Život stavljen u reči - Književnokritička razmatranja dr Jovana Lj. Janjića

Др Марина Ј. Јањић

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Врање, 2019

Књигу посвећујем мом најдражем и предобром оцу др Јовану Љ. Јањићу

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Др Марина Ј. Јањић ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Издавач

Установа – Јавна библиотека „Бора Станковић“ Врање

За издавача Зоран Најдић Уредник Миодраг Марковић Рецензенти Проф. др Стана Смиљковић Жаклина Јовановић Графичко обликовање Др Марина Ј. Јањић Штампа Идеа дигитал – Врање Тираж 200 примерака

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Др Марина Ј. Јањић

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Врање, 2019.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Не постоји ништа што се може упоредити са писањем. Све што радиш јесте да седиш за писаћом машином и крвариш. Ернест Хемингвеј

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

САДРЖАЈ Уводна реч.............................................................................

9

I ДЕО ДРУГИ АУТОРИ О СТВАРАЛАШТВУ ДР ЈОВАНА Љ. ЈАЊИЋА................................................. Др Љубиша Рајковић Кожељац: Још једна снажна притока са југа Србије матичном току српске културне баштине.................................................. Др Славољуб Обрадовић: Живот стављен у речи......... Др Миливој Родић: Исконски патриотски дух............... Мр Правдољуб Николић: Тиха вода................................. Др Милка Андрић: Нова књига др Јована Јањића.......... Дикица Станисављевић: Драгоцена методичка књига... Др Стана Смиљковић: Обновљена сазнања..................... Љ. К.: Заљубљеник у усмено народно стваралаштво.... Виктор Синицки: Писмо са Крима................................... Томислав Милковић: 160 година школе у Доњем Стајевцу.................................................................. Др Стана Смиљковић: Пословице из архиве.................... Небојша Величковић: Реч директора Народног универзитета на представљању књиге Ратаје у матици времена.................................................. Др Драган Николић: Писмо из Ротердама...................... Др Љубиша Рајковић Кожељац: Прекопотребна и зналачки написана књига...................................................

15

17 20 23 26 29 31 35 38 41 43 45

47 49 51

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Драгољуб Збиљић: Корисно и као уџбеник и као приручник.................................................................... Мр Љубица Ненезић: Афирмација дијалекатских говора.......................................................... Др Стана Смиљковић: Стваралаштво значајних аутора потеклих са врањског тла.................................... Др Љубиша Рајковић Кожељац: Живот испуњен радом. Мр Слободан Симоновић: На крилима завичаја.............. Жаклина Јовановић: Сведочанство о нама, нашем крају и великанима нашег Врања........................... Миодраг Марковић: Трајно сведочанство о испуњеном животу и стваралачком опусу..........................................

54 55 57 59 62 67 70

II ДЕО ДР ЈОВАН Љ. ЈАЊИЋ О СТВАРАЛАШТВУ ДРУГИХ АУТОРА .......................................................... Књига о славним прецима................................................. Књига о голготи српске војске у Првом светском рату........................................................... И освану нам тај жељени дан............................................. Хаџи-Тодор Димитријевић – први врањски паремиограф................................................ Допринос Татомира Вукановића бележењу врањских пословица............................................................ О једној објављеној докторској дисератацији.................. Проблематичним путем до докторске титуле. Или: О једној необјављеној докторској дисертацији....... Модеран приступ лирској народној поезији.................... Са бистрих народних извора............................................. Златна жица наше народне лирике....................................

73 75 78 83 88 96 102 112 129 133 137

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Пројекција ауторовог хуманизма...................................... Једно читање Загрљаја паланачке чаршије....................... Северни дани Бањске душе................................................ Раздвајала нас је близина.................................................... За афирмацију једног занемареног вида српске поезије. Још једна књига о Дубници и Дубничанима.................... Осврти на приказани рад Педагошке академије „Иво Андрић“ у Врању (1972–1996).................................. Школа по мери ученика и наставника............................... На трагу плодотворне методичке традиције.....................

140 143 154 157 161 168 173 181 184

III ДЕО ИСТРАЖИВАЊА ДР ЈОВАНА Љ. ЈАЊИЋА О ЗАВИЧАЈНИМ ТЕМАМА.......................................... Врањски крај у предвечерје Првог балканског рата....... и историјске Кумановске битке......................................... Баџовићи – Срби из Македоније учитељи у врањским школама........................................... Запажања српског конзула о школама у бујановачком и прешевском крају крајем XIX века........ О делу Ристе Т. Нколића Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве с посебним освртом на топониме и друге називе и имена у њему........................ Облици усмене народне књижевности у делу др Јована Хаџивасиљевића Јужна Стара Србија.......... Ратаје – назив села и прво помињање имена његових становника у писаним изворима и народној традицији......................

189

191 208 217

223 239

269

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

IV ДЕО ДОДАТАК...........................................................................

275

Рецензије.............................................................................. Проф. др Стана Смиљковић Драгоцени извор за нова истраживања и другачија читања.............................................................. Жаклина Јовановић Читанка врањског краја ..................................................... Био-библиографски подаци о др Јовану Љ. Јањићу......... Белешка о приређивачу.......................................................

277

277 281 285 289

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

УВОДНА РЕЧ Недавна појава књиге Речи лете, записано остаје – разговори са професором др Јованом Љ. Јањићем, ауторки Славице Цветковић и др Марине Ј. Јањић подстакла нас је да приредимо о стручном и научном стваралаштву професора Јањића и књигу каква је пред вама. То стваралаштво није мало – чине га више од тридесет посебних књига и на стотине прилога саопштаваних на научним скуповима или објављиваних у научним и стручним публикацијама (листовима, часописима, зборницима и другим гласилима) широм бивше наше домовине – Југославије, како се, иначе, говорило „од Вардара до Триглава“. Навешћемо само неке од градова у којима су они излазили: Битољ, Скопље, Радовиш, Лесковац, Ниш, Београд, Нови Сад, Тузла, Бања Лука, Загреб, Љубљана и др. Закључили смо, стога, да постоји очигледна потреба да се овако разноврсно и „растурено“ књижевно и научно дело, посебно оно које је остало ван његових објављених књига, приреди и објави као целина – у више књига, или бар у избору. Како су за то потребна финансијска средства, која је тешко обезбедити, то смо се одлучили да у једној књизи, у најужем избору, представимо бар најчешће и најуспешније обрађиване теме, водећи при томе рачуна да буду заступљени и разни облици у којима је обрађивана тематика у одабраним прилозима (саопштења, студије, прикази, рецензије, полемички текстови, писма и сл.). Како објављена библиографија показује научно-истра-

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

живачки рад професора Јањића обухвата више области, више поља интересовања – од оног базичног, каква је проблематика српског језика и књижевности, што му је основна струка и животни позив (из којих области су му магистарска и докторска теза) до методике наставе ових предмета на свим ступњевима школовања, чему се у животу посебно посветио, и историје школства, што му такође временом постаје преокупација. Уз то, нарочито од како је у пензији, окреће се и завичајној проблематици, завичајној историји (посебно школства), етнологији, фолклористици, дијалектологији. У потврду тога навешћемо овде конкретније тематику појединих области (тематске кругове) његовог истраживачког интересовања и резултате које је преточио у књиге. Те књиге, свакако, према оцени стручне јавности, значе допринос науци о књижевности и језику и другим са њима граничним областима.

Tе области (кругови тема) су: Писана књижевност, дневничка проза и народна поезија из периода ослободилачких ратова, Стара, класична народна поезија и проза, Језик – дијалекат, Књиге знаменитих Врањанаца о Првом светском рату, Монографије о школама, установама културе, насељима, Интервјуи и разговори о разноврсној завичајној проблематици, Библиографије литературе о Народноослободилачкој борби, о издањима Народног универзитета у Врању и о другим тематским областима. књига:

Ради илустрације наводимо овде само примере таквих

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Устанак и револуција у усменаој народној књижевности, Врање, 1985, Усмена народна књижевност – методичко-наставни аспекти, Београд, 1998, Усмене народне пословице, питалице и загонетке у наставној пракси, Београд, 2001; монографије Ратаје у матици времена, Врање, 2003, Основна школа у Ратају (1894–1999), Врање, 1999, 160 година Основне школе у Доњем Стајевцу, Врање, 2000, затим петокњижје Над књигама и рукописима из завичаја (I – V), Врање, 2004 – 2018, Диференцијална граматика...., Врање, 2010, Албанска голгота српске војске 1915. године – Дневнички записи двојице Врањанаца, Врање, 2014. и друге. Објављена библиографија показује да је стваралаштво професора Јањића наилазило на одјек у стручној јавности, о чему је објављен повећи број текстова, такође од аутора са простора читаве, претходне Југославије. (Настојали смо да и то покажемо у једном поглављу књиге.) У овој књизи др Јањић је представљен као аутор који разматра стваралаштво других аутора, али и као стваралац о чијим радовима пишу, суде и други аутори. Дакле, у двострукој позицији.То нам је помогло да књигу компонујемо тако да се то јасно види. Ради тога изабране текстове смо груписали у следеће скупине (поглавља): Други аутори о стваралаштву др Јована Љ. Јањића, Др Јован Љ. Јањић о стваралаштву других аутора, Истраживања др Јована Љ. Јањића о завичајним темама и Додатак. У књигу је унето, одабраних, педесетак текстова. Већина њих за предмет имају углавном завичајну тематику. Реч је о текстовима истраживачке природе. Они пружају сазнања

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

о историјским догађајима везаним махом за врањски крај, о личностима које су у прошлости, у разним научним областима, својим открићима, посебно и задужили ову средину. О таквим личностима се доскора није баш пуно говорило. Ту су и текстови о историји школства, о значајним просветним радницима, затим о ствараоцима, најчешће почетницима, у области књижевности, о језичким специфичностима врањског краја, о проблемима тзв. диференцијалне граматике и сличним темама. У овом избору текстова није довољно заступљен важан сегмет стваралаштва професора Јањића, као што су, на пример, текстови методичко-наставно усмерени (због разлога поменутих на почетку овог обраћања читаоцима). То су на, првом месту, текстови који обрађују проблематику која у нашој методичкој литератури, па и у наставној пракси, није била довољно обрађивана. У првом реду то се односи на тзв. краће облике народне књижевности, на дијалекатску књижевност и на примену тзв. диференцијалне граматике у настави српског језика у срединама у којима локални говор у већој мери одступа од нормираног, књижевног језика. О томе је он, иначе, објавио у нашим методичким часописима серију чланака и две посебне књиге. На детаљну обраду ових области био је подстакнут искуствима наших најпознатијих методичара која је упознао студирајући на факултетима у Скопљу (основне студије), у Београду (специјалистичке) и у Загребу (магистарске и докторске). Он, то треба рећи, први код нас систематски обрађује примену диференцијалне граматике у настави српског језика на дијалекатским подручјима. Његова књига о томе бива високо вреднована у стручним круговима. Да бисмо то подцртали, истаћи ћемо неколико мишљења (из текстова који су у овој књизи): „Др Јован Јањић је, располажући свим потребним

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

знањима, и као дијалектолог и као лингвист уопште, остварио дело од несумњивог значаја и применљивости, од велике стручне и – нарочито – методичке вредности, које ће заживети у наставној пракси и бити подстрек за писање нових диференцијалних граматика, тако потребних, драгоцених, неопходних...“ (Др Љубиша Рајковић Кожељац, Зајечар). „Зато је ова књига др Јована Љ. Јањића пример како у овај посао треба улазити и како се њиме бавити. Ова књига је, по нашем мишљењу, путоказ како у томе ваља радити да би се српски језик и српски народ објединили што је више могуће у језичком и културно-цивилизацијском погледу. Ово је корисно дело и може да послужи као уџбеник и за ђаке и за наставнике. Као незаобилазан приручник без сумње.“ (Драгољуб Збиљић, Нови Сад), “Књига др Јањића Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима (Народни универзитет Врање, 2010), допринос је науци о језику и одличан уџбеник за студенте и ученике којима је матерњи језик наречје ван стандардног српског језика, а наставницима може бити веома користан приручник.“ (Мр Љубица Ненезић, Крушевац). Диференцијална граматика је, због свега тога, од надлежних органа одобрена као уџбеник за примену на учитељским факултетима. У овај избор унели смо и двадесетак текстова других аутора, често истакнутих научника у областима којима се и проф. Јањић бави, и за које сматрамо да их треба представити нашој средини. У закључку ових уводних напомена, навешћемо мишљење о стваралаштву професора Јањића, које је исказао један од најбољих познавалаца његовог дела (у предговору књизи Речи лете, записано остаје...,Врање, 2017) које, мислимо, може најбоље да уведе заинтересованог читаоца у ову књигу:

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

„И свој списатељски део посла Јањић је – као што ће читалац ове књиге видети – обављао с љубављу, с великом љубављу, а ја бих рекао – и зналачки, веома зналачки: тај посао му је такође доносио обиље радости и душевне насладе. Даровит као стваралац, јак на перу, др Јован Љ. Јањић је остварио веома обимно, разноврсно, занимљиво, значајно и у сваком погледу вредно књижевно и научно дело, које ће са протоком времена све више добијати на вредности. Читаоцу ове изврсне књиге омогућено је не само да завири него и да уђе у пишчеву радионицу и да се ближе упозна са тим како су настајала његова главна дела, и она књижевна и она ужестручна, научна. Јањић о свему што је у вези са његовим животом и радом прича полетно, спонтано и живо, а истинито, у свему веродостојно, сликовито и језгровито, сажето, усредоточено на оно што је најбитније, те ће читање ове књиге – верујем у то – за скоро сваког читаоца представљати ужитак, а понајвише, свакако, за читаоце сладокусце. Наслађиваће се њоме не само људи Јањићевог кова него и многи други, јер ће из ње много тога и сазнати, проширити своје сазнајне видике...“ Захваљујући рецензентима на препоруци да оваква књига буде објављена, изражавам своје уверење да ће она бити значајан прилог очувању наше културне баштине и нашега идентитета и да ће, као таква, добро послужити како широј читалачкој публици, тако, и нарочито, школском образовању и васпитању младе генерације. На читаоцима је, свакако, да то потврде или се с тим не сложе! Март 2019. Врање

Прим. мр сци. мед. др Марина Ј. ЈАЊИЋ

I ДЕО ДРУГИ АУТОРИ О СТВАРАЛАШТВУ ДР ЈОВАНА Љ. ЈАЊИЋА

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Књига је у целости пут од зла ка доброме, од кривице ка правди, од погрешног ка истинитом, од ноћи ка дану. Виктор Иго

16

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

JOШ ЈЕДНА СНАЖНА ПРИТОКА СА ЈУГА СРБИЈЕ МАТИЧНОМ ТОКУ СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ је човек дужан завичају, истицали су још стари Даарапски мудраци, а – за њима – и наш Иво Андрић.

Многи су се српски писци, ствараоци уопште, одуживали свом завичају, као што се многи одужују и данас, али мало ко у толикој мери, и тако квалитетно, као др Јован Љ. Јањић. Врањанац по пореклу (у ширем смислу те речи) и по месту живљења и стварања, он неуморно ради на одуживању завичају, свестан тога да му се никада неће моћи у потпуности одужити, јер то – колико год да се човек напрегне и све од себе дâ – није ни могуће. Годинама и деценијама одуживати се завичају, поднебљу које те је изнедрило, нимало није лако, али људима Јањићевог кова управо ти напори, та напрезања и прегнућа дају највеће душевне насладе – неизмерно стваралачко задовољство, ужитак који се – по снази – не може упоредити ни са којим другим. Одужујући се завичају, постајеш све свеснији да си користан не само људима из свог ужег или ширег завичаја него и читавом народу којем припадаш, а самим тим и људском роду уопште. Елем, ево и петог тома Јањићевог опуса, насловљеног Над књигама и рукописима из завичаја. И тај то м је, као и четири претходна, обиман, крцат садржином и веома богат занимљивим и вредним текстовима, хетерогеним – дабоме – у тематско-мотивском погледу, али уједначеним у језичкостилском погледу и у погледу квалитета, и белетристичког и 17

ДР МАРИНА Љ. ЈАЊИЋ

стручног, научног. Некада у њима преовладава есејистички приступ, а неки пут и који други (журналистички, на пример, или пак чисто научнички, истраживачки, хеуристички и сл.), но заједничко свима њима је то да су из пера аутора који свему приступа обавештено, зналачки, крајње одговорно и крајње савесно, најсавесније. Било да пише о облицима усмене књижевности у књизи др Јована Хаџивасиљевића Јужна Стара Србија, о неким аспектима научног дела Ристе Т. Николића, о Ратном дневнику Стојана Јовановића Шукаре или о нечему другом, Јањић настоји – а у томе у пуној мери и успева – да његова реч буде она права, одржива, непристрасна, веродостојна и – као таква – и прихватљива. Та реч понекад тумачи (објашњава), понекад (боље рећи: скоро увек) шири видике, понекад документује и верификује, продубљује и осмишљава, а свакад је свежа, нова, прикладна, видовита и моћна, допадљива, меродавна и памтљива. Она је таква стога што потиче из пера часног човека и трудбеника, прегаоца и подвижника, великог зналца, и што је израз ауторовог великог животног и списатељског искуства. Посебну пажњу у овом тому Јањић је посветио издавачкој делатности Народног универзитета у Врању. Тој делатности, која је импозантна, допринео је у много чему и сâм Јањић. Стога није никакво чудо што је о н за сво ј списатељски труд, и књижевнички и научнички, добио – поред осталог – и Октобарско признање Града Врања, које му је свакако и једно од најдражих. Можда је највреднији део овог тома, петог по реду, онај под насловом Из историје усмене народне књижевности. То је и посве разумљиво, јер је Јањић један од највреднијих записивача и најспособнијих проучавалаца народних умотворина с подручја јужне Србије. Уосталом, из те области, из те тематике и проблематике, и докторирао. И текстови везани за школску проблематку, за настав18

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ну праксу и школски живот уопште, чине овај том садржајнијим, занимљивијим и вреднијим. Укратко речено, и овај том Јањићевог одуживања завичају заслужује сва признања и сву пажњу читалачке јавности. Из њега се одиста има шта сазнати, има шта научити (особито кад је родољубље у питању), тако да ја овај рукопис неуморног др Јована Љ. Јањића свесрдно препоручујем за што скорије објављивање. Др Љубиша Рајковић Кожељац, Рецензија књиге Над књигама и рукописима из завичаја, V, Народни универзитет Врање, 2017. 218–219.

19

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ*

Н

ародна поезија о устанку и револуцији на ширем југословенском простору својеврсни је уметнички доказ народног карактера наше народноослободилачке борбе. И књига Јована Јањића – Реч и чин тематски је везана за устанак и револуцију, за новији период наше историје која се рађала у ватри, за територију јужне Србије која је „одувек имала важан стратегијски значај“. Пред нама је избор песама, анегдота, записа, порука и сећања, и не можемо се отети утиску о антологијском карактеру књиге која нам представља „богато народно стваралаштво јужне Србије инспирисано народноослободилачком борбом и социјалистичком револуцијом.“ Једна од сновних вредности књиге је у томе што нас и побуђује да размишљамо о смислу и улози народне песме у тешким и преломним тренуцима када се из смрти живот рађао, о песми која снажи, покреће и јача дух, песми која не дозвољава да се заборави прошлост. Народна песма је од вајкада била чин стварања, одраз живота и хтења. Народно ствараалаштво се наставља из века у век. Изменом економских и друштвених услова живота мењали су се садржај и форме народних умотворина. Може се слободно рећи да је песма свако време видела и сачувала на свој начин. Ово уједно важи и за народне песме које говоре о устанку и револуцији у јужној Србији, о борцима и другим учесницима револуције, о времену када је човек себе побеђивао и успешно полагао испите на бојном пољу отаџбине. Чињеница је да је народно стваралаштво доживљавало нове процва20

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

те у историјски преломним и судбоносним тренуцима. Ово потврђује и књига Реч и чин за коју се може рећи да представља својеврсну слику народног стваралаштва о НОБу и револуцији у јужној Србији. “Револуционарни чин је и овде праћен револуционарном песничком речи, и обрнуто: песничка револуционарна реч је потврђивна револуционарним чином.“ Вредност књиге је и у томе што су у њој заступљене многе народне партизанске песме које су сачувале од заборава многе истакнуте борце и њихове подвиге. (...) Такве су песме посвећене Ратку Павловићу Ћићку, Мирку Сотировићу, Драгољубу Радосављевићу Топлици, Никодију Стојановићу Татку и другим борцима и херојима. Многе песме су прекорачиле оквире јужне Србије „и певале су се и шире“. Посебно желимо истаћи оно што је приметио и аутор књиге да „партизанска народна песма није знала ни за границе – ни националне, ни језичке.“ У другом делу књиге дат је избор партизанских народних анегдота. Многе анегдоте одишу свежином и бистрином народног духa, многе су израз народног надахнућа и непоколебљиве вере у искреност и племенитост људи о којима говоре. „Хумор им је иманентно својство.“ Трећи део књиге садржи поруке, сећања и записе. У њима је садржана поезија људских јецаја, патњи, узлета, хтења. Срећемо се са писмима затвореника, са паролама исписаним на зидовима, са сведочанствима и документима који о једном времену сами собом говоре. Те поруке, сећања и записи су особена поезија која не тражи тумача. Основна порука свих је да је било „боље умрети стојећи, него живети на коленима“. Додатак књиге са библиографијом радова о партизанској народној поезији јужне Србије употпуњују вредност књиге.

21

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Очекујемо да ће књига Реч и чин наићи на добар пријем код читалаца. Овакве књиге су нам потребне. Оне нас опомињу да не смемо да заборавити прошлост. Ово се посебно односи на млађе генерације. Књига ће им приближити народноослободилачку борбу и револуцију и послужиће им као основа за даље развијање и неговање патриотских осећања. Књигом је наша новија историја добила још једно драгоцено сведочанство о непролазној лепоти и вредности не само народног стваралаштва, већ и о лепоти борбе за живот без стега и окова. Славољуб Обрадовић, Приказ књиге Реч и чин – народни песник о устанку и револуцији у јужној Србији Врање, 1985, „Народне новине“, Ниш, 4 – 5. октобар 1986, 11.

______________________

*Наслов текста Живот стављен у речи узет је за део назива

ове књиге: Живот стављен у речи – Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића 22

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ИСКОНСКИ ПАТРИОТСКИ ДУХ

К

ад год је требало да се из ширег опуса пјесничког стваралаштва неког историјског раздобља или књижевног правца одаберу и јавности представе дјела стварне поетске вриједности, антологичари су се неминовно суочавали с многим, на први поглед, нерјешивим потешкоћама. Можда књижевна селекција не би била до те мјере сложен и замршен посао да ово одабирање пјесничких остварења истовремено не значи и њихово вредновање. Пред сличним проблемима се нашао и др Јован Јањић, приређивач Мале антологије партизанских народних песама, у издању Удружења за неговање револуционарних традиција и културно-историјског наслеђа „Вељко Влаховић“ из Београда. Након десетак година озбиљног изучавања усменог народног стваралаштва, Јањић је у исто вријеме објелоданио још двије запажене књиге: свој докторски рад Устанак и револуција у усменој народној књижевности и опсежан зборник народних пјесама, партизанских народних анегдота, порука и записа са југа Србије Реч и чин (Врање, 1985). Извјесно је да је Мала антологија приређена по једној допадљивој концепцији, и то естетској. У њу је уврштено 65 народних пјесама – ни мало ни много да се истакну главне теме, ликови и догађаји које је опјевао народни пјесник ослободилачког рата и револуције. И тако брижљиво одабрани текстови довољно јасно показују у чему су вриједности, тематске и језичко-изражајне карактеристике на23

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

шег усменог револуционарног пјевања и мишљења. Пробране су познатије и популарније пјесме о разгарању устанка и слободарском жару народа. Главно је тежиште стављено, разумљиво, на избор патриотских мотива, мотива борбеног прегалаштва и несебичног жртвовања за идеале револуције, јер патриотско и трагично су двије константне појаве у рату. Многи стихови изражавају управо то колико је био кратак размак између ријечи народног пјесника и борбеног чина, колико је велика, искрена и снажна била исконска приврженост нашега човјека својој земљи и слободи, правди и истини за које се народ борио.(Листај горо, цвјетај цвијеће, Ој народе Лике и Кордуна, Два брата, Друже твоја кућа гори, Стоји там в гори партизан, А бре, Македонче, Кад су Сремци кренули.) У народној партизанској поезији жртва је увијек свесна, а освета неминовна; друштвени су интереси изнад личних. То је један устаљени, етичкоидеолошки оквир за садржину многих народних пјесама из овог времена. Патриотска осјећања су примарна, па чак и онда када се пјева о крајње интимном бићу човјековом, стих народне пјесме подређен је донекле родољубивој интонацији (Мило јање моје, Алај волим, Партизанка Мара, Шивала је деклица звездо). Запажа се, такође, да је идејно-спознајни и умјетнички дигнитет одабраних пјесама несумњив. Наноси тенденциозног, патетичног и идеолошки пренаглашеног пјевања, којих је било у народној поезији овог раздобља негдје више негде мање, отклоњени су, јер је Јањићев избор обухватио само оно што је прошло кроз ригорозни процес усменог колективног прочишћавања. Састављач је, заправо, из неколико најпознатијих издања партизанске народне поезије из послијератног периода ријетком пробирљивошћу издвајао оне примјере које ни друге антологије не би смјеле да заобиђу.

24

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

(...) Тако су савремена књижевнотеоријска и селективна мјерила, кад је у питању вредновање пјесничке баштине, захтјевала да у књигу ове врсте и намјене уђу углавном оне народне пјесме о револуцији које испуњавају три битна услова: да су аутентично усменог поријекла, да су популарне и радо пјеване у народу и, посебно, да и данас живо опстају и трају у усменој народној традицији. (...) Укратко, предност је оваквих антологијских избора у томе што савременом читаоцу откривају јединствену љепоту народног револуционарног пјесништва, презентирајући им ону грађу која је издржала строга мјерила савремености, која чува сјај и мудрост класичне народне поезије, а представља непрекинуту златну спону с поетским оглашавањима из минулих вијекова. Истина, у партизанском пјесничком обликовању многе су старе теме и мотиви потиснути, уступили су мјесто новој актуелној садржини, а и у поетском исказу и структури саме пјесме штошта се мијењало. Отуда се у одабраним пјесмама, по законима дијалектичке нужности, јасно одражавају и револуционарна свијест и ново родољубље, и сам процес еволуције народног усменог пјевања и пјесничког стварања. То ову креативно уређену књижицу народних пјесама о устанку и револуцији највише и препоручује читаоцима. Др Миливој Родић, Приказ књиге Народне песме о устанку и револуцији – Мала антологија „Вељко Влаховић“ Београд,1985,

„Просветни преглед“, Београд, 5. XII 1986.

25

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ТИХА ВОДА…

С

рели смо се и зближили на скуповима просветних саветника, он из врањског, а ја из нишког педагошког завода. Радили смо исте послове у истој струци, имали смо сличан животни пут и прошли исте школе, али је он отишао и даље: до доктората. Често смо, у слободним часовима, дуго шетали и разговарали јер су нам многе теме, послови и интересовања били блиски. Нисмо се много разликовали ни у мишљењима и оценама, било да је реч о питањима из књижевности, језика, методике, о деликатности у раду просветних саветника или о бројним личним, породичним или друштвеним питањима. Обично сам ја више причао (таква ми је ћуд), а Јован пажљиво слушао и повремено, језгровито и смирено, казивао своје мишљење (такав му је карактер). И драго ми је да се најчешће саглашавао са мном јер сам га поштовао, уважавао његове ставове и запажања, а знао сам и да је изузетно цењен у својој средини, па „и шире“. То сам више пута слушао од Врањанаца, а о његовим радним и људским вредностима причао ми је „компетентан“ човек, Јањићев директор у Заводу Павле Крстић. У то сам се могао и сам уверити кад ми се пружила прилика и задовољство да професорима из Врања и околине држим предавање из методике наставе књижевности. Сада Јован живи и ради у Врању, у подстицајној породичној атмосфери коју стварају: супруга Стојанка, ослонац и први консултант у педагошким питањима, син Зоран, специјалиста гинеколог, кћи Марина, специјалиста гинеко26

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

лог и магистар медицинских наука, снаха Оливера, дечји стоматолог и мила унука Мила, највећа њихова радост. Колико год непрекидно радио и увећавао своја знања и степен своје стручне спреме до највиших научних звања, Јањић увек остаје уздржан и ненаметљив. Како је он главну пажњу посветио народном стваралаштву, да бих га најкраће описао, послужићу се пословицом из „његовог забрана“: Тиха вода брег рони. (...) Највше је проучавао и писао о усменој народној књижевности, посебно оној о НОБ-у, а бавио се и мето диком наставе српског језика и књижевности. Реферисао је на тридесетак конгреса у земљи и иностранству и објавио више од стотину прилога. Сам је приредио или био аутор четрнаест књига из области народног стваралаштва, а петнаеста је у штампи. (...) Прилажем и један његов запис, који ми је љубазно уступио, а користим га да прикажем са колико се бриге Јован Јањић као просветни саветник односио према својим сарадницима, помажући им и желећи им да унапреде свој рад, радовао се кад ти напори буду плодоносни и те колеге тада сврставао у круг својих добрих пријатеља. Ево тог записа: „Као почетник на пословима просветног саветника, посетио сам наставника Ж. Ј. Он је предавао српски језик (као нематерњи) ученицима Шиптарима, у једној сеоској школи. Стање наставе коју сам посматрао није било баш најповољније: наставник млад, почетник, неискусан, ученици немотивисани за учење српског језика, лоше материјалне прилике... На моје обазриве примедбе, да га не обесхрабрим, да стање наставе није какво би требало да буде, како се оче кује, он, слажући се невољно са мојом оценом, ипак, више 27

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

пута, помало резигнирано, понавља: – Ех, да су бољи услови! Видећете Ви моју наставу кад добијем српску школу и предајем српски језик Србима! И то се догоди. Он ускоро доби премештај у сеоску српску школу, доста удаљену од града. Приликом посете овој школи, нађем опет да настава српског језика има недостатака. Укажем на њих, сада мало 'озбиљније', а наставник Ж. Ј., сада и он са знатним наставничким искуством, слободно истиче разлоге таквом стању, како их он види: већина ученика су путници, пешаче до школе по више километара, и сам он станује у граду па свакодневно путује до радног места, итд, итд, али – и сада, само са више поуздања, чак самоуверено, упорно понавља: – Кад бих радио у градској школи, са децом која имају боље услове живота, видели бисте Ви каква би била моја настава! Не прође много времена, сретосмо се у једној градској школи. Иако сам у школу био дошао ради других послова, наставник Ж. Ј. ме позва, инсистирајући, да му посетим часове. Одазвах се позиву… Данас смо добри пријатељи. Често се срећемо и евоцирамо сећања на његове и моје 'почетничке дане'.“ Мр Правдољуб Николић, одломак из књиге Сејачи добра, Народна библиотека Пирот, Пирот 1998, 34–36.

28

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

НОВА КЊИГА ДР ЈОВАНА Љ. ЈАЊИЋА

Р

укопис књиге Усмене народне пословице, питалице и загонетке у наставној пракси, аутора др Јована Јањића, има два дела. У првом делу књиге аутор је дао основна књижевнотеоријска и књижевноисторијска одређења пословица, питалица и загонетки, као и оно што је за наставну праксу посебно драгоцено – методички приступ тим кратким облицима усмене народне књижевности. У другом делу књиге понуђен је избор усмених народних пословица, питалица и загонетки, сређених по азбучном редоследу. Књига је намењена наставницима, као значајна помоћ да се у настави књижевности успешније тумаче ти иначе често запостављени облици усменог народног стваралаштва. Други део књиге, избор народних пословица, питалица и загонетки, може добро послужити сасатављачима књига лектире за ученике, али и ученицима, да прегледно, поуздано, по узорно сачињеном избору, упознају кратке прозне врсте народног стваралаштва. (...) Аутор с правом и аргументовано истиче да су због својих књижевних и језичких вредности, мисаоности и поучности, народне пословице изразито погодне за етичко и естетско васпитање ученика, за развијање способности мишљења и закључивања. Због богатог, провереног животног искуства и искристалисане мудрости коју у себи садрже, али и згуснутог, сажетог израза, пословице могу бити веома занимљив предмет изучавања и тумачења у настави... могу 29

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

бити веома подстицајне теме за говорне вежбе и писане саставе, јер то подразумева низ могућности сталног актуелизовања универзалних људских и животних искустава. (...) Књига Усмене народне пословице, питалице и загонетке у нставној пракси, аутора др Јована Јањића, вредан је допринос методичкој теорији и наставној пракси, те препоручујемо Ученичкој задрузи Основне школе „Милош Црњански“ да књигу објави и на тај начун учини је доступном онима којима је намењена и којима је заиста потребна. Др Милка Андрић, Извод из Рецензије књиге Усмене народне пословице, питалице и загонетке у наставној пракси, Ученичка задруга ОШ „Милош Црњански“, Београд, Едиција „Школски час“, књ.3, Београд 2001, 208.

