Krka 057

www.eparhija-dalmatinska.hr Година Х. – Број 57

Божићни број – 2012. г.

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Цијена 10 kn

Пресвета Богородица Достојно јест – Протат, Света Гора 1. стр. – Минијатура из Јеванђеља, 11. век – Велика Лавра, Света Гора

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

Икона Пресвете Богородице Достојно јест Икона Пресвете Богородице Достојно јест налази се у олтару саборне цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице која се сматра матицом цркава Свете Горе. Пресвета Богородица у наручју држи Богомладенца Исуса. Лице Богородице је мало тамно, глава покривена сребрном марамом а изнад главе круна испуњена драгим камењем. И Исусово лице је тамније боје. Виде се две, до колена наге ножице Богомладенца које левом руком придржава Мајка Божја. Икона је уоквирена ликовима

дванаест Христових апостола. Ореол око главе Пресвете Богородице оивичен је драгим камењем. Задивљујуће делује овај лик Пресвете Богородице из кога нека божанска светлост обасјава полутаму олтара. За ову икону постоји предање о чуду које се десило за време патријарха Николе Хрисоверга, 983-996. године: У околини Кареје било је много ћелија у којима су живели испосници, подвижници молећи се Господу за опроштај својих грехова и грехова свих грешника. У једној таквој

Икона Пресвете Богородице Достојно јест .............. 3 Европа и Христос .......................................................... 5 Религиозни живот Достојевског ................................. 7 Мисионару о покајању ............................................... 10 Чуда светог Јована Шангајског ..................................11 O нерасипању јела и пића ......................................... 12 Уски и широки пут савременог монаштва ............. 15 Мали виолиниста ........................................................ 16 Отац мој, који је служитељ на Небесима ............... 17 Његош – највећи српски песник .............................. 19 Његово краљевско височанство Принц Томислав Карађорђевић ................................ 20 Човјек – субјект религије .......................................... 21 О слави или крсном имену ....................................... 22 Ропство Јанковић Стојана .......................................... 24 О туђим и својим гресима ........................................ 25 Време за молитву ...................................................... 26 Вијести из епархије .............................................. 26-41

ћелији, надомак Кареје живео је старац, духовник са својим послушником. У малој капели, у тиховању проводили су дане у молитвама. Једног дана старац пође у Кареју, да у саборној цркви присуствује Литургији, а послушник остаде сам у ћелији. Кад паде вече, послушник затвори врата и поче да се припрема за вечерњу молитву. А тада, неко закуца на врата. Послушник отвори врата и угледа непознатог калуђера који замоли да га прими у ћелију. Послушник, као добар домаћин, радо уведе госта у ћелију, поИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Уређивачки одбор: Протосинђел Мр. Никодим (Косовић), Игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

служи га и рече да се припрема за вечерњу молитву. Стадоше пред иконом Пресвете Богородице и послушник поче песму у славу Пресвете Богородице. Глас му је био тих, једва се чула песма: «Честњешују Херувим». Усред појања домаћин зачу умилни, звонки, анђеоски глас госта који поче додавати молитви речи које послушник до тада никада није чуо: «Достојно је, ваистину, Блаженом звати Тебе Богородицу увек Блажену и Пренепорочну и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију, неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога-Реч, непорочно роди, ваистину Богородицу величамо». Домаћин изненађен гласом и речима песме, рече «Ми певамо само ‹Честњешују› а такве песме ‹Достојно јест›, до сада никада и нигде не чусмо. Лепо те молим, напиши ми ову песму да бих је могао певати и славити Богородицу.» «Добро», рече калуђер. «Донеси ми папир и мастило, ја ћу ти написати за успомену ову песму.» Домаћин одговори смирено: «Ми се ба-

БОГОСЛОВЉЕ вимо молитвама и ручним радом, ретко што пишемо а немамо ни папир ни перо.» Онда гост узе камену плочу и поче прстом, на плочи да исписује речи молитве. Речи се уписиваху на камену као на воску. Домаћин га зачуђено погледа, а кад молитва би исписана, гост рече: «Од сада појте свагда овако и ви и сви Православни хришћани.» Чим изговори ове речи, калуђер «као муња излете из ћелије». Кад се старац врати у ћелију, послушник му исприча шта се догодило и показа камену плочу са исписаном молитвом. Закључише да је то порука Господа Бога, пренета преко Арханђела Гаврила. Обојица однесоше плочу у Кареју и све испричаше Проту светогорском и осталим старцима Сабора. Тада сви заједно, у протатској саборној цркви запеваше песму «Достојно јест», затим исписану песму на плочи послаше патријарху у Цариград. Од тада, ова анђеоска песма пева се у свим црквама на служби Божјој и у другим

Децембар 2012.

богомољама по свој васељени. Она поста тако свеопшта и тако мила и драга свим православним хришћанима. Икона Пресвете Богородице тада доби назив Достојно јест и као чудотворна икона исцељује душевне и телесне немоћи. Догађај са чудотворном иконом Пресвете Богородице Достојно јест слави се сваке године на Светој Гори једанаестог јуна.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

Свети Владика Николај (Велимировић)

ЕВРОПА И ХРИСТОС

На суду између Христа и Европе стварно се збива следеће: Христос говори Европи, да је она у Његово име крштена и да треба да остане верна Њему и Његовом Јеванђељу. На то оптужена Европа одговара: – Све су вере једнаке. То су нам рекли француски енциклопедисти. И нико се не може присилити да верује ово или оно. Европа толерише све вере као народне сујеверице због својих империјалистичких интереса, но сама она не држи се ни једне вере. Када постигне своје политичке циљеве, онда ће се она брзо обрачунати са овим народним празноверицама. На то Христос с тугом пита: – Како можете, ви људи живети само империјалним, тј. материјалним интересима, тј. животињском похотом само за телесном храном? Ја сам вас хтео учинити боговима и синовима Божјим, а ви се отимате и трчите да се изједначите са теглећом стоком. На то Европа одговара: – Ти си застарео. Место Твога Јеванђеља ми смо пронашли зоологију и биологију. Сад знамо да смо потомци, не Твоји и Твога Оца небеснога, него орангутана и горила – мајмуна. Ми се сад усавршавамо да будемо богови. Јер, ми не признајемо других богова осим нас. На то Христос говори: – Ви сте тврдоглавији од старих Јевреја. Ја сам вас дигао из варварског мрака у светлост небесну, а ви хоћете опет у таму као биво у блато. Ја сам крв своју за вас дао. Ја сам показао љубав своју према вама када су сви анђели окретали главу у страну од вас, немогући да подносе ваш адски смрад. Кад сте ви, дакле, били мрак и смрад ја сам једини стао за вас да вас осветлим и очистим. Не будите ми дакле сада неверни, јер ћете се опет вратити у онај неподношљиви мрак и смрад. На то Европа са подсмехом кличе: – Иди од нас. Ми те не познајемо. Ми се држимо јелинске философије и римске културе. Ми хоћемо слободу. Ми имамо универзитете. Наука је наша звезда водиља. Наше је гесло: слобода, братство, једнакост. Наш разум је бог богова. Ти си Азијат. Ми те се одричемо. Ти си само једна стара легенда наших баба и ђедова.

На то ће Христос са сузама у очима: Ја ћу, ево, отићи али ви ћете видети. Сишли сте са пута Божјега и отишли сте путем сатанским. Благослов и срећа узети су од вас. У мојој руци је ваш живот и ваша смрт, јер сам се дао распети за вас. Ипак нећу вас ја каштиговати, но греси ваши и ваш отпад од мене Спаситеља ва-

шега. Ја сам показао љубав очеву према свима људима и хтео сам љубављу да вас све спасем. На то ће Европа: – Каква љубав? Здрава и мушка мржња према свима који се не слажу са нама, то је наш програм. Твоја љубав је само једна басна. Место те басне ми смо истакли: национализам и интернационализам и етатизам и прогресизам и еволуционизам и сциентизам и културизам. У томе је наше спасење, а ти иди од нас! Браћо моја, препирка се у наше време завршила. Христос се удаљио из Европе као некад из Гадаре на захтев Гадаринаца. Но, чим се Он удаљио, дошао је рат, беда, ужас, рушење, уништавање. Повратио се у Европу пре хришћански варваризам, аварски, хунски, лонгобардски, африкански само у стоструком ужасу своме. Свој крст и благослов узео је Христос и удаљио се. Остао је мрак и смрад. А ви, сад, решавајте с киме ћете: са мрачном и смрадном Европом или са Христом. Амин.

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

ЕКУМЕНИЗАМ Јављате како сте имали необичну визију у Цркви на молитви. Видели сте, како Христос изађе из олтара и стаде. Потом изађе неко као јеврејски рабин и стаде с леве стране Христу. Најзад изађе опет неко са чалмом на глави и стаде Христу с десне стране. Онда обојица са стране пружише руке Христу и с Њим се руковаше. Такву сте визију имали. А као тумачење од надритумача саопштавате следеће: Бог жели, да се све вере измире, и да се створи једна вера у свету! Свак ко је посвећен у тајне Царства Божијега може Вам рећи, да је и визија лажна и тумачење лажно. Утвар коју сте видели пред собом није од Бога него од оног који од увек диже своје рогове против вере Христове. Оченаш се завршава молитвом Богу да нас избави од њега «но избави нас од лукаваго». Човече Божији, ко се може руковати са Христом? Ко може стати напоредо с Богом? Није ли Христос рекао Јеврејима: Ето ће вам остати ваш дом пуст (Мт. 23, 38)? Пророчанство се испунило. Јевреји немају ни жртве ни свештенства. Обоје прешло је на крштене онога часа, кад се завеса на храму раздрла од врха до дна. Ни муслимани немају ни жртве ни свештенства. Не говори ли Јеврејима Јеврејин Павле, апостол Божији: Христос је свршетак Закона (Рим. 10, 4)? И још: укида (Христос) прво да постави друго (Јевр. 10, 9)? Како, дакле, оно што је опустело, што је свршено, што је одбачено и замењено другим, новим, може да се уједначује, и рукује, са живом вером Христовом? А и сам Мухамед, поред све своје ненависти према хришћанима, признаје и ставља у Коран, да ће Исус син Маријин судити свету, следствено и самом Мухамеду. Какво онда уједначење и поравнање! Откуда таква визија, питате? Од искушача. Разгледајте свој живот и расудите, па ћете увидети. У наше дане много се говори – од слабоверних, наравно – о измирењу и уједначењу свих вера. И Ви сте се подали тим мислима и жељама. Дато Вам је, да своју субјективну визију видите у утвари објективисану. И Ви се томе радујете, као милости Божијој. Ја не бих рекао, да је то милост; пре опомена. Извините, али Ви сте збркали појмове. Једна је ствар мир друштвени и политички, а друга измирење вера. И једна је ствар изједначење у грађанским правима и дужностима, а друга уједначење вера. Хришћанима је строго заповеђено милосрђе према свим људима, без разлике вере, али у исто време и

Децембар 2012.

строго држање Христове истине. Као хришћанин Ви можете жртвовати за иноверне и имање и живот свој, али никако и истину Христову, јер оно јесте а ово није Ваша својина. Ту је Ваш камен спотицања, у томе неразликовању. Од тог неразликовања дошла је и збрка у души. У ствари Ви нисте видели ни Христа ни Мухамеда; видели сте само душу своју. Бог нека Вам је на помоћ. Прочитао си негде реч светог Кипријана која гласи: «Коме Црква није мати, томе Бог није отац». Па си много говорио против ове речи сматрајући је нетачном и чак немилосрдном. Наиме, ти би хтео да схватиш Бога као оца свих људи без разлике. Истина је, да је Бог Створитељ свих људи. Истина је, да се Бог нуди за оца свима људима. Али је истина и то, да незнабошци не сматрају Бога својим оцем. Кад би сви људи, без разлике и без моралних услова, могли бити названи синовима Божијим, зашто би онда Господ рекао: Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати?. У Јовановом Јеванђељу стоји написано о Сину Божијем: К својима дође, и своји га не примише; а који га примише даде им власт да буду синови Божији. А који Њега не примише, они и не марише за Божије очинство. Прича о блудном сину казује како људи престају бити Божијим синовима, и како се покајањем могу опет вратити у своје достојање. Прочитај и шта Павле пише у Галатима 4, 4-6. Па како се синовство задобија кроз крштење, покајање и све остало што Црква Божија и учи, јасно је, да «коме Црква није мати, томе Бог није отац». Таквоме је Бог – Створитељ и господар и судија; а Отац је свима онима који пожеле бити синови Божији кроз Христа Исуса Господа нашег. из књиге: Речник вечнога живота

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

Николај Лоски

Религиозни живот Достојевског Посета Оптинској пустињи је био давнашњи сан Фјодора Михајловича – и у току лета Достојевски је са Соловјовом боравио у том манастиру. «Са тада знаменитим »старцем«, оцем Амвросијем Фјодор Михајлович се срео три пута – пише Ана Григорјевна, – једном у гомили света и два пута насамо и понео је из тих разговора најдубље и надахнуте утиске. Када је Фјодор Михајлович испричао старцу о невољи која га је задесила и о великој тузи која је мене нагло обузела старац га је питао да ли ја верујем, а када је Фјодор Михајлович одговорио потврдно, замолио га је да ми пренесе његов благослов и оне речи које ће касније у роману старац Зосима упутити уцвељеној мајци. Из казивања Фјодора Михајловича се видело да је старац кога су уважавали сви био далековид човек и зналац људског срца.» Испитујући различите периоде у религиозном животу Достојевског ми смо показали да је он дубоко разумевао руско православље као и то да је у његовом делу – у уметничком стваралаштву и у публицистичкој делатности – увек присутна љубав према Русији и руском народу. Православље за Достојевског није било вредност само по себи; православље по његовом уверењу није само себи циљ – то је оно што је важно за политички развитак Русије и у погледу спољашње и у погледу

унутрашње политике јер, руски народ је од најстаријих времена гледао на врховну власт као на светињу. У том смислу је схватана и улога Русије као заштитнице других православних народа. Ако у свему што смо управо нагласили има макар мало истине, онда се таква истина може исказати у облику оваквог става: најчешће се догађа да човек прихвата једну вредност због тога што она помаже друге вредности до којих му је стало и у том случају једна одређена вредност се прихвата као средство; касније пак, када човек схвати да неке вредности имају самостално значење, он

их прихвата као вредности по себи независно од једног одређеног циља. Такав се процес одиграо у души Достојевског – он је у детињству уз вољену мајку преживео најдубља узбуђења вере и култа, а касније, од 1868. године па даље, он схвата православље управо онако како га је вековима схватао руски народ. Тако је у његовим очима и сам руски народ добијао на цени. Само у тренуцима криза и помањкања вере он је стављао народ на место Бога као његов јунак Шатов који је говорио да је Бог синтетичка личност целог народа. Али, заједно са својим јунаком, он

7

8

наставак са стр. 7

у писму Мајкову тврди: »Онај ко изгуби свој народ и нацију, тај губи и праотачку веру у Бога«. Овакав став је у многим случајевима правилан али – не увек. О својим сумњама и свом неверовању сам је Достојевски доста често говорио. Помињали смо његово писмо Фонвизиној у коме он каже да је дете века сумње и неверовања. Замисливши роман »Живот великог грешника« Достојевски је писао Мајкову да је у питању идеја која га је мучила читавог живота. Последње године свога живота Достојевски је писао: »Хуље ми пребацују моју просту и ретроградну веру у Бога. Тај олош не може ни да замисли такву силу одрицања Бога какве има у Инквизитору и у поглављу које томе претходи и на шта даје одговор читав роман. Не као будала (фанатик) ја верујем у Бога. И такви су хтели мене да уче и смејали су се мојој заосталости! Да, њихова глупа природа и не сања таква одрицања какво сам преживео ја. Зар они мене да уче!«. Позивајући се на »Легенду о Великом инквизитору« и на поглавље о деци у роману »Браћа Карамазови« Достојевски је писао у својим бележницама: »И у Европу такве силе атеистичког израза нема и није ни било. Према томе не верујем ја у Христа, нити га исповедам као дечак – кроз велики пакао сумње је прошло моје осана, као што каже код мене, у том истом роману, ђаво«. Како разумети све те изјаве Достојевског у којима он потврђује да је био у власти сумње и неверовања? Како разумети оно његово писмо Мајкову у коме он каже да је питање постојања бића Божјег проблем који га је свесно и несве-

БОГОСЛОВЉЕ сно мучио читавога живота? Да ли то значи да је Достојевски у часовима сумње био атеиста? Наравно, не. Његов став према атеизму је био категорички негативан – то је за њега глупост оних који су неспособни да мисле. »Нико од вас није заражен трулим и глупим атеизмом« – каже он сасвим уверено у писму упућеном својој сестри. Он је сумњао да прави атеизам уопште постоји а таквих сумњи не би наравно било да је и сам у извесним тренуцима био атеиста. Године 1880. он је писао Опочињину: »Нико заправо не може да сумња у постојање Бога. Ја мислим да чак и атеисти прихватају такво уверење иако то неће да признају – због стила може бити«. Достојевски је може бити био близу атеизма само 1846. године у време дружења са Бјелинским. Што се тиче сумњи које су га опседале у другим периодима његовога живота оне се нису односиле на постојање Бога него пре на начин како да се на пример измири постојање Бога и постојање зла у свету (то је побуна Ивана Карамазова који признаје Бога али не прихвата свет који је Он створио). Или – како схватити основну хришћанску догму према којој је Исус Христос оваплоћење Логоса, Другог Лица Свете Тројице. Ова је догма посебно занимала Достојевског с обзиром на његову ватрену љубав према Христу. Он је целокупну веру сводио на то учење као што се то види из бележака за роман »Зли дуси« у вези са ликом »кнеза« то јест Ставрогина:

Децембар 2012.

»Ради се о суштинском питању: може ли цивилизован човек то јест Европљанин безусловно да верује у божанску природу Сина Божјег Исуса Христа? (јер, вера се искључиво у томе састоји)« – каже Достојевски у својим бележницама.

И заиста савремени, образован човек налази се пред великом тешкоћом када је у питању учење које каже да је Исус Христос који се родио у Палестини оваплоћени Бог, а не обичан човек. Није искључиво да је Достојевски повремено сумњао у ову догму али те се сумње односе на последњих десетак година његовога живота и – то су биле повремене и краткотрајне сумње. Он се међутим, заједно са својом породицом причешћивао примајући свете Тајне, а поштен православац се не причешћује ако не верује у свете Тајне – само тек у знак сећања на један догађај из живота Исуса. Православни верник се стојећи пред светим Даровима моли понављајући молитву пред причест: »Верујем Господе и исповедам да си Ти ваистину Христос Син Бога Живога, Који си дошао на свет

БОГОСЛОВЉЕ да спасеш грешнике од којих сам први ја. И још верујем да је ово пречисто Тело Твоје и пречиста крв Твоја...« Учење о претварању хлеба и вина у Тело и Крв Христову није збунивало Достојевског, јер он је знао за просто и јасно решење тог проблема које је понудио Хомјаков: Христос је господар стихија и због тога је било у Његовој власти да учини тако да свака »материја не мењајући нимало своју физичку супстанцију« може да постане Тело Његово. Треба имати на уму да Тело Христово у тајни Евхаристије није месо састављено од црвених крвних зрнаца. Није тешко замислити са каквом је снагом религиозног узбуђења Достојевски приступао причешћу посебно ако се сетимо казивања о његовој молитви које је оставила уважена старица, удовица свештеника која је често сретала Достојевског у Знаменској цркви: »Он је увек долазио у ту цркву на јутрење или на рану подневну литургију. Најчешће је долазио рано пре свих и одлазио после свих. Стане тако у угао, близу самих двери, уз десни стуб да га не примете. Увек клечи и у сузама се моли. Догађало се, за све време службе он остане клечећи; ни једном да устане. Сви смо ми знали да је то Фјодор Михајлович Достојевски само смо се правили да не знамо и

да га не примећујемо. Није волео када га сви гледају. И тако, брзо се окрене и изађе«. То молитвено општење с Богом за Достојевског је било стварно уздизање изнад земаљске стварности. Једном приликом, године 1873., он је радећи у типографији Траншела са коректорком »Грађанина« Варваром Васиљевном Тимофејевом упитао коректорку како она разуме Јеванђеље. Варвара Васиљевна је одговорила да је значај Јеванђеља у томе »што ће се Христово учење остварити на земљи, у нашем животу, у нашој савести«.

- Само то? – тоном који је говорио о разочарању, рекао је Достојевски.

- Не, и још... – додала је Тимофејева, – читав овај земаљски живот – то је само један степен... једног другог постојања...

- У неким другим световима!

– узбуђено је рекао Достојевски пружајући руку према широм отвореном прозору кроз који се видело дивно, светло, и чисто јунско небо«. Последње године свога живота Достојевски је писао уметници Е. Ф. Јунге: »Шта ви то пишете о вашој подвојености у себи? Па то је најуобичајенија црта код људи... који, уосталом, нису баш сасвим обични људи. Та је црта својствена свакој људској природи уопште али, то се баш не среће у свакој људској приро-

Децембар 2012.

ди у тако наглашеном облику као што је случај код вас. Због тога сте ми ви тако блиски јер, та раздвојеност баш таква каква се среће код вас, постојала је и код мене читавог мог живота. То је велика мука и у исто време и велика наслада. То је снажна свест и потреба за самоиспитивањем; то говори да је код вас присутно осећање моралне обавезе према себи и према човечанству. То вам је та раздвојеност. Да нисте интелектуално тако развијени, да сте ограниченији, не бисте били тако савесни и не би било те раздвојености. Напротив, појавиле би се велике сумње. Па ипак, та раздвојеност је велика мука. Мила моја и многопоштована Н. Н.! Верујете ли ви у Христа и Његова обећања? Ако верујете (или много желите да поверујете) предајте Му се сасвим, и муке због осећања раздвојености ће се много смањити и ви ћете наћи духовни излаз – а то је оно најважније«. Признање Достојевског о раздвојености у његовој души је драгоцено у највећој могућој мери. Раздвојеност о којој се говори у овом писму није последица некаквог патолошког распадања или способности да се нађе уживање једнако и у добру као и у злу – то није последица стерилног и безизлазног скептицизма: Достојевски говори о снази духа, о моралној дужности да се при решавању проблема поступа критички, али он је уверен да добро постоји, да постоји позитивно решење људског проблема. То је снага правих хришћана који се и у тренуцима сумње обраћају Ономе у Кога су посумњали: Верујем, Господе! Помози неверовању мојему!

9

БОГОСЛОВЉЕ

10

Децембар 2012.

Свети владика Николај (Велимировић)

Мисионару о покајању ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА ОПТИНСКОГ О уздању у Бога Ко се чврсто узда у Бога, том Бог у свему помаже.

О молитви

Молите се усрдно Господу Богу, писао је једном од својих духовних чада, и хладно срце своје загревајте најслађим Именом Његовим; јер је наш Бог огањ. То призивање и нечиста маштања истребљује и срце загрева за све заповести Његове.

Душевни мир Жалите се на неспокој духа и расејаност. У том случају нипошто не треба малаксавати, него дух свој загревати час духовним штивом, час сећањем на вечност, час молитвом макар и кратком, говорећи Господу: расејани ум сабери, Господе, и раздражено срце моје страхом Твојим смири и помилуј ме!

Смирење Молим вас да не падате духом и не губите наду у своје спасење, јер Господ није ради праведника, него ради грешника са неба на земљу сишао да би их спасао: зато ће и вас (заједно са мном грешним) спасти. А што ми сада не живимо као древни оци и матере, за то морамо у мисли својој сами себе да осудимо и кажемо: «тешко нашем немару, тешко нашој лењости, тешко нашем нетрпљењу, тешко нашем непослушању» и друго, и тако срце скрушено и смерно Бог неће унизити (Пс. 50, 20). Смирени човек живи на земљи као у Царству Небеском, свагда је весео и спокојан и свим задовољан. ...Бог смиреним људима подаје срећу у свему и благодат у свему, а од несмиреног узеће се и оно што мисли да има. Заита, тешко оном човеку који нема смирења. Ко не уме сам да се смирује, тог ће касније људи смиривати; а кога не смире људи, смириће Бог.

Трпљење жалости Што год нам се дешава не бива без допуштења Божијег, по речима праведног Јова: како Господ изволе, тако и би (Јов, 1, 21). Стога попут њега треба добродушно да подносимо све непријатно што се дешава у животу и да не ропћемо и говоримо: «зашто је тако, а не овако?» Јер, као што говори Свети Исак Сирин: «ниси ти премудрији од Бога?» Каква год жалост да те погоди, каква год непријатност да те задеси, реци: истрпећу то ради Исуса Христа! Само реци то и биће ти лакше. Јер је име Исуса Христа силно; са њим се све непријатности стишавају, демони ишчезавају: утихнуће и твоје незадовољство, умириће се и твоја малодушност када будеш понављао најслађе име Његово. Господе, дај ми трпљење, великодушност и кротост...

ПОУКЕ СТАРЦА ИСАКИЈА ОПТИНСКОГ О смирењу и трпљењу На питање монаха који га је упитао како да победи гордост, Старац је рекао: «За то су неопходни борба и самопринуђивање на смирење. То не бива одједном, него са временом. То је исто што и проливање крви. Моли Бога. Постепено ћеш стицати смирење, а после ће и у навику прерасти.»

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

ЧУДА СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

ИСЦЕЉЕЊЕ ДЕЧАКА

Као десетогодишњи дечак озбиљно сам се разболео од мононуклеозе. Осетио сам страшну слабост и температура ми је порасла до 106 степени по Фаренхајту. Више од недељу дана сам тако боловао. Доктори су већ били искористили сва могућа средства да излече ту болест и на крају су рекли мојим родитељима да се треба надати да ће болест сама од себе проћи. Касније сам сазнао да се та болест отегне на неколио недеља а понекад чак, у крајњим случајевима, бива смртоносна. Мој отац је решио да позове телефоном у Њујорк где је Владика Јован учествовао на редовном заседању Архијерејског Синода и да му саопшти о мом стању. Владика је потпуно спокојно уверавао оца да ћу ускоро оздравити и да се не узрујава, него да се нада у милост Божију. Следећег јутра температура ми је спала на 37.7 степени, и сећам се да сам се осећао далеко боље и чак сам био устао из кревета. Сазнавши то доктори су једва поверовали да ми је тако брзо постало боље и упозоравали су родитеље да ћу морати још дуго да лежим и да сакупљам снагу пре него што будем у стању да се вратим у школу. До краја те исте недеље ја сам био већ потпуно оздравио и вратио сам се у школу. Испоставило се да је после разговора са мојим оцем Владика Јован пошао у синодални

храм и одслужио молебан за моје здравље. Знајући да у животу нема ничег случајног, верујем да сам управо молитвама Светог Владике нашег оздравио.

Протојереј Александар Красовски Санта-Роса, Калифорнија, САД

ОПЕРАЦИЈА НИЈЕ БИЛА ПОТРЕБНА Желим да Вам поверим и исприповедим о чуду које смо добили од Владике Јована. Допутовали смо у Америку 1963. године. Сина смо сместили у болницу, јер су открили да нешто није у реду у плућима и оперисали су га. Муж је допутовао болестан због чега није могао да нађе посао. Запослила сам се ја, али је било веома тешко издржавати породицу једном платом. Владику Јована раније нисмо познавали, а овде, у Америци, чули смо за њега и

за чуда које је чинио. Све време смо мислили како да позовемо Владику Јована код себе како бисмо му све испричали. Новца нисмо имали, и тако се све одлагало. И ево шта се десило. Владика Јован нам је неочекивано сам дошао у једанаест увече. Испричали смо му о сину који је био у болници. Владика је пошао мужу и дуго му је гледао у очи, затим је, обишавши све собе и упитавши ко овде спава, отишао више ништа не говорећи. Убрзо је муж добио посао, радио је десет година омогућивши деци да добију високо образовање. Владика Јован је посећивао сина у болници и чак одлазио онамо са чудотворном иконом. Најчешће је бивао код сина касно увече. Убрзо се син опоравио и све је кренуло добро. Два дана пре своје смрти Владика Јован нас је позвао и питао како је здравље мога мужа. Предосећајући своју кончину Владика се и даље бринуо за своја чада. Друго чудо догодило се са другм сином (убрзо после доласка породице у Америку 1963. године). Одједном су ме позвали телефоном на посао из школе и рекли да се мом сину паралисала десна страна лица. Одмах смо, наравно, отпутовали доктору Миронову. Доктор је према нама био срдачан и одмах нас је упутио специјалисти. Специјалиста је прегледавши сина рекао да се то може излечити само оперативним путем – сину је укљештен нерв. Почео

11

12

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 11

је разговор о одређивању дана операције. Одмах после доктора отпутовали смо у цркву где смо затекли Владику Јована и све му испричали. Дечаци су тада још прислуживали. Када је болесни син прилазио помазању светим уљем (било је то уочи празника Светог Николаја Чудотворца), Владика га је помазао великим крстом на неколико места на болесној страни. Сину је постало боље и када смо дошли код доктора он је, прегледавши га, рекао да никаква операција није потребна и стежући ми руку говорио је да је то чудо. Тамара Васиљевна Богатска Сан-франциско, САД

СНАГА МОЛИТВЕ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА Сестра и ја смо доживеле саобраћајну несрећу. Нама у сусрет возио је пијани млади човек и веома снажно ударио у врата кола са оне стране где је седела моја сестра. Позвали су „хитну помоћ” и сестру су одвезли у болницу. Њено стање је било веома озбиљно – плућно крило је било поцепано, ребро сломљено, и она је много патила. Када ју је Владика Јован први пут посетио, лице јој је било тако подбу-

ло да јој се очи нису виделе, али је била при свести, и када сам јој рекла да је крај ње наш Владика, она је прстима отворила капак и угледавши његово лице узела га за руку и пољубила је. Није могла да говори, јер јој је у грлу био разрез. Из прореза (уместо очију) текле су јој сузе радости. Од тада Владика ју је посећивао много пута и она је почела да се опоравља. Једном је Владика допутовао у болницу и чим је ушао у заједничку собу, никога раније претходно не видевши и ни са ким не говоривши, рекао нам је: «Мусји (Мусја је одмила од Марија. – прим. прев) је данас веома лоше». Затим је пошао код ње, повукао завесу крај кревета и дуго се тамо молио. У међувремену су нам пришла два лекара и ја сам их питала колико је озбиљно сестрино стање и треба ли позивати њену кћерку из Канаде. Ми смо од кћерке сакрили да је мајка доживела саобраћајну несрећу да се не би бринула. Лекари су ми одговорили: „Да ли ћете звати најближе или нећете – то је Ваша ствар, али ми не гарантујемо да ће Ваша сестра доживети јутро.”

Децембар 2012.

Слава Богу да не само да је преживела ту ноћ, него се и савим опоравила и вратила у Канаду... Сестра и ја верујемо да су је спасле молитве Владике Јована... Ана С. Шевељова Сан-Франциско, САД

превод са руског: Снежана Јелесијевић из књиге: Владыка Иоанн – Святитель Русского Зарубежья. протоиерей Петр Перекрестов. Москва, Издательство Сретенского монастыря, 2008

Архимандрит Јован (Радосављевић) СА ПАТРИЈАРХОМ ПАВЛОМ КРОЗ ЖИВОТ

O нерасипању јела и пића Монах др Јаков Арсовић у манастиру Жичи, пред Други светски рат, нас млађе монахе и искушенике, често би опомињао како да се односимо на трпези према јелу и хлебу. Зато би често говорио: – Зато, пазите! Не остављајте јело у тањиру нити крај тањира мрве и комаде хлеба. Знате ли шта је Господ Христос рекао Својим ученицима и Апостолима, када је у пустињи, са пет

хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи, осим жена и деце? Пазите, «покупите све комаде да ништа не пропадне». Тако је отац Јаков, са два доктората, а веома скроман монах и велики подвижник, устајући иза трпезе остављао свој тањир тако омазан и чист, а око тањира ни једне просуте мрвице, као да га није ни употребљавао. У разговору са оцем Павлом, после његовог монашења, причао сам

БОГОСЛОВЉЕ му о монаху оцу Јакову и његовом светоотачком, подвижничком ставу према храни и ово што нас је саветовао и како је то својим примером показивао. Отац Павле је памтио вредне примере и савете. Ако би их чуо чак и од деце, он би их усвајао. До тог тренутка се он за трпезом при јелу понашао као и сви остали. Од тада је неприметно, осетио сам, почео примењивати праксу и типик оца Јакова Арсовића све до своје смрти. Чак је и мене и друге у манастиру, кад се заборавимо, опомињао на скромно понашање за трпезом, јер је трпеза на другом месту одмах после Цркве. У Цркви примамо у Светом Причешћу, у молитвама и црквеним песмама за душу духовну храну, а у трапези за тело телесну храну. Једном приликом за трпезом грицкао сам слатко једну кору хлеба, а оно што је изгорело оставио сам. Јерођакон, отац Павле ме запита: – А што си то оставио?

– Па изгорело је, рекох му.

– Дај то овамо! – Узе од мене изгорели остатак корице и поједе.

Тако ме је опоменуо и застидео без иједне речи, да сам морао водити рачуна о томе. За време јела уживао је да нешто подели са друтима. Може то бити колач, јабука, крушка, орах, а за трпезом парадајз, паприка или што друто од воћа, па сам и ја на то навикао да ми је постало необично и непотпуно кад немам с киме нешто од јела или пића да поделим. Није волео да се чине услуге за трпезом, нити да нудимо један другога, сем кад је то неопходно. И у раду, све што може сам ће урадити, без ичије помоћи!

О мом животу између Владике Николаја и Епископа Павла Као дете и дечак, а манастирски ђак, био сам у присуству Владике Николаја скоро сваки дан, како у Жичи, тако и код њега у Краљеву. Поред

Децембар 2012.

њега сам растао, учио се и васпитавао. Владика је био тада стожерна духовна личност у мом животу. Тако су, верујем, осећали и остали у манастиру, и не само у манастиру! Готово сав наш народ имао га је у срцу као свог духовног оца. Само ко га није познавао, или се није за њега интересовао, могао је друкчије мислити. Крајем Другог светског рата, кад ми је било шеснаест година, упознао сам се код нас у манастиру Вујну са Гојком, који ће после око три године, код нас постати монах Павле. Овде је било о њему доста речи. И он је, као образован и монашки побожан, био светоотачки расудљив и смирен монах. Својим јеванђелски искреним разговорима о свим проблемима у животу – хришћанским и монашким, скренуо је на нас пажњу и поверење, да смо се осећали срећним и радосним што га имамо. Зато сам са њим дуго о свим животним проблемима разговарао и у своје време замолио да ме приведе монашењу, пошто отац Јустин, због болести, из Ћелија није за тај чин могао доћи у манастир Рачу. Но, касније сам приметио да се та два монаха и јерарха чини се, у неким стварима, иако су имали исти животни правац и циљ у Цркви, готово дијаметрално разликују, па сам се повремено осећао као у неком духовном процепу. Владика Николај – народна душа. Широк и дубок као океан. Огромна ученост у богословским и световним наукама, као и у философији. Дубоки мислилац, књижевник, песник. За све и свакога уме да као мелем и као мед нађе лепу и слатку реч, да би, чини вам се, обухватио и загрлио сву васиону, сав свет Божији. Зато је знао и могао да шири свуда у свету љубав, да људе зближава и Богу приближује, да зараћене народе мири, да народ најбољим учењем и науком слаткоречиво просвећује; да буде свима све. То би, недовољно речено, био свети Владика Николај. Владика Павле, велики и као јерарх и као православни хришћански богослов, има велико смирење и расуђивање. Никакву ствар и проблем није на брзину решавао, увек би сачекао да преноћи и да размисли. Но он је изузетно велики као монах, па је тако и као јерарх остао подвижник, молитвеник, духовник. Велики је он и као богослов, а и као научник, посебно из области литургичких наука. Али је велики познавалац Светог Писма и других богословских предмета. Мало ко може са њим да се мери у посту, у сталном вршењу богослужења и у духовним нормама подвига. Све што једном усвоји и почне да држи, готов је као по закону сло-

13

14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

ва да у томе истраје до краја. Али готов је исто тако да то онда, као могуће, тражи и од других. На путу тога остварења и практиковања критиковао би многе око себе па и у цркви за малодушност, аљкавост, немар и небригу, без обзира на физичке и духовне снаге дотичних. Себи такве ствари ретко када опрашта. Сматра да смо сви дужни у добру да истрајемо до краја живота, макар нас и најтеже невоље сналазиле. Некада смо му ми млађи понекад замерали што је тако строг и ригорозан. Захтева од нас да будемо још сада свети и готови за календар, а ми још незрели, млади, несташни са многим грешкама и слабостима... Некад би га зато и осуђивали. Његова је љубав у дисциплини и извршавању заповести Божије, коју не можете одмах осетити, као код Владике Николаја. Али када добро размислимо видимо да је он, отац Павле, у праву, јер имамо пред собом иако строгог добро исправног монаха. Некад би нам у оваквом случају рекао: зашто сте ви дошли у манастир и за шта се спремате у животу ако не за вечност. Себи такве ствари ретко кад опрашта. Многи му замерају што много обраћа пажњу на ситне ствари и трошкове кад неко учини. А на много крупније ствари и учињене трошкове, као да их не примећује и не види. Ко уме са њим, не замера му скоро ништа и добар изговор оправдава поступак. Када је био млађи није било тако. Вероватно да је томе допринело духовно искуство, као да би хтео да су му сви људи једнаки.

Децембар 2012.

Ко је добар човек Кад се нађемо са оцем Павлом у разговору, било као са монахом или касније као Епископом, па кад кажемо за некога: То је добар човек, одмах би рекао: – Шта ти то значи добар човек? Је ли зато добар што је млад, леп, разговоран и што лепо прича, лепо се насмеје уз неку духовиту шалу, лепо пева, што је тих, миран, доброћудан и томе слично? А не знаш његову другу животну страну и особину. Шта каже Господ Исус Христос оном јеванђелском младићу што га је запитао: Учитељу благи, то јест добри, које добро да учиним да наследим живот вечни? А Христос му одговори: «Што ме зовеш добрим (благим), нико није добар осим једнога Бога. Ако хоћеш ући у живот држи заповести» (Мт. 19, 16-17). Прво, младић треба да зна да су сви грешни, а грешан човек не може бити добар у правом смислу. Он гледа на Христа као на учитеља и обичног човека, а не као на Сина Божјег и Бога. Зато му тако и каже Христос, по Његовом виђењу. Бог је савршено добар и извор добра. Човеку је задата икона Божја да буде савршен као Бог. И човек уколико може да очува и оствари у себи ту икону Божју, као Светитељи, можемо рећи да је добар. То би био, по нашем оцу и Патријарху Павлу, добар човек.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

Уски и широки пут савременог монаштва – Старче, шта значи «имати право» на нешто?

– „Имати право” – то је светска логика. Што је у човеку више оног светског, то он има и више права. Што је у њему више оног духовног, то он мање права има. Нарочито монах има само једну обавезу – да ни на шта нема права. Хоћу да кажем да он не би требало ништа и ни од кога да тражи. Монах се одрекао свега љубави Хри-

стове ради, и зато је потпуно погрешно када он тражи нека своја права у овом животу. Тиме он вређа Христа, монаштво. Људи овога света имају права на много тога; зато и јесу «светски». Сва права монаха, као и права људи који се труде да живе духовним животом, чува Христос за други живот. Тражење неких «својих права» присутно је данас не само код /модерне/ омладине,

већ и код младих монаха. Неки од њих уопште не знају ни зашто су постали монаси, ни шта је то уопште монаштво. Зато и траже «своја права», зато су и обузети једним светским духом, једном чудном логиком, људским виђењем правде – у сваком погледу. Ова људска правда, покренута европским духом, продрла је и у монаштво. старац Пајсије Светогорац

15

16

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

Владан Десница

Мали виолиниста Има у болници један мали слијепац. Дјечак са села, од осам или девет година коме је одузела вид експлозија некакве праскалице начињене од старе ручне бомбе заостале иза рата што су дјеца ишчепркала из јарка. Коса му је тако силно свијетла, сламаста, сва шуштава од сунца, да је чисто штета што је сам лишен радости да је види. А прилично је весео. Тек, у његовом вјечитом, малко несигурном осмијеху има нека благост, нека неизвјесност, неко ишчекивање, који, кад се тај вјечити осмијех малко замори, почињу да сличе... Али не, не, то није туга – то значење ја извана уносим у тај његов осмијех; то је више неко снебивање, нека срамежљивост од тога што се још није сасвим привикао на своје ново стање. Овдје у болници кажу да је сва срећа што му се то десило док је још тако мали. Брже ће се привикнути, веле. Тек што не кажу: бит ће сретан као да је слијепац од рођења. Често чујем тапкање његових малих корачића по ходнику. Тапка за мојом болничарком као козле које је изгубило матер. Чујем га, а не видим га. И имам дојам као да сам слијепац ја. Неколико пута, ипак, болничарка га је довела к мени у собу. Само начас, јер се то не смије. (Ни то се не смије! Ништа се у животу не смије!) У облачне дане, кад угледам у вратима ону његову округлу, жуту сељачку главицу, као да угледам једно мало сунце. И не могу се отети дојму да му је глава тако свијетла и жута од силних количина сунчевих зрака које је упила у се још од најмлађих дана. Просто као да је била од самог рођења непрекидно изложена, дан и ноћ, зрачењу неког сталног, незалазног сунца. Као да га је неки промисао и насунчао толи-

ко, и насуо му главицу том сунчаном пљевом, у призрењу онога што ће доћи. А онда – сунце је наједанпут осљепило. Упитао сам га једном (послије извјесне борбе са самим собом): – Мали, је ли много мрачно? А он је заљуљао раменом, малко стидљиво: – Како кад. Некад јест, некад и није. А који пут је црљено-црљено, мили Боже, рекао бих сама ватра! Живо ме занима да ли ће му те сензације свјетала и огњева остати и касније, кад одрасте, или су то посљедњи трзаји, спонтана поигравања видног апарата још несвикнутог на нерад. Питао сам мог доктора, али ми је одговорио неодређено, половично; он није специјалиста. Питат ћу специјалисту кад ми се пружи прилика. Тапкајући по ходнику или играјући се под прозорима, мали каткад несвјесно пјевуши. Извија сасвим тихо, сам за се.Чини ми се да је доиста музикалан. Дозвао сам га у собу, извукао испод кревета кутију с виолином и положио му прстиће на жице. Опипавао их је испрва несигурно, с оним сљепачким опрезним неповјерењем које му је већ почело да израста, као неко ново чуло. Затим се постепетно осмјелио, штипао жице нешто слободније и радознало слуктио бојажљиве звукове, као да чека да ће му они нешто поњатно казати. Чини ми се да су се сад, како је изгубио вид, његова пажња и његово ишчекивање лепезасто раширили свуд уокруг, у слутњи да ће му однекуд и неким другим начином проговорити оно што је замукло кад је ослијепио. Сад долази радо к мени и пита ме с осмијехом који се умиљава:

БОГОСЛОВЉЕ – Стрико, хоћеш ли ми показати ону кутију што пјева? А ја му је не пружим одмах. Малко отежем, да му порасте жеља, и пустим да му потраје сасвим кратка неизвјесност. То радим зато да му буде веће задовољетво кад најзад добије виолину у руке. Помишљам, ако обојица останемо дуље овдје у болници, и ако он буде имао за то жељу, почео бих га учити почецима виолине. А нисам сасвим сигуран није ли томе нешто допринијела и моја жеља да што чешће видим поред себе ону свијетлу главицу пуну сунца.

Децембар 2012.

Уистину, највише га се зажелим у дане кад је оно велико сунце, горе, застрто и одсутно.

– Хоћеш ли да те учим свирати на овоме, мишо мали? – питам га. А он стидљиво поникне слијепим очима, смијеши се и потврђује главом, без ријечи. Али помишљам да је то можда тек онако, из дјетиње неприлике како да ме одбије. И готово сам љубоморан на помисао да би га што друго јаче заокупило и одвукло од мене. из књиге: Прољећа Ивана Галеба

Виргил Георгиу

Отац мој, који је служитељ на небесима Дакле, мој отац је био свештеник тог села, дугачког колико и Париз, а настањеног једва са две стотине душа. Часни отац, као што сам касније приметио пресветли отац мој отац, био је изузетно танан човек. Био је висок и прав као млада јела. Личио је пре на младића који је на пречац израстао, него на одраслу особу, а најмање на оца. Мени лично, одавао је утисак бестелесности и крхкости,

тако да сам, још од малена, увек веровао да ће мало јачи налет ветра однети мог оца са земље и понети га ка небу; набори његове мантије ће се претворити у велика крила попут оних многобројних код серафима. Увек сам се плашио да ћу га тако изгубити и остати сироче. Током времена разјаснио сам себи зашто је он у мојим очима пре икона – то јест небеско створење – него становник земље.

Објашњење за то је сасвим просто. Свима је добро познато да изузетне слуге, прави служитељи, они који служе у краљевским домовима и који све време живе у близини велике господе, на крају почну да их опонашају. Све слуге у дворовима и кнежевским домовима, после извесног времена, опонашају глас, интонацију, речи, покрете, навике својих господара. Сваки верни слуга, и нехотице, напослетку аутоматски опонаша свога газду. У свему. Верни служитељ се до те мере поистовећује са својим господаром да постаје његова сенка, и у свему је налик њему и свуда га прати. Управо то се догодило и мом оцу, верном Богослужитељу. Његов ангелски поглед, његов божански и благи глас, његово бестелесно држање попут лета ангелског, све ове ствари које су од њега чиниле пре божанско но овоземаљско створење, јесу својства Бога. Његовог Господара. Јер, мој отац је проводио читав дан са својим Господаром.

17

18

наставак са стр. 17

Мој отац се будио у Божјем присуству. Са Богом је и на починак ишао; и јео је у Божјем присуству. На земљи му друге бриге није било сем да служи своме Господару. Није имао ствари, мисли, ни послова који би само њему припадали. У мислима и намерама имао је једино Бога и радио је само по Божјој заповести. То је и нормално. Ниједан верни служитељ није заокупљен собом; он само ради за свог господара. Када сам познао свог оца, био је изузетно млад. Упркос својој љубави и својој оданости Господару коме је служио, није могао да се као стари служитељ поистовети са њим. Па ипак, мој отац се предао Богу као да му је служио дуги низ година. То се објашњава чињеницом да је мој отац рођен у служби Божјој. Отац мог оца такође је био Божји служитељ. И његов деда је исто тако био служитељ Божји. И сви преци мушког пола, сви су они увек били свештеници и слуге Божје. Вековима и вековима, све до самог почетка времена, није било ни једног изузетка. Код нас се служење Богу и свештенички позив преносио са оца на сина, као код Јевреја у племену Левита. Сви су били сеоски свештеници. У планинским селима, на источној страни Карпата. Мој отац се понашао, сасвим природно, онако како доликује понашању на небу. Имао је опхођење и покрете који се могу видети горе, а не на земљи. Јер место где је мој отац служио Богу, било је Небо. То је Божја кућа. Сви преци, са колена на колено, служили су свом Господару на Небу. Тамо горе су они испуњавали свој задатак, не на земљи. Слуга служи свом господару у његовом дому. А Божја кућа је Небо пресликано на земљи, то јест црква. Свака-

БОГОСЛОВЉЕ ко, црква је грађевина од камена, дрвета, мермера, која се види на земљи, усред села и градова. Али Црква није овоземаљско здање. Она представља Небо које је пресликано на земљи, посредством символа, зато што

је немогуће другачије саздати небеску стварност. Међутим, да би се јасно показало да је Црква са неба, а не са земље, она је саграђена у облику лађе, што значи да је она на земљи исто онако како је брод на океану: она плови. Но, она је једна стварност пристигла из неких других предела. Будући да је мој отац рођен као служитељ на Небу и будући да су сви његови прадедови били служитељи на Небу које је пресликано на земљи – у Цркви – сасвим је природно, да су, мало по мало, занемарили своје овоземаљско држање и усвојили држање, говор и навике са Неба. Мој отац и сви његови преци увек су били у службеној одежди. Исто тако су имали навике, говор и покрете својствене својој служби. Све време су се понашали тачно онако како би чинили када би се нашли пред својим Господаром, у његовом Дому, у

Децембар 2012.

Светилишту, то јест на Небу. Мој отац је опонашао – што је и природно за сваког човека – не само свог Господара, који је Бог, него и своје дружбенике у служби: арханђеле, анђеле, херувиме, серафиме, светитеље, мученике, исповеднике, црквене оце и пророке. Све време је био у њиховом друштву. Кад свештеник служи, та служба се истовремено врши и на Небу и на земљи, «јер једна је само Црква и на Небу и на земљи ... Божанствена литургија се истовремено врши и на Небу и на земљи... С том разликом што је на Небу лишена велова и символа, а на земљи је приказана у символима зато што смо притиснути теретом тела које је подложно пропадању». Све што је божанско и у небеској хијерархији прати свештеника у његовој служби. «Бог је на земљи поставио свештенички ред да би Га заступао. Тако је и сам Бог видљив и његове тајне не престају да буду видљиве за оне који имају очи и виде.» Небеске силе прате свештеника током службе. Оне му помажу у вршењу светих тајни. По узимању Еванђеља, за време литургије, у малом Входу, свештеник се моли тихо говорећи: «Владико Господе, Боже наш, Који си на небесима установио чинове и војске анђела и арханђела да служе слави Твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих анђела који нам саслужују и с нама славославе Твоју благост» – На другом месту, свештеник и верници певају у хору са анђелима који их прате – невидљиво. Мој крхки, бестелесни и врло млади отац, проводећи све време на небу са својим Господаром, Богом нашим – а у друштву осталих служитеља, арханђела, анђела, пророка и свих светих – попримио је све њихове све-

БОГОСЛОВЉЕ те и небеске навике. Ствар која се дешава свим служитељима. Ствар коју су сви социолози новијих времена објаснили научно, у својим проучавањима рефлекса опонашања код слугу.

Вековима и вековима служећи у небеским Божјим одајама, у друштву божанских бића, моји преци су на крају попримили не само покрете, говор, држање и навике него исто тако и црте

Децембар 2012.

лица свог Божанског Господара и својих небеских дружбеника у служби. И на тај начин је мој отац наликовао на икону, а не на овоземаљско биће. из књиге: Од 25. часа до вечности

ЊЕГОШ – НАЈВЕЋИ СРПСКИ ПЕСНИК

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 - 19/31. октобар 1851) је био један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика. Његошево најславније дело «Горски вијенац» у Бечу је оцењено као «манускрипт генијалног творца». Друга његова важна дела су «Луча микрокозма», «Огледало српско» и «Лажни цар Шћепан Мали».

Његошева Капела «Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега» – Његош Петар II Петровић Његош је 1845. године (или 1846.) на Ловћену, на Језерском врху, подигао црквицу и посветио је своме стрицу светом Петру Цетињском. Приликом подизања, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, «на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море», како нам прича Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша. Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: «То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате

Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.» Његош 1847. године установљава медаљу за храброст, «Медаљу Обилића», највеће црногорско ратно одликовање. Сребрна медаља за храброст установљена је 1841. године. Пре тога, Црногорци су медаље добијали једино од руског цара; Аустрија је то ометала, што је подстакло Његоша да установи црногорску медаљу. „Ово је лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим? Он је јединствена бојна награда твоје собраће у соколовом гнијезду.” (писмо Ђорђу Стратимировићу, 8. новембра 1848. године)

19

БОГОСЛОВЉЕ

20

Децембар 2012.

Проф. Петар Бубрешко

Његово краљевско височанство Принц Томислав Карађорђевић (1928-2000)

Приликом недавног сусрета код Свете Петке у Сен Маркосу, у Јужној Ка лифорнији, биле с у уочљиве карађорђевске одлике Принца Томислава. Нарочито његов оплемењени лик, осенчен сетом при осврту на Голготу завичајну. «Немачка, Француска и Америка су издале цивилизацију. Оне су одговорне за разарање моје земље... Нато је упропастио Косово...» – јадао се Краљевић на измаку. Али, и поред очаја, искра оптимизма је блиснула: «Који би други народ поднео санкције и бомбардовање, па ипак живео и преживео?» Под сводовима светосавске богомоље на питомом брегу, скрушено се молио Богу. У црквеном предвору са земљацима побратимски беседио. Уживљавао се у борбену заједницу верника. Радовао се збору и договору равногорском. Запажало се да натрула серебрална интерпретација живота није замрачила видик поносног Александровог сина. Судбина Принца Томислава, омеђена Петровданом и Богојављањем – при рођењу и упокојењу – била је проже-

та Православљем. Господња лета су се сустизала блажено. Кроз олујне мене чежња за Отаџбином тињала. При крају века се распламсала. Последњу деценију Принц Томислав је провео у Топо-

ли, срцу Шумадије. Чим се капија одшкринула, похрлио је родној груди. Презрео ду-

шмане који су суновратили Србију. Није му било до господства у туђини. Саживео се са својима у јаду и чемеру. Није презао од погибије у Босни, у помами рата. Обилазио је борце на положајима. Соколио их саборачки. У позадини видао ране љуте осиротелим, осакаћеним, обудовелим. Душевно крепио избеглице са мученичког Косова и из Крајине. Утирао сузе жалоснице над разореним огњиштима. Након тумарања по трњу у страном свету, Принц Томислав смирио се на Опленцу, у монументалном маузолеју Династије Карађорђевића. Придружио се својим славним прецима. Из земаљског живовања смело је закорачио у Царство небесно, свестан да се удостојио рајског смираја. Подсећао је на своје легендарне сроднике: Краља Петра I Ослободиоца и Витешког Краља Александра, који су се херојски верали са легијама кроз албанске гудуре у трагању за Слободом. из књиге: Задушно слово

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

Протојереј-ставрофор проф. Др Димитрије Калезић

ЧОВЈЕК – СУБЈЕКТ РЕЛИГИЈЕ

Једино религиозно биће на свијету је човјек.То je његова унутрашња квалификација. Истина, он има и других дарова, односно способности, којима је обдарен, али је ово његов најдубљи, најобухватнији и најделикатнији квалитет. Наиме, сва жива бића на Земљи – биљке, животиње, човјек налазе се у тварној природи; али док биљке и животиње остају у потпуности у сфери и под кровом тварне природе, дотле човјек њу високо надраста, не издвајајући се из њеног крила. Наиме, он je личност, лично биће – Једино на Земљи које je позвано у надтварну вјечност и њој назначено.

To je тако јер инстанца његове личности није из ареала створене природе, него је она тварни отисак лика надтварнога Бога творца. На тој релацији човјек, субјект – Бог, Субјект одвија се религија; човјек, који види да за њега није земља (Његош) обраћа се ради рјешења својих дубинских питања Богу Који му се открива, а он, отворен, узлијеће према њему, прихвата његове садржаје, поруке, поуке... ради даљега бескрајног узрастања и разрастања своје личности. To je тако јер je он према натприроди отворен и способан за даље усавршавање. Није у питању нешто из његове физичко-хемијске масе тијела, него је у питању однос и комуникација са Богом са којим он ступа у благодатну заједницу, прихватањем благодатних божанских енергија. Зато он има психологију, јер је његова душа религирана са Богом по основу његове сличности са својим Творцем и Оргиналом. Тога немају биљке и животиње и поред тога што су то жива бића. Зато је њихов унутрашњи живот у сфери тварнога свијета и у подручју рефлексологије, а човјек има психологију окренуту свијету духа. Дакле,човјекова боголика душа – тај његов дубински квалитет са богаством својих својстава – чини његову квалитетну разлику од тварно-

га свијета у коме је и из кога се не издваја – са свијетом Божјих идеја, нетварних и нестворених од којих се не одваја: да себе не би порекао и да би себе дорекао, усличујући се – по основу своје боголикости – са апсолутним Богом. Он се тако и обожује, стиче, преко енергија, божанска својства. Тако, он је алка која везује вјечно и времено, Бога и свијет – свијет више реалности са свијетом тварне творевине. Управо из душе и кроз душу човјек испољава своју укоријењеност у вишем свијету вјечности. Тим садржајем он оплемењује и богати свијет своје унутрашњости и култивише своју средину квалитетом добијеним кроз тај однос. Ту његову окренутост свијету нетварних вриједности прихвата нестворени Бог и одговара на његове душевне потребе садржајем дарова више духовности и човјек се богати, то јест стиче Бога, односно прихвата његова благодатна дејства и тиме своју боголикост храни, појачава... Из тога потичу и зраче његова дејства у свијету природе: његовање своје личности, васпитање, етика, психологија... у животу у свијету по Богу, а не по поретку овога свијета – културе у најделикатнијем смислу ријечи, а не само површне и рефлексивне дресуре. To је резултат богочовјечанскога односа и сарадње. Човјек се обраћа Богу и тражи одговоре за своје егзистенцијалне потребе; Бог се открива и одговара човјеку па нуди савјете и даје нештедимице своја благодатна дејства, а човјек понуђено и дато прихвата добром вољом и по томе прихвата и живи. Тиме се он Богом богати и узраста, образујући се, али у Богу и према образу Божијем, надрастајући овај свијет и његов вид, изглед, облик – образ. Дакле, хришћанско образовање је његовање лика Божијега у себи прихватањем божанских благодатних енергија које омогућују виши квалитет живота од чисто биолошке равни.

21

22

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

О СЛАВИ ИЛИ К У српском језику реч слава има више значења: глас о нечијим врлинама или подвизима који се надалеко чује, захвалност, славље, свечаност уопште, дан светитеља заштитника, годишњи црквени празник неке заједнице, села или града, манастира. У породичном празнику који се зове слава или крсно име, а који је посебна одлика православља код Срба, садржана су сва ова значења. Врлине породичног свеца заштитника надалеко су познате, у целом православном свету, а његови подвизи на путу ка Богу узор су члановима породице. Светитељу се указује захвалност што као вечито живи људски заступник пред Богом, посредује у напорима оних који желе да приђу Богу што ближе. Слава је, по правилу, највеће породично славље током године и засењује све рођендане и разна друга пригодна славља, a породична слава истовремено је заједничка многима. Слава окупља не само све живе чланове породице и све пријатеље, већ и све претке који су се обраћали истом светитељу заштитнику кроз векове и зато је она и празник великог присећања и победе над смрћу. Слава није свечаност појединца већ заједнице – једне породице, или више њих, чак и племена. По угледу на породичну славу усталила се пракса да славу славе и поједина еснафска, трговачка и професионална удружења, школе, културне, добротворне и друге установе или организације, јединице и родови војске и разне друге врсте и облици проширених «духовних породица».

