Page 1


Библиотека ДОКУМЕНТИ Главни и одговорни уредник Сузана Петровић Аутор Бранка Јаначковић Рецензент Јован Пејин Лектор Нела Димитријевић Издавач Историјски архив „31. јануар“ – Врање Партизанска 17а Тел.: 017/423334 istarhivvr@gmail.com За издавача Сузана Петровић Знак издавача М. Ц. Михаиловић Штампа „Аурора“ – Врање Тираж 200 примерака

Јануар, 2011.

2


КРАЉЕВСКА БАНСКА УПРАВА ВАРДАРСКЕ БАНОВИНЕ ПРОСВЕТНО ОДЕЉЕЊЕ – КЊИГА ДРУГА УЧИТЕЉИ

3


4


УВОД

Учитељски позив је једно од најплеменитијих занимања које увек носи велику одговорност. Мисија учитеља између два светска рата највише се огледала у образовању и васпитању деце. Неретко њихова улога састојала се у просвећивању народа. Због тога су најчешће били носиоци напредних идеја. Учитељи оног времена дали су основна знања младом нараштају и допринели својим просветитељским радом да многи од њих израсту у врсне интелектуалце и постану носиоци економског и културног напретка друштвене заједнице. Залагањем у школи и радом изван ње, учитељи су у Краљевини Југославији уживали велико поштовање и од њих су тражени одговори на многа животна питања. Почетком 2010. године Историјски архив у Врању објавио је архивску грађу у посебној публикацији под насловом „Краљевска банска управа Вардарске бановине – Просветно одељење, документи 1936-1938.“ Реч је о објављеној архивској грађи истоименог фонда. Документи пружају драгоцене податке о бројним школама са територије Вардарске бановине и настали су радом учитеља, односно управитеља школа. Документи о финансијским издацима у просветне сврхе по срезовима настали су радом школских надзорника, односно просветних референата. Да бисмо створили слику једне заокружене целине о школама и учитељима дошли смо на идеју да на светлост дана изнесемо и биографије учитеља и школских надзорника који се помињу у овој књизи. Представљене су кратке биографије учитеља са основним подацима о школској спреми и њиховом кретању у служби у Краљевини Југославији. Поједине биографије садрже податке о раду учитеља за време окупације и у првим годинама након Другог светског рата. Кратке биографије урађене су на основу садржаја службеничких листова учитеља који се чувају у фонду Министарства просвете Народне Републике Србије - Архива Србије. Само за неколико биографија учитеља подаци су допуњени на основу других извора или литературе, што је наглашено у фуснотама.

5


Учитељи у Краљевини Југославији имали су специфичну улогу. Њихов рад био је сложеног карактера, јер су често, у сеоским срединима, били једина образована лица. Рад тадашњих учитеља није се заснивао само на образовању и васпитању деце, већ су се активно укључивали у просвећивање и развој средина, посебно сеоских у којима су службовали. Будући да је према попису становништва из 1921. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца било само 48,5 одсто писмене популације, 1 главна улога учитеља тог времена састојала се у описмењавању и просвећивању. Са формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца створена је заједница са великим разликама у степену економског развоја, културе, а посебно школства. Основно школство у новој држави било је засновано на различитом законодавству. Тако се у Србији, Црној Гори и Војводини примењивао Закон о изменама и допунама Закона о народним школама од 19. априла 1904. године, донет 23. јула 1919. године. Док су у Хрватској, Славонији, Срему, Далмацији, Словенији, Босни и Херцеговини важили други закони којима је било уређено основно образовање, донети за време аустро-угарске управе. 2 Нова државна власт је настојала да формира јединствено школство, али то ће тек остварити са доношењем Закона о народним школама 5. децембра 1929. године, када је спроведена унификација школства. Током Првог светског рата погинуо је велики број учитеља. Овај губитак одразио се и на процес основног образовања. У извештају Педагошког одељења Треће београдске гимназије за 1919/20. школску годину наводи се „Велики светски рат преполовио је безмало мушко становништво у нашој отаџбини, али као да је највећи губитак после сељака, претрпело учитељство.“ 3 Да би се тај недостатак надокнадиo, Уредбом министра просвете Љубе Давидовића од 7. јануара 1919. године организована је настава кроз течајеве у трајању од три и шест месеци до школске 1920/21. године. Ову наставу похађали су ученици учитељских школа предратне Србије, чије је школовање прекинуто ратом. 4 Осим тога, у циљу превазилажења недостатка учитељског кадра учитељска школа скраћена је на три године. Министарство просвете је 23. јуна 1919. године донело одлуку да се при потпуним гимназијама могу отварати педагошка одељења у трајању од три године. Прву годину уписиДр Момчило Исић, Писменост у Србији између два светска рата, Београд, 2001, стр. 37. Др Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941. – грађа, књ. 2, Београд, 2005, стр. 7. 3 Стеван Игњић, Славенко Терзић, Вјенцеслав Глишић, Момчило Исић, Милан Лазић, Младен Вилотијевић, Грозданка Гојков, Саит Качапор, 130 година образовања учитеља у Србији – Од прве учитељске школе у Србији до Учитељског факултета у Београду, Београд, 2001, стр. 81. 4 Др Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ.1, Београд, 2005, стр. 367. 1 2

6


вали су гимназијалци са завршена четири разреда, другу они који су завршили пети и шести, док би школовање у педагошким одељењима свршених гимназијалаца трајало само годину дана. Они су пратили наставу само из педагошке групе предмета, живог језика, хигијене, пољске привреде, цртања, лепог писања и гимнастике. Ова врста школовања учитеља изазвала је незадовољство код стручне јавности која је сматрала да ће се ови учитељи наћи у подређеном положају у односу на учитеље из осталих покрајина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 5 Средином 1920. године школовање учитеља опет је враћено на четири године у складу са наставним планом и програмом из 1904. године. 6 Законом о учитељским школама који је донет 27. септембра 1929. године утврђено је да учитељске школе служе за образовање учитеља народних школа. Свој задатак оне постижу: 1) Дајући приправницима темељну општу и стручну (педагошку) спрему; 2) Образујући их у духу државног и народног јединства и верске трпељивости; 3) Вежбајући их и навикавајући их још у школи за националну, просветну и културну мисију у народу, а нарочито на селу. 7 Учитељске школе могле су бити мушке и женске, а у местима због недовољног броја ученика једног пола, или због неких других разлога оснивале су се и мешовите учитељске школе. 8 Истим законом предвиђено је да учитељске школе морају да имају своје интернате, с тим да мешовите учитељске школе не могу да имају заједнички интернат за ученике и ученице. 9 Свака учитељска школа морала је да има уз школски намештај и учила, књижницу за наставнике и књижницу за ученике као и књижницу ђачких уџбеника. 10 Законом о учитељским школама предвиђено је да школовање у учитељској школи траје пет година, 11 а након завршеног петог разреда учитељске школе ученици су били у обавези да полажу учитељски дипломски испит. 12 Наставни планови за учитељске школе у Краљевини Срба, Хрвата и Сло венаца били су различити до 1 9 2 6 .го дине када је прописан јединствен наставни план за сва четири разреда учитељске школе који је важио у целој Исто. Исто, стр. 368. 7 Закон о учитељским школама, Службене новине Краљевине СХС, бр. 230, 2. октобар 1929. 8 Исто, чл. 4. 9 Исто, чл. 5. 10 Исто, чл. 6. 11 Исто, чл. 15. 12 Исто, чл. 47. 5 6

7


земљи. Замењен је новим наставним планом 1931. године. 13 Закон о учитељским школама допринео је да се спроведе унификација наставе у свим учитељским школама. Наставни план за ученике учитељских школа садржао је следеће предмете по разредима: 14 Ред. број

Наставни предмет

1. 2.

Српски језик Немачки или француски језик Општа психологија Педагошка психологија Општа педагогика Историја педагогике Методика Школски рад Школска администрација Веронаука Историја Земљопис Математика Физика Хемија Природопис Пољопривреда Домаћинство Цртање Ручни рад Народна економија Певање

3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21.

Недељни број часова по разредима

Свега

I 4

II 4

III 3

IV 3

V 3

17

3

3

3

3

2

14

4

2 2 6

4 2 4 2 4 10

1

1

2 2

10 11 7 11 6 4 9

2 4 2 4

2 2 2 3

2 2 2 3 2

2 3 1 2 2

2 3

2 2 2 3 2 2 2

2

2

2

1

1

4

2 2

2 2

2 2

1

1

1

6 6 2 5

1

2 1

Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, други део – школа и црква, 1997, Београд, стр. 145. 14 Стеван Игњић, Славенко Терзић, Вјенцеслав Глишић, Момчило Исић, Милан Лазић, Младен Вилотијевић, Грозданка Гојков, Саит Качапор, 130 година образовања учитеља у Србији – Од прве учитељске школе у Србији до Учитељског факултета у Београду, Београд, 2001, стр. 99-100. 13

8


22. 23. 24.

Свирање Гимнастика Хигијена Укупно недељних часова

2 2

2 2

1 2

1 2

32

32

32

31

2 2 30

6 10 2 157

У школској 1918/19. години биле су 24 учитељске школе са 3300 ученика, у 1925/26. школској години број учитељских школа повећао се на 47 са 8160 ученика. Након тога долази до смањења броја учитељских школа и већ у 1937/38. школској години биле су 32 учитељске школе са 3196 ученика. Највећи број ученика у учитељским школама био је у школској 1930/31. години и то 8666. 15 Учитељске школе чешће су похађале ученице у односу на ученике и на ово указују следећи подаци: Број ученица у 1927/28. школској години био је 58,3 одсто од укупног броја ђака који су похађали учитељске школе, 1928/29. школске године било је 60 одсто ученица, наредне 1929/30. школске године 62,6 одсто, а у 1930/31. школској години учитељску школу похађало је 63,1 одсто ученица. 16 Међутим, сви свршени ђаци учитељских школа нису били распоређени у својој служби. Сеоска планинска места била су погоднија за рад учитеља, а не учитељица, што је довело до смањења броја учитељских школа. Просветне власти су одлучиле да затворе учитељске школе у: Прилепу, Беранaма, Даниловграду, Суботици, Крижевцима, Сушаку, једно време на Каставу. 17 Тако је број учитељских школа у 1929/30. школској години опао на 39, а у 1937/38. школској години радиле су 32 учитељске школе. И поред тога, 1935. године било је 3000 учитеља који нису били распоређени у својој служби, а с друге стране један део школа остао је без учитеља. 18 Сви ови подаци указују на недоследну политику просветних власти код укидања учитељских школа и приликом распоређивања учитеља у њиховој служби. Од 32 учитељске школе седам је било у Савској бановини, пет у Дунавској, по четири учитељске школе у Дравској, Дринској и Моравској бановини, две у Приморској, исто толико у Зетској бановини, по једна у Др Марко Крстић, Развој учитељске школе у Југославији од 1918-1939, Учитељ, бр. 6, фебруар 1939, стр. 356. 16 Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-19141, други део – школа и црква, 1997, Београд, стр. 149. 17 Исто. 18 Исто. 15

9


Вардарској и Врбаској и две у Управи града Београда. 19 Према подацима за школску 1937/38. годину у Вардарској бановини једна учитељска школа долазила је на 1.575.185 становника. На једну учитељску школу у овој бановини број ђака био је 272. У једном одељењу просечан број ђака био је 34, а један наставник радио је у просеку са 15 ученика. У Дравској бановини ситуација је била потпуно другачија. На једну учитељску школу број ђака био је 59, просечан број ђака у одељењима био је 23,5, а један наставник је радио са 4,5 ученика учитељске школе. 20 У бановинама са већим бројем неписменог становништва било је мање учитељских школа, док је у бановинама са већим процентом писменог становништва било више учитељских школа. То указује на неравномерну распоређеност учитељских школа по бановинама у складу са потребама и на мали успех просветних власти у процесу образовања и искорењивања неписмености у Краљевини Југославији. На простору који је од 1929. године припадао Вардарској бановини радиле су следеће учитељске школе: Богословско-учитељска школа у Призрену, Учитељска школа у Скопљу и Учитељска школа у Прилепу. Богословско-учитељска школа у Призрену почела је са радом 1871. године као трогодишња школа. Управитељ школе био је Сава Дечанац. Богословију су од 1883/84. до 1889/90. школске године могли уписати и полазници који нису завршили основну школу, с тим да похађају „припремни разред“. Ова школа од 1889/90. школске године постаје шесторазредна, с тим што се у прва три разреда стицало опште образовање, а у друга три разреда богословско-педагошко. Тада је и промењен назив у Богословско-учитељску школу, јер су свршени ђаци могли постати и учитељи и свештеници. 21 Од 1900/01. школске године школовање је скраћено на четири године, с тим што су полазници морали да имају завршену нижу гимназију. Ученици који би се определили за позив учитеља, осим општих предмета, слушали су и следеће предмете предвиђене за образовање учитеља: психологију у првом разреду - три часа недељно; логику у првом разреду - два часа недељно; педагогику у другом разреду два часа недељно; методику и школски рад у четвртом разреду - три часа недељно. 22 За време Првог светског рата Богословско-учитељска школа у Призрену опустошена је од стране бугарских окупатора. 23 Као богословскоДр Марко Крстић, Развој учитељске школе у Југославији од 1918-1939, Учитељ, бр. 6, фебруар 1939, стр. 357. 20 Исто, стр. 359. 21 Никола Поткоњак, Богословија и богословско-учитељска школа у Призрену, Књижевност Старе Јужне Србије до Другог светског рата – зборник радова, Београд, 1997, стр. 204. 22 Исто, стр. 205. 23 Исто. 19

10


учитељска школа престала је да постоји 1921/22. школске године, a наставила је рад само као богословија. 24 Учитељска школа у Скопљу почела је са радом у оквиру Гимназије и то 1898/99. школске године када су отворена два разреда за образовање учитеља. 25 У 1909/10. школској години Гимназија у Скопљу добила је седми разред, а образовање учитеља продужено је на три године. Наредне школске године Гимназија је добила и осми разред, а учитељи су похађали четири разреда. Учитељска школа у Скопљу издвојила се из Гимназије 1913. године и почела да ради као Државна учитељска школа. 26 У школској 1929/30. години Државна учитељска школа у Скопљу имала је 320 свршених ученика и радила су 23 наставника, у наредној 1930/31. школској години имала је 400 свршених ученика са 25 наставника, школске 1931/32. године завршио је 401 ученик са 23 наставника. Након тога долази до опадања броја ученика, тако да су у 1936/37. школској години ову учитељску школу завршила 222 ученика, а радило је 26 наставника. 27 Учитељска школа у Прилепу отворена је Указом Његовог Величанства Краља Александра I од 5. септембра 1923. године и Одлуком Министра просвете од 17. октобра те године.28 Ову школу укупно је завршило 97 ђака, од тога 67 ученика и 30 ученица. У школској 1926/27. години Учитељску школу у Прилепу завршило је 25 ученика, наредне 1927/28. школске године 37 ученика, а школске 1928/29. године ову школу завршило је 35 ученика. У Учитељској школи у Прилепу, школске 1923/24. године радило је 7 наставника, наредне 1924/25. школске године 9 наставника, а 1925/26. школске године 14 наставника. Наставу у школској 1926/27. години изводило је 13 наставника, школске 1927/28. године 15 наставника и школске 1928/29. године 17 наставника је радило на образовању учитеља. 29 Учитељска школа у Прилепу укинута је 24. августа 1929. године, а сва њена архива предата је Учитељској школи у Скопљу. 30 Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912-1937, Скопље, 1937, стр. 946. 25 Никола Поткоњак, Српска мушка гимназија – учитељска школа у Скопљу, Књижевност Старе Јужне Србије до Другог светског рата – зборник радова, Београд, 1997, стр. 206. 26 Исто, стр. 207. 27 Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912-1937, Скопље, 1937, стр. 945. 28 Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, Извештај о бројном стању ученика од оснивања Учитељске школе до 1929. године, 22. јул 1929, кутија бр. 1012. 29 Исто. 30 Исто, Допис Учитељске школе у Прилепу упућен Министарству просвете - Одељење за средњу наставу у Београду, 15. март 1930, кутија бр. 1012. 24

11


На тлу Вардарске бановине и даље је било егзархијских учитеља који нису били подобни са гледишта јединствене националне политике Краљевине Југославије. Било је пожељно да долазе учитељи који имају јасно схватање о јединственој држави и спремност да пожртвовано приступе просвећивању заосталог становништва. Сматрало се да би ревносно служили они учитељи који долазе из Шумадије, Лике, Војводине и других крајева који су били за јединство државе. 31 Често се дешавало да учитељи своје службовање у овој бановини доживљавају као казну, због заосталости средине и тешких услова за живот. Недостатак учитељских станова, добрих комуникација, велика удаљеност сеоских средина од градских центара, високе цене намирница, све је то утицало на незаинтересованост учитеља да са пуно енергије приступе образовању и просвећивању становништва. Према подацима из септембра 1931. године на тлу Вардарске бановине била су упражњена 432 учитељска места, 32 што се одражавало на образовање и васпитање младог нараштаја, на целу средину у процесу просвећивања и спровођења државне националне политике. Учитељи у Краљевини Југославије могли су да буду привремени и стални. Привремени учитељи морали су да имају завршену учитељску школу са положеним дипломским учитељским испитом, вишу педагошку школу или педагошке науке на филозофском факултету. Звање сталног учитеља добијали су након положеног практичног учитељског испита.33 Привремени учитељи могли су да полажу практични учитељски испит након две године рада у школи, а уколико не би положили у року од четири године изгубили би право на рад у својој служби. 34 Касније Законом о чиновницима од 31. марта 1931. године, стаж привремених учитеља продужен је на пет година. 35 За свој рад у школи учитељи су добијали оцене у службеничком листу. Оцене учитеља биле су: одличан (5), врло добар (4), добар (3), недовољан (2) и рђав (1). Оценама недовољан и рђав оцењивани су учитељи чији рад није задовољавао и који су били одговорни за неуспех у школи. 36 Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, други део – школа и црква, 1997, Београд, стр. 108. 32 Исто, стр. 109. 33 Закон о народним школама од 5. децембра 1929, чл. 71, Службене новине Краљевине Југославије бр. 289, 9. децембар 1929. 34 Исто, чл. 72. 35 Драгољуб С. Петковић, Материјално-правни положај учитеља народних школа од уједињења до данас, Учитељ, бр.6, фебруар 1939, стр. 378. 36 Закон о народним школама од 5. децембра 1929, чл. 104, Службене новине Краљевине Југославије, бр. 289, 9. децембар 1929. 31

