Bonelijem.

Detinjstvo u Veneciji Upoznao sam Huga kad mi je bilo trinaest godina, još sam išao u osnovnu, Hugo se tek bio vratio iz Afrike, a s njim me je upoznao jedan zajednički prijatelj, koji mi ga je predstavio kao zaluđenika za strip. Stripovi koji su nama bili poznati već nisu bili novi: Flaš Gordon, Mandrak… Ali u poređenju sa onim što se u to vreme radilo u Italiji, bili su fascinantni. Menjao sam se s bukinistima ne bih li pribavio stare magazine s crtanim pričama. Hugo me je pitao: „Je li istina da imaš treću epizodu Tima Tajlora – Patrola slonovače?“ Pozajmio sam mu je i on kasnije nije hteo da mi je vrati! Otišao sam kod njega ne bi li mi vratio strip i, suočen s njegovim odbijanjem – bilo mi je trinaest godina, rasplakao sam se, pa mi ga je tek onda vratio. Tako se rodilo naše prijateljstvo. Od tog časa nismo prestali da pričamo o stripu, sastajali smo se kod njega da bismo zajedno crtali. On je po ceo dan crtao i bio je još tada u tome veoma dobar, kopirao je stripove Hala Fostera, priče iz Indijanskih veština i imao je odličan osećaj za anatomiju i pokret; sećam se da smo ga nagovarali da napravi sopstveno delo. I onda nije izlazio iz kuće celu jednu nedelju, nismo ga uopšte viđali. Vratio se s tablama nadahnutim Poštanskom kočijom, vesternom u kojem je glumio Džon Vejn. Sve je nacrtao tušem – i za klince poput nas bio je pravi Leonardo da Vinči! Nešto kasnije otkrio je Miltona Kanifa, pa je počeo da radi samo crno-belo, ujednačene teksture i s kontrastima svetlosti. Ja sam tada bio zbilja tek klinac, ali i jedna od retkih osoba koja je dolazila kod njega, u to pomalo čudno okruženje: deda mu je bio blago pobenavio, baba tipična stara Venecijanka s velikim

9


crnim šalom, prilično ćutljiva. Stric, inače moreplovac, bio je na svoju ruku, a imao je i dve tetke. Jedna je radila kod dede pedikira, a druga je bila baš slatka, uvek sva doterana, kod nas u Italiji za takve kažemo da samo „šušte”. Radila je u prodavnici odeće u Veneciji. I pošto Hugo po povratku iz Afrike i nije imao baš bogzna šta od odeće, ona je sebi bila utuvila u glavu da mora da ga obuče. U kasno poslepodne, nakon škole, od pola pet do pola osam, nalazio bih se s njim, pa bismo pričali o filmu, stripovima, a pogotovo o knjigama. Lektira nam je bila slična: Zejn Grej, Džejms Oliver Kervud, Stekpul, kojima su se potom pridružili Konrad, Melvil… Severozapadni prolaz, London, Stivenson… Gutali smo knjige, pogotovo američku književnost. U tome je Pratova tajna, odatle je neštedimice crpao svoju inspiraciju. U to vreme Hugo se bio zatvorio u kuću, bio je potpuno neupadljiv, jer da je promolio nos napolje, poslali bi ga na rad, da li u Veneciju ili u Nemačku, a tome se baš nije radovao: bio je već tada ubeđeni antifašista. Bili smo njime opčinjeni jer je već živeo život: poznavao je džez, umeo da pleše i već imao seksualna iskustva, dok smo mi, klinci iz kraja, još bili nevini! Bio je, sasvim prirodno, vođa naše bande, nešto poput gurua. Zapravo, suštinski je uticao na sve nas: otvorio nam je oči za jedan drugi svet, izašli smo iz fašizma i nismo imali pojma šta nam to novo donosi. I, naravno, crtali smo, podražavali smo crteže iz naših stripova, ali on je već umeo da crta bez modela, već je imao neverovatan potez.