30

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ДРАГОЦЕНА МЕТОДИЧКА КЊИГА

К

њига Усмена народна књижевност – Методичконаставни аспекти несвакидашња је драгоцена књижевна творевина. Иако није ни прва, а ни последња са оваквом тематиком, ова књига продубљује и проширује наше видике у тако богато и никад до краја казано усмено народно стваралаштво, нарочито када је у питању лирска народна песма. Састављена је из четири тематске целине: 1) Лирска народна поезија, 2) Усмена народна проза, 3) Поводи и одзиви, 4) Додатак, са низом садржаја зналачки датих поднаслова који на први поглед заинтригирају читаочеву радозналост, она од првих до задњих страница држи концентрацију истраживача, не обичног читаоца, пошто се оваква књига апсорбује, из ње се учи, бележи и немогуће је ономе ко год завири у њене странице, да је летимично и без интересовања само прелиста. Својом приступачношћу, избором теме, примерима стихова, филигранским начином објашњења примера, богатим и једноставним језиком, аутор чини садржај неодољивим и разумљивим и обичном читаоцу, камоли људима којима су те књижевне области животни позив. Усмена народна књижевност је један дивно извајан чврст мост, сигуран пут којим ће предавачи у настави лакше стићи до чистих, отворених младих срца (душа), јер др Јањић има кључ, путоказ на том путу. Он после сваке обрађене тематске целине, у облику систематизације, нуди методичност у приступу одређене проблематике, нуди избор тема и 31

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

на крају, контролне задатке за проверу усвојеног знања и њихова решења. Методичност приступа синтакси везаног текста, мора се признати, слабе су тачке многих тумача књижевности, тј. предавача у настави, чак и када су опширне прозне творевине у питању, а камоли минијатурније. Стога такву драгоценост, управо због огледности методичког приступа, чине дати примери паремиолошких књижевних облика за које и сам др Јањић тврди да су неправедно запостављени у обради на часовима. Уз помоћ одређених примера, аутор нуди неколико аспеката анализе: 1) тематски и смисаони, 2) временско-просторни (географски), 3) типолошки, 4) стилскоизражајни, 5) синтаксички, 6) језички, 7) комапаративни – и сваки понаособ објашњава у облику теза, али и оставља могућност предавачу да својом креативношћу употпуни дати низ. Ми који годинама тумачимо ову материју, добро знамо да су овакви приступи могући и једноставнији на већим књижевним формама. Зато ће свако ко „успостави контакт“ са књигом Усмена народна књижевност др Јањића, бити пријатно изненађен када открије које су све могућности интерпретације дате и на краћим, паремиолошким творевинама. Такође, не мању пријатност представља пажња коју је аутор посветио лирској народној песми на дијалектима, и, нарочито последњих година посве неправедно запостављеној, заборављеној – партизанској народној песми. У свакој од њих је лирско „сада“, а „лирски јунаци“ су сами читаоци, носиоци лирског исказа и свакоме од читалаца је дата могућност да, осећајући на свој начин лирску песму, буде у средишту збивања. Наравно, у књизи је добар део страница посвећен и прозним усменим творевинама обимније садржине (бајке, народне приповетке…). Као једна од низа предавача матерњег језика и књи32

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

жевности која у разред улази већ четврт века, не могу а да не искажем искрено и топло дивљење свом бившем професору за овако леп дар свој „браћи по струци“, саветнику чија ће књига бити много више од сувопарног саветовања приликом посете часовима. Ова књига није само дар предавачим у настави. Она је драгоцени уџбеник студентима који се спремају да успешно савладају испит из народне књижевности. Она је и подстрек онима који су тек закорачили у живот, пред којима пуцају видици свезнања захуктале машинерије времена компјутера. Књига Усмена народна књижевност је ту да потврди ону исконску „ко нема прошлости – будућност му је неизвесна“, да младе нараштаје суочи са њиховим коренима постојања, да лепом речју, још лепше одабраним примером, сликовитошћу, музикалношћу примера, дотакне душу, затитра и пробуди оно најтананије у младом човеку. Књига Усмена народна књижевност, а нарочито књига од истог аутора Огрејала месечина (народне песме из врањског краја) у издању Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ Врање и „Нови свет“ Приштина, 1997, руше табу нелагодности због чега се Врањанци и остали са подручја призренско-тимочког дијалекта осећају инфериорно у односу на житеље са других говорних подручја у чијим говорима има много мање дијалекатског, а више стандардног, књижевног. Књиге, заправо, указују на предност, суперирорност дијалекатског богатства и подстичу младе нараштаје да ослушкују, истражују, бележе и да се не односе потцењивачки према свему ономе што је њихово, архаично, традиционално. Да ово виђење књиге Усмена народна књижевност др Јањића не би деловало исувише хвалоспевно (што она истински и заслужује), мора се признати да она има и извесних „недостатака“. Један од њих је што креативност за 33

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

извођење наставе из ове области много више имају предавачи у осмогодишњим школама, јер планирани фонд сати не омогућује апсорбовање свих аспеката у средњим школама. Но, једно је сигурно – у овој књизи свако може наћи оно чиме би обогатио своје знање, проширио видике, или, како се то популарно каже – стручно се усавршио, а своју душу обогатио лепотом, бистрином и дубином народног стиха, мудрости, загонетања… (…) Због свега напред наведеног, свим својим колегама по струци, студентима, ђацима и љубитељима писане речи, најтоплије препоручујем, како Усмену народну књижевност, тако и књигу Огрејала месечина аутора др Јована Јањића. Дикица Станисављевић, Приказ књиге Усмена народна књижевност – Методичко-наставни аспекти, Завод за уџбенике и наставна средства Београд, Београд, 1998,“ Просветни преглед“, Београд, бр. 410, септембар 1999.

34

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ОБНОВЉЕНА САЗНАЊА

К

њига Усмена народна књижевност представља још један корак даље ка одгонетању тајни које у себи садржи наша народна књижевност. Реч је о књизи која са методичко-дидактичког аспекта разматра проблеме везане за лирску народну поезију и прозу. Проф. Јањић полази од добро познате поделе лирске поезије, истичући да је то интимни дневник човекових расположења и осећања. Као израз најдубљих и најсуптилнијих емоција настале су песме које опевају болове, болести и патње не само србијанског човека већ и свих народа балканске ветрометине. Поједини стихови тих песама могу се поредити са најдраматичнијим сценама трагедија и балада старохеленске књижевности. Одељак књиге који се односи на лирске народне песме врањскога краја представља виђење аутора, али и његов истанчани укус који му омогућава да одабере најбоље примере и из њих извуче елементе који својом уметничком снагом опчињавају и данашње читаоце и тумаче. Неке од тих песама ушле су у антологије српске и југословенске лирике, а неке у наставне програме те представљају школску или домаћу лектиру ученика основних или средњих школа. Истовремено, тврди професор Јањић, ове песме осликавају душу јужносрбијанског човека који је патње и несреће упорно негирао стварним или измаштаним лепотама као што је опевана у следећим стиховима: Кад запева старија, /девет села слушала; /кад заигра млађија, /девет села гледала. Лирска народна поезија своје најбоље стихове изат35

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

кала је у песмама насталим на дијалекатским говорима Јужносрбијанског краја. Њихова мелодија заокупљала је пажњу музиколога и фолклориста, али како истиче професор Јањић, тих песама са потврђеним естетским вредностима има мало или нимало у програмима за основне школе. А може их бити, нарочито у раду додатне наставе српског језика, при проучавању архаизама, у раду на диференцијалној граматици или уочавању особености стваралачког и књижевног рада писаца који су говор дијалекта удахњивали својим јунацима. Аутор је детаљно анализирао наставне планове и програме за основну школу, изнео распоред обраде лирске поезије од првог до осмог разреда и уз то иде констатација да избор чине антологијске песме различитих жанрова. Те песме, уз одговарајућу интерпретацију, омогућавају ученицима да се поступно упознају са народним животом, његовим мудростима и психологијом опстанка. Други део књиге садржи књижевнотеоријски и методички приступ народној прози. Ови књижевни жанрови јављају се како у школској, тако и домаћој лектири, те ученици имају могућности да најпре схвaте, а онда тумаче најлепше умотворине духа нашега народа, почев од бајки, басни, новела, прича, до кратких књижевних форми пословица, загонетки и питалица. Након теоријског образложења следе питања и задаци за размишљање и дискусију који ће показати каква је рецепција изабраних књижевних текстова народне књижевности. Професор Јањић највећу пажњу поклања народним бајкама, не без разлога, јер су оне најзаступљенија књижевна врста у програму за основне школе. Доста места у књизи аутор придаје и кратким књижевним формама – пословицама и изрекама као огледалу народног разума и мудрости, загонеткама и одгонетању као игри речи и духа, а уз то и питалицама. Наравно, неизостав36

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

но је помињање њиховог значења и тумачења у програму школске и домаће лектире, као и изборне наставе. Додатак књизи представљају контролни задаци за проверу усвојености знања о животу и раду Вука Караџића и народној књижевности. Задаци су различитог типа и омогућавају ученицима да уз мисао и знање стечено током организованог рада у наставном предмету Српски језик и књижевност одговоре или искажу свој суд и запажање. Затим следе могуће теме за писмене саставе или говорне вежбе, избор из библиографије, индекс појмова и поговор аутора. Књига Усмена народна књижевност аутора дoктора Јањића доприноси да се на самом крају овог века, још једном осврнемо и кроз уметничко остварење народа сагледамо свеукупни живот и духовност која је тај живот чинила интересантним. Вредност народне књижевности на које аутор указује, као и предлози за њену интерпретацију у основној школи, омогућавају наставницима ново сагледавање и обновљени приступ у анализи ових естетских садржаја. Др Стана Смиљковић, Приказ књиге Усмена народна књижевност – Методичко-наставни аспекти, Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1998. „Просветни преглед“, Београд, октобар 1999.

37

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЗАЉУБЉЕНИК У УСМЕНО НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

П

рофесор др Никола Цветковић прошлог понедељка на књижевној вечери на којој је представљена књига Усмена народна књижевност – Методичконаставни аспекти, (издање Завода за уџбенике и наставна средства Београд, 1998), аутора др Јована Јањића, у Народној библиотеци у Врању, истакао је, између осталог, и следеће: „Када је реч о народном усменом стваралаштву и богатству народног духа, Врање је права метропола. Овде живи врстан зналац усмене народне књижевности са израженим вуковским усмерењем. Доктор Јован Јањић својим делима оставља дубоке и значајне трагове у наставнонаучном раду. Овај изузетан познавалац методичко-наставног аспекта српског језика и књижевности потврдио је то и у својој најновијој књизи Усмена народна књижевност. Ова књига је од изузетног значаја за будуће учитеље и наставнике српског језика. Јањић у њој студиозно и обухватно анализира лирску народну поезију и прозу. Овај истински заљубљеник у усмено народно стваралаштво још једном је показао да поседује широко лингвистичко образовање.“ Била је то прилика да са професором Јањићем поразговарамо о његовом стваралаштву. Имајући у виду речи професора Цветковића, он је изјавио: Моја дела су, могло би се рећи, 'реакција' на стање у настави српског језика и књижевности. Више година радио сам као просветни саветник. Извођење наставе из 38

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

овог предмета на почетку мог службовања било је знатно другачије него што се то ради данас. Проблем су, пре свега, били кадрови, који углавном нису били стручни. Временом, у школе је почело да стиже више младих са факултетском дипломом. Огроман напредак је остварен и у уџбеничкој литератури. Уџбеници су приступачнији и занимљивији а велика помоћ наставницима је и многобројна пратећа литература. И ова моја књига настала је из потребе да се усмена народна књижевност приближи данашњој генерацији ученика јер са својом махом патријархалном тематиком и често архаичним стилским и лексичким одликама није им увек блиска. Улажење у свет такве литературе, у њен смисао, откривање и прихватање њених непролазних хуманистичких и естетских вредности и порука, није једноставан наставни задатак. Потребна је посебна припрема наставника да се ученицима открије све што је из друштвеног и личног живота наших предака у њој тематизовано и укодирано. Без познавања наше усмене народне књижевности, и уопште наше народне културе, као наше уметничке и духовне баштине, наш идентитет би био непотпун. У књизи сам посебно нагласио оне поетичке облике који су, по мом сазнању, у методичкој литератури и у наставној пракси били запостављени. А то су, пре свега, лирски облици на дијалектским говорима и тзв. краћи прозни облици. Др Јањић је већ четири године у пензији, али са великим еланом и даље ради. Библиографији од петнаестак дела ускоро ће додати још једну вредну књигу – Усмене народне пословице, питалице и загонетке у наставној пракси, која ће бити објављена у Београду. Светлост дана би на јесен требало да угледа и монографија о Основној школи у Ратају, једне од најстаријих у овом крају, коју је похађао и сам професор Јањић.

39

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Моје методичко образовање започето је предавањима уваженог професора Власте Михајловића у Учитељској школи у Врању, чији пут и данас следим, каже наш саговорник. Волим да радим и посебно ми је задовољство када чујем да моја сазнања налазе примену у пракси. Једино ми је жао што су се угасиле смотре литерарних дружина, а то су биле баш дивне манифестације на којима је негована лепа реч и ученици подстицани на књижевно стварање. Цео дугогодишњи стваралачки опус др Јањића представља драгоцену литературу намењену просветним радницима. Велика је ствар што ће овај неуморни прегалац наставити научно истраживање и тиме дати још већи допринос унапређивању педагошког рада са децом. Љ.К, новинар, Разговор са аутором „Слободна реч“, Врање, 26. II 1999, 9.

40

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ПИСМО СА КРИМА

П

оштовани господине Стаменовићу, Добио сам Вашу књигу 160 година школе у Стајевцу коју је написао професор Јован Јањић. Много Вам захваљујем. Читам је са великим задовољством. Ја већ пет година не читам српске књиге, али ова књига је написана на тако лак и занимљив начин да, када је читам, чини ми се да сам у Србији са тим људима, које сам тада срео. У Стајевац сам долазио као студент у лето на ферије. Сада имам 88 година, прошло је 68 година, али ја добро памтим Ваше лепо село, дивну природу, добре људе, веселе младиће и ванредно лепе девојке. Велики утисак оставио је на мене одељак монографије Школа од оснивања до Првог светског рата. Сваки одељак је много занимљив и написан је ванредно уметнички тако да сувопарни статистички материјал претвара у историју живота целог народа. Много новог и интересантног сазнао сам о школи у Стајевцу и уопште о школама у садашњој Србији. Школски рад увек ме интересовао јер су моји преци и рођаци били учитељи: Не само мој отац и мајка што су били учитељи, него и мој деда и прадеда и шесторо браће мог оца и две ћерке били су учитељи. И ја, иако сам агроном, предавао сам у пољопривредној школи. Тако да смо ми учитељска „династија“ са великим стогодишњим традицијама. И у нашој фамилији рачунало се да учитељ мора да се пише са великим „У“. „Учитељ“. Јер он учи децу не само писмености, већ од његовог рада зависи и будућност нације.

41

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Тако је и моје мишљење, поштовани и драги колега Стојанче. Још једном захваљујем се Вама за књигу коју читам по неколико пута са великим задовољством јер ме ова књига подсећа на време када сам живео у Југославији која је моја стварна Отаџбина… 1 Виктор Александрович Синицки Крим (Украјина) , 2000.г.

Део писма Виктора Александровича Синицког, сина учитеља Александра Синицког, које је поводом књиге о школи у Стајевцу послао директору школе. Писмо је потписао као “бивши грађанин Стајевца“. Он сада живи на Криму (Русија). (Писмо превео са руског језика др Јован Љ. Јањић.)

1

42

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

СТО ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ШКОЛЕ У ДОЊЕМ СТАЈЕВЦУ

К

ултурну прошлост пчињског краја омеђила су многа, нажалост, мало знана духовна светилишта у којима се очувавао национални идентитет Срба на овом вечно узаврелом крајичку српског југа. У дугом раздобљу турског ропства, пресудан утицај на културне и просветне прилике у пчињском крају имао је наш највећи духовни светионик, манастир Св. Прохор Пчињски. Под његовим утицајем, у селу Стајевцу још од почетка 19. века настајале су свештеничке приватне школе, да би прва општа сеоска школа била основана 1840. године. Иначе, Доњи Стајевац важи за једно од већих села у Пчињи, а његови данашњи становници су, бежећи, пре два века, из прешевских и кумановских поља пред арбанашким и турским зулумима, нашли своју сигурност у забитима горовите Пчиње. Овај редак јубилеј обележен је и пригодном монографијом, насталом, изнад свега, умењем и прегалаштвом њеног аутора, професора др Јована Јањића. Аутор и сам дугогодишњи просветни посленик и врстан познавалац пчињског школства, уз то човек широких знања и највишег књижевног и научног образовања, сажео је међу корице ове књиге прошлост једног од стожера пчињског просветарског и културног мисионарства. Ову драгоцену књигу доживљавамо као документарну повесницу и литературну споменицу, као трајни белег о нашем завичају и нашој школи. У свима нама који смо има43

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ли част да јој припадамо, свим Пчињанима, ма где били, буди понос и враћа самопоштовање. Сто шездесет генерација стајевачких ђака, учитељи и наставници ове школе, уваженом професору Јањићу дугују велику, неизмерну захвалност. У њихово име, ове редове потписује Проф. Томислав Милковић /“Политика“, Београд, 12. IX 2000, 25/

44

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ПОСЛОВИЦЕ ИЗ АРХИВЕ

О

д самог почетка монографија др Јована Љ. Јањића Основна школа у Ратају (1894–1999), Врање, 1999, намеће се садржајима о богатству човековог духа и нагомиланом животном филозофијом. Води читаоца у прошлост са жељом да покаже како се о мудрости учења и лепоти сазнања размишљало и онда када школе као организоване институције није било. Идеје да се деца српскога југа описмене доживеле су своје остварење године 1894. оснивањем прве школе у Ратају. Све је у вези са оживотворењем духа: и лепоте родних њива, предивни шумски пропланци, вијугави путеви који из Ратаја воде ка селима и засеоцима, бистре воде које се са планинских извора сливају у равницу… Живот захтева знање којим га треба осмислити, открити у њему оно што представља црвену нит, континуитет, чврсту везу. Функцију црвене нити у овој књизи заузимају пословице записане на дијалекту, и не само записане, већ мудрошћу зачињене и истином оплемењене. Човек се рађа, а школа занат дава, каже народна пословица. Потреба да се после много година ослика стање душе узнемирених ђачића назире се из оригиналних лирских сећања и записа сада већ зрелих људи. Види се: први утисци при сусрету са школом остају свежи целога живота, представљају унутрашњу радост са којом човек тоне у себе у тренуцима присећања. Памте се детаљи о којима се размишљало на јави и сањало у сну. Колико се пута у мислима прелазио пут од куће до школе са чудесним сазнањем да Знање никој не може да ти отне, и да ће се њиме поносити, 45

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

као што каже народна пословица: Паметан човек је накит на земљу, како звезда на небо. Није чудно што и неуки људи богатство знања упоређују са земаљским и космичким лепотама јер схватају и умеју да протумаче праве вредности. На тај начин боре се против своје духовне стешњености, наслућујући и несвесно појаве које осветљавају човека. Тек тада схватају да човек у себи носи велику и неухватљиву енергију. Професор Јањић је зналачки компоновао архивске текстове из којих се назиру значења старих наставних планова и програма, начини рада у прошлости, резултати до којих се долазило. Поред пословица које чине зрнца свеукупне мудрости и јединствено књижевно памћење, књигу прожимају легенде о местима и знаменитим људима српске и турске вере, сећања оплемењена носталгичним лиризмом, записи са различитих свечаности, са излета и екскурзија. Човек не живи само у природном свемиру да би схватио садашњост и промене у њој, већ и у свемиру културе. О будућности размишља, али уз стрепњу. Ова књига, иако говори о историји школе у ратајском реону, казује и о осталим друштвенополитичким приликама које су утицале на образовање и васпитање, како младих, тако и оних који су из већ познатих разлога и ратних услова остали неписмени. Уз ентузијазам првих учитеља откриване су тајне писмености, а самим тим и суштине човека. Тако је остварена човекова жеља да непрекидно трага за истинама и тумачи њене симболе. Проф. Јањић је прегледао и издвојио материјал који није само симбол прошлих збивања и времена, већ добра основа за нове истраживачке кораке који предстоје. Др Стана Смиљковић, „Просветни преглед“, Београд, 12.V 2000, 17.

46

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

РЕЧ ДИРЕКТОРА НАРОДНОГ УНИВЕРЗИТЕТА НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ РАТАЈЕ У МАТИЦИ ВРЕМЕНА

Д

обро вече, Целог дана размишљам о томе како почети ово излагање и шта рећи као издавач и рецензент о монографији и о професору Јањићу, или чика-Јовану, како га зовемо. Они који ме познају знају да сам ја увек, без трунчице треме, спреман за причу. Морам признати да вечерас није тако и да имам трему. Трему имам због тога што се бојим да све што будем рекао није довољно, или ће остати недоречено, а говорим о величини личности и карактеру професора Јањића. Сигур но је и то да вечер ас свима вама не тр еба посебно причати о аутору. Некима је био професор, директор, саветник, некима је комшија, рођак, пријатељ – најважније је да смо се вечерас овде окупили зато што га ценимо, поштујемо и што је свима нама, пре свега, велики пријатељ. Први пут сам се срео са професором Јањићем на изради рецензије монографије о Основној школи у Врањској Бањи и, од тада, па до данас, нема дана када он не дође код нас на Универзитет. Рећи ћу да је постао део колектива у којем иначе није у радном односу, да је освојио наша срца и постао наш велики пријатељ. Није зато ни чудо што смо за обележавање Дана установе, која има дугу традицију издаваштва, приредили и промоцију његове монографије Ратаје у матици времена. Када је реч о монографији, као издавач, препоручујем да је обавезно имате у својој библио47

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

теци и да је прочитате. Као рецензент, истичем да књига заслужује велику пажњу јер садржи мноштво података из историје, етнографије, фолклора, чувајући их од заборава и тако остављајући будућим генерациијама непроцењиво благо о Ратају. Као сарадник и лични познавалац чика-Јове, могу да кажем: благо оном ко га познаје, благо Ратају које има човека који се на најбољи начин одужио свом родном месту. Небојша Величковић,професор 6. децембар 2003. Врање

48

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ПИСМО ИЗ РОТЕРДАМА

П

оштовани г-дине Јањићу, Пореклом сам Ратајчанин, од породице Зафира Заке Николића, његов унук од сина Милана, рођеног брата од др Сретена. Ваш сам вршњак, рођен сам 1934. у далеком Травнику (Б и Х). Крајем марта о. г. боравио сам у Врању, после велике паузе од много година, да са сином (42 год.) обиђем породично гробље наших предака и село Ратаје – родно место мог оца Милана. На геокартама Југославије или уже Србије, понуђеним путницима у књижарама или киосцима, нигде Ратаје није обележено. На излазу (или улазу са друге стране!) постоји једна велика табла, од насилника савијена и са неколико преосталих слова – Ратаје. У Месној канцеларији у Ратају имали смо врло пријатан сусрет са шефом Светиславом Тасићем. Са огромним изненађењем чули смо од њега да о Ратају постоји Ваша књига, монографија Ратаје у матици времена. Књига од ништа мање него 315 страна, превазилази сва моја очекивања. Са великим задовољством прочитао сам је, рекао бих, „у једном даху“. Желим да вам искрено честитам на овом великом пионирском раду. Ви сте нека врста нашега Вука Караџића ХХ века. У потпуности прихватам све што је написано у предговору и поговору ове заиста величанствене монографије, која са много динамике и пластичности даје једну слику прохујалог времена. У књизи има доста података из живота моје породице 49

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

у целини и посебно о појединим члановима. Свакако, највише о деда Зафиру – Заки који је ушао у легенде и у анегдоте Ратаја, и нешто касније и Врања. Ако икада пишете допуне књиге или књига доживи друго издање (с обзиром на врло мали тираж – 500 комада првог издања)… 2 Ротердам, 3. април 2005.

Д. М. Николић, анестезиолог Георг Хегелстр 5 3076 РЕ Ротердам Холандија

2 Писмо није довршено. Приликом сусрета са др Драганом Николићем у Врању, договорили смо се да се посебно обради хроника породице Зафира Заке Николића, његовог деде, и да се састави њен родослов (Ј. Ј.).

50

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ПРЕКОПОТРЕБНА И ЗНАЛАЧКИ НАПИСАНА КЊИГА

О

д народних говора с подручја Србије, у основицу нашег књижевног (стандардног – како данас кажемо) језика, коју је утемељио Вук Караџић, ушли су, уз херцеговачко-босанске, још само (као млади новоштокавски) шумадијско-војвођански говори. Ван те основице, дакле, остали су старији новоштокавски говори: зетско-сјенички и косовско-ресавски, као и, разуме се, сва три говора из староштокавске зоне: тимочко-лужнички, сврљишко-заплањски и призренско-јужноморавски. Као што се види, то је велика територија на којој се аутохтоно српско становништво (нарочито припадници старијих генерација) и данас у свакодневном језичком општењну служи, мање-више, језиком својих предака, који се у многоме разликује од српског нормативног језика, тако да је за тамошње ђаке, особито оне у сеоским срединама, српски књижевни језик и даље, малтене, страни језик, те морају да улажу велике напоре да би њиме овладали. У много чему је, наиме, сасвим другачији граматички систем тих говора, који се и по неким својим фонетским особинама, а понајвише морфолошким, синтаксичким и лексичким, разликују од Вуковог, стандардног. Ђацима с подручја млађе новоштокавштине много је лакше да се већ у нижим разредима основне школе правилно усмено изражавају, у складу са нормама српског књижевног језика, што није случај са многим другим ђацима чији матерњи језички идиом одудара од оног стандардног, те га 51

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

морају учити, и у школи и ван ње, при чему им велику тешкоћу причињава и сама прозодија (тј. четвороакценатски систем књижевног језика, неакцентована дужина појединих слогова у речима итд.). Како би био удовољен веома важан дидактички принцип који налаже да у учењу треба ићи од познатог ка непознатом, ваљало је за потребе наставе српског језика у основним и средњим школама на дијалекатским подручјима израдити читав низ диференцијалних граматика, но њих, на жалост, није било, што се негативно одражавало на квалитет наставе, а самим тим и на знање ђака. Тек покоји наставник се у својој наставној пракси служио, колико је знао и умео, могућностима које нуди диференцијална граматика као помоћно средство (заправо као полазиште). Будући да је др Јован Јањић и као дугогодишњи саветник за српски (српскохрватски) језик и књижевност при Педагошком заводу у Врању био у прилици да сагледа неопходност примене диференцијалне граматике у настави српског језика (пре свега у вишим разредима основне школе), он је, најзад, својски прионуо на посао и, на темељу свог матерњег говора (а то је говор мештана села Ратаја, код Врања) сачинио први приручник те врсте у нас, којим се могу служити и наставници и ђаци. Јањићева Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима зналачки је написана књига која ће веома корисно послужити наставној пракси, допринети њеном унапређивању и осавремењивању. Вичан перу и техници научног рада, а уз то и као веома добар и искусан методичар, дидактичар и педагог, др Јован Јањић је, располажући свим потребним знањима и као дијалектолог и као лингвист уопште, остварио дело од несумњивог значаја и применљивости, од велике стручне и – нарочито – методичке вредности, које ће заживети у наставној пракси и бити подстрек за писање нових диференцијалних граматика, тако потребних, драгоцених, неопходних...

52

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Премда долази са приличним закашњењем, овом Јањићевом делу треба упутити најсрдачнију добродошлицу: то је прва ласта, која најављује читаво јато. Нека би и наредне књиге ове врсте у нас биле овако солидно урађене, са љубављу и научном акрибијом, као што је ова Јањићева! Њоме могу да се поносе не само њен аутор и издавач, већ и читаво наше школство. Није претерано рећи да је књига др Јована Љ. Јањића Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима, као стручни спис искусног просветног радника практичара, његово животно дело. Др Љубиша Рајковић Кожељац, Рецензија књиге Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима, Народни универзитет Врање, 2010, 219–220.

53

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

КОРИСНО И КАО УЏБЕНИК И КАО ПРИРУЧНИК

К

(...) њига др Јована Љ. Јањића Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима (Народни универзитет Врање, 2010), дело је врсног стручњака за језик, зналца из методичке обраде тема, темељног и озбиљног научника који познаје путеве преношења знања ученицима, практичара и човека који све ради на примеру. У том смислу ова књига је и теоријско и практично дело. Проф. Јањић је у детаљној и темељној обради диференцијалне граматике (дате у Посебном делу књиге: Говор села Ратаја и околине – одступања од српског стандардног језика) дао ваљан пример како треба сачињавати те диференцијалне граматике које могу много брже и лакше допринети овладавању стандардним језиком код ученика у срединама где народни језик одступа од основице стандардног српског језика. Зато је ова књига др Јована Љ. Јањића пример како у овај посао треба улазити и како се њиме бавити. Ова књига је, по нашем мишљењу, путоказ како у томе ваља радити да би се српски језик и српски народ објединили што је више могуће у језичком и културно-цивилизацијском погледу. Ово је корисно дело и може да послужи као уџбеник и за ђаке и за наставнике. Као незаобилазан приручник, без сумње. Драгољуб Збиљић, Корисно и као уџбеник и као приручник, „Школски час“, Београд, 2010, .5, 145.

54

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

АФИРМАЦИЈА ДИЈАЛЕКАТСКОГ ГОВОРА

И

скусан педагог, добар лингвиста, дијалектолог и методичар, др Јован Љ. Јањић је написао дело, по оцени рецензента др Љубише Рајковића Кожељца, од несумљивог значаја и применљивости, од велике стручне и, нарочито, методичке вредности, које ће живети у наставној пракси и бити подстрек за писање нових диференцијалних граматика, тако драгоцених и неопходних. (...) У издању Народног универзитета у Врању је 2010. године изашла књига др Јована Љ. Јањића под називом Диференцијална граматика српског језика на дијалекатским подручјима. Проблеме у изучавању српског књижевног језика, говорног и писаног, др Јован Љ. Јањић је сусрео већ при првим корацима свог школовања као дете из села Ратаја недалеко од Врања. Вук Караџић је поставио норму за стандарни, књижевни српски језик засновану на новоштокавским, херцеговачко-босанским и шумадијско-војвођанским говорима. У ту норму нису ушли старији новоштокавски, зетско-сјенички, косовско-ресавски, и сва три староштокавска говора: тимочко-лужнички, сврљишкозаплањски и призренско-јужноморавски говори. Према једној изјави академика Драгослава Михаиловића дијалекатски говори, ван нормираног књижевног подручја, простиру се на површини од 56 посто. Од тада, па све до ових дана др Јован Љ. Јањић носи у себи потребу да помогне ученицима и наставницима са тих подручја да лакше савладају норме књижевног језика. Радећи дуго година као саветник за срп55

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ски, односно српскохрватски језик, у Педагошком заводу у Врању, најбоље је уочавао све проблеме у настави. Прави допринос у томе дао је овом књигом: Диференцијална граматика српског језика на дијалекатским подручјима.

(...)

Ово је једна од двадесет књига у којима је др Јањић сажео своје дугогодишње искуство, стручно и научно знање стицано у Учитељској школи у Врању, на Филолошком факултету у Скопљу на Групи за југословенску књижевност, на Филолошком факултету у Београду на специјалистичким студијама методике наставе српског језика, на магистарским и докторским студијама на Филозофском факултету у Загребу са тезом о интерферентним односима усмене народне и писане књижевности са ратном тематиком, као наставник у основној и средњој школи и као педагошки саветник на подручју врањског говорног подручја. Књига др Јањића Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима (Народни универзитет Врање, 2010), допринос је науци о језику и одличан уџбеник за студенте и ученике којима је матерњи језик наречје ван стандардног српског језика, а наставницима може бити веома користан приручник. Радећи на овој књизи др Јован Љ. Јањић се користио богатом стручном литературом: више од седамдесет аутора и преко сто библиографских јединица, објављених од 1953. до 2006. године. Љубица Ненезић, Афирмација дијалекатских говора, „Багдала“, Крушевац, 2011, 487, 114–115.

56

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

СТВАРАЛАШТВО ЗНАЧАЈНИХ АУТОРА ПОТЕКЛИХ СА ВРАЊСКОГ ТЛА

Н

ова књига др Јована Јањића под називом Над књигама и рукописима из завичаја, IV представља комплексни приступ књижевним, историјским и документарним садржајима који су настали из пера значајних људи Врања и шире околине. Повратак историјској прошлости, традицији и култури вредан је допринос историографији, антропологији, језику дијалекта, филозофији стварања. Структурни елементи књиге су: Уводне напомене, Књиге – старе и нове, Из прошлости школа, Интервјуи и сећања и Додатак. Саставни делови ових текстовних целина односе се на стваралаштво значајних аутора потеклих са врањског тла, међу којима аутор истиче дело Јована Хаџивасиљевића и његова виђења догађаја из Првог светског рата, Ристе Т. Николића и карактеристике облика народног стваралаштва у његовој монографији Пољаница и Клисура, као и у делу под називом Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве и др. Приступ аутентичним подацима традицијске прошлости Јужне Србије омогућава аутору да на специфичан начин открије, наизглед заборављене вредности, које са садашњошћу чине вертикалну линију опстанка. Такви чувари нашега идентитета кроз језичко стваралаштво откривају дубоку мисао о опстанку и сталну борбу да се зло не заборави, и не понови. Др Јован Јањић, не само као стваралац, већ и учесник у вредним књижевним, културно-просветним и манифестацијама ширег друштвеног значаја, прикупља податке и сла57

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

же их у мозаике који представљају драгоцене изворе за нова истраживања. Треба поменути интервјуе и сећања који садрже лични тон и виђења аутора о различитим проблемима везаним за школство, рад у редакцијама часописа, вредностима књига, језика дијалекта и књижевног, оцене књига завичајне проблематике. Систематизовани текстови, објављивани по листовима, часописима и другим публикацијама са додатком ауторове библиографије говоре о значају књиге коју предлажем са задовољством за штампање, уз жељу да ови извори подстакну млађе нараштаје на ново стварање. Врање, 17. VI 2013.

Проф. др Стана Смиљковић, Рецензија књиге Над књигама и рукописима из завичаја, IV, Народни универзитет Врање, 2010, 231–232. .

58

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ЖИВОТ ИСПУЊЕН РАДОМ „Живот испуњен радом доноси радосну смрт.“ Леонардо

К

њига разговора Славице Цветковић са проф. др Јованом Љ. Јањићем једна је од оних, ретких, које веома богате нашу културну баштину и чији је допринос тој баштини вишеструк. Oвакве књиге, поред своје белетристичке вредности, имају и велику документарну вредност. Оне су исповедног карактера и наликују аутобиографијама. Питања на која Јањић ту одговара само су повод да се исприча читав један живот, од најранијег детињства па до зрелог доба и поодмакле старости. А сав тај живот био је испуњен радом и стваралаштвом (књижевним и научним, а понајвише просветитељским). Самосвестан од најмлађих ђачких дана, Јован Љ. Јањић је особа која је, по генеричкој суштини својој, homo faber par excellence. Наиме, врло рано је постао свестан своје животне мисије: да – као просветни радник – буде и списатељ, књижевник, истраживач и прегалац на пољу науке (лингвистике, дијалектологије, историографије, фолклористике и многих других научних дисциплина). Радознао по природи, он је за све време свог школовања тежио томе да овлада са што више знања, па и оног ван своје уже струке, за коју се као студент, касније, определио. Настојао је да постане личност у тоталитету, како би могао благотворно да зрачи на друге. Заволео је просветни позив и сав му се, по завршеном 59

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

школовању, посветио. Дужност професора језика и књижевности обављао је са највећим душевним задовољством. У свом образовно-васпитном раду (педагошком и дидактичком) остварио је велике и запажене резултате, те му је с правом поверена и дужност просветног саветника у Врању, коју је он такође вршио на опште задовољство. Тактичан и у свему (осим у раду) умерен, увиђаван, обазрив и добродушан, предусретљив и доброхотан, а скроман и прескроман, он је у читавој јужној Србији постао пример за углед: пре свега као трудбеник и као истрајник, као човек који не посустаје пред препрекама – напротив, оне га подстичу да их са још више елана, снаге и воље савладава и граби даље напред, упркос свему! Као личност достојна сваког поштовања, Јањић је постао омиљен и цењен не само у својој ужој животној средини, код својих ђака и колега где год је службовао, него и код целокупног грађанства, пре свега Врања и околине, али и знатно шире. За свој труд и остварене успехе у раду добио је велики број заслужених друштвених признања и награда, па и неке од оних најпрестижнијих. Читавог живота бавио се оним што је волео, а управо тај посао и доноси највеће резултате, јер се обавља с љубављу. И свој списатељски део посла Јањић је – као што ће читалац ове књиге видети – обављао с љубављу, с великом љубављу, а ја бих рекао – и зналачки, веома зналачки: тај посао му је такође доносио обиље радости и душевне насладе. Даровит као стваралац, јак на перу, др Јован Љ. Јањић је остварио веома обимно, разноврсно, занимљиво, значајно и у сваком погледу вредно књижевно и научно дело, које ће са протоком времена све више добијати на вредности. Читаоцу ове изврсне књиге омогућено је не само да завири него и да уђе у пишчеву радионицу и да се ближе упозна са тим како су настајала његова главна дела, и она књижевна и она ужестручна, научна. Јањић о свему што је у вези са његовим 60

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

животом и радом прича полетно, спонтано и живо, а истинито, у свему веродостојно, сликовито и језгровито, сажето, усредоточено на оно што је најбитније, те ће читање ове књиге – верујем у то – за скоро сваког читаоца представљати ужитак, а понајвише, свакако, за читаоце сладокусце. Наслађиваће се њоме не само људи Јањићевог кова него и многи други, јер ће из ње много тога и сазнати, проширити своје сазнајне видике, пошто је ту приказана, у главним цртама, скоро читава једна епоха: види се јасно, као на рентгену, једно динамично време које је обиловало великим променама у много чему, променама које – у пуном замаху – трају и до данас. Елем, ова књига ће бити радо читана, јер и има рашта да се чита. Њеној вредности умногоме је допринела – својим зналачким питањима – и Јањићева саговорница, новинар Славица Цветковић, која је иначе један од најискренијих поштовалаца личности и дела др Јована Љ. Јањића, а део књиге који се односи на Јањићеву библиографију, коју је приредила Марина Љ. Јањић, знатно доприноси научној вредности књиге. Рекао бих, на крају, да су нам овакве књиге данас (а биће и сутра) управо најпотребније, јер оне, уз остало, веома подстицајно делују на млађе: да и они живот свој оплемењују и осмишљавају стваралаштвом. Од таквог живота људскијег нема! Са таквим животима, и само са таквим, човеколикији смо – понос врсте којој припадамо. Рад не само да је створио човека – о н га и даље ствара. Др Љубиша Рајковић Кожељац, Предговор књизи Речи лете, записано остаје – разговори са др Јованом Љ. Јањићем, Врање, 2017.

61

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

НА КРИЛИМА ЗАВИЧАЈА

Н

ад књигама и рукописима из завичај (књига V), др Јована Јањића у свему исказује као мултидисциплинарну личност (естетичар, књижевни историчар и критичар, лингвиста, педагошки посленик) и исликава његову унутрашњу стваралачку снагу. Професор Јањић је трудољубиви свезнадар који је своје знање, образовање и истраживање преточио у најновије дело завичајног карактера. Стваралачка мисао др Јована Јањића још једном је планула, развила се у нов подухват – књигу са 15 нових погледа, која са претходне четири чини складну целину. Има ту хроничарског, али и студије есејистичког карактера о познатим ствараоцима. Др Јован Јањић значајно је име врањског краја, професор, доктор наука, покретач бројних културних активности, аутор више књига. Његова дела увек су прави изазов за знатижељну културну јавност. Ради се о човеку чији је досадашњи живот био испуњен најразноврснијим просветним, образовним, културним, књижевним, уметничким, историчарским и другим делатностима. Речју, просто је немогуће све набројати. Он се нештедимице трошио и трошећи се самообнављао. По виталности, по преданости раду, иако већ у годинама достојним поштовања, наш Аутор је млађи од многих са мањим товаром година. Јањићев рад је првенствено у служби завичаја. Будно прати сва збивања у издавачкој делатности и муњевито реагује. Књига је прави рудокоп за различите сладокусце разноврсних тема и интересовања – народни обичаји, веровања, историја врањског краја.

62

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Пред читаоцем је Јањићево дело океан, књига занимљива и неопходна ауторовом мештанину, али и учитељу, језикословцу, ентографу. Реч-две о композицији зборника како би се боље схватила идеја аутора. Књига је подељена у четири дела. Уводни део објашњава одговарајуће догађаје и сведочења са аутентичним записима и сећањима. Ту, у сажетој Уводној студији, аутор представља кратку историју најновије издавачке продукције, углавном у Врању и врањском крају. У првом поглављу, Књиге – старе и нове, дати су опширни студиозни прикази књига и аутора од изузетног значаја за Врање и његову околину. Уводна студија односи се на репринт издање књиге Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877/78. године (издање Ђенералштаба Српске војске). Књига је дуго била у забораву. После значајних разматрања садржаја књиге, аутор се посебно задржао на најважнијем делу, који се односи на жестоке борбе кроз Грделицу и око Врања за избављење из вишевековног турског ропства. Описан је до тада невиђени муњевити рат у најтежим зимским условима, када се за српство у бој кретало и добровољно. Приказани су судбоносни тренуци опстанка српског народа, када је претила велика опасност од однарођивања. Изузетан успех постигнут је захваљујући искуству српске војске, њеној упорности и добрим вођењем акција. Аутор овде не само да даје приказ књиге, већ га значајно надограђује новим погледима и сазнањима, илустрованим и ликовно. Следе студије о два горостаса врањске научне мисли – Јовану Хаџивасиљевићу (доктору филозофије) и Ристи Т. Николићу, истакнутом истраживачу српских простора од Јужне Старе Србије до Београда. Приступ књизи Јужна Стара Србија, књига друга, Прешевска област, аутора Јована Хаџивасиљевића (књига је дуго била у забораву), 63

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

исцрпна је студија о местима и људима, географским одликама и историјским приликама и неприликама. Богата је примерима из усмене књижевности, народним предањима и легандама. Разматрања су ту о црквама и манастирима, историјским личностима, називима села. Реч је и о епским и лирским песмама. Следи нов приступ књигама: Пољаница и Клисура и Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве: антропогеографска истраживања Ристе Т. Николића, истакнутог истраживача, антропогеографа, етнолога, историчара, истраживача фолклора и језика врањског краја, борца, ученика и сарадника Јована Цвијића. Приказ Ратног дневника од самог почетка Првог светског рата Стојана Јовановића Шукара, аутентична су сведочења о преласку Моравске дивизије I позива преко Албаније 1915. године. Казивања су зачињена бројним литерарним пасажима. Ту су и дневнички записи из Албаније Јована Хаџивасиљевића. Путописно-дневничка проза са пуно уметнички обликованих приказа – описи предела, јунака велике српске трагедије, преласка преко зимом оковане мрачне средине. Има ту историјског, документарног, али и модерног литерарног, психолошког приступа. У овом делу књиге представљена је и значајна монографија села Александровца. Не ради се овде о једноставном представљању књига, већ је Јањићев приступ наставак датих садржаја, њихова допуна уз потребна научна тумачења. Обимна је то студија, читава књига од 100 страница. Реч је о потиснутим и заборављеним ауторима из Врања, истакнутим научницима, чији рад заслужује сву нашу пажњу. Аутор се пита: одакле немар и небрига према њима, недовољно знања или идеолошког схватања и погледа, иако се ради о врхунским научницима, људима свог времена и погледа из другачијег политичког Система и друштвених прилика. Њихови ставови су темељни 64

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

и студиозни, те се ни данас не могу заобићи у свим озбиљнијим научним приступима темама и просторима које су обрађивали – Пољаници, Клисури, Врањском поморављу, Пчињи. У другом поглављу, под насловом: Још о књигама, представљена су и разматрања појединих пригодних културних тренутака у Врању, какви су: приказ књиге Албанска голгота, речи о издавачкој делатности Народног универзитета, Библиотеци СУБНОР-а, немару и небризи према завичајној култури, Октобарском признању аутору ове књиге. Пре свега, ту су завичајне теме – књиге, рукописи, духовно и културно наслеђе, културна баштина Врања. У трећем поглављу, Из историје усмене и народне књижевности, дат је приказ књиге текстова Љубише Рајковића Кожељца о народној књижевности. Ту је и осам приступа теми народне партизанске поезије у врањском крају током и после Другог светског рата, драматичном периоду српске историје. Реч је о песмама које су настајале у борби, строју, предаху између борби. Усмени је то вид стваралаштва, где су појединци иницијатори, а стварни аутор је колектив, читаве војне јединице. Доминира слободарски дух југословенста, братства и јединства. Стихови су ту о херојству старијих и млађих мушкараца и жена и њихов заједнички допринос победи над фашизмом. Пева се и о злочинима окупатора (Бугара и Немаца), народном отпору и немирењу са постојећим наметнутим стањем. Из школске проблематике је назив четвртог поглавља књиге. Дневничке забелешке су ту о личностима и догађајима из школског живота. Текстови су засновани на рационалним запажањима и емотивним доживљавањима. Мемоарска су то уопштавања искуства једног професора. На крају књиге је Додатак. Уместо уобичајене биографије аутора, дато је Образложење одлуке о додели "Јавног 65

ДР МАРИНА Љ. ЈАЊИЋ

признања 4 . октобар“ (дан ослобођења у Првом светском рату). Ради се о признању за изузетне резултате у области научног, књижевног стваралаштва и активности у очувању традиција ослободилачких ратова и историје Врања и Србије. Приложена је и потребна научна апаратура: Индекс имена, Резиме, Summary, који значајно помажу читаоцу да се креће датим садржајем, што књигу препоручује научној јавности. Можемо закључити да се Над књигама и рукописима из завичаја V, професора Јована Јањића, успешно придружила низу његових претходних дела истоименог наслова. Аутор нам је подарио књигу писану чистим стилом. Материја је обрађена модерном методологијом. Целокупно стваралачко и научно дело професора Јањића засновано је на његовој дугогодишњој делатности. На крају, треба рећи да Јањићев приступ садржи елементе импресионистичке критике. Она може бити писана и неколико година након изласка дела и после извесног праћења писца. Стил Јањићевих разматрања неретко је сужен на минијатуре, чланке и приказе. Близак му је хроничарскокритички миље укупног бдења над стваралаштвом своје, врањске средине. Према њој је садржајни активиста и строги критичар. Књига је садржајна, занимљива и изазовна. Због тога се са посебним мотивима препоручује читаоцу, јер је и настала из љубави према уметности, култури и свом народу. Оно што нису урадиле бројне врањске институције културе, урадио је наш аутор. Књига је јединствен културолошки и научни подухват највишег реда заљубљеника у прошлост и садашњост Врања и врањског краја. Мр Слободан Симоновић, Рецензија књиге Над књигама и рукописима из завичаја, V, (Народни универзитет Врање ,2017, 220–221.)

66

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

СВЕДОЧАНСТВО О НАМА, НАШЕМ КРАЈУ И ВЕЛИКАНИМА НАШЕГ ВРАЊА

К

њига Разговори са проф. др Јованом Љ. Јањићем новинарке Славице Цветковић и Библиографија радова др Јована Љ. Јањића докторке Марине Јањић, под заједничким насловом Речи лете, записано остаје, представља својеврстан искорак у литерарном и новинарском стваралаштву нашег града. Славица Цветковић годинама плени својим емисијама, талентом и умећем. Радећи емисије из културе, успела је да најширу публику привуче малим екранима и поведе у чаробни свет књига, библиотекарства и галерија. Највећи број њених емисија су интервијуи са најзначајнијим књижевницима, сликарима…наше земље и нашег краја. Озбиљношћу, али и непосредношћу она води сигурно разговор са својим гостима. Један од упамћених гостију њених емисија је и проф. др Ј. Јањић. Њихова сарадња траје годинама, а плодови те сарадње су бројни и познати су најширој публици. Огромна енергија, велико дело и врло позитиван дух проф. Јањића инспирисали су Славицу Цветковић да свој литерарни првенац посвети животу и стваралаштву овог великог човека, писца, научника. Само се на први поглед чини да су Разговири обиман интервју, међутим, пажљивим читањем сагледавамо умешност ауторке да врло прегледно разврста бројне области живота и рада професора Јањића, да проникне у суштину његових размишљања и осећања и да га представи у оном поро67

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

дичном, личном, најинтимнијем погледу. Видимо да је ауторка овим делом „превазишла“ форму интервјуа и да је написала врло прегледну монографију о животу и раду професора Јањића јединствену по својој форми интервјуа. Управо та форма доприноси томе да се књига лако чита и да је изузетно занимљива. Вешта новинарка и саговорник који има шта да каже воде нас страницама ове књиге. Кроз 20 поглавља упознајемо се са одрастањем, школовањем, првим радним данима, стручним усавршавањем, сталним доказивањем проф. Јањића на бројним научним пољима. Велики део Разговора посвећен је делима проф. Јањића. О сваком делу се врло детаљно говори. Представља се одјек који је свака од књига имала у локалној, али и широј научној јавности. Говорећи о својим књигама, проф. Јањић је проговорио и са нама поделио и нека лична разочарања која је доживео од својих некадашњих сарадника. Сусретао се са много злобе, нељудскости, зависти, а његова величина се огледа у томе што је с ауторком и читаоцима поделио врло оштре, али и неаргументоване критике којима је био изложен. Својим делима Над књигама и рукописима из завичаја проф. Јањић одаје почаст свима онима који су писали о Врању и његовој околини, покушава да нам открије колики је значај тих сачуваних списа за очување нашег духа и традиције. Проф. Јањић користи сваку прилику да и у овим Разговорима, као и у свим својим ранијим књигама, подржи ауторе из нашег краја – од песника, романописаца, до писаца монoграфија – да им да безрезервну подршку и помоћ. (...) Други део књиге, Библиографију радова проф. др Јована Љ. Јањића, приредила је Марина Јањић. Годинама посвећена свом усавршавању на пољу медицине др Марина 68

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

је објавила и на стручним скуповима представила велики број својих научних радова. Одлично влада методологијом у изради научних радова и своја искуства је применила и у писању ове Библиографије, која, иначе, садржи називе свих објављених књига и радова проф. Јањића са свим потребним подацима. Рад професора Јањића је врло обиман, али и врло вредан и његова Библиографија је одличан ослонац за све даље проучаваоце књижевности, посебно оне настајале у нашем крају, за све проучаваоце историје Врања и биографија знаменитих Врањанаца. Писци монографија, такође, могу у њој да пронађу обиље корисних списа. Славица Цветковић и Марина Јањић пишући о животу и раду проф. Јањића, успеле су да његов лик и дело сагледају из једног новог угла. Ако има оних који су мислили да су знали све о о во м плодном научнику и његовом делу, преварили су се. Толико је у његовим одговорима нових информација, из нових углова, о једном богатом и занимљивом животу, али и о средини у којој живи и ствара. Др Јован Љ. Јањић је човек који је цео свој живот посветио раду и сталном стручном усавршавању. Тај рад на себи је императив и овог савременог доба и проф. Јањић може свима нама, и посебно младима, бити изузетан узор енергичности, стручности, неопходности усавршавања на свим пољима. Књига Речи лете, записано остаје је велико сведочанство о нама, нашем крају и великанима нашег Врања, те је као такву треба, свакако, објавити. Фебруар 2016. године

Жаклина Јовановић, Рецензија књиге Славице Цветковић и др Марине Ј. Јањић Речи лете, записано остаје – разговори са др Јованом Љ. Јањићем, (СУБНОР Врање, 2017, 276–289.)

69

ДР МАРИНА Љ. ЈАЊИЋ

ТРАЈНО СВЕДОЧАНСТВО О ИСПУЊЕНОМ ЖИВОТУ И СТВАРАЛАЧКОМ ОПУСУ

П

реда мном је рукопис књиге под насловом Речи лете, записано остаје и поднасловом Разговори са проф. др Јованом Љ. Јањићем. Оно што ми је најпре привукло пажњу, то је да је књига писана у виду дијалога. Овај, у суштини новинарски начин писања, али истовремено и озбиљног књижевног приступа, мање је уобичајен, али пружа изванредне могућности, како аутору разговора, тако и личности којој се обраћа. Аутор првог дела књиге разговора са др Јањићем Славица Цветковић уложила је велики труд да правим и квалитетним питањима омогући садржајне и животом и стварношћу обојене одговоре. Учинила је, заправо, да се на страницама књиге нађе текст који ће ту остати као трајно сведочанство о испуњеном животу и стваралачком опусу др Јована Јањића. Својим питањима ауторка му је омогућила да говори о мотивима, начину рада и суштини свога стваралаштва, као и о свом животу и стручном и друштвеном ангажовању. Још у својим уводним речима Славица Цветковић је недвосмислено показала свој емотивни и људски однос према аутору чије људске вредности и стваралаштво изузетно поштује. Због тога она не наступа као оцењивач и критичар, већ са пуно одговорности и пажње иде кроз живот и стваралаштво др Јањића. Посебно су у књизи наглашени његов допринос очувању слике патријархалних прохујалих времена, али и његово залагање за усвајање вредности савременог 70

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

доба. Ауторка нас питањима на коректан начин проводи кроз Јањићево стваралаштво и скоро све области његовог интересовања. Истовремено оставља сасвим довољно простора да он сам изрекне ставове и судове о појединим питањима и да им да лични печат. Поступно пролазећи кроз најважнија дела Јована Јањића, ауторка првог дела књиге представља свог саговорника и као просветног делатника и као научног, просветног и друштвеног радника. Значај стваралаштва њеног саговорника поткрепљен је мишљењима рецензената, критичара и промотера и написима у штампи и стручној литератури. Из осмишљених питања и смисаоно и лексички богатих одговора произашла је и реална слика стварности у којој др Јањић живи и ради. У предговору књиге др Љубиша Рајковић Кожељац истиче њену белетристичку, али нарочито и велику документарну вредност. Кожељац, као знанац аутора и познавалац његовог дела, истиче да је оно верна слика једног богатог живота и да је „исповедног карактера и да наликује аутобиографији“. У другом делу, чији је аутор др Марина Ј. Јањић дата је садржајна и богата библиографија Јањићевог стваралаштва. Без овог библиографског дела књига би била непотпуна и сиромашна и читаоцу не би био доступан један веома богат стваралачки опус. Своју љубав према писању, књизи и просветитељској делатности др Јањић је претворио у велико литерарно и научно дело. Овде, као илустрацију богатог стваралаштва др Јањића, наводимо само неколико података: више од 30 објављених књига, 70 методичко-наставних расправа, стотинак чланака, рецензија и приказа, 26 научних и стручних скупова (односно зборника радова са тих скупова) и 70 текстова 71

ДР МАРИНА Љ. ЈАЊИЋ

о његовим радовима. На основу споменутих чињеница, доброг садржаја питања, богате библиографије, као и на основу реалне слике богате пишчеве радионице кроз коју су ауторке пропутовале, као и на основу богатог дела др Јована Љ. Јањића, на крају треба рећи само једну реченицу: Рукопис/књига Речи лете, записано остаје заслужује пуну пажњу наше јавности и наћи ће прави пут до својих читалаца. Фебруар 2016.г.

Миодраг Марковић, Рецензија књиге Славице Цветковић и др Марине Ј. Јањић Речи лете, записано остаје – разговори са др Јованом Љ. Јањићем. (СУБНОР Врање, 2017, 280–282.)

72

II ДЕО ДР ЈОВАН Љ. ЈАЊИЋ О СТВАРАЛАШТВУ ДРУГИХ АУТОРА

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Ко је савијен над књигом тај усправно хода. Аноним

74

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

КЊИГА О СЛАВНИМ ПРЕЦИМА

У

дружење потомака ратника Србије 1912. до 1918. године Врање објавило је oвих дана књигу др Јована Хаџивасиљевића Српска војска у Европском рату, као репринт издање. Ова невелика књига у ствари је предавање знаменитог Врањанца, и самог учесника Првог светског рата, које је одржао у Новом Саду 6. јануара 1919. године. Удружење је објављује поводом 90. годишњице пробоја Солунског фронта и ослобођења Врања у Првом светском рату.

Ово је друга књига др Јована Хаџивасиљевића коју ово Удружење објављује. Прва је била Бугарска зверства у Врању и околини, објављена 2003. године. Као што је познато, овај учени Врањанац написао је низ дела из историје, етнологије и политике. Нажалост, до њих се данас скоро и не може доћи. Ова генерација Врањанаца се није потрудила да их макар и у избору објави. А она су врло значајна за познавање наше прошлости и за очување нашега идентитета. Овај научник је, како бележи хроничар Врања Риста Симоновић, имао свестрано интересовање: „У проучавању наше прошлости њега је све занимало: просветне, културне, политичке и друштвене прилике, споменици културе, градска и сеоска ношња, језичке и обичајне прилике, миграције људи за време турске управе, недела окупатора и сва остала кључна питања везана за живот наших људи и земље“. Предавање изложено у овој књизи др Хаџивасиљевић је одржао непосредно после завршетка Првог светског рата, као учесник у тим догађајима и као велики познавалац тадашњих светских и европских прилика, с једне, и српске историје, с друге стране. Он овде потанко анализира узроке рата, које види у 75

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

европским политичким и економским приликама после Берлинског конгреса, посебно у тежњи Немачке за продор на Исток. Констатује да су се формирале две групе народа, супротстављених интереса – Западна и Средњоевропска, а између њих је био ближи и даљи Исток – око којега је, и због којега је, и дошло до судара европских и других народа. На путу Немачкој и Аустро-Угарској да спроведу своју концепцију „Дранг нах Остен“ нашла се Србија и српски народ (као што се то поновило и у каснијим историјским догађајима). После оптужби и ултиматума, које Србија није могла да прихвати, Аустро-Угарска јој објављује рат. Радило се, говори у предавању др Хаџивасиљевић, „о смакнућу Србије и српског народа“. Србија на то, увек усправна и поносна, објављује мобилизацију. „Све што је било способно да послужи народном делу, похитало је под заставу Отаџбине, на своја зборна места.“ У књизи је детаљно, на врло занимљив начин, са много конкретних података и личних запажања, описан читав ток, читава хронологија, борби и страдања српског народа и његове војске: од прве величанствене победе на Церу, где је аустроугарска војска разбивена и „уништена до ногу“, па преко огорчених борби на Мачковом камену, на Шапцу, на Гучеву, на Црном врху, када се није могло против вишеструко бројнијег непријатеља, коме се придружила и Бугарска, до повлачења преко Црне Горе и Албаније на Крф, опоравка на овом спасоносном острву уз помоћ савезника (Енглеске, Француске, Русије), до пробоја Солунског фронта и чувених битки којима је, тако рећи у једном даху, ослобођена Србија. Кад данас читамо ово изванредно историјско штиво, намећу нам се многа поређења између догађаја тога времена и о них ко ји су се збили у Другом светском рату и у НАТОагресији на Србију. Уз све сличности и разлике, једно је 76

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

константа – Немачка, и њој одане Хрватска, Мађарска и Буарска, увек су кидисале на Србију, чинећи нечувена зла. Некадашњи савезници (у два светска рата – Енглеска, Француска) сада, у НАТО-агресији, придружују се Немачкој... А Србија се увек показује као лош ђак учитељице историје. Препоручујући ову књигу читаоцима, нарочито млађима, Удружење потомака ратника из Првог светског рата жели да подсети на то херојско доба и да истакне потребу неговања слободарских традиција, што је иначе његов основни програмски задатак. Приказ књиге др Јована Хаџивасиљевића Српска војска у Европском рату, Нови Сад 1919. (Репринт – Врање, 2008), „Слободна реч“, Врање, 3. 10. 2008. 2643 (Специјални додатак – Крилати јунаци).

77

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

КЊИГА О ГОЛГОТИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

О

вих дана (јануар 2009. године) изашла је из штампе књига др Јована Хаџивасиљевића Кроз Албанију 1915. Године с Моравском дивизијом II позива, као репринт издање. Објавили су је, 80 година после њеног првог појављивања, Удружење потомака ратника 1912–1918. године Врање и Четврта бригада Копнене војске – Гарнизон Врање. Повод за њено објављивање је 91. годишњица ослобођења Врања у Првом светском рату и годишњица Спомен собе Првог пешадијског пука „Књаз Милош Велики“ у Врању. Сврха ове књиге је, као и претходне истога аутора Српска војсока у Еврпском рату, коју је такође издало Удружење потомака ратника 1912–1918. године Врање, неговање патриотских и слободарских традиција српског народа везаних за Први светски рат, што је и основни задатак овог Удружења. Ове две књиге, на одређени начин, чине целину. Претходна, да подсетимо, прати пут српске војске у Првом светском рату од првих њених победа над аустроугарском војском, каснијих битака, одступања и повлачења пред надмоћнијим удруженим снагама Аустро-Угарске и Бугарске, њеног опорављања на Крфу и каснијих победа – од пробоја Солунског фронта до коначног ослобођења Србије и осталих делова Балканског полуострва, који ће ући у састав потом формиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије. Књига о којој говоримо, пак, прати свакако најтежу етапу херојске одисеје српске 78

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

војске у Првом светском рату – прелаз преко Албаније, који је с правом назван српском голготом. Аутор ове невелике књиге, познати учени Врањанац др Јован Хаџивасиљевић, прешао је са Моравском дивизијом II позива, која је била одређена за заштитницу наших армија кроз Албанију, цео пут у својству ратног дописника и секретара за страну кореспонденцију. Био је, стога, у ситуацији да непосредно прати све што се збива са Дивизијом – да види како повлачење преко албанских врлети, кроз места са непријатељски расположеним Арбанасима, доживљава обичан српски војник, али и они који га воде, као и маса избеглица која се са војском такође повлачи. Знао је за све војне заповести и одлуке Штаба Дивизије, често је на њих могао и да утиче. Његово казивање је зато изворно, увек у првом лицу. На четрдесетак страница, које су у ствари само одломак, део његових ратних бележака, дао је потресно сведочанство о преласку српске војске, српске владе и многобројних избеглица преко Албаније. Тај пут српске војске био је пут страдања, са лешевима српских војника, стараца, жена и деце на сваком кораку. Аутор спис посвећује „Успомени својих ратних другова палих при одступању кроз Албанију 1915. године“. Он прати Моравску дивизију II позива од Приштине, одакле је она 9. новембра 1915. године кренула пут Албаније, до Драчког пристаништа, у које 10. јануара 1916. године стиже и укрцава се у лађе за пут на острво спаса, на Крф. Спис има карактер дневника, јер аутор хронолошки, из дана у дан, бележи кретање Дивизије и све што се с њом и масом избеглица збива на том путу. На пут преко Албаније се пошло пошто је албански вођа, Есад-паша, на то пристао, изјављујући да му је мило што ће српска војска доћи у његову земљу. Али он је истовремено изразио и бојазан да ће она рђаво проћи преко тери79

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

торија где не допире његова власт. „Сам је он своје земљаке (на тој територији – Ј.Ј.) оцртао у црним бојама: да су то пљачкаши и зликовци.“ Његова се бојазан показала оправданом. Из Приштине, преко Црнољева, Суве Реке и Ораховца, Дивизија је кренула за Ђаковицу. На том путу је био општи метеж. Аутор бележи: „Мраз је све више стезао, и пут нам је све тежи био. (...) А и Арнаута је све више по путу. И све чешће су поред нас промицали ка Ђаковици аутомобили и друга кола пуна привилегованих официрских и грађанских породица са стварима. Хитају за Пећ, па ће одатле кроз Црну Гору и даље, у Европу. Мучно је било савлађивати приговоре војника који одступају с нама, и ко ји виде, и знају, како су поједини официри лишавали пукове са 10–15 бораца и коња, да спасу своје ствари од непријатеља. Оку војниковом није се могао отети факат, где се из сред Србије, на војничким државним коњима и колима, носи и каква стара, олупана официрска или чиновничка пећ, док се, овамо, остављају топови, државне архиве и друга државна имовина“. (...) Нижу се потресне слике страдања српске војске и избеглица, који су пошли „готово на милост и немилост, гладних, голих и босих, полудивљих Арнаута, који без вере и народности, више жале метак него човека, само због онога што човек носи на себи и са собом“. И целим путем Дивизија се кретала под ватром Арнаута који су „пуцали са свих висова око Штаба и бивака. Највише су пуцали на ватре наших пукова...“. Војска без хране и воде, са слабом или никаквом одећом и обућом. Мраз све више стеже. Арнаутско становништво немилосрдно убија и до голе коже свлачи српске војнике, па и децу. Исту храну за људе и стоку, под притиском, Арнаути наплаћују по више пута. Војницима неће да покажу чак ни бунар да би захватили воду. А ако то и 80

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

учине, бележи један случај аутор, онда кажу да нема кофе, а кад даду кофу, не даду уже... Многи су војници, не могавши да издрже све тешкоће, дезертирали и одлазили у сигурну смрт од Арнаута. Неке битке, напади Арнаута, аутор је детаљно описао, дајући распоред јединица Дивизије и ток и динамику борбе. На две стране је, на пример, описао борбу са Арнаутима коју је Дивизија водила 19. новембра приликом преласка преко реке Дрим: „Таман да се Дивизија крене, а Арнаути, који су целу нашу заштитницу делом потукли, а делом натерали у бекство ка нама, појавише се изнад нас и наше претходнице и из стења и кршева осуше бесомучну ватру на нас. – Све су јачу ватру сипали на нас, и све се више спуштали к нама стално прикривени иза великога камења, тако да им се главе виделе само кад су нишанили и пуцали. Људи нам почеше гинути. Настаде страшна збрка и свет наш поче да бежи, али куда. Прашти пушка и фијуче куршум на све стране око нас и брише све делове пута, куда се имало да прође.“ Нижу се, са странице на страницу, описи страшних слика и ужасних призора страдања Дивизије током целог њеног пута кроз Албанију: „Праште арнаутске пушке, а ми идемо, па шта нам Бог и срећа даде. Овде смо наилазили на лешеве наших војника из разних коморских и других јединица, које су овуда прошле 19. и 20. о.м. и које су Арнаути тукли. На све стране људски лешеви, пуно коња, пуно ствари... (...) А наилазили смо, овде-онде, и на лешеве наших војника, које су Арнаути убијали пре дан-два, и скидали са њих одело и обућу. (…) Ужаси од наших лешева тек су настајали.“ И тако је, према овом спису, Моравска дивизија II позива, они који су преживели, стигла у Љеш, први град после Приштине, који је „представљао логор пропале српске 81

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

војске“ и одатле пут је водио према Драчу, одакле се, пошто је одржан помен изгинулим официрима и војницима, упутила на Драчко пристаниште, укрцала у лађе и отпловила… Ратне белешке, иначе, одликује документарност и историчност, јер их пише доктор историјских наука и велики познавалац српске историје. Отуда у његовом казивању о путу Моравске дивизије кроз албанска беспућа и честе дигресије и реминисценције на догађаје из српскога средњега века, на доба Немањићке Србије. Таквих „удаљавања“ од теме било је увек када се говорило о местима кроз која је пролазила наша војска а која су била значајна за српску историју (Ђаковица и Високи Дечани – „Нигде као у Ђаковици није било тешко стање за Србе“; па Скадар, нашем војнику, како каже аутор – „најпознатије и најмилије име у овом крају“). Или, када му се наметало поређење голготе српске војске са повратком Наполеонове војске из Сирије и Москве и сл. Некада су, опет, дигресије везане за значајне године из српске историје – 1878, 1912, 1914. Све то чини овај спис правим историчним штивом и поузданим сведочанством о тако важном догађају из наше прошлости. (…) Казаћемо, у закључку овог осврта, још и то да је било потребно, ради пунијег разумевања ове књиге, да су дате најнужније напомене и објашњења (пре свега у географском смислу) маршрута којом се кретала Моравска дивизија II позива од Приштине до пристаништа у Драчу. А аутор књиге, пак, заслуживао је да ово издање прати макар најкраћа белешка о његовом животу и стваралаштву. Текст изговорен 2. IV 2009. године на промоцији књиге др Јована Хаџивасиљевића Кроз Албанију 1915. годинe с Моравском дивизијом II позива, Београд 1929; објављен у „Врањском гласнику“, књига XXXIV, Врање 2010, 315–320.

82

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

И ОСВАНУ НАМ ТАЈ ЖЕЉЕНИ ДАН

У

овом тексту аутор прати пут српске војске од Крфа, где се она, изнурена после повлачења преко Албаније, опоравила, до Солунског војишта, где је очекују одсудне битке за ослобођење отаџбине од бугарске и аустроугарске окупације. (Овде израз војиште, из војничке терминологије, употребљен је у значењу: део сувоземног фронта, територије противничких страна које чине географско-оперативну целину.) Аутор је и сада, као што је то описивао и у претходним књигама овог трокњижја, са Штабом Прве армије. То му омогућује да о свему буде поуздано обавештен и да изблиза посматра како обични војници, као и они који их воде, доживљују овај, сада водени, морски пут. Највећу пажњу посветио је осећањима и расположењима наших војника којима предстоје борбе које ће их довести у отаџбину, у њихове домове и породице. Најлепше су, са литерарним одликама, управо странице путописа у којима слика чежњу наших војника за отаџбином и породицом. Аутор, као што то иначе бива у путописнодневничким текстовима, задржава пажњу на многим детаљима на читавој маршрути којом се креће француски брод којим путује наша војска – било да су то географско-историјски, или се тичу атмосфере, прилика и услова на броду, било да су то, што је најчешћи случај, појединости о томе како наши војници све то доживљују. Прве странице књиге су посвећене припремама наше војске за пут и растанку са острвом на коме су се опорављали.

83

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Најпре је ту слика онога што остаје иза војске која напушта Крф. То је реалистичка, доживљена слика, скоро песнички дата: „Нема више Гркиња натоварених даскама, сандуцима, кантама и другим ситницама, које су остављале наше јединице при одласку своме одавде. Нема више по путовима, горе-доле, ни продаваца дувана и других намирница; не чују се више ни досадашњи наши млекари, ни сточари, а не чују се више ни наши трубни знаци, ни громки усклици наших војника у дневним и ноћним маршевима. Околне бараке, које су биле о д јутр а до 10 сати увече пуне наших официра и војника, већ су позатваране. И сама власт богиње Венере сасвим је престала у нашем делу Крфа. Жеља да се напусти острво је велика, иако су ту наши људи имали готово све ратне удобности, и ако је пролеће.“ Опет жива слика о томе: „Сада нам се отвара право пролеће. Маслинари се почињу одевати новим, свежим зеленилом; мирис је кипариса све интензивнији; нови плодови поморанџи и лимунова већ су на помолу; море нам је све чистије, вода све топлија, а ваздух све ређи... Али нешто од свега тога је јаче: Душа је то наша која жуди, која чезне, да се што пре примакнемо земљама у којима смо прво сунце угледали; да осетимо дах ветрова са Рудника и Шар-планине, са Миџора и Солунице, и да нам, ма и по ветру, замирише мирис наших шумовитих лугова и зелених дубрава.“ Војска ће француским бродом кренути у Солун из пристаништа Гувије, где се после повлачења преко Албаније и искрцала на Крф. И док наши војници чекају на полазак из Гувије, а потом и док су у Крфском пристаништу, све се чешће чују гласови да на мору бродови страдају од немачких мина и подморница, сумарена (фран. – подморница). О томе 84

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

се само говори и расправља међу њима. Страх се увлачи у њихове душе. Опасност од сумарена се преувеличава. Наши војници ову француску реч, по свом осећању језика, по народној етимологији, изговарају као сутерен, рузмарен и слично. Интересантно, бележи Хаџивасиљевић, да то чине и неки интелектуалци, и то не само у шали. То осећање страха и стрепње неће их напустити током целог пута. Аутор са разумевањем, али и чуђењем о томе бележи: „Страх, велики проблем душе човечје, овде и у оваквим приликама је и највећи! Одакле је тај утицај на човека, и шта је то што многе људе, иначе младе и у другим приликама храбре, чини овде највећим слаботињама. Гледате овде човека, који је до сада био у толиким борбама и бојевима; налетао на бајонете; долазио под топовске цеви из којих сипа жива ватра; јурио пред четом својих војника, или пред батаљоном и пуком, стајао нетремице посред свога дивизиона док је непријатељ батерије његове засипао ватром и оловом; куражан и насртљив у домаћој политици; неуморан у културној борби... а овде, овде се уплашио и смрзао од страха, – као да капи крви није више било у њему...“ Иако у страху, путовало се веома удобно. Пошто је то описао са много детаља и веома занимљиво, аутор закључује: Све је људство, још од првога дана, осетило да се налази на броду искрене своје савезнице, Француске. Брод је кренуо са Крфског пристаништа, поздрављен од савезничких ратних бродова са Живела Србија! на шта су наши војници отпоздрављали: Живела Француска, Живела Енглеска! Радост поласка помутила је туга: „Најдуже су нам се погледи заустављали на острву Виду и на хиљаде на њему гробова наших ратних другова и наше дивне омладине, наших намучених регрута, невине жр85

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

тве наше лакомислености и небриге, која граничи са злочином према народу и земљи.“ Онда се брод отиснуо на пучину Јонског мора. Поглед наших војника, сувоземаца, како бележи Хаџивасиљевић, тражио је копно: „Иако се брзо свикао на широку морску пучину, он се још непрестано нада, да ће му на целом путу до Солуна бити 'одасвуд Нишава'.“ Препуштајући читаоцу да даље прати брод са нашим официрима и војницима до Солунског пристаништа, подцртаћемо још два-три момента из овог доиста изузетног путописа. Хаџивасиљевић, доктор историјских наука, и овде ће, као што је то чинио у делу путописа Кроз Албанију 1915. године, када је описивао своје реминисценцје на српску историју, то сада чинити у вези са грчком историјом и митологијом. Тако, он би волео да брод по дану прође поред Итаке, па да може да види ту лепу природну тврђаву, да види Итаку, постојбину прапочетка грчке националне хитрости и довитљивости, Улиса Одисеја, кога хвале векови и хиљаде година. Слично је и сећање на острво Милос, поред којега, такође, брод пролази а које наш војник с таквим осећањем посматра као да му је позната она велика улога коју је острво имало у историји грчког народа. Описујући његову јединствену лепоту и лепоту његовог, Милоског залива, аутор уноси пасаж из историје острва. То је прича о богињи Венери, ремек делу Рођанина Александроса и његове школе, која је овде нађена. Ево тог одломка: „Та и само име Милоса опомиње на јабуку коју је Венера добила од лепога Париса, коју на својој статуи држи у својој руци. Боже мој, шта је све учинила ташта женска сујета. – Неваљалица она, богиња Ирис, да завади и сатре два народа, 86

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

препричавало се у шали и алузији на садашњи овај крвави и дуги рат, који је већ милионе жртава прогутао.“ *** У закључку, имајући у виду ову путописно-дневничку прозу у целини, као трилогију, можемо додати још и следеће: Ови текстови др Јована Хаџивасиљевића, иако малог обима, велики су по значају, по информацијама и порукама које доносе, за данашње генерације Срба. Њих одликује, пре свега, историчност и документарност – они су из пера непосредног учесника и сведока једног од најзначајнијих, судбоносних догађаја у историји српског народа; имају карактер путописа и дневника; прожети су и анегдотским казивањем, што их чини занимљивим, и литерарним описима пејзажа, кроз које се кретала српска војска, и уопште сликањем атмосфере у којој се одвијао њен живот док је ратовала, путовала или се опорављала. Посебно наглашавамо познавање психологије српског војника које је аутор показао док је приказивао његову носталгију за родним крајем, његову чежњу за породицом и својим домом, његову љубав према отаџбини и спремност да за њу и живот да. Реч на представљању књиге Са Крфа на Солунско војиште, („Братство“, XXI) др Јована Хаџивасиљевића, У Врању, јула 2011. године.

87

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ХАЏИ-ТОДОР ДИМИТРИЈЕВИЋ – ПРВИ ВРАЊСКИ ПАРЕМИОГРАФ 1.

П

рви, најзначајнији, и до сада може се рећи, непревазиђени резултат на бележењу народних пословица које се могу чути у говору Врањанаца, остварио је Хаџи-Тодор Димитријевић. 1 Његова збирка забележене пословичке грађе Врањске пословице, I део појавила се 1935. године, као избор из збирке коју му је откупила Српска краљевска академија наука 1907. године. Тек у наше време, 2006. године, појавило се њено фототипско издање. Приредио га је издавач ''Царство смеха СЦП'' из Врања. 2

Хаџи-Тодор Димитријевић (рођен 1889. у Врању – умро 1977. године у Београду), фолклорист, публициста и језикословац. Најзначајније дело су му управо Врањске пословице, о коме је овде реч.

2 За поновно објављивање ове збирке јавно смо се залагали још 2004. године. Види о томе текст – Јован Љ. Јањић: Поглед на класификацију пословичке грађе у збирци Врањске пословице у књизи (истог аутора) Над књигама и рукописима из завичаја, Народни универзитет Врање, Врање 2004., 76–84 и (исти текст) у: Зборник радова Учитељског факултета у Врању, књ.XI, Учитељски факултет у Врању, Врање, 2004, 177–183, где смо у закључку истакли, као апел, ''потребу да Врањске пословице Хаџи-Тодора Димитријевића, као изузетно дело наше културне баштине, актуелно једнако и у наше време, буду поново објављене и тако учињене доступним и данашњим генерацијама Врањанаца''. Поздрављамо појаву овог издања збирке иако оно можда није одјек на наш апел, али истовремено истичемо и жаљење што пословице Хаџи-Тодора Димитријевића, објављене први пут још пре седамдесетак година, нису у овом издању пропраћене једним текстом који би их вредновао савременим мерилима и савременом 1

88

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Збирка садржи врло богату и разноврсну пословичку грађу. Уз то, ту су и Предговор др Јована Хаџивасиљевића и Уводна реч аутора збирке, кратки текстови који бацају светло на настанак збирке и природу пословица које су употребљавали Врањанци пре једног века. На њих желимо у овој прилици да се посебно осврнемо, будући да смо о самој збирци, о томе како је грађа класификована и приређена већ писали. 3 2. У Уводној речи аутор Хаџи-Тодор Димитријевић говори о томе како је дошао на идеју да бележи пословице и који су му мотиви и подстицаји у томе послу били. Уводну реч почиње заповедном реченицом: ''Иди у народ!'' – којом, како се из даљег текста види, жели да каже да ће сваки искусан човек тако упутити неискусног да тражи одговор на животна питања, јер, ''Народ је извор снаге и мудрости, правде и морала''. Из народа су потекли сви учени људи, сви филозофи света. Наводи да је такав био и Аристотел, ''који је такође скупљао пословице и о њима написао следеће: 'Пословице нису ништа друго него остаци старије филозофије'.'' И пре него је ово сазнао и пре него је знао ''да је српско име постало славно у свету помоћу народних умотворина, нарочито пословица ''Хаџи-Тодор Димитријевић је, још као ђак гимназије, за време летњих ферија, бележио врањске народне пословице. Забележио је тако више од 4200 послови-

књижевнотеоријском методологијом, и то, како са филозофско-моралног и историјско-социолошког, тако и, још потребније, са књижевно-уметничког гледишта, и који би указао на њихово семантичко и естетско богатство.

3 Види текст наведен у претходној напомени.

89

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

чких облика – праве пословице и оне исказе које је Вук Караџић, на кога се угледао, означио као ''и друге различне у обичај узете ријечи.'' Ту су, дакле, изреке, пословичка поређења, различити облици пословичких фразеологизама, затим благослови, клетве, заклетве и слични изрази. Уочио је да неки пословички облици изумиру, али и да се нови јављају. Сматрао је да пословице треба сачувати од заборава и оставити их будућим генерацијама које ће ''ма колика да буде преоријентација у мишљењу, уживати у мудрости својих предака''. Знао је да модерно време није наклоњено народним умотворинама, да их потискује писана литература (да су ''одгурнуте у страну писаном литературом''), посебно афоризам, али знао је такође да су ''многи (су) постали велики што су нехотице или хотимично проткали своја дела модификованим народним пословицама''. За њега је, због свега тога, како истиче, бележење пословица била патриотска дужност. Ми данас, после протеклог века од времена када је он записивао врањске пословице, можемо да кажемо да је ту дужност, коју је сам себи поставио, испунио на најбољи начин. На крају ове, иначе кратке, сажето писане Уводне речи, заложио се да се пословице у књигама сређују, групишу, према њиховој садржини, са напоменом ''Да је Караџић уредио своју збирку по садржини свакојако би било корисније.'' И сам је своју збирку, први у нас, тако уредио. Он је скупине пословица сродног значења средио по абецедном реду назива које им је одредио, од нпр. Бог, Бадава, Благост, Блуд, Благослови итд. до – Жаба, Жалост, Жеља, Жена. Унутар оваквих скупина, пословице су такође поређане по абецедном реду.

90

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

3. Оцену паремиографског рада Хаџи-Тодора Димитријевића и погледе на вредност пословица, за које сматра да имају угледно место међу народним умотворинама, др Јован Хаџивасиљевић 1 је укратко изложио у Предговору збирци, који је, како на његовом почетку истиче, написао ''Умољен од господина Хаџи-Тодора Димитријевића''. Он овде најпре говори о томе како је настала збирка (зборник) пословица – да је вредан Хаџи-Тодор Димитријевић бележио у свом родном крају, у околини Врања, тридесетак година народне умотворине, и да је од њих сачинио ''повећу збирку пословица из околине Врања'', коју је на његову препоруку откупио Лексикографски одсек Српске краљевске академије наука. Његовом мишљењу о значају паремиографског рада Хаџи-Тодора Димитријевића нема се ни данас шта додати: ''Како пред модерним културним облицима све старо нагло ишчезава, Хаџи-Тодору припада заслуга што је прибележио и што на овај начин отима од заборава ове врањске пословице и, готово, у правом врањском пределном говору.'' Временом је збирка пословица Хаџи-Тодора Дими4 Др Јован Хаџивасиљевић (рођен 18. октобра 1866 у Врању – умро 29. марта 1948. године у Београду), завршио је Историјско-филозофски факултет Велике школе у Београду а докторирао на Бечком универзитету. Један од најпознатијих и најученијих Врањанаца – историчар, етнолог, културно-просветни радник широког научног интересовања. ''У проучавању наше прошлости њега је све занимало: просветне, културне, политичке и друштвене прилике, споменици културе, градска и сеоска ношња, језичке и обичајне прилике, трговина, породични живот, привреда, старе трговачке породице, њихово порекло, миграција људи за време турске управе и по осло бођењу, турска управа, недела окупатора и сва остала кључна питања везана за живот наших људи и земље'' – записао је о њему, такође познати Врањанац, Риста Симоновић. (Људи и дела, књ. I, Библиотека Државног архива Врање, 1968, 27.)

91

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

тријевића само добијала на значају, управо због тога што ''све старо нагло ишчезава'' и што се тај процес и у наше време убрзано одвија. Ту је и запажање да су пословице ипак сачуване у великом броју и да се ''још и данашњи дан, доста употребљавају'' и ''поред свега утицаја нове душевне хране у разним облицима . . . '' То је због склоности Врањанаца мудровању и употреби пословица. О томе је Јован Хаџивасиљевић оставио податак, сведочење, које сви каснији паремиолози редовно цитирају: ''Не само по традицији већ и по још живим сведоцима у врањским пределима познати су врањски мудраци. Зна се да су Хаџи - Михајло Х. Погачаревић и Хаџи Риста Добревић пословицама могли водити разговор и по пола дана.'' Интересантно је, и данас прихватљиво, његово мишљење да је за ''живот'' пословица потребан одређени амбијент, одређена говорна ситуација, онаква, како он каже, ''где се и другује и пријатељује; где се води заједнички живот''. Запазио је он даље да у зборнику пословица ХаџиТодора Димитријевића има доста пословица турског порекла и изнео мишљење да су оне последица релативно мирнога суседског живота Срба и Турака у Врању и врањском крају.

4. Има у Предговору и једно мишљење Јована Хаџивасиљевића о врањским пословицама које, посматрано са гледишта данашње паремиологије, заслужује коментар. Наиме, он сматра да су многе пословице (не све) које су се одржале у Врању и околини, ''већ толико разбивене, покидане и допуњене да су мало поучне, духовите и интензивне садржине. Многе од њих не само да су изгубиле од свога 92

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

интензитета већ су ослабљене и по форми и по значају''. Вероватно он овде мисли на оне пословичке облике који нису праве, потпуне пословице (које се по Вуку ''свагда једнако говоре''), односно мисли на изреке, пословичка поређења, пословичке фразеологизме, заклетве и сличне исказе (које је Вук означавао као ''и друге различне као и оне у обичај узете ријечи''), а које је Хаџи-Тодор такође у великом броју уврстио у своју збирку. А такви искази су обично делови (остаци) читаве причице, анегдоте, или су пак делови правих пословица, који су добили устаљени, фразеолошки облик и као такве их људи употребљавају у одређеним говорним ситуацијама и са смислом и поруком коју је имала и већ заборављена причица из које је настао дотични фразеолошки израз. Да ли је, како мисли Хаџивасиљевић, такав пословички облик, због тога, и мање вредан, мање поучан, мање духовит, мање ''интензивне садржине''? Наш одговор није потврдан. Време је управо показало да су и те такве ''разбивене, покидане и допуњене'' пословице велика ризница искуства и духовног богатства људи овог поднебља и да и данас могу да нађу примену и потврду у животним ситуацијама сличним онима које су, у прошлости, условиле (омогућиле) њихов настанак. У потврду изнетог мишљења, а да бисмо показали и разноврсност пословичких облика које је Хаџи-Тодор унео у своју збирку, даћемо овде, поред правих, потпуних пословичких облика, и прегршт осталих: Праве, потпуне пословице (обавезно су двочлане, самосталне, синтаксички и значењски потпуне, целовите): Ако искаш да познаш човека, дај му стап у руке. Ако си на ђавола другар, ће те бутне у бунар. К'д се скршив кола, путеви се нађев. Какво се изаткаје, такој ће се искида. Која кокошка млого крека, она малко носи.

93

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ Куде куче лока, туј и лаје. Крушка к'д сазреје, сама пада. С голему висину, голем поглед. У какво се коло уфатиш, такој ће играш.

Пословичке изреке (задржале су само један део смисла из ранијег контекста, један део реченице, па и тако непотпуне налазе примену у говору, а можемо их разумети само у одређеној говорној ситуацији, у контексту): Ја сам јаре од стару козу. Куде има поарно викај и мене Ортачку кобилу вуци гу давив. Сам цар, сам господар. Тражи длаку у јајце. Ће легне на брашно. У звезде га кове. У њега се куне.

Пословичка поређења и пословичке метафоре (као делови синтагме или потпуне реченице доносе поређење као допуну или одговор на први део фразеологизма): Добар како добар д'н у годину. Живи како пиле на грањку. Измешали се како свињска црева. Нема иглу куде да фрљиш. Рипа како пет'л у торбу. Нашја несечену гору. Отиде под лед. Парен кашу дува. Руке у процеп.

Пословички благослови, заклињања, клетве (имају устаљене, препознатљиве облике): Дај, боже, да се роди и на дрво и на камен! Што нема, Бог нека му даде, а што има, Бог нека му чува!

94

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Жими кој ми најмил! Овде с'м најт'нак! Крс (т) да немам! Убија га свети Илија и Огњена Марија!

5. Нема сумње, закључићемо, да је збирка Врањске пословице Хаџи-Тодора Димитријевића до сада најопсежнији и највреднији рад из области бележења пословица у врањском крају. Она чува од заборава народне пословице (на говору људи овог краја) као врло значајно културно наслеђе у коме је кондензовано народно животно искуство и показује способност Врањанаца да своје погледе на живот и свет изразе на мудар, филозофски начин. Збирка је као таква и слика њихових етно-психичких и моралних карактеристика. Сигурно је да ће се у будућности, као што је то већ данас, вредност сваког новог рада из области паремиологије одређивати према овој збирци. Она ће проучаваоцима враских пословица бити мерило и оријентир у томе. Одломак из књиге: Над књигама и рукописима из завичаја, II, Народни универзитет Врање, 2008, 51– 60.

95

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ДОПРИНОС ТАТОМИРА ВУКАНОВИЋА БЕЛЕЖЕЊУ ВРАЊСКИХ ПОСЛОВИЦА 1.

П

Осле већ класичне збирке Хаџи-Тодора Димитријевића Врањске пословице, I део, издате 1935. године у Београду, значајнији резултат на пољу бележења народних пословица у врањском крају представља књига фолклористе и етнолога Татомира Вукановић 5 Врањске народне пословице, издавач ''Нова Југославија'' Врање, Врање, 1983. У ову књигу уврштена је пословичка грађа (разноврсни пословички облици – пословице, изреке, дијалошке пословице, пословичка поређења, благослови, клетве и други – који су записивани у Врању и врањском крају. Од забележене фолклорне грађе, односно грађе усмене народне књижевности, истиче аутор, '' оформили смо ову збирчицу у 5 Татомир Вукановић је двадесетак година у другој половини ХХ века живео и радио у Врању као научни радник у Народном музеју. Када је реч о проучавању народног живота и народне културе у врањском крају, у најширем значењу тог појма, име Татомира Вукановића, вредног и веома плодног културног посленика, незаобилазно је. Поред књиге о којој говоримо, објавио је из области народног поетског стваралаштва и следеће: Српске народне партизанске песме, Народни музеј Врање, Врање, 1966, Српске народне загонетке, Раднички универзитет Врање и Народни музеј Врање, Врање, 1970, Српске народне тужбалице, Раднички универзитет Врање, Врање, 1972, Српске народне пословице, Раднички универзитет Врање, Врање, 1974, Српске народне лирске песме, Раднички универзитет Врање, Врање, 1975, Српске народне приче, Раднички универзитет Врање, Врање, 1976. У свима њима, осим у књизи тужбалица, налазе се и текстови забележени у врањском крају.

96

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

посебан фолкорно-етнографски спис. (...) Аутор сматра, а ми се са њим у потпуности слажемо, да ће збирка као таква ''бити користан прилог, како фолклористици, тако и усменој народној књижевности''.

2. Сву пословичку грађу разврстао је, полазећи од тематског принципа, којег се најчешће и држе фолклористи, у следеће скупине (целине): I Дом и сродство, II Карактерне одлике (способност, гостопримство, наивност, гордост, лукавство и вештина, истина и правда, смелост и постојаност, страх и упозорење, мудрост), III Беда и сиромаштво, богатство и срећа, IV Жена, V Привреда, VI Јело и пиће. VII Средства за уживање, VIII Народна медицина и здравље, IX Анегдоте, легенде, пошалице, доскочице, питалице, узречице и сл., Х Народни обичаји и веровања, благослови, грдње и псовке, заклетве, претње, поуке, клетве, судбина и коб, религија. Унутар ових целина пословички облици су поређани по азбучном реду иницијалних лексема и фонема, онако како је то чинио и Вук Караџић у својој знаменитој књизи пословица. 6 Код оваквог разврставања пословичких облика дешава се да у истој скупини, око исте теме, буду пословице различитог значења и смисла. Ако бисмо, међутим, пословице груписали с обзиром на пуноћу њиховог значења, а њихов Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, издао их Вук Стеф. Караџић, Беч 1849.

6

97

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

семантички распон је широк, онда би сваки такав скуп у ствари био једно семантичко поље, које би, опет, могло бити издељено на поједине подскупове. Према схватањима у савременој паремиологији могла би бити успостављена ова семанитичка поља: историјско, етнолошко, социолошко, филозофско, политиколошко и друга. 7 На једном другом месту, 8 у тексту Старовремске врањске народне пословице, Вукановић такође бележи да се у говору Срба на југу Србије од старина често користе народне пословице, за које каже да су „прожете народном мудрошћу“ и да су „са психолошко-филозофском функцијом“. Дакле, из богатог значења пословица и разноврсних функција које могу имати у свакодневној комуникацији издваја психолошко-филозофску, сматрајући је свакако доминантном. Овде он доноси, у избору, само 26 народних врањских пословица „са подручја вароши и околних села“, које су из старије епохе врањске прошлости, из времена турског феудалног поретка. Све пословичке облике унете у књигу Врањске народне пословице аутор је упоредио са већ записаним и објављеним у другим збиркама и осталим публикацијама. Нашао је да је истоветних или сродних онима које је он записао у збирци Хаџи-Тодора Димитријевића Врањске пословице 794, у својој, раније објављеној збирци Српске народне пословице 234 и један мањи број у другим публикацијама. Уочио је да врањске пословице највише с личности Види о томе шире у: Josip Kekez: Poslovice i njima srodni oblici, Zavod za znanost o književnosti, Zagreb, 1984, 57–70, Zdenko Škreb: Sitni i najsitniji oblici književnosti, Umjetnost riječi, Zagreb, 1968, 1, 39–48 (и исти аутор) Još o poslovici i bajci, Umjetnost riječi, Zagreb, 1969, 1–2, 125–132.

8 Татомир Вукановић: Врање - етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878, Врање, 1978, 213–214.

7

98

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

имају са осталим јужнословенским пословицама (Лесковац, Ниш, Пирот), али и са косовским и суседним македонским. Код многих је назначио и њихово порекло (на пример: херцеговачко, црногорско, старовлашко, гњиланско, косовско, топличко, јасеновачко, крушевачко, шумадијско итд. итд.). Такође је запазио да у забележеној грађи има „и позајмица и прихваћених прежитака јелинских – византијских и римских“ и да има „угледања, позајмица и аналогија са пословицама турским, арбанаским, аромунским – влашким, бугарским и циганским (ромским)“. (Овим запажањем Татомир Вукановић потврђује мишљење Јована Хаџивасиљевића, изречено поводом збирке пословица Хаџи-Тодора Димитријевића, да су врањске, као и све друге народне пословице, „луталице без отаџбине и завичаја“, да се оне крећу „по неограниченом терену, негде по што примајући у себе, а негде што и испуштајући“.) Вукановић сматра да овај проблем (утицаја, преузимања, сродности и сл.) изискује детаљна истрживања, а да он такав циљ није имао. На врањске пословице, сасвим исправно уочава, у наше време осетан утицај имају штампани и други медији који преносе информације из савременог друштвеног и привредног живота. Тај се утицај највише осећа у њиховом језику.

4. Вукановић се, како и сам истиче, не бави проучавањем врањских пословица. Он их само записује. Међутим, у напоменама и објашњењима које даје о настанку збирке, на посредан начин, можемо да видимо и неке његове погледе на природу пословица, на њихову вредност и функције у људској комуникацији. За њега су врањске народне пословице у жанровском смислу фолклор и усмена књижев99

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ност. Његова збирка je, како је скромно назива ''збирчица'', ''фолклорно-етнографски спис'' који доноси '' фолклорну грађу'', односно ''грађу усмене народне књижевности''. Чињеница да она доноси ''грађу усмене народне књижевности'' може да значи да аутор подразумева и њену књижевну, естетску функцију и све оне одлике које иначе имају и други облици уметности речи. А ту функцију пословице остварују и својом посебном поетиком – сликовитошћу и метафоричношћу, разноврсним стилским средствма, посебном ритмичношћу, пробраним језиком – дакле, свим оним средствима иначе иманентним књижевним остварењима. Обиље је примера пословица у овоj збирци којe овакав закључак потврђују. А књижевне вредности свакако и омогућују трајање врањских пословица.

5. Као и Вук Караџић, и други сакупљачи пословица који су се занимали за назив пословице као фолклорног облика, и Татомир Вукановић се такође интересовао за назив овог облика народне усмене књижевности и за изразе које користе Врањанци приликом његове употребе и навођења у говору. Забележио је да пословицу називају ''прикажња'' или ''стара приказна'', као у примеру пословице коју је забележио: Малечка прикажња, голем ум дава (што је узео и за мото збирке), а за казивање пословица користе изразе: ''што кажу наши стари'', ''знаш како си викају наши'', ''то је стара прикажња'', ''тако каже наш народ'', ''народ вика'', ''што рекла нека жена'', ''татко ми такој викаше'', ''што ми вика мајка'', ''у Врању се такој вика'', ''што би рекли Врањанци''. Како се види, ти називи су слични онима који су забележени у другим крајевима где се говори српским јези100

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ком, само што у Вукановићевој збирци имају дијалекатско (врањско) рухо.

6. Значајно је да се у закључку приказа паремиографског рада Татомира Вукановића истакне да његова збирка пословица (и других пословичких облика) из Врања и врањског краја потврђује виталност овог фолклорног и књижевног облика и у времену (средина ХХ века) које је у много чему другојачије од онога када су они настајали (а то је било углавном време живота под Турцима). То им омогућује оно општељудско што је у основи њиховог смисла и њихових порука, као и језик којим је врањански човек то исказао. Збирка чува од заборава ово драгоцено народно благо, и уз грађу која је дотле забележена, омогућиће паремиолозима и истраживачима других специјалности њено проучавање са разних аспеката – историјског, социолошког, етнопсихолошког, филозофског, књижевнотеоријског, лингвистичког и других. Зато мислимо да и целокупни етнографски и фолклористички рад Татомира Вукановића на проучавању живота и стваралаштва људи Врања и врањског краја заслужује пажњу и даље истраживање. Ми смо за ову прилику разматрали само један сегмент тога рада. Август 2007.

Одломак из књиге: Над књигама и рукописима из завичаја, II, Народни универзитет Врање, 2008, 61–67.

101

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

О ЈЕДНОЈ ОБЈАВЉЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ

В

ећ у првој реченици своје књиге Лирске народне песме југоисточне Србије аутор др Љубиша Рајковић објашњава своје побуде и намеру да приступи свеобухватном изучавању лирске народне поезије која је настала и живела на староштокавском дијалекту српског језика, на просторима југоисточне Србије. Он каже: ”И поред извесних запажених покушаја (...) народна поезија југоисточне Србије није до сада у довољној мери систематски и стручно ни истражена ни проучена.“ И доиста, прави је био тренутак да се приступи таквом амбициозном и, морамо казати, нимало лаком задатку. Огромна је литература о овој поезији (збирке песама, фолклористичке и етнографске студије, узгредни записи стручњака других научних усмерења и сл.) настала до овог тренутка. С друге стране, познато је да данас, брже него икада, ова поезија нестаје. Објављују се последњи њени записи, последње збирке ових песама. Све су то били разлози за писање једне синтетичке студије о овој поезији у којој би она била анализирана и вреднована као књижевна, уметничка чињеница. А наша наука о народној књижевности није у овом часу могла имати погоднију и компетентнију личност за овај задатак од др Љубише Рајковића – због његовог вишедеценијског рада на бележењу и проучавању ове поезије и због његовог свестраног књижевног и лингвистичког образовања. И он је тај задатак извршио, можемо рећи, изванредно, веома студиозно, 102

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

акрибично – на нивоу докторске дисертације. Управо о његовој недавно објављеној дисертацији и желимо, да бисмо је представили јавности, проговорити у овом осврту. Своја разматрања народног лирског песништва југоисточне Србије аутор је изложио у књизи која има следећа поглавља: Увод (9–24), Помени народног певања у југоисточној Србији (25–27), Записи, збирке и записивачи (29–55), Досадашња проучавања народне лирике југоисточне Србије (57–89), Врсте лирских песама (91–233), Утицаји суседних крајева (233–254), Однос усмене и писане књижевности (255–279), Језик, стил и стих (281–357), Народне песме и друге уметности (359–366), Певачи и казивачи (367–380) и Прилози. (...) Централно и најобимније поглавље у књизи је о врстама лирских народних песама, односно о њиховој тематско-мотивској разноврсности и богатству. Југоисточна Србија је једна од оних јужнословенских области у којима је било највише услова за нaстанак и живот усменог народног песништва од давнина, па до XIX и XX века, када је било његово врло интензивно бележење и сакупљање. Оно се сачувало у изворном облику, у усменом преношењу такорећи до данашњих дана. А певало се у разним животним приликама, како аутор каже: ”Готово сваки корак људски био је праћен песмом, понајчешће лирском. С песмом се устајало, с песмом се легало“. Песма је, може се рећи, обухватала човеков живот у тоталитету. Отуда и толика разноврсност тема и мотива, па и облика у којима је тај живот песнички транспонован. Најбоље се то може показати ако наведемо називе врста и подврста које је аутор својом анализом, својим проучаВањем, обухватио: Обредне песме (коледарске, божићне, во103

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

дичарске, вучарске, ранилачке, лазаричке, јеремијашке /јеремије/, марковске /марковданске/, ђурђевске /ђурђевданске/, великденске /ускршње/, спасовданске, краљичке, додолске, крстоношке); Обичајне песме (сватовске, здравице, тужбалице); Верске песме (митолошке, хришћанске); Посленичке песме (копачке, жетелачке /жетварске/, пастирске, пчелске /пчеларске/); Љубавне песме; Породичне песме (песме о односима међу члановима породице, успаванке, стрижбарске, печалбарске и војничке) и Родољубиве песме. Како се види, аутор је углавном прихватио класификацију лирских народних песама која је уобичајена у нашој науци o народној књижевности, односно потврдио је на разматраној грађи све врсте и подврсте ове поезије. И ту се нема шта приговорити. Таква раздеоба песама омогућила му је да анализира, оцени и вреднује (а често и превреднује) највећи број песама насталих на овом подручју Србије. Можда бисмо могли узгред да приметимо да је требало да се издвоје партизанске народне песме као посебна подврста родољубивих песама. (Аутор иначе користи овај назив и узима у обзир резултате досадашњег проучавања овог најновијег слоја нашег лирског народног певања.) Ове песме, истина, имају наглашену родољубиву црту, али се од њих и битно разликују. Чињеница је да се ова поезија профилисала у посебан вид народне поезије, са властитим светом мотива, тема и ликова, и са специфичним стилско-изражајним и језичким одликама, као тип наше ангажоване, функционалне и естрадне поезије. Све врсте лирских песама (и њихове подврсте) аутор је детаљно проучио. Он најпре даје услове (економске, социјалне, историјске, породичне и друге) у којима је настајала одређена врста песама, у којима је она живела, преносила се, мењала, добијала нове варијанте и сл. У ту сврху аутор се увек користио етнографском литературом, често цитирајући 104

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

и дуже пасаже из ње. Посебно је значајно да истакнемо да је он многе песме и настанак њихових варијанти пратио од првог записивања, уочавајући све промене кроз које су оне пролазиле. Говорећи о животу песама, о њиховој мени, он, свакако с правом, констатује да: ”сваки нараштај има и своје, потпуно нове песме, које се све више певају науштрб старијих. У питању је, дакле, не само нека врста претакања него и замењивања“. Или: ”Песме су (...) као и људи, као и нараштаји, пролазне: једне одлазе, друге долазе“. Код свих врста песама уочавао је и њихову метрику и мелодију, а разматрање је увек сводио на синтетички закључак, општу оцену о уметничкој вредности дотичне врсте. Тако, на пример, о љубавним песмама закључио је: ”Осим мотивског богатства, љубавне песме југоисточне Србије одликују се богатством језичко-стилских, изражајних средстава, изнијансираношћу (а често и префињеношћу) поетског изуста, метричком разноликошћу и мноштвом изузетно лепих песничких слика, а изнад свега искреношћу у исказивању осећања и снажном емоционалношћу. Те песме гледано у целини, иду у сам врх српске усмене лирике“. Кад разматра љубавну лирику у појединим областима југоисточне Србије, где она иначе има одређених специфичности, др Рајковић високо вреднује, на пример, врањску љубавну песму. О њој надахнуто пише: ”Посебно место у овом делу наше земље у том погледу свакако припада Врању, односно врањској песми. Ако по ичему, Врање је у Југославији, па и шире, познато управо по љубавној народној песми, која га је прославила (можда је Врање само друга реч за песму и појање!). С обзиром на такву питомину врањског душевног поднебља, вероватно да није нимало случајно што је баш то поднебље изнедрило писца који је био песник и кад је писао прозу – Борисава Станковића, који у целокупном свом књижевном раду (и у причи, и у роману, и у драми) 105

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

готово да није писао ни о чему другом доли само о темама с љубавним мотивима.“ Аутор за многе врсте лирских народних песама, нарочито за обредне и обичајне, констатује да су до сада биле предмет интересовања махом фолклориста и етнографа, те да се мало њих, готово нико, није позабавио њиховим књижевним аспектом, да их нису видели као уметност речи. Због тога су њихова садржина, њихова емоционална потка, лепота песничких слика, њихов језик и остали несагледани. И доиста, тек је овај аутор о лирици југоисточне Србије са овог аспекта дубље, и што желимо нагласити, компетентније проговорио. * * * Разматрајући пак лирско усмено песништво југоисточне Србије са аспекта његове аутохтоности и изворности, аутор у посебном поглављу анализира везу овог песништва са народном лириком суседних крајева, прати утицаје које је оно отуда трпело. С обзиром на то да се подручје југоисточне Србије налази у средишњем делу Балканског полуострва, то се и утицаји на народно стваралаштво, због, пре свега, живог кретања и мешања становништва, морали да буду врло живи и интензивни. Разуме се, они су били узајамни. Др Рајковић је установио: ”Готово да нема познатијег мотива из усмене народне лирике југоисточне Србије а да није опеван и у усменој лирици из других српских крајева, као и у усменој лирици Бугара, Румуна, Македонаца, Грка, Албанаца, Црногораца, Муслимана, Хрвата итд.“ А отуда су и долазили утицаји. Аутор указује на посебно живе утицаје који су били из Шумадије и западне Србије, из истојезичне поезије, а говори и о Вуковим збиркама народних песама којих је било на овим просторима, па и у оним крајевима који 106

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

су били најдуже под турским ропством. Утицаји (прожимања) су се огледали како у тематскомотивском, тако и у стилском и језичком погледу, а такође и у версификацији и мелодији. Упркос свему, лирско песништво ове области сачувало је своју аутохтоност, своју самосталност. Зато аутор и закључује ово разматрање констатацијом: ”Кад се узму у обзир сви утицаји које је усмена лирика из суседних крајева извршила на усмену лирику југоисточне Србије, може се рећи да ти утицаји, у целини гледано, ипак нису тако велики. Стога они и нису могли битније да утичу на оно што чини самосвојност лирског народног песништва југоисточне Србије.“ Следећи данас све раширеније схватање о постојању два тока књижевног стваралаштва, усменог и писаног, али и о њиховој међусобној повезаности, прожимању, међуутицајима, стимулисању и дестимулисању, аутор је, на грађи коју пружа књижевност настајала на просторима југоисточне Србије, то детаљно испитивао и дошао до вредних закључака, Том проблему је посветио посебно, овеће поглавље. Интересантно је истаћи да и сам аутор као стваралачка личност у себи спаја, за овај аспект проучавања, важне црте: заљубљеник је у усмену народну књижевност, њен је велики познавалац, али и делатник на пољу ауторске, писане књижевности. Са овом књигом управо се појавила и његова збирка хаику поезије (Небо у кладенцу, Књижевна заједница ”Вељко Видаковић“, Ниш, 1997), која и својим насловом потврђује изнету констатацију. А о раније изашлој књизи, збирци Устук (”Слобода“ Иванград, 1988), сам каже да је надахнуће нашао у тимочким басмама. Детаљније и аргументованије него било ко пре њега, а са уважавањем је консултовао сву претходну литературу о томе. У овом поглављу говори о ”присутности“ усмене наро107

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

дне лирике и њеној стилогености у књижевном делу наших класика са овог простора – Боре Станковића и Стевана Сремца, али и младих, савремених песника, какви су Драгољуб Златковић, Зоран Вучић, Томислав Н. Цветковић, Јосиф Стефановић, Томислав Мијовић, Зоран Милић, Власта Младеновић, Власта Н. Ценић, итд. Овде бисмо ми још додали данас познато песничко име из Врања Мирослава Михајловића Церу и његову збирку песама Метла за по кућу (Матица српска, Нови Сад, 1993), где је веома срећно у песничке сврхе послужио врањски дијалекатски говор и врањска народна песма. Истичемо да је аутор сасвим правилно уочио да писана књижевност може понекад и дестимулативно да делује на народну песму, у случајевима када је песник из народа, изједначавајући поезију с римом (и римовањем) и по угледу на то, почео и сам да ствара. „Тако је о н почео да спевава песме с обавезном римом. Нема силе која би данас тога 'песника', стихоклепца, разуверила, објаснила му и убедила га да не ваља тако радити, те га одвратила од тежње ка обавезној рими. Отуда данас у новокомпонованој 'народној' музици (у песмама на 'народну') толико шунда, кичераја, крајњег неукуса...“ – такорећи с огорчењем пише др Рајковић. Најчешће је сусрет двеју поетика, поетике усменог и поетике писаног стварања, био срећан и стваралачки продуктиван. На примеру Боре Станковића аутор то потврђује, па у вези с тим и закључује: ”Врањско усмено песништво у стваралаштву Борисава Станковића није никада пуки спољни украс, сирови и банални, површни фолклоризам (...) но је увек функционално употребљено, у складу са суштинским законитостима уметничког стварања. Оно, дакле, није никаква инкрустрација, никакав уметак, никакво страно тело у организму пишчевих речи, но нешто што извире из ткива 108

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

пишчевог литерарног ткања, и то на један посве природан и спонтан начин, као што се из пупољака помаља цвет.“ Ово мишљење може се прихватити и као општи закључак о разматраном проблему – проблему односа усмене и писане књижевности настајале на просторима југоисточне Србије. Уверен да су ”лингвистичка, стилистичка и версификацијска изучавања народне поезије, као и оне тзв. уметничке, један од нужних предуслова ближег упознавања с том поезијом“ – аутор приступа сагледавању језичко-стилских и версификацијских карактеристика и специфичности народних лирских песама југоисточне Србије. Његово је уверење, такође, да ”резултати језичко-стилских и версификацијских истраживања усмене народне лирике једнога краја омогућавају и нека компаративна сагледавања (успостављање паралела) особито када је у питању усмена лирика суседних крајева, а истовремено пружају целовитији увид у поетику усменог твораштва уопште.“ Полазећи од таквих постулата, као и од мишљења Матије Бећковића које узима за мото свог разматрања овог проблема да (”Дијалекат није странпутица, него пречица до звезда“), аутор будући својим лингвистичким образовањем за то припремљен, приступа детаљној, минуциозној анализи језика, стила и стиха народне лирске поезије југоисточне Србије. На око 40 страница разматра лексичке, фонолошке, морфолошке и синтаксичке посебности народних песама из свих језичких зона овог дела Србије, па закључује: ”Из мноштва наведених пример а (ко јих је мо гло бити и више) види се да је језик лирских народних песама југоисточне Србије веома шаролик, контаминиран многим варваризмима (међу којима највише има турцизама). Изражајна снага тога језика, међутим, тиме није умањена, напротив. Присуство много109

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

бројних дијалектизама, локализама и речи странога порекла доприноси живописности самих песама, њиховом језичком колориту и, у целини, њиховој уметничкој вредности, јер су те лексеме готово свагда употребљене веома функционално (пробрано, дакле, и стилски дотерано)”. Овај део је заокружена студија, може се рећи прва у нас, о тој проблематици. У досадашњем проучавању народне лирике југоисточне Србије, као и ср пске лирике уопште, најмање пажње је посвећивано њеним стилским одликама. Интересовање је било усмерено махом на њихов тематско-мотивски, предметни слој, као и на контекст настанка и живота, на певаче и казиваче, на промене и варијације и сл. Др Рајковић међу првима, а овако детаљно свакако први, анализира ову поезију, свестан да ”није лако ни једноставно разабрати се у дубље уметничке поруке песама, у њихов активан смисао, у њихове архетипске слојеве и у све оно што је у њима запретано, али што је жива жишка њихове белетристичке и општељудске, хуманистичке вредности.” Кључ за улажење у ”њихов скривени смисао“ он види у примени лингвостилистичке методе, којом може открити ”постулате њихове валидности како на естетском (чисто литерарном, уметничком) плану тако и на информативном, комуникацијском, социолошком, уопште, семиотичком и когнитивном плану“. Из његових језичко-стилских анализа песама, изведених са смислом да се уочи сваки детаљ који доводи до уметничког учинка, проистекле су констатације да је стил лирских народних песама југоисточне Србије у општем погледу подударан са стилом народне лирике из осталих крајева Србије, односно штокавског говорног израза, али што је и разумљиво, и са одређеним посебностима, које проистичу, како он закључује, ”из извесних специфичности менталитета самога живља југоисточне Србије..., из дијалекатског карак110

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

тера језика тога живља, његовог географског размештаја, хетерогености етничког састава, спољних утицаја и других фактора“. И кад анализира стих ових песама, он констатује да је у глобалу гледано, ”грађен према систему метричких правила која, иначе, важе у народној лирици створеној на српскохрватском језику, и не само на њему“, да је разноврстан, често избрушен до савршенства и да је ”једна од највећих драгоцености наше усмене поезије уопште“. Однос народне песме и других уметности такође је био предмет истраживања у докторској дисертацији о којој говоримо. Показана је, више у виду скице, повезаност лирске народне песме са простора југоисточне Србије са другим облицима уметничког изражавања – са игром, пре свега, али и са музиком, са сценском уметношћу, са сликарством (посебно са фрескосликарством и иконосликарством). (...) У закључку овог осврта можемо сумарно констатовати да књига др Љубише Рајковића Кожељца Лирске народне песме југоисточне Србије пружа у овом тренутку најпотпунији увид у проблематику народног лирског песништва на тлу југоисточне Србије, осветљавајући га са књижевно-историјског и књижевнотеоријског аспекта. Као таква, она бесумње значи крупан допринос историји српске усмене народне књижевности и, сигурно је, да ће за свако даље проучавање овог вида стваралаштва на српском језику бити незаобилазна. Врање, 1998.г.

Приказ књиге др Љубише Рајковића Кожељца: Лирске народне песме југоисточне Србије, Институт за проучавање културе Срба..., Приштина, 1997, објављен у“ Врањском гласнику“, XXXI–XXXII, 1998/99, 269–277, под насловом Допринос историји српеке усмене народне књижевности.

111

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ПРОБЛЕМАТИЧНИМ ПУТЕМ ДО ДОКТОРСКE ТИТУЛЕ Или: О ЈЕДНОЈ НЕОБЈАВЉЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ

Ф

олклор врањскога краја, а особито народна поезија, изазивали су одувек интересовање стручњака (фолклориста, етнолога, историчара књижевности, лингвиста). То интересовање нарочито је дошло до изражаја у годинама непосредно после ослобођења од Турака. Као резултат тога настале су збирке народне поезије, посебно лирске, а уследила су и прва проучавања и оцене вредности ове поезије. Истина, то су била махом узгредна запажања о појединим њеним аспектима – најчешће о мотивима и настанку појединих песама и о приликама у којима су певане. Комплекснијих, студиознијих приступа до наших дана скоро да није било. Први покушај таквога приступа, на нивоу докторске дисертације, учинио је Момчило Златановић 9. Он је на ФилоМомчило Златановић рођен је 1934. године у Ратају (код Врања). Завршио је Филозофски факултет у Скопљу (Група Историја на книжевностите на народите на ФНРЈ). Бави се сакупљањем народних умотворина и њиховим проучавањем са фолклористичког аспекта. Интересантно је (и зачуђујуће) да је о њему у Српској породичној енциклопедији, књ.10, стр.58, коју је издала Народна књига и Политика, Београд, 2007. године, записано: „Златановић Момчило (1934), етнолог. Рођен у Ратајима, Србија, завршио је Филозофски факултет у Београду“. Можда се ове неистине (да је етнолог, да је рођен у Ратајима и да је завршио Филозофски факултет у Београду) у публикацији (енциклопедији) која се сматра извором само тачних података и могу разумети у контексту факата изнетих у дисертацији коју овде приказујемо.

9

112

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

зофском факултету Универзитета ”Kирил и Методиј“ у Скопљу 27. априла 1973. године одбранио тезу Историјске народне песме врањскога краја. Рукопис, чију нам је копију Факултет љубазно ставио на располагање, има 326 страна куцаних на писаћој машини, у највећем прореду. Грађа је распоређена у 16 поглавља, која ће овде посебно бити приказана: I Уводне напомене(1–5); II Историјске прилике (6–25); III Културне и друге везе Врања и околине са суседним крајевима и зенљама. Путеви преношења народних песама и утицаја на врањску поезију (26–51); IV Цигани и народна поезија (52–58); V Епске песме и гуслари (59–79); VI Прекосовске и косовске песме (80–84); VII Песме о Марку Краљевићу (85–107); VIII Песме о Болану Дојчину и младом Радоњици (108–115); IX Први српски устанак (116–128); Х Време Хусејин-паше и његових потомака (129–150); XI Песме о качацима (150–200); XII Хајдучке и комитске песме (201–249); XIII Песме о догађајима на граници (250–263); XIV Песме о хришћанки и Турчину (264–301); XV Партизанске песме (302–310); XVI Закључак (311–319) и Литература (320–325). (У даљем тексту поглавља ће бити означена само римским бројевима).

III У овом, једном од најобимнијих поглавља дисертације, разматрана су кључна, у науци још увек отворена питања веза и утицаја фолклора једнога краја, и једнога народа, на фолклор другога краја, односно народа. У тим оквирима аутор је покушао да одговори на питање: Колико је врањски фолклор самосвојан, аутентичан, а у којој мери је трпео ути113

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

цаје фолклора суседних области и народа, пре свега македонског. Пошто је констатовао да је ”Врање са својом широм околином у давној и скорој прошлости играло улогу важне раскрснице на Балкану и било спона за неколико области“ и да је ”разумљиво што су се овде у XVIII и XIX веку преламали најразличитији (вероватно: утицаји – Ј.Ј.) Севера и Југа, Истока и Запада,“ 10 он те утицаје своди на ове, као важне: утицаји из Војводине и Србије (путем школских књига на српском језику), утицаји са Косова, односно везе Врања са Косовом и утицаји са југа, односно везе са Македонијом и Солуном. Размотрићемо аргументацију коју аутор користи да би доказао ове везе и утицаје а осврнућемо се и на најважније закључке до којих је при томе дошао. (...) У вези с тим закључује: ”Пошто су српске епске песме биле толико популарне, цењене и актуелне, оне су полако потискивале стару завичајну епику.“ 11 Истина, овде се не каже која је то стара завичајна епика коју сада потискује српска епска песма. Да ли је то епика са специфичном тематиком и ликовима везаним само за врањски крај или је то, иначе, српска епика само на говору врањскога краја, или је можда аутор хтео да каже да завичај (врањски крај) не припада српском језичком подручју. Једном речи, у овом контексту употребљена синтагма стара завичајна епика отвара низ недоумица. Поред осталог, аутор сам демантује своју тврдњу о потискивању старе завичајне епике, јер

10 Момчило Златановић, Историјске народне песме врањског краја (докторска теза), ркп.,Филозофски факултет Скопје, 1972,1 (у даљем тексту: Дисертација, одн. Дисерт.) стр. 26.

11 Исто као под 10, стр. 33.

114

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

њено постојање констатује на читавом врањском подручју многобројним примерима песама и њихових варијанти; уосталом и ова теза је на тој чињеници заснована. Иако аутор констатује да су ”Везе Врања и околине с Косовом биле (су) у свему живе и разноврсне,“ 12 у оквиру овога поглавља посвећује им једва двадесетак редова, без конкретних примера и анализа. Разматрајући односе Врања и околине са Косовом и утицаје који су на врањски фолклор вршени са тих простора, он углавном игнорише мишљења наших познатих и признатих научника који су се тим питањима бавили, и који су, како је иначе познато, утврдили на основу историјских, етнолошких, језичких и других неоспорних чињеница да је на фолклор Врања и околине пресудан утицај долазио са простора Старе Србије и Косова. Супротно њима он настоји, у овом поглављу, и у читавој дисертацији, да покаже да су пресудни утицаји на усмену народну књижевност, као облику фолклора Врања и околине, долазили претежно са југа, из Македоније. У овом поглављу, више у виду напомена, говори се о вези лесковачког и врањског мелоса. Тврди се ”да су врањске песме могле да буду импортоване у лесковачка насеља“ 13 и да су оне ”претежно чулније, звучније и да одају певаче с истанчанијим укусом“, а да су песме доношене из Лесковца ”овде (су) усавршаване у садржини, а највише у арији /Зашто, Сике и друге./“ 14 Разуме се, и ове тврдње су без претходно изведених анализа, засноване само на утиску аутора.

12

Исто као под 10, стр. 34. Исто као под 10, стр. 34.

14 Исто као под 10, стр. 35.

13

115

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Следеће питање о коме аутор расправља у овом поглављу и коме посвећује највећу пажњу, као да је и читава дисертација писана да би се на њега позитивно одговорило, јесте: „Какве су биле везе с Македонијом и Солуном?“ и ”Да ли се може говорити о јачем утицају с југа?“ Размотримо редом тврдње изречене о ”утицајима са југа“, односно, о утицајима македонског фолклора, посебно македонске епске и лирске народне песме на српски фолклор у врањском крају у време које аутор дисертације има у виду (углавном XIX и прва половина XX века). Ти утицаји су, по аутору, били врло јаки, тако да он на више места у дисертацији истиче тврдње, попут ове ”да је време преношења македонских песама у врањске пределе и јужну Србију уопште неограничено, а путеви разноврсни“; 15 ”Македонске песме су у извесној мери имале и подстицајну улогу у стварању и преображавању врањскога мелоса“; 16 или ”Путеви преношења македонских песама у врањски крај су, уистину, многобројни“; ”Песме које су досељеници донели из Македоније током многх деценија у новој средини и у нешто другојачијим условима живота мењале су се и у садржини и у језику. Боље су сачувале изворност /не и језик/ оне које су касније импортоване и оне које су краће, а у ритмичком и мелодијском погледу савршеније. За поједине записе бисмо могли да кажемо попут Вука: Опет то, али друкчије.“ 17 Даље тврди: ”Уопште, народна лирика овог пространог региона (од Прешева до Зајечара – нап. Ј.Ј.) има више

Исто као под 10, стр. 239. Исто као под 10, стр. 313.

17 Исто као под 10, стр. 312–313.

15 16

116

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

заједничких елемената с македонском и у структури, и у техници, и у емоцијама.“ 18 Пошто је детаљно, на двадесетак страница, размотрио ове везе и утицаје македонског фолклора на народно песништво врањске области, закључио је: ”Утицаји из Македоније на врањске народне песме и културу уопште (подв. Ј. Ј.) морају се узети у обзир. Сталне везе, културне, економске, родбинске, дуго и тешко робовање под Турцима – све је то доводило до многих додирних тачака у народној поезији Врањанаца и Кумановчана. У социјалистичкој заједници створени су погодни услови за међусобну културну сарадњу два братска народа. У врањској околини запева се и на македонском језику. На свадбама у Пчињи и другде чује се Черешна се од корен корнеше. У Пољаници (у Ушевцу) сам слушао како свирачи гостима певају измењену и скраћену македонску песму На срце ми лежи, мила мамо, итд.“ 19 Поставља се питање: Који су аргументи за овакве аподиктичне тврдње? На чему се оне темеље? Да би подупро ексклузивно своју тезу о македонском утицају на врањску народну песму аутор се служи заменом теза, тврдећи како је још Стојан Новаковић уочио ”снажан дах југа у врањској области.“ 20 Међутим, овакво запажање Стојана Новаковића односи се више на архитектуру ”од старога времена“, како он каже: ”Тип кућа из Врање чини ми се да је нешто друкчији о д наших и мада и једно и друго чини стару балканску архитектуру, која своје порекло води

Исто као под 10, стр. 51, напомена 43. Исто као под 10, стр. 48.

20 Исто као под 10, стр. 35.

18 19

117

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

барем од Византинаца, опет је врањски облик једнак више с оним у Скопљу и с оним у Солуну.“ 21 Овде се намерно превиђа став тог истог аутора (Новаковића) који, говорећи о ширењу српске државе на слив Јужне Мораве – Нишко-лесковачко и Врањско Поморавље и о животу српског народа у средњем веку (XIII и XIV) – Врањско Поморавље види као јединствен простор, што је свакако значајно за развој језика и фолклора тога краја. Јер, Новаковић у вези са овим констатује: ”Врањско Поморавље (је) прионуло к центру тадашње државе, спојило се са њом у једну целину. Кад узмемо на око средину српске државе, видећемо како се на њу наслања Врањско Поморавље као једно, а призренско Подримље као друго крило. У томе се простору највише кретао српски живаљ у XIII и XIV в.“ 22 У вековима који су долазили после овог времена, у време сеоба, померања становништва са Косова у врањски крај и везе овог краја са Косовом су се само продубљивале, па су и утицаји са тих страна могли да буду јачи и пресуднији, како на језик Врања и околине, тако и на језичке уметничке творевине, па и фолклорне. Развијајући своју тезу о пресудном утицају македонске културе на јужносрбијанску, аутор дисертације замера и Јовану Хаџивасиљевићу што ”Утицају с југа, пак, није прида-вао већу важност.“ 23 Он најпре цитира његово мишљење да је Врање до изградње железничке пруге Солун – Скопље и до 1878. године ”гледало на запад и исток“, као и његов темељни став ”исто се тако и обичаји народни и песме и мелодије, и народне игре, и нарав народна, и тако даље, наслања опет Стојан Новаковић, С Мораве на Вардар, у књизи Врање кроз векове,Врање, 1993, 225 – 226.

22 Стојан Новаковић, Врање и врањско поморавље у средњем веку, (у књизи Врање кроз векове, Врање,1993, 107).

23 Исто као под 10, стр. 36.

21

118

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

на запад, на Приштину и Косово,“ 24 да би затим самоуверено замерио што ”Утицају с југа, пак, није придавао већу важност. А што се тиче народних песама, довољно је само упоредити записе Хаџивасиљевића и Борисава Станковића с македонском поезијом па да се виде многе сличне црте,“ 25 вели он. Разуме се, међутим, да и не тако дубоке анализе и упоређивања македонских песама са врањским расутим по делима Боре Станковића не би открила толике, ”многе сличне црте“, које би, како аутор дисертације сматра, требало да потврде ”утицај с југа“, чему Хаџивасиљевић, како му аутор замера, није ”придавао већу важност“. А можемо само и замислити шта би обичан, изворни Врањанац, макар и био књижевно необразован, рекао на све ово – о ”утицајима са југа“ на врањску народну песму, посебно на ону у Бориним делима. Навешћемо још нека места из текста Хаџивасиљевића да бисмо показали да су на врањску народну поезију, врањски фолклор, и уопште духовни живот Врањанаца, најјачи утицаји долазили са простора одакле су се и становници у прошлости углавном досељавали. Управо, да су ти становници (у својој души) доносили и свој фолклор, обичаје, славу, језик. Разуме се, при овоме не мислимо да других утицаја (са других суседних области) није било, али су они свакако били пресудни. Индикативно је да их аутор скоро занемарује. О међуутицајима и прожимању, пак, када је реч о врањском фолклору и фолклору суседних области, уопште не говори.

24 25

Исто као под 10, стр. 36. Исто као под 10, стр. 36.

119

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

А досељавања у прошлости у врањски крај, а тај процес и данас траје, како се зна, и чему смо и сами сведоци, углавном су текла са Косова, из Старе Србије. Време Велике сеобе под Чарнојевићем и Немачкотурских ратова (1689/90. и 1737) одразило се и на врањски крај. Становништво ове области селило се због одмазде Турака и под све јачим надирањем Арбанаса, па се у ове крајеве насељава српско становништво са метохијских и косовских предела. Тако се у овој области, место исељенога становништва, почело да насељава оно са косовских предела. Хаџивасиљевић закључује: ”Према стручном и детаљном испитивању ових прилика, данашње становништво ове области је највећим делом из косовских страна. Отуда се, у погледу језика, менталитета и других карактерних особина и душевних производа, и становништво Врањске области убраја у косовско становништво. – Као што ће се мало доцније видети и центар ове области, Врање, све до ослобођења од Турака (1878), у сваком погледу чинило је једну целину са центрима у косовским странама: Гњиланом, Приштином и Призреном. (...) По традицијама, по осећањима и висини националне свести, врањско становништво је потпуно идентично са оним у косовским странама.“ 1 И када је реч о становништву ужих врањских регија, каква је прешевска и пчињска, Хаџивасиљевић је утврдио да њихово становништво води порекло из западнијих крајева: ”У току времена, до краја XVIII и првих деценија XIX в., на место исељених Срба населили су се Ар наути и Ср би из Косовских предела. Детаљним испитивањем становништва утврђује се да су многа села чак у Пчињи после ове сеобе

Др Јов. Хаџивасиљевић, Бугарска зверства у Врању и околини (1915–1918), Издање Културно-привредног друштва Врањанаца у Београду, Нови Сад,1922, 23.

1

120

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

засељена становницима из Приштинске области и у опште из Косовских предела.“ 27 То су централни разлози због којих су Врање и његова околина одувек били упућени на Косово и Приштину, као на своја природна средишта. Касније у XV веку, и доцније, кад Скопље постаје главни трговачки град, не слаби дејство Приштине и Косова према Врању, па Хаџивасиљевић тврди ”да је Врање и онда, кад је било упућено на Скопље, тражило оне особине (било трговине или др. врсте индустрије и културе уопште), које је већ свикло на Косову и Приштини. Тим пре што су Врање и околина му, по административној подели, и под Турцима, припадали Приштини или Призрену.“ 28 Дакле, несумњиво је да је утицај старе постојбине на живот добеглих родова са Косова у новој средини био велики и пресудан. Он се свакако осећао и у области фолклора. Тако Јован Хаџивасиљевић, тај учени Врањанац, који је докторирао у Бечу, признати научник, тражећи одговор на питање: Откуда је Врању култура долазила? закључује, а за предмет нашег разматрања то има посебан значај: ”Према свему овоме не може се тврдити да је Врању култура долазила највише са југа...“ 29 Не треба, сматрамо, посебно доказивати да се ова констатација у свему односи и на усмено народно стваралаштво, као облика народне културе, и да то објашњава његову природу и утицаје под којима се развијало. И истраживања Јована Цвијића о сеобама, кретањима становништва у овој области, треба имати у виду када се гоДр Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија II, Београд, 1913, 130. Јован Хаџивасиљевић, Ка историји града Врања и његове околине (у књизи Врање кроз векове), Врање, 1993, стр. 54.

29 Исто као под 28, стр. 54–55.

27 28

121

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

вори о утицајима на фолклор врањскога краја. Она такође потврђују већ изнето мишљење да су утицаји са Косова на врањски фолклор, на лирско и епско народно песништво, били доминантни. Говорећи о становништву, на пример, Горње Мораве, Изморника и Криве Реке (и Врањског Поморавља), он констатује: ”Утисак је тај да су овде старинци били исто становништво са косовским и с оним у Врањском Поморављу, па су измењени под утицајем сасвим особитог живота који се развио у овој котлини.“ 30 На другом месту је још изричитији: ”Они косовски исељеници који су у Србију прелазили (...) из гњиланске области кроз Кончуљску клисуру Мораве, расули су се по долинама јужноморавских притока: Топлице, Јабланице, Пусте реке, Ветернице, као и поред Мораве, између Лесковца и Бујановца.“ 31 Зато мислимо да је ненаучно, неутемељено и штетно упињање аутора дисертације да докаже да је смер утицаја на фолклор и уопште духовни живот људи врањског краја био дугојачији од смера миграционих кретања. (Није тешко претпоставити откуда ово ауторово упињање ако имамо у виду да тезу брани пред комисијом у Скопљу.) И лингвистички аргументи потврђују тезу да су везе врањског краја са Косовом и Старом Србијом одувек биле живе, живље него оне са југом, па да су и утицаји на фолклор, народно усмено стваралаштво, са тих страна увек били јачи. Језик то најбоље показује.

30 Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље. Основи антропогеографије, Завод за издавање уџбеника СРС, Београд, 1968, стр. 500.

31 Исто као под 30, стр. 133.

122

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Говорећи о неким дијалекатским особеностима говора становништва врањске котлине, коју он види као троугао чије је теме у Стублу, више Врања, оивичен околним планинама, заправо ” у великој равници Јужне Мораве почевши од границе према Турској до места Стубла, више Врања“, лингвиста А. Белић уочава природну везу живља те области са оним у Старој Србији. ”У тај троугао изгледа као да се излила Стара Србија, и тако је и заиста. Колике су везе међу тим делом Србије и Старом Србијом природне, толико су и пооштрене колонизацијама с југа када се тај део Србије ослободио и када су га напустили Турци и Арнаути.“ 32 А говорећи о јужноморавском дијалекту истиче да се находи ”под непосредним утицајем околних дијалекта: косовскога, призренско-гиланског који и представља, у главноме, продужење нашег јужноморавског дијалекта у Стару Србију33 Још једна Белићева поставка је, у вези с питањем о коме расправљамо, интересантна: ”Ако погледамо дијалекте околних земаља, Бугарске, Старе Србије и Македоније, видећемо да јужноморавски дијалекат води своје порекло из Старе Србије из предела око Призрена, да се пружа према Пчињи и захвата Гилане, Куманово и Кратово и одатле Јужну Мораву.“ 34 Сигурно је, дакле, да је и усмена народна књижевност на том дијалекту, код његових носилаца, била изложена тим утицајима, односно да су кретања у области фолклора имала исти смер, па да су ти утицаји јачи од свих осталих, који су

Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, 214.

33 Исто као под 32, стр. 223.

34 Исто као под 32, стр. 209.

32

123

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

иначе могли долазити из других суседних крајева, и од суседних народа. Свему овоме додаћемо још и следеће чињенице, које такође потврђују везу Врања и Косова, односно заједничке црте у области фолклора у најширем смислу. Истраживања су показала да врањске народне игре имају сличности са играма гњиланског краја. Говорећи о ”врањанском старом стилу“ играња појединих кола, сестре Јанковић констатују: ”Основни образац према коме се играју поменута врањанска кола са трочетвртинском мелодијом састоји се, као што је наговештено, из пет фигура. Трагови овог обрасца могу се наћи и у играма гњиланских села...“ 35 И кад је реч о градској ношњи, ситуација је слична: ”Врањска градска ношња из ранијих година спада у групу Ношње косовских градова: Гњилана, Приштине и Призрена.“ 36 И када је реч о народној ношњи уопште, према овом аутору ”изузимајући Власину, сви се остали крајеви врањски и у том погледу наслањају на запад.“ 37 Додаћемо овде и мишљења о проблему о коме расправљамо и неких савремених истраживача усмене народне књижевности у пределима јужне Србије. И неки проучаваоци народне поезије ових крајева на утицаје који су чињени на њу гледају другачије од аутора дисертације коју приказујемо, сматрајући да ”они и нису Могли битније да утичу на оно што чини самосвојност лир-

35 Љубица С. Јанковић и Даница С. Јанковић, Врањанци и врањске народне игре,(у књизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 364).

36 Јован Хаџивасиљевић: Врањска градска ношња ранијих година (у књизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 327 ).

37 Јован Хаџивасиљевић, Ка историји града Врања и његове околине (укњизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 53).

124

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

рског народног песништва југоисточне Србије“. 38 Тако у једној објављеној дисертацији о народној лирској поезији југоисточне Србије, у вези са лирским народним песмама забележеним у околини Бујановца 1978. године, 39 изнето је мишљење: ”Код неких од ових песама није реч ни о каквом утицају македонске народне поезије, но је у питању сличност локалног говора с македонским језиком.“ 40 Ако таквог утицаја и има у неким песмама, он није доминантан, а последица је чињенице ”што је северна Македонија добрим делом насељена Србима, који одлично владају македонским језиком.“ 41 Али, констатује овај аутор, да ”Ипак, у целини гледано, највећу сличност песме из ове књиге имају с гњиланским и врањским песмама.“ 42 Иначе, поменута докторска теза Љ. Рајковића документовано показује да је лирско народно песништво југоисточне Србије било подложно утицајима са свих страна, а ''особито са истока и запада,'' 43 али ''Упркос томе, то песништво је чувало и своју изворност, своју самониклост, оно што је његова specifica differentia.“ 44 То што је утврђено за усмену народну лирику ширег подручја југоисточне Србије сигурно да у свему важи и за лирику врањског краја, јер се и на основу њене анализе дошло до овог закључка.

Др Љубиша Рајковић Кожељац, Лирске народне песме југоисточне Србије, Приштина, 1997, 254.

39 Оливера Васић и Димитрије Големовић (приређивачи), Народне песме и игре у околини Бујановца, Етнографски институт САНУ, Београд, 1980, бр. 100.

40 Исто као под 38, стр. 244.

41 Исто као под 38, стр. 244.

42 Исто као под 38, стр. 247.

43 Исто као под 38, стр. 235.

44 Исто као под 38, стр. 235.

38

125

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Из изложеног о културним и другим везама Врања и околине са суседним областима и земљама може се закључити да су људи врањскога краја временом створили свој фолклор, своје песништво, које је, као део општег српског и балканског народног стваралаштва, развило и своје специфичности. Оне га чине аутентичним и самосвојним, препознатљивим, што нарочито важи за неродну песму и мелодију.

XVI (...) У закључном поглављу би се очекивало да аутор у уопштавајућем, синтетичком виду да резултате, научне чињенице, до којих је у свом истраживању дошао и које би, у ствари, биле потврда постављене хипотезе. Уместо тога у овом поглављу су само поновљене констатације већ изречене у претходним поглављима дисертације. Приметно је да аутор и овде не пропушта прилику да посебно нагласи оне чињенице које се тичу утицаја македонске народне песме на врањски мелос, а да при томе не говори о међуутицајима прожимањима фолклора суседних народа. О самосвојности, пак, врањског мелоса, његовој аутохтоности, скоро и да нема речи. Ево, још једном његових кључних ставова о утицају македонске народне песме на врањску народну поезију, које он наводи и у овом поглављу: ”Путеви преношења македонских песама у врањски крај су, уистину, многобројни.“45 ”Многе сличности с македонском поезијом евидентне су не само у обредној и обичајној лирици, у дубоким и бол-

45

Исто као под 10, стр. 313.

126

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ним песмама мерака и севдаха, него и у епици и баладама с историјском садржином.“ 46 ”Песме које су досељеници донели из Македоније током многих деценија у новој средини и у нешто другојачијим условима живота мењале су се у садржини и језику. Боље су сачувале изворност /не и језик/ оне које су касније импортоване и оне које су краће, а у ритмичком и мелодијском погледу савршеније. За поједине записе бисмо могли да кажемо попут Вука: Опет то, али друкчије. Македонске песме су у извесној мери имале и подстицајну улогу у стварању и преображавању врањскога мелоса.“ 47 ”Одржавају се у народу варијанте песама из Вукових збирки и песме које садрже низ додирних тачака с македонском епиком.“ 48 ”Врањски Марко Краљевић, сложен и противуречан близак је лику у македонској а и у српскохрватској (Вуковој) епици.“ 49 И тако даље, све у истом смислу. * У закључку овог осврта на прву дисертацију о врањском мелосу, резимирајући све што је речено, можемо да констатујемо: 1. Не могу да се процењују и вреднују са гледишта остварености истраживачки циљеви овога рада, јер они и нису били јасно постављени и формулисани; Исто као под 10, стр. 313. Исто као под 10, стр. 313 48 Исто као под 10, стр. 316.

49 Исто као под 10, стр. 316.

46 47

127

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

2. У целој дисертацији је видљиво наглашено залагање аутора да покаже како је врањска народна поезија настајала и развијала се под сталним и снажним, чак пресудним, утицајем македонске народне поезије. Стиче се утисак као да је то био основни циљ обављеног истраживања. У тежњи да буде убедљив у том настојању често је био принуђен да склизне са научног пута. У раду, иначе, нема ниједне речи о међуутицајима фолклорних творевина два суседна народа – Срба и Македонаца, нити пак других суседних народа.50 3. Несумњиво је да дисертација доноси доста грађе о врањском фолклору, посебно о врањским народним песмама са историјском основом. Она потврђује, пре свега, постојање ових фолклорних творевина на ширем врањском подручју периоду који аутор разматра, што је значајно за будуће истраживаче. У њој се могу наћи и подаци о настајању ове поезије – о њеним ствараоцима и преносиоцима, о приликама које су инспирисале њен настанак. Такође ту је и доста података о досадашњем проучавању врањског мелоса, иако аутор литератури о томе и оствареним резултатима не приступа критички и не вреднује их. Штета је што се остало само на нивоу констатовања фолклорних чињеница, што је изостало њихово научно интерпретирање које би резултирало закључцима не само о настанку и рецепцији ове поезије у одређеном времену, већ и о њеној естетској и другим функцијама, као и о стилским,

50 Своју тезу о утицају македонског фолклора на народну поезију врањског краја аутор је развијао и у чланцима објављиваним од 1974. до 1984.године у македонским гласилима Новој Македонији и Македонском фолклору. Види о томе посебно текст Културните и други врски на Врање и околината со Македонија и македонско влијаније врз врањските народни песни, Македонски фолклор, Скопје, 1974, бр. 14, 93–115, као и библиографске јединице под бројем 83, 91, 167 и 193 у Библиографији наведеној у фусноти 45 овог рада.

128

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

версификацијским, и посебно језичким одликама и специфичностима.

4. И оваква дисертација, да је објављена, била би сигурно подстицај за даља научна истраживања досад забележене грађе врањског фолклора, посебно лирских и епских песама, a oмогућила би, сигурно, и ревизију и оспоравање неких њених закључака. Овако, у рукопису, она је доступна само ограниченом броју стручњака, што може омогућити и злоупотребљавање њених закључака. Врање, 2004 – 2007

Одломци из књиге: Над књигама и рукописима из завичаја, II, Народни универзитет Врање, 2008, 97–99; 103–118 и 143–146.

129

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

МОДЕРАН ПРИСТУП ЛИРСКОЈ НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ

У

наше време поново је оживело интересовање за усмену народну књижевност, за њено објављивање и проучавање. На њу се гледа као на жив стваралачки процес, а не само као на значајно културно и књижевно наслеђе. Све се више потврђује теза да није престало књижевно стварање народног генија. Многи значајни и судбоносни догађаји из живота народа, као и судбине и доживљавања појединаца, у прошлости и данас, постају литерарне теме и обликују се и у речи народног песника. Изузетно место међу данашњим проучаваоцима овог вида књижевног стварања припада професору Твртку Чубелићу, шефу Катедре за усмену народну књижевност на Филозофском факултету у Загребу. За разлику од других проучавалаца, он усмену народну књижевност посматра у њеној укупности, као систем разноврсних поетичких облика: лирских, епских, прозних, драмских, реторичких, паремиолошких и енигмолошких. У низу студија, које укупно узете чине заокружену поетику усменог народног стваралаштва, афирмише модеран приступ усменој народној књижевности. Једна од таквих његових књига је и избор из лирске народне поезије под насловом Бриге човјекове и судбине људске у лирским народним пјесмама, објављене прошле године. Сам аутор ово истиче: „Она данас представља најпотпунији панорамски и антологијски преглед лирских народних пјеса130

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ма на хрватскосрпском језичком простору, тј. на простору штокавског језичког израза са подручним чакавским и кајкавским ареалом, јер доноси, прво, најшири избор пјесама, и, друго, презентира један могући избор лијепих и добрих народних пјесама.“ Ова обимна књига доноси близу 700 наслова лирских народних песама (1–607.стр.), које аутор групише према тематолошкој основи и структурно-типолошким карактеристикама у седам скупина, односно, према мотиволошкој усмерености у шеснаест група, са четрнаест подгрупа. У приступу класификацији лирских народних песама видљив је генетичко-типолошки и структурно-композициони аспект. Очигледна је намера аутора да покаже широк мотивско-тематски распон и разноврсност те поезије и сву њену уметничку лепоту и стилску дотераност и раскош. У књизи су богато представљене песме почев од најстаријих, какве су пригодне (песме везане за разне обичаје и обреде, за рад, затим напитнице, песме уз сватовске обреде и обичаје, успаванке и тужбалице), преко митолошких, љубавних, шаљиво-подругљивих, до – партизанских револуционарних народних песама, као најновијег слоја усмене народне књижевности. Избор потврђује ауторову мисао о лирској народној песми као “високоуметничком одразу живота и друштва“. Он пружа песничке, уметничке податке о животу нашег човека и наших народа у време када је усмена народна реч била превасходно или једино средство уметничког књижевног изражавања, а такође је и потврда тезе да усмено народно стваралаштво настаје и траје и у наше време. Аутор подвлачи да лирска народна песма не настаје сама од себе или једноставно према вољи онога који је ствара. И постанак лирске песме повезан је уз спољашни живот, уз разнолика збивања из друштвеног и личног живота.

131

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

У песму су иначе ишле оне ситуације из живота нашега човека „које су се из животног практицизма и прагматизма уздигле до репрезентативне литерарне тематике и мотивике“. То је и био основни критеријум којега се држао аутор приликом избора песама за ту доиста јединствену књигу. Истичемо да је полазна и темељна мисао аутора, проведена доследно и аргументовано у књизи: „Не само лирска народна пјесма него и укупност усмене народне књижевности на хрватскосрпском језичком простору, представљају развијени и разгранати сустав и поетику усменог народног стваралаштва. На основама једног и јединственог језика, на сложеним, али повољним и хисторијским увјетима, на међусобној националној повезаности те испреплетености тежњи и судбина, развијало се усмено народно стваралаштво и разнолико и комплементарно и релативно аутономно.“ Посебна је вредност ове књиге што је у њој први пут нашла достојно место, равноправно са старијом лирском народном песмом, и лирска песма настала у периоду народне револуције и послератне социјалистичке изградње. Следећи данашње стање науке о тој поезији и имајући у виду њене естетске и идејне вредно сти, ауто р , и сам проучавалац њених језичко-стилских особености, уноси у ту књигу у строгом антологијском избору низ од 45 најлепших партизанских револуционарних песама. При томе с оправдањем истиче да је та поезија једна од најнепосреднијих, најтрајнијих и најлепших потврда устанка и револуције, да је њихов репрезентативни тумач и идеолог, узимајући за мото карактеристичне дистихове: Од јунака пјесма и попивка А од рђе ни споминка нима!

Песмо моја ти си увек била Партизану другарица мила.

132

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића Мјесечина – партизанско сунце, Кад засије, партизане грије.

Књига је иначе снабдевена обимном уводном студијом о лирској народној поезији (7–92.стр.) и потребним стручним и научним прилозима – индексом изабраних песама, одабраном литературом, напоменама и белешкама и сл.

(609–643.стр.) Истакнимо и то да та књига попуњава осетну празнину у модерном презентовању усмене народне књижевности и да као таква може имати утицаја и на савремену наставу књижевности. Јер, одавна овако широко није приређена наша народна лирска поезија. До сада је она, подсећамо, доживљавала махом скучена и оскудна, школска издања. Због тога се може сматрати и значајном приручном књигом за наставу о усменој народној књижевности на свим ступњевима школовања. Модеран приступ лирској народној поезији, „Сувремена методика наставе хрватског или српског језика“, Школска књига, Загреб, 1979, 3, 250–252.

133

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

СА БИСТРИХ НАРОДНИХ ИЗВОРА

Д

а још има посла за следбенике Вука Караџића на пољу сакупљања народних умотворина, да се могу и данас на светло дана изнети прави бисери српског народног духа, убедљив је доказ најновија књига Љубише Рајковића Кожељца Јато голубато, антологијска збирка лирских народних песама из источне Србије. Она се појављује као прва у новопокренутој Библиотеци „Зора говора“ Културно-просветне заједнице у Зајечару, са рецензијама др Маје Бошковић Стули, др Миливоја Родића и др Јована Љ. Јањића. Он овом послу, тако важном за нашу националну културу и књижевност, прилази са условима који гарантују изузетне резултате: потиче из те средине, заљубљен је у народну традицију у њеном најширем смислу, неуморан је теренски истраживач и, што је за овај посао врло значајно, модерно је методолошки и лингвистички образовaн. Зна се да многи фолклористи предано бележе народне умотворине, али је мали број оних који изворну грађу до које дођу могу и научно, примењујући најсавременије методолошке поступке, да обраде и објасне. Међу таквима је, нема сумње, Љубиша Рајковић, већ афирмисани истраживач усмене народне књижевности. Спомињемо овде само његове књиге из те области Двори самотвори и Здравац миришљавац. Његов богати рад на овом пољу биће крунисан израдом докторске дисертације о једном од најраспрострањенијих, и рекли бисмо уметнички највреднијем виду усмене народне књижевности – лирској народној песми.

134

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Љубиша Рајковић је за ову књигу припремао грађу више од једне деценије (1977–1989). У своме завичају, искључиво од људи старијих генерација, дaкле, од оних који су представљали још увек бистри извор народног стваралаштва, помно је бележио лирске народне песме. Ово је врло значајно да се истакне ако знамо да је модерно индустријско време имало негативани, често омаловажавјући однос према народној култури. Код нас су томе доприносили и одређени, иначе доминантни идеолошки погледи на народну и националну културу. Стога је завичајно, народно, потискивано за рачун модерног и наднационалног. И то не само у школској пракси. Заборављало се при томе да је, на пример, у књижевности достизан највиши домет онда када је долазило до срећног споја народног, традиционалног израза и модерног израза и сензибилитета, када је књижевно дело израстало на подлози најдубље народне традиције и народног израза (Васко Попа, Миодраг Павловић и толики други наши и светски писци). Значај је ове књиге и у томе што она доноси грађу са српских простора у које је тек мало био завирио Вук Караџић. То је иначе подручје архаичног језичког израза, који је, како се зна, знатно удаљен од књижевног српског језика. Представљала је та околност одређене тешкоће записивачу, али их је он успешно савладао, вођен између осталог и природним, завичајним осећањем за његове дијалекатске црте и финесе. Мотивски распон 175 песама, колико је аутор иначе унео у ову антологијску збирку, веома је широк. Ту налазимо песме најчешћих врста народне лирике – од митолошких, обредних и обичајних до породичних и љубавних. Разуме се, највише је љубавних песама, или оних које су временом постале љубавне, а иначе је њихов првобитан смисао и контекст настајања и извођења био другојачији – обредни, 135

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

обичајни, верски, уз рад и сл. Све песме аутор је у књизи поређао по некој њиховој добро уоченој унутрашњој логици, а не према сродности мотива или према приликама када су оне извођене. Књига зато има потребну кохерентност и чита се и доживљује као лирска целина о животу и судбинама људи тимочког краја, о њиховом схватању света и живота. Песме су најчешће кратке – слика, дијалог, и ређе, низ слика – као у свакој правој лирици, када се у тренутку надахнућа осећање и мисао заодену у блиставо језичко рухо, овде у рухо народног језичког израза. Не смета пажљивом и заинтерсованом читаоцу што је често то рухо старинско. Напротив – то га може привући, заинтригирати и откриити му оно што се на први поглед не види, што је архетипско и праисконско. Мањи је број дужих песама и оне су најчешће баладичне или са историјским реминисценцијама. Некада се то чини у форми наговештаја, питања, као у примеру: Ти, Петројћо, убава девојћо, кад ме видиш што поглед обараш, што ти лице у пламен заоди, што ти груди миром не мирују, што ти руће игром поигрују, што ти перо без ветар трепери?

Или само као констатација, у крајње стегнутој форми, која читаоцу допушта да по вољи допевава песму, да попуњава њена „празна места“: Ћицошлијо, сив соколе, Голубе, топла соба, и ви оба, Пено ле!

Истичемо, не као споредну чињеницу, да књига има и нужан научни апарат – речник мање познатих речи и списак 136

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

певача са подацима о њиховој старости и месту живљења. Читаоце у књигу уводи надахнуто писани предговор др Живомира Младеновића, који је већ и својим насловом Антологијска збирка лирских народних песама из источне Србије, високо вреднује. Сматрамо да појава оваквих књига у времену нашег националног освешћења и враћања нашим коренима и традицији заслужује пуну пажњу, и то не само школске, већ и шире стручне и научне јавности, а њихови аутори сваку друштвену подршку и признање. Приказ књиге др Љубише Рајковића Кожељца Јато голубато, Школски час српског језика и књижевности, Горњи Милановац, 1992, 4, 64–66.

137

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЗЛАТНА ЖИЦА НАШЕ НАРОДНЕ ЛИРИКЕ

П

очетком ове године антологијама нашег народног лирског песништва придружила се једна нова, у многочему различита од свих досадашњих – Антологија лирске народне поезије коју је саставио наш познати савремени песник Миодраг Павловић. Док су досадашње антологије и изборе народне лирике састављали углавном професори и историчари књижевности, ову је сачинио човек чије је занимање поезија. И сам песник и састављач чувене Антологије српског песништва, чија је појава пре двадесетак година била запажен књижевни догађај, огледао је сада свој истанчани укус за праву уметничку реч на пољу усмене народне лирике. Антологија је резултат његовог вишегодишњег читања и размишљања о овој поезији. Прегледао је на десетине књига, часописа и других издања наше народне лирике – од 1867. године до данашњих дана, да би оно што је уметнички највредније сложио у своју антологију, у свој цветник, како ју је назвао. Сам о томе каже: „После вишекратних читања Вукових збирки народне поезије одједном ме је задржала и очарала песма Вила зида град. Почеле су да се отварају раније неуочене могућности тумачења и њена песничка лепота чинила ми се збијеном до тврдине драгог камена. Схвтио сам да од тог тренутка тек успевам да заиста читам народну лирску поезију, као поезију, да ми се открила оног часа када ми је постала загонетна. Јер, колико лепом толико ми се и загонетном учинила, мада њена лепота није била само у 138

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

затворености смисла (...) Тако је почело за мене вишегодишње испитивање ове песме, изналажење варијанти, тражење митолошких аналогија, испитивање њеног језичко-уметничког склопа. Око тог ишчитавања, упоређивања, толковања, разабирања, изникла је постепено и ова антологија.“ Бирао је састављач антологије из наше богате песничке ризнице само „најстарије што имамо међу творевинама наше језичке уметности“. Јер, његово је уверење да су ове песме „наш истински културни почетак“ и да су „по свом духу и пореклу древније од споменика писмености нашег средњевековља“. Бирао је, дакле, оно што је најстарије, оно што има „лепоту језичког израза, која сама собом доноси магију која се не мора даље продубљивати, нити тумачити“. Трагао је за најстаријим слојем нашег народног певања, за текстовима са митском и космогонијском мотивиком. Тако одабране песме, као да су се саме, својим унутрашњим смислом, груписале у одређене кругове, дајући књизи особену композицију, чинећи је тако различитом од свих досадашњих антологија, које су, како знамо, тежиле, у духу наших традиционалних схватања о народној књижевности, да буду потпуни мотивски и типолошки преглед ове поезије. Ти кругови су: Вилин град, Виле неће да се удају, Јунак иде горама, Додоле и Коледо, Сретање у међи, У девојке троја врата и Преко раја у пакао гледа. Песме се ређају од оних најстаријих, митолошких – до оних које су ближе конкретној стварности, какве су, на пример, обредне песме, па песме о лепоти момка и девојке, онда песме са мотивом греха, порока и зла итд. – као да се песма спуштала са космичких висина, са неба и из предела који су „ни на небу ни на земљи“ у човекову стварност, у његово свакодневно битисање. Стручњаке ће у овој књизи посебно привући састав139

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

љачев предговор и његов есеј Тумачење трију митолошких народних песама, као и преводи неких песама на шпански, француски и енглески језик, што сведочи о томе да је и данас у свету живо интересовање за нашу народну поезију. Иако састављач није имао таквих намера и претензија, књига је, у ширем смислу, и прилог настави усмене народне књижевности. Она подстиче на дубље понирање у смисао и лепоту наше народне лирике, нуди и другојачије читање и разумевање познатих песама (У Милице дуге трепавице, на пример) или даје шире, нове интерпретације (Женидба сјајнога мјесеца, Вила зида град, Вилин чудесни град) које могу бити основа и за један другојачији, модернији наставни приступ овим и сличним текстовима. А поједине његове поставке о тумачењу народне лирике могле би имати место у свакој методици наставе народне књижевности, као, на пример, ова: “Ове, наше народне песме, наизглед наивне и једноставне, често очигледно песнички веома успеле, без много паралела у песничкој усменој традицији других народа (са изузетком неколико народних литванских песама) захтевају веома пажљиво читање и за њихово разумевање много напора и помоћи с разних страна, из разних дисциплина. Њихова дубина, а онда и права лепота, тек се тада откривају.“ У целини гледано ова Атологија значи једно ново виђење и ново вредновање, или боље речено, превредновање наше народне лирике, те као таква може бити интересантна за све који воле праву, изворну уметничку реч или је у настави тумаче. Приказ књиге Миодрага Павловића Антологија лирске народне поезије Школски час српског језика и књижевности, Горњи Милановац, 1983, 1, година I, 84–85.

140

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ПРОЈЕКЦИЈА АУТОРОВОГ ХУМАНИЗМА

К

њига магистра Правдољуба Николића, под насловом Сејачи добра, садржи казивања о људима са којима се аутор у животу, од детињства до позних година, као ученик и студент, као професор и просветни саветник, као човек, сретао и упознао... То су људи из његовог завичаја, из његовог родног града и махале, али и из других крајева Србије, па и из врањског, људи најразличитијих занимања – од пастира и ратара, мајстора и фабричких радника до доктора наука и универзитетских професора. Код свих њега је привлачило оно што им је било заједничко – њихова доброта, њихово својство да емитују ”позитивну енергију“, да су ”сејачи добра“. У наслову сваког од ових кроки-портрета сажето је дата битна особина одређене личности, њеног карактера или згода из њеног живота када је та особина дошла до изражаја. Свестан, искуством поучен, да је живот испуњен сталном борбом добра и зла, да су те две силе као две непрекидне нити које се протежу кроз целу историју човечанства, да се оне преплићу, али да има тренутака, као у наше време што је случај, када мрачне силе зла надвладају – он се, као хуманист, опредељује за линију добра. Отуда и његово интересовање и његове симпатије за људе ”сејаче добра“... Већина портрета обликована је по јединственој замисли: најпре се, сажето, дају биографски (и библиографски, ако их има) подаци, што је и графички посебно истакнуто, уз њих су ликовни портрети, а онда се приказују животне ситуације у којима ”јунаци“ ове прозе испољавају своја уверења и 141

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ставове и показују своје карактерне особине. Ови су портрети, како би се рекло, отворене структуре. Сваки од њих може се допунити, проширити. И рукопис у целини даје могућност за надопуну и проширивање. (...) Пишући о добрим људима, аутор је бесумње у казивање о њима пројектовао и своју доброту и свој хуманизам. А то је, како се читалац може уверити, видљиво са сваке странице овог, са љубављу и топлином, писаног текста. Ауторово казивање је, у неку руку, иако ненамерно, исписивање и његове биографије. Јер, пишући о другима, он у ствари пише и о себи. Износи детаље из свога живота, из својих сусрета и односа са њима, који, ако се повежу и посматрају у једном следу, и чине његову биографију. То је један од аспеката ове књиге. Истовремено пак, осветљавајући поједине моменте из живота људи о којима пише, он дотиче и општа питања, питања из друштвене стварности у којој су они живели и радили, па тако, иако му то такође није циљ, пружа интересантне податке и сведочења о том времену. А то је време било, и данас је, како знамо, када стварност врло често демантује идеализоване представе о животу, када, како се на једном месту у овој књизи каже, ”живот и снови често не иду у корак“. А тај раскорак се, како опет знамо и осећамо, скупо плаћа. То је друга, не мање значајна линија овог казивања. Неке странице о људима са села, чији је живот аутор изблиза посматрао, као оне под насловом Сви за једнога, имају одлике солидног етнографског записа. (...) С обзиром на то да аутор има дара за нарацију, разумљиво је што су животне чињенице у његовом казивању често добијале литерарно рухо. Николић је показао пуно смисла за уочавање особина људи, њихових позитивних свој142

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

става, али и умешност да та своја запажања језички уобличи и тако сачини штиво које се са интересовањем чита. Портрете одликује и занимљиво, живо причање, које често добија форму и одлике анегдотског – по сажетости казивања и умећу грађења дијалога, по прецизности и сочности језика. Рецензија рукописа/књиге Правдољуба Николића Сејачи добра, Народна библиотека Пирот, Пирот, 1998,89–90.. (Изговорена на промоцији у Пироту.)

143

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЈЕДНО ЧИТАЊЕ ЗАГРЉАЈА ПАЛАНАЧКЕ ЧАРШИЈЕ

П

осле већ запажене књиге Власина и Власинци (Сурдулица, 2000) професор Бранислав Михајловић, рођени Власинац и Сурдуличанин, представља нам се ево и новом под насловом Загрљај паланачке чаршије. Очекивало би се према оваквом наслову да је у њој реч о паланачкој чаршији у којој је човек срећан, окружен љубављу средине, да је међу људима који му исказују милошту, нежност, срдачност. На то упућује пре свега реч загрљај, која у нашем језику значи ”обухватање рукама (око врата или струка) из милоште, љубави и сл.“ Међутим, не морамо књигу ни до краја да прочитамо па да видимо да реч загрљај из наслова има овде фигуративно, и то супротно значење, као у синтагмама ”загрљај ноћи“, ”загрљај жалости“, ”загрљај ледене смрти“ и сл. Но, да видимо ко је то у таквом загрљају паланачке чаршије и каква је то чаршија.У књизи је реч о чаршији једне паланке, једне варошице која је, што желимо одмах да нагласимо, више типична него што је изузетак. Њену хронику, њен живот аутор даје кроз приповедање и исповедање главне личности, Михајла, који има и улогу наратора. Није тешко закључити, не само по имену из којега је изведено презиме аутора, да је Михајло у ствари сам писац, па тако ови записи имају и наглашен аутобиографски карактер. Аутор прати живот Михајла од његовог најранијег детињства, докле иначе сеже његово сећање, преко школовања, основног и гимназијског у месту рођења, у паланци чи144

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ју хронику исписује, и универзитетског у Београду, затим преко повратка у завичај и службовања у њему – до одласка у пензију, када ће се на Светосавској прослави у школи од њега, на недостојан начин, опростити колектив у коме је провео скоро цео радни век. То је живот једног интелектуалца у дубокој провинцији, која му, иако његова, или баш зато што је његова, често није наклоњена, испуњен радом и вером да ће доћи бољи дани и да ће се остварити одређени његови и лични и друштвени идеали. И док, на крају, последњих година свога радног века, на личном, породичном плану доживљује срећу, на друштвеном, па и професионалном, потпуно је разочарење, јер паланачки ”загрљај“ је учинио своје. Своје записе, који имају одлике хронике, мемоара и аутобиографске прозе, али због занимљивог наративног тока и приповести, па и романа – аутор је груписао у три неименована дела, у три књиге, у које је сместиo 68 ужих тематских целина, прича. Први и трећи део обухватају записе о завичајној проблематици, дају хронику чаршије и Михајлов живот у њој, а други, средњи, Михајлове студентске дане у Београду. Записи у овом делу имају карактер малог љубавног романа, или боље речено, могу бити окосница, сиже, за такав роман. Аутор показује два паралелна тока Михајловог живота, слика га на два основна плана: на личном, породичном и на јавном, друштвеном и професионалном, који се стално преплићу и на одређени начин условљавају. И на једном и на другом плану је много животних радости и успеха, али и перипетија и разочарења. Овог другог много више. Михајло би да о свему остави писане трагове, да о свему сведочи за долазећа покољења. Зато он ”помишља да би било стварно штетно да хронику своје паланачке чаршије, како он назива године што му, чини му се, тако брзо пролетеше, све у неком кошмару и з аплетима, не остави потомцима... да се не забо145

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

рави сасвим“. Он хоће да сведочи, баш у складу са мислима из Библије које узима за мото овог дела књиге: ”Сведочим сваком ко слуша пророчке речи ове књиге: ако им ко дометне нешто, на тога ће Бог навалити зла написана у овој књизи. Ако пак ко одузме нешто од речи ове пророчке књиге, Бог ће одузети његов део од дрвета живота и од светога града, који су описани у овој књизи“. И сам експлиците истиче циљ свога писања: ”да читају ова деца како су им радили њихови стари ево пола века, можда би нешто и научили од свега тога. Греота је да се све заборави“. Записи почињу казивањем о настанку паланке, о првом помену њеног назива и његовој етимологији, о животу на тим просторима пре оснивања насеља, о првим досељеницима и првим досељеним родовима (који су данас ”староседелачки“), о каснијим досељавањима (о ”дошљацима“), о антагонизму који међу њима и данас тиња, а наставља се описом свих значајнијих догађаја од ослобођења из турског ропства, преко свих ратова у којима су и становници паланке учествовали и у њима страдали, до данашњих дана, до времена када, како аутор помало иронично каже, ”сви кренуше да отварају продавнице готово на сваком кораку и да се трговином баве“. Уводни записи имају у свему карактер историјско-етнографсих списа. У такав временски и просторни оквир смештена су и убедљиво и занимљиво приказана сва збивања из Михајловог живота и, пар алелно с тим, живо т и сва гибања паланачке чаршије, која га непрестано држе у свом ”загрљају“. То је постигнуто поступком дигресија и реминисценција које је аутор умешно и стилски оправдано, ефектно користио. Он их умеће у главни ток приповедања, у животопис Михајлов, али га тиме не прекида, он може да се прати и бива занимљивији, живљи и актуелнији. Такав стилски поступак му омогућује да многе догађаје, и оне епизодичног 146

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

и анегдотског карактера, веже за главну нит приче и да тако искаже одређене своје ставове и истине о животу у паланци. Тако он успева, упечатљивим детаљима и сликама, да говори о разним аспектима како личног, породичног живота главног јунака, тако и живота чаршије. То су странице о, рекли бисмо, етнографији средине и менталитету људи, о политичком животу и политиканству, али и о друштвеним и историјским догађајима и њиховом преламању у овој средини – о рату и окупацији, о времену државног, а затим и самоуправног социјализма, о распаду претходне Југославије, ”земље братства и јединства народа и народности“, и настајању нове, о вишестраначју, затим о личностима које су пресудно утицале на живот у чаршији па, разуме се, и на Михајлов, односно ауторов. Оваквог су карактера и странице о Михајловом студирању у Београду, о његовом ”партијском животу“ у то време, о његовом љубавном разочарењу, али и о љубавној срећи, веридби и женидби, које би могле, како смо већ истакли, да чине окосницу, срж посебног љубавног романа. А такве су, живо испричане, и оне на којима исписује своје професорско, предавачко искуство које он сада као већ стари профа, у трећем делу књиге показује, кад ђацима говори о књижевном делу Меше Селимовића, или кад их припрема за израду писменог задатка. Оне су мали методичко-педагошки оглед. На појединим темама из друштвеног и јавног живота, који је предмет сталног коментара чаршије, аутор се дуже задржава и детаљније их даје. То су понекад мале, заокружене расправе, као на пример, кад говори о укидању гимназије и оснивању ”уникатне школе“ за планинско газдовање, или кад сведочи о пракси самоуправног социјализма – о расподели, награђивању према резултатима рада у друштвеним делатностима, о кадровској политици и другим питањи147

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ма. Врло често то чини са очигледном иронијом, домановићевски: „Па какав смо ми имали 'богат и развијен друштвенополитички живот', то се, бре, у целом свету није могло да нађе, памтиш ли? А он ти се, мој брајко, 'одвијао, развијао и исцрпљивао' кроз толико разних 'савеза', 'удружења', 'друштава', 'секција', 'одбора' и 'пододбора' да не верујем да их је ико до данас могао све да наброји и запамти. Од пионира до сениора, од радника до сељака, од омладине до пензионера, од наших драгих жена до бораца, сабораца и ловаца, риболоваца и 'широког фронта' свих радних људи и 'поштене интелигенције' и ко ће их све још да памти? – Свако је имао свој 'савез', али бар још десет поред њега, у којима је био свој на своме, који су му пружали 'сигурност и гаранцију' да ће баш преко њих и у њима, наћи и задовољити оно што га мучи. А цела се активност тих савеза и савешчића углавном сводила на та свакодневна 'плодна, бурна и исцрпљујућа' састанчења на којима је наш радни човек, 'највећа вредност нашег друштва', давао свој 'несебични допринос' развоју и јачању наше социјалистичке заједнице и 'бољег живота'“. Многи записи, као онај на пример о посети делегације борачке организације суседној држави, или о оснивању СИЗ-ова науке у региону, о састанку на коме је то учињено, делују као праве хумореске. Казивање о СИЗ-у науке више је него голи податак о времену када је наука у суштини била деградирана: „А СИЗ-ови додуше, беху тада, према епохалном открићу највећег творца односа у друштву 'које се стално револуционарно развија у интересу радног човека' друга Кардеља, већ давно заживели у самоуправној пракси и беху Мека за пропале ислужене револуционаре и исцеђене политичаре и руководиоце са малим школицама, најчешће оним 'поподневним' и то од најмање чаршије у земљи, па све до врха. И беше места за све такве, јер је толико било свих могућих СИЗ-ова, да их нико до краја не стиже да изброји. Шта 148

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

све није добило свој СИЗ: образовање, култура, социјала, здравство, наука, па дечја заштита и које све друге заштите, али и шуме, реке, путеви, станови, бујице, водовод и канализација, па електране и чак градоносни облаци... Чак и у овој нашој чаршији их је било тешко на прсте све набројати, а нарочито то сигурно није могао да учини обичан чаршијски човек, у чијем су интересу и добро били измишљени. Ироније и елемената хумора, па и црног, има и на страницама на којима аутор описује гробље у паланци, недостатак довољног броја гробних места, сахране истакнутих личности, оних који су за живота ”дрмали чаршијом“, који су ”горели и сагорели на тешким задацима наше Партије, у борби за социјализам, за боље сутра“, оних које су револуција и рат омели да заврше ”незапочето школовање“. Такви су и описи писања и читања посмртних говора оваквим личностима. Такве говоре пише и чита и Михајло чак и покојницима који су му не једном загорчавали живот, али то чини због партијске дисциплине и по задужењу. При свему томе, и у читавом казивању, аутор се не труди да сакрије стварну, документарну подлогу својих записа, нити да избегне препознавање аутобиографског у њима. Он снагом свога запажања и свежином сећања, смислом за детаљ и живу нарацију народског типа, богатством свога језика – врло често прелази са документарног и аутобиографског на право литерарно казивање, са стварног у фикцију, у причу. Често се документарно, стварно, преплиће са измаштаним и литерарним, или тачније речено, документарно се приказује на литераран начин. Тако лично постаје типично, изазива асоцијације на неко наше животно искуство, или чак чини да се идентификујемо са судбином аутора и да себе видимо у описаним ситуацијама. У причању се врло често осећа исповедни и носталгични тон.

149

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Лирске су, натопљене носталгијом, са изванредно погођеном психологијом детета, странице које сликају детињство Михајла, родитељски дом и родитеље, његово упознавање чаршије и околине, његова прва искуства са људима. У сећању све му је лепо и чисто: Ни речице не теку више као некад, не жуборе поред врба и топола и великих камених громада, што су их честе бујице годинама ваљале из реке, не праве чисте и бистре вирове, у којима су се целог дана купала сва чаршијска деца, или се брчкала у њиховим плићацима... Али, речица одавна није ни чиста, ни брза – заборављена су и сва њена лепа имена, а најмање у њу, ни за највећих летњих спарина, загази неко дете... Записи се, стога, у целини доживљавају не само као хроника једне одређене паланачке чаршије, већ и као литерарно штиво. Као такви они могу да се односе на било коју српску чаршију овога времена. А чаршија, као социолошки и културолошки феномен наших паланки, у овим записима је пластично представљена. Зар овај детаљ из описа атмосфере у паланци не погађа праву суштину чаршије и чаршијског ”јавног мнења“: „Једино све ово време чаршија живи својим непромењеним паланачким животом, и ево и ових дана, као пре више од пола века, та иста чаршија се још увек крсти, и чуди, и смеје, и лаје (...), и олајава, и мрси конце, и једе најбоље људе у њој, али и од последњих направи прве, па опет почне да прича испочетка, да се смеје или уздише, да прашта или не прашта, већ како јој се кад прохте, да кити и оговара, или да не може мирно да спава и да се једе од муке, или да расте од задовољства. Прегрмела толике ратове и окупације, али јој никад доста да плете и везе, узима стално неког у уста и стално са неким или нечим испире уста, похлепна и незајажљива, а највише да уплиће и заплиће, једино никако задњих година да почне и да расплиће, па су године које је Михајло провео у њој још увек више 150

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

године заплета, и он не може, чини му се, друкчије о њима да размишља и да их се сећа, него баш тако: као о годинама ЗАПЛЕТА“. Михајло ће се и сам касније уверити ”да је њихова стара варошица одавна изгубила своју душу и драж“. Њему је ”много пријатније кад мисли и прича о оној чаршији, коју је у свом детињству волео да открива и да он њу грли, искрено и нежно“. Он на крају свог радног века закључује да су се обистиниле слутње и предвиђања његовог ујака, па ће, разматрајући свој живот, са горчином, и још увек са оптимизмом, обраћајући се својим ђацима, закључити: „Jeр цео мој живот, децо, протекао је у некаквим чудним искушењима, али још и више у сталним побунама и против ове сурове наше чаршије, у којој ми и прођоше најбоље године, и против свега што се деценијама дешавало и још дешава у овој милој нам и напаћеној домовини Србији, па и шире, што каже Овај наш 'горе', али и против самога себе, једног другог Михајла у мени, који ми од кад памтим за себе, даноноћно 'кљуца' у мојој лудој глави, и дави ли, дави.“ И тако, кроз читаво казивање, видљива су два плана, два угла гледања, два доживљаја чаршије и света у њој – Михајла детета, одраслог у сиромашном али топлом родитељском гнезду, и Михајла одраслог, интелектуалца, кога живот ломи и нешто га увек, ”даноноћно 'кљуца' и то све у 'загрљају паланачке чаршије'“ у којој он проводи цео свој живот. Личности са којима у својој чаршији Михајло долази од детињства до зрелих година у разноврсне односе (породичне, родбинске, суседске, друштвене, службене) тако су представљене да је увек наглашена нека њихова карактерна црта или особина која их чини посебним, или су описани неки њихови поступци и ситуације по којима се оне памте. Разуме се, посебно су насликане оне непријатне које су му у 151

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

животу приређиване. Ту су из породичног круга: отац, мајка, тетке, ујак; из школског: учитељ и професори, разредни старешина, другови, директор школе; из друштвено-политичког: секретар Комитета и председник Општине, јавни тужилац, радници државне безбедности, привредни и други руководиоци и још многи други. Доводећи свог јунака Михајла у разноврсне односе са њима, он га на најбољи, убедљив начин, профилира, сенчи његов лик, слика његов животни пут. Говорећи о свима њима, аутор говори у ствари о Михајлу. Они му само омогућују да поједине особине свог јунака, преломне тренутке у његовом животу, његово држање у њима, његове животне ставове и принципе, нагласи и покаже. Такви су тр енуци, да само неке споменемо: пријем и искључења из Партије, добијање првог радног места, постављање за директора школе и разрешење са тог места. (...) Уверљивости и занимљивости казивања доприноси и издиференциран језик којим се јунаци ове књиге служе. Аутор ту показује завидну умешност. Долази ту до изражаја његово лингвистичко образовање, несумњиво осећање за лепоту и све нијансе у значењу матерњег, дијалекатског говора и, што посебно наглашавамо, природни дар да запази и је-зички адекватно уобличи животне чињенице, било оне које носи у свом памћењу или оне које непосредно опажа. Кад је потребно да нагласи локалну, завичајну проблематику, да представи нешколоване, полуобразоване људе с којима Михајло одраста или касније у животу долази у сталне контакте, добро му дође локална лексика и уопште дијалекатски идиом. Њима ће се користити и образовани Михајлови саговорници из његовог окружења када су у љутњи, или у каквом другом узбуђењу. Они пак који су ”дрмали паланачком чаршијом“ па ”и шире“, тзв. друштвено152

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

политички радници, политиканти и бирократе, употребљаваће у свом говору, што аутор увек пропрати фином иронијом, излизане фразе и стране речи чије значење обично не познају. Поједине ликове препознајемо и по коришћењу поштапалица и узречица, као што су ”буразеру“, ”разумеш ти мене“, ”капираш ли“ и сл., али и по надимцима који су обично добро нађени (Корњача, Копча, Дадаковић, Јавни, Црни и др.). А и надимак може да има велику изражајну снагу. Он је, како недавно рече Антоније Исаковић („Политика“, 31. март 2001. год.) ”згуснута језгра, он вас тумачи, то је просто једна песничка слика која је настала после дугог посматрања и уопштавања, десило се и створило као стих народне песме или досетке“. Према језику, и ауторовом, а још више ликова, јасно се уочавају поједини периоди и њихове специфичности у животу Михајла, односно паланачке чаршије: време бугарске окупације у Другом светском рату, Народноослободилачка борба и партизанско време, послератна изградња и обнова земље, време административног социјализма, друштвеног управљања и самоуправљања, данашњег вишестраначја. Нагласићемо посебно да Михајло не испољава мржњу и кад говори о личностима које му нису биле истомишљеници и које су, радећи из убеђења или по нечијем налогу, и сматрајући да ”усрећују“ свој народ и своју чаршију, и њему наносиле неправду, увреду и свако друго зло. Уосталом, врло је упадљиво, у целом казивању – почев од мисли које су узете као мото за поједине делове књиге, а које изванредно кореспондирају са њиховом садржином и поруком и које дају ”интонацију“ за њихово читање – цитирање и позивање на мудрости и истине из светих књига. Њих аутор наводи када треба неко своје гледиште, неко запажање о животу и људима, да потврди и потенцира. Такве су мисли 153

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

уклопљене у казивање неусиљено, онако као кад се обичан човек у своме говору помаже народним пословицама. Дакле, стилски функционално и оправдано. У глобалу посматрано, можемо закључити да књига Загрљај паланачке чаршије има значајну документарну вредност – да је сведочење о једном времену и владавини једног режима чије ће се последице на материјални и још више духовни живот ове варошице, коју треба узети у метафоричном значењу, још дуго осећати и из чијега ће се ”загрљаја“ и појединци, попут Михајла, и друштво као целина, још дуго отимати. То сведочење и порука коју оно носи, уверени смо, основна је сврха ове књиге. Књига је, што аутор како смо видели, и не скрива, писана и као његова аутобиографија, са намером ”да се бар на крају истргне из чврстог и непријатног загрљаја своје паланачке чаршије“ и да задовољи своју потребу која ”долази из нечега што је дубоко негде у његовој свести и души“. Она је иначе настала и као потреба аутора да се растерети извесне, стално нарастајуће, унутрашње напетости, до које га је доводило све живље сећање на пређени лични животни пут и све драматичнија друштвена збивања. А како је све то остварено занимљивим, народским казивањем и лаким стилом, записе читамо и као право литерарно штиво. Као таква књига заслужује пажњу читалаца. Рецензија (и поговор) рукописа књиге Бранислава Михајловића Загрљај паланачке чаршије, Књижевна заједница ”Борисав Станковић“ Врање, 2001, 399 – 407. (Изговорена на промоцији у Врању.)

154

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

СЕВЕРНИ ДАНИ БАЊСКЕ ДУШЕ

П

ред нама је прва збирка песама Ружице Јовановић Рушке, рођене у топлој Врањској Бањи, “раскошним венцима расцветалих планина загрљеној”, која се обрела у далекој и хладној, не само у климатском погледу, Шведској. Тамо она као и многи Срби и Српкиње у расејању проводи своје “северне дане”, који се нижу у године. Проводи “северне дане”, притиснута носталгијом, са сталним мислима на топли завичај, где: Пирајка јечи брда се ваљају платно се бели у мирном жубору топло-хладне Бањштице – Врањска Бања

и са сталном, све јачом потребом да својим мислима и осећањима да песнички израз. Таква Рушка, њена “бањска душа”, изнедрила је песме које су сабране у овој збирци и које, у целини, и чине психолошки, људски портрет те душе. Песме су инспирисане животом из две средине, из два искуства песникиње – из њеног завичаја, који је са њом и кад она није у њему, и далеке и туђе Шведске, где је међу страним светом, па се, искорењена и збуњена, пита: Где сам то ја, Где гнездо савијам? Разлагање

155

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Према овом критеријуму, према извору инспирације, песме, под заједничким насловом Пој младости, у збирци су и груписане у циклусе: Из завичаја (са подгрупама Југовање и Кад корени проговоре) и Северни дани. Посебну целину чине песме под насловом Назнаке, које је песникиња још као студенткиња, објављивала у Врањским новинама, Просветном прегледу, Студенту. У некима од њих већ се наслућују (у „назнакама") тонови који ће обојити њено касније певање. Прегорела сам румене зоре, Жетве позлаћене. И наше најлепше дане. ... Ноћас је моја срећна звезда Последња светла утрнула. Утрнула звезда

(...) Циклус песама Југовање је Рушкина песничка биографија од њенога рађања и рођења, њенога детињства, које безбрижно проводи у кругу оних који је стварно воле и чијем су се рођењу неизмерно радовали – родитеља, бабе и деде, до година девојачких... (...) Иначе, овом „најлирскијем" делу збирке, у коме има и ванредно упечатљивих слика о животу њене породице непосредно после Другог светског рата, са рефлексијама на друштвене прилике тога времена – интонацију даје песма Врањска Бања, која је химна месту где је песникиња угледала свет: Труба онде Гоч онамо Овдашњи кларинет Снове вије Развлачењем хармонике Изгубљено јагње траже. Врањска Бања

156

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

(...) У грађењу стихова и обликовању строфа Ружица Јовановић је на трагу модерне српске поезије. Песме су испеване у тзв. слободном стиху – одступа се од уобичајених правила која важе за лирску песму. Нема римовања, а стихови су различите дужине – од једне до више речи. Њиховом сменом постиже се одређена ритмичност и звучност. Уместо чврсто организованих строфа (са утврђеним бројем стихова ) оне су најразличитијег обима и облика. У њиховом грађењу и графичкој организацији песама у целини, њиховом изгледу и облику, уочавају се извесни елементи сигналистичке поезије и тежња ка визуелизацији, која се усклађује са основном мисли, идејом песме. Томе се не треба чудити ако се зна да је песникиња и сликар, и да јој је оруђе у грађењу уметничког света, поред речи и облик, визуелна слика. Збирка песама Портрет бањске душе, сагледана у целини, доиста даје лирски портрет песникиње, портрет “бањске душе”. Али, она је и више од тога. Она је, како смо је ми доживели, поезија о данашњем човеку, не само о оном у расејању, о свим његовим тегобама и тескобама, о његовим дилемама и немирима, о његовој тежњи да нађе излаз из таквога стања и, како песникиња поручује, да својом племенитошћу, хуманизмом и вером у Бога оствари бољитак у животу. Разуме се, сваки ће читалац ове збирке у њој наћи оно чему ће мера бити његово животно и читалачко искуство, како је иначе случај са читањем и доживљавањем сваког правог уметничког дела. Врање,29. XII 2003.

Рецензија (и поговор) књиге Ружице Јовановић – Рушке: Портрет бањске душе, Народни универзитет Врање, 2004, 107–115.

157

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

РАЗДВАЈАЛА НАС ЈЕ БЛИЗИНА

О

храбрен што је његова песма Не КИМа који још живе награђена на литерарном конкурсу Седамнаести песнички руковети које је расписао Крајински књижевни клуб из Неготина, Драган Ђунда се, као петнаестогодишњак, тек уписани ученик Врањске гимназије, одважио да своје већ написане песме обједини у посебну збирку и понуди за објављивање. И добро је што се на то одлучио. Он је, иначе, до сада, на препоруку своје професорке књижевности, учествовао на више локалних конкурса за израду наградних темата разним поводима. Добро је што је за издавача одабрао Народни универзитет у Врању, који, како се зна, има разумевање за уметничко стваралаштво младих и нештедимице их помаже. Млади песник је за мото своје збирке, за својеврстан увод у њу, узео песму Кемала Монтена Хвала свима. Ова песма је, како показује општи утисак који се стиче када се збирка прочита у целини, и његов песнички програм. Стихови ове песме као да карактеришу и његову поезију и да говоре о његовим песничким намерама: Сваком сам од вас поклонио песму, многе су тужне и препуне сете, дадох вам љубав не тражећи ништа, поклоних вам срце к'о мало дете, – и Сви који су отишли из живота мога у песмама мојим вечно ће да живе.

И, доиста, Драган Ђунда, од првих стихова у збирци: 158

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића Као догорео сунцокрет На ободу сна чеках те...

преко свих песама, свих беседа које упућује Ани, замишљеном лирском лику, извору свих својих инспирација, о својим, пре свега, љубавним чежњама, жељама, стрепњама и немирима, о радостима, о животној пуноћи и задовољствима – до последњих, пуних разочарења, који су насловљени као Крај (...) до Епитафа (гле наслова!), сасвим на крају: Раздвојила нас је близина

као да остварује прихваћени песнички програм из песме коју је ставио испред својих песама. Унутар тога, као оквира, низ је од око стотинак песама, груписаних у мотивске циклусе, који носе називе првих песама у њима: Беседе о Ани (што је назив и читаве збирке), Лепоте твоје поданик, Утопија, Не КИМа који још живе и Post Skriptum. У целини гледано, ово је збирка љубавних и, мањим делом, родољубивих песама. Већ сами наслови ових циклуса говоре о мотивима песама, њиховој садржини и песниковим намерама и порукама. Ми ћемо само још понешто о њима рећи, иако знамо да песме не трпе много тумачења и анализе, не трпе одговоре на тако често питање: Шта је писац хтео да каже? Збирка Беседе о Ани (овде је реч беседа у значењу – говор, говорење, разговор, али не обичан говор, већ говор у свечаним приликама, јер је и говор о Ани, обраћање њој, за песника свечаност и посебна прилика) има тридесет песама. То је низ од тридест беседа, тридесет варијација, изјава, исповести лирског субјекта о томе како доживљује, како манифестује своју љубав према вољеној особи, својој Лаури – Андријани, Ани. У песмама све то пратимо, као на филмској 159

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

траци – од момента док је чека, док је сања, кад је она недостижна, кад он нема куражи да јој се директно обрати, и кад јој шаље писмо „запечаћено крвљу“, кад је доживљује као особу о којој, у једној од најлепших песама овог циклуса, пева: Отпоздрављаш Збогом не рекох Одлазиш Долазила ниси Ничија си Моја ниси...

па до песама (у једној од њих је акростих њеног пуног имена), кад јој изјављује љубав, кад је обневидео од среће, па кад у све сумња и кад му преостају као сигурност само песме: (...) У сличном тону су и песме осталих циклуса, с тим што у циклусима Лепоте твоје поданик и Утопија има и један број песама са благо назначеном еротиком, а у циклусу Не КИМа који још живе, наглашеном бригом за опстанак свога народа на подручјима где је он данас угрожен. Усмереност свога родољубља песник је нагласио у наслову песме и циклуса у коме је тако што је слова која значе скраћеницу од речи Косово и Метохија посебно графички истакао. Остављамо читаоцу да сам улази у смисао и доживи лепоту песама у овој првој збирци доиста младог песника, а ми ћемо се само још задржати на једној од његових родољубивих песама. То је песма на коју је већ указано – Не КИМа који још живе. По згуснутости, сугестивности и симболичности израза, по начину како је повезана прошлост и садашњост српскога народа, по порукама које носи – она бесумње спада у антологијске песме те врсте. Тешко ће је који антологичар српске родољубиве поезије настајале у ово време заобићи.

160

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

А сличне су јој, по јачини родољубља и начину како га песник исказује и сугерише, и остале песме из овог циклуса – Биће рата, Одлазак и друге. Поезија Драгана Ђунде, нема сумње, сва је у токовима савремене српске поезије. Модерног је, урбаног израза, понекад херметичног и на први поглед недовољно јасног, разноврсне верификације и фактуре стиха и строфе. И, тако, закључићемо, у збирци Беседе о Ани, из стиха у стих, из песме у песму, тече искрена исповест лирског субјекта, очито, адолесцента, нижу се вешто нијансиране слике његовог, стално променљивог расположења, његових љубавних надања и очекивања, али и колебања и разочарења. Ту су и његова реаговња на одређене друштвене и егзистенцијалне околности у којима је његов наро д. Све је то дато, посебно подвлачимо, уметнички уверљиво – баш као што чине и поете зрелих година и много богатијег животног искуства. Његове песме држе пажњу читаоца, пружају естетски ужитак и побуђују на размишљање о личном животу и животу народа којем припада. Поезија Драгана Ђунде, ки свака искрена и права поезија, омогућује читаоцу да и он сам буде „песник“ – да дограђује, попуњава „празна места“ у њој, свакако у складу са својим животним и читалачким искуством. А то се од праве поезије и очекује и препоручује је за објављивње. Врање, август 2006.

Рецензија (и поговор) књиге Драгана Ђунде:Беседе о Ани, Народни универзитет Врање, 2008, 109–113.

161

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЗА АФИРМАЦИЈУ ЈЕДНОГ ЗАНЕМАРЕНОГ ВИДА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

У

II тому књиге Стилско-изражајне одлике народних песама ослободилачког рата, објављеној пре десетак година, 51 за коју сам имао част да напишем предговор, Никола Цветковић је унео и студију Стваралаштво сељака песника. О њој, управо у овој прилици када се говори о научном и педагошком раду уваженог колеге, желимо нешто детаљније да проговоримо, како бисмо истакли његов допринос проучавању овог вида српске поезије. Већ у првим реченицама ове студије аутор се супротставља дотадашњем поимању и вредновању стваралаштва песника сељака, залажући се за његову афирмацију, чиме се придружује ретким проучаваоцима овог вида стваралаштва, који су у овом смислу изузетак, као што је на пример био Драгиша Витошевић. Те реченице гласе: ''Сељаци песници су, као и наивни сликари, у нас врло дуго изазивали зазор и сумњу јер се на њих гледало као на нешто што излази из уобичајеног реда ствари и обичаја. Наива у сликарству и поезији примана је са упадљивим неразумевањем, незналачким порицањем, погрешним предубеђењима о примитиви и простодушности, уз занемарвање лепоте изворности, приро-

51 Никола Цветковић: Стилско-изражајне одлике народних песама ослободилачког рата (II), Књижевно друштво просветних радника Србије, Учитељски факултет у Јагодини, НИП Токови, Београд, 1995.

162

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

дотворног и неизвештаченог.'' 52 Он одмах настоји да покаже шта је садржај појма сељаци песници, односно шта карактерише њихово стваралаштво, шта је суштина њихове поетике, шта је разликује од поетике других песника. За Николу Цветковића то су ''песници који стварају у пуном јединству са природом обликујући је спонтано и надахнуто'', а да при томе не воде рачуна о официјелним правилима и стилско-уметничким нормама, чиме се супротстављају ''халабуци и динамици савремене техничке цивилизације''. Они своје песничко виђење света саопштавају без напора, ''природно и складно као дисање''. Комплетирајући појам сељаци песници и прецизирајући суштину поетике њиховог стваралаштва, он још додаје: ''Сељаци песници се, као и наивни сликари, обузети собом и светом око себе, клоне интелектуалистичког приступа мотивима, пуштајући срцу на вољу. Често у поетском заносу преплићу стварно и иреално, дајући размаха имагинацији и посебном виду лирске фантастике''. Овако схваћено стваралаштво песника сељака, обогаћено изворним, свежим говором и аутентичним животом, имало је, како запажа аутор, посредан одјек на наше савремено песништво, нарочито у времену шездесетих година прошлога века. А тада је, како се зна, тзв. херметичка поезија почела да осваја српску модерну поезију. У исто време, дакле, примећује Никола Цветковић ''крепко се огласио раскошни лирски глас сеоских Орфеја, који је ралативно брзо нашао пут до срца већ мало замукле читалачке публике . . .'',

Сви цитати у овом раду су из студије Стваралаштво сељака песника, наведеног на почетку овог текста.

52

163

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Али који је допро и до младих и најмлађих песника урбаних простора. Тај моменат, тај допринос поезије сељака песника савременој модерној поезији, богаћење њеног израза, њене лексике, посебно локализмима и дијалектизмима, није довољно проучен, нити је ова поезија адекватно вреднована са тог аспекта. На овај моменат аутор скреће пажњу, а такође примећује и да ово стваралаштво није нашло одговарајуће место у антологијама српске послератне поезије иако оно, како наглашава, ''чини све изразитији продор у свет далеко од наших граница (преводи на француски, шпански и на друге светске језике)''. Анализом мотива и стилских одлика песама сељака, 53 аутор показује како они сами говоре о свом певању и о себи као сељачким песницима. Тако, примера ради, један од најпознатијих од њих, Момчило Тешић, позивајући се на своје претке, за мотив песама узима пољске радове без којих нема живота на селу – жетву зрелог класја, косидбу и друге, што га испуњава радошћу и обасјава му душу, али и ''аутобиографски пева'' како је трпео многа зла и невоље, како је прошао ''шибу беде''. А читаво његово певање, потенцира Никола Цветковић, има наглашену хуманистичку ноту. Слично поступају и други. Божидар Митровић, обузет грозничавим узбуђењем и чак ''дрхтавицом'', пева о сељаку писцу; о мучној, па и трагичној судбини сеоског песника певају и Михајло Кнежевић 52 Предмет анализе у овој студији су песме песника сељака из најпознатијих збирки, као што су; Орфеј међу шљивама, Д.Витошевића и Д. Ерића, Цветник српских сељака песника, Гружа – Огрлица гружанских песника од Живадина до Невене и Чудесна ружа Груже Д. Ерића, Велики ружан коњ, Људске речи и друге С. Митића и других који су стварали током XX века.

164

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

И Драгослав Живадиновић, који, како запажа аутор студије, ''одгонетају своје ’Ја’''; Живадин Стевановић заљубљено пева о селу. Мотиви су му: поља и шуме, далеки видици, пшеница зрела, мирис откоса; Вукосава С. Андрић дочарава атмосферу завичајног простора; Александар Ђорђевић такође пева о селу, истичући ''Песник сам села''; Добрица Ерић, показује аутор анализом његових најбољих песама, ''надахнуто и метафорично'' пева о својим сељацима који, како стихови казују, ''узору пролеће а пожњу лето'', док им ''црвени кртичњаци изрију ледине дланова''. Анализирајући потанко и песме других песника који певају о земљи (одељак Певање о земљи), о орању (одељак Певање о орању), о природи (одељак Певање о дивоти природе), о љубави (одељак Певање о љубави), Никола Цветковић закључује да су песници сељаци песници села схваћеног у ширем завичајном смислу, да су аутентични летописци сељачког живота, да су ''творци једног света пуног тајни и неизвесности'', па то своје уопштавање карактеристика њиховог стваралаштва завршава и сам песнички понесен: ''Њихова је песма – распеваност избулканих шљивика, мирисавост откоса што се у стогове сунца пласте, и забреклих сељачких руку и дланова, трептај чобанске фруле што се гласа из даљине и упредена нит месечине (. . .) То је песма плођења земље и љубави, ишчекивања и стрепње, свадбених радовања и патничких замуклости, од песме – до смрти!'' Тако књижевни критичар и песник о сељацима песницима! Аутор утврђује да је језик песама њихова посебна вредност. Говорећи о песмама Србољуба Митића, за кога каже да је родоначелник новог сеоског песништва, утврђује да сељаци песници, као и сви сељаци, сви људи са села, имају ''изворно осећање за језик'' и ''разуђене могућности да 165

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

прецизно именују оно што виде и проживљавају“. Они су, како сликовито каже, ''у просторима језика као на цветној пољани са које убирају најлепше цветове''. Ове тврдње илуструје одабраним речима – симболима и песничким сликама из његових песама: земља је меколисна, шума свилолисна, поглед јабланаст, смех лептираст. И сами наслови песама су песме за себе: Злоснивач, Инатник урлач, Тминар, на пример. И код њега посебно уочава богатство локализама и дијалектизама. Уочавањем ове врсте лексике у поезији Србољуба Митића, и других песника сељака, и истицањем њене изражајности, аутор је на прагу оних схватања која данас имају све више присталица и све више потврда у певању и песника који нису песници сељаци и међу лингвистима, који истичу потребу да дијалекти буду незаобилазни извор богаћења нашег језика, посебно због тога што је Србија у већини дијалекатска, а тај извор, опет, како се зна, све више пресушује. Мишљење Николе Цветковића о стваралаштву сељака песника је у ствари, како смо у поменутом предговору већ рекли, апотеоза народном језику и уметничком стварању на њему, што је посебно значајно данас када се са свих страна насрће на чистоту и лепоту наше народне речи. У свему је прихватљив и за посебно истицање његов закључак и, рекли бисмо, његов апел да се старамо о чистоти српског језика: ''У тим народним песмама које су углавном спевали људи са села, заискри, затрепери, а понекад и бљесне жива и једра, бременита и опора реч, коју је изнедрила сеља-кова мука, његова радост и хтење, у набојитој и кризној свакодневици живљења. У сељаковом језику је истински рудокоп и врло јака златна жица коју треба открити.'' Из зналачки изведених анализа песама Србољуба Митића, и других песника сељака, он открива ту ''златну жицу'' 166

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

и изводи закључак коме се нема шта приговорити, да друштвена криза која је захватила наше село, упркос свим невољама и притисцима које носи, не спутава језичку маштовитост и стваралаштво, већ га чак у неким видовима и поспешује. Нагласићемо и то да стваралаштву сељака песника Никола Цветковић приступа пре свега као књижевни теоретичар, интересујући се превасходно за стилско-језичка и уопште поетичка питања, на начин како и иначе то чини када су у питању књижевне теме које је проучавао. То се види већ из наслова његових објављених студија (Пoeтика Милана Дединца, Песничка поетика Милоша Црњанског, Кижевнопоетичке студије II и III и друге). Разуме се, да не занемарује и друге аспекте посматраних књижевних појава – књижевно-историјске, фолклористичнене, уопште традицијске. У проучавању стваралаштва песника сељака посебно се користи својим познавањем живота на селу и митологије из области тога живота. Такође се користи познатим студијама о митологији и религији Срба, какви су на пример радови Веселина Чајкановића, да би објаснио лексику песника сељака, да би открио смисао песничких слика које они граде, користећи вековно искуство сељака, окружених природом, свим оним што их је из те природе у животу веселило и радовало, али и оним што их је застрашивало и од чега су се бојали и стрепели. Ауторове анализе су у овом правцу детаљне, конкретне, убедљиве, често и саме, у појединим пасажима, песнички, есејистички интониране. Своје закључке које саопштава у овој студији извео је на обимном иако не потпуном сагледавању стваралаштва српских песника сељака. У праву је, стога, Вукица П. Момчиловић кад констатује, у Поговору књизи у којој је објављена ова студија, да је рад Николе Цветковића о коме овде говоримо ''помало фрагментаран'', али да му је вредност 167

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

и у томе што може да представља најаву даљих истраживања у назначеном правцу. Ми бисмо додали своје уверење да ће она за таква истраживања бити не само подстицајна већ и незаобилазна и инструктивна. У сваком случају студија Стваралаштво сељака песника Николу Цветковића представља као једног од ретких проучавалаца овог вида српске поезије и има значајно место у целокупном његовом стваралачком опусу, који, да још једном подцртамо, чине његова вишедеценијска научна истраживања у области теорије и историје књижевности и фолклористике, а употпуњује га и плодан публицистички рад, песничка активност и стручно-педагошко, практично деловање као универзитетског професора, који је нештедимице преносио своја богата знања на студенте и млађе колеге. Ми му само можемо пожелети да тако и даље настави. Саопштење поднето на Научно-стручном скупу „Стваралаштво Николе Цветковића“, Педагошки факултет у Јагодини, Јагодина 1. VI 2007).

168

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О ДУБНИЦИ И ДУБНИЧАНИМА

П

осле запажене књиге Дубница и Дубничани, 2000. г. мр Слободан Симоновић подарио је селу својих предака и књигу о којој ћемо вечерас говорити. Њоме се, на одређени начин, заокружује циклус књига о овом нашем селу. Имамо у виду и књиге Дубница II професора Василија Трајковића и његове књиге о Дубничкој школи. Све су оне настајале по инструкцијама и уз помоћ управо мр Слободана Симоновића. Ако се узму у обзир и прикази и књижевно-критички чланци о књигама које говоре о нашем завичају, које је он објавио у својој књизи Српске теме, 2009. г. па томе дода и његов магистраски рад о Бори Станковићу, онда се за мр Слободана Симоновића може рећи да је доиста заслужни Врањанац и човек за поштовање. Књига о којој говоримо компонована је тако да има два дела: Дубница и Истакнути Дубничани. Њима претходе текстови аутора који имају уводни карактер. Уз то, књига садржи и посебно поглавље На крају књиге где је текст аутора На путу настанка књиге и текст др Јована Љ. Јањића Брана против заборава, који има и карактер рецензије. Разуме се, ова књига, као и све књиге научно рађене, садржи списак коришћене литературе и богату фото-документацију. Ту је, морамо рећи, услед скромности самог аутора, и доста оскудна белешка о његовом животу и стваралаштву, која сигурно не може задовољити знатижељу читалаца његових књига.

169

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

А сада да видимо, после овог глобалног погледа на књигу Дубница и Дубничани у трајању, шта она садржи и да покушамо, колико нам време допушта, да је представимо. Но најпре нешто о мотивима аутора да напише овакву књигу и поводима да то учини. У Предговору, опет скромно, истиче да је књига „колективни чин аутора и бројних сарадника из Дубнице и Врања, Београда, Новог Сада, Крушевца – Дубничана расутих по Србији, да је „израз колективне жеље Дубничана“, али и оних, како каже, који су „сваким даном све мање Дубничани, али који будно прате сва значајна догађања у свом завичају“. Аутор овом књигом жели да успостави „континуитет развоја Дубнице од најстаријих сазнања о њој до наших дана, да се на једном месту нађу све стваралачке снаге људи чији корени потичу из дубничког краја“. Ако се књига пажљиво прочита, ако се сагледа богатство садржаја које доноси, ако се, такође, пажљиво прати живот и стваралаштво толиких Дубничана за време од скоро два века, онда се може рећи да се ауторова жеља у потпуности остварила. У првом делу књиге читалац може добити податке и сазнања о Дубници као једном од највећих села у Врањској општини, о његовом положају и границама његовог атара, дакле, о географском одређењу, затим о постанку тога насеља и животу на тим просторима који се одвијао још у античко и словенско време, што се закључује на основу остатака материјалне културе и писаних споменика. Интересантно је ту објашњење о постанку назива села које аутор, будући да је филолог, изводи из старе прасловенске речи дуб (храст) додавањем наставка -ница. Тако се од речи дуб и овог наставка добија именица женског рода Дубница. По њему, овај назив означава „нешто снажно, са дубоким коре170

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

њем и вишевековним живљењем“. О животу на просторима Дубнице сведоче и археолошка налазишта, сакрална и култна места, а остали су трагови и у топонимији. Аутор овде пружа и податке о занимањима Дубничана, културном и спортском животу, завршавајући овај део оптимистички – да живот на овим просторима има перспективу. Првим делом књиге аутор слика амбијент, средину из које су потекли јунаци његове књиге о којима говори у другом делу. Он, инач, више пута у књизи наглашава да су они из средине у којој се углавном мукотрпно живело и опстојавало. Кад све то сазна, читалац тек онда може да схвати величину и значај доприноса који су поједини Дубничани дали свом селу, врањском крају, па и читавој Србији. Читалац ће сазнати да су се неки о д њих винули у саме врхове науке којом су се бавили, да су дали значајне доприносе у војној науци и дипломатији, у појединим гранама уметности, привредним делатностима... Такви су, да само неке примере наведемо: Славољуб С. Павловић, доктор фармацеутских наука, Томислац С. Павловић, лекар неуропсихијатар, Тома Павловић, бригадни генерал, Србољуб Стојиљковић, доктор неуропсихијатрије, Слободан Јањић, доктор економских наука, Љубомир Јовановић, доктор економских наука, Слађана Ристић, доктор филозофије. Овде спада и магистар филологије Слободан Симоновић, аутор књиге о којој говоримо и још десетак других књига. Њихов пут од Дубнице па даље био је тежак, али њихова воља и жеђ за знањем савлађивали су све. Тако, на пример, дубничко сељаче Тома Павловић, учи гимназију у 171

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Врању у крајњој оскудици. Забележено је: „Спавао је у једној бакалници на клупи, хранећи се погачама које му је мајка са нешто мрса суботом доносила“. Достигао је чин бригадног генерала и постао војни аташе Краљевине Србије у Русији у најтеже време за његову отаџбину. Списак истакнутих Дубничана аутор почиње приказом живота првог од њих који је био писмен. То је Мила Станковић. Он је био један од тутора манастира Прохор Пчињски. Установио је у конаку манастира Дубничку собу. Овај списак наставља животописом једне Дубничанке – Ћипре, из рода Лисичарци, рођене 1855. године. Она је са својим супругом, богатим Ратајчанином Зафиром, у оно време школовала два сина у Прагу за лекаре и имала још и два унука лекара. Уз то, иако неписмена као све жене тога доба, оставши рано удова, узорно је водила немало имање у Ратају и старала се о огромној имовини у Врању. Остало је даље забележено да је Трајко Милановић, рођен 1869. године, угледни патријархални домаћин, значајан за културну историју Дубнице. Он је дао вредне податке о Дубници и Дубничанима др Јовану Трифуноском за књигу Врањска котлина II и тако је допринео да они буду отети од заборава. Нећемо даље наводити примере заслужних Дубничана. Додаћемо само, користећи се сликовитим казивањем самог аутора, да је „Бројне Дубничане – тежаке и ужаре, народне уметнике, очеве и синове ратника, докторе наука, школске и универзитетске професоре, васпитаче, књижевне ствараоце, политичаре и генерале – изнедрила Дубница из мрачне конопљарске ћеране, из свог посног тла непрестано квашеног капљама зноја својих раденика“. Због тога, оно што су они у свом животу остварили, има још већу вредност и може служити на понос, и за углед, данашњој генерацији Дубничана.

172

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

(...) У књизи је и велики број фотографија и другог илустративног материјала, који је дат у блоковима, са потребном нумерацијом, па читаоци сваки од њих лако могу да вежу за личност на коју се односе. Закључујући овај осврт, можемо још само да кажемо да су Дубничани, њихове садашње и будуће генерације, књигом мр Слободана Симоновића Дубница и Дубничани у трајању добили још један сигуран, трајан извор података о прошлости свога села, о својим прецима – о својим коренима. На тим сазнањима они могу сигурније да граде и своју будућност. У томе је, свакако, вредност оваквих књига. Рецензија Још једна књига о Дубници и Дубничанима изговорен 26. маја 2010. године на промоцији књиге Слободана Симоновића: Дубница и Дубничани у трајању, Издавач Milirex, Београд, Врање 2010.

173

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ОСВРТ НА ПРИКАЗАНИ РАД ПЕДАГОШКЕ АКАДЕМИЈЕ ”ИВО АНДРИЋ“ (1972-1994)

Р

ад Педагошке академије, од њеног оснивања 1972. до гашења 1994. године, приказан је у посебном поглављу књиге Образовање учитеља у Врању (1946-1996). Аутор овог поглавља, проф. др Вера Ценић, чињенице за које је сматрала да одсликавају ову етапу у образовању учитеља у Врању распоредила је у осам издвојених одељака. Тако је постигнута прегледност изложене грађе. Напомињемо и то да је ово поглавље, за разлику од других делова књиге, писано јасним, допадљивим, скоро есејистичким стилом. Осврнућемо се на сваки од одељака у овом поглављу, пре свега са аспекта њихове конкретности и довољности наведене аргументације. У I, уводном одељку, аутор образлаже разлоге који су условили укидање учитељских школа и оснивање педагошких академија (потреба за вишим образовањем учитеља, сувише разграната мрежа учитељских школа у Србији, немогућност запошљавања дипломираних учитеља, опадање интересовања за упис у учитељске школе и сл.). Указује, такође, на чињеницу да су се многи незапошљени учитељи преквалификовали за друга занимања или су се као квалификовани радници запошљавали у фабрикама врањске индустрије. Због свих тих разлога било је нужно укидање учитељских школа и оснивање мањег броја педагошких академија, односно прерастање једног броја учитељских школа у педагошке академије. Врањска учитељска школа је била једна од таквих.

174

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

У одељку II аутор упознаје читаоце са законским актима (Републике и Општине) на основу којих је, спајањем Учитељске школе и Одељења ВПШ, отпочела са радом Педагошка академија 1. септембра 1972. године. Будући и сам, као професор Учитељске школе, учесник у тим догађајима, исправно запажа да је гашење Учитељске школе било праћено носталгијом професора и ученика, односно свршених учитеља и одређеним превирањима и узнемиреношћу. ”У току тог превирања, констатује он, било је, без сумње, ускогрудости, фиктивних заблуда и искључивости. Ипак преовладао је дух узајамних толеранција, истинске колегијалности и међусобног разумевања“. Очигледно, а то се може и разумети, аутор идеализовано види ово време. Стварност је била, међутим, другојачија. Зна се да је било правих људских драма и спремности неких учесника тих догађаја на све да се неко радно место задржи, односно неко потисне са тог места. Најизразитији пример таквог односа је био у случау мр Властимира Михаиловића, једног од најистакнутијих професора дотадашње Учитељске школе у Врању, коме је, без стручних и људских аргумената, оспоравано право да ради на новооснованој Педагошкој академији, што је иритирало и огорчило просветну јавност не само врањског краја. Ново стање, као последица деловања закона о укидању учитељских школа, прихватају и професори Учитељске школе у Врању и свршени ученици, односно учитељи. Први, да би се квалифиловали за рад на Педагошкој академији као вишој школи и избегли судбину ”технолошког вишка“, приступају личном усавршавању (бар неки од њих), а други, осећајући да ће и езистенцијално бити угрожени, ванредно студирају на Педагошкој академији. Истина, било је и оних који су се, како аутор каже, уписивали на ванредне студије, ”пре свега, прихватајући виши квалитет и стручност у раду са најмлађим ученицима основне школе“. Радило се, у најве175

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ћем броју случајева, о борби за опстанак у служби или да се добије боље, повољније радно место. Одједном је нови закон изазвао несигурност учитеља да могу у звању у коме су да задрже радно место и дочекају пензију.

Kада је, пак, реч о кретању професорског кадра, о одласку из Учитељске школе, која се укидала, и касније о повратку у Педагошку академију и сличним кадровским решењима недостају примери који би то илустровали, а они су у књизи која треба да буде споменица и летопис, неопходни. Напомињемо да је у књизи, изван овог поглавља, дат списак професора и сарадника који су радили у Педагошкој академији за време њеног целокупног постојања, али, што је за чуђење, без података о томе које су струке и са којим академским звањем били. Тако, читалац не може знати ко је, на пример, предавао у овој вишој школи педагошке предмете, ко српски језик и књижевност, математику и друге наставне предмете. Одељак III посвећен је даљем тумачењу, парафразирању Закона по коме је организован рад у Педагошкој академији. Ту се говори о двостепеној настави (четворогодишња, средња школа – I степен и двогодишња, виша школа – II степен), затим о полагању матурског и дипломског испита, ванредном студирању, доквалификацији учитеља и др. Како је, пак, све то функционисало у пракси, да ли је та двостепеност била предност или мана у односу на претходну јединствену учитељску школу – не коментарише се. Чињенице из Закона о средњем образовању и васпитању и Статута Школе о стручним органима и органима управљања изложене су у одељку IV. Споменути су Наставно веће и активи, као стручни органи, а Радна заједница и Савет, као органи управљања. Било је овде корисно да су, ради илустрације активности ових органа, њихове улоге у животу школе, наведени 176

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

примери дневних редова бар неких седница, затим имена првих чланова Савета школе и институција које су представљали и сл. Тако би мо гло да се види ко ја су то питања (стручна и остала), сем уобичајених и рутинских, заокупљала пажњу ових органа и била актуелна у појединим фазама двадесетдвогодишњег трајања Педагошке академије и на које се снаге она ослањала у њиховом решавању. Овде је било место да се даду и подаци о сарадњи Педагошке академије са другим вишим и високошколским установама, са средњим школама, па и са Педагошким заводом, који је у то време постојао у Врању и са којим је, како се зна, било извесних, не баш разгранатих, стручних контаката. Рад Библиотеке приказан је у одељку V. Сама чињеница да је проблематика Библиотеке издвојено приказана говори о важности коју јој аутор придаје за укупни рад Педагошке академије. У томе се са њим потпуно слажемо. Библиотека, како се данас сматра, није само место где се позајмљују књиге. Она, како и аутор показује, има поред те активности и низ других облика упознавања и популарисања књиге, књижевности и других уметности. Она је и место где се ученици стваралачки ангажују. Посебно успешно је то показано за период 1989–1994. година, када је Библиотеку водила професор и песник Сунчица Денић. Са пуно потребних детаља, веома конкретно, приказане су разноврсне активности Библиотеке (рад Литерарног клуба, издавање листа, књижевни сусрети, обележавање јубилеја истакнутих књижевника и културних радника, изложбе и сл.). Читајући ове странице читалац стиче живу слику рада Библиотеке и осећа живот у њој. Будући истраживачи школских прилика и неприлика нашег времена у оваквим деловима књиге заиста могу наћи корисну грађу. А то је сврха, можда и најважнија, оваквих публикација.

177

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Хронолошки гледано ово је само сегмент, етапа из педесетогодишњег постојања Учитељске школе, односно Библиотеке у њој, па је било корисно да је учињен, макар у најкраћем виду, осврт на њен рад пре оснивања Педагошке академије, као и на време после њеног укидања. Истина, аутор констатује да је Библиотека наслеђена од Учитељске школе и Одељења ВПШ, говори о њеном књижном фонду, богатству у периодици, смештајним условима, али не даје податке о томе шта је сем тога баштинила, као традицију, из времена пре оснивања Педагошке академије – у погледу садржаја и облика активности, остварене праксе и постигнутих резултата у раду са ученицима и свршеним учитељима, о библиотекарима који су у њој радили, њиховом стручном профилу и сл. Потребно је било, нарочито за будуће истраживаче образовања учитеља у Србији и уопште школских прилика, да су наведени наслови бар најзначајнијих часописа и листова које је Библиотека примила, да је такође дат попис главних уџбеника за поједине наставне предмете и сл. Стваралачка активност ученика у оквиру Библиотеке је могла бити такође илустрована објављивањем одређених, најуспелијих литерарних и ликовних остварења. Простор у овој, иначе невеликој књизи, то је допуштао. Интересантно је да ово поглавље не прати никакав илустративни материјал – фотоси, факсимили важнијих докумената и др. Додуше, и књига у целини у том погледу је крајње оскудна. И оно мало фотоса што је донето у техничком и естетском погледу су испод нивоа који би оваква књига требало да има. У одељку IV приказани су зборници радова наставника и сарадника Педагошке академије. Објављено је седам свезака и оне су сигурно, како се у књизи каже. ”својеврсно сведочанство о распону интересовања и постигнутим доме178

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

тима у овој области деловања“. Овај одељак је веома информативан: наведена су имена уредника и чланова редакцијских одбора свих бројева, дати су наслови свих прилога са именима аутора, за неке бројеве је дат и тираж. Значајно је за садашње читаоце, а много ће више то бити за будуће, да оваква публикација (од ње се то очекује) приказујући садржај објављених зборника, пружи и чињенице и оцене на основу којих ће моћи да се одговори на питања као што су, на пример: – Колико прилози у зборницима значе допринос решавању стручних и научних проблема везаних за природу и карактер образовне институције каква је Педагошка академија; – Колико они одсликавају специфичност Педагошке академије као педагошке и стручне установе у односу на друге типове школа; – Колико објављени прилози приказују напоре аутора (и њихове домете) да унапреде у првом реду оне наставне дисциплине које су најзначајније у формирању учитеља, односно наставника разредне наставе; – Да ли су поједини бројеви тематски кохерентни, односно да ли су уређивани по некој утврђеној концепцији или је њихову структуру одређивао број приспелих радова; – Да ли се сви радови тичу образовања учитеља и да ли им је место у оваквим зборницима, и др. Мислимо да понуђене чињенице, и посебно оцене, нису довољне да се добију задовољавајући одговори на постављена питања. И сама структура објављених прилога (у тематском погледу) показује да су доминирала питања која су, ипак, у другом плану, када је реч о установи за образовање учитеља. Више од 60% прилога односи се на разне општеобразовне 179

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

предмете, више или мање релевантне за образовање учитеља, око 13% су прикази књига, библиографије, сећања, некролози и сл., 25,5% прилога се тиче разраде наставних и методичких питања, схваћених у најширем смислу, 4,5% дотичу педагошку и психолошку проблематику.Није тешко запазити, статистички гледано, да је у зборницама најмање прилога из научних и наставних дисциплина које дају печат личности учитеља. И поред свега, једно је сигурно да покретање зборника радова показује настојање Педагошке академије да се научноистраживачки рад у њој подстакне и помогне, да се професорима пружи могућност да објављују своје радове, што је био услов њиховог опстанка у школи и напредовања у звањима. Може се зато прихватити закључак аутора: ”Али, и овакви какви јесу, зборници показују несумњив допринос у домену одговарајућих струка, афирмацију Педагошке академије, што их чини занимљивим у ширем контексту“. Закључићемо да је овај одељак, са одељком о Библиотеци, у склопу целине текста о Педагошкој академији, несумњиво најконкретнији и са највише појединости. Одељак VII је закључни у овом поглављу. У неку руку овде се сумирају резултати рада Педагошке академије, констатује се да је она стекла висок реноме у школству на југу Србије, а да су наставници (учитељи) шкловани у њој ”целокупно основно школство и предшколске установе подигли на виши ниво“. Тако је испуњен њен основни задатак. Значајно је за историју образовања учитеља да се овде износи чињеница да су на Педагошкој академији у Врању студирали и студенти из Грчке, те да је о томе афирмативно писано у грчкој дневној штампи. Последњи, VIII одељак, посвећен је отварању Учитељског факултета у Врању, као потребе да се образова180

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ње учитеља подигне на још виши ниво. Констатује се да је Педагошка академија створила материјалне и кадровске услове за рад Учитељског факултета, а онда се наводе и цитирају закони који регулишу отварање Учитељског факултета у Врању као организационе јединице Универзитета у Нишу. И ове редове исписане после читања монографије Образовање учитеља у Врању (1946-1996) прати сигурно извесна доза носталгије, јер је и њихов аутор, што с поносом жели да истакне, један са списка учитеља образовних у Учитељској школи у Врању, школи која је, ослањајући се на традицију школовања учитеља у Србији, створила основу на којој је израсла и Педагошка академија и Учитељски факултет. Отуда и његова жеља да се конкретније и што аргументованије говори о њима, како би се омогућило и данашњем читаоцу, као и ономе који ће то бити у будућности, да сагле-да и осети сав значај који су оне имале за свеукупни прогрес овог дела Србије.

(1997)

Осврт на приказани рад Педагошка академија (1972–1994), дела монографије Образовање учитеља у Врању (1946–1996), Учитељски факултет у Врању, Врање, 1996, „Врањски гласник“, XXIV–XXV,1996/97, 219–224.

181

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ШКОЛА ПО МЕРИ УЧЕНИКА И НАСТАВНИКА

П

роблематика која је разматрана у овој монографији систематизована је у више целина, по-

главља. У делу књиге Врањска Бања, у седам одељака, аутор уводи читаоце у Врањску Бању, поставља географски, друштвени и демографски оквир, миље, у коме ће се одвијати просветна и културна мисија школе, једне од неколико првооснованих у врањском крају после ослобођења од Турака. Ту су и подаци о духовном и верском животу Бањчана, као и о значајним личностима које су боравиле у Врањској Бањи као лечилишту. На тај начин ће читаоци, сигурно је, бити припремљени и заинтригирани за праћење историје школе, коју аутор излаже у наредним деловима књиге. (...) Овде су у посебном одељку приказане културнопросветне прилике у Врањском крају, са нагласком на сликању школског живота у самом Врању, као средишту овог дела Србије, у времену које је непосредно претходило ослобођењу од Турака, као и у првим годинама после ослобођења. Одабраним детаљима и статистичким подацима илуструје се стање школства и говори о писмености, односно неписмености становништва ондашњег Пчињског среза. (У њему је, према једном попису, од 13345 становника било писмених само 185 мушкараца.) Такво стање школских прилика и живот у слободи рађао је неодложну потребу за отварањем основних школа.

182

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

(...) Увид у целину монографије показује да је аутор коришћењем релевантне архивске грађе, усмених саопштења и сведочења и властитог сазнања, јер на подручју Бањске школе он, као Србин из Црне Горе, живи и ради већ тридесетак година – успео на документован, па зато и убедљив начин, да реконструише живот школе у свих њених једанаест деценија постојања и плодног рада, да покаже њен стални успон и раст. Показан је развојни пут школе у свим елементима њеног живота: – у материјалном погледу, када је реч о школским зградама и радном простору уопште, опреми, наставним средствима, финансирању свих њених потреба и сл.; – у погледу наставног кадра, јер монографија доноси податке о његовом самопрегорном раду, чак и када су услови за извођење наставе били оскудни и лоши, показујући његово стално стручно напредовање, од првих учитеља, често недовољно стручних, до данашњег наставничког колектива у коме су сви стручни, а многи и са завршеним факултетом; – у погледу остварених васпитно-образовних резултата, од првих, скромних, који су значили елементарно описмењавање људи после ослобођења од Турака – до данашњих, који омогућују даље успешно школовање и постизање високих стручних, па и научних звања; – у погледу повезаности школе са друштвеном средином, пре свега са ђачким родитељима, јер је аутор показао стално интересовање мештана за рад школе, која је за њих не само васпитно-образовна установа, већ и центар културног и друштвено-политичког живота. Ту узајамну повезаност школе и локалне средине он прати од времена када су угледни Бањчани молили министра просвете да им дозволи отварање школе до данашњих дана када о њој поред Министарства 183

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

просвете брине и Школски одбор и Месна заједница. (...) Рукопис монографије тако, доносећи обиље података, даје живу слику живота и рада Основне школе у Врањској Бањи, једне од првоотворених у овом делу Србије. Монографија пружа могућност да се покаже шта је ова установа била некада, одакле је почела, како се развијала и које је просветно-педагошке домете достигла данас. Она је, морамо истаћи, резултат озбиљног истраживачког рада аутора, који је захваљујући свом образовању и непосредном учешћу у животу школе, као наставник и директор, и могао да сачини овако комплетан рукопис. Нема сумње да је она врло вредан прилог проучавању школства у овом делу Србије, а грађа коју доноси може бити од користи и за стручњаке које интересују и други аспекти живота на овим просторима. Монографија је написана тако да се чита као занимљив летопис. Томе доприносе, свакако, и разноврсни илустративни прилози који су умешно уклопљени у текст.

(2002)

Рецензија књиге Велимира Булатовића: Основна школа у Врањској Бањи (1890–2000), Народни универзитет Врање, Врање, 2003, 200–207..

184

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

НА ТРАГУ ПЛОДОТВОРНЕ МЕТОДИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ

П

осле недавно објављене књиге Ауторска бајка, у којој разматра књижевнотеоријске и методичконаставне аспекте српске бајке и њен однос према европској бајци, и књига – приручника Књижевност у основној школи (избор наставних јединица), Граматика за I – IV разред основне школе и Свеске за лепо писање (коауторство), др Стана Смиљковић, професор Учитељског факултета у Врању, огласила се ове јесени и новом методичком књигом Настава српског језика и књижевности I. То је, у ствари, избор методичких радова (огледа, студија, приказа) које је до сада објављивала у методичким часописима и зборницима или саопштавала на научним скуповима о настави српског јeзика у основној школи. Књига је настала, како сама ауторка у предговору каже, “као резултат проучавања модерних поступака и приступа проблематици матерњег језика у млађим разредима основне школе“, са намером да подстакне учитеