Issuu on Google+

www.eparhija-dalmatinska.hr Година VIII. – Број 41

Духовски број – 2010. г.

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Цијена 10 kn


Бунар Пресвете Богородице у Назарету 1. стр. – Преподобни Јустин Ћелијски, рад Сестринства Тројеручице Шибеник


Мај 2010.

ВАНРЕДНО САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

АВА ЈУСТИН У ДИПТИХУ СВЕТИХ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – На свом поподневном заседању 29. априла текуће године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно је усвојио предлоге надлежних епархијских архијереја и унео у диптихе светих Православне Цркве имена блаженопочивших архимандрита Јустина Поповића, духовника манастира Ћелије код Ваљева (1894-1979), од сада преподобног Јустина Ћелијског, и Симеона Поповића, настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице (1854-1941), од сада преподобног Симеона Дајбабског. – Литургијски спомен преподобног Јустина славиће се 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару), а спомен преподобног Симеона празноваће се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару). – Преподобни и богоносни Оци наши Јустине и Симеоне, молите Бога за нас! Епископ бачки Иринеј, портпарол Светог Архијерејског Сабора

Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник. Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године

од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

Ава Јустин у диптиху светих Православне Цркве .............. 3 Саопштење за јавност светог архијерејског Сабора ........... 8 Свештеномученик Филумен Јерусалимски .........................10 Црква Васкрсења у Јерусалиму ............................................12 Регистрира ли се Павелићев дух, Хрватска ће тешко у Еуропу .................................................17 Саопштење Епархије далматинске поводом најаве оснивања тзв. ХПЦ ................................... 20 Писмо Епископа далматинског г. Фотија председнику Р. Хрватске др Иви Јосиповићу ......................21 Било би добро дознати што о Јелисеју мисле Карамарко и Шимоновић ......................................... 22 Министар културе Бишкупић против оснивања такозване ХПЗ .........................................24 СДСС – САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ .........................................24 Одговор предсједника Републике Хрватске др Иве Јосиповића Епископу далматинском г.г. Фотију ............... 26 Српска православна Црквена општина Сплит ................. 27 Вјерници из Сплита о злонамјерном тексту у ;Вечерњим Новостима< ......................................... 28 „Велики Петак” манастира Крке ........................................ 29 Вијести из епархије .............................................................. 30

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3


4

наставак са стр. 3

Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету” при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин. Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку.

БОГОСЛОВЉЕ

Мај 2010.

Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао

СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту ди-

да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот”. Познати су његови чланици „Са уредничког стола”. Понекад му је перо „било оштрије” и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру

сертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског” и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот” угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или


БОГОСЛОВЉЕ предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци... Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Бла-

5

говести 7. априла (25. марта) 1979. године.

КЊИЖЕВНО-БОГОСЛОВСКИ РАД Убрзо после Првог светског рата јавио се књигом Филозофија и религија Ф. М. Достојевског (1923). По оцени неких ово дело Јустиново је једна од првокласних и најбољих студија уопште о генијалном руском писцу. Јустин Поповић, који је у међувремену постао професор догматике на Теолошком факултету, своју тему о Достојевском је унеколико проширио у новој књизи под насловом Достојевски о Европи и Словенству (1940). Религиозна мисао руског писца послужила је Јустину Поповићу да реинтерпретира религиозну филозофију православља. Постављајући у новим условима, пред Први светски рат, питање односа Европе и словенства, којом ��у се бавили још словенофили, блиски Достојевском, Јустин Поповић је посредно отварао и српско питање. Било је то пред сам почетак Другог светског рата. Приредио је 12 томова Житија светих, за сваки месец у години по једна књига. Сваки том има по неколико стотина страна и представља синтезу много разних извора систематично сакупљених и приређених. Осим ових житија, сабрана дела Јустина Поповића имају око 40 томова. Говорио је течно четири страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем са више језика. Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе. „Човек и Богочовек”, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света. Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин


6

наставак са стр. 5

дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово”. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово”. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље. Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за се-

БОГОСЛОВЉЕ бе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!”

СВЕТИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ ПРИБРОЈАН СВЕТИТЕЉИМА ХРИСТОВИМ Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи,

Мај 2010.

коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који је такође, јучерашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједно са Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

СКРОМНИ И СМИРЕНИ ДАЈБАБСКИ СТАРАЦ Поводом прослављења преподобног Симеона Дајбабског на овогодишњем Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену светом Старцу изговорио још један светитељ Митрополије Црногорско-приморске, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац). Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о.


БОГОСЛОВЉЕ Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар бого-

словља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне

Мај 2010.

стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! Православни митрополит Црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ 2. април 1944. Цетињски манастир Преузето из књиге: Велибор В. Џомић, Голгота митрополита Црногорско-приморског Јоаникија, Цетиње 1996.

7


8

БОГОСЛОВЉЕ

Мај 2010.

СА РЕДОВНОГ ЗАСЕДАЊА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОДРЖАНОГ У БЕОГРАДУ ОД 26. АПРИЛА ДО 5. МАЈА 2010. ГОДИНЕ

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

У Патријаршијском двору у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржано је, од 26. априла до 5. маја, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа за благословен и благопоучан рад Сабора. Затим је Његова Светост Патријарх, као Председник Сабора, у свом уводном обраћању Сабору обновио молитвено сећање наше Цркве на личност и духовне заслуге свога блаженопочившега претходника, патријарха Павла, и указао на важност одговорног решавања постојећих питања у духу светих канона и вековне црквене праксе. Најважније и најблагодатније дело Сабора на овогодишњем заседању била је канонизација двојице архимандрита, оца Јустина Поповића (1894-1979) из манастира Ћелије код Ваљева и оца Симеона Поповића (1840-1941) из манастира Дајбабе код Подгорице, односно уношење њихових имена у диптихе светих Православне Цркве и њихово прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) на саборној светој архијерејској Литургији у Храму Светога Саве на Врачару у недељу 2. маја, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу Божјем не само у оквирима Српске Православне Цркве него и у оквирима васељенскога Православља. По одлуци Сабора, литургијски спомен преподобног Јустина Ћелијскога славиће се 1/14. јуна, а спомен преподобног Симеона Дајбабског 19. марта/1. априла сваке године. Одлучено је, такође, да се спомен светих новомученика јасеновачких убудуће празнује 31. августа/13. септембра. Потврђена је саборска одлука са прошлогодишњег редовног заседања да се приступи

изградњи храма и меморијалног центра посвећеног литургијском и историјском сећању на све српске жртве ратова вођених у 20. веку, као и жртава НАТО - агресије на Србију и Црну Гору 1999. и жртава мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији 2004. године. У току Сабора, 1. маја, одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, на којој су, између осталог, саслушани и усвојени извештаји о изведеним и планираним радовима и о финансијском аспекту изградње овог заветног светилишта читавог српског народа. После седнице служен је, у самом Храму, парастос његовим ктиторима, задужбинарима, добротворима и приложницима, а уједно и блажене успомене Патријарху српском Гаврилу (Дожићу), поводом навршених шездесет година од његовог упокојења у Господу. Сутрадан, 2. маја, одржана је у великом амфитеатру Православног богословског факултета, у присуству Његове Светости Патријарха, чланова Сабора, декана, наставника и студената Факултета, као и заинтересоване публике, свечана академија поводом 90-годишњице васпостављања Пећке Патријаршије, односно уједињења покрајинских Цркава у једниствену Српску Патријаршију, и поводом 60-годишњице упокојења патријарха Гаврила. Том приликом је о снажној личности, мукотрпном животу и духовним заслугама патријарха Гаврила беседио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Сабор је саслушао и са одобрењем примио на знање следеће извештаје о животу Цркве у периоду од прошлогодишњег до овог редовног заседања: о упокојењу и испраћају блаженопочившег патријарха Павла; о избору и устоличењу садашњег Патријарха; о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Великог црквеног суда, фондова Српске Православне Цркве, Информативно-издавачке установе, добротворне установе Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других централних црквених тела и установа; о одлу-


БОГОСЛОВЉЕ кама Четврте свеправославне предсаборске конференције у Шамбезију крај Женеве из јуна 2009. на тему што делотворнијег организовања мисије, сведочења и сарадње помесних Православних Цркава у расејању и о ставовима Свеправославне припремне комисије за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, из децембра прошле године, такође у Шамбезију, на тему начина проглашавања црквене аутокефалије и аутономије. У овом контексту, посебно су анализирани стање и проблеми у животу саме Српске Православне Цркве у дијаспори и донете одговарајуће одлуке. Притом је потврђена прошлогодишња саборска одлука о арондацији епархија у САД. Разматрани су, у истом оквиру, односи Српске Православне Цркве са сестринским Правосла-

вним Црквама и са инославним хришћанским Црквама и заједницама, као и са међуцрквеним и екуменским организацијама и другим религијама. Са жаљењем је константовано да Румунска Православна Црква и даље на неканонски начин нарушава канонски простор Српске Православне Цркве и одлучено да се, путем обновљеног братског дијалога, проблем превазиђе у духу љубави и поштовања устројства Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је дужну пажњу посветио стању у црквеној просвети и могућностима да се она што боље развија. Одлучено је да Богословски факултет Свети Василије Острошки до даљњег остане у граду Фочи, а да се поново интервенише како би сарајевска влада најзад вратила зграду сарајевске Богословије у центру Сарајева, као што је Исламској

Мај 2010.

заједници и Римокатоличкој Цркви вратила све њихове зграде. Такође је потврђена претходна начелна саборска одлука да Свети Синод, у сарадњи са Богословским факултетом у Београду, припреми услове за отварање Богословског факултета у Нишу. Препоручена је што квалитетнија наставна и педагошка делатност у Богословијама Српске Православне Цркве, у циљу достизања највиших стандарда средњошколског образовања интелектуалног црквеног подмлатка. Сабор је одобрио Правила Фонда патријарха Павла, Статут Архива Српске Православне Цркве, Правила Добротворног фонда Светиња живота и Уредбу о орденима Српске Православне Цркве. Донета је одлука да се, на прикладној локацији, приступи изградњи зграде Српске Патријаршије, будући да садашња зграда, иначе изграђена само у служби потреба Архиепископије београдско-карловачке, не задовољава ни минимум данашњих потреба. Сабор је са дужном пажњом саслушао извештаје својих чланова о њиховом архипастирском раду, као и о стању и тешкоћама у подручним им епархијама, нарочито у некима од њих. Са великим жаљењем је констатовано да у епархијама у Хрватској и Босни и Херцеговини и даље постоје провокације, понекад и грубо угрожавање интегритета свештених и монашких лица Српске Православне Цркве, њених храмова, манастира и имовине. Сабор стога очекује и захтева да тамошњи државни органи обезбеде пуну слободу и безбедност Српској Православној Цркви, а од власти суседне Републике Мађарске да онемогући све чешће крађе по црквама Епархије будимске. Сабор је посебним апелом реаговао поводом недавних недопустивих поступака самопроглашених албанских власти на Косову и Метохији као што је укидање телефонских веза српским насељима. Највећу пажњу и бригу саборски Оци су посветили Епархији рашко-призренској, саслушавши, после извештаја епископа Артемија и епископа-администратора Атанасија, опширни и документовани извештај Светог Синода

9


10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

о тешком стању и великим аномалијама у животу те Епархије, вековима прве по страдању и мучеништву у историји Цркве и народа. Размотривши укупно стање и немиле појаве, као и канонску одговорност епископа Артемија за њих, а посебно за крајње деструктивно, канонски и морално неприхвативо деловање једног броја његових блиских сарадника, Сабор је њега, већином гласова, трајно разрешио дужности епархијског архијереја и ставио га на располагање Цркви у статусу умировљеног епископа, а за администратора упражњене Епархије рашко-призренске, до избора новог дијецезана, поставио - практично оставио - досадашњег администратора, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија. Епископ Артемије је прихватио одлуку Сабора. То, међутим, не утиче на његове самозване ,,бранитеље” да је и они прихвате.

Мај 2010.

С тим у вези, а нарочито поводом небивале клеветничке хајке против Његове Светости Патријарха, Светог Синода и Сабора и подбуњивања неупућених верника против сопствене Цркве и њених канонских епископа, као и покушаја обликовања секташког и парасинагогалног, Православљу потпуно страног, менталитета, чије су коловође заблудели и неодговорни појединци који делују преко антицрквених, расколнички усмерених сајтова, Свети Архијерејски Сабор позива верни светосавски народ да им не верује и да се клони њихових подмуклих подметања, а истовремено, верујући у преображајну свемоћ љубави Христове, очекује покајање бар неких међу њима. Сабор је, најзад, одлучио да свечано устоличење Патријарха српског у Пећкој Патријаршији буде извршено 3. октобра текуће године. Састав Светог Синода остаје исти.

Свештеномученик Филумен Јерусалимски

Новоканонизовани преподобномученик Филумен, чија је канонизација извршена у Јерусалимској и Руској Патријаршији је имао брата близанца, старца Елпидија. Данас ми објављујемо фрагменте успомена њихових рођака и ближњих о браћи Хасапис. Георгије и Магдалина Хасапис из Орунде су имали тринаест дјеце. Десет од њих су остали живи, од тога двојица браће близанаца Софоклис и Александар су постали монаси. Један од њих Елпидије је окончао свој пут на св. Гори у Новом Скиту, а други Филумен је ритуално убијен од стране Јудеја-фанатика у Светој Земљи и прибројан је лику светих. На њиховом родном острву Кипру њих помињу све ове године, нарочито у Орунди и Никозији у манастирима Ставровуни и Махерас. Почетком 1980-их го-

дина кипарски новинар КлиК тос Јоанидис је сабрао успомене рођака преподобномученика Филумена и јеромонаха Елпидија. О њима увијек говоре заједно.

СВЕДОЧАНСТВО ПЕНЕЛОПЕ ИЛИАДУ Ви сте рођака старца Елпидија и преподобномученика Филумена и имали сте могућност блиско да контактирате са њима. Реците нам неколико ријечи о сваком. Гђа. Пенелопа: „Ми смо расли заједно до 14-годиишњег њиховог узраста. Ја сам била шест година млађа”. К. Ј: Александар и Софоклис су њихова имена? Гђа. Пенелопа: Да. Сваког љета ја сам са својом тетком одлазила у село. Тамо смо ми имали баку која је била веома предана Цркви. Свако вече она

нам је ј давала да по реду читамо Минеје. На Филумена и Елпидија баба је имала силан утицај. Они су више од свих нас слушали њу. И били су најпримјернији вјероватно зато што су били најстарији. Моја два брата су била из многодјетне породице. Од 13 дјеце, троје су умрли, а 10 остали живи. Њима због тога нико није много удјељивао пажњу. Они су једном тајно отишли у манастир Ставровуни, сами, пјешке. Тада им је било 14 година. Нама су рекли да су Алекос и Софокл побегли од куће у манастир. Њихови родитељи су били Божији људи и то су лако примили. К. Ј: Како су звали вашу тетку, мајку браће? Гђа. Пенелопа: Магдалина, а тетка Јоргис. Када су они сазнали о одласку дјеце у манастир, они су сматрали грехом да их


БОГОСЛОВЉЕ оду довести кући, јер су дјеца хтјела да себе посвете Богу. И сама браћа, када су им предложили да се врате у Никозију нису пристали и у манастиру су провели око пет година. Нису се враћали у град јер су сматрали да је свијет пун греха. Када су једног од њих забољеле очи игуман им је рекао: „Ви требате отићи у Никозију”. Они су тада дошли и ми смо се срели. Мени је тада било 13 година и ја сам ишла у средњу школу. Након дугог времена ја сам их видела. Два монаха! Са брадама! Веома кратко су они остали у граду. После су се вратили у Ставровуни и нисмо били у контакту. Тада није било телефона. Њихови родитељи су се увјерили да су запосве предали своју дјецу у руке Божије. Недуго затим из Јерусалима на Кипар су дошли монаси. Један од њих се, колико ја памтим, звао Паладије. Он их је видео и чуо. Браћа су имали дивну косу. Када су они пјевали могло се мислити да пјевају анђели. Тада је он рекао да ће их узети са собом да их образује. Ја се сјећам да је то било 1933.-1934. год. Они су стигли у Јерусалим и тамо су завршили Светогробску школу. Оба су хтјели да уче богословље. Но патријарх им је рекао: ,,Довољно”. И тада је Елпидије отишао на Кипар, одакле се благодарећи ходатајству Александријске патријаршије обрео у Африци. Он је пошао тамо да би зарадио новац за школовање. После је он отишао у Русију па у Енглеску, а затим у Атину, гдје је служио у Црвеном крсту. А Филумен је остао у Палестини. „Када ћете доћи?”, питао је моју мајку која је 5–6 пута ишла заједно са мојом тетком у

Свету Земљу и оне су живјеле код оца Филумена. И мени је поручивао: „Реци Пенелопи и њеном мужу (он се веома лепо односио према моме мужу) нека дођу и ја ћу их примити”. Мене мучи грижа савјести, што ја нисам отишла њему. Живот оба брата близанца је био свет. Када је Елпидије, као игуман манастира Махерас, долазио код нас кући, ја се не сјећам да се он било када жалио или било кога осуђивао или о било коме било шта говорио. И 1952. г. када смо се сусрели са оцем Елпидијем и оцем Филуменом у Продрому, ја сам видјела да они воле један другога! Они су били прави близанци и душом дјеца Царства. Оца Филумена су убили на његов имендан 29. новембра 1979. г. К. Ј: Да ли сте чули о томе шта је о. Елпидије осјетио на Светој Гори тај моменат када су му Јевреји заклали брата? Гђа. Пенелопа: Да, у тај моменат Елпидије је осјетио, да се нешто унутар њега раздјелило (распукло) на два дјела. Када су отворили гроб оца Филумена, из његовог мртвог тјела се ширило благоуханије по читавом крају. К. Ј: Он је себе осветио мучеништвом? Гђа. Пенелопа: И данас чини чудеса. Читави животи оца Елпидија и оца Филумена били су посвећени Богу. Они нису имали ништа, осим расе. У наше тешко вријеме савјетовали су: „Молите се Богу”. Ја сам била задивљена њиховом вјером. То је прекрасно

Мај 2010.

– вјеровати у Бога. Вјеровати потпуно – „Блажени сиромашни духом”. Они су били мирни духом. Ја их никад нисам

видјела у гњеву, они се никада нису раздраживали један на другога. Брате, брате – било је њихово јединствено обраћање једног према другоме.

ИЗ УСПОМЕНЕ ГЕОРГИЈА ИЛИАДУ Моје приснопамјатне ујаке, оце Елпидија и Филумена ја сам упознао љетом 1952. г. Ја сам тада био ученик основне школе и памтим, као да је то било јуче, утисак, који су они оставили на нас. Они су били кротки, добри, радосни и заједно са тим строги. Када су они говорили или гледали на нас ми смо осјећали њихову бесконачну љубав према нама. Од 1952. г. до краја живота оца Филумена нисам сусрео. После тог жестоког убиства ја сам замолио комадић његове расе, која је била на њему у моменту мучеништва. Тај мали

11


12

наставак са стр. 11

комадић миомирисне тканине ја сам поклонио сину.

СВЕДОЧАНСТВО СТАРЦА ЕЛПИДИЈА Мог брата оца Филумена је убио Јевреј у Јерусалиму. И патријарх је непрестано тражио да дају његово тијело које се налазило 5 дана на медицинској

БОГОСЛОВЉЕ експертизи. Тијело нису давали. А када су дали, лик о. Филумена је био блистав. Ја нисам могао отићи на опело због страшне временске непогоде. О. Филумен је био човек благородне душе, он је творио добра дјела свима. Он никога није увредио за 46 година колико је живио усред тог многољудног

Мај 2010.

свјета. Често се он правио јуродив и тако се „скривао” од људи. Он је исцјељивао многе Арапе, бјесновате, али је скривао то. Он је био изабраник Божији и Бог га је примио. О када би и нас Господ удостојио мученичког вијенца. Превод са руског: игуман манастира Крке архимандрит Герман (Богојевић)

ЦРКВА ВАСКРСЕЊА У ЈЕРУСАЛИМУ

Константин Велики (Flavius Valerius Constantinus) својим Миланским едиктом 313. године зауставио је прогон хришћанства. Године 324. Константин побеђује Ликинија и постаје самодржац Римске империје. Двадесетог маја 324. године почиње са радом Први васељенски сабор у Никеји, који је сазван ради аријанске јереси. На овом сабору учествовао је и јерусалимски епископ Макарије (у то време још није била основана јерусалимска патријаршија). Епископ Макарије је за време Сабора неколико пута разговарао са Константином о стварима које су се тицале светих места у Јерусалиму. Тако је једном приликом поменут идолопоклонички храм Афродите, који је био подигнут на Голготи, ка којој су, као месту страдања Христо-

вог, хришћани већ чинили своја ходочашћа. У то време, света Јелена, мајка цара Константина Великог, допутовала је у Јерусалим са намером да васпостави праву веру у Бога, а да на оним местима, која је Богочовек Христос Својим ногама осветио, подигне цркве. Посебну бригу света Јелена посветила је области Голготе. На овом месту цар Адријан је поставио незнабожачке статуе са намером да спречи ходочашће хришћана на то свето место. Први задатак свете Јелене био је да нађе Часни Крст. Њен труд уродио је плодом, пошто је у једној шпиљи на Голготи пронашла Часни Крст, заједно са друга два крста на којима су били распети разбојници. Када је Часни Крст положен на једну упокојену жену, она је васкрсла, чиме је пројављена сила Часнога Крста. После овог дивног чуда читаво место је очишћено од идола, а потом освећено. Тако је место Распећа и погребења Христовог постало свима доступно. Сви предмети из незнабожачког храма су уклоњени, а радовима и уређењем тога места постављен је археолошки темељ поновног откривења свештених места у Јерусалиму. Уз царску помоћ, тада је први пут изграђена црква Васкрсења на Голготи. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски, наводећи у својој Црквеној историји писмо које је Константин Велики упутио Епископу је-


БОГОСЛОВЉЕ русалимском Макарију. Константин Велики је сам дао нацрт за изградњу цркве, али је у томе велику слободу дао и самоме Макарију. По Теодориту Кирском, света Јелена је предала Константиново писмо Епископу Макарију. Сократ у својој Црквеној историји сведочи да је црква подигнута по плану архитекте Зиновија. Елементи овог пројекта сачувани су и у каснијим реконструкцијама, као на пример отворена купола (ротунда) изнад Светог Гроба (веровало се да једино небо може покривати Гроб Господњи). За изградњу цркве Васкрсења уложен је велики труд и подвиг, јер је читава област око Светог Гроба морала бити уређена и поравната. Поред тога, место Гроба Господњег је тако направљено да је свуда око њега могло бити слободног простора. Већина археолога се слаже да је Голгота била обухваћена и првом црквом и то управо у њеном данашњем облику. То можемо закључити и из многих других историјских списа, као што су сведочанства, која је у својим Катихезама оставио свети Кирило Јерусалимски (гл. 24). Радови на цркви Васкрсења су завршени 325. године, а освећење је било 13. септембра 336. године у време Сабора у Тиру. Прва црква Васкрсења позната је као «Константинова базилика», а делимичан опис о њеном настанку записан је у делу Живот светог Константина од Јевсевија Кесаријског. Године 614. персијски краљ Хозрој II освојио је Јерусалим. Том приликом Јерусалим је доживео страшна разарања. Бројни хришћани страдали су од Персијанаца и њихових сарадника Јудеја. Тада је разрушено више од триста манастира у Јерусалиму и околини. Исту судбину доживеле су и цркве у граду - црква Пресвете Богородице на светом Сиону, изграђена у време цара Јустинијана у спомен Успења Пресвете Богородице на Маслинској гори. Црква Васкрсења Христовог је такође била мета мржње Зорооаста, па је била спаљена. Персијанци су из цркве покрали све највредније дарове старије од триста година, које су цркви Васкрсења даровали Константин Велики и царица Јелена, а и царица Евдокија. Између осталих драгоцености, ту се нашао и дијамантски крст Теодосија II, који је био постављен на Голготи; веома вредни крст царице Теодосије; путир од оникса за који се веровало да је Сам Господ Христос на Тајној вечери пио из њега; дијадема етиопске царице Елисван; свете утвари из Соломоновог храма, велики дар

Мај 2010.

цара Јустинијана. Највреднија украдена драгоценост био је Часни Крст, који се налазио на златном постољу на Голготи и био је запечаћен патријарашким печатом. Овај догађај је уздрмао хришћански свет. Часни Крст је са свим другим драгоценостима, однесен у главни град

Персијског царства, а јерусалимски патријарх Захарија одведен је у ропство. У ово време, Модест игуман манастира светог Теодосија, уз помоћ александријског патријарха Јована Милостивог, чинио је све да помогне и утеши палестинске хришћане. Сам је многе заробљенике откупио из ропства и бринуо се да прехрани мноштво сиротиње, а монаштво да врати у манастире. Поновну изградњу цркве Васкрсења, Модест је почео са монахом Антиохом, сакупљајући помоћ на читавом Истоку. У том великом подвигу помагао им је свети Јован Милостиви, шаљући не само новац, већ и многе раднике и потребне материјале за изградњу цркве Васкрсења. Радови на цркви Васкрсења завршени су 626. године. Међутим, због великог сиромаштва

13


14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

које је владало у читавој области, црква није обновљена у истом сјају као први пут. Предање каже да је први човек који се крстио у обновљеној цркви Васкрсења био један персијски војник, каснији великомученик Анастасије Персијанац. Када је византијски цар Ираклије победио Персијанце, ослободио је патријарха јерусалимског Захарију, а сам је узео Часни Крст и донео га у Константинопољ, а потом га 630. године вратио у Јерусалим. Тај догађај се празнује као Воздвижење Часнога Крста и од тада се у свим православним црквама 14. септембра празнује тај јединствени догађај. Цар Ираклије је дао велике прилоге за обнову и украшавање цркве Васкрсења и других светих места у Јерусалиму, а осиромашени народ је ослободио пореза, како би му омогућио лакши живот. Нова црква Васкрсења била је изграђена у византијском стилу, а историјске податке о њеној обнови у време Ираклија, налазимо у путним записима Аркулфа из 1680. године. Калиф Омар 637. године завладао је Јерусалимом. По договору са патријархом јерусалимским Софронијем, он издаје декрет (Actiname), којим

Мај 2010.

се осигурава власт Ромеја над светим местима и дефинише право и обавезе хришћана. Овај докуменат је гарантовао сигурност хришћанима и свим ходочасницима, као и светим местима. Други декрети упућени потоњим патријарсима детаљније описују власничка права везана за света места. Године 813. у време калифа Ал Мамоуна, патријарх јерусалимски Тома почиње реконструкцију и обнову куполе цркве Васкрсења. Радове је у највећој мери платио богати Египћанин Вокам. Потребна грађа је довожена са Кипра, а радови су завршени 814. године. Патријарх Тома је приликом ових радова у средишњој куполи цркве уградио једну мању, са циљем да цркву заштити од временских непогода. Међутим, то је изазвало противљење једног моћног муслимана Обаидвала, који је због ових наводних измена на храму покренуо тужбу против патријарха, оптужујући га да је црква Васкрсења постала виша и од Омарове џамије. Он је својим утицајем успео да окриви патријарха и његове сараднике, који су потом били ухапшени. Приликом своје одбране, а по савету другог добронамерног муслимана, патријарх Тома је питао своје тужитеље да ли знају која је висина куполе. Пошто они то нису знали, отишли су посрамљени. Тако су патријарх и његови сарадници били ослобођени, а овај добронамерни муслиман који им је својим саветом помогао, био је богато награђен. Односи јерусалимских хришћана и муслиманске власти зависили су највише од односа између Калифата и византијских царева. Године 969. једна разјарена група муслимана упала је у цркву Васкрсења и потпуно је демолирала, изражавајући незадовољство према неким одлукама тадашњег цара Никифора II Фоке. Том приликом јерусалимски патријарх Јован IV страдао је мученички, пламеном сажежен. Године 995. Египтом је завладао Хаким Ибн Амрилах, чија је мајка била хришћанка. Историја га памти као једног непостојаног и непредвидивог тиранина. Његове одлуке никада нису биле дуготрајне, што је имало великог утицаја на његову политику, посебно у сфери односа према вери. Прогонио је хришћане са много већим фанатизмом од његових претходника, желећи тиме да прикрије своје хришћанско порекло. Највећи израз његове мржње према хришћанима резултирао је разорењем цркве Васкрсења 1110. године. Тврди се да је неко од његових људи у ноћи напада на цркву Васкрсења


БОГОСЛОВЉЕ убацио пса у јерусалимску џамију, што је изазвало велики гнев муслимана усмерен против јерусалимских хришћана. Тада је Хаким наредио потпуно разорење цркве Васкрсења, док је разјарена маса рушила друга света места. Када су их порушили, муслимани су сакупили дрва и све рушевине спалили. У овим стравичним разарањима преостала је само Голгота, као знак светости овог места. Пре него су завршили своје дивљање, фанатични муслимани су заробили јерусалимског патријарха, ослепили га и послали у оковима у Каиро. Ово друго пустошење цркве Васкрсења оставило је горак утисак на читав хришћански свет. Променивши касније своје мишљење, Хаким је дозволио поновну обнову цркве, али се нико није усудио да то учини све док је трајала његова тиранска власт. После Хакимове смрти, наслеђује га његов син Дарех. У то време византијски цар је био Роман III. Он ће у договору са Дарехом добити дозволу за обнову цркве Васкрсења. Тада почињу радови на цркви, који ће се наставити у време његовог наследника Михаила и Константина VIII Мономаха. После прогона калифа Дареха, долази до новог споразума са Константинопољем. Сходно том споразуму, Константин VIII Мономах ослобађа пет хиљада муслимана, са циљем да помогну радове на обнови цркве Васкрсења. Тако ће 1048. године радови на цркви бити завршени. Године 1099. долазе крижари пред зидове Јерусалима. Преговарајући са муслиманима закључен је споразум о заштити хришћанских светиња, а 16. јула исте године Јерусалим пада у руке Франака и њиховог вође Готфрида. Њихова власт ће трајати осамдесет осам година. За ово време Латини су пазили на цркву и уз помоћ византијских царева одржавали је и чували од промена њену грађевину. Они су се посветили првенствено обнови латинског патријархата у чему им је такође помогао византијски цар Мануил Комнен. Године 1187. Саладин прогони крижаре и постаје владар Јерусалима. Заједно са коњаницима и латински клир напушта свети град. Саладин је у циљу обезбеђења цркве зазидао сва врата осим главних и поставио прозоре на куполи цркве. Уз

Мај 2010.

то, Саладин је наредио да се узме крст са цркве Васкрсења, који је красио куполу и дозволио да он буде ношен улицама града. Штете на цркви би биле и веће да није било правовремене интервенције византијске дипломатије. Цар Исакије Ангел о свему је обавестио и самог султа-

на, после чега Саладин издаје декрет, по коме све цркве у светим местима поново постају власништво Ромеја. Овај декрет ће касније бити постављен на самом улазу у цркву. Од тада па све до 1229. године, православни хришћани су имали власт над црквом Васкрсења. Те 1229. године, немачки цар Фрудрих II Барбароса осваја Палестину и постаје владар у Јерусалиму. Поново долази до повратка латинског клира, а православнима ће све до 1244. године бити укинута сва права и они ће за то време трпети велике страхоте. Египатски султан Салех Егијуп, 1244. године осваја Свету земљу и враћа православнима власт над светим местима, предајући кључ цркве Васкрсења грчком патријарху. Године 1390. црква Васкрсења бива потпуно обновљена и реновирана уз помоћ грчког цара Јована Кантакузина. Крајем 14. и почетком 15. века, муслимани су доживели велико страдање од Монгола, тако да се одржала само једна јака династија Мемелука у Египту. Они су преживели захваљући суживоту са Коптима у Египту. Коптима је припадао један део у храму Васкрсења, као и понека друга света места. Од тада почиње појава да се и другим неправославним даје понешто од светих места. Они су добили капелу где је раздељивана риза Господа Исуса Христа и једно

15


16

наставак са стр. 15

БОГОСЛОВЉЕ

место иза Гроба Господњег (Балдахин). Маронити су добили капелу на месту Не дотичи ме се, а Јермени место где је стајала Пресвета Богородица и свети апостол Јован. После пада Константинопоља, што ће додатно отежати положај православних, монофизити ће се дрзнути да траже и сам кључ цркве Васкрсења. Овакво стање ће трајати све до 1517. године, до доласка отоманског султана у свети град Јерусалим. Он ће својим хатишерифом гарантовати права и вратити власт над црквама и светим местима јерусалимском патријарху Доротеју. И поред тога, годинама су трајале трзавице са неправославнима око тога ко треба да поседује кључ храма. Султана Селима наслеђује његов син Сулејман, који ће кључ цркве Васкрсења предати на чување муслиманима и та традиција је сачувана до данас. Године 1537. потписан је мир између Европљана и Отоманске империје, после чега у Свету земљу стижу францискански монаси.

Мај 2010.

Они су мало-помало латинизирали Мароните и тако преузели њихова света места. На сличан начин францисканци ће се проширити и на друга света места. Црква Васкрсења је поново обновљена 1720. године, у време патријарха Хрисанта, с тим што су представници сваке конфесије обнављали део цркве који је припадао њима, док је Свети Гроб остао као што је и био. Црква Васкрсења доживеће нову трагедију 1808. године, када ће непажњом једног јерменског морнара избити пожар на иконостасу јерменске капеле. Пожар се веома брзо проширио, а у његовом гашењу учествовали су францисканци и монаси братства Светога Гроба. Међутим, пламен се толико проширио да је ускоро стигао и до куполе. Од ватрене стихије у цркви је сачуван само Гроб Господњи. Ово је било очигледно чудо да Гроб Господњи уопште није био захваћен ватром великог пожара у цркви Васкрсења. У време ове трагедије патријарх јерусалимски Поликарп је био у Константинопољу. Када је чуо за пожар у цркви, обратио се васељенском патријарху Калинику за помоћ. Тако они заједно крећу у обнову цркве, у коју ће се укључити и други патријархати. То приликом упућен је и допис султану Махмуту да одобри обнову цркве. Радови на обнови цркве ће почети 1809. године, под руководством царског архитекте Комниноса. Упркос тешкоћама које су правили неправославни и нехришћани, црква је релативно брзо обновљена, тако да ће њено поновно освећење бити 13. септембра 1810. године. Једним делом радове је помогла чак и Француска влада. Делови цркве који су припадали неправославнима били су им поново враћени. Године 1834. отворени су прозори на куполи цркве Васкрсења, који су затворени у време Саладина. Средином 1842. године црква Васкрсења ће доживети нову обнову, коју ће извести православни Грци уз дозволу султана Медгита. И овом приликом у обнови цркве делимично су учествовали и Французи. После Кримског рата, Русија, Француска и Турска одлучују да заједно обнове цркву, задржавајући status quo по питању власништва цркве. Ови радови су почели 1867. године и трајали су укупно две године. Тиме су закључени најзначајнији досадашњи радови на цркви Васкрсења Христовог у Јерусалиму. Превод с немачког: Епископ далматински Фотије (Сладојевић)


НОВОСТИ

Мај 2010.

ПОГЛАВАР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ДАЛМАЦИЈИ ОБЈАШЊАВА ЗАШТО СЕ ЖЕСТОКО ПРОТИВИ РЕГИСТРИРАЊУ ХРВАТСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ

Регистрира ли се Павелићев дух, Хрватска ће тешко у Еуропу Рецентна најава поновног оснивања Хрватске православне заједнице, која датира из времена Павелићеве НДХ, дигла је на ноге Српску православну цркву у Хрватској. Епископ далматински Фотије одлучио се за релативно ријетку кореспонденцију: у име СПЦ-а и Епархије далматинске обратио се писмом предсједнику РХ Иви Јосиповићу, пледирајући да својим ауторитетом спријечи регистрирање такозване грађанске удруге ХПЗ-а која је у Задру ових дана обзнанила свој „повратак” и конзеквентно тому оснивање аутокефалне Хрватске православне цркве. О чему се заправо ради, зашто је тај догађај узнемирио православне црквене кругове, питали смо далматинског епископа Фотија? - Писали смо предсједнику Јосиповићу с намјером да му укажемо на то како ова удруга већ по законима државе Хрватске не би могла бити регистрирана, јер у свом програму заговара негацију другог и другачијег, те наговјештава деструкцију и националну и међувјерску нетрпељивост. Посебан је проблем то што се темељи на тековинама НДХ и Анте Павелића, о чему њи-

хови представници отворено говоре. Ако таква удруга може бити регистрирана и тиме добити легитимитет, онда смо у опасности да се вратимо у раздобље Другог свјетског рата

свих грађана Републике Хрватске, без обзира на њихову вјеру или нацију. Први наговјештаји оснивања ХПЗ-а још поткрај прошле године у Огулину резу-

када је владала идеологија крви и тла, која је иза себе оставила безбројне лешеве невиних и апокалиптичну пустош.

лтирали су писмом СПЦ-а премијерки Јадранки Косор. Је ли Вам икад одговорила? - Добили смо кратак одговор из уреда премијерке Косор. У њему пише да је Хрватска антифашистичка држава, али да је регистрација удруга нешто што воде друге институције. Тако је одговор овај проблем оставио отвореним... Како гледате на изјаву тајника државне Комисије за вјерске заједнице Фрање Дубровића да не види ништа спорно у тој иницијативи, нити њезиној

КАБИНЕТСКИ ОДГОВОР Јесте ли у међувремену добили одговор Предсједника РХ? - Нисмо, јер је наше писмо недавно написано. Предсједнику државе писали смо из разлога што он по својој функцији има велику одговорност за мир и просперитет у држави, те је гарант Устава и уставних права

17


18

наставак са стр. 17

интернетској презентацији, осим својатања манастира Гомирје и лика Николе Тесле? - Ако једна удруга претендира обновити идеје из НДХ, идеје искључивости и нетолеранције, онда је то већ велик проблем. Осим тога, својатање манастира Гомирја, као и личности Николе Тесле, свакако су велик проблем, јер се јасно указује у којем правцу би могли ићи. Својатање туђег је у свим земљама и по свим законима кажњиво дјело – јер је право власништва једно од основних људских права. Како тумачите чињеницу да се тако ретроградне, проусташке иницијативе, попут ХПЗ-а, промичу данас, на прагу хрватског уласка у ЕУ? - Управо на тај феномен смо и хтјели указати, јер је по нама просто немогуће да се допусти оживљавање идеја Павелићеве НДХ, што ова удруга отворено заговара. Сматрам да би регистрација удруге највише шкодила самој Хрватској која се бори за улазак у Еуропску унију, гдје су овакве идеје неприхватљиве, па чак и законом забрањене.

НОВОСТИ

У обраћању јавности и предсједнику Јосиповићу упозоравате на могуће ново повампирење расних теорија и вјерске нетрпељивости, и апелирате на забрану удруге позивајући се на добру традицију демократске Еуропе. Бојите ли се да би их забрана додатно мобилизирала? - То не знам. Мени се чини да то кажу и сами позитивни закони Републике Хрватске. Нетко тко заговара повампирење „авети из прошлости”, фашистичке и усташке творевине НДХ, не мисли добро никоме, а држава је ту да појаву таквих идеја и покрета на адекватан начин сузбије. Тко су „хрватски православци“ окупљени око идеје прононсираног хрватског националиста Иве Матановића, који тврди да имају већ више од 500 чланова? - Не бавимо се питањем тко су чланови удруге у формирању. Желимо само указати на њихов дух и програм, неприхватљив због искључивости и затирања свега другачијег. Колико чујемо, ови људи манипулирају бројем чланова. Недавно је на ХРТ-у била репортажу о

Мај 2010.

њима у којој се могло чути да имају само неколико чланова, све друго је њихова конструкција и маркетинг. Ако је точно, како тврдите, да је темељ њихова рада негација другога, односно сада Срба и СПЦ-а, о каквим је то православцима ријеч и је ли то само профашистички (проусташки) конструкт? - Још један проблем око овог удружења је што се они лажно представљају, јер њихови чланови нису крштени ни у једној канонски признатој православној цркви. Ово је исто један од разлога зашто они не би требали бити регистрирани под именом којим се представљају. Тко је игуман Јелисеј, новоизабрани предсједник удруге ХПЗ? - Колико знамо, господин Лалатовић је био ученик Цетињске богословије, па је због црквених пријеступа избачен из школе. Послије, када је у СПЦ задобио свећенички чин, рашчињен је због свећеничких пријеступа и финанцијских малверзација. Једно вријеме је био у удрузи грађана тзв. ЦПЦ, одакле је из истих разлога протјеран. Жао ми је тог човјека због трагедије коју чини сам себи упуштајући се у овакав душегубни посао. Иако је опаки реликт прошлости, бизарну, ретроградну иницијативу предводе маргиналци и није ли то у основи маргинална политичка опачина? - Дај Боже да тако буде и да не заживи идеја удруге без обзира на то колико је мали број људи заговара. Она је и као таква опасна, јер пријети оживљавањем прошлости која је иза себе оставила милијуне лешева и на стотине логора, да споменем само Дахау и Јасеновац. Због тога њихова идеја није нимало бе-


НОВОСТИ зопасна нити наивна.

ЗАДАРСКИ ПРОБЛЕМ Како гледате на то да је у Задру својеврсни далматински епицентар „антисрпског покрета отпора”, и негирања права на повратак домицилног српског становништва на тим просторима? - Тим би се проблемом више требале позабавити надлежне институције хрватске државе. Срби већ вјековима живе у Задру и задарском залеђу и тако ће, хвала Богу, бити и убудуће. Свакако је препуно симболике да се удруга појавила баш у Задру, гдје им је дан толики медијски простор. Мислим да то може бити од велике штете самом граду који би требао бити еуропска метропола, град кршћанске културе и вјерске толеранције. Је ли сада то тако, велико је питање. Своједобно је задарски градоначелник најавио рушење осамдесетак у рату разорених српских кућа, правдајући то „здравственим разлозима”. Вијест је изазвала констернацију међу Србима. Је ли подузето нешто да се то спријечи? - За тај феномен смо чули од наших вјерника који живе у Задру и околици. Куће које би наводно требале бити рушене имају своје власнике и они су већином поднијели захтјев за обнову. То би било нормално, а не да би оне требале бити порушене из ”здравствених разлога”. Надамо се да тај „еколошки, здравствени пројект” неће успјети, већ да ће се власници кућа, упркос свему, изборити за своја права, да обнове куће и да могу као слободни и пу-

ноправни грађани живјети на својим огњиштима. Колико су данас грађани српске националнсти сигурнији у Хрватској него прије десетак година? - И о томе смо говорили у писму предсједнику Јосиповићу. Таман када смо помислили „ево мира” и да су „расковани мачеви и направљени плугови”, појави се као гром из ведра неба удруга која пријети уништити све оно што је позитивно стечено послије недавне ратне трагедије у Далмацији. Отуда је наш глас о њима, „глас вапијућег у пустињи”, који ће, надамо се, мјеродавни и одговорни у хрватској држави на вријеме чути. Недавно сте разговарали са шибенским градоначелником Антом Жупановићем о поврату одузете имовине СПЦ-а. Зграду уз Саборну православну цркву у Шибенику годи-

нама користе Радио-Шибеник и Шибенски лист. На рјешење о поврату објекта бивша градска власт се жалила и спор је на Управном суду РХ. Постоји ли могућност нагодбе, „замјене добара”, договора? - С градоначелником Антом Жупановићем имали смо срдачан и отворен разговор. Рекао је да ће Град Шибеник радити

Мај 2010.

на рјешавању свих заосталих предмета који се тичу поврата имовине власницима, међу осталим и СПЦ-у. Споменуте су и могућности замјене добра и договор, ако нешто није могуће у реалном смислу вратити. Од нове власти у Шибенику очекујемо велике позитивне помаке у сваком смислу, јер су такав дојам на нас оставили и градоначелник Жупановић и његови сурадници.

ЗАГОВАРАЊЕ ЗАКОНА МРЖЊЕ И ЗЛА Црквена имовина ће се ријешити, а што је с приватном? Имате ли сазнања колико још људи чека на поврат своје имовине на простору Далмације, односно ваше епархије? - Има још много случајева да наши повратници потражују и чекају поврат имовине, не само кућа, зграда и станова у градовима, већ и пољопривредног земљишта и пашњака. То је велик проблем који стоји пред хрватском државом, јер ако се он не рјеши, и то ће бити једна од препрека уласку Хрватске у Еуропску унију. Какву поруку шаљете вјерницима православне и католичке вјере будући да дијеле исти животни простор и готово исту кршћанску вјеру? - Поруку коју нам доноси заједничко Свето еванђеље, да сви живимо у љубави према Богу и ближњем. То је бит наше вјере. Онај тко би нас учио другачије, без обзира јесмо ли вјерници православне или католичке вјере, лажни је пророк и он нас не учи науком Господа нашег Исуса Христа и не води нас путем спасења. Бог ће нам судити само по на-

19


20

наставак са стр. 19

шим дјелима. Зато је појава овог фантомског удружења данас опасна, јер они умјесто закона еванђеоске љубави заговарају нешто потпуно супротно – хадски закон мржње и зла.

И СВЕЋЕНИЦИ ЖЕЛЕ У БРАК Укидање целибата СПЦ држи једним од значајнијих питања у екуменском дијалогу Православне и Римокатоличке цркве на највишем нивоу. Зашто? - Познато је да су се свећеници у Старом завјету женили и та традиција задржана је

НОВОСТИ у свим православним црквама Истока, док је у Римокатоличкој цркви у највећој мјери од средњег вијека уведен обавезан целибат. Колико видимо, унутар саме Римокатоличке цркве постоји јак покрет који заговара да се и њихови свећеници врате старој традицији брака.

ХПЦ ПРЕТЕНДИРА И НА ИМОВИНУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ? - Анте Павелић је 1942. године основао фантомску “Хрватску православну цркву” с циљем

Мај 2010.

потпуног уништења и затирања Срба и СПЦ-а на просторима Хрватске. Ако нетко каже, ми данас обнављамо „ХПЦ”, што то значи? Зар не исто што и тада? Њихови челници најавили су да ће, након регистрације, тражити објекте за ХПЦ. Но, ми имамо уредне папире, уредне власничке листове из катастра и суда да су наши црквени објекти власништво СПЦ-а. То је у нормалној и цивилизираној држави довољно да би та имовина била у сваком смислу заштићена. Пише Даворка Блажевић Слободна Далмација

Саопштење Епархије далматинске поводом најаве оснивања тзв. ХПЦ

Вест да је јуче (12. 03. 2010. г.) у Задру најављено оснивање тзв. „Хрватске православне Цркве” изазвала је узнемиреност код свештенства и православних Срба у Републици Хрватској. Познато је да је ХПЦ формирана 1942. г. у време фашистичког и усташког режима Анте Павелића у НДХ. Тадашњи Павелићев режим извршио је геноцид над српским, јеврејским и ромским народом у НДХ, а циљ фантомске ХПЦ је био да уништи сваки траг постојања православља и православних Срба на овим просторима. Српска православна Црква и српски народ постоје већ вековима на просторима Далмације, што најбоље потврђују и сведоче њене парохијске цркве и манастири, који су у највећем броју подигнути од XIII до XV века и представљају значајну културну баштину, која је као таква, под заштитом надлежних институција хрватске државе. Већ приликом објављивања сајта и програма удружења у формирању „Хрватске православне заједнице” постало је извесно да се ово удружење поистовећује и органски повезује са усташким режимом из времена Анте Павелића и тзв. ХПЦ. Они су, као једна неодвојива целина, имали геноцидни програм уништења и истребљења свих нехрвата у време злочиначке НДХ, па формирање овога удружења јасно изазива људску стрепњу пред могућношћу поновног остварења њиховог програма. Иза њега су у време Другог светског рата остали безбројни логори, стратишта и јаме од којих је свакако најзлогласнији и највећи логор ис-

требљења – Јасеновац. Ми се искрено надамо да ово Удружење, које се везује за најмрачнији период новије историје Хрватске – због свог отворено милитантног и проусташког карактера неће моћи да буде регистровано у надлежним институцијама данашње Хрватске – која се налази пред вратима уласка у Европску унију. Исто тако апелујемо на органе правне државе и надлежна министарства Р. Хрватске, да заштите објекте и имовину Српске православне цркве, као и наше вернике од евентуалног узнемиравања и напада, што су неки од челника овога фантомскога удружења најавили. Они су ових дана промовисали и тиме јавно рехабилитовали једну „авет из прошлости”, којом се повампирује фашизам и усташство на овим просторима Европског континента. Нашем свештенству и верницима у пастирској бризи и одговорности препоручујемо да појачају свој пост и молитву Богу, који је једини Господар и Судија васељење и заштитник наше мученичке Цркве у вековима распињаној и распетој Далмацији, да се не плаше и не примају ове лажне пастире и проповеднике, „који долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви” (Матеј 7:15), већ да чувају своју свету православну Цркву и своју веру, своју Крсну славу и своје далматинске светиње, које су га очувале и чувају кроз историју. 13. 03. 2010. г.

Инфо служба Епархије далматинске


НОВОСТИ

Мај 2010.

Писмо Епископа далматинског г. Фотија председнику Р. Хрватске др Иви Јосиповићу Поштовани господине председниче, Дозволите ми да Вам у своје име и у име Епархије далматинске честитам на недавном избору на високу функцију Председника Републике Хрватске са жељом да дуго и успешно обављате ову деликатну и одговорну дужност. Повод овог нашег писменог обраћања Вама је добронамерна и искрена потреба да Вам укажемо на могућу опасност од наговештеног формирања тзв. Хрватске православне заједнице и јучерашње објаве у Задру, да ће ускоро бити формирана и тзв. Хрватска православна црква. Све ово поменуто могло би да изгледа потпуно непотребно, па и сама наша забринутост око формирања ових удружења, јер смо сведоци да у демократским друштвима разна удружења ничу као печурке после кише. Међутим, чини нам се, да се у овом случају ипак ради о нечем другом и не тако безазленом. Поменута «Хрватска православна заједница» у свом оснивачком програму износи да она своје утемељење и историјско извориште има у Павелићевој НДХ. Иза НДХ, као што нам је свима познато, остали су безбројни лешеви, јаме и логори, где су највећим делом побијени невини људи, само зато што су били друге вере или нације. Усташки поглавник Павелић је поред свирепих злочина и геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, 1942. године формирао тзв. Хрватску православну цркву, са циљем потпуног уништења и затирања Срба и Српске Православне Цркве на просторима Хрватске. Да не бисмо пуно дужили у историју, осећамо

своју људску и пастирску дужност да Вам укажемо на милитантну и проусташку природу овога Удружења у формирању. Ово Удружење би својим евентуалним радом и деловањем могло допринети поновном повампирењу расних теорија и верске нетрпељивости, које немају никакву прођу, па чак су и законом забрањене у већини земаља данашње демократске Европе. Наша Црква и православни Срби у Епархији далматинској после недавног трагичног рата, покушавају да живе исцељујући духовне и материјалне ране, те бринући се о животу и опстанку нашег народа, који је вековима живео и живи на овим просторима. Таман када смо помислили: «ево мира» и да су «расковани мачеви и направљени плугови», појављује се једно овакво злокобно удружење, које у свом темељном програму има негацију другога - тренутно Срба и Српске Православне Цркве. Надамо се да ћете ово наше кратко обраћање разумети најдобронамерније и својим председничким ауторитетом помоћи да се заустави и сузбије евентуална регистрација оваквог удружења. Ово удружење са собом не доноси мир, нити просперитет, већ наговештава нову и нову трагедију, која никоме не би била од користи, а посебно не држави Хрватској и њеним грађанима, који теже уласку у Европску унију. С великим поштовањем Епископ Далматински ФОТИЈЕ Шибеник, 13.03.2010. год.

21


22

ДИСКОНТ ИГУМАН И

Било би добро дознати Карамарко и Тко је то игуман Јелисеј? Прецизно говорећи, он вам је дисконтни рент-а-поп, с посљедњим боравиштем у лијепоме црногорском граду Никшићу, који се неки дан, на позив роја задарских усташа, почео представљати као духовни и вјерски ауторитет хрватских православаца. Наравно, излишне би биле ријечи за Јелисеја, не бисмо његове наручитеље називали усташама, нити бисмо о свему томе у овај прољетни уторак уопће и размишљали, да борбени Никшићанин, кандидирајући се за хрватскога патријарха, није рекао: „На отпоре смо спремни, епископи и политичари већ су упућивали протестна писма Влади, али добили смо одговор да нема запрека да се у Хрватској обнови Хрватска православна црква. Још горе нападе очекујемо од српских политичара у Хрватској, но људи требају схватити да живе у Хрватској и да су ту добродошли, а тко жели другу вјеру и идеологију, нека иде из Хрватске.” Осим чињенице да је Хрватска православна црква прошли пут настајала као међуфаза у усташкоме геноциду над Србима, проблем с таквом вјерском институцијом састоји се у томе што данас, у прољеће рецесијске године Господње, не постоје Хрвати православне вјероисповијести. Чак ни она двојица задарских ентузијаста, који су Јелисеја зовнули да им се прикључи, нису учинили оно што би у вјерском, али и у техничком смислу, требало бити основном претпоставком оснивања црквене заједнице до које им је толико стало: нису конвенирали на православље, или да се послужимо свима разумљивим језиком, нису се кренули крстити с три прста. Схватљиво је да нису, јер би у том случају Иво Матановић и Какосеонозове Радовић морали самима себи одвалити барем пар дисциплинских шамара, у складу с домољубљем и идеологијом коју заступају. Хрвате православне вјероисповијести могуће је на почетку двадесет првога стољећа произвести на два начина: или да се љути поскок-десничари још једном жртвују, па да, скупа с оним својим пјевачем, прихвате православље, пљуну и презру римскога папу, или да се, како је то предлагао и доглавник из школске лектире министра Радована Фуцхса, трећина преосталих хрватских Срба побије, трећина их се протјера у Србију, а трећини се понуди Јелисеја за патријарха. У посљедњему стољећу није изумљен трећи начин производње Хрвата православаца. Уосталом, и самом је игуману то било савршено јасно када је својој српскоправославној субраћи по обреду поручио: „тко жели другу вјеру и идеологију, нека иде из Хрватске”.


23

И УСТАШКИ ВАСКРС

и што о Јелисеју мисле и Шимоновић На тај начин је јасно и недвосмислено декларирао што су, заправо, крајњи циљеви његових политичких покровитеља и који је једини разлог због којега би се формирала Хрватска православна црква. Рекао је оно што је Иво Матановић покушавао изрећи на неки други, католичком уху прихватљивији, да не кажемо лицемјернији начин. Игуман Јелисеј вели да су добили одговор „да нема запрека да се у Хрватској обнови Хрватска православна црква”. Не прецизира од кога је добивен такав одговор, али авај, изговара то у истој реченици у којој је споменуо и хрватску Владу, па нас наводи да закључимо како се одговарањем бавила нека служба која је блиска овој високој националној институцији. Било би занимљиво знати о којој се служби ради и што предсједница Владе Јадранка Косор, фришко ободрена благословом Бенедикта Шеснаестог, мисли о оснивању Цркве у коју би ваљало утјерати оно наших православаца што их је још остало, е да умјесто тога не би, као ономад 1941, били утјеривани у благо прегријану глинску цркву. Али прије него што се госпођа премијерка не састави са својим мишљењем око дотичнога проблема, још би занимљивије било знати што о њему мисле министри Карамарко и Шимоновић, те надлежне судске и полицијске службе. Наиме, игуман Јелисеј је, како смо у новинама прилично недвосмислено могли прочитати, Србима и вјерницима Српске православне цркве у Хрватској рекао да могу ићи из Хрватске. Учинио је то, формално и церемонијално гледајући, с поприлично високог мјеста, позивајући се на ауторитет Господина Бога, те хрватскога народа и државе. Није ли тиме починио казнено дјело? Министар Шимоновић лако би се могао досјетити које. Поготову ако га нетко из Бруxеллеса о томе нешто приупита, а хоће, ако Бог да. Извјесно је да се након одласка Иве Санадера у Хрватској догађа идеолошка ретардација унутар владајуће структуре. Оно што је претходни премијер ауторитативно и симболички отклонио, наредивши рушење споменика Јури Францетићу, враћа нам се од првих дана госпођине владавине, када је расположење домаће и иноземне јавности тестирано дипломатском нотом упућеном Швицарској, због одбијања визе Марку Перковићу. Питање је само је ли то посљедица идеолошке смушености, или је Јелисеј Никшићки наш човјек на терену. Пише: Миљенко Јерговић Јутарњи лист


24

Министа

Поводом оснивања Удружења грађана под називом Хрватска православна за поново оживи авети болне прошлости за готово сваког Православца али и за на демократска српска

САОПШТЕЊЕ

Оснивање Хрватске православне заједнице је опасан чин који осим што поново отвара историјске ране које су православци проживјели под некад постојећом Црквом сличног имена, сасвим сигурно може отворити нове спорове и дубиозе унутар истог вјерског корпуса. Нажалост више од пола века од како је и држава која је декретом основала тзв. хрватску православну цркву – Независна држава Хрватска Анте Павелића отишла у историјску ропоратницу, неки нови и то изопћеник из православне Цркве и ригидни ултрадесничар покушавају завртјети точак хисторије унатраг. У демократском миљеу право је свакога да у складу са законским нормама оснива Удружења па и вјерске заједнице. Међутим, то право нити смије нити може бити „старије” од права свих осталих грађана на достојанствен живот, а редикул Хрватске православне Цр-

кве или заједнице, сасвим свеједно, сигурно вређа и достојанство човјека и поштовање на жртве страдале управо под „патронатом” тзв. митроплита Гермогена и његове хрватске православне цркве за време усташке државе. На потезу је, уз остале, данашња хрватска правна држава. Без обзира на флексибилност закона, уверени смо како ће надлежна тела препознати опасне намере те да неће дозволити нити рад Удруге на оваквим начелима, а камоли регистрацију верске заједнице. Јер демократија не подразумева анархију иако би оснивачи овакве назови верске заједнице прижељкивали стање безвлашћа у којем би на површину испливале њихове малициозне идеје и намере. Идикативно је да овакве идеје долазе управо из Задра, града и околине у којем је повратак протераних Срба најслабији и у којем се најтеже Србима враћа узурпирана приватна


НОВОСТИ

Мај 2010.

ар културе Бишкупић против оснивања такозване ХПЗ У поводу најаве обнављања Хрватске православне цркве која је постојала за вријеме НДХ, Владина Комисија за односе с вјерским заједницама приопћила је да неће подржати усташтво, „као што га никада досад није подржавала”. У приопћењу министра културе и предсједника Комисије Боже Бишкупића стоји да је Комисија увијек осуђивала

усташтво и било какве покушаје у том смјеру, те да не подржава никакве удруге или организације које би заговарале идеологију из времена НДХ. Такођер, министар Бишкупић истиче да Хрватска православна заједница није евидентирана, нити је комисија подржава, „као што не подржава нити један облик екстремизма”.

У Комисији су нагласили да имају јако добре односе са свим вјерским заједницама, па тако и са Српском православном црквом, с којом је „Влада потписала Уговор у којем су регулирана многа питања, од подручја одгоја, знаности, образовања, душобрижништва до осигурања материјалних увјета за вјерско дјеловање, а све у циљу сурадње за добробит свих грађана”.

аједница којој је тенденција да прерасте у тзв. хрватску православну цркву и а припаднике других верских конфесија у Републици Хрватској – Самосталстранка издаје следеће:

ЗА ЈАВНОСТ

имовина. Уместо да заједничким напорима се таква ситуација побољша у корист Срба повратника односно православаца – двојац – изопћени игуман Јелисеј и извесни Матановић којега максимално оспоравају чак и у унутар постојећих кругова ултрадесничарске провинијенције, би да додатно долива уље на ватру и стиче себи јефтин али и опасан публицитет. Уверени смо да ће исконски Срби православци препознати опасне намере поменутог тандема те одбацити њихове идеје и сместити их на историјско сметлиште гдје им је по цивилизацијским вредностима и једино место. Уверени смо такође да ће актуелна власт препознати намеру „оснивача” да јој се, иако на посредан али веома јасан начин, покушају да ставе одређене етикете историјског континуитета које сежу чак и за територијем других данас суверених држава! Такође смо уверени

да неће изостати ни званична реакција Српске православне Цркве у осуда оваквог чина. Апелујемо на наше сународнике православце али и католике – да не наседају на слаткоречиве приче иза којих нема стварне материје осим жеље фамозног двојца и њихових следбеника за медијском афирмацијом и уношењем немира у грађанство. Простора за афирмацију и промоцију свакога појединца у овој држави има, али искључиво на савременим традицијама и цивилизацијским нормама. Свесни смо да је овакве идеје игнорисати. Али као озбиљна политичка партија, осуђујемо овакве покушаје који су и озбиљан баласт у дугогодишњим напорима наше странке и партнера на политичкој сцени Хрватске и шире, у циљу консодлицаје српског националног корпуса у Републици Хрватској као и оних наших сународника који чекају повратак из прогонстава на своја вековна огњишта.

25


26

НОВОСТИ

Мај 2010.

Одговор предсједника Републике Хрватске др Иве Јосиповића Епископу далматинском г.г. Фотију Ваше Преосвештенство, Захваљујем Вам на честиткама које сте ми упутили у поводу избора за Предсједника Републике Хрватске, те на добрим жељама за успјешно обављање ове одговорне дужности. Упознат сам са ситуацијом везаном за оглашавање предсједника Хрватске православне заједнице и његове најаве оснивања Хрватске православне цркве. У намјери оснивања и регистрирања Хрватске православне цркве као вјерске заједнице споме-

нути господин позива се на континуитет с Хрватском католичком црквом утемељеном у липњу 1942. године, на иницијативу Анте Павелића, у вријеме Независне државе Хрватске. Због позивања на усташки режим и негативне конотације које Хрватска православна црква носи из тога раздобља, провокативне и неодмјерене изјаве предсједника Хрватске православне заједнице могу бити схваћене као позив на нетолеранцију и несношљивост према другим православним вјерским заједницама у Хрватској, па и у ширем друштвеном окружењу. Увјети за регистрацију вјерских заједница у Републици Хрватској прописани су Законом о правном положају вјерских заједница. Формулација из чланка 3 (ставак 1) истиче да „вјерске заједнице у промицању вјере и другом свом дјеловању не смију ширити нетрпељивост предрасуде према другим вјерским заједницама и њиховим вјерницима или другим грађанима”, што се може исчитати из изјаве предсједника Хрватске православне цркве, у којој претендира на преузимање чланства односно вјерника осталих православних заједница у Хрватској. То је непримјерен говор у земљи у којој, унаточ ратним страдањима, екуменски дух није сасвим заборављен, а што се јасно може препознати и из Ваших ријечи. Увјеравам Вас да ћу се увијек залагати за поштивање људских права и закона који важе у нашој домовини, па тако и у овом случају који Вас је оправдано узнемирио. С поштовањем, ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ Др Иво Јосиповић


НОВОСТИ

Мај 2010.

Српска православна Црквена општина Сплит У вези недавног чланка који је објављен у Вечерњим новостима о животу и раду СПЦО Сплит, ова општина жели да ради истине демантује лажи и клевете које су поједини непријатељи Цркве у име српске заједнице изнијели. Као прво: „дежурни тумач” ситуације у Сплиту Момчило Русић непрестано у име „вјерника” жели да спасава ову црквену општину, а његова једина веза са вјером је шпијунирање свештенства и вјерника и ометање рада ове Црквене општине. Већ неколико пута овај човјек напада у јавности свештенство, како ове, тако и других парохија па и самог Епископа, те ова Црквена општина након много опомена бива принуђена да дотичног господина тужи за клевету. Последњи пут је Русић новинарки Вечерњих новости Биљани Стјељи изнио низ гадости о свештенству и вјерницима у Сплиту. Уколико је

ова новинарка добронамјерна, требала би да дође недјељом у храм, па да види да је храм пун вјерника и да ситуација коју је она представила на основу приче Русића није истинита. Њен текст иде на руку непријатељима наше Цркве и нашег народа, а Вечерње новости сносе одговорност за објављивање тих лажи. Не сумњамо да су новинарку Биљану послали на терен са најбољим намјерама, али таква помоћ Вечерњих новости намученој Епархији далматинској није потребна. Вечерње новости имају право да објављују разне текстове, али би била морална обавеза да те вијести најприје провјере, па тек онда објаве. Интересантно је да је од 5000 вјерника које помиње новинарка, баш Момчило Русић особа за разговор, а врло добро се зна да је он до сада неколико пута јавно опомињан за свој безобразан однос према Цркви. Презиме госпође

или госпођице Биљане говори да је поријеклом из Далмације, што значи да се она као новинар и као човјек са ових простора треба запитати да ли је она овим текстом свјесно угрозила живот и рад Цркве на овим просторима. Уколико није са ових простора дужна је да се претходно упозна са темом коју обрађује, па тек онда да приступи послу професионално, без икаквих навијања и емоција са циљем да покаже праву истину, а не да износи лажи и глупости. Упркос оваквим злим и изгледа диригираним текстовима Српска православна Епархија далматинска ће наставити да „упропаштава српски народ” служећи Литургију, обилазећи своје вјернике, подижући и обнављајући храмове и проповиједајући Јеванђеље за које нажалост новинарка Стјеља и декларисани атеиста Русић још нису чули.

Опет бјесни иродијада... На сајту „Хрватске православне заједнице“ појавио се јавни позив Србима који похађају Српску православну Цркву да се дистанцирају од српских свештеника и окупе око тзв. Хрватске православне Цркве. Такођер се позивају и „добронамјерни православни свећеници“ да се прикључе овој организацији. Овај позив је повезан са недавним богохулним, злонамјерним и лажним текстом Биљане Стјеље новинарке Вечерњих новости у ком се говори о лошем стању у сплитској парохији, а на који је наша Епархија дала демант. Сада смо потпуно сигурни да је овај текст наручен, и то баш код новинара у Србији, који су због ситног интереса облатили Српску Цркву то јест парохију Српске православне Цркве у Сплиту. Пошто знамо одакле вјетар дува, можемо претпоставити да ће и они који су наручили и написали овај текст заједно са извршитељем на терену г. Русићем постати једна дружина са рашчињеним и ожењеним калуђером и поквареним и пакосним дједом. На жалост ове биједне дружине, њима неће приступити нико од свештеника и свештеномонаха Епархије далматинске, а такођер нико од вјерника, јер не дају јаме и кости њихових очева који су ту завршили од стране очева оснивача тзв. Хрватске православне заједнице.

27


28

КОМЕНТАР НА ЧЛАНАК „СВЕТИЊЕ БЕЗ ВЕРНИКА И СВЕТАЦА” ОБЈАВЉЕН У ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА 24. 04. 2010.

ВЈЕРНИЦИ ИЗ СПЛИТА О ЗЛОНАМЈЕРНОМ ТЕКСТУ У >ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА? Као оснивач Српског културног друштва „Просвјета“–Пододбора у Сплиту, његов бивши предсједник и секретар, као оснивач Вијећа српске националне мањине у Сплитскодалматинској жупанији и Вијећа српске националн�� мањине у Граду Сплиту те као предсједник овог Вијећа у његовом првом мандату те као бивши члан Црквеноопштинског одбора Српске православне црквене општине у Сплиту који је највећим дијелом, као дипломирани правник и физички супротстављајући се отимачима наше имовине, одрадио посао на враћању црквеноопштинске имовине у Сплиту, у нарави значајних пословних простора у приземљу некадашњег самостана Св. Марије ди Таурелло, сада у власништву Сплитске православне црквене општине, који јој данас доносе приходе од најмање 15.000 ЕУР мјесечно, путем уговора о вишегодишњем закупу на којима је, у име СПЦО, мој потпис овјерен код јавног биљежника, и као некадашњи блиски сурадник некадашњег пароха Славка Зорице могу компетентно дати коментар на овај чланак односно на злонамјерне тврдње Момчила Русића и оркестрираних му суговорника. Рећи да су православци дигли руке од цркве нарочито од када је отишао поп Славко Зорица је доиста претјерано и посебно индикативно за аутора ове тврдње. Наиме, точно је да се највећи дио активности на враћању црквеноопштинске имовине остварењу прихода од закупа пословних простора, издавању црквеноопштинског мјесечника „Православно слово” и опћенито заједништву одвијао доласком пароха Славка Зорице у нашу црквену општину тако да је његовим одласком већи дио вјерника био разочаран и одбијао прихватити новог пароха што, сада већ знатно мањи дио вјерника, нажалост чини и даље. Међу таквима сам био и ја. Међутим, временом човјек сагледа све аспекта свог ентузијазма и схвати да његове особне емоције нису нити могу бити пресудне у његовом свјетоназору и понашању већ да је опћи интерес наше заједнице одређење на којем треба да гради себе и свој однос према околини. Управо ту је г. Момчило Русић изостао и заостао и умјесто да свој однос гради конструктивно, синергијски за добробит наше српске православне заједнице посебно уз одговорност коју носи као предсједник СКД „Просвјета” у Сплиту и Вијећа српске националне мањине у СД жупанији, он не може прежалити вријеме у којем је и у црквеноопштинском одбору СПЦО

у Сплиту имао значајан утјецај те сада упорно користећи се својим годинама кумулираним (у тој мјери и на начин да више приличи рећи: узурпираним) функцијама предсједника СКД „Просвјета”–Пододбора у Сплиту и Вијећа СНМ у СД жупанији нас увлачи у сукоб са нашом православном црквом и епископом далматинским г. Фотијем. У том смислу, као лаик и посебно као предсједник наведених српских институција, нема право нити је квалифициран оцјењивати обред молитве нашег пароха и када то чини, успркос нашим закључцима, тада је то доиста срамотно за свих нас које представља и крајње злонамјерно. Умјесто да као предсједник Српског културног друштва „Просвјета”–Пододбора у Сплиту ради на унапређењу и презентацији кулуре Срба у Сплиту он организира вечере и путовања те умјесто да задовољава њихове културне потребе и организира некакву српску културну манифестацију он задовољава углавном њихове гастрономске потребе у простору који се може прије назвати његовом властитом крчмом него ли простором у којем дјелује једно културно друштво. Умјесто да ради на остварењу и унапређењу права Срба на подручју Сплитско-далматинске жупаније сукладно могућностима које нам пружа Уставни закон о правима националних мањина он своје вијећнике части јањетином, вози их на вјерске и друге свјетовне прославе, умјесто да у простору од цца 100 м2 организира Уред за права српске националне мањине и бави се повредом и остварењем њихових права и дискриминацијом која се над њима, успркос донијетом Закону о сузбијању дискриминације, свакодневно и у свим подручјима проводи, он је тај простор претворио у своју крчму са прилагођеним јој радним временом од 17 до 21 сат у којој точи јефтино набављено вино и пиво и прави гастрономске дернеке за своју и душе својих вјерних сљедбеника. Укратко, ријеч је о аутократу који је по својој нарави дубоко несретан што више није у могућности утјецати на догађања и живот који се одвија у нашој православној црквеној општини те у својој срдитости у тај сукоб неоправдано увлачи и нас остале вијећнике и припаднике српског народа. Срдачан поздрав, Члан Вијећа српске националне мањине у СД жупанији и Граду Јован Гркинић


НОВОСТИ

Мај 2010.

ЗВАНИЧНО САОПШТЕЊЕ УПРАВЕ МАНАСТИРА КРКЕ ПОВОДОМ МЕДИЈСКИХ НАПАДА НА ИГУМАНА МАНАСТИРА

„ВЕЛИКИ ПЕТАК” МАНАСТИРА КРКЕ

У току јучерашњег дана (01. 05. 2010. г.) у неколико хрватских новина појавио се текст који је унапријед оптужио игумана манастира Крке Германа Богојевића, да је (02. 04. 2010. г.) у српском селу Ђеврске, у локалу пјевао четничке пјесме са својим вјерницима. Уз то игуман манастира Крке је унапријед оптужен да је том приликом повредио углед Републике Хрватске, то јест да је разбио државни грб који се налази у локалу. Управа манастира тврди да тај догађај није могао да буде на Велики Петак (02. 04. 2010. г.) јер ни највећи безбожници не праве прославе на Велики Петак. Као доказ постоје многобројни свједоци који су заједно са игуманом учествовали у богослужењу у манастиру Крки, које је на Велики Петак трајало до вечерњих сати. Та чињеница не занима новина-

Да не би никад више звонило – изрешетано звоно на улазу у манастир Крку (1345. г.)

ре који у последње вријеме, све више желе да представе православне Србе као неподобне варваре, који ето нису ни „кршћани”. Дакле овај догађај намјерно је везан за Велики петак који и православни и римокатолици с највећим поштовањем уважавају. Игуман манастира Крке Герман Богојевић је већ у напријед оптужен да је ово дјело починио у пијаном стању и то тек двадесет дана послије наводног догађаја. Медијски линч манастир Крка трпи годинама. Тако рецимо злонамјерни Жељко Хуљев, новинарчић из Дрниша, редовно објављује текстове са бомбастичним насловима: „У манастиру Крка туга за Крајином”, „Обнавља се кућа крајишком дужноснику” итд. И последњи текст је из његовог пера, али није проблем само у њему, него је проблем генералан, јер ако медији не облате Србе то ће учинити неко други. Православни Срби су на тапету онима, који сматрају да на тај начин штите своју независну државу, а у ствари тиме угрожавају безбедност и права својих грађана, других националности. Управа манастира Крке овим саопштењем жели да обавијести јавност, да је једина истина из свих текстова то да је игуман осумњичен и оптужен ради овога дјела. Игуман манастира Крке је у полицији изјавио, да је након Ускрса био са вјерницима у Ђеврскама и пјевао пјесме које говоре о повратку и о Србима у Далмацији и на Косову. О дешавању око грба он је изјавио да нема сазнања и та изјава је записана и биће прослијеђена у даљни поступак. Стога злонамјерни новинари, писци овога текста а и они који су га наручили, треба да знају да су овим угрозили углед, безбиједност па и сам живот игумана и братије манастира Крке. Чини нам се да је дошло вријеме које је пророчки описао владика Николај Велимировић у својој „Небеској Литургији” гдје се каже: ... не смеш брата својим братом звати, нит слободно мислит нит дисати, не смеш сести, не смеш хлеба јести, без сатанске горде заповести, нити смијеш певат нит кукати нити Божије име спомињати, нити смијеш слободно ходити, осим тамо гдје те коноп води, коноп води, а кундак те гони. Инфо служба Епархије далматинске

29


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Мај 2010.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ Четврте недјеље поста (14. 03. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, служио је Свету Архијерејску Литургију у светоархангелском манастиру Крки. У току проповиједи Епископ је истакао значај подвига и по-

кајања, а нарочито учествовања у Светој Евхаристији кроз причешће Тијелом и Крвљу Христовом. На Светој Литургији су били присутни и ходочасници из Србије који су у организацији студентског удружења „Уједињена Србија“ посјетили

светиње далматинске Епархије. Поред манастира Крке гости су посјетили и саборни храм у Шибенику, порушени храм светог Јулијана у Шибенику, манастир Лазарицу и храм Покрова Пресвете Богородице у Книну.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

АМБАСАДОР РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ИЗ ЗАГРЕБА Г. СТАНИМИР ВУКИЋЕВИЋ ПОСЕТИО МАНАСТИР КРКУ Дана 17. 03. 2010. г. Његова екселенција амбасадор Републике Србије у Хрватској г. Станимир Вукићевић са сарадницима посетио је манастир Крку где је разговарао са Епископом далматинским Г.Г. Фотијем и игуманом манастира Крке архимандритом Германом. Братство манастира Крке упознало је г. амбасадора са богатом историјом манастира и његовим великим значајем за живот и опстанак Срба на просторима Далмације где су Срби аутохтони народ. У току разговора владика Фотије је изложио господину амбасадору тренутне проблеме са којима се суочава Српска православна Црква и њени верници. Нарочито је велики проблем покушај оснивања такозване „ХПЦ” која има за циљ да посвађа српски и хрватски народ на територији Хрватске рехабилитујући геноцидне идеје из времена Анте Павелића и Другог светског рата. Господин амбасадор се захвалио Епископу Фотију и братству манастира на пријему и нагласио да ће његов рад бити у правцу успостављања нормал��их односа између два народа и две државе, а на корист и добробит свих њихових грађана. У повратку за Загреб господин амбасадор је посетио манастир Крупу и игумана Гаврила Стевановића који је госте дочекао и упознао

са историјом и данашњим стањем најстаријег далматинског манастира који је подигнут 1317. г. у време српскога краља Милутина који је био његов први ктитор.

31


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32

Мај 2010.

ПРИЈЕМ У МАНАСТИРУ КРКА Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је (20. 03. 2010. г.) у манастиру Крки г. Мирка Рашковића, дожупана шибенско-книнске жупаније са сарадницима. Епископ је господину Рашковићу честитао на избору за дожупана у шибенско-книнској жупанији истакавши своју радост што су Срби у овом погледу остварили своја права у жупанији која броји највише Срба у Далмацији. Епископ је изразио наду да ће нови дожупан радити на добро својих бирача и свих грађана ове жупаније, а самим тим и на добро Српске Цркве која је ових дана имала велика искушења поводом појаве једне организације која је уствари лажна црква, а има за циљ да погорша српско-хрватске односе у РХ. Господин Епископ је упознао г. Рашковића са реакцијом Српске Цркве и званичних представника Хр-

ватске државе, који су препознали опасност у овој организацији. Господин Мирко Рашковић се сложио са мишљењем владике да је ова организација штетна како за Србе, тако и за све људе који живе на овим просторима гдје је потребан мир и помирење, а не нови конфликт било ког облика.

ПОМОЋ БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ

У организацији групе православних Срба из Вуковара и околине организовано је прикупљање помоћи за Српску православну богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки. Помоћ је прикупљана у мјестима: Борово Село, Бобота, Пачетин и Трпиња. Организовали су је г. Зоран Којић и г. Небојша Бајић. Српска православна богословија овим путем захваљује свим дародавцима и организаторима који су, иако први пут долазе у Далмацију, из своје хришћанске савјести и љубави осјетили жељу да помогну онима којима је помоћ потребна.

Овој акцији су се придружили и чланови Удружења „Срби за Србе” из Београда на челу са г. Предрагом Маринковићем и г. Владимиром Мачком. Ово удружење

је помогло неколико породица у Кистањама и Стрмици који имају малу дјецу, а Удружење „Срби за Србе” помаже и многобројне породице на Косову и Метохији.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

ПРЕДАВАЊЕ У КНИНУ У оквиру трибине „Духовност Православља” у Книну је у великој сали Велеучилишта „Марко Марулић” 25. марта 2010. године одржано јавно предавање на тему „Пост и Васкрсење”. Присутне је у име Црквене Општине у Книну поздравио и о значају

јавних предавања у мисији Цркве говорио јереј Борис Милинковић, парох I кнински, док је у наставку вечери на саму тему предавање одржао јереј Саво Мајсторовић, парох III кнински. Предавање је пропраћено са изразитим интересом свих

присутних, а након предавања је услиједило неколико питања везаних за саму тему. Најављен је и наставак организовања ове трибине у оквиру које ће се одржати низ предавања из области православног богословља.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У КНИНУ

Преосвећени Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је на Лазареву суботу (27. 03. 2010.) Св. Архијерејску Литургију у Саборном храму Покрова Пресвете Богородице у Книну. Особита и велика радост је била, што се причестио велики број вјерника, нарочито дјеце. Епископ Фотије је у својој бесједи истакао да је Лазарева субота празник дјеце, јер су дјеца у великом броју клицала Спаситељу када је свечано улазио у

Јерусалим: „Осана Сину Давидову, благословен који долази у име Господње”. Истакнуо је и да нас овај празник увјерава у свеопште васкрсење из мртвих које дарује Христос Бог и да је Свето. Причешће залог нашег Васкрсења, нашег вјечног живота у Богу са свима светима. После Св. Литургије припремљена је трпеза љубави.

33


34

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

ЦВИЈЕТИ У МАНАСТИРУ КРКИ

На празник Цвијети (28. 03. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископ Фотије је послије Свете Литургије осветио палмове и маслинове гранчице као симбол оних са којим су Христа у Јерусалиму дочекао сабрани народ. У својој бесједи преосвећени владика је истакао важност празновања овог празника рекавши да живот једног хришћанина треба бити живот у чистоти и чедности попут живота јерусалимске дјеце који су на тај дан дочекали Христа машући му маслиновим и палмовим гранчицама и поздрављајући га ријечима: „Осана сину Давидову, благословен који долази у име Господње”.

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ На Велику сриједу (31. 03. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије извршио је у манастиру Крки чин Свете Тајне Јелеосвећења. Чину Јелеосвећења саслуживали су монаси манастира Крке, Крупе, Драговића и свете Лазарице.

У својој бесједи Епископ Фотије истакао је значај Свете Тајне Јелеосвећења рекавши да ова Света Тајна има за циљ прије свега оздрављење душе, а потом и тијела. Овом чину присуствовао је велики број вјерног народа из Кистања и околине.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

ВАСКРС У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Највећи хришћански празник Васкрс (04. 04. 2010. г.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије

служио је васкршње јутрење и у наставку Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, где се по традицији сабрало много верника из Буковице и Книнске крајине.

На Светој Литургији прочитана је посланица Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја, а на крају Свете Литургије извршен је благослов васкршњих јаја која су символ васкрсења и вечног живота.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ По већ устаљеној пракси на васкршњи уторак (06. 04. 2010. г.) у светорождественом манастиру Драговићу Његово Преосвештенство Епископ Далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслуженје свештенства и монаштва Епархије далматинске. Учествујући у Светој Литургији и причестивши се часним и пресветим Тјелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, вјерни народ је присуствовао и трпези љубави, прославивши одлуку Преосвећеног владике Фотија да драговићког игумана Варсонуфија одликује правом ношења напрсног крста.

35


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

36

Мај 2010.

БЛАГОВЕСТИ

На празник Благовести (07. 04. 2010. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у цркви светог Спаса у Шибенику. Благовести су велики Богородични и Господњи празник, који представља «почетак нашег спасења», јер је на овај дан Пресвета Бого-

родица чула од Ангела Господњег вест о зачећу Спаситеља света Господа Исуса Христа. Ове године Благовести су неуобичајено пале у време Светле недеље, када Црква празнује славно Васкрсење Христово из мртвих, што има свога смисла, јер је Васкрсење пуноћа и испуњење Благовести.

ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА ФОТИЈА ПАРОХИЈИ ВРЛИКА

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије посјетио је у суботу по Васкрсу (10. 04. 2010. г.) Цетинску крајину и парохију Врлика. Приликом своје посјете Епископ је посјетио село Отишић и храм светог архангела Михаила који је у обнови. Малобројни вјерници овога села (укупно њих седам) срдачно су дочекали свог Епископа и изнијели своје повратничке муке око обнове, струје и свих оних проблема са којима се сусрећу повратници. Епископ је овим људима који су у тешкој материјалној ситуацији подијелио и хуманитарну помоћ која се састоји од хране, одјеће и хигијенског материјала. Следећи храм који је Епископ посјетио био је храм Покрова Пресвете Богородице у Бителићу који је генерално обновљен и поред кога се обнавља парохијска братска кућа. Овај

храм је донедавно био рушевина, али трудом надлежних свештеника, љубављу народа и уз финанцијску помоћ Епархије он је данас понос Срба овога краја. На путу према манастиру Драговићу Епископ је посјетио порушени храм свете Недјеље у Дабру и на рушевинама храма заједно са својом пратњом отпјевао тропар Васкрса уз жељу да овај храм доживи такођер своју обнову. Нажалост у овом крају од Бителића преко Дабра и Лактаца, па до манастира Драговића не живи више ни један Србин, па из тог разлога не постоји иницијатива за обнову овог маленог али некада лијепог храма. На крају своје посјете Епископ је обишао манастир Драговић, који се такођер непрестано обнавља и служи као духовна подршка народу овога краја.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ Друге недеље по Васкрсу (11. 04. 2010. г.) када Црква прославља светог апостола Тому, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Епископу су саслуживали игуман манастира Крке архимандрит Герман, игуман манастира Крупе о. Гаврило, игуман манастира Драговића о. Варсонуфије, сабрат манастира Драговића о. Јован и надлежни парох протонамјесник Милорад Ђурђевић. Саборни храм у Шибенику је посљедњих неколико година обнављан и сада је доведен у фазу да се у њему може служити, на радост малобројних православних Срба у Шибенику. У храму је урађена комплетна обнова зидова и крова, затим је обновљен инвентар и иконостас, а предстоје радови на сликању фресака. У својој бесједи Епископ се захвалио свим донаторима који су својим прилозима доприњели обнови ове светиње, а нарочито господину Мили Месићу који је урадио и донирао трон за горње мјесто у олтару. Након Литургије Епископ, служашче свештенство и народ су отишли на трпезу љубави у Коњеврате, прелијепо мјесто у шибенском залеђу, у коме се такођер обнавља православни храм светог Димитрија.

ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У Недељу мироносица (18. 04. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далма-

тински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки.

У својој беседи Епископ Фотије је између осталог рекао да је васкрсли Христос остао са својом Црквом до дана данашњега што нам потврђује свака Литургија наше Цркве. Поред тога Епископ Фотије је позвао све вернике и богослове да буду заједно у молитви за време Светог архијерејског сабора, који ускоро почиње у Београду, како би наша Црква донела најбоља решења за добро нашега мученичког и распетога српскога народа.

37


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

38

Мај 2010.

ПРЕТЕЋИ ГРАФИТИ НА ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ СВ. ПЕТРА И ПАВЛА У СИЊУ

У ноћи између 17. и 18. априла 2010. г. на цркви Св. Петра и Павла у Сињу исписани су велики графити увредљиве и претеће садржине. Графити садржавају усташке символе

и натписе „Србе на врбе” и налазе се на свим странама цркве. Надлежни парох јереј Борис Медак случај је пријавио полицији и истрага је у току.

ХОДОЧАШЋЕ У ОСТРОГ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г.Фотија, Црквена општина у Книну организовала је и ове године (19.-20. 04. 2010. г.) поклоничко путовање све-

тињи манастира Острога. У оквиру овог путовања, вјерници су посјетили манастир Тврдош, Петропавловски манастир код Требиња, Саборни храм Преображења Господњег

у Требињу, као и Цетињски манастир гдје су се поклонили светим моштима Петра I митрополита цетињског.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

ПОЛОМЉЕН КРСТ У ВАРИВОДАМА У ноћи између четвртка и петка (22.-23. 04. 2010. г.) у српском селу Вариводе

између Скрадина и Книна, непознати хулиган или више њих, поломио је крст који

је подигнут као споменик цивилима који су након Олује на звјерски начин убијени. Колико забрињава овакав вандализам, још више забрињава чињеница да починиоци овог покоља никада нису кажњени за ово недјело, па самим тим је на индиректан начин овај злочин оправдан. На мјесто догађаја изашла је полиција која је извршила увиђај и остаје нам да се надамо да се неће завршити све на „материјалној штети” као што се обично досад дешавало када је у питању напад на Србе и српску имовину.

СЛАВА ХРАМА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У ЖЕГАРУ На празник светог великомученика Геогија (06. 05. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму светог Георгија у Жегару. Саслуживали су игуман манастира Крупе Гаврило и протонамјесник Саша Дрча. Пошто храм у Жегару слави светог Георгија, у току Литургије извршено је резања колача и освећење кољива. Владика Фотије је у својој бесједи честитао Крсну славу свима који славе светог Георгија и

захвалио се ктиторима и приложницима храма што су учествовали у обнови ове светиње.

39


40

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

АПЕЛ ЗА НАСТАВАК ОБНОВЕ МАНАСТИРА ДРАГОВИЋА Већ шест година траје обнова манастира Драговића, и доста се тога урадило, али још увијек недовољно. Апелујемо на све оне којима је стало до обнове манастира и очувања наше православне вјере и обичаја у Далмацији, да материјално помогну наставак обнове ове светиње. Надамо се да ће добронамјерни људи препознати наше залагање за обнову Драговића, који је тренутно једини манастир у Цетинској крајини, гдје православни Срби и сви људи долазе на молитву и благослов. Своје прилоге за обнову манастира Драговића можете послати на жиро-рачун: ERSTE & STEIERMAERKISCHE BANK d.d. Број кунског рачуна: 2402006-1100416598 Број девизног рачуна: 70300000-1821679 IBAN HR5024020061100416598 MB 01821679 IFRA ESBCHR22


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2010.

ОБНОВА ЦРКВЕ СВЕТОГ СПАСА У ЦЕТИНИ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова на цркви светог Спаса у Цетини. Тренутно се постављају нови прозори, а после тога следи замена кровне конструкције и уређење унутрашњости самога храма. Иницијативом надлежног свештеника јереја Бориса Медака, а добром вољом начелника општине Цивљане г. Анте Гутић и залагањем Вучка Дејана и Гроздана започети су радови на обнови ове светиње. Молимо све оне који желе да се укључе у обнову овога храма како би довршили ово богоугодно дело да своје прилоге уплате на рачун: 2402006-1100461518 код ERSTE BANK

ПРИЛОЗИ ИЗ КАНАДЕ ЗА ЧАСОПИС КРКА

ПРИЛОЖНИЦИ ИЗ ПАРИЗА ЗА ДЈЕЦУ КНИНА

Неђо Крајишник 50, Жељко Јакшић 20, Перо Јовановић 20, Боро Станковић 15, Зорка Ђурђевић 10, Вељко Стојановић 10, Јелена Гојковић 20, Веселин Синотић 20, Миломир Васиљевић 20, Драган Дуканац 10, Раде Ђурђевић 10, Миленко Вуковић 10, Слободан Мишкеновић 10, Боб Крстић 10, Боро Пејић 10, Миломир Стојановић 10, Миодраг Дангубић 10, Саша Чекрља 10, Богдан Нешковић 10, протојереј Добрица Обрадовић 10, Дабро Станишић 10, Бобан Илић 5, Ратко Робовлин 5, Љубан Тесла 5, Мирко Савић 5, Вукашин Лучић 3, Херман Хехнхауздес 10, Мара Грубнић пок. Тоде 25$, Илија Добрић 20, Драгана Вујатовић 100, Зоран Малиновић 20, Недељко Пиваш 20, Н.Н. 20, Душанка ПАрошки Николе 40, јереј Горан Гојковић 20, Рајко Крајишник 20, Илија Ракановић 20, Борислав Живковић 20, Милан Филиповић 20, Раде Станековић 20, Миле Миодраговић 20, Жарко Крајишник 20, Цвико Видаковић 20, Дејан Јокановић 20, Горан Аџовић 20, Биљана Милићевић 20, Јовица Калинић 40, Милан Бабић 50 (за ман. Драговић).

Мирко и Наташа Бојић 400€, Ивана и Александар Рикардо 300€, Стеван и Добринка Јаковљевић 100€, протојереј ставрофор Никола Шкрбић 100€, Љиљана Митровић 50€, Хуманитарна организација Срба Републике Српске 200€, Никола Павасовић из Братишковаца, Скрадин 50€, Бојана Загорац из Отишића 200€.

У канадским доларима:

Прилози у еврима:

Прилози из Канаде прикупљени су уз благослов Епископа канадског Г.Г. Георгија. Прикупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада.

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

41


42

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com


Помоћ повратницима у Отишићу

Минирана црква Рођења светог Јована Крститеља у Дабру Фотографија на корицама – Црква Покрова Пресвете Богородице у Бителићу (1814. г.)


www.eparhija-dalmatinska.hr


Krka 041