12


Министар просвете постављао је управитеља школе из реда месних учитеља и то само оног који се је истакао својим радом.У школама где је радио само један учитељ, он је у исто време био и управитељ школе. У школама које су похађале само ученице управитељ је била учитељица, док у школама које су похађали само ученици управитељ је био учитељ. У мешовитим школама управитељ је могла да буде и учитељица. У школама које су имале више од 12 одељења управитељ је био ослобођен наставе. 37 Законом о народним школама прописани су услови и за стицање звања среског школског надзорника. Срески школски надзорник могао је да буде наставник који је завршио филозофско-педагошку групу предмета на Универзитету или виши течај Више педагошке школе, положен испит за среског школског надзорника и десет година ефективне службе у народној или грађанској школи, затим наставник са нижим течајем више педагошке школе, са положеним испитом за среског школског надзорника и са 12 година ефективне службе. Учитељ са 15 година службе, са положеним испитом за среског школског надзорника коме је најмања просечна оцена врло добар, такође је испуњавао услове за среског школског надзорника. 38 Материјални положај учитеља у Краљевини Југославији није био на завидном нивоу. Плате учитеља као државних чино вника биле су вео ма мале, а посебно за рад у неразвијеним, заосталим сеоским срединама. Према Закону о изменама и допунама Закона о народним школама од 19. априла 1904. године, донетом 9. јула 1919. године, учитељи су изједначени са државним чиновницима, тако да су им овим законом плате увећане. Почетна плата износила је 2400 динара годишње, а у пензију са 32 године радног стажа учитељ је одлазио са 5000 динара. Плата привремених учитеља била је 1600 динара. 39 Законом о чиновницима од 31. јула 1923. године звања чиновника разврстана су у три категорије. У другој категорији били су учитељи. Положајна плата друге категорије обухватала је пет група, с тим што је почетна плата била 1920 динара годишње, а у петој групи плата је била 6600 динара. 40 Новим Законом о чиновницима од 31. марта 1931. године учитељи су били распоређени од девете до пете положајне групе. Учитељи приправници били су изван група. Четири године проведене у деветој групи био је основ за прелазак у осму положајну групу. За напредовање у наредним групама било је неопходно по три године службовања у претходној групи. За пету Исто, чл. 113. Исто. чл. 116. 39 Др Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ.1, Београд, 2005, стр. 397. 40 Драгољуб С. Петковић, Материјално-правни положај учитеља народних школа од уједињења до данас, Учитељ, бр.6, фебруар 1939, стр. 377. 37 38

13


положајну групу било је неопходно да је учитељ провео 30 година у служби, да има 55 година живота и да су три последње оцене одличне. 41 За стицање пензије било је потребно да учитељи имају десет година активне службе и звање чиновника, што значи да приправници нису имали право на пензију без обзира на проведен стаж у служби. Пензија се стицала након 35 година активне или бенефициране службе. 42 Учитељи у Краљевини Југославији имали су своје сталешко удружење које је основано на конгресу учитеља 17. и 18. јула 1920. године. 43 Сврха удружења била је „Уједињење сила свеукупног југословенског учитељства на основи држављанске а јамством политичке и верске слободе, за гајење душевних способности, материјалних прилика, као и унапређење и одбрану моралних и правних односа чланова, те културних интереса народа на подлози једнакоправности, социјалне правичности и демократизма“.44 Чланови овог удружења била су окружна учитељска друштва. 45 Удружење је имало задатак да штити интересе учитеља и да се залаже за побољшање услова рада припадника ове државне службе. Тако је на Скупштини Југословенског учитељског удружења одржаној од 22. до 24. септембра 1935. године у Сарајеву разматран материјално-правни положај учитеља и донет општи закључак да „Само слободни и стални учитељи могу својим радом оставити видне културне трагове иза себе. Само кад не мисле на свој премештај учитељи се могу потпуно посветити раду у школи и ван ње.“ 46 Југословенско учитељско удружење било је члан Међународне асоцијације учитељских друштава. Радило је до окупације 1941. године. 47 Задатак учитеља у делокругу ваншколског рада састојао се у отварању и организовању народних књижница и читаоница, држању предавања из области привреде и хигијене. Ангажовали су се у раду задруга, у организовању певачких и хуманитарних друштава, проучавању народних обичаја, организовању антиалкохолних друштава и других активности које су утицале на побољшање живота у срединама у којима су службовали. 48

Исто, стр. 380. Исто, стр. 381. 43 Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, Допис Удружења Југословенског учитељства упућен Министру просвете, 17. август, 1920, кутија бр. 2053. 44 Исто, Правила Југословенског учитељства, чл. 2, 23. септембар 1920, кутија бр. 2053. 45 Исто, чл. 7. 46 Учитељска стража бр. 4-5, септембар-октобр 1935, стр. 37. 47 Архив Југославије, Каталог изложбе „Удружење Југословенског учитељства“, 2001, стр. 3. 48 Х. П. Милошевић, Просветни рад учитеља ван школе, Учитељ, бр. 5, јануар 1928, стр. 362. 41 42

14


„Учитељ се не би могао с правом назвати народним учитељем ако би остао инертан, ако би био једно мртво море за своју средину. И поред тога што ће бити свестан да његов просветни рад доноси слабе плодове, он као интелектуалац треба да врши неки културни утицај, да зрачи од себе као светиљка. Потреба је и по најзабаченијим угловима земље да те светиљке буду упаљене. Учитељи ограничени на рад у школи личе на племениту искру или драги камен затворен у фину кутију.“ 49 Учитељи тог доба учествовали су у Првом светском рату и за показану храброст многи од њих били су носиоци Албанске споменице. За рaд у школи и изван ње, на просветном и културном пољу, поједини учитељи одликовани су орденом Светог Саве и орденом Југословенске краљевске круне, а као хуманитарни радници добитници су одликовања Друштва црвеног крста. У Краљевини Југославији учитељ није био само радник у школи који је требало да образује млади нараштај, његова улога била је много сложенија. Он је био носилац напредних идеја и покретач свих активности које су водиле ка просперитету неразвијених сеоских средина. Истовремено је радио на народном просвећивању и развијању духа југословенства. Због свих активности на којима су били ангажовани, учитељи у Краљевини Југославији понели су атрибут народних учитеља.

49

Благоје Стефановић, О народном просвећивању, Учитељска стража, бр. 4-5, септембар – октобар 1935, стр. 14.

15


Драгослав В. Алексијевић Драгослав Алексијевић (11. септембар 1905. године, Јарменовци, Срез качерски, Округ руднички). Учитељску школу у Јагодини завршио је 27. јуна 1927. године, a практични учитељски испит положио је 14. октобра 1930. године у Алексинцу са повољним успехом. Драгослав Алексијевић радио је у Државној народној школи „Девет Југовића“ у Гложју, Срез босиљградски, Вардарска бановина 1938. године. За залагање на послу школске 1937/38. годинe оцењен је оценом врло добар (4), а наредне школске године оценом одличан (5). Допринос на народном просвећивању дао је радом у Народној књижници.

Владимир А. Анастасијевић Владимир (Анастас) Анастасијевић (16. март 1899. године, Бресница, Срез босиљградски, Област врањска). Учитељску школу завршио је 1925. године у Београду. Практични учитељски испит положио је 30. септембра 1929. године у Јагодини са повољним успехом. Распоређен је одлуком Министарства просвете 3. марта 1922. године за привременог учитеља у Рашку, Срез студенички, Округ чачански. Исте године 29. августа премештен је у село Миљевић, Срез голубачки, Округ пожаревачки, а већ 27. октобра постављен је у село Селевац, у Срезу јасеничком, Округ смедеревски. Службовање је наставио у завичају у Срезу босиљградском. Најпре као учитељ у основној школи у Горњој Лисини где је постављен 8. октобра 1923. године, а затим је радио у селу Зли До од 2. децембра 1925. године. Наредне године 15. октобра премештен је у Трново, Срез сарајевски, Област сарајевска. Из овог места добио је премештај 1. октобра 1927. године у Тесовиште, у Срезу пчињском, где је радио до 15. маја 1928. године, када је премештен у Власину – на царинарници, Срез масурички. По потреби службе је 15. октобра 1930. године, био премештен у Бреково, Срез ариљски, Дринска бановина. Након службовања у Дринској бановини Владимир Анастасијевић је на основу своје молбе, 5. октобра 1934. године поново постављен за

16


учитеља у Ср езу пчињском у основној школи у Врбову, где је радио три године. Из Врбова је 17. октобра 1937. године премештен у Државну народну школу „Кнез Александар“ у Млекоминцу, Срез босиљградски. Министарство просвете је изашло у сусрет молби Владимира Анастасијевића и поставило га за учитеља у његовом родном месту, Бресница 5. августа 1938. године. У овој школи радио је до 12. октобра 1939. године, када је по потреби службе премештен у Реткоцер, Срез јабланички. У листу за оцењивање учитеља Државне народне школе у Реткоцеру од 7. јуна 1940. године добио је општу оцену одличан (5) и окарактерисан је као „тактичан, благ, а према деци родитељски расположен.“

Димитрије Ј. Аранђеловић Димитрије (Јован) Аранђеловић (18. октобар 1885. године, Ниш). Основну школу завршио је школске 1897/98. године, а Гимназију школске 1905/06. године у Нишу. Школовање је наставио на Београдском универзитету, на Филозофском факултету где је дипломирао 1912. године. Студирао је другу групу предмета – хемију и физику као главне предмете, а математику као споредни предмет. Испит за професоре средњих школа положио је 1921. године из групе наука: хемија, физика и математика. Општи испит положио је 10. октобра 1921. године, а предавање на тему „Питагорина теорема“ и „Халогени елементи“ одржао је 12. и 13. октобра исте године у трећем и четвртом разреду Београдске реалне гимназије. Као наставник приправник почео је да ради 1912. године у Учитељској школи у Алексинцу. У Балканским ратовима учествовао је као чиновник – обвезник и, с обзиром да није служио војни рок, радио као писар код начелника нишке војне станице. Када је ослобођен ове дужности упућен је на рад у школи. По завршетку школске године одређен је за писара штаба Другог активног пешадијског пука „Кнез Михаило“. Након демобилизације у септембру 1913. године поново је у својој редовној служби. Исте године у новембру премештен је у Нишку мушку гимназију. За време Првог светског рата био је благајник коморе Другог одељења резервне муницијске колоне првог позива Тимочке војске. При повлачењу српске војске преко Албаније, 19. новембра 1915. године, био је заробљен од стране побуњених Арнаута са још око 200 војника и командира,

17


који су предати Бугарима. Након три године у Бугарској, Димитрије Аранђеловић се вратио у ослобођену земљу. После Првог светског рата поново је радио у Мушкој гимназији у Нишу. Директор Гимназије у Врању био је у периоду од 1. августа 1932. до 16. новембра 1939. године. 50

Зграда Гимназије у Врању, саграђена 1933. године, Збирка фотографија, Историјски архив „31. јануар“ Врање

50

Радош Требјешанин, Риста Симоновић, др Јосиф Трајковић, мр Војислав Лазовић, Војислав Стојиљковић, Врањска гимназија 1881-1981, Врање, 1981, стр. 209.

18


Милан А. Арсић Милан (Арсеније) Арсић (1. мај 1887. године, Доње Кормињане код Гњилана). Богословско-учитељску школу у Призрену завршио је школске 1902/03. године. Практични учитељски испит положио је у Скопљу 13. октобра 1911. године. Свој радни век провео је као учитељ и срески школски надзорник Среза гњиланског. За учитеља је постављен 1. октобра 1903. године у село Мокрањ, у Велешкој кази. Из Мокрања 16. новембра 1906. године премештен је у село Свође, Срез власотиначки. Декретом Рашко-призренског митрополита 17. новембра 1908. године постављен је за учитеља у Ранилугу код Гњилана, а одлуком Министарства просвете од 16. маја 1929. године премештен је у Гњилане. У периоду од 30. септембра до 24. новембра 1929. године био је на дужности привременог школског надзорника Среза гњиланског. Управитељ школе у Гњилану постао је 31. марта 1931. године, а Указом од 23. маја 1935. године постављен је за среског школског надзорника Среза гњиланског. Министарство просвете је 30. септембра 1940. године први пут пензионисало Милана Арсића. Наредне године у јануару поново је именован за школског надзорника Среза гњиланског, а већ 22. марта Указом Министарства просвете, поново је пензионисан. Након ослобођења, 1944. године, реактивиран је и радио је у Просветном одељењу Народног одбора општине Светозарево. Милан Арсић пензионисан је 1950. године са 42 године радног стажа. За време турске окупације Старе Србије у периоду од 1903. до 1906. године, био је активан борац комитског одреда на Бабуни. За време балканских ратова, 1912. године, учествовао је у ослобођењу Старе Србије од турске управе. За време бугарске окупације Старе Србије од 1916. до 1918. године у Првом светском рату Бугари су га интернирали у Добруџу. Указом Његовог Величанства Краља Петра I, 10. маја 1913. године, учитељ Милан Арсић је одликован златном медаљом за храброст у рату. За рад у просвети одликован је орденом Светог Саве петог степена 8. маја 1923. године и орденом Југословенске круне петог степена 3. децембра 1938. године. Умро је 10. јула 1962. године у Нишу у 75. години живота.

19


Петар З. Арсић Петар (Зарије) Арсић (28. јун 1905. године, Гњилане, потиче из трговачке породице). Основну школу и нижу гимназију завршио је у Гњилану, а учитељску школу у Скопљу 1926. године. Практични учитељски испит положио је 27. марта 1934. године у Учитељској школи у Скопљу. Одлуком Министарства просвете 17. новембра 1926. године постављен је за учитеља у Гњилану. Наредне године 1. августа је отишао на одслужење војног рока и прекинуо рад у школи. Након одслужења војног рока постављен је 14. јуна 1928. године за учитеља у село Коретиште код Гњилана, где је радио до 30. новембра 1935. године, када је премештен у основну школу у Гњилану. Министарство просвете је 6. новембра 1936. године распоредило Петра Арсића за учитеља у Државној народној школи „Стеван Дечански“ у Левосоју, Срез прешевски, Вардарска бановина. Након две године рада у овом месту, новом одлуком од 7. новембра 1938. године, премештен је у Државну народну школу „Краљевић Томислав“ у Бујановцу. После априлског рата 1941. године, радио је у школи у Ћуприји, да би већ 16. августа исте године био постављен за учитеља у Иванковцу, Срез раванички. По налогу команде Југословенске војске у отаџбини, 1. децембра 1943. године, премештен је у село Бигреница, истог среза. Након ослобођења 28. децембра 1944. године добио је распоред у село Крушар, Срез раванички, где је радио непуну годину дана. Одлуком Министарства просвете од 23. октобра 1945. године премештен је у Ћуприју, а од 13. децембра исте године привремено је додељен Гимназији у Ћуприји, где је руководио и позоришном групом. У овој Гимназији радио је током 1946. и 1947. године.

Милорад М. Аџић Милорад (Михаило) Аџић (27. јануар 1902. године, Лозница, Срез јадарски, Округ подрински). Након завршене учитељске школе за учитеља је први пут постављен 1. септембра 1924. године. Практични учитељски испит положио је 1927. године. Од 1930. године био је учитељ у Државној народној школи „Војвода Степа Степановић“ у Првонеку, Срез пчињски, Вардарска бановина, где је

20


радио до школске 1938/39 године. 51 Након службовања у Првонеку Милорад Аџић је радио у Државној народној школи у Цветуљи, Срез рађевски, Дринска бановина. За учитеља у свом родном месту, у Лозници постављен је 4. марта 1941. године. За време Другог светског рата, 1941-1945. године, био је у заробљеништву у Немачкој. Након повратка кући наставио је да ради у школи.

Никола С. Бирвалски Никола (Стеван) Бирвалски (15. децембар 1912. године, Сомбор). Учитељску школу у Сомбору завршио је 11. јуна 1932. године. Практични учитељски испит полагао је од 6. до 16. априла 1935. године у Сомбору. Положио је са оценом врло добар. Министарство просвете је поставило 17. августа 1932. године Николу Бирвалског за учитеља у селу Дејловац, Срез жеглиговски, Вардарска бановина. Из Дејловца 26. фебруара 1935. године премештен је на салаш Обзир код Сомбора. Те године 17. октобра по својој молби добио је премештај у село Лугумерци код Сомбора. Због одслужења војног рока рад у школи је прекинуо 13. октобра 1936. године. Након одслужења војног рока распоређен је у Вардарску бановину. Одлуком надлежног министарства од 15. септембра 1937. године радио је у Државној народној школи у селу Дукат, Срез босиљгрдаски. Наредне године 12. априла премештен је за учитеља у Поповцу, Срез батински, Дунавска бановина, а 30. новембра те године је из Поповца премештен у Батину, Срез батински. У Листу за оцењивање учитеља Државне народне школе „Краља Александра I“ у Батини наводи се да је био начелник Соколске чете у Батини. Осим тога, његов допринос на народном просвећивању огледао се у томе што је био члан Управног одбора Црвеног крста и књижничар Југословенске књижнице и читаонице у Батини.

51

ИАВр, Државна народна школа „Војвода Степа Степановић“ у Првонеку, Уписник ученика основних школа 1926-1938.

21


Никола П. Блажевић Никола (Петар) Блажевић (21. децембар 1908. године, Високо, Срез височки, Дринска бановина). Мушку учитељску школу у Сарајеву завршио је школске 1930/31. године са врло добрим успехом и одличним владањем. Практични учитељски испит полагао је од 8. до 18. априла 1935. године у Пироту и положио са добрим успехом. Министарство просвете је одлуком од 1. новембра 1932. године Николу Блажевића поставило за учитеља Државне народне школе „Иван Чубриловић“ у селу Бранковци, Срез босиљградски, Вардарска бановина. Новом одлуком надлежног министарства од 9. августа 1940. године распоређен је за учитеља у Вијаку, Срез височки, Дринска бановина. Исте године 31. децембра, на основу своје молбе, премештен је за учитеља у Какањ, истог среза. За време Другог светског рата био је у заробљеништву у Немачкој. Након отпуштања из заробљеништва због болести, најпре је боравио у болници у Београду ради опоравка, а затим је 2. јуна 1944. године постављен за учитеља у Нересници, Срез звишки, Округ пожаревачки.

Бранислав З. Богдановић Бранислав (Зафир) Богдановић (19. фебруар 1906. године, Врање). Основну школу и пети разред гимназије завршио је у Врању. Затим је уписао други разред Учитељске школе у Скопљу. Учитељску школу у Скопљу завршио је 24. јуна 1926. године са врло добрим успехом. Практични учитељски испит положио је 11. новембра 1930. године са одличним успехом. Министарство просвете је 17. септембра 1926. године Бранислава Богдановића поставило за учитеља у селу Орахов До, Срез велешки. Након две године, 21. августа 1928. године, добио је премештај у село Шишава, Срез власотиначки. Из овог места, 30. јануара 1932. године, распоређен је у основну школу у Власотинцу, где је радио до 7. октобра те године, када је премештен у Давидовац, Срез пчињски. За учитеља Државне народне школе „Свети Ћирило и Методије“ у Тибужду,

22


истог среза премештен је 18. јануара 1936. године. На основу своје молбе, одлуком надлежног министарства од 16. августа 1941. године прешао је да ради у Нишу. Након завршетка рата био је учитељ у Основној школи број 7 у Нишу. За рад у школи у Ораховом Долу школске 1927/28. године оцењен је оценом одличан (5), такође и за школску 1931/32. годину добио је оцену одличан (5).

Ђорђе Р. Брајовић 52 Ђорђе Брајовић завршио је Филозофски факултет. За главни предмет имао је филозофију, а споредни педагогију. Радио је као професор и вршилац дужности директора Гимназије у Сурдулици у периоду од новембра 1936. до јуна 1939. године. У време када је постављен за професора и вршиоца дужности директора имао је 14 и по година службе.

Никола С. Вујић Никола (Стеван) Вујић (27. октобар 1886. године, Ивањски Бок, Срез костајнички). Учитељски испит је полагао у Учитељској школи у Пакрацу од 31. маја до 13. јуна 1907. године. Практични учитељски испит положио је у Учитељској школи у Петрињи 16. септембра 1911. године. Никола Вујић био је учитељ и срески школски надзорник. Као учитељ почео је са радом у српској вероисповедној школи 1. октобра 1907. године у Добрињи (Босна). За учитеља у Државној народној школи у Крчеву (Хрватска) постављен је 10. априла 1913. године. Никола Вујић постављен је 4. јуна 1914. године за вршиоца дужности учитеља у Смрдану, Срез нишавски, Округ пиротски, а стални учитељ је од 25. марта 1919. године. На основу своје молбе 3. октобра 1919. године добио је премештај у Ратковић, Срез левачки, Област моравска. Наредне године 17. августа по потреби распоређен је у Крушар, Срез параћински. Одлуком 52

Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, кутија. бр. 904.

23


надлежног министарства од 24. маја 1922. године постављен је за учитеља у основној школи у Свилајнцу, Срез ресавски, где је радио до 19. октобра те године. Из Свилајнца је премештен у основну школу у Горњем Милановцу, Округ руднички, а 7. новембра поново је враћен у Свилајнац. Службовање је наставио у Скопској области, у основној школи у Велесу одлуком Министарства просвете од 21. маја 1925. године, где је радио до 24. септембра 1931. године, када је премештен у Краљевску банску управу у Скопљу. Убрзо, 29. децембра те године по потреби службе је распоређен за учитеља у основној школи у Убу, Дринска бановина. Из ове бановине поново је премештен у Вардарску бановину 17. априла 1934. године, када је постављен за среског школског надзорника у Кочану. Никола Вујић поново је ангажован у Просветној краљевској банској управи у Скопљу 30. октобра 1938. године, да би већ 15. новембра био враћен на своју редовну дужност школског надзорника у Кочану. Указом банске управе у Скопљу од 30. септембра 1940. године Никола Вујић је пензионисан. За рад у школи у Велесу оцењен је оценом одличан (5).

Ристо М. Вукадиновић Ристо (Миљан) Вукадиновић (14. април 1907. године, Маште, Срез берански, Зетска бановина). Први разред Учитељске школе у Беранама похађао је школске 1924/25. године. 53 Практични учитељски испит положио је између 20. априла и 8. маја 1936. године у Учитељској школи у Скопљу. Одлуком Министарства просвете од 19. октобра 1929. године постављен је за учитеља основне школе у Зочишту, Срез подримски, Вардарска бановина. Због одслужења војног рока престао је са радом 20. октобра 1931. године. Након одслужења војног рока на основу одлуке од 24. октобра 1932. године радио је у Државној народној школи „Свети Сава“ у Караманици, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. Због неположеног практичног учитељског испита у току 1936. године привремено је био отпуштен из службе, да би након положеног испита био распоређен у исту школу, 31. октобра 1936. године. Из Караманице је 31. децембра 1937. године преме53

Здравко Делетић, Учитељска школа у Беранама 1919-1929, Косовска Митровица, 2002, стр. 129.

24


штен у Жујинце, Срез прешевски, где је радио скоро две године. Након службовања у овом месту, 30. октобра 1939. године, постављен је за учитеља у Рожају, Срез берански, Зетска бановина.

Душан И. Вукићевић 54 Душан Вукићевић завршио је Филозофски факултет, под а) Општу историју са народом, а под б) југословенску књижевност. Као професор радио је од 1926. године. Душан Вукићевић радио је као професор и секретар Гимназије у Сурдулици, а једно време обављао је и функцију директора Гимназије, до новембра 1936. године. Након тога радио је као професор.

Вукадин М. Вуковић Вукадин (Миљан) Вуковић (5. фебруар 1902. године, Велика, Срез андријевички). Учитељску школу у Беранама завршио је школске 1923/24. године, да би ступио у државну службу као учитељ 4. маја 1925. године. До почетка Другог светског рата био је учитељ и просветни референт у Битољу. Рат је провео у заробљеништву, да би након ослобођења радио као учитељ у Лесковцу.

Јаков Ј. Вуковић Јаков (Јован) Вуковић (18. новембар 1905. године, Пажић, Срез даниловградски, Округ подгорички). Учитељску школу у Даниловграду похађао је у периоду од 1923. до 1927. године. Практични учитељски испит положио је 11. фебруара 1932. године у Учитељској школи у Скопљу. У Државној народној школи „Јован Цвијић“ у Клисури, Срез босиљградски постављен је 24. октобра 1927. године, да би по потреби службе од 16. јануара до 2. фебруара 1928. године радио у школи у селу Зли До, 54

Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, кутија бр. 904.

25


истог среза. Након тога поново је враћен у Клисуру. Из овог места премештен је у Стрезимировце у том срезу 2. јуна 1932. године, где је радио до 18. марта 1940. године када је премештен у Бојник, Јабланички срез. Из Бојника новом одлуком 31. августа 1943. године постављен је за учитеља у Лебану. Јаков Вуковић осим што је радио као учитељ у основним школама, био је и наставник у Грађанској школи у Лапотинцу, Јабланички срез. У ову школу постављен је одлуком Министарства просвете 1. новембра 1946. године. Наредне године радио је као наставник и заменик директора у Гимназији у Медвеђи.

Драгутин С. Вукотић Драгутин (Стева) Вукотић (17. мај 1913. године, Власеница, Срез власенички). Након завршене учитељске школе први пут је постављен за учитеља 12. октобра 1937. године. Драгутин Вукотић био је учитељ у Народној школи „Свети Сава“ у Босиљграду – Одељење у Извору 1938. године. Почетком Другог светског рата учествовао је у борби против окупатора у заједничким акцијама партизана и четника до 20. фебруара 1942. године. Након тога вратио се свом учитељском позиву и био учитељ у Реснику у околини Соко Бање, а затим је премештен у место Здравчићи, Срез пожешки.

Никола Ј. Вучелић Нико ла (Јо ван) Вучелић (16. децембар 1901. године, Подгорица). Учитељску школу у Даниловграду завршио је 18. јуна 1923. године. Практични учитељски испит положио је у Учитељској школи у Скопљу 21. октобра 1926. године, а државни испит за среског школског надзорника у Београду 1937. године. Радио је као учитељ и срески школски надзорник. Одлуком Министарства просвете 17. октобра 1923. године постављен је за учитеља у Неготину на Вардару, Област скопска. Из овог места 22. априла 1926. године премештен је у Марену, у истој области.

26


Службовање је наставио у Срeзу доњопoлошком, најпре у Тетову, где је постављен за учитеља 16. маја 1928. године, а након тога у Жељино где је радио од 30. јануара 1929. године. Из овог места 16. септембра исте године премештен је у Радиовце. Након две године рада у Радиовцу, одлуком од 31. августа 1931. године, поново је распоређен у школу у Тетову. За учитеља у Кавадару у Вардарској бановини премештен је 28. априла 1936. године. Већ наредног месеца, 25. маја, постављен је за управитеља те школе, с тим да истовремено врши дужност школског надзорника. Наредне године, 29. новембра Никола Вучелић је постављен за вршиоца дужности школског надзорника Среза кавадарског. Одлуком од 31. августа 1938. године премештен је за учитеља у Валандово, Срез дојрански, где је радио до 6. септембра, када је распоређен за учитеља у Скопљу. Убрзо, 21. септембра 1938. године ангажован је на пословима у Банској управи у Скопљу, да би већ 18. октобра био поново постављен за учитеља у овом граду. По потреби службе премештен је из Скопља у Брскут, Срез подгорички, Зетска бановина 12. августа 1940. године. Наредне године 13. јануара поново је премештен у основну школу у Скопљу, а 31. јануара постављен је за управитеља Државне народне школе „Јован Јовановић Змај“ у овом граду. За време окупације земље од 1941-1944. године, одлуком од 2. јуна 1941. године постављен је за учитеља у основној школи у Миријеву, Срез врачарски, Дунавска бановина, где је радио до августа, када је премештен у Београд. Из Београда 20. априла 1943. године премештен је у Гроцку. У листу оцењивања за учитеље Државнe народнe школe „Краљ Александар I“ у Гроцкој за школску 1942/43. годину оцењен је оценом одличан (5) са напоменом да „има све особине доброг васпитача“.

Душан М. Грујовић Душан (Момчило) Грујовић (14. јануар 1915. године, Остра, Срез љубићки, Дрински округ). Учитељску школу завршио је у Сарајеву 1936. године. Одлуком Министарства просвете 15. септембра 1937. године постављен је за учитеља у Државној народној школи „Цар Душан Силни“ у Горњој Тламини, Срез босиљградски, Вардарска бановина. У овој школи провео је две године, а затим је по својој молби, одлуком надлежног министарства од 5. августа 1939. године премештен у Оштру Луку, Срез

27


брчански, Округ дрински. Из овог места, 12. августа 1940. године, добио је премештај у Велебит код Старе Кањиже, Срез сенћански, Дунавска бановина. Као војник Краљевине Југославије, 8. априла 1941. године, заробљен је од стране Немаца у Петровом Селу. Рат је провео у заробљеништву у немачким логорима. Ослободили су га Енглези 28. априла 1945. године, а већ 28. августа исте године транспортован је за Југославију. Након повратка у земљу био је учитељ у Медовинама, Срез моравички, Округ чачански. Из овог места 9. децембра 1946. године добио је премештај у село Кушићи, истог среза. Душан Грујовић је 19. маја 1948. године постављен за школског инструктора Среза моравичког. Новим решењем 10. јуна 1949. године распоређен је у Мокру Гору, Срез ужички. Исте године 7. децембра Душан Грујовић је постављен за директора административне школе у Чачку.

Ђорђе Д. Дедић Ђорђе (Душан) Дедић (25. новембар 1911. године, Сомбор). Учитељску школу у Сомбору завршио је школске 1932/33. године са добрим успехом и одличним владањем. Практични учитељски испит полагао је у Скопљу од 10. до 21. октобра 1938. године и добио општу оцену врло добар. Одлуком Министарства просвете од 9. јуна 1934. године постављен је за учитеља у Државној нарoдној школи „Душан Силни“ у Трнову, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. По својој молби, одлуком надлежног министарства 30. новембра 1938. године премештен је у Дубошевицу, Срез батински, Дунавска бановина. У овом месту радио је непуне две године, када је по потреби службе 27. августа 1940. године, добио премештај у Сузу, истог среза.

Јован М. Димитријевић Јован (Милан) Димитријевић (24. јул 1908. године, Стубал, Срез пчињски, Област врањска). Учитељску школу у Алексинцу завршио је 1929. године, а од 4. јуна 1930. године радио је као учитељ.

28


У Државној народној школи „Милош Обилић“ у Дубници, Срез пчињски, Вардарска бановина био је учитељ 1938. године. Почетком Другог светског рата заробљен је од стране Немаца и у заробљеништву у Немачкој био је до 8. децембра 1941. године, када је враћен у Србију на опоравак. У периоду од 15. априла 1944. године до ослобођења био је у интернацији у Бугарској. Остало време у току рата провео је у Стублу. По повратку из интернације од 10. септембра до 20. октобра 1944. године био је у редовима народноослободилачке војске, а затим је постављен за команданта касарне у Врању. Учитељ Јован Димитријевић био је члан Савеза трезвене младежи и члан учитељске сталешке организације, Југословенског учитељског удружења.

Александар Динић Александар Динић (12. април 1913. године, Велико Градиште, Срез рамски). Након завршене учитељске школе у државну службу ступио је 27. новембра 1936. године. У Државној народној школи „Цар Душан“ у Дурачкој Реци, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина радио је током 1936. године.

Мирко Ј. Додић Мирко (Јања) Додић (1. јануар 1902. године, Луково, Срез врањски, Област врањска). Завршио је учитељску школу, а практични учитељски испит положио је 1932. године. Мирко Додић био је 1936. године учитељ у Државној народној основној школи „Доситеј Обрадовић“ у Рајинцу, Срез прешевски, Вардарска бановина. За време Другог светског рата, у периоду од 10. фебруара до 10. јуна 1944. године, био је интерниран у Бугарску. Након ослобођења поново је радио као учитељ. За рад у просвети Мирко Додић одликован је орденом Југословенске круне петог реда.

29


Никола М. Драговић Никола (Микоња) Драговић (25. децембар 1901. године, Ћурилац, Срез даниловградски, Зетска бано– вина). Учитељску школу у Даниловграду завршио је 24. маја 1924. године. На вишој педагошкој школи у Београду дипломирао је октобра 1936. године, а стручни испит за наставника грађанских школа положио је 28. фебруара 1938. године у Београду. Одлуком Министарства просвете од 14. априла 1925. године постављен је за учитеља у Орахову, Срез подгорички. Исте године 25. септембра премештен је у Вирово, Срез крушевски, а из овог места, 9. октобра, у манастир Ждребаоник, Срез даниловгрдаски. Новом одлуком надлежног министарства од 3. септембра 1926. године распоређен је у Павлешенце, Срез брегалнички, а већ 6. децембра исте године у Даниловград. У овом месту радио је до 18. фебруара 1932. године, када је премештен у Рајевац, Срез даниловградски. Никола Драговић радио је као наставник Грађанске школе у Босиљграду, Срез босиљградски, Вардарска бановина, одлуком надлежног министарства од 8. фебруара 1937. године. За вршиоца дужности управитеља Грађанске школе у Ади постављен је 20. септембра 1940. године. Наредне године 29. јануара Никола Драговић је именован за управитеља Грађанске школе у Стапару, у Срезу сомборском, а 28. маја на основу своје молбе премештен је у Грађанску школу у Младеновцу. Са радом у просвети наставио је и током окупације за време Другог светског рата. Најпре у Трећој мешовитој грађанској школи у Београду од 12. фебруара 1942. године, а већ 17. априла премештен је за учитеља у основној школи. У периоду од 25. јуна до 26. децембра исте године радио је у Окружном начелству Округа београдског, а затим је поново враћен у Трећу мешовиту грађанску школу у Београду, за наставника. У Осмој нижој мушкој гимназији у Београду радио је од октобра 1945. године. Никола Драговић је учествовао у подизању народног устанка против окупатора у Црној Гори јула 1941. године, а од октобра 1944. године био је добровољац седме бригаде, двадесет треће дивизије Народноослободилачке војске Југославије.

30


Чедомир Ф. Дуганчић Чедомир (Филип) Дуганчић (9. април 1910. године). Након завршене учитељске школе први пут је постављен за учитеља 30. септембра 1937. године. Чедомир Дуганчић био је учитељ 1938. године у Основној школи „Стеван Немања“ у Старом Глогу, Срез пчињски, Вардарска бановина. Одлуком од 28. августа 1942. године распоређен је у село Валакоње у околини Бољевца. Након ослобођења 1946. године радио је у школи у Боговини, такође у околини Бољевца.

Јован М. Ђорђевић Јован (Михајло) Ђорђевић (6. август 1890. године, Кучково у околини Скопља). Богословско-учитељску школу у Призрену завршио је 1908. године, а практични учитељски испит положио 30. априла 1920. године у Скопљу. Радио је као учитељ и срески школски надзорник. Одлуком Министарства иностраних дела од 1. августа 1908. године постављен је за учитеља у селу Рудник, у Велешкој кази, а затим након две године 1. септембра премештен је у село Орахов До, у истој кази. Од 1. августа 1912. године поново је учитељ у селу Рудник. У овом месту радио је до 8. новембра 1921. године, када је добио премештај у Скопље. Новом одлуком Министарства просвете од 20. фебруара 1928. године постављен је за управитеља школе „Осман Ђикић“ у Скопљу, а већ 5. марта исте године разрешен је ове дужности. За управитеља ове школе поново је постављен 17. априла 1930. године. Указом Његовог Величанства Краља Александра I од 30. новембра 1932. године именован је за школског надзорника Среза кратовског. На месту школског надзорника Среза кратовског остао је до 10. септембра 1935. године, када је премештен у Велес за школског надзорника. Јован Ђорђевић је пензионисан 30. септембра 1940. године, да би већ 31. децембра исте године опет био враћен на место школског надзорника у Велесу. Сарађивао је у дечјем листу „Завичај“ од 1922-1927. године у Скопљу.

31


За време турске владавине био је комита у велешкој комитској чети. Учествовао је у Првом светском рату од 1915. до 1919. године, као војник у Двадесетом пешадијском пуку на Солунском фронту. Као истакнути просветни радник, Указом Његовог Величанства Краља од 15. августа 1929. године, одликован је орденом Светог Саве петог реда, а Указом од 16. јула 1934. године Орденом Југословенске круне петог реда.

Страхиња Ј. Ђорђевић Страхиња (Јанко) Ђорђевић (20. октобар 1899. године, Призрен). Богословско-учитељску школу у Призрену завршио је 13. јануара 1920. године. Практични учитељски испит положио је 22. априла 1924. године у Скопљу. Осим што је радио као учитељ у основним и грађанским школама, обављао је дужност и среског школског надзорника. Одлуком Министарства просвете од 5. марта 1920. године постављен је за привременог учитеља у Сувој Реци, да би већ 6. августа исте године био постављен за сталног учитеља у овом месту. Због одласка у војску, 6. септембра 1920. године престао је са радом у школи. Новом одлуком министарства просвете 25. јануара 1922. године постављен је за учитеља у Великој Хочи, Срез шарпланински, исте године 8. августа премештен је у Врбичане, у истом срезу. Страхиња Ђорђевић изабран је 18. септембра 1925. године за слушаоца Више педагошке школе у Београду, где је провео две године. После завршених студија Министарство просвете 11. августа 1927. године, поставило је Страхињу Ђорђевића за учитеља у Грађанској школи у место Јаша Томић у Банату. Из овог места 21. августа 1928. године премештен је за учитеља у Призрен. Из Призрена премештен је у Грађанску школу у Урошевцу 7. новембра 1930. године, где је провео до 16. новембра 1936. године, када је поново по потреби службе премештен за учитеља основне школе у овом месту. Новом одлуком Министарства просвете 1. септембра 1937. године постављен је за среског школског надзорника Среза неродимског са седиштем у Урошевцу. У периоду окупације 1941-1944. године, од 1. августа 1941. године радио је као школски надзорник за избеглице у Рашкој, Срез студенички.

32


Наредне године 15. августа распоређен је у Косовску Митровицу, за учитеља. За вршиоца дужности среског школског надзорника Среза студеничког постављен је 23. јануара 1943. године. Те године одлуком од 21. маја поново је у школи у Косовској Митровици, а 6. августа по потреби службе премештен је у Рашку. Након ослобођења Страхиња Ђорђевић је 17. априла 1945. године, на основу своје молбе из Рашке премештен у Призрен.

Захарије М. Ђорић 55 Захарије Ђорић (11. фебруар 1881. године, Гњилане). Богословско учитељску школу у Призрену завршио је 1898. године. Одлуком Министарства иностраних дела од 22. октобра 1898. године постављен је за учитеља у Богданцима. Министарство просвете је 28. маја 1914. године поставило Захарија Ђорића за учитеља у Бујановцу. За сво ј р ад у шко ли у периоду од 1931/32. до 1934/35. школске године оцењиван је оценама одличан (5).

Димитрије Ж. Живић Димитрије (Жива) Живић (30. јул 1884. године, Неродимље, Срез неродимски, Област косовска). Богословско-учитељску школу у Призрену завршио је школске 1902/03. године са врло добрим успехом. Практични учитељски испит положио је 24. маја 1914. године у Скопљу. Радио је као учитељ и срески школски надзорник у Приштини. Одлуком Министарства иностраних дела од 1. јануара 1904. године постављен је за учитеља у Липљану, а након две године рада у овом месту премештен је у Грачаницу. Учитељ у основној школи у Прилужју био је током 1908. године, а наредне године радио је у Витини.

55

Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, Извод из службеничког листа, 27. јун 1936, кутија бр. 21.

33


Одлуком Министарства просвете 1915. године распоређен је у Лапље Село, Срез грачанички, где је радио до 28. маја 1920. године, када је премештен за учитеља у Приштини. Након рада као учитељ,Указом Краљевске банске управе Вардарске бановине од 26. јануара 1935. године, унапређен је за среског школског надзорника са седиштем у Приштини. Димитрије Живић пензионисан је одлуком надлежног министарства 2. јуна 1937. године. За успех у настави и за рад и чистоћу у одељењу и школи за школску 1928/29. и 1929/30. годину оцењен је општом оценом одличан (5).

Ђорђе З. Захаријевић Ђорђе (Захарије) Захаријевић (5. април 1903. године, Рајчиловци, Срез босиљградски, Област врањска). Педагошко одељење Ужичке гимназије завршио је школске 1923/24. године са врло добрим успехом. Практични учитељски испит положио је 14. септембра 1928. године. Службовање је почео у свом родном завичају, у Срезу босиљградском у основној школи у Паралову, када је постављен одлуком Министарства просвете од 4. маја 1925. године. Исте године 31. јула премештен је у Горњу Тламину, а већ 27. октобра распоређен је у школу у Грујинцу. Наредне године 25. августа постављен је за учитеља у основној школи у Извору. Одлуком Министарства просвете од 21. јануара 1927. године премештен је у основну школу у Лаћиследу, Срез расински, Област крушевачка. Убрзо, новом одлуком 11. фебруара те године враћен је за учитеља у Извору, Срез босиљградски. Из овог места премештен је 8. децембра 1927. године за учитеља у Крушцу, Срез добрички, Област нишка. Ђорђе Захаријевић наставио је да ради као учитељ у Новом Селу, Срез пчињски, одлуком надлежног министарства од 15. јуна 1928. године. Из овог места премештен је 27. јула 1935. године у Државну народну школу „Свети Сава“ у Босиљграду, где је радио до 25. октобра 1939. године, када је премештен у Брестовац, Срез јабланички. На основу своје молбе, новом одлуком 4. октобра 1940. године, прешао је да ради у Турековац, Срез лесковачки.

34


Ђорђе Захаријевић је отпуштен из службе одлуком Министарства просвете 28. фебруара 1942. године. Учитељ Ђорђе Захаријевић је 1928. и 1929. године оцењен оценом одличан (5). Школски надзорник Среза јабланичког, 20. маја 1940. године, окарактерисао је Ђорђа Захаријевића речима „практичан и озбиљан, родитељски благ, а према деци правичан“.

Радомир Т. Зотовић Радомир (Тома) Зотовић (15. фебруар 1906. године, Лалевићи, Срез даниловградски, Област зетска). Учитељску школу у Даниловграду завршио је 1925. године, а практични учитељски испит положио је 18. септембра 1929. године, такође у Даниловграду са одличним успехом. У Краљевини Југославије радио је као учитељ, а за време окупације у Другом светском рату био је срески школски надзорник. Одлуком Министарства просвете 4. маја 1926. године постављен је за учитеља у Милошевићима, Срез горански, Област зетска. Наредне године 19. августа премештен је у Коњско, Срез ђевђелијски, Област битољска. Из овог места добио је премештај 21. јула 1928. године у Даниловград. На место учитеља у Врдник Мајдан, Срез иришки, Дунавска бановина постављен је 29. августа 1931. године, где је радио до 31. јануара 1932. године, када је премештен у Плочицу, Срез ковински, исте бановине. Радомир Зотовић наставио је са радом у основној школи у Великој Плани, Срез прокупачки, Моравска бановина 29. октобра 1935. године. Министарство просвете је 19. јуна 1937. године поставило Радомира Зотовића за учитеља Државне народне школе „Јован Јовановић Змај“ у село Кострошевац, Срез босиљградски, Вардарска бановина. Након годину дана рада у овој школи, 27. јуна 1938. године, премештен је у Велику педагошку школу у Београду. Радомир Зотовић радио је у просвети и током окупације за време Другог светског рата. У Старој Пазови, у Дунавској бановини радио је одлуком од 4. фебруара 1941. године, а убрзо, 19 фебруара исте године добио је премештај у Голубинце, Срез старопазовачки. Из Голубинца после априлског рата 1941. године и хрватске окупације Срема распоређен је у Елемир, у Банату 11. јуна 1941. године. Међутим, новом одлуком 30. августа исте

35


године наставио је службовање у школи у Пожаревцу. У о вом месту за среског школског надзорника постављен је 19. марта 1942. године. На овој дужности остао је непуну годину дана, до 26. јануара 1943. године, када је поново враћен за учитеља у Пожаревцу.

Сима Т. Јањић Сима (Тома) Јањић (14. новембар 1907. године, Купининце, у околини Врања). Пети разред Мешовите учитељске школе у Пироту завршио је школске 1932/33. године, а учитељски дипломски испит полагао је од 2. до 21. јуна и 24. и 25. августа 1934. године. Практични учитељски испит положио је у Скопљу 1938. године. Министарство просвете је 5. октобра 1934. године Симу Јањића поставило за учитеља у селу Петрово, Срез ђевђелијски, Вардарска бановина. У овом месту радио је до 5. августа 1939. године, када је премештен у Боговиње, Срез доњополошки. На основу молбе, 1. фебруара 1940. године распоређен је за учитеља у Големом Селу, Срез пчињски. После окупације од стране Бугара 1941. године, 30. августа 1941. године наставио је службовање у месту Вучје, у Лесковачком срезу. Из Вучја је премештен у Ћуковац, у околини Врања. У основној школи у Ратају, такође у околини Врања, радио је од фебруара 1946. године до августа 1951. године. На свој захтев премештен је у Вршац, где је радио до пензије, 1975. године. Умро је 1997. године у Вршцу. 56 У Листу оцењивања учитеља за рад у Државној народној школи „Никола Скобаљић“ у Вучју за школску 1942/43. годину добио је општу оцену одличан (5). У истом листу школски надзорник учитеља Симу Јањића окарактерисао је овако: „Солидне стручне педагошке спреме и своје знање примењује у раду. Тактичан је у примењивању дисциплинских средстава“.

56

Јован Љ. Јањић, Основна школа у Ратају 1894-1999, Врање, 1999, стр. 61.

36


Годишње оцене учитеља Симе Т. Јањића од 1935. до 1943. године, Службенички лист, Министарство просвете Народне Републике Србије, Архив Србије

38


Глигорије Ј. Јовановић Глигорије (Јован) Јовановић (12. јануар 1891. године, Кололеч, Срез гњилански, Округ косовски). Богословско-учитељску школу у Призрену завршио је школске 1912/13. године, а практични учитељски испит положио је 19. јуна 1922. године у Скопљу. Свој радни век провео је као учитељ и срески школски надзорник. Одлуком Министарства просвете од 16. децембра 1913. године рад у државној служби почео је као привремени учитељ у селу Рогачица, у Округу косовском. Новом одлуком 16. марта 1919. године премештен је у село Ропотово, где је радио до 22. септембра те године, када је распоређен за учитеља у Огошту, у истом округу. Након рада као учитељ, Указом Његовог Величанства Краља 26. децембра 1932. године Глигорије Јовановић је унапређен за школског надзорника Среза босиљградског, Вардарска бановина. Ову дужност обављао је до 6. јуна 1941. године, када је одлуком Министарства просвете поново враћен у Гњилане, у редовну службу, као учитељ. Наредне године 21. маја постављен је за школског надзорника у Лебану. За време Првог светског рата био је болничар у Врањској резервној војној болници, а потом на Солунском фронту у Другој резервној болничарској чети. Након повратка са Солунског фронта био је болничар у Косовској болничарској чети у Приштини. За учешће у Првом светском рату, на предлог Министра војног и морнарице, Указом Његовог Величанства Краља од 1. децембра 1920. године и од 6. новембра 1921. године додељена му је Албанска споменица. Као угледни просветни радник на предлог Министра просвете, а Указом Његовог Величанства Краља од 27. јануара 1924. године одликован је орденом Светог Саве петог реда, као и орденом Југословенске круне петог реда.

39


Сава Јовановић 57 Сава Јовановић завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену. На место учитеља у село Клиновац, Срез прешевски постављен је школске 1923/24. године. Након две године рада у овој школи премештен је у Државну народну школу „Његош“ у Кршевици, истог среза, где је радио до 1941. године. За време окупације од 1941. до 1944. године, службовао је у Винорачи, у околини Јагодине. Након ослобођења поново је постављен у село Кршевица, а из овог места распоређен је за учитеља у Горњем Жапском, у околини Врања. Из Горњег Жапског добио је премештај у Врање, где је радио као учитељ до пензије. Умро је јануара 1987. године.

Светомир О. Јовановић Светомир Јовановић (15. јун 1906. године, Шабац). Након завршене Учитељске школе први пут је постављен за учитеља 6. децембра 1928. године. У Државној народној школи „Вук Караџић“ у Габру, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина радио је током 1936. године. За рад у служби одликован је орденом Светог Саве петог реда.

Коста Т. Какашић Коста (Таса) Какашић (6. децембар 1901. године, Кратово, Срез кратовски, Област скопска). Учитељску школу у Скопљу завршио је 1922. године, са врло добрим успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит положио је у Скопљу 1925. године. У Краљевини Југославије радио је као учитељ и срески школски надзорник, а након Другог светског рата био је наставник у гимназијама. Одлуком Министарства просвете 21. фебруара 57

Стојадин М. Стојановић, Клиновац од првих помена до 1987, Врање, стр. 223.

40


1922. године постављен је за учитеља у Злетову, Округ кумановски. Наредне године 8. септембра премештен је у Шлегово, Срез кратовски. На основу своје молбе, одлуком надлежног министарства 22. новембра 1935. године распоређен је у родно место, Кратово. Дужност управитеља школе у Кратову и дужност школског надзорника Среза кратовског обављао је у периоду од 30. новембра 1935. године до 13. октобра 1938. године. Те године 20. новембра Коста Какашић је привремено пензионисан. За учитеља у Кратову поново је постављен 31. јануара 1939. године, где је остао до окупације од стране Бугара 1941. године, када се склања у немачку окупациону зону. На место учитеља у Бајину Башту, Срез рачански, Дринска бановина премештен је 16. августа 1941. године. По својој молби, одлуком од 10. октобра 1941. године, прешао је да ради у основној школи у Брзом Броду, Срез нишки. Након завршетка Другог светског рата, 19. фебруара 1945. године распоређен је за учитеља у Скопљу, а 25. октобра исте године премештен је у село Меленци у околини Зрењанина, где је радио као наставник. За наставника Потпуне мешовите гимназије у Руми постављен је 25. јула 1947. године. Предавао је математику. Као учитељ у школи у Брзом Броду за школску 1942/43. годину оцењен је оценом одличан (5).

Светозар Д. Костић Светозар (Димитрије) Костић (6. јануар 1906. године, Паклештица, Срез нишавски, Округ пиротски). Након завршене учитељске школе одлуком Министарства просвете 15. јуна 1929. године први пут је постављен за учитеља. Светозар Костић био је учитељ у Државној народној школи „Војвода Путник“ у Рељану, Срез прешевски, Вардарска бановина 1936. године. У овој школи радио је до маја 1941. године, када је добио премештај у Црвену Реку, Срез белопаланачки. Службовање је наставио у селу Извор, Срез сврљишки, одлуком надлежног министарства 16. августа 1941. године, одакле је већ 23. септембра распоређен за учитеља у селу Црвени Брег. На основу своје молбе, одлуком Народног одбора општине Пирот од 11. септембра 1945. године премештен је у Љубатовицу, Срез белопаланачки.

41


Александар Д. Лазаревић Александар (Димитрије) Лазаревић (18. март 1893. године, Јагодина). Основну школу похађао је у Јагодини 1900-1904. године, шест разреда Гимназије такође у Јагодини, а седми и осми разред Гимназије у Београду 1910-1912. године. Испит зрелости положио је 1912/13. школске године у Првој мушкој београдској гимназији. Први семестар на Филозофском факултету у Београду одслушао је школске 1913/14. године, а четири семестра након завршетка Првог светског рата од 1919. до 1921. године. Дипломски испит из шесте и седме групе наука положио је октобра 1921. године, а професорски испит положио је из географије и народне историје. Радио је као учитељ, професор Гимназије, обављао је дужност директора Гимназије и био професор у Учитељској школи. Након завршеног Филозофског факултета Министарство просвете је 12. марта 1921. године Александра Лазаревића поставило за учитеља у Свилајнцу, a 9. септембра те године по потреби службе премештен је у Гимназију на Цетињу. На основу своје молбе, одлуком надлежног министарства 13. новембра 1921. године премештен је у Гимназију у Куманову. Из овог места распоређен је 1. септембра 1924. године у Гимназију у Пироту, где је радио до 28. новембра исте године, када је враћен у Куманово. Након четворогодишњег рада у кумановској Гимназији, 15. октобра 1928. године постављен је на место професора Гимназије у Врању, а Указом Његовог Величанства од 31. децембра 1931. године премештен је за професора Гимназије у Лесковцу. У лесковачкој Гимназији радио је до 8. јануара 1941. године, када је по потреби службе премештен у Гимназију у Охриду. Већ 6. фебруара те године распоређен је у Гимназију у Сурдулици. Александар Лазаревић поново је постављен за професора Гимназије у Лесковцу 15. јуна 1941. године, а наредне године 27. фебруара постављен је за професора Женске реалне гимназије у Нишу. Службовање је наставио као вршилац дужности директора Реалне гимназије у Неготину одлуком министарства од 8. априла 1942. године. Те године 29. октобра постављен је за вршиоца дужности директора Гимназије у Прокупљу. На овој дужности провео је кратко време, јер је већ 17. новембра 1942. године премештен у лесковачку Гимназију, као професор.

42


Одлуком од 18. марта 1943. године постављен је за професора Учитељске школе у Алексинцу, где је радио до 19. октобра, када је опет враћен у Гимназију у Лесковцу. Александар Лазаревић учествовао је у Првом светском рату у периоду од 1914. до 1920. године, најпре као подофицир, а из рата је изашао као пешадијски потпоручник.

Божидар В. Лазаревић Божидар (Васа) Лазаревић (21. децембар 1910. године, Острово, Срез пожаревачки, Дунавска бановина). Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију у Пожаревцу. Учитељску школу у Вршцу завршио је школске 1930/31. године са врло добрим успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит полагао је од 31. октобра до 20. новембра 1935. године у Скопљу. Одлуком Министарства просвете од 2. јуна 1932. године постављен је за учитеља у Државној народној школи „Стеван Дечански“ у Дубочици, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. По својој молби, 4. септембра 1937. године премештен је у Дубовац, Срез ковински, Дунавска бановина. У Листу оцењивања школе у Дубовцу из 1940. године окарактерисан је као „озбиљан, тактичан и очински благ....предан у раду и служби“.

43


Милош П. Лазаревић Милош (Пера) Лазаревић (14. јануар 1909. године, Брза Паланка, Срез брзопаланачки, Моравска бановина). Учитељску школу у Неготину завршио је школске 1927/28. године, а практични учитељски испит положио је у Скопљу 1931. године. Одлуком Министарства просвете 1. септембра 1928. године постављен је за учитеља у Пробиштипу, Срез кратовски. У о во м месту радио је до 31. августа 1933. године, када је отпуштен из службе због одласка на одслужење војног рока. Након повратка из војске одлуком надлежног министарства, 28. августа 1934. године, постављен је за учитеља Државне основне школе „Његош“ у Градцу, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. На рад и усавршавање упућен је 30. јануара 1939. године у Београд. Школски надзорник Петар Ристић 5. јуна 1935. године окарактерисао је Милоша Лазаревића речима „озбиљан и родитељски благ, предан свом наставничком послу“. У листу оцењивања за учитеље Државне основне школе у Градцу 1940. године добио је општу оцену одличан (5). У периоду док је радио у овој основној школи био је ангажован и на пословима у народној књижници и читаоници.

Душан Лопичић 58 Гора).

Душан Лопичић (1899. година, Горњи Цеклин код Цетиња, Црна

Основну школу завршио је у Горњем Цеклину, а Нижу гимназију у Јагодини, где је и започео школовање у Учитељској школи. Због политичког рада искључен је из Учитељске школе у Јагодини. Школовање је наставио у Учитељској школи у Даниловграду где је дипломирао 1920. године. Најпре је радио као васпитач деце у селима Додоши и Метеризи код Подгорице, а затим је био учитељ у Дебру, Скопљу и Струмици. У периоду од 1930. до 1938. године био је учитељ и управитељ Државне народне школе „Цар Душан“ у Врањској Бањи, Срез пчињски, Вардарска бановина. Из 58

Велимир Булатовић, Основна школа у Врањској Бањи, Врањска Бања, 2003, стр. 105-106.

44


Врањске Бање премештен је у село Годово код Тутина. Поново је био распоређен за учитеља у Скопљу, а затим у Јагодини. Из овог града премештен је прво у Београд, а затим у Горњу Топлицу. Након завршетка Другог светског рата радио је у Министарству просвете и Министарству рударства у циљу оспособљавања кадрова за рударство. Након рада у министарствима вратио се свом првобитном позиву и радио је као учитељ у Београду до пензионисања.

Аксентије В. Матановић Аксентије (Владимир) Матановић (11. јануар 1911. године, Избиште, Срез белоцрквенски, Дунавска бановина). Учитељску школу у Скопљу завршио је 1935. године, а практични учитељски испит полагао је од 12. до 23. фебруара 1940. године у Новом Саду. Министарство просвете одлуком од 6. априла 1936. године поставило је Аксентија Матановића за учитеља Државне народне школе „Краљ Петар II“ у Клисурици, Срез пчињски, Вардарска бановина, одакле је добио премештај у родно место, Избиште, 15. јуна 1938. године. У листу оцењивања за учитеље основне школе у Клисурици за школску 1935/36. годину оцењено је да је “мар љив и с во љо м по чиње да врши дужност учитељску.“ У листу оцењивања основне школе у Избишту за 1939/40. школску годину добио је општу оцену одличан (5). Аксентије Матановић поред рада у школи био је ангажован и као секретар соколске чете, благајник подмлатка Црвеног крста, секретар певачког друштва, књижничар и благајник читаонице и секретар добровољне ватрогасне чете.

45


Момчило С. Миленковић Момчило (Сава) Миленковић (29. јул 1912. године, Кличевац, Срез рамски, Дунавска бановина). Учитељску школу у Скопљу завршио је школске 1934/35. године. Министарство просвете 22. децембра 1936. године поставило је Момчила Миленковића за учитеља Државне народне школе „Свети Сава“ у Козјем Долу, Срез кривопаланчаки, Вардарска бановина. За рад у школи у Козјем Долу 1940. године добио је општу оцену одличан (5). Као учитељ окарактерисан је речима „тих, паметан и одмерен..... пожртвован и агилан“.

Мирослав С. Милетић Мирослав (Стеван) Милетић (20. новембар 1894. године, Лесковац). Апсолвирао је на Филозофском факултету у Београду геологију и минералогију. У др ажвну службу ступио је као наставник Гимназије у Врању фебруара 1922. године. Током 1922. године предавао је земљопис и српски језик, а касније геологију и минералогију. 59 Као секретар Гимназије у Врању радио је од школске 1931/32. године 60. Мирослав Милетић заробљен је у априлском рату 1941. године. У периоду од 10. априла 1941. до 15. јануара 1942. године био је у заробљеништву у Немачкој. По повратку из

Радош Требјешанин, Риста Симоновић, др Јосиф Трајковић, мр Војислав Лазовић, Војислав Стојиљковић, Врањска гимназија 1881-1981, Врање, 1981, стр. 220. 60 Исто, стр. 228. 59

46


заробљеништва боравио је у Врању, али без запослења. Непосредно пре ослобођења 1944. године, радио је у руднику Бело Поље као радник. Након ослобођења наставио је да ради у врањској Гимназији, а школске 1949/50. године био је вршилац дужности директора.61

Стеван М. Милошевић Стеван (Михаило) Милошевић (7. март 1913. године, Цетиње, Срез Цетињски, Зетска бановина). Учитељску школу на Цетињу завршио је 1936. године. Одлуком Министарства просвете 6. новембра 1937. године постављен је за учитеља у Државној народној основној школи „Цар Душан Силни“ у Коћури, Срез пчињски, Вардарска бановина. На основу личне молбе, одлуком надлежног министарства, 29. марта 1940. године, Стеван Милошевић премештен је у Градњу – одељење у Трстени, истог среза. Од стране школског надзорника за рад у школи у Градњи 1940. године добио је општу оцену врло добар (4).

Никола К. Митић Никола (Коста) Митић (1. новембар 1906. године, Миланово, Срез пчињски, Вардарска бановина). Учитељску школу у Скопљу завршио је 1931. године, са добрим успехом и одличним владањем. Практични учитељски испит положио је у Алексинцу 5. маја 1936. године. Министарство просвете je 18. новембра 1931. године поставило Николу Митића за учитеља приправника у основној школи у Лепчинцу, Срез пчињски. Након службовања у овом месту 27. јуна 1936. године премештен је у Државну народну школу „Стеван Немања“ у 61

Исто, стр. 454.

47


Доњем Требешињу, истог среза. У овој школи провео је пет година, а затим је на основу сопствене жеље 23. августа 1941. године постављен за учитеља у Црквенцу, Срез ресавски, Моравска бановина. Новом одлуком од 16. августа 1942. године Никола Митић отпуштен је из службе.

Крста Љ. Михаиловић Крста (Љубомир) Михаиловић (28. септембар 1912. године, Пуковац, Срез добрички, Моравска бановина). Мушку учитељску школу у Београду завршио је 1932. године, а практични учитељски испит положио је 26. априла 1937. године у Пироту. Решењем Министарства просвете 28. септембра 1933. године постављен је за учитеља у Ивањевцу, Срез битољски, Вардарска бановина. Наредне године 24. марта премештен је у основну школу у Барбатовцу, одељење у Чунгули, Срез прокупачки, Моравска бановина. У о во м месту радио је до 22. августа 1935. године, када је распоређен за учитеља Државне народне школе „Стеван Немања“ у Бресници, Срез босиљградски, Вардарска бановина. Након три године проведене у Бресници, службовање је наставио у школи у Балајнацу, Срез добрички одлуком од 1. августа 1938. године. После ослобођења, 23. фебруара 1945. године, Крста Михаиловић распоређен је за учитеља у родном месту, а 22. јула 1947. године, премештен је у Баничевац, у истом срезу. У листу оцењивања основне школе у Балајнацу за школску 1942/43. годину добио је општу оцену одличан (5).

48


Станоје Н. Михаиловић Станоје (Неђељко) Михаиловић (12. август 1896. године, Мијокусовићи, Срез даниловгрдаски). Мушку учитељску школу у Неготину завршио је 1919. године са одличним успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит положио је у Скопљу 1923. године. У државну службу ступио је 19. октобра 1919. године када је постављен за учитеља у Горњем Пољу, Округ никшићки. Након рада у овом месту, 17. августа 1921. године, премештен је у Грахово, у истом округу, а наредне године по потреби службе радио је у основној школи у Дужинама. Службовање је наставио у Срезу брегалничком. За учитеља у Облешеву, постављен је 5. децембра 1922. године, а затим у месту Свети Никола одлуком од 1. септембра 1923. године. Наредне године 24. октобра премештен је у Кнежје. Министарство просвете 15. јула 1925. године, распоредило је Станоја Михаиловића у Ливаре, Срез барски, Област зетска. Већ 28. октобра те године из Ливара премештен је у основну школу у Бару. Из овог места 10. маја 1928. године распоређен је за учитеља у Кулини, Срез моравски. За учитеља у Државној народној школи „Војвода Ранковић“ у Ранковцу, Срез кривопаланачки постављен је 16. септембра 1928. године. У овој школи радио је девет година, а затим је по молби премештен у основну школу у Куманову 31. августа 1937. године. Исте године 14. децембра постављен је за управитеља те школе. Из Куманова по потреби службе 16. маја 1939. године премештен је у Берово, Срез малешки, а затим је извесно време радио у Младом Нагоричану, Срез жеглиговски. По окупацији земље службовање је наставио у Моравској бановини, у Алексинцу, од 16. августа 1941. године. Након ослобођења, 11. септембра 1945. године по потреби службе постављен је за учитеља у Алексиначком Руднику, а већ 18. децембра те године је враћен у Алексинац. Учитељ Станоје Михаиловић учествовао је у балканским ратовима, у периоду од 1. октобра 1912. године до 1. септембра 1913. године у редовима Црногорске војске. У Првом светском рату био је обвезник у чети Вражегрнског батаљона од 1. августа 1914. године до 20. јануара 1916. године. Током Другог светског рата сарађивао је са партизанским одредима.

49


Иван Б. Михајловић Иван (Борисав) Михајловић (3. јун 1911. године). Након завршене учитељске школе одлуком Министарства просвете 22. августа 1936. године ступио је у државну службу као учитељ. У Државној народној школи „Кнез Лазар“ у Брезовици, Срез пчињски, Вардарска бановина радио је као учитељ 1936. године.

Радомир К. Накић Радомир Накић (28. април 1899. године, Врање). Учитељску школу у Скопљу завршио је 1920. године. За учитеља је постављен од стране Министарства просвете 7. септембра 1920. године. Пре Другог светског рата радио је као учитељ, секретар школе, срески и градски школски надзорник и просветни референт. За среског школског надзорника са седиштем у Врању постављен је 1936. године. 62 Први пут је пензионисан 15. новембра 1938. године. Радомир Накић био је народни посланик од 11. децембра 1938. године до распуштања Народне скупштине, августа 1939. године на листи Југословенске радикалне заједнице – ЈРЗ. Као бившег народног посланика и учитеља у пензији, Министарство просвете је 6. априла 1940. године Радомира Накића поставило за школског референта. Новим Указом Министарства просвете од 19. септембра 1940. године опет је пензионисан. Поново је ангажован као градски школски надзорник у Лесковцу, а 15. априла 1942. године вратио се у Врање. Решењем Министарства просвете 1. јула 1948. године Радомир Накић постављен је за учитеља у основној школи у Врању.

62

Службене новине Краљевине Југославије, бр. 171, 1937.

50


Василије Ј. Николић Василије (Јован) Николић (7. фебруар 1899. године, Дулан, Срез пчињски, Област врањска). Учитељску школу у Неготину завршио је 1923. године са добрим успехом, а практични учитељски испит положио је 25. септембра 1925. године у Алексинцу. Министарство просвете је Василија Николића 6. фебруара 1923. године поставило за учитеља у Кладушници, Срез кључки, Округ крајински, а 19. септембра те године добио је премештај у Големо Село, Срез пчињски. Наредне године 12. децембра распоређен је за учитеља у Оргулици, Срез јабланички, а затим је премештен у Тибужде, Срез пчињски. Службовање је наставио у Државној народној школи „Васа Чарапић“ у Моштаници, у истом срезу, где је постављен одлуком надлежног министарства 20. фебруара 1925. године. У овој школи провео је више од петнаест година, када је 6. маја 1940. године на основу своје молбе добио премештај у Врање. Исте године 16. августа распоређен је у Лесковац. Василије Николић отпуштен је из службе 5. маја 1942. године. У циљу проширења свог знања из области пољопривреде и примене у пракси 1930. године завршио је Задружно-пољопривредни течај при Скопској учитељској школи.

Драгољуб Ј. Николић Драгољуб (Јован) Николић (6. октобар 1906. године, Власотинце, Срез власотиначки, Округ лесковачки). Учитељску школу завршио је 1929. године, а практични учитељски испит положио је 1935. године. Након завршене учитељске школе у државну службу ступио је одлуком Министарства просвете од 30. септембра 1929. године. У Народној школи „Бранко Радичевић“ у Врбову, Срез пчињски, Вардарска бановина радио је током 1938. године. За време окупације од 16. августа 1941. године био је учитељ у основној школи у Пребрези, код Прокупља, а од 31. августа 1943. године у селу Орљане, код Ниша.

51


Ђорђе M. Николић Ђорђе (Марко) Николић (16. новембар 1908. године, Алин Поток, Срез златиборски, Дринска бановина). Учитељску школу у Ужицу завршио је 1931. године са врло добрим успехом и одличним владањем. Практични учитељски испит положио је у Пироту 18. априла 1935. године са добрим успехом. Решењем Министарства просвете од 14. јуна 1932. године постављен је за учитеља у Државној народној школи „Југ Богдан“ у селу Зли До, Срез босиљградски, Вардарска бановина. У овој школи радио је до 5. августа 1939. године, када је премештен у Мрчајевце, Срез љубићки, Дринска бановина. Из државне службе отпуштен је 20. јануара 1942. године. Током Другог светског рата био је припадник народноослободилачког покрета и борац у партизанским јединицама. У периоду од ослобођења до 22. јула 1945. године био је шеф социјалног одсека Среског народноослободилачког одбора Чајетина. У том месту био је и шко лски инструктор до 29. марта 1948. године, када је разрешен дужности, јер је изабран за председника Среског народног одбора Среза златиборског. У листу оцењивања основне школе у селу Зли До за школску 1938/39. годину добио је општу оцену одличан (5). Од стране школског надзорника Глигорија Јовановића окарактерисан је као „тактичан у примењивању дисциплинских средстава, озбиљан и према деци родитељски поступа“.

Јоксим М. Обрадовић Јоксим (Милош) Обрадовић (12. август 1905. године, Бастахе, Срез берански). Учитељску школу у Беранама завршио је 1927. године, а практични учитељски испит положио је 1935. године. Решењем Министарства просвете 1. фебруара 1928. године постављен је за учитеља у Државној народној школи „Доситеј Обрадовић“ у Божици, Срез босиљградски, а из о во г места премештен је у Кокошиње, Срез

52


жеглиговски. Новом одлуком 2. децембра 1933. године поново је враћен за учитеља школе у Божици. Службовање је наставио у месту Прекадин, Срез прокупачки, где је постављен 16. августа 1941. године, а убрзо 25. септембра исте године премештен је у Конџељ у том срезу. Након ослобођења и даље је радио као учитељ у Конџељу.

Владислав М. Оролић Владислав (Милан) Оролић (17. јануар 1915. година, Риљац, Срез трстенички, Моравска бановина). Учитељску школу у Алексинцу завршио је 1935. године. Практични учитељски испит положио је 18. марта 1941. године у Београду са врло добрим успехом. Одлуком Министарства просвете од 21. јануара 1936. године постављен је за учитеља приправника Државне народне школе „Краљ Милутин“ у Лесници, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. На основу своје молбе, одлуком од 20. фебруара 1937. године добио је премештај у родно место. У основној школи у Риљцу радио је до 17. децембра 1945. године, када је премештен у Шошић, Срез копаонички, Округ крушевачки. Наредне године 12. октобра Владислав Оролић је распоређен за учитеља у Влајковцу, у истом срезу, а 3. фебруара 1947. године премештен је за учитеља у Божуревцу, Срез трстенички.

53


Радојица М. Павићевић Радојица (Милутин) Павићевић (6. октобар 1904. године, Горњи Рсојевићи, Срез даниловградски). Учитељску школу у Даниловграду завршио је школске 1926/27. године са довољним успехом и врло добрим владањем. Практични учитељски испит полагао је 7. и 8. новембра 1930. године у Алексинцу. Службовање је започео у Срезу босиљгрдаском у основној школи у селу Зли До, где је постављен 8. фебруара 1928. године. На основу своје молбе, 3. јануара 1929. године добио је премештај у основну школу у Горњој Лисини – одељење Доња Ржана. У Државну народну школу „Стеван Дечански“ у Горњој Лисини, распоређен је 7. јула 1932. године, а 4. октобра исте године постављен је за управитеља те школе. У овој школи радио је до 16. августа 1941. године, када је премештен за учитеља у село Кушиљево, Срез ресавски. Након ослобођења 17. децембра 1945. године из Кушиљева премештен је у Тропоњу, у истом срезу. Министарство просвете Народне Републике Србије 6. августа 1948. године је Радојицу Павићевића поставило за учитеља у Драгинцу, Срез јадарски. Наредне године 10. јуна поново је распоређен у Кушиљево, у Гимназију.

Серафим Д. Петрићевић Серафим (Драгутин) Петрићевић (12. октобар 1909. године, Кршевица, Срез прешевски, Вардарска бановина). Основну школу завршио је у Кршевици, а четири разреда Гимназије у Куманову. Прва три разреда Учитељске школе завршио је у Прилепу, а четврти и пети разред у Београду. 63 Учитељски дипломски испит положио је 1936. године. За учитеља приправника постављен је 9. маја 1932. године у Горњем Вртогошу, Срез пчињски, Вардарска бановина. Из овог места 31. јануара 1935. године, премештен је за учитеља у Клиновцу, Срез прешевски.64 Серафим Петрићевић током 1936. године радио је у Државној народној школи „Стеван Немања“ у Жбевцу, у истом срезу. 63 64

Светомир Станковић, Вртогош, Београд, 1990, стр, 154. Исто.

54


Димко М. Пешић Димко (Манасија) Пешић (12. октобар 1898. године, Шапранце, Срез прешевски, Вардарска бановина). Практични учитељски испит положио је 1936. године у Скопљу. Након завршене учитељске школе одлуком Министарства просвете 7. маја 1932. године постављен је за учитеља приправника у селу Шаинце, Срез прешевски, а 9. јануара 1936. године премештен је за учитеља Државне народне школе „Цар Душан“ у Жујинцу, у истом срезу, Вардарска бановина. Новом одлуком 17. јуна 1938. године радио је као просветни референт при Начелству Среза прешевског. Службовање је наставио у Срезу лесковачком, у основној школи у Мирошевцу, од 1. октобра 1940. године. Из овог места 30. августа 1943. године премештен је у Турековац. Након пет година рада у овој школи, 20. јула 1948. године постављен је за учитеља у Доњој Јајини. Школски инструктор у извештају од 26. маја 1947. године, за Димка Пешића, учитеља у Турековцу, навео је да прати савремену стручну литературу и окарактерисао га је речима: „тактичан и родитељски благ у понашању према васпитаницима, ужива њихову љубав и поштовање“.

55


Ток целокупне грађанске државне службе учитеља Димка М. Пешића од 1932. до 1945. године, Службенички лист, Министарство просвете Народне Републике Србије, Архив Србије

56


Танасије М. Полексић Танасије (Милутин) Полексић (1. јануар 1904. године, Зуква, Срез шавнички, Област зетска). Учитељску школу у Београду завршио је школске 1925/26. године. Практични учитељски испит положио је 27. септембра 1930. године у Скопљу. Танасије Полексић био је учитељ у Срезу босиљградском, Вардарска бановина. У основној школи у Извору радио је на основу одлуке Министарства просвете од 25. октобра 1927. године, а по потреби службе премештен је у Милевце 3. марта 1932. године. Након службовања у овом месту новом одлуком 9. јануара 1936. године распоређен је за учитеља Основне школе „Његош“ у Рајчиловцу. У овој школи радио је непуне четири године, а затим је 4. децембра 1939. године добио премештај у Босиљград. У Листу оцењивања од 21. јуна 1940. године добио је општу оцену одличан (5). Управитељ Грађанске школе у Босиљграду Никола Драговић навео је за Танасија Полексића да је пожртвован на послу и да важи за одличног учитеља, са особинама као што су „одмерен, озбиљан, благ и правичан“. Танасије Полексић као војник заробљеник удавио се приликом бродолома пароброда „Хелена“ у Солунском заливу 1941. године.

57


Антоније С. Поповић Антоније (Стојан) Поповић (10. јануар 1911. године, Стајевац, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина). Учитељску школу у Скопљу завршио је 1932. године са врло добрим успехом и одличним владањем. Практични учитељски испит положио је у Скопљу 29. октобра 1937. године са оценом врло добар. Министарство просвете је Антонија Поповића 18. октобра 1933. године поставило за учитеља приправника у Жидилову, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. У свом родном месту у Државној народној школи “Деспот Стеван Високи“ радио је од 27. марта 1935. године. У листу оцењивања основне школе у Стајевцу за школску 1939/40. годину добио је општу оцену одличан (5). У истом листу окарактерисан је као „тактичан и према дечјим манама и грешкама увиђаван и родитељски благ“. Антоније Поповић скупљао је српске народне песме публиковане у Ђачкој дружини при Учитељској школи у Скопљу.

59


Службенички лист учитеља Антонија С. Поповића, Министарство просвете Народне Републике Србије, Архив Србије

60


Дамњан Ђ. Поповић Дамњан (Ђорђе) Поповић (2. фебруар 1911. године, Клиновац, Срез прешевски, Вардарска бановина). Учитељску школу у Вршцу завршио је школске 1934/35. године. Практични учитељски испит полагао је од 24. новембра до 7. децембра 1939. године. Након завршене учитељске школе Дамњан Поповић је службовао у завичају, у Срезу прешевском. Одлуком Министарства просвете 14. новембра 1936. године постављен је за учитеља Државне народне школе „Стеван Синђелић“ у Светом Прохору. На основу своје молбе, одлуком од 4. септембра 1937. године добио је премештај у Лопардинце. По повратку из заробљеништва у Другом светском рату, Министарство просвете Народне Републике Србије 15. јануара 1947. године је Дамњана Поповића поставило за учитеља у Прешеву. Исте године 4. марта Дамњану Поповићу престаје државна служба, са правом на пензију. У листу оцењивања за школску 1939/40. годину основне школе у Лопардинцу добио је оцену врло добар (4). Школски надзорник је за Дамњана Поповића навео следеће особине „родитељски благ и тактичан у опхођењу са децом“.

Данило Ђ. Поповић Данило (Ђорђе) Поповић (22. април 1894. године, Шаинце, Срез прешевски, Вардарска бановина). Богословско-учитељску школу завршио је у Призрену. Након завршене учитељске школе први пут је постављен за учитеља 31. јануара 1919. године. Данило Поповић радио је 1936. године у Основној школи „Гундулић“ у Ораовици, Срез прешевски, Вардарска бановина. За време окупације у Другом светском рату, 1941. године протеран је из Куманова од стране бугарског окупатора. Наставио је да ради као учитељ током рата и након ослобођења. Данило Поповић одликован је сребрном медаљом Црвеног крста.

61


Драгомир М. Поповић Драгомир (Милојко) Поповић (12. јун 1899. године, Марганце, Срез прешевски, Вардарска бановина). Богословско-учитељску школу у Призрену завршио је школске 1919/20. године са врло добрим успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит положио је 28. септембра 1927. године у Скопљу са повољним успехом. Одлуком Министарства просвете 7. септембра 1920. године постављен је за привременог учитеља Државне народне основне школе „Свети Сава“ у Шаинцу, Срез прешевски, а стални учитељ у овој школи је од 27. маја 1922. године. Из овог места 14. јуна 1941. године премештен је у Турековац, Срез лесковачки. За време окупације у Другом светском рату није радио. Након ослобођења одлуком Окружног народноослободилачког одбора у Врању 2. новембра 1944. године поново је постављен за учитеља у Шаинцу, а 12. децембра те године премештен је у основну школу у Врању. У овој школи радио је годину дана, а затим је добио премештај у Давидовац, Срез врањски, одлуком од 23. новембра 1945. године. 65 Наредне године 18. новембра поново је враћен у основну школу у Врању. 66 У листу оцењивања основне школе у Шаинцу за школску 1934/35. годину добио је оцену врло добар (4). Школски надзорник Машан Ракочевић у том листу оценио је Драгомира Поповића речима „Озбиљан, тактичан и примеран у правичном поступању како у школи са ученицима тако и ван школе“. 67

Лична архива Драгомира М. Поповића у власништву његовог унука Миодрага Поповића из Врања, Лични службени подаци, 30. јануар 1946. 66 Исто, Одлука Министарства просвете, 18. новембар 1946. 67 Исто, Лист оцењивања, 11. јун 1935. 65

62


Сведочанство учитеља Драгомира М. Поповића о положеном практичном учитељском испиту, 28. септембар 1927. године, лична архива Драгомира М. Поповића у власништву његовог унука Миодрага Поповића из Врања

63


Годишње оцене учитеља Драгомира М. Поповића за период од 1924. до 1940. године, Службенички лист, Министарство просвете Народне Републике Србије, Архив Србије

64


Зарије М. Поповић Зарије (Милић) Поповић (13. новембар 1908. године, Првонек, Срез пчињски, Вардарска бановина). Након завршене учитељске школе за учитеља је постављен 30. септембра 1931. године. Зарије Поповић радио је као учитељ у Државној народној школи „Карађорђе Петровић“ у Бресници, Срез пчињски, Вардарска бановина од школске 1933/34. до школске 1940/41. године. 68 Касније је радио у основној школи у Винарцу, Срез лесковачки, а 28. августа 1942. године распоређен је у Кутлеш. Из Кутлеша премештен је за учитеља у селу Доње Стопање, у истом срезу. Зарије Поповић за школског инструктора постављен је 6. новембра 1945. године.

Тома Ђ. Поповић Тома Поповић (8. новембар 1895. године, Бенче, Срез поречки, Област скопска). Завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену 1914/15. школске године, а практични учитељски испит положио је 9. априла 1924. године у Скопљу са повољним успехом. Тома Поповић био је учитељ и срески школски надзорник. Као учитељ почео је да ради у родном месту одлуком Министарства просвете од 17. јануара 1919. године. У Бенчу је радио до 22. августа 1930. године, када је распоређен у школско надзорништво у Јужном Броду. Наредне године 18. августа на основу своје молбе добио је премештај у основну школу у Битољу, а за управитеља те школе постављен је 8. септембра 1933. године. Тома Поповић унапређен је за среског школског надзорника Среза поречког са седиштем у Јужном Броду одлуком надлежног министарства 27. фебруара 1935. године. По потреби службе 5. новембра исте године премештен је за среског школског надзорника Среза горњополошког са седиштем у Гостивару. У овом месту провео је четири месеца, када је 27. фебруара 1936. године поново враћен за среског школског надзорника Среза поречког. На основу своје молбе, одлуком од 6. јануара 1938. године премештен је за 68

ИАВр, Државна народна школа „Карађорђе Петровић“ у Бресници, Уписник ученика основних школа 1929-1941.

65


среског школског надзорника Среза скопског са седиштем у Скопљу. За време окупације у Другом светском рату, 20. марта 1942. године именован је за Среског школског надзорника Среза трстеничког. Тома Поповић је у току Првог светског рата од 4. августа 1916. године до 13. јануара 1919. године био на војној дужности у Двадесет првом пуку другог батаљона.

Витомир В. Прокић Витомир (Василије) Прокић (22. јануар 1913. године, Доња Шаторња, Срез орашачки, Дунавска бановина). Учитељску школу у Београду завршио је 1934. године. Практични учитељски испит положио је такође у Београду 1941. године. Одлуком Министарства просвете 24. марта 1936. године постављен је за учитеља у Државној народној школи „Витешки краљ Александар I Ујединитељ“ у селу Магленце, Срез прешевски, Вардарска бановина. Након службовања у овом месту 15. јуна 1938. године добио је премештај у Пласковaц, Срез опленачки, Дунавска бановина. Наредне године 7. септембра постављен је за учитеља у Заклопачи, Срез грочански. У овом месту радио је непуне четири године, а затим је по својој молби, по одлуци надлежног министарства 25. новембра 1943. године премештен у Гроцку, истог среза. Наредне године 24. јануара постављен је за управитеља ове школе. Витомир Прокић је од 12. марта 1945. године радио при Просветном одсеку Среза београдског. На овој дужности остао је до 12. јула 1947. године када је решењем Министарства Народне Републике Србије распоређен за наставника Прогимназије у Гроцкој, Срез београдски. Новим решењем надлежног министарства од 30. маја 1950. године Витомир Прокић је стављен на располагање Среском народном одбору у Аранђеловцу ради постављења у Страгаре, Област крагујевачка.

66


Данило С. Раденковић Данило (Стаја) Раденковић (9. април 1900. године, Клиновац, Срез прешевски, Вардарска бановина). Богословско-учитељску школу у Призрену завршио је 1924. године, а практични учитељски испит положио је 1933. године у Скопљу. Након завршене учитељске школе службовање је почео у родном срезу. Министарство просвете је 11. јуна 1924. године поставило Данила Раденковића за учитеља у Рајинцу, а 13. фебруара 1926. године распоређен је у Државну народну школу „Кнез Лазар“ у Клиновцу. Из овог места добио је премештај у основну школу у Новом Селу одлуком од 2. априла 1929. године. Поново је постављен за учитеља у Клиновцу, одлуком надлежног министарства 17. октобра 1935. године. За време окупације, 1941-1944. године, на основу своје молбе, одлуком од 23. августа 1941. године добио је премештај у Николичево, Срез зајечарски, Моравска бановина. Наредне године 25. фебруара Данило Раденковић је отпуштен из службе. Након ослобођења поново је постављен за учитеља у родном месту. За свој раду у школи у Клиновцу у школској 1939/40. години добио је општу оцену одличан (5). Допринос народном просвећивању дао је радом у народној књижници и читаоници у Клиновцу.

67


Лист оцењивања Данила С. Раденковића учитеља Државне народне школе „Кнез Лазар“ у Клиновцу, Срез прешевски, 21. мај 1940, Службенички лист, Министарство просвете Народне Републике Србије, Архив Србије

68


Стефанија П. Радиновић Стефанија (Петар) Радиновић (9. јануар 1909. године, Кумбор, Срез бококоторски, Зетска бановина). Учитељску школу завршила је новембра 1931. године у Херцег Новом. Практични учитељски испит положила је 27. априла 1937. године у Пироту са добрим успехом. Одлуком Министарства просвете 26. јануара 1932. године постављена је за учитељицу у Горњој Лисини – одељење Горња Ржана, Срез босиљградски, Вардарска бановина. У истом срезу добила је премештај 17. октобра 1935. године у Основну школу „Гундулић“ у Доњој Лисини. За свој рад у школи за 1939/40. школску годину добила је општу оцену добар (3). Школски надзорник је Стефанију Радиновић окарактерисао као озбиљну и тактичну.

Славко П. Радојковић Славко (Петар) Радојковић (22. фебруар 1912. године, Бујмир у околини Алексинца). Након завршене учитељске школе у службу је ступио 24. марта 1936. године. Славко Радојковић је 1936. године био учитељ Државне народне школе „Војвода Бране и Богдана“ у Петраљици, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. После ослобођења, 2. децембра 1944. године постављен је за учитеља у село Дубље, Срез трстенички.

Машан Ђ. Ракочевић Машан Ракочевић (25. октобар 1893. године, Липово код Колашина). Након завршене учитељске школе постављен је за учитеља 24. октобра 1913. године. Радио је као учитељ, школски надзорник и просветни референт. Машан Ракочевић био је просветни референт Среза прешевског 1936. године. У Церју, Срез нишки, радио је током 1944. године.

69


Никола Р. Рашко Никола Рашко (14. август 1888. године, Росе, Срез бококоторски, Област зетска). Учитељску школу у Арбанасима похађао је од 1905/06. до 1908/09. школске године. Испит оспособљења за ''опће пучке школе'' положио је 21. новембра 1912. године у Дубровнику. Радио је као учитељ и срески школски надзорник. Одлуком Которског школског вијећа 7. октобра 1909. године постављен је за привременог учитеља у Браићима, а одлуком Покрајинског школског вијећа у Задру од 13. фебруара 1911. године премештен је у Клинце (Бока Которска). Министарство просвете је 27. септембра 1921. године Николу Рашка распоредило за учитеља у Грађанској школи у Блату на Корчули. Наредне године 25. августа постављен је за управитеља школе у Рисну. Никола Рашко унапређен је 14. фебруара 1924. године за школског надзорника са седиштем у Бенковцу. На овој дужности остао је непуних шест година, а затим је одлуком од 10. јануара 1930. године упућен у Котор. По потреби службе је 30. априла 1931. године ангажован у Просветном одељењу на Цетињу. Наредне године 21. августа Никола Рашко поново је премештен у Котор, а 30. новембра исте године постављен је за среског школског надзорника Среза бококоторског. Као школски надзорник Среза бококоторског радио је до 29. августа 1935. године, када је премештен за школског надзорника Среза дебарског у Вардарској бановини. На основу своје молбе распоређен је за среског школског надзорника у Дубровнику 27. новембра 1937. године, а наредне године 26. маја добио је премештај у Зеницу, Срез дрински, где је и даље био на дужности школског надзорника. У току Првог светског рата од 24. јула 1914. године до 13. септембра 1920. године као аустроугарски војник био је у италијанском заробљеништву. Никола Рашко као истакнути просветни радник одликован је орденом Светог Саве петог реда указом од 7. децембра 1933. године. Осим ордена Светог Саве добио је Похвалницу од стране Краљевог фонда за свој рад у просвети 8. јуна 1937. године.

70


Бранислав М. Ристић Бранислав (Милорад) Ристић (11. август 1914. године, Ниш, Срез нишки, Моравска бановина). Мушку учитељску школу у Београду завршио је школске 1933/34. године. Практични учитељски испит полагао је од 28. марта до 4. априла 1940. године пред Државном комисијом у Београду. Испит је положио са општом оценом добар. Служио се немачким језиком. Одлуком Министарства просвете 19. фебруара 1936. године постављен је за учитеља у Државној народној школи „Јован Цвијић“ у Сурлици, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. На основу своје молбе, од 27. јуна 1939. године премештен је у Луњевац, Срез јасенички, Дунавска бановина.

Петар Ј. Ристић Петар (Јован) Ристић (9. април 1896. године, Крагујевац). Практични учитељски испит положио је 2. априла 1924. године са повољним успехом. Након завршене учитељске школе у периоду од 1. септембра 1914. године до 1. маја 1915. године радио је као привремени учитељ. У току Првог светског рата од 1915. до 1918. године био је у заробљеништву. Након завршетка рата постављен је за учитеља 25. маја 1920. године. Као учитељ радио је до 1930. године, а затим као школски надзорник до 1944. године. Просветни референт Среза крушевског са седиштем у Крушеву, Вардарска бановина био је 1937. године. За време Другог светског рата, у току окупације радио је у Крушевцу од 1. јуна 1941. до 1. марта 1942. године, а затим у Александровцу жупском до 1. новембра 1944. године као срески школски надзорник. Из овог места премештен је у Дупце, Срез копаонички, Округ крушевачки, где је радио као учитељ. По својој молби из Дупца постављен је за учитеља у Кобишници, Срез неготински 11. септембра 1945. године. За рад у просвети Петар Ристић одликован је Орденом Светог Саве петог реда 1926. године.

71


Милорад О. Рмуш Милорад (Ото) Рмуш (25. март 1905. године, Шекулар код Берана). Учитељску школу у Беранама завршио је школске 1923/24. године. 69 У Државној народној школи „Војвода Степа“ у Отошници, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина радио је током 1936. године, а затим у основној школи у Кавадару, у истој бановини.

Милован С. Рудан Милован (Спасоје) Рудан (27. јул 1910. године, Банчићи, Срез љубињски, Зетска бановина). Учитељску школу завршио је у Мостару школске 1932/33. године са врло добрим успехом и врло добрим владањем. Практични учитељски испит полагао је у Учитељској школи у Скопљу од 17. до 29. октобра 1937. године. Испит је положио са оценом врло добар. Министарство просвете је 2. новембра 1934. године Милована Рудана поставило за учитеља приправника у Основној школи „Петар I Ослободилац“ у Конопници, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. Новом одлуком надлежног министарства 15. септембра 1939. године примљен је за слушаоца Више педагошке школе.

Загорка Ј. Ружић Загорка (Јосип) Ружић (15. фебруар 1908. године, Врање). Након завршене учитељске школе постављена је за учитељицу 19. новембра 1929. године. Радила је у основној школи у Петраљици, Срез кривопаланачки, а затим у Основној школи „Кнез Лазар“ у Ћуковцу, Срез пчињски, Вардарска бановина, до краја школске 1940/41. године. 70

Здравко Делетић, Учитељска школа у Беранама 1919-1929, Косовска Митровица, 2002, стр. 125. 70 ИАВр, Основна школа „Бора Станковић“ у Тибужду, Уписник Основне школе „Кнез Лазар“ у Ћуковцу, 1938-1941, 1948-1950. 69

72


Извесно време била је учитељица у селу Шантаровац, Срез белички. За време окупације, 1941-1944. године, радила је као учитељица у Турековцу, Срез лесковачки и Душанову, Срез пусторечки. Након ослобођења Загорка Ружић била је шеф за школе при Окружном одбору у Врању. Из Врања премештена је у основну школу бр. 9 у Београду. Из ове школе 20. новембра 1946. године премештена је на место управитеља основне школе бр. 10 у Београду. Наредне школске 1947/48. године била је учитељица у школи бр. 37 у Земуну. За време Другог светског рата била је сарадник народноослободилачког покрета партизанима Кукавичког и Пусторечког одреда. За рад у школској 1929/30. години добила је општу оцену врло добар (4), а у наредним школским годинама Загорка Ружић оцењивана је одличним оценама.

Јован С. Стевановић Јован (Стеван) Стевановић (28. јул 1893. године, Кратово, Срез кратовски, Област скопска). Учитељску школу завршио је у Београду школске 1912/13. године са врло добрим успехом. Практични учитељски испит положио је у Учитељској школи у Скопљу 23. априла 1920. године са одличним успехом. Радио је као учитељ и срески школски надзорник. Учествовао је у Првом светском рату, а као просветни и културни радник добитник је одликовања и јавних признања. Одлуком Министарства просвете од 11. октобра 1913. године постављен је за учитеља у Опилу, Срез кратовски, Округ кумановски. После повратка из војске 9. априла 1919. године постављен је за учитеља у Кратову. На основу своје молбе, одлуком надлежног министарства 5. септембра 1922. године распоређен је у Власотинце. Из овог места 7. јуна 1926. године премештен је на место учитеља у Куманову. Као привремени школски надзорник Среза жеглиговског са седиштем у Куманову радио је годину дана, од 9. октобра 1926. до 7. октобра 1927. године. Након тога поново је радио у школи у Куманову, а од 1930. године био је на дужности школског надзорника Среза жеглиговског. За време окупације одлуком Министарства просвете 28. августа 1941. године постављен је за градског школског надзорника Ниша. Новом одлуком надлежног министарства 26. септембра 1945. године Јован Стевановић је пензионисан.

73


Од почетка Првог светског рата био је обвезник чиновничког реда у Кратовској војној станици и интендант у штабу Брегалничке дивизије првог позива. У периоду од фебруара 1916. године до маја 1917. године био је припадник Трећег батаљона двадесет првог пешадијског пука. На Солунском фронту, на положају „Горничево“, Јован Стевановић је рањен, а након опоравка пребачен је у позадину. Демобилисан је почетком 1919. године. За показану храброст и пожртвованост у Првом светском рату Јовану Стевановићу је додељена Албанска споменица. Као истакнути просветни радник, Указом Краља Аександра I Карађорђевића, на основу предлога Mинистра просвете 15. августа 1929. године одликован је Краљевским орденом Светог Саве петог реда. Указом Краља Александра I Карађорђевића, на предлог Министарског савета и Министра унутрашњих послова 1. јануара 1932. године Јован Стевановић одликован је орденом Југословенске круне петог реда. Осим ових одликовања за свој рад у просвети добио је Похвалницу од Управе Краљевог фонда 8. јуна 1932. године. Друштво црвеног крста Краљевине Југославије 28. новембра 1932. године одликовало је Јована Стевановића златном медаљом за заслуге указане овом друштву.

Станко З. Стевановић Станко (Златко) Стевановић (19. септембар 1908. године, Клиновац, Срез прешевски, Вардарска бановина). Након завршене учитељске школе постављен је за учитеља 1931. године. Станко Стевановић био је учитељ у Државној народној школи „Ђура Даничић“ у Барбацу, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина 1936. године. За време окупације у Другом светском рату био је мануелни радник, а након ослобођења опет се вратио свом учитељском позиву.

Павле М. Стошић Павле (Младен) Стошић (8. јун 1902. године, Врање). Након завршене учитељске школе први пут је постављен за учитеља одлуком Министарства просвете 28. августа 1924. године. Практични учитељски испит положио је 1930. године.

74


Павле Стошић био је 1938. године учитељ и управитељ Државне народне школе „Хајдук Вељко“ у Бистру, Срез босиљградски, Вардарска бановина. За време окупације у Другом светском рату, извесно време провео је у немачком заробљеништву, одакле је због болести пуштен. Након тога опет се вратио свом учитељском позиву. Првих година након ослобођења био је учитељ у Медвеђи, Срез трстенички. У школској 1944/45. години оцењен је оценом врло добар (4). Павле Стошић осим што је радио у школи, био је активан у спортским и хуманитарним организацијама. Био је повереник Јадранске страже, члан Аеро клуба, Друштва црвеног крста, Соколског друштва, почасни члан Црквеног одбора. За своја залагања похваљен је од стране Друштва црвеног крста и Министарства пољопривреде.

Трајко С. Стошић Трајко (Станко) Стошић (8. новембар 1905. године, Несврта, Срез пчињски, Област врањска). Учитељску школу у Скопљу завршио је школске 1925/26. године са врло добрим успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит положио је у Учитељској школи у Скопљу 9. септембра 1930. године са повољним успехом. Министарство просвете је 12. маја 1927. године Трајка Стошића поставило за учитеља у Ботуну, Срез охридски. Из овог места 16. јануара 1928. године премештен је у основну школу у Горњој Љубати, Срез босиљградски. Наредне године 19. новембра је на основу своје молбе, одлуком надлежног министарства распоређен за учитеља у Кривој Феји, Срез пчињски. Службовање је наставио у истом срезу у Државној народној школи „Краљ Петар I Ослободилац“ у селу Корбевац 7. октобра 1931. године.

75


Манојло М. Терзић 71 Манојло (Мицко) Терзић (Јужни Брод, Срез поречки, Вардарска бановина). Основну школу завршио је у Јужном Броду, а четири разреда Гимназије у Битољу 1908. године. Учитељску школу завршио је у Скопљу 1912. године. Учитељски дипломски испит положио је у Београду 1913. године. Радио је као учитељ и срески школски надзорник. За учитеља је први пут постављен 1912. године. Након балканских ратова наредбом Његовог преосвештенства Варнаве постављен је за учитеља у Сланском, у околини Јужног Брода, са налогом да отвори српску основну школу. У току Првог светског рата решењем команданта Битољске дивизијске области 1915. године одређен је за магационера животних намирница потребних за снабдевање војске у Јужном Броду, где је остао све до евакуације. На Солунском фронту провео је три године. Након ослобођења у Првом светском рату радио је у основној школи у Русјаку, Срез поречки. Као учитељ радио је 15 година, углавном у Срезу поречком. Поред тога, био је и школски надзорник истог среза. Касније је постављен за школског надзорника Среза малешког са седиштем у Берову, Вардарска бановина. За рад у просвети као учитељ добијао је одличне оцене, а као школски надзорник оцењиван је оценама врло добар. За рад на народном просвећивању, Указом Његовог Величанства Краља, одликован је орденом Светог Саве петог реда 27. јануара 1928. године.

Михаило В. Томић Михаило Томић (2. април 1916. године, Горобиље, Срез пожешки). Учитељску школу завршио је у Ужицу школске 1934/35. године са одличним успехом. Практични учитељски испит положио је маја 1940. године у Сарајеву са врло добрим успехом.

71

Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, Допис Манојла Терзића упућен Краљевској банској управи – Отсек за основну наставу у Скопљу, 10. април 1933, кутија бр. 21.

76


У Основној школи „Кнез Милош“ у селу Милевци, Срез босиљградски, Вардарска бановина радио је током 1938. године. Михаило Томић био је учитељ 1941. године у народној школи у Шљивовици, Срез златиборски, Дринска бановина. Као учитељ за школску 1937/38. и 1938/39. годину добио је оцену врло добар (4), а за наредну школску 1939/40. годину добио је оцену одличан (5). Педагошке радове штампао је у Учитељском подмлатку. Михаило Томић био је активан радник и изван школе. Радио је у ђачкој кухињи, народној књижници и читаоници и земљорадничкој задрузи и био је члан Подмлатка црвеног крста.

Калистрат Т. Тошевић Калистрат (Тоша) Тошевић (23. септембар 1901. године, Бресница, Срез босиљградски, Врањска област). Мушку учитељску школу у Сомбору завршио је школске 1922/23. године са добрим успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит полагао је 23. и 24. септембра 1929. године у Учитељској школи у Ужицу. Министарство просвете 6. јула 1923. године поставило је Калистрата Тошевића за учитеља у селу Млекоминци, Срез босиљградски. За учитеља у месту Расно, Срез сјенички, постављен је 26. маја 1926. године, где је радио до 25. августа исте године, када је премештен у родно место. Из Бреснице је добио премештај 8. децембра 1927. године у Бербатово, Срез нишки. Из овог места распоређен је у Срез пчињски, у основну школу у Кривој Феји, одлуком од 15. маја 1928. године. Наредне године 6. априла по потреби службе, премештен је у Растовницу, Срез добрички, Моравска бановина, где је радио до 10. новембра 1933. године, када је премештен у Балајинац, истог среза. У Балајинцу је радио скоро две године, а затим је 17. октобра 1935. године постављен за учитеља Основне школе „Краљ Милутин“ у Паралову, Срез босиљградски. Након рада у овој школи службовање је наставио 5. августа 1939. године у истом срезу, поново у основној школи у селу Млекоминци, одлуком од 5. августа 1939. године. Исте године 12. октобра распоређен је у село Туларе, Срез јабланички.

77


Стојадин М. Трајковић Стојадин Трајковић (7. октобар 1909. године, Доње Требешиње, Срез пчињски, Област врањска). Учитељску школу у Скопљу завршио је школске 1928/29. године са врло добрим успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит положио је у Скопљу 1933. године. Министарство просвете је 4. јуна 1930. године распоредило Трајка Стошића за учитеља у селу Огут, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. По потреби службе, одлуком надлежног министарства 11. новембра 1932. године премештен је у Градац, истог среза. Наредне године 23. септембра на основу своје молбе, постављен је за учитеља у Трговишту, Срез кривопаланачки. У овој школи радио је непуне три године, када је 22. октобра 1936. године добио премештај у Горњи Вртогош, Срез пчињски. Службовање је наставио после окупације, 1941. године у Срезу лесковачком, у основној школи у Печењевцу, одлуком Министарства просвете 2. јуна 1941. године, а 16. августа исте године премештен је у село Николинац, Срез бањски, Моравска бановина. Након завршетка Другог светског рата, Народни одбор општине Врање поставио је Стојадина Трајковића за учитеља у Горњем Вртогошу, Срез врањски. У Листу оцењивања Основне школе у Николинцу за школску 1942/43. годину школски надзорник је Стојадина Трајковића окарактерисао речима „Тактичан, умешан, сталожен и прибран. Дечју љубав је потпуно задобио.“ Општа оцена за његов рад у школи је одличан (5). У том месту био је и секретар Набављачко-потрошачке задруге.

78


Урош Ј. Трајковић Урош (Јован) Трајковић (14. фебруар 1898. године, Ратаје, Срез пчињски, Врањска област). Учитељску школу у Скопљу завршио је школске 1920/21. године са добрим успехом и примерним владањем. Практични учитељски испит положио је у Учитељској школи у Алексинцу 12. априла 1924. године са повољним успехом. Након завршене учитељске школе Министарство просвете 18. фебруара 1921. године поставило је Уроша Трајковића за учитеља у селу Алгуња, Срез жеглиговски, Округ кумановски. Исте године 29. јула премештен је за учитеља Државне народне школе „Краљ Петар Велики Ослободилац“ у Ратају. Након деветнаестогодишњег рада у овој школи, 18. јула 1940. године добио је премештај у Врање. На основу своје молбе, а одлуком од 16. августа 1941. године, постављен је за учитеља у Нишу. Службовање је наставио у основној школи у Лесковцу 7. октобра 1941. године.

Тихомир Ћ. Ћирић Тихомир (Ћира) Ћирић (5. јануар 1894. године, Кратово, Срез кратовски, Област скопска). Учитељску школу у Београду завршио је школске 1912/13. године, а практични учитељски испит положио је 30. марта 1921. године у Скопљу са добрим успехом. Радио је најпре као учитељ, а затим као срески школски надзорник са седиштем у Кривој Паланци, Кратову, Кавадару, Охриду, Дебру и Ресену. Службовање је почео 11. октобра 1913. године у Округу кумановском, у основној школи у Барбареву одлуком Министарства просвете. Из овог места 16. маја 1920. године премештен је у основну школу у Кратову, а 24. новембра 1923. године постављен је за управитеља те школе. Министарство просвете је Тихомира Ћирића 3. марта 1925. године поставило за привременог школског надзорника Среза кривопаланачког, а затим је те године 8. септембра поново враћен за учитеља у Кратову. Убрзо, 20. октобра 1925. године постављен је за школског надзорника у овом месту. На овој дужности провео је две године, када је 27. октобра 1927. године поново распоређен за учитеља у Кратову, а наредне године 26. септембра

80


постао је управитељ ове школе. Службовање је наставио као школски надзорник у Кавадару 25. маја 1930. године где је остао до 31. марта 1931. године. Поново ради као учитељ од 18. августа 1931. године, када је распоређен у Галичник, Срез галички, а 14. септембра исте године, премештен је у основну школу у Гостивару, Срез горњополошки. За школског надзорника у Охриду постављен је 10. децембра 1934. године, а наредне године 26. фебруара по потреби службе премештен је за школског надзорника Среза галичког и дебарског са седиштем у Дебру. Поново је 19. априла 1935. године постављен за школског надзорника у Охриду, а исте године одлуком од 27. децембра добио је премештај у Ресен као школски надзорник Среза преспанског. По потреби службе премештен је у Криву Паланку 12. августа 1940. године. Наредне године одлуком надлежног министарства од 28. августа радио је у Просветном одељењу у Нишу. Министарство просвете је одлуком од 21. априла 1942. године Тихомира Ћирића пензионисало. Тихомир Ћирић, учитељ у Кратову, за залагање на послу Указом Краља Александра I, на предлог Министарства просвете 1924. године одликован је Краљевским орденом Светог Саве петог реда.

Владимир С. Ћуковић Владимир Ћуковић (1. фебруар 1900. године, Дрежница, Срез прешевски, Област врањска). Завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а практични учитељски испит положио је 1925. године у Скопљу. Одлуком Министарства просвете од 30. јуна 1923. године постављен је за учитеља основне школе у Божици, Срез босиљградски. Потом је службовање наставио у завичају, у Срезу прешевском. У основну школу у Прешеву постављен је 22. јула 1924. године, а већ 6. октобра исте године распоређен је у село Света Петка. Из овог места 9. јула 1927. године премештен је у село Левосоје. Наредне године 18. августа из Левосоја добио је премештај у основну школу у село Кленике. У овом месту провео је девет година, када је 12. августа 1937. године на основу своје молбе премештен у основну школу у Врању. Након четворогодишњег рада у врањској основној школи службовање је наставио у Лесковцу 16. августа 1941. године. Наредне године 2. септембра по потреби службе је распоређен у Сијаринску Бању.

81


Владимир Ћуковић је по молби поново враћен за учитеља у Лесковцу 4. септембра 1943. године. У листу оцењивања Државне народне школе „Бора Станковић“ у Врању 28. јуна 1940. године Владимир Ћуковић добио је општу оцену одличан (5). Васпитне особине које поседује су „озбиљан, одмерен, родитељски благ. Тактичан у примењивању дисциплинских мера. Ради предано и с вољом.“

Војислав Б. Цветковић Војислав (Богосав) Цветковић (12. фебруар 1912. године, Стопање, Срез трстенички, Моравска бановина). Учитељску школу завршио је у Ужицу школске 1933/34. године са врло добрим успехом и одличним владањем. Практични учитељски испит положио је у Београду 3. априла 1939. године са врло добрим успехом. Министарство просвете 21. јануара 1936. године је Војислава Цветковића поставило за учитеља приправника у Државној народној школи „Пехачева“ у Псачи, Срез кривопаланачки, Вардарска бановина. Из Псаче одлуком од 15. јуна 1938. године премештен је у село Горњи Рибник, Срез трстенички, Моравска бановина. За време Другог светског рата био је у заробљеништву, а након повратка у земљу постављен је за учитеља у селу Јеловац, Срез жупски, Округ крушевачки 7. новембра 1945. године. Убрзо по својој молби, новом одлуком, 17. децембра исте године премештен је у Коњух, Срез крушевачки. За учитеља у Брајковцу, Срез расински постављен је 31. јануара 1947. године. Из овог места 22. јула 1948. године поново је премештен у Коњух.

82


Препис Дипломе о учитељском дипломском испиту учитеља Војислава Б. Цветковића, 26. јун 1934. године, Службенички лист, Министарство просвете Народне Републике Србије, Архив Србије

83


Милутин Б. Шћепановић Милутин (Благоја) Шћепановић (26. октобар 1906. године, Ровца, Срез колашински, Зетска бановина). Учитељску школу у Беранама звршио је школске 1924/25 године.72 Након завршене учитељске школе први пут је постављен за учитеља 12. децембра 1925. године. Милутин Шћепановић је 1936. године био учитељ Државне народне школе „Бранко Радичевић“ у Трговишту, Вардарска бановина. За време окупације у Другом светском рату радио је као учитељ у Ћићевцу и Сикирици, Срез параћински. Од 15. октобра 1944. године приступио је народноослободилачком покрету. У основној школи у Кушиљеву, Срез ресавски, Округ моравски радио је 1946. године. Милутин Шћепановић за рад у просвети одликован је орденом Светог Саве другог реда 1940. године.

Станиша К. Шћепановић Станиша (Ковељ) Шћепановић (29. април 1906. године, Ровца, Срез колашински, Зетска бановина). Учитељску школу у Беранама завршио је школске 1925/26. године са довољним успехом и примерним владањем, а практични учитељски испит положио је 2. октобра 1930. године. Одлуком Министарства просвете 22. септембра 1926. године постављен је за учитеља у селу Луке, Срез кривопаланачки. Након две године, 15. маја 1928. године, премештен је у Дурачку Реку, истог среза. У овој школи радио је до 20. децембра 1935. године, када је распоређен у Државну народну школу „Свети Сава“ у Кривој Паланци. Као просветни референт при среском начелству радио је од 15. марта 1937. године. Указом Министарства просвете 15. фебруара 1941. године распоређен је за учитеља у Босиљград, где је радио до 16. августа исте године, када је премештен у Чепуру, Срез параћински. Убрзо, 30. децембра 1941. године 72

Здравко Делетић, Учитељска школа у Беранама 1919-1929, Косовска Митровица, 2002, стр. 133.

84


постављен је за вршиоца дужности управитеља те школе, до повратка дотадашњег управитеља из заробљеништва. Након ослобођења Окружни народноослободилачки одбор Јагодине 25. маја 1945. године распоредио је Станишу Шћепановића у Чепуру. Осим што је радио као учитељ, био је и просветни референт за народно просвећивање Среза параћинског. Решењем Народног одбора области крагујевачке 25. октобра 1949. године постављен је за школског инструктора истог среза. У периоду од 6. јула до 14. августа 1928. године похађао је Учитељски течај за ручни рад при Подмлатку друштва црвеног крста, а при Учитељској школи у Скопљу 7. августа 1930. године завршио је Задружнопољопривредни течај

85


Сведочанство учитеља Станише К. Шћепановића о завршеном Задружно пољопривредном течају при Учитељској школи у Скопљу, 7. август 1930, Службенички лист, Министарство просвете Народне Републике Србије, Архив Србије

86


Регистар географских имена А Ада 30 Албанија 17 Александровац жупски 71 Алексинац 16, 17, 28, 43, 47, 49, 51, 53, 54, 69, 80 Алексиначки Рудник 49

Алин Поток 52 Алгуња 80 Аранђеловац 66 Арбанаси 70

Б Бабуна 19 Бајина Башта 41, Балајинац 77 Балајнац 48 Банат 32, 35 Баничевац 48 Банчићи 72 Бар 49 Барбарево 80 Барбатовац 48 Барбаце 74 Бастахе 52 Батина 21 Бенче 65 Бенковац 70 Београд 16, 22, 26, 27, 30, 32, 35, 42, 44, 45, 46, 48, 53, 54, 57, 66, 71, 73, 76, 80, 82, 100, 101, 102 Беране 9, 24, 25, 52, 72, 84, 101 Бербатово 77 Берово 49, 76 Бигреница 20 Бистар 75 Битољ 25, 65, 76 БЈР Македонија 100 Блато 70 Богданци 33 В

Боговинa 31 Боговиње 36 Божица 52, 53, 81 Божуревац 53 Бојник 26 Бока Которска 70 Бољевац 31 Босиљград 26, 30, 34, 57, 58, 84 Босна 23 Босна и Херцеговина 6 Ботун 75 Браићи 70 Брајковац 82 Бранковци 22 Брезовица 50 Бреково 16 Бресница (Срез босиљградски) 16, 17, 48, 77 Бресница (Срез пчињски) 65 Брестовац 34 Брза Паланка 44 Брзи Брод 41 Бугарска 17, 29 Бујановац 20, 33 Бујмир 69 Брскут 27

87


Валакоње 31 Валандово 27 Вардарска бановина 5, 10, 12, 20, 21, 22, 24, 27, 28, 29, 30, 31, 36, 39, 40, 41, 43, 44, 45, 46, 47, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 57, 59, 61, 65, 66, 67, 69, 70, 71, 72, 74, 75, 77, 78, 82, 84, 100, 101 Велебит 28 Велес 24, 31 Велешка каза 19, 31 Велика 25 Велика Плана 35 Велика Хоча 32 Велико Градиште 29 Вијак 22 Винарце 65 Винорача 40 Вирово 30

16, 35, 48, 62, 76,

Високо 22 Витина 33 Влајковац 53 Власина 16 Власеница 26 Власотинце 22, 51, 73 Војводина 6, 12, 100 Врање 5, 18, 22, 29, 36, 40, 42, 46, 47, 50, 51, 62, 63, 72, 73, 74, 80, 81, 82, 100, 101, 102 Врањска Бања 44, 45 Врањска област 77, 80 Врбаска бановина 10 Врбово 16, 17, 51 Врбичане 32 Врдник Мајдан 35 Вршац 36, 43, 61 Вучје 36

Г Габар 40 Галичник 81 Гложје 16 Гњилане 19, 20, 33, 59 Годово 45 Големо Село 36, 51 Голубинци 35 Горња Лисина 16, 54, 69 Горња Љубата 75 Горња Ржана 69 Горња Тламина 27, 34 Горња Топлица 45 Горње Жапско 40 Горње Поље 49

Горњи Вртогош 54, 78 Горњи Милановац 24 Горњи Рибник 82 Горњи Рсојевићи 54 Горњи Цеклин 44 Горобиље 76 Гостивар 65, 81 Градац 44, 78 Градња 47 Грахово 49 Грачаница 33 Гроцка 27, 66 Грујинце 34

Д Давидовац 22, 62 Далмација 6 Даниловград 9, 25, 26, 30, 35, 44, 54 Дебар 44, 80, 81 Дејловац 21

88

Дринска бановина 10, 16, 21, 22, 24, 41, 45, 46, 52, 66, 77 Дрински округ 27 Дубровник 70 Дубље 69


Добриња 23 Добруџа 19 Додоши 44 Доња Јајина 55 Доња Лисина 69 Доња Ржана 54 Доња Шаторња 66 Доње Кормињане 18 Доње Стопање 65 Доње Требешиње 48, 78 Дравска бановина 10 Драгинац 54 Дрежница 81

Дубница 29 Дубовац 43 Дубочица 43 Дубошевица 28 Дужине 49 Дукат 21 Дулан 51 Дунав 100 Дунавска бановина 10, 21, 27, 28, 35, 66, 71, Дупци 71 Дурачка Река 29, 84 Душаново 73

Е Елемир 35 Ж Жбевац 54 Жељино 27

Жидилово 59 Жујинце 25, 55

З Задар 70 Заклопача 66 Здравчићи 26 Земун 73 Зеница 70 Зетска бановина 10, 24, 25, 27, 30, 47, 69, 72, 83, 84, 100

Злетово 41 Зли До 16, 25, 52, 54 Зочиште 24 Зрењанин 41 Зуква 57

И Иванковац 20 Ивањевац 48 Ивањски Бок 23

Избиште 45 Извор (Срез босиљградски) 26, 34,57 Извор (Срез сврљишки) 41

Ј Јабланички срез 26 Јагодина 16, 40, 42, 44, 45 Јарменовци 16 Јаша Томић 32

Јеловац 82 Југославија 28 Јужни Брод 65, 76

89


К Кавадар 27, 72, 80, 81, Какањ 22 Караманица 24 Кастав 9 Кладушница 51 Кленике 81 Клиновац 40, 54, 61, 67, 68, 74 Клинци 70 Клисура 25, 26 Клисурица 45 Кличевац 46 Кнежје 49 Кобишница 71 Козји До 46 Кокошиње 52 Колашин 69 Кололеч 39 Конопница 72 Конџељ 53 Коњско 35 Коњух 82 Корбевац 75 Коретиште 20 Корчула 70 Косовска Митровица 33 Кострошевац 35

Котор 70 Коћура 47 Кочане 24 Крагујевац 71, 101 Краљевина Југославија 5, 10, 12, 13, 14, 15, 28, 35, 40 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 6, 7 Кратово 40, 41, 73, 80 Крива Паланка 80, 81, 84 Крива Феја 75, 77 Крижевци 9 Крушар 20, 23 Крушевац 71 Крушево 71 Крушце 34 Крчево 23 Кршевица 40, 54 Кулина 49 Куманово 42, 49, 54, 61, 73 Кумбор 69 Купининце 36, Кутлеш 65 Кучково 31 Кушиљево 54, 84 Кушићи 28

Л Лалевићи 35 Ливаре 49 Лаћислед 34 Лика 12 Лапље Село 34 Липљан 33 Лапотинце 26 Липово 69 Лебане 26, 39 Лозница 20, 21 Левосоје 20, 81 Лугумерци 21 Лепчинце 47 Луке 84 Лесковац 25, 42, 43, 46, 50, 51, 80, Луково 29 81, 82 Луњевац 71 Лесковачки срез 36, Лопардинце 61 Лесница 53

90


Љ Љубатовица 41 М Магленце 66 Македонија 101 Марганце 62 Маште 24 Медвеђа 26 Медвеђа (Срез трстенички) 75 Медовине 28 Меленци 41 Метеризи 44 Мијокусовићи 49 Миланово 47 Милевци 57, 77 Милошевићи 35 Миљевић 16

Марена 26 Миријево 27 Мирошевац 55 Младеновац 30 Младо Нагоричане 49 Млекоминци 17, 77 Моравска бановина 10, 35, 44, 48, 49, 53, 67, 71, 77, 78, 82 Мокра Гора 28 Мокрањ 19 Мостар 72 Моштаница 51 Мрчајевци 52

Н Неготин 42, 44, 49, 51, 101 Неготин на Вардару 26 Немачка 21, 22, 29, 46 Нересница 22 Неродимље 33 Несврта 75 Николинац 78

Николичево 67 Ниш 17, 18, 19, 23, 42, 51, 71, 73, 80, 81, 100 Нови Сад 45, 101 Ново Село ( Срез прешевски) 67 Ново Село (Срез пчињски) 34

О Обзир, салаш код Сомбора 21 Област битољска 35 Област врањска 16, 28, 29, 34, 51, 75, 78, 81 Област зетска 35, 49, 57, 70 Област косовска 33, 65 Област крагујевачка 66, Област крушевачка 34 Област моравска 23

Округ моравски 84 Округ никшићки 49 Округ пиротски 23, 41 Округ подгорички 25 Округ подрински 20 Округ пожаревачки 16, 22 Округ руднички 16, 24 Округ смедеревски 16 Округ чачански 16, 28

91


Област нишка 34 Област сарајевска 16 Област скопска 26, 40, 73, 80 Облешево 49 Огоште 39 Огут 78 Округ дрински 28 Округ косовски 39 Округ крајински 51 Округ крушевачки 53, 71, 82 Округ кумановски 41, 73, 80 Округ лесковачки 51

Ораовица 61 Орахов До 22, 23, 31 Орахово 30, 31 Оргулица 51 Орљане 51 Опила 73 Остра 27 Острово 43 Отошница 72 Охрид 42, 80, 81 Оштра Лука 27

П Павлешенце 30 Пажић 25 Паклештица 41 Пакрац 23 Паралово 34, 77 Петраљица 69, 72 Петриња 23 Петрово 36 Петрово Село 28 Печењевце 78 Пирот 22, 36, 42, 48, 52, 69, 101 Пласковац 66 Плочицa 35 Подгорица 26, 44 Пожаревац 36

Поповац 21 Првонек 20, 21, 65 Пребреза 51 Прекадин 53 Прешево 61, 81 Призрен 10, 11, 12, 19, 31, 32, 33, 39, 40, 61, 62, 65, 65, 67, 81, 101 Прилеп 9, 10, 11, 54, 101 Прилужје 33 Приморска бановина 10 Приштина 33, 34, 39 Пробиштип 44 Прокупље 42, 51 Псача 82 Пуковац 48

Р Радиовац 27 Рајинце 29, 67 Рајчиловци 34, 57 Ранилуг 19 Ранковац 49 Расно 77 Растовница 77 Ратаје 36, 80 Ратковић 23 Рашка 16, 32, 33

92

Ресник 26 Реткоцер 17 Риљац 53 Рисан 70 Ровца 84 Рогачица 39 Рожаје 25 Ропотово 39 Рудник 31 Рума 41


Рајевац 30 Рељан 41 Ресен 80, 81

Росе 70 Русјак 76

С Сава 100 Савска бановина 10 Сарајево 14, 22, 27, 76 Света Петка 81 Свети Никола 49 Свети Прохор 61 Светозарево 19 Свилајнац 24, 42 Свође 19 Селевац 16 Сијаринска Бања 81 Сикирица 84 Скопље 10, 11, 12, 19, 20, 22, 24, 25, 26, 27, 28, 31, 32, 33, 36, 39, 40, 41, 43, 44, 45, 46, 47, 50, 55, 57, 59, 62, 65, 66, 67, 72, 73, 75, 76, 78, 80, 81, 85, 86, 101 Скопска област 24 Славонија 6 Сланско 76 Словенија 6 Смрдан 23 Соко Бања 26 Сомбор 21, 28, 77, 101 Србија 6, 29, 100, 102 Срез андријевички 25 Срез ариљски 16 Срез бањски 78 Срез барски 49 Срез батински 21, 28 Срез белички 73 Срез белопаланачки 41 Срез белоцрквенски 45 Срез београдски 66 Срез берански 24, 25, 52 Срез битољски 48

Срез колашински 84 Срез копаонички 53, 71 Срез костајнички 23 Срез кратовски 31, 40, 41, 44, 73, 80 Срез кривопаланачки 24, 28, 29, 40, 43, 44, 46, 49, 53, 59, 69, 71, 72, 74, 78, 80, 82, 84 Срез крушевачки 82 Срез крушевски 30, 71 Срез левачки 23 Срез лесковачки 34, 55, 62, 65, 73, 78 Срез љубињски 72 Срез љубићки 27, 52 Срез малешки 49, 76 Срез масурички 16 Срез моравички 28 Срез моравски 49 Срез неготински 71 Срез неродимски 32 Срез нишавски 23, 33, 41 Срез нишки 41, 69, 71, 77 Срез опленачки 66 Срез орашачки 66 Срез охридски 75 Срез параћински 23, 84, 85 Срез подгорички 27, 30 Срез подримски 24 Срез пожаревачки 43 Срез пожешки 26, 76 Срез поречки 65, 76 Срез преспански 81 Срез прешевски 20, 25, 29, 40, 41, 54, 55, 61, 62, 66, 67, 68, 69, 74, 81 Срез прокупачки 35, 48, 53 Срез пусторечки 73

93


Срез бококоторски 69, 70 Срез босиљградски 16, 17, 21, 22, 25, 27, 30, 34, 35, 39, 48, 52, 54, 57, 69, 75, 77, 81 Срез брегалнички 30, 49 Срез брзопаланачки 44 Срез брчански 28 Срез велешки 22 Срез височки 22 Срез власенички 26 Срез власотиначки 19, 22, 51 Срез врањски 29, 62, 78 Срез врачарски 27 Срез галички 81 Срез гњилански 19, 39 Срез голубачки 16 Срез горански 35 Срез горњополошки 65, 81 Срез грачанички 34 Срез грочански 66 Срез даниловградски 25, 30, 35, 49, 54 Срез дебарски 70, 80 Срез добрички 34, 48, 77 Срез дојрански 27, Срез доњополошки 27, 36 Срез дрински 70 Срез ђевђелијски 35, 36 Срез жеглиговски 21, 49, 53, 73, 80 Срез жупски 82 Срез зајечарски 67 Срез звишки 22 Срез златиборски 52, 77 Срез иришки 35 Срез јабланички 17, 34, 35, 51, 77 Срез јадарски 20, 54 Срез јасенички 16, 71 Срез кавадарски 27, Срез качерски 16 Срез кључки 51 Срез ковински 35

94

Срез пчињски 16, 20, 22, 28, 29, 31, 36, 44, 45, 47, 50, 51, 54, 65, 72, 75, 77, 78, 80 Срез раванички 20 Срез рађевски 21 Срез рамски 29, 46 Срез расински 34, 82 Срез рачански 41 Срез ресавски 24, 48, 54, 84 Срез сарајевски 16 Срез сврљишки 41 Срез сенћански 28 Срез сјенички 77 Срез скопски 66 Срез сомборски 30 Срез старопазовачки 35 Срез студенички 16, 32, 33 Срез трстенички 53, 66, 69, 75, 82 Срез ужички 28 Срез цетињски 47 Срез шавнички 57 Срез шарпланински 32 Срем 6, 35 Стајевац 59 Стапар 30 Стара Кањижа 28 Стара Пазова 35 Стара Србија 19, 101 Стари Глог 31 Стопања 82 Страгари 66 Стрезимировце 26 Струмица 44 Стубал 28, 29 Суботица 9 Сува Река 32 Суза 28 Сурдулица 23, 25, 42 Сурлица 71 Сушак 9


Т Тесовиште 16 Тетово 27 Тибужде 22, 51 Трговиште 78, 84 Трново (Срез кривопаланачки) 28 Трново (Срез сарајевски) 16

Тропоња 54 Трстена 47 Туларе 77 Турековац 34, 55, 62, 73 Тутин 45

Ћ Ћићевац 84 Ћуковац 36, 72

Ћуприја 20, 101 Ћурилац 30

У Уб 24 Ужице 52, 76, 77, 82

Урошевац 32

Х Херцег Нови 69

Хрватска 6, 23

Ц Цветуља 21 Церје 69 Цетиње 42, 44, 47, 70 Црвена Река 41

Црвени Брег 41 Црквенац 48 Црна Гора 6, 30, 44

Ч Чачак 28 Чепура 84, 85

Чунгула 48

Ш Шабац 40 Шаинце 55, 61, 62 Шантаровац 73 Шапранце 55, Шекулар 72

Шишава 22 Шлегово 41 Шљивовица 77 Шошић 53 Шумадија 12

95


Регистар личних имена А Алексијевић В. Драгослав 16 Анастас 16 Анастасијевић А. Владимир 16, 17 Арсеније 19

Арсић А. Милан 19 Арсић З. Петар 20 Аранђеловић Ј. Димитрије 17 Аџић М. Милорад 20, 21

Б Бирвалски С. Никола 21 Блажевић П. Никола 22 Благоја 84 Богдановић З. Бранислав 22

Богосав 82 Борисав 50 Брајовић Р. Ђорђе 23

В Васа 43 Василије 67 Владимир 45 Вујић С. Никола 23 Вукадиновић М. Ристо 24

Вукићевић И. Душан 25 Вуковић М. Вукадин 25 Вуковић Ј. Јаков 25, 26 Вукотић С. Драгутин 26 Вучелић Ј. Никола 26, 27

Г Грујовић М. Душан 27, 28 Д Дедић Ђ. Ђорђе 28 Димитрије 41, 42 Димитријевић М. Јован 28, 29 Динић Александар 29 Додић Ј. Мирко 29

Драговић М. Никола 30 Драгутин 54 Дуганчић Ф. Чедомир 31 Душан 28

Ђ Ђорђе 61 Ђорђевић М. Јован 31

Ђорђевић Ј. Страхиња 32, 33 Ђорић М. Захарије 33

Ж Жива 33

96

Живић Ж. Димитрије 33, 34


З Зарије 20 Захарије 34 Захаријевић З. Ђорђе 34, 35

Зафир 22 Златко 74 Зотовић Т. Радомир 35

Ј Јанко 32 Јања 29 Јањић Т. Сима 36, 37, 38 Јован 17, 25, 26, 39, 51, 71, 80 Јовановић Ј. Глигорије 39

Јовановић Сава 40 Јовановић О. Светомир 40 Јосип 72

К Какашић Т. Коста 40, 41 Ковељ 84

Коста 47 Костић Д. Светозар 41

Л Лазаревић Д. Александар 42, 43 Лазаревић В. Божидар 43

Лазаревић П. Милош 44 Лопичић Душан 44

Љ Љубомир 48 М Марко 52 Манасија 55 Матановић В. Аксентије 45 Микоња 30 Милан 28, 53 Миленковић С. Момчило 46 Милетић С. Мирослав 46 Милић 65 Милојко 62 Милорад 71 Милош 52 Милошевић М. Стеван 47

Милутин 54, 57 Миљан 24, 25 Митић К. Никола 47, 48 Михаило 20, 47 Михаиловић Б. Иван 50 Михаиловић Љ. Крста 48 Михаиловић Н. Станоје 49 Михајло 31 Мицко 76 Младен 74 Момчило 27

97


Н Накић К. Радомир 50 Неђељко 49 Николић Ј. Василије 51

Николић Ј. Драгољуб 51 Николић М. Ђорђе 52

О Обрадовић М. Јоксим 52 Оролић М. Владислав 53

Ото 72

П Павићевић М. Радојица 54 Пера 44 Петар 22, 69 Петрићевић Д. Серафим 54 Пешић М. Димко 55, 56 Полексић М. Танасије 57, 58 Поповић С. Антоније 59, 60

Поповић Ђ. Дамњан 61 Поповић Ђ. Данило 61 Поповић М. Драгомир 62, 63, 64 Поповић М. Зарије 65 Поповић Ђ. Тома 65, 66 Прокић В. Витомир 67

Р Раденковић С. Данило 67, 68 Радиновић П. Стефанија 69 Радојковић П. Славко 69 Ракочевић Ђ. Машан 69 Рашко Р. Никола 70

Ристић М. Бранислав 71 Ристић Ј. Петар 71 Рмуш О. Милорад 72 Рудан С. Милован 72 Ружић Ј. Загорка 72, 73

С Сава 46 Спасоје 72 Стаја 67 Станко 75 Стева 23, 26 Стеван 21, 46, 73

98

Стевановић С. Јован 73, 74 Стевановић З. Станко 74 Стојан 59 Стошић М. Павле 74, 75 Стошић С. Трајко 75


Т Таса 40 Терзић Манојло 76 Тома 35, 36 Томић В. Михаило 76, 77

Тоша 77 Тошевић Т. Калистрат 77 Трајковић М. Стојадин 78, 79 Трајковић Ј. Урош 80

Ћ Ћира 80 Ћирић Т. Тихомир 80, 81

Ћуковић С. Владимир 81, 82

Ф Филип 31 Ц Цветковић Б. Војислав 82, 83 Ш Шћепановић Б. Милутин 84

Шћепановић К. Станиша 84, 85, 86

99


Мишљење о рукопису: ''Краљевска банска управа Вардарске бановине, Просветно одељење, књига друга – Учитељи“, Бранке Јаначковић, архивисте у Историјском архиву „31. јануар“ Врање Архивист Бранка Јаначковић, написала је и припремила за штампу рукопис о учитељима Вардарске бановине, који има изглед и функцију „учитељског лексикона“! Рукопис је заснован на архивској грађи и релевантној литератури. Архивској грађи коју је користила Бранка Јаначковић, не може да се да никаква примедба о веродостојности или пристраности њеног садржаја јер је настала у времену када су учитељи радили на ширењу просвете у школама и ван школа. Овакви радови у Србији су ретки, готово да их нема. Постоје завичајни лексикони који су резулатат тимског рада, али фактографски приређени учитељски „лексикон“ као што је рукопис Бранке Јаначковић је први, зато је јединствен и вишеструко користан. Пажљивим аналитичким радом, написала је биографије учитеља Вардарске бановине до чијих личних података је успела да дође радећи у архивима и библиотекама у Врању и Београду, извукла их из заборава и поставила на место које им припада у друштвеној историји које су стекли док су радили са децом и народом. Рукопис је прави дар Врању. Његов садржај има шири значај, пошто није везан само за савремену јужну Србију већ покрива и БЈР Македонију. Зато, поред свега што је Бранка Јаначковић, после аналитичког приступа рекла у уводу о просветним приликама у Вардарској бановини рукопис нареченог учитељског „лексикона“ биће покретач нових истраживања просветних и друштвених прилика и појава од националног значаја на широком подручју Повардарја и Јужноморавског краја. Приметно је присуство, у „лексикону“, учитеља пореклом из других крајева земље, поред домаћих људи, који највише долазе из Зетске бановине а затим из централне Србије и подручја северно од реке Саве и Дунава, данашње Војводине. Рукопис Бранке Јаначковић указује колико је српској архивистици, као делу историографије, потребан нови покрет даљег развоја друштвене историје која још увек тапка у месту, никако да ухвати корен. Велики универзитетски центри су заокупљени политиком више него науком, а дешава се да социолошка истрживања појединци протурају као историографска. Ипак, јавни интерес у култури утиче да се укључе питања друштвене историје и истраживачи из „провинције“, односно, архивисти и други који живе и раде далеко од Београда или Ниша, Крагујевца и Новог Сада да својим радовима допринесу развоју националне историографије.

100


Бранка Јаначковић „лексиконом учитеља“ разбија ограду „парохије“ Београд. Своје дело уградила је у процес истраживања друштвене историје и лексикографије. Истраживачким радом у Архиву Србију, Архиву Југославије, проверавањем свега што је нашла кроз релевантну литературу и уводном речи, Бранка Јаначковић, не само што је поставила струковно питање архивистима објављеном архивском грађом него је истакла у први план да објављену грађу треба допунити тумачењем чињеница које доприносе истини о људима и народу. Прва књига; Краљевска банска управа Вардарске бановине, Просветно одељење је критички објављена архивска грађа настала радом државног органа док је друга, прилог историјској критици и историји простора Старе Србије и Македоније крајем 19. и почетком 20. века. Садржај „лексикона“ Бранке Јаначковић омогућиће истраживачима да прате где су и како су учитељи стицали стручна знања – у којим учитељским школама и кретање кроз службу. Поред старе Богословско-учитељске школе у Призрену учитељи су образовани у Скопљу, Неготину, Ћуприји, Прилепу, Беранама Пироту, Сомбору, и другим школама. На основу упитника Службеничког листа добијени су биографски подаци сваког учитеља. Службенички лист попуњава се редом, од ступања на дужност до краја службовања уношењем сваке промене која настаје током радног века. Прати премештаје учитеља који су чести, постигнуте успехе и награде за приљежан рад и друге личне податке који су важни за историју друштва. Опширни увод, одабрани подаци из Службеничког листа, даје квалитет рада Бранке Јаначковић, показује да учитељи нису само учитељи у школи, они су јавни и национални радници. Откривени су њихови ваншколски послови, ширили су књигу у народ, радили на здравственом просвећивању средине у којој су деловали и живели, прикупљали су усмена казивања и песме и оснивали позоришне дружине. Рукопис Бранке Јаначковић када као књига уђе у библиотеке и куће, укључиће се у темељ завичајне историографије Врања. Исти је несумњиво вредан прилог српској историографији на почетку 21. века, који је спонтано разбио затворени завичајни видеокруг. Овим рукописом педагози, односно историчари и други добили су пример како треба да раде и да превазиђу доминацију оних писаца историјских радова који израђују компилације без коришћења и критике архивске грађе и не предају јавности ништа ново. Бранка Јаначковић, архивист, у средиште истраживања завичајне историје поставила је архивску грађу као основу истраживања! Овим поступком објединила је архивску грађу и резултате критичке анализе докумената и добила кратке и једноставне биографије учитеља у Вардарској бановини. Поступак је такав да је овим рукописом ступила у дијалог са више праваца писања историје који постоје у Србији – национална историја, педагогија, социолигија и чак политичка историја.

101


Када смо изнели овај закључак о лексикографском раду Бранке Јаначковић морамо подвући да је аутор проверавао своју замисао о писању „лексикона“ учитеља код колега у Врању, и Архиву Србије у Београду где је нашла највећи део грађе што је за сваку похвалу. Резултат рада је потврда њеног осећања да је потреба за оваквом књигом велика и да њом отклања, једну смемо да кажемо белу мрљу не само у завичајној већ у националној историографији. Када погледамо на правце развоја архивистике и издавачке делатности архива у Србији видимо да треба да подстакнемо потребу да се истражи и објаве оваква дела. Поред очекивања морамо захтевати и даље строге критеријуме у одбиру архивске грађе и пратеће литературе као што је овде случај. Завичајна историографија се споро развија зато што је мали број архивиста укључен у рад на истраживању разних процеса и догађаја. Поред реченог архивисти због заузетости радом на архивским фондовима немају оно место које им припада у култури и науци, а често због њиховог строгог става према коришћењу архивске грађе, начину чувања и смештаја у архивима, финансијери не желе да их укључе у пројекте јер су строги према одбиру грађе и спори!? Проверавају сваку чињеницу! На крају, треба подвући да је рад Бранке Јаначковић резултат добро осмишљеног издавачког плана Историјског архива „31. јануар“ у Врању и њен лични успех а то је један од разлога да увод треба поставити на портал Архива како би био приступачан на интернету. Из истог разлога сматрам да рукопис Бранке Јаначковић, који је у ствари лексикографски рад а која се показала као добар истраживач и аутор, треба да буде објављен као посебно издање пошто на основу свега реченог њен рад заслужује сваку похвалу.

Јован Пејин архивски саветник Архива Србије

102


Učitelji  

Kraljevska banska uprava Vardarske banovine, Prosvetno odeljenje - Knjiga druga - Učitelji, Istorijski arhiv "31. januar" Vranje, Vranje 201...

Advertisement