Сваки храм има своју славу – спомен светога чије име носи и коме је посвећен.

ЧИН Све важније обредне радње и обредни материјал о слави воде непосредно порекло из свете литургије. У томе се огледа црквени карактер славе. Свештеник прво молитвено призива Господа Исуса Христа да благослови предложени хлеб и вино, изговарајући три пута речи: «Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом Твојим Светим свагда, сада и увек и у све векове векова. Амин.» Затим обема рукама узима хлеб и подиже га, окренут икони, односно истоку: «Господе Боже, приносимо Ти ово у славу и част светог...; његовим молитвама прими, Премилостиви, ову жртву у свој наднебесни жртвеник.» Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином чинећи знак крста. Колач окрећу свештеник, домаћин и сви присутни – кружно, удесно, док се певају тропари. Круг је симбол вечности. После овога колач се ломи на пола и стављају се његове половине доњом кором једна према другој, тако да прорезана мекота једне и друге половине буде окренута горе: њу целивају свештеник и домаћин три пута. Свештеник говори: «Христос међу нама.» Домаћин одговара: «И јесте и биће». За време певања тропара колач су окретали сви присутни – домаћи и гости; ако их је било много, онда они ближи непосредно су окретали колач, а они даље њиховим посредовањем били су у вези са колачем, држећи сваки руку на рамену онога ко стоји испред њега.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

КРСНОМ ИМЕНУ Потом следе молитве у којима се моли за народ, архијереја, православне хришћане и на крају за укућане – по имену. На крају свештеник завршва чин отпустом. Тада дође честитање.

ПОРЕКЛО СЛАВЕ Први запис о крсној слави оставио нам је византијски историчар Кедрин. Запис се односи на околину Охрида, на 1018. годину, време после пропасти Самуилове државе. Византинци су, како се у запису каже, после Самуилове смрти гонили још непокорене кнезове, међу којима је био и неки војвода Ивац. Војвода Евстатије из Охрида, желећи да ухвати овог Ивца, појавио се у његовом двору на дан крсне славе – Успења пресвете Богородице, знајући да је тада сваки гост добродошао. После гозбе, позвавши Ивца насамо, ослепео га је. Сасвим је вероватно да почеци слављења крсне славе сежу до времена кад су Срби, мисијом светих Кирила и Методија, коначно крштени – до IX века. Црквени учитељи, порекло крсног имена виде у црквеној пракси. По једнима, слава је настала као прослављање оног светог на чији се празник крстио предак неке породице, узевши име тог светог. Други порекло славе изводе из храмовне славе цркве, трећи мисле да је садржај домаће славе уобличен на основу спојених утицаја храмовне славе и молитвеног сећања на дан када је давни родоначелник примио Христову веру. Како год да је било раније, обред славе на литургијској основи у праксу је увео свети Сава. Од његовог времена тај обред, као и обичаји који га прате, поступно се формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда, у прошлом веку, 1862, коначно је уобличио

митрополит Србије Михаило.

СВЕЋА Светлост свеће на богослужењу, као и на слави, замена је за жртвени огањ. Свећа је, поред старозаветног кандила, ушла у употребу хришћанског култа у првим вековима хришћанства. Свећа се прави од пчелињег воска, а пчела је симбол марљивости и чистоте, па је управо зато узет њен производ као обредни елемент.

ЖИТО Уочи славе у кући се кува жито. Жито, или кољиво, налази се у црквеној употреби још од најранијих времена, као црквени симбол. Оно подсећа на биљне жртве из Старог завета и њиме се, као примером, утврђује веза између овоземаљског и загробног живота. Зрна шпенице симболишу праве хришћане, који су у себи одржали семе Божје. Труљење пшеничног семена под земљом Господ је навео као слику Своје смрти и васкрсења, a y исто време као слику умирања старог и рађање новог човека у сваком од нас. При слављењу славе, погрешно је не спремати жито на Аранђеловдан и Илиндан, правдајући се тиме да се жито не спрема за «живог свеца». Сви су свети живи. «Бог није Бог мртвих него Бог живих. Сви су у њему живи.» Лк 20, 38. Жито није за њихов покој, него у славу Божју, а за њихов спомен, затим за здравље оних који су га припремили, као и за покој упокојених чланова породице.

23

БОГОСЛОВЉЕ

24

Децембар 2012.

Ропство Јанковић Стојана Кадно Турци Котар поробише, поараше дворе Јанковића, заробише Смиљанић-Илију, заробише Јанковић-Стојана. У Илије млада оста љуба, млада љуба од петнаест дана; у Стојана млађа оста љуба, млађа љуба од недеље дана. У Стамбол и одведоше Турци, поклонише цару честитоме. Тамо били за девет година и десете за седам месеци, тамо и је царе потурчио, код себе им дворе саградио. Ал’ беседи Смиљанић Илија: «Ој Стојане, да мој мили брате, сутра јесте петак, турски светац, цар ће отић с Турцима у шетњу, а царица с булама у шетњу; већ ти кради кључе од ризница, ја ћу красти кључе од арова, пак да пуста блага награбимо, да узмемо два добра коњица, да бежимо у Котаре равне, да гледамо робље неробљено, да љубимо лице нељубљено». И ту су се браћа послушала. Кад освану петак, турски светац, оде царе с Турцима у шетњу, а царица с булама у шетњу; Стојан краде кључе од ризница, а Илија кључе од арова, награбише небројена блага, па узеше два добра коњица, побегоше у Котаре равне. Кад су били близу до Котара, ал’ говори Јанковић Стојане: «О Илија, да мој мили брате, иди, брате, двору бијеломе, а ја идем моме винограду, винограду, моме рукосаду, да прегледам мога рукосада: ко га веже, ко ли га залама, коме ли је допао у руке!» Од’ Илија двору бијеломе, Стојан оде своме винограду. Нађе мајку Јанковић Стојане, нађе мајку у свом винограду; косу реже остарила мајка, косу реже, па виноград веже, а сузама лозицу залива, и спомиње свог Стојана сина: «Ој

Стојане, јабуко од злата! Мајка те је већ заборавила снае Јеле заборавит нећу; снао Јело, неношено злато!» Божио је Јанковић Стојане: «Божја помоћ, сиротицо стара! Зар ти немаш никога млађега да тебека виноград уради, већ посрћеш стара и невољна?» Она њему боље одговара: «Жив ми и здрав, делијо незнана! Немам, рано, никога млађега, до Стојана јединога сина. Њега једног заробише Турци, а и њега и Илију мога, Стојанова брата стричевића. Од Илије млада оста љуба, млада љуба од петнаест дана; мог Стојана млађа оста љуба, млађа љуба од недеље дана. Моја снаша адамско колено, чекала га за девет година и десете за седам месеци, данас ми се млада преудаје; ја не мого од јада гледати», већ побего саду винограду». Кад је Стојан разумео речи, брзо оде двору бијеломе, заста тамо кићене сватове; лепо су га свати дочекали: како с коња, таки за трпезу. Кад се Стојан вина понапио, поче Стојан тијо беседити: «Браћо моја, кићени сватови, је ли тестир мало попевати?». Говоре му кићени сватови: «Јесте тестир, делијо незнана! Јесте тестир, а да зашто није?» Кличе Стојан танко гласовито: „Вила гњиздо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети јој еивзелен соколе од столице цара честитога, па јој не да гњиздо да развија”. Том се свати ништа не сећају, досети се љуба Стојанова, отпусти се од ручна девера, брзо оде на горње чардаке, па дозива сеју Стојанову: «Заовице, рођена сестрвде! Ево т’ браца,

господара мога!» Кад зачула сеја Стојанова, она стрча доле низ чардаке, трипут совру очима прегледа док је брацу лице угледала; а кад брацу лице угледала, руке шире, у лица се љубе, једно друго сузама умива од радости и од жеље живе. Ал‘ говоре кићени сватови: «Господару, Јанковић-Стојане, а што ћемо ми за наше благо? Ми смо млого истрошили блага док смо твоју љубу испросили.» Беседи им Јанковић Стојане: «Стан‘те, браћо, кићени сватови, док се мало сестрице нагледим! Ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо - ако јесмо људи». Кад се Стојан сестрице нагледа, лепо Стојан свате даривао: ком мараму, ком кошуљу танку, младожењи рођену сестрицу. И одоше кићени сватови. Кад увече о вечери било, иде мајка у двор кукајући, она кука као кукавица, и спомиње свог Стојана сина: «Ој Стојане, јабуко од злата! Стоју мајка већ заборавила, снае Јеле заборавит нећу; снао Јело, неношено злато! Ко ће стару дочекати мајку? Ко пред мене стару ишетати? Ко ће стару запитати мајку: «Јеси ли се уморила, мајко?» Кад зачула љуба Стојанова, ишетала пред дворе бијеле, прима мајку на господске руке, и говори својој старој мајци: «Ти не кукај, моја стара мајко! Тебе стару огрејало сунце: ево теби твог Стојана сина!» Кад угледа остарила мајка, кад угледа свог Стојана сина, мртва мајка на земљицу паде. Лепо Стојан оправио мајку, како царски ваља и требује.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

О ТУЂИМ И СВОЈИМ ГРЕСИМА О ТУЂИМ И СВОЈИМ ГРЕСИМА

Да си ти боља и они би били бољи

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет: Свети oче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: «Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!» He знам шта да радим. Послушај ме, чедо, па уради овако: Дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам свети Јован говори, кажи: «А ши мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!» Захвали се свештеник светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече: – А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли! Чак је и светом Јовану нашла ману!!! Само себи – није!

Мали и велики греси Нека млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. Одмах је зажалила и желела је да то некако исправи. Отишла је код једног старог мудрог монаха. Испричала мује шта се догоди-

ло и молила да је посаветује како да исправи почињено. Старац је пажљиво слушао, трудећи се да види да ли се млада жена истински каје и из свег срца жели да моли другарицу да јој опрости.

– Треба да учиниш две ствари. Једна од њих је много тешка. Вечерас узми јастук од перја, крени по граду и на сваки праг остави по једно перце. Када завршиш дођи опет овамо. Млада жена је послушала Старца. Целу ноћ је провела идући од једног до другог прага, остављајући на сваком по једно перце. Прсти су јој се смрзли. Било је хладно. Дувао је ледени ветар. У зору се упутила према манастиру. Била je исцрпљена, али је осећала велико олакшање, мислећи да ће њен труд бити ваљано награђен. Дошла је и рекла да је на сваком прагу оставила по једно перце.

Старац јој је на то рекао: – Сада се врати и покупи сва перца. Њима поново напуни јастук. Кад то урадиш, све ће бити као некада. Млада жена је заплакала: – Оче, то је немогуће! Ветар је одувао перца. Ниси ми рекао да ћу морати да их скупљам.

– To je истина – одговори стари калуђер. Никад немој да заборавиш да је свака изговорена реч као перце у ваздуху. Оно што је изречено – одлази и никакав напор не може да га повуче и врати реч у уста. Није узалуд речено да треба стражарити код својих уста. Бирај речи, и добро их чувај. Зла реч и срце може да заледи, а добра реч може да га греје три хладна зимска месеца. Светосавско звонце, број 8

25

26

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2012.

ВРЕМЕ ЗА МОЛИТВУ

Ових дана опште еуфорије изазване „новом правдом” хашког суда, која је уздрмала све досадашње традиционално, хришћанско схватање правде и права, наш распети српски народ у Далмацији, доживљава нову олују излива нетрпељивости и презира у свакодневном животу: на улици, у продавници, у породилишту, школи и кафићима. Примери су многобројни. Несрећни људи се као пужеви увлаче у своје љуштуре, у своје куће и станове. Стиче се утисак да се на улицу излази у крајњој нужди, јер им, поготову у великим градовима „нико не гарантује ништа”. Има ли утехе? Има ли лека? Једино молитва. Сада нам једино молитва може отворити небеса, како би угледали бар искру божанске светлости. Погледај Господе на муке наше и немој нас презрети недостојне и убоге. Смилуј се на нас ради страдања нашег и даруј нам дух трпљења и љубави, да будемо и останемо народ Твој, достојанствен и незлобив, чекајући Твоју вечну Правду и Истину. Амин.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КРКИ У недељу (12. 09. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира. У својој бесједи Епископ Фотије је испричао јеванђелску причу о талантима рекавши да господар полазећи на пут позва своје слуге и предаде им своје имање, те једном даде пет таланата, другоме два, а трећем један, свакоме према његовој моћи, и отпутова. Онај што прими пет таланата одмах оде, послова с њима и стече других пет. Исто тако и онај са два сте-

че друга два. А онај који прими један, оде, ископа јаму у земљи и сакри новац свога господара. А господар његов одговори и рече му: зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам посејао и скупљам где нисам вејао. Требало је дакле да даш мој новац мењачима, и ја бих по доласку узео своје с каматом. Стога узмите од њега талант и дајте ономе што има десет таланата. Поука ове Јеванђелске приче је у тома да и ми треба да се трудимо да умножимо своје таланте и да не будемо као зли и лењи слуга који је своје закопао у земљу. Само тако радећи

можемо ићи путем Спасења којим нас води Господ Наш Исус Христос.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2012.

ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦА ЧЕ РДЕСЕ ОГОДИШЊИЦА ПРОСЛАВЕ МА УРЕ У МАНАСТИРУ МАТУРЕ МАНАС ИРУ КРКИ

Дана 24. 09. 2012. год. у манастиру Крки и у Богословији Света Три Јерарха је прослављена четрдесетогодишњица матуре свршених богослова друге генерације петоразредне богословије 1967-1972. године. Одслужена је Божанствена Литургија у присуству Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија, након чега је извршен помен свим упокојеним професорима и ученицима богословије. Епископ Фотије се обратио и упознао присутне са поледњим збивањима у богословији и Епархији далматинској. Владика је особито нагласио значај Богословије Света Три Јерарха за далматинску Епархију и за Српску православну Цркву. Такође је упознао госте и са садашњим стањем у богословији и да многи завршени ученици наше богословије настављају студије на другим универзитетима. Протојереј Душан Јовановић се захвалио на љубазном гостопримству Еписко-

пу Фотију и истакао значај alma mater за црквено и духовно формирање и припрему у даљњем црквеном животу. Послије тога припремљена је братска трпеза за све присутне у манастирској трпезарији. Протојереј Никола Црнокрак, професор и бивши декан Института светог Сергија у Паризу у име генерације се захвалио и упоредио је прославу четрдесет година матуре са формирањем народа Божијег, са четрдесетогодишњим путовањем кроз пустињу. У том периоду можемо да говоримо о нашим животним искушењима и о нашим Богојављењима. Прослава се завршила са разредним часом у присуству протојереја-ставрофора Крстана Дубрaвца бившег професора Богословије на коме су присутни дали кратки опис њихове животне дјелатности и рада.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Децембар 2012.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ИМОТСКОМ У недељу (30. 09. 2012. год.) на празник Светих мученица Софије, Вере, Наде и Љубави, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Имотском, уз саслужење монаха и свештенства Епархије далматинске. У својој беседи епископ Фотије је позвао све верне да се што чешће причешћују светим тајнама, јер на тај начин задобијају опроштај грехова и живот вечни. Поред тога Епископ Фотије је говорио о житиу свете Софије и њених кћерки Вере, Наде и Љубави, које су пострадале у време римске империје у другом веку и оставиле пример непоколебиве вере у Господа а и пример свете, врлинске породице. После свете Литургије сви сабрани имоћани су имали при-

лику да се поклоне митри светог Василија Острошког, коју је Епископ Фотије донео са собом из Шибеника, као велику светињу дивнога чудотворца и светитеља Василија Острошкога, коме је посвећен и манастир

у Црногорцима код Имотскога. После Свете Литургије за све присутне приређена је трпеза љубави у просторијама Ц. О. Имотски, трудом надлежног свештеника о. Драгана Михајловића.

НА ЛОКАЛНОМ НИВОУ ЦРКВЕ У ДАЛМАЦИЈИ ЛИТУРГИЈСКИ ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ НИКОДИМ МИЛАШ ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ – ИСПОВЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА РАВОСЛАВЉА

У уторак 02. октобра 2012. године Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је између осталог говорио о житију великог Епископа

далматинског Никодима Милаша, који на нивоу Епархије далматинске, како у клиру, тако и у народу, све више ужива поштовање као свети. Епископ Фотије је нагласио да је Милаш својим животом, подвигом и богословљем, био „пастир добри” по угледу на Самога Христа и велики заштитник и исповедник светог Православља.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Данас је извршено литургијско сећање на пренос светог тела (моштију) Епископа Никодима Милаша 1930. године из Дубровника у Шибеник. Молитвама светог Никодима, Епископа далматинског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!

Децембар 2012.

29

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Децембар 2012.

МАТУРСКА ЕКСКУРЗИЈА МА СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У На приједлог Управе богословије Света Три Јерарха, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у периоду од 28. септембра до 05. октобра 2012. године, матуранти богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки боравили су на научно-васпитној матурантској екскурзији. Током екскурзије, осморица ученика предвођена двојицом професора посјетили су светиње у Републици Србији и Републици Српској. На почетку свог путовања посјетили су богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима и Саборни храм, а потом су кренули у обилазак Фрушкогорских манастира: Јазак, Раваница, Врдник, Старо Хопово, Ново Хопово, Крушедол и Велика Ремета.

У наставку путовања посјетили су богословију Светога Саве у Београду као и Православни богословски факултет, храм Светог Марка, Саборни храм,

Богородичин храм Ружицу на Калемегдану, манастир Раковицу и храм Светог Саве на Врачару. Затим су посјетили манастире Манасију и Раваницу, те храм Светог Ђорђа у Крушевцу, Лазарицу у Крушевцу као и остатке Лазаревог града, манастире: Љубостињу, Жичу, Студеницу. Завршавајући обилазак светиња у Републици Србији, обишли су храм Светог Пантелејмона на Дивчибарама, мјесто на којем је наша богословија радила након изгнанства у «Олуји» 1995. године, затим Саборни храм у Ваљеву, манастире: Лелић, Ћелије и Троношу. Напустивши Републику Србију и прешавши у Републику Српску обишли су манастир Светог Василија Острошког у Бијељини и Епархијски двор у саставу манастира, манастир Свете Петке на Пет језера, манастир Светог Николаја у етно

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2012.

АТУРАНАТА БОГОСЛОВИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКИ

селу Станишић, манастир Тавну, манастир Светог Цара Лазара на Дугој Њиви. Завршавајући посјету светињама у Епархији зворничко-тузланској, настављају са путовањем и посјећују светиње Епархије бањалучке: манастире Липље и Ступље, придворни храм Свете Тројице у Бањалуци, Саборни храм Христа Спаситеља у Бањалуци, манастир Гомионицу. На крају свог путовања посјећују манастир Клисину у Епархији бихаћкопетровачкој и у вечерњим сатима 05. октобра враћају се у своју богословију у манастиру Крки. Приликом обиласка поменутих манастира професори и ученици су се поклонили Вишњем Троједином Богу у Светим Његовим Угодницима: светом Цару Урошу, светом Теодору Тирону, светим Бранковићима (Ђурђу-монах

Максим, Ангелини и Стефану слијепом), светом Цару Лазару, светом Симеону Мироточивом, преподобној Анастасији, преподобном Симону Монаху (Све-

ти Стефан Првовјенчани), светом Николају Жичком и Охридском, преподобном Јустину Ћелијском. Важно је напоменути оно што су сви учесници овог путовања осјетили, а то је гостопримство и братска љубав свих наших домаћина. То је оно што карактерише српски народ као и његове светиње, храмове и манастире који су увјек били и остали добри и честити домаћини. Професори и ученици богословије Света Три Јерарха се захваљују управама свих манастира, храмова и богословија које су посјетили, на указаном гостопримству и братској љубави. Такође захваљују и свима онима који су својим новчаним прилогом помогли да се ова научноваспитна екскурзија реализује онако како је и планирано.

31

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32

Децембар 2012.

СВ. АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ У Недељу осамнаесту по Духовима (07.

10. 2012. године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литуртгију у Саборном храму у Шибенику уз саслужење шибенског пароха протонамјесника Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића. У својој бесједи,на крају Свете Литургије, Епископ Фотије је позвао сабрани народ да што чешће долази у свети храм и учествује у Светој Литургији, јер је то неопходно за спасење сваког човјека и то је показатељ истинске вјере и побожности.

КРШТЕЊЕ У ГОЛУБИЋУ У осамнаесту недељу по Духовима (07. 10. 2012. год.) у храму Светог првомученика и архиђакона Стефана у Голубићу, на свој имендан свету првомученицу

и равноапостолну Теклу, крштена и миропомазана је Текла Ушљебрка из Книна, кћерка Николе и Александре Ушљебрка. Свету тајну крштења и миропомазања извршили

су надлежни свештеник Саво Мајсторовић и јеромонах Јован (Ковачевић), сабрат манастира Драговића. Тога дана у част свете Текле пререзан и освећен је колач и жито.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2012.

СЛАВА ХРАМА У КНИНУ КНИ У На празник Покрова Пресвете Богородице (14. 10. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну у храму Покрова Пресвете Богородице. Његовом Преосвештенству је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије далматинске. На Светој Литургији присуствовао је велики број вјерника, дјеце полазника православне вјеронауке, који су узели учешћа у Светој Тајни Причешћа. Епископ је у својој бесједи говорио о историјату празника и позвао је вјерујући народ да чувају своју вјеру, првенствено животом у цркви и да сваки свој посао који обављају у своме

животу, да га обављају часно и поштено а не на штету других и тиме ће задобити благослов Божији и заштиту Пресвете

Богородице. После Литургије у просторијама Црквене општине книнске приређен је ручак за све присутне госте.

САБОР У БИТЕЛИЋУ У недељу (21. 10. 2012. год.) прву по празнику Покрова Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Бителићу, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

Прве недеље по Покрову по традицији се одржава сабор у Бителићу у народу познат као „Рожарице” када се на Свету Литургију сабира пуно православног народа, али и римокатолика из сињског краја. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају личности Пресвете Богородице у икономији спасења нагласивши потребу да сви верујући треба да живе у складу са вољом Божијом, јер је то пут који нам је показала Пресвета Богородица. После Свете Литургије Епископ Фотије је због великих заслуга при обнови цркве и парохијског дома у Бителићу одликовао орденом др Никодима Милаша г. Божу Буловића из Сиња, док су граматом признања Ц. О. Бителић одликовани начелник општине Хрваце г. Динко Бошњак и приложник г. Дражан Ђапић. На крају је за сво свештенство и госте приређена трпеза љубави залагањем надлежног свештеника о. Бориса Медака у дому г. Илије Борковића у Бителићу.

33

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

34

Децембар 2012.

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У ЛЕПАВИНУ И ГОМИРЈЕ По благослову Његовог преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија, а у организацији Црквене општине книнске, 22. октобра 2012. године учињено је поклоничко путовање манастирима Лепавини и Гомирју. Поклоничко путовање је предводио парох кнински Саво Мајсторовић са јеромонахом Јованом (Ковачевићем), сабратом манастира Драговића. Група поклоника, стигавши у раним јутарњим часовима у Лепавину, учествовала је на Светој Литургији на којој се већина поклоника причестила Тијелом и Крвљу Господњом. После Свете Литургије, по благослову игумана манастирског архимандрита Гаврила (Вучковића), о. Василије прочитао је испред Чудотворне иконе Пресвете Богородице молитву поклоницима за здравље и благослов. У манастиру је потом припремљено послужење а онда су се поклоници упутили светојовановском манастиру у Гомирје. Ту их је просто срдачно и ра-

досно дочекао о. Михаило, који је веома исцрпно говорио о историјату манастира и садашњим приликама живота и рада манастира. У Гомирју је такође припремљено послужење за поклонике и у предвечерњим сатима се кренуло назад за Книн. Поклоничка група изразила је

одушевљење посјети манастирима, напојивши се са извора воде живе, надајући се и у будућности поновном доласку нашим дивним манастирима. Овом приликом Црквена општина книнска се захваљује манастирима Лепавини и Гомирју на братском пријему и гостопримству.

ПОМОЋ ПОВРАТНИЦИМА У ОТИШИЋУ У четвртак (24. 10. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије у пратњи надлежног врличког свештеника Бориса Медака и епархијског протођакона Дајана Трифуновића обишао је врличку парохију. Том приликом поред обиласка светих храмова подељена је и скромна помоћ најсиромашнијем делу становништва ове парохије – у Отишићу. Данас у Отишићу живи мали број Срба повратника, али их наша Црква не заборавља. Поред тога Епископ Фотије је са пратњом обишао цркву свете Недеље у Маовицама и приложио нове иконе за иконостас – рад Сестринства Тројеручице из Шибеника. Није случајно речено да народ који заборави своје светиње, губи своју историју и своје постојање. Стога апелујемо на све наше Србе по свету из Врлике, Цетине, Отишића, Бителића и Сиња, да не забораве своје старе крајеве и помогну обнову својих цркава, јер је то гаранција нашега опстанка на овим просторима Далмације.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2012.

ХРАМОВНА СЛАВА У СКРАДИНУ На празник свете преподобне Параскеве (27. 10. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Скрадину у обновљеној цркви свете матере Параскеве. Епископ Фотије је у својој беседи говорио о животу свете Петке, истакавши да је она живела у Јорданској пустињи, као свети пророк Илија и свети Јован Крститељ, где је достигла анђелску светост. Својим моштима света Параскева је објединила све православне земље на Балкану повезујући их светим Православљем. После свете Литургије одржана је славска литија и пререзан славски колач, као и помен ктиторима и приложницима светог храма.

Потом је приређена трпеза љубави у Ц. О. Скрадин трудом и залагањем надлежног скрадинског свештеника Саве Миланковића.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

У недељу двадесетпрву по Духовима (28. 10. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештеномонаштва Епархије далматинске. Литургији је присуствовао хор храма Светог јеванђелисте Марка из Београда под руководством професора мр Предрага Миодрага. У својој беседи Епископ Фотије је истакао значај врлинског живота тумачећи јеванђелску причу о сејачу и семену. У склопу посете хора цркве Све-

тога Марка, у суботу 27. 10. 2012. године, у вечерњим часовима професор мр Предраг Миодраг је ученицима богословије представио своју нову књигу «Огледи о српској црквеној музици». Учешће у презентацији ове књиге узели су гђа Зорица Зец, протојереј-ставрофор Никола С. Шкорић, професор богословије и сам аутор књиге, који је ученике упознао са значајем књиге у проучавању српске црквено-народне музике. Презентацији су присуствовали и представници Завичајног удружења из Кањана са седиштем у Београду, који за циљ свога рада имају очување српске културне баштине родног краја.

35

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

36

Децембар 2012.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник светог апостола и јеванђелисте Луке и светог Петра цетињског (31. 10. 2012. год.) у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију уз

саслужење свештеномонаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о животу светитеља које празнујемо, као и о потреби да се сваки православни хришћанин уподобљава животу светитеља, како би ходио путем спасења, путем који води у Царство Небеско. Епископ Фотије је данас прославио и јубилеј – тринаест година од увођења у трон Епископа далматинских.

КРШТЕЊЕ У БАЉЦИМА

Дана 03. 11. 2012. год. у храму Светог Јована Крститеља у Баљцима, крштени су и миропомазани близанци Лазар и Милош, синови Славише Јошић, родом из Баљака и мајке Сњежане рођ. Панић, родом из Петрова (Озрен, Република Српска), који живе и раде у Њемачкој. Љубав и приврженост према родном селу Баљци привукла је Славишу да своје синове Лазара и Милоша крсти у цркви Рођења светог Јована Крститеља гдје је задње

крштење обављено прије двадесет и двије године. Свету тајну крштења и миропомазања уз присуство родбине и пријатеља извршили су надлежни свештеник Здравко Тепић и свештеник кнински Милорад Ђекановић. Кум браћи близанцима био је г. Дарко Илић родом из Возуће (БиХ), који такође живи у Њемачкој. Идућег дана, ова духовна радост је крунисана Светом Тајном Причешћа у манастиру Лазарица на Далмати-

нском Косову. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије, на којој су се причестили новокрштени и сви остали који су били спремни за ту свету Тајну. За ову духовну радост у Епархији далматинкој заслужан је и г. Смиљан Џалета родом из Баљака. Новокрштенима желимо свако добро од Господа и да одрастају на путу Истине и Правде.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2012.

СВЕТАА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СВЕ ЛАЗАРИЦИ У недељу двадесет другу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Лазарици на Далматинском Косову. У својој беседи Епископ Фотије протумачио јеванђељску причу о богаташу и Лазару, позивајући народ да што више учествује у светим Тајнама православља, посебно у светој Тајни Причешћа, као пуноћи наше вере. Светој Литургији је присуствовало доста народа из Далматинског Косова и околине. Треба посебно нагласити при-

суство православних Срба из Баљака, који су јуче крстили своја два синчића Милоша и Лазара у Баљцима, а данас их причестили у Лазарици.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у манастиру Лазарици трудом настојатеља о. Симона (Кузмановића).

ХРАМОВНА СЛАВА У КОЊЕВРАТИМА На празник светог Великомученика Димитрија, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Коњевратима, уз саслужење свештенства Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом Великомученику Димитрију, ранохришћанском мученику, који се прославио многобројним чудесима кроз историју, а посебно се истакао као заштитник града Солуна у борби са варварима. Епископ Фотије је говорио и о даљој обнови цркве светог Димитрија у Коњевратима, где треба да се ради унутрашње уређење светог храма, нови иконостас и ако Бог да осликавање цркве. Стога апелујемо на све људе добре воље да помогну обнову ове светиње далматинске Епархије. На крају је за све госте приређена трпеза љубави у просторијама Ц. О. Шибеник трудом надлежног свештеника о. Милорада Ђурђевића.

37

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

38

Децембар 2012.

ПОМОЋ У ХРАНИ БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г. Г. Герасима, а у организацији Вијећа српске националне мањине за подручје града Огулина и Српске православне црквене општине Огулин, прикупљена је помоћ за Српску православну богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки. Прикупљена је већа количина купуса и кромпира за потребе наше богословије. Овом приликом Управа богословије захваљује свим организаторима и приложницима на љубави, бризи и старању за наше младе богослове.

СВЕТА ЛИТУР ЛИТУРГИЈА ИЈА У ЦЕТИНИ

У недељу двадесет четврту по Духовима (11.

11. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цетини, уз саслужење свештенства и монаштва далматинске и сремске епархије. У својој беседи Епископ Фотије је позвао све људе пореклом из Цетине и Цетинске Крајине

да помогну обнову цркве Вазнесења у Цетини. После Свете Литургије одржан је мали помен ктиторима цетинске цркве Марку и Јелени Четник. На крају је за све госте приређена трпеза љубави у просторијама парохијског дома у Врлици трудом надлежног свештеника врличког Бориса Медака.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2012.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ПАЂЕНИМА На Ђурђиц (16. 11. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Пађенима уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о путу Крста и Васкрсења, којим је ишао српски народ кроз историју и да том путу требамо остати верни и у ова наша тешка времена. Свети Георгије нам је показао тај пут, свети Сава и свети кнез Лазар Косовски, као и сви свети нашег народа који су живели чекајући једино и искључиво правду Божију и праведни Суд Божији. Епископ Фотије је на крају позвао све људе из Пађена да помогну обнову своје цркве.

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави у Ц. О. Пађене трудом надлежног свештеника о. Александра Вујка.

ПОМЕН ПОСТРАДАЛИМ СРБИМА У ДАЛМАЦИЈИ У недељу 18. 11. 2012. год. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Смиљчићу уз саслужење свештенства Епархије далматинске. После Свете Литургије одржан је помен свим невино пострадалим Србима у Далмацији, чије жртве међународни «пилатовски» судови заборавише и презреше, али су оне живе у сећању Божијем. У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је ово голготски тренутак нашега народа и да га требамо достојанствено поднети, по примеру Господа Христа на крсту, који се молио Оцу Небеском, за оне који Га распињу. Епископ Фотије је нагласио да данас као Црква Христова и као мученички светосавски народ доживљавамо време «од

шестога до деветога часа» помрачења земаљске правде – правде лажних хуманиста «који долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви». Међутим нисмо без наде, јер верујемо и чекамо коначни и праведни суд Божији, на којем ће «мно-

ги први бити последњи, а последњи први». После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у просторијама Ц.О. Смилчић трудом надлежног свештеника равнокотарског Миле Савичића.

39

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

40

Децембар 2012.

СЛАВА МАНАСТИРА КРКЕ

На дан светог архангела Михаила (21. 11. 2012. год.) манастир Крка прославио је своју крсну славу. Прослава је почела свечаним вечерњим богослужењем у част војводе војске Господње светог архангела Михаила. Свету Архијерејску Литургију на Сабор светог Архангела Михаила служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење свештено-

монаштва и свештенства Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај данашњега празника, рекавши да наше служење треба бити савршено по угледу на анђеле Божије. Светој Литургији присуствовали су студенти Православног Богословског Факултета из Београда који су својим појањем уљепшали прославу манастирске славе.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ЖАГРОВИЋУ

У недељу (25. 11. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Жагровићу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је поменуо причу о милостивом Самарјанину нагласивши да је ова прича упућена прво свештенству, то јесте јерархији Цркве. Ми, свештенослужитељи, треба да будемо пример љубави и милосрђа по угледу на самога Христа (милостивог Самарјанина), а никако да останемо на нивоу формалног извршавања закона старозаветног свештенства, то јесте фарисеја. Поред тога, Епископ Фотије је позвао православне Србе Жагровића, али и широм Далмације на јединство и јачање у вери у Бога, јер једино

тако можемо одолети новим распећима и искушењима. Епископ Фотије је затим позвао све људе из Жагровића и книнског краја да помогну обнову цркве Светог Николе у Жагровићу – кров цркве је веома дотрајао, а мора се мењати

и столарија као и постављати нова стаза кроз гробље и око саме цркве. После Свете Литургије припремљена је трпеза љубави за све госте у Ц. О. Книн трудом надлежног свештеника Милорада Ђекановића.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2012.

ПОЧЕЛА ОБНОВА ЦРКВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У СТРМИЦИ По благослову Епископа далматинског Г. Фотија почела је обнова цркве Светог Јована Крститеља у Стрмици. У току су радови на кровишту цркве. Предвиђено је да се ова древна светиња из 1618. године у потпуности обнови и живопише до 2018. године, када прославља јубилеј 400 година постојања. Прије пар година у овом селу обновљена је новија црква (подигнута 1913. год.), која је посвећена празнику Рођења Пресвете Богородице, па су мјештани радосни што ће и стара црква заблистати у новом руху. Сви они који желе да помогну обнову стрмичке цркве, могу се јавити надлежном свештенику Сави

Мајсторовићу на број телефона +385 (0)98 993 82 03 или

на мејл: savo.majstorovic@gmail.com.

41

42

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikolas.skoric@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.: 099/791-12-83 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б.

Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б.

Mоб.: 097/773-98-38 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б.

Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/880-69-91 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Помоћ повратницима – Отишић, октобар 2012. године

Помоћ повратницима – Отишић, октобар 2012. године Фотографија на корицама – црква Светог велемученика Георгија (1618. год.) – Жегар

www.eparhija-dalmatinska.hr