Crteži Huga Prata kad je bio dete. (Iz arhive Iva Pavonea)

10


Imao je svesku u kojoj je crtao Indijance i engleske vojnike i beležio svoje priče. Kasnije bismo igrali karte s njegovim dedom, koji u to doba već nije bio sasvim svoj, i sećam se kako mu je jednom Hugo pokazao tu svesku, a deda je, videvši te Indijance, uzviknuo: Ah, kako su lepi ovi bersaljeri1! Kuća je bila velika, ali su Hugo i njegova majka bili u njoj stranci, deda i baba su ih tu udomili kad su se 1943. vratili iz Afrike, samo što je, u ta teška vremena, hranjenje dodatnih usta bio priličan problem… Cela je porodica živela u toj kući, tetke, stric, baba i deda, Hugo, Ivo Pavone, ?, Hugo Prat, Venecija, četrdesete godine. njegova majka… Bilo je to mnogo ljudi (Arhiva Iva Pavonea) i njih dvoje su shvatali da su na smetnji. Hugo je tu bio kao u kavezu, imao je potrebu da iz njega izađe, pa se povremeno iskradao s knjigama koje bi poneo da preproda. Pri kraju rata, kad su Nemci ušli u Veneciju, skrivao se u svojoj kući i ja bih nakon škole dolazio da ga posetim. Ubrzo sam morao da prekinem studije jer je bilo potrebno da se zaposlim i donosim kući novac. Radio sam kao radnik u arsenalu, tamo gde su se izrađivala torpeda. Od Nemaca sam dobio Ausweis kako bih mogao da se krećem po gradu. Oko pola pet, kad bi se radni dan okončao, pridružio bih se Hugu, pa bismo zajedno crtali, čitali i razgovarali. Jedne večeri, iako je na snazi bio policijski čas, napustili smo kuću ne bismo li malo landarali okolo do osam uveče, kao što smo to često inače radili, pa smo stigli do Kampo Santa Marine, malenog trga koji nam je bio u komšiluku, i tu smo naleteli na grupu fašista, koji su nas uhapsili. Izvadio sam svoj Ausweis, koji su oni pomno pregledali. Neću vam kriti da sam premro od straha, nisam znao kako da se izvučemo iz tog osinjaka! Hugo nije imao dokumenta, ali je, sasvim prirodno, zavukao ruku u džep i pružio im nekakav 1 Italijanski vojnici s kapama ukrašenim dugačkim perima.

11


papir, koji su oni potom pregledali… A onda su nas pustili da odemo. Hugo im je dao opomenu za račun za struju! I to je prošlo, jer su se na svim hartijetinama iz tog vremena nalazili zvanični pečati, a u tom polumraku sam papir nije se mogao pročitati. Budući da se zbilja nije osećao baš poželjnim kod kuće, večito u njoj zatvoren i nemajući nikakav posao, priključio se fašističkom bataljonu San Marko, u kojem je bio i moj brat. Bili su to klinci, sedamnaestogodišnjaci, koje nije držalo mesto… Taj bataljon je bio nešto poput današnjih marinaca i nisu se mnogo obazirali kojeg su uzrasta primljeni dobrovoljci. Prat je odlično poznavao istoriju tog elitnog bataljona i svih njegovih borbi tokom Prvog svetskog rata. Prosto se pojavio i bio je odmah primljen. Tu se sreo s mojim bratom, koji je, u svom maniru, isto bio napaljotka. Njegova majka je poznavala patrijarha Venecije, koji ga je ubrzo izbavio odatle; moj se brat malo teže izvukao, iako ni on nije dugo tu ostao, dezertirao je kad su namerili da ih priključe Italijanskoj Socijalnoj Republici. Bilo kako bilo, ni jedan ni drugi nisu se tu zatekli zbog ideologije, nikakve veze to s fašizmom nije imalo. Još u to vreme Prat se pre osećao kao Englez, ali nije se zbog toga skrasio, jer čim je odatle otpušten, počeo je da se udvara jednoj Nemici tako što joj je rekao da je južnoafrički pilot u bekstvu! Nemačka mornarica ga je uhapsila i utamničila zajedno sa Englezima, koji su, budući da nije dobro govorio engleski, sumnjali da je potkazivač! I opet ga je odatle izvukao patrijarhov ugled: prošla je priča da je umno poremećen. U međuvremenu, budući da sam se brinuo za njega, uništio sam sve američke časopise koje je imao u kući. Strahovao sam da bi, ukoliko bi došlo do pretresa, mogli da mu natovare optužbu da je špijun. Čim je odatle izašao, Hugo je tvrdoglavo nastavio da se udvara nekim mladim košarkašicama i opet s pričom o pilotu koji je pobegao iz zatočeništva! Bio je nepopravljiv. Kasnije, u Pustinjskim škorpijama, oseća se dobro sav njegov ironičan odnos prema italijanskim fašistima, no italijanska desnica je u nekoliko navrata pokušala da ga svojata: deda i tata su mu bili fašisti, imao je dobar pedigre. Samo, u vezi s tim Hugo je uvek bio veoma jasan. On je bio anarhista, ali isuviše zaokupljen delom koje je stvarao, otvoren za sve i uzimajući sve što bi moglo da mu bude hrana, baš kao i priča o slobodnom zidarstvu, to ga je zanimalo samo kao materijal od kojeg će napraviti strip, nije on mogao da se potčini nikome i ničemu. Jedna mala anegdota može da rasvetli koliko smo malo, u ono vreme, imali simpatija za fašiste. Nedaleko od njega živela je jedna udovica, prava lepotica u koju smo svi bili zaljubljeni. Predveče, pre policijskog

12



Strip Huga Prata adolescenta. (Arhiva I. Pavonea)

časa, okupljali smo se kod nje i razgovarali među prijateljima. I Hugo je od te kuće napravio pravu malu oazu mira, Švajcarsku u malom. Tu smo se nalazili s drugarima iz kvarta, bilo je čak i sinova crnokošuljaša, ostavljali smo ispred vrata svoja ubeđenja i vodili razgovore u toj međunarodnoj zoni! Svi smo se poznavali, nismo delili iste ideje, ali smo tu, i samo tu, mogli da o njima govorimo.

14


To nas nije sprečavalo da im, nešto kasnije, priredimo ćebovanje. Trebalo je, na nekom mračnom mestu, uhvatiti fašistu u zamku – bacili bismo mu ćebe preko glave da ne može da nas prepozna, a onda bismo ga dobro izdevetali. Desilo se i da se jedan mladić kojeg smo prebili toliko uplašio da je pao s mosta Đovani i Paolo, tako da je slomio ruku. Njegov otac je bio zagriženi fašista i odmah je poveo akciju odmazde protiv partizana. Videli smo ih kako dolaze i, odgovarajući na njihova pitanja, poslali smo ih daleko iz našeg kvarta: Jesmo! Videli smo ih! Eno, onuda su pobegli glavom bez obzira! Nisu nijednog trenutka posumnjali da mi stojimo iza tog zlodela! Nakon rata Hugo je otišao od kuće, želeo je da se priključi Legiji stranaca, pa se obreo u Rimu, gde je jedan od njegovih ujaka bio džokej. Tu su mu, u ispostavi, rekli da treba da se prijavi u Nici, a Hugo ih je samo upitao: A kako ću do tamo? Odgovorili su mu: Peške! Zgađen, vratio se u Veneciju, ali ga ni tu, kao ni mog brata, nije držalo mesto: pokušali su, kao slepi putnici, da se ukrcaju na švedski tanker, ali ispostavilo se da kapetan nema ništa protiv da moj brat bude mali od palube, bez obzira na to što nije imao nikakva dokumenta. Noć uoči polaska s prijateljima su napravili veliku feštu i svi smo se napili kô guzice, tako da ih nisu pustili da se ukrcaju. No na kraju se ipak otisnuo u Argentinu, samo to je već jedna druga priča, ona o početku njegove prave profesionalne karijere…

15


As pik Nešto kasnije Hugo je upoznao Alberta Ongara i Marija Faustinelija, koji su osmislili magazin As pik, a koji je on obogatio svojim maskiranim likom The Ray. Faustineli i Ongaro osnovali su taj magazin, ali bili su suprotstavljeni Hugu, oni su bili intelektualci, društvo im je bilo otmeno! I gledali su ga pomalo s visine. Sve vreme je u pozadini tinjala ta neka vrsta suparništva, ali je, malo-pomalo, Hugo, koji je bio strastven čitalac, izgradio svoje neverovatno obrazovanje, pa je Alberto Ongaro pao na njegov šarm i odustao od bilo kakvog ispoljavanja superiornosti. Kasnije, kad je postao ugledni reporter Europea, posvetio mu je veliki članak na šest strana, tvrdeći da je on stvorio Huga! Samo, Hugu nikad nije trebao neko da ga stvori. Ja sam tu bio posmatrač, zabavljalo me je da pratim njihovu malu igru, bio sam van te ekipe. Hugo bi me ponekad poveo sa sobom, tad sam još bio klinja i pravio sam se nevidljiv. Pomagao sam oko čišćenja tabli pre nego što odu u štampu. Sećam se da sam, kako bih priskočio u pomoć Hugu, čak nacrtao dve strane stripa Ljudi iz džungle (Junglemen), a za to su me i platili. Tad sam već bio deo te družine, tako da me je Hugo pitao da pođem s njim kad je odlazio u Argentinu.

16


Naslovne strane As pika koje je nacrtao Prat a kolorisao Faustineli (1945–1949).


Ivo Pavone, Hugo Prat, Alberto Ongaro, Mario Faustineli, Buenos Ajres, pedesetih godina. (Arhiva I. Pavonea)


Odlazak u Argentinu Prat i Faustineli su u Argentinu pošli brodom u decembru 1950, a stigli su tamo u januaru 1951, na poziv Čezarea Čivite, bogatog izdavača koji im je ponudio finansijski veoma zanimljive ugovore. Počeo je tako što je prvo kupovao pojedine stripove iz As pika, a kad je uvideo da su mu oni znatno podigli tiraže, odlučio je da dovede celu družinu. Čivita im je ponudio da ih plaća 5.000 pesosa mesečno u vreme kad je radnik zarađivao 300! Suma je bila toliko neverovatna da ni sam konzul nije mogao da poveruje, mislio je da je reč o prevari. To nam je omogućilo da vodimo lagodan život i šaljemo novac našim porodicama. Alberto Ongaro je stigao nešto kasnije, u februaru. Hugo je želeo da mu se pridružim u toj avanturi, ali ja sam još bio klinac, dvadeset i jedna godina u to doba nije bila neka zrelost. Tako da sam im se pridružio malo kasnije, u septembru. Prvih meseci je bilo prilično napeto, s Hugom nije uvek bilo sve ružičasto, bilo je trzavica, on je uvek težio da se nametne, imao je težak karakter, pa nije išlo glatko sa Albertom Ongarom i Mariom Faustinelijem, a i oni su umeli da budu teški kao tuč. A ja sam bio u sredini, između njih. Hugo je bio posesivan prema svojim prijateljima i osećao sam da je ljubomoran što se dobro slažem sa Albertom i Mariom. I od njih sam mnogo naučio. Zajednički boravak u Argentini imao je svoje posledice, jer od samog početka saradnje Hugo je radio samo ono što bi mu se prohtelo, bez obzira na to šta drugi kažu. Već je tada nametao teme priča po sopstvenom nahođenju: ako mu je bilo do Divljeg zapada, svi bi crtali kauboje, ako mu je bilo do rata, svi bi radili na tu temu. Kad bi Huga ponela priča, bilo je neverovatno, inače bi bila samo šljaka – i ako se pažljivije pogleda, tačno se može videti kad je bio motivisan. U to vreme davali su ti posao i tvoje je bilo samo da ga uradiš, a Hugo je utuvio sebi u glavu da je autor, da stvara delo, i susret sa Čivitom bio je dobra prilika. Hugo je uvek znao, još od samog početka, da će jednog dana biti poznat i svi smo mi, njegovi prijatelji, njime bili opčinjeni, tako da smo u to i sami verovali iako smo pomalo mislili da je mitoman. Hugo je, takav kakav je bio, vrlo brzo izgradio poznanstva u svim društvenim slojevima. A svake subote uveče kod njega su se održavale žurke – i to su bili zbilja veličanstveni trenuci. Alberto bi se redovno zaljubljivao u neku lepojku, Mario je držao zanimljivu banku i tu je prolazila masa sveta, studentarija bi ponela čak i svoje četkice za zube, znali su da će tu provesti celu noć! Tako se zamalo nije upoznao s jednom od ključnih istorijskih ličnosti naše epohe. Jedan naš zajednički

19


argentinski prijatelj želeo je da ga upozna s „dobrim likom” koji je živeo tu u kvartu, studirao medicinu i s kojim bi sigurno našao zajednički jezik. Ali avaj, taj je otišao za Čile, na motoru. Reč je o izvesnom Čeu Gevari! Ne mogu ni da zamislim šta bi to poznanstvo moglo da iznedri… Jer i Hugo je imao izraženu dominantnu ličnost. U Argentini je Hugo veoma brzo postao pravi mit, svi su crtači posudili ponešto od njega. Što se mene tiče, dobro sam se uklopio u argentinski profesionalni milje. Radio sam i za Osterhelda, oženio sam se, dobili smo prvo dete i, budući da više nisam živeo s Hugom,

Naslovna strana monografije posvećene Hektoru Osterheldu objavljene u Argentini.

20


pomalo smo se udaljili iako nas je on posećivao. Nekoliko godina kasnije morao sam čak da stajem u njegovu odbranu, jer kad se vratio u Italiju, napravio je grešku pri ponovnom objavljivanju Narednika Kirka: nije naveo Osterhelda kao koautora… Na to se tamo nije dobro gledalo, ali u Italiji niko nije čuo za Osterhelda i verujem da to nije uradio iz finansijskih razloga… U tom razdoblju rodila su se brojna velika i trajna prijateljstva, pre svega mislim na crtača Alberta Breću, s kojim je zajedno predaZinaida fon der None, njena ćerka, Ivo Pavone, Hugo Prat. vao u jednoj školi crtanja. Dolazio je dvaput u Veneciju da poseti Prata, bio je to dobar povod za velike terevenke. Kada o tome mislim, imam utisak da je Hugo živeo sto dvadeset godina, toliko mu je život bio ispunjen i intenzivan. Još kao klinac, imao je tu potrebu da prepričava sve te neverovatne stvari koje je doživeo tokom dana, uvek željan publike koju će očarati. Kad nije imao šta da kaže, ili bi nešto izmislio ili bi nestao. No treba priznati da je on tim avanturama išao u susret, mislim na period u Veneciji tokom rata: izazivao je sudbinu. A ja sam bio deo te povlašćene publike, mogao sam da shvatim do koje mere je on bio rođeni pripovedač. Sećam se kako nam je jednom prepričao film koji je gledao u jednom od najbednijih venecijanskih bioskopa. Ulaz je bio jeftin, ali slika loša, a rolne često pomešane. Dakle, vratio se sav oduševljen i prepričavao nam japanski film o kamikazama… Toliko neobična stvar, toliko senzacionalna da smo svi otišli da pogledamo film. Teško razočaranje, otužna nebuloza… Našli smo Huga, nezadovoljni, a on će: E pa, mnogo je bio bolji onaj film koji sam vam prepričao! I bio je u pravu, njegov pripovedački talenat napravio je razliku, a u to vreme imao je tek sedamnaest-osamnaest godina… Tome treba pridodati njegove talente za pevanje i muziku. Kad se vratio u Italiju, nakon Argentine, neki tip iz časopisa Europeo nagovorio ga je da snimi set irskih balada. Tip nije mogao da veruje: već prvo snimanje je bilo dovoljno, sve je bilo kako valja. Svaki put kad Ivo Pavone i Mario Faustineli.

21


Hugo Prat i Guljelmo Leteri, Ivo Pavone, Buenos Ajres, pedesete godine. (Arhiva I. Pavonea)

bi se nečega latio, rezultat bi bio spektakularan. Da se vratim na to šta je razlog za izbor tih balada – to je njegova velika sklonost ka Irskoj, Škotskoj… Verujem da to izvire iz njegove dečačke fascinacije kad je video škotske vojnike. Za njega su oni bili bića iz legendi i veoma rano je počeo da se zanima za ceo mitološki svet tih naroda, nisi ga mogao odvojiti od bilo čega što bi se ticalo gnomova i vilenjaka. Negde mu se dopadalo da zamišlja da je potomak tih ljudi, imao je riđe pege i rićkaste vlasi kose. U Veneciji su ga radnici zvali Ruđine (Rđasti).

22


Prat kompletan autor, Ana iz džungle Moram reći da sam se u Prata kao kompletnog autora zaljubio uz Anu iz džungle. Taj strip je dobrano nadahnut stripom Tim Tajlor, pogotovo epizodom Bozambo, izdatim 1936. u Italiji. U njemu vlada atmosfera tipa Afričke kraljice s Hamfrijem Bogartom, bio je to omaž Africi koju su kolonizovali Englezi. Huga su Englezi uvek fascinirali. Taj strip je za njega bio način da se ponovo vrati tom svetu preuzimajući grafičke kodove Miltona Kanifa, kojem se takođe divio. Za mene, taj njegov prvi galop kao kompletnog autora sadrži sve ono od čega će biti sazdan i Korto Malteze. Tu su već začeci svih likova koje će kasnije stvoriti. Mala An Fronije je Hugu bila model, nismo se direktno upoznali s tom belgijskom porodicom, već preko zajedničkih prijatelja, a i na naše žurke je dolazila starija Anina sestra. U međuvremenu se Hugo oženio i mi smo mu prepustili kuću. Imao je neverovatan dar za druženje, lako bi se, sve zbijajući šale, zbližavao s celim porodicama i svakome bi prirastao za srce.

23


Povratak u Evropu Odlično smo radili u Argentini sve do 1959, a onda je nastupila kriza i bili smo prinuđeni da se vratimo u Evropu, pogotovo što je kod nas došlo do jakog ekonomskog razvitka. Hugo je počeo da radi u Engleskoj, ali nismo izgubili kontakt; svaki put kad bi svraćao u Veneciju, došao bi do nas. Mnogo je voleo kako moja supruga Neli kuva. Uvek bi imao mnoštvo novih priča i vesti da nam ispriča, sve do četiri sata izjutra! Kad se vratio u Italiju, radio je za Korijere dei pikoli, časopis koji je bio glas da ima najbolje crtače tog vremena. Ponudili su mu izuzetno povoljan ugovor, ali odbio ih je, na šta sam mu ja rekao da je lud! Bilo mu je stalo da pre svega sačuva svoju slobodu, nije podnosio ograničenja. Treba da se podsetimo jedne veoma bitne stvari: on je promenio status crtača odbivši da se povinuje ustaIvo Pavone i Hugo Prat u Argentini. (Arhiva I. Pavonea) ljenim normama. Znajući sopstvenu vrednost i kako da je odbrani, može se reći da je on i stvorio status autora. Dotad su crtači bili tek puki zaposlenici. Mislim, iz te perspektive, da je imao ključnu ulogu. Energično se zalagao za prava autora. Znam da su ga svi posmatrali ispod oka, čak mi je njegov prijatelj Dino Batalja rekao: Jesi li svestan da, povrh svega, on želi nazad i svoje table, potpuno je poludeo! Dok bi Batalja uradio tablu, Hugo je već uradio deset, a ja sam umeo Dinu da kažem: Pusti ga, radi to zbog nas! Kad nas plate za izdanje, imaćemo svoje table nazad. U to doba to je bio

24


uistinu revolucionaran potez, crtači su poštovali ustaljeni red i radili su kao ludi. U želji da se malo šegači s tom preteranom revnošću, sećam se da sam ga video kako jednu tablu senči nožnim prstima! Dešavalo se ponekad, kad je dolazio u redakciju, da isporuči neke od radova, da ih za tili čas završi sedeći za uglom nekog stola. To je izazivalo ljubomoru kod nekolicine kolega, koje su sa zavišću posmatrale tu vrstu „lako ćemo” manira, začinjenu takvom virtuoznošću. Naravno, taj slobodni elektron u toj zatucanoj demokratsko-hrišćanskoj atmosferi bio je prava bomba… Plaćali su ga dva ili tri puta više nego njegove kolege. Umeo je da se nametne. Međutim, doveo je do toga da ne bude prihvaćen i atmosfera u redakciji je postala mučna. Potom je na scenu stupio Florenco Ivaldi sa svojim magazinom Narednik Kirk, dajući mu novi stvaralački podsticaj… Jedna od prvih stvari koje je uradio po povratku u Italiju bila je da uzme stan u Veneciji, u kvartu Lidu, u kojem smo i mi stanovali, a kasnije će kupiti kuću u Malamoku. Zbog toga smo se još češće viđali. Hugo je mnogo putovao, redovno je odlazio u Milano, ali kad bi bio u Veneciji, uvek je bio s grupom prijatelja, od kojih je većina, na ovaj ili onaj način, učestvovala u pustolovni zvanoj As pik.

Ivo Pavone, Dino Batalja, Hugo Prat, Đuzepe Batalja, Laura Batalja, ?, šezdesete godine.

25


Večeri s prijateljima Kad bismo se okupili s prijateljima u restoranu, veoma malo bismo pričali o stripu, to je bio naš posao, radije smo razgovarali o filmu, knjigama, ženama, putovanjima… Alberto Ongaro je bio pisac, on bi nam, dakle, pričao o knjigama, Hugo je pak iznad svega voleo da pripoveda, to je ono što ga je pokretalo, priča mu je bila iznad svega drugog. I to je bio njegov teren, malo šta smo imali da dodamo, a kritiku nije podnosio. Kao još neki za tim stolom, tačno sam znao kad bi počeo da izmišlja. Uzimao me je za svedoka kako bih potvrdio njegove laži – i sve bih potvrdio, to je bio deo naše igre. Suprotno od „normalnih” pripovedača, nije pričao laži kako bi sebe uzdizao, ono što je bilo lažno bilo je užasno banalno, a ono što je bilo istinito delovalo je malo verovatno. Taj dualizam je odlično shvaćen i dočaran u Ongarovom romanu Život od avanture (Une vie d’aventure). Svi smo bili pokoreni tim njegovim pripovedačkim darom i nikome nije padalo na pamet da izrazi ma i najmanju sumnju. Za stolom bismo i zapevali, Hugo je često izmišljao likove, imitirao ih, a neki od prisutnih bi s njima razmenili pokoju repliku, pa i cele improvizovane dijaloge: bila je to zbilja commedia dell’arte! I zbilja je šteta što to niko nije snimo, jer bilo je fantastičnih scena, za valjanje od smeha. Pričao nam je priče o izgubljenom prstenu, istoriji razvoja čovečanstva, u svaku se ulogu unosio: primati koji postaju ljudi… E, tad bi imitirao majmuna kako se šetka po prašumi, sve s donjom usnom koja mu visi i, iznenada se zaustavivši, razmišlja, pogleda vas preteće, pa uzvikne: Mama! Svi smo bili presamićeni od smeha. Posedovao je neverovatnu živahnost, smisao za repliku, bio je spreman da odreaguje na bilo kakvo pitanje… Šta god da je radio, bio je centar naših večeri, a ono malo puta kada to nije bio, kao tokom jedne večere s televizijskim novinarem koji je prisvojio našu pažnju, Hugu to nije bilo po volji i prosto je nestao. Balada o slanom moru Kad je započeo Baladu, pokazao nam je prve table, očekujući da mu se divimo, bio je veoma svestan sopstvene vrednosti. A mi, mi smo već bili uveliko uvereni u njegov neizmerni talenat i ta nova tema nam se nije učinila ništa izuzetnijom od drugih, nismo još shvatali kakva je to prekretnica. Hugo je bio potpuno obuzet svojom pričom, na izvestan način mnogo joj se više predao. Dijalog mu se činio važniji od crteža. Kad sam zapazio da likove crta pomalo umanjene, krupni kadrovi su isticali njegov potez, odgovorio mi je: Ako suviše dobro nacrtam, niko neće čitati, a sve je u priči. I bio je u pravu. Mnogo se divim Topiju, koji

26


je izuzetan crtač, ali lično ga nikad nisam čitao, dugo se divim crtežima, ali ne čitam ga… A Prat, on je želeo da bude pripovedač, pisac. I što je više napredovao, sve ga je manje zanimao crtež. Crtež je bio njegov način da ispriča svoje priče, koje su često bile veoma složene.

Naslovna strana časopisa Narednik Kirk #7, januar 1968. © eredi Ivaldi.


Razvoj odnosa S vremenom se naš odnos razvijao, intenzitet detinjih odnosa smenilo je, što je i normalno, prijateljstvo koje nije bilo toliko sjedinjavajuće… Hugova ličnost bila je nametljiva. Sve vreme nam je naturao svoj rastući uspeh: Evo, kupio sam fantastičnu kuću pored jezera… Znaš, imao sam izložbu u Parizu ili već negde… A vi niste došli! Skoro nam je to i zamerao – i moram priznati da nisam krio da mi takav razvoj pomalo i smeta, pa sam mu jednom rekao: Znaš da te volim, da se divim tvom crtanju, nema potrebe da ti to stalno ponavljam. No uprkos svemu, verujem da smo uvek zadržali veoma poseban prijateljski odnos, poznavali smo se od malih nogu… Činjenica je da smo zajedno spoznali rat i njegove teškoće, glad, neizvesnost… Sve je to ostavilo neizbrisive tragove. Njegova je karijera naglo krenula uzlaznom putanjom, sve nas je to ostavilo u šoku, pre svih njega, takvo ubrzanje, takav ogroman uspeh. A ja, njegov stari prijatelj, još u Argentini sam postao cvrčak koji mu je šaputao na uvo, njegova loša savest… Mogao je da čuje određene stvari, sećam se da sam ga na početku našeg boravka u Buenos Ajresu naterao da napiše pismo majci jer su se rastali u svađi. Nije je ostavio na cedilu, ali slao joj je vrlo štura pisma, pa sam mu govorio: Napiši, dakle: „Draga moja mama…”, piši joj vesti o sebi s više činjenica… Znam da su mu ponekad moje lekcije o moralu bile dosadne, to što ga stalno podsećam šta je „normalno” nije mu se dopadalo. Sukobi s majkom proizlazili su iz toga što su bili vrlo slični. Njegova majka je bila vrlo kreativna, maštovita i imala je dar za pripovedanje. Naše su majke bile vrlo bliske, a činjenica da su im sinovi u inostranstvu učvrstila je njihov odnos, pa sam ponešto saznavao od svoje majke, te sam mogao da utičem na Huga. Često sam ga vraćao u stvarnost, jer on, zaronjen u svoj svet, nije uvek bio svestan onoga što se oko njega zbiva. Verujem da mi je, na izvestan način, cilj bio da ga zaštitim, a to mu se nije uvek dopadalo! Kod prijateljstva je važno zadržati određenu ravnotežu, ne može se desiti da je neko na vrhu, a drugi na dnu; govorio sam mu ono što sam imao da mu kažem kad je bilo za to potrebe i to bi uvek prihvatio. Za nas, njegove bliske prijatelje iz Malamoka, uvek je postojao i trajao naboj u našim odnosima s njim. Pa i dan-danas, kad se nađemo, mi stari prijatelji, on je i dalje tu, s nama… Toliko je snažnih uspomena, srećnih trenutaka, slavlja, pijanki, tuča… Jer umeo je da bude i nevaljao u našoj mladosti. Sećam se makljanja s drugim družinama iz Venecije. Tukli smo se i s bandama lopuža… pa bismo se posle toga s njima sprijateljili! Hugo je imao razoružavajuću moć da sklapa poznanstva, da li s lučkim radnicima ili istančanim pesnicima potpuno je bilo svejedno. S devetnaest godina, odmah nakon rata, družio se s direktorom Britiš konsila u otmenom delu Venecije, odlazio bi tamo u smokingu i na

28


Ivo Pavone, Hugo Prat, Kjođa, 1962. (Arhiva I. Pavonea)

svom „makaronskom” engleskom pripovedao mu venecijanske priče. Hugo je imao bogovsku petlju. Jednom je u bioskopu San Marko, koji su rekvirirali saveznici, prišao engleskom pukovniku, pravoj karikaturi engleskog oficira: visok, beli brkovi, sve s monoklom. Hugo mu je objasnio da je mornar norveške trgovačke mornarice i da je blokiran tu u Veneciji. Pretvarao se da ne razume italijanski i tražio je dozvolu da besplatno gleda filmove koji će biti puštani engleskim vojnicima! I kao da je to malo, i mene je tamo odveo, predstavivši me takođe kao norveškog mornara, a ja sam pre imao facu Sicilijanca, da ne pričam o tome kako ništa nisam mogao da razumem od tih engleskih filmova. Bio je savršen umetnik u laganju, najuverljivije bi vam pričao najkrupnije laži. Mešao je plodove svoje mašte sa stvarima koje su se zbilja desile, a koje su pak izgledale potpuno neverovatne. Svaki put kad bi vam ispričao neku anegdotu koja je izgledala neverovatna, mogli ste da budete sigurni da se zbilja desila! U njemu su se blisko susticale istina i mašta. Zahvaljujući fenomenalnoj memoriji, nikad se nije desilo da bude protivrečan. Tu njegovu čuvenu memoriju zapazio sam još kad smo kao klinci zajedno crtali. U to vreme nismo imali pred sobom ono što bismo crtali, pa kad bismo crtali crvenokošce, svi, pa i oni najmanji detalji, poticali su iz filmova koje smo gledali, a on ih je perfektno pamtio. Sve je čuvao u toj svojoj memoriji i na osnovu nje dalje osmišljavao, tako da je i ono što je bilo plod čiste mašte zbog tih detalja izgledalo istinito. To je radio kao pravi virtuoz, ali suprotno od svog prijatelja Batalje, što se crteža tiče, nije bio perfekcionista. Dino Batalja je bio iz Venecije, kao i mi, i zdušno je učestvovao u pustolovini

29


sa As pikom, ali bio je veoma čudan. Za mene je bio nalik svešteniku, uvek ozbiljan, diskretan i rezervisan. Hugo je, baš kao i ja, pripadao pučkom svetu, kudikamo manje formalnom… Ništa nismo ozbiljno shvatali. Sećam se da mi je Batalja, jednom prilikom u svom ateljeu, pokazao fantastičan crtež, a kad sam mu rekao da sam oduševljen, on mi je kratko odgovorio da ga je radio cela dva dana. Hugo za takvo nešto nikad ne bi imao vremena, time se može objasniti njegov razvojni put ka čistijoj liniji – bilo je prosto potrebe da rad bude brže urađen. Batalja je bio u nekom drugom svetu. Prat i njegovi originali Danas vidimo mnogo Pratovih tabli i crteža koji cirkulišu na tržištu, a neke osobe tvrde da su to oni koje je Prat prodavao dok je bio živ… Bude mi smešno, jer svi koji su ga dobro poznavali znaju koliko mu je bilo stalo do onoga čime se bavio, kao i da se čak dešavalo da otkupljuje svoja dela. Ništa nije poklanjao, ni svojim najboljim prijateljima ni saradnicima. Jedina stvar koju mi je ikad poklonio jeste pergament sa starom koptskom molitvom, nemam čak ni kakvu njegovu skicu, a sam bog zna koliko smo bili bliski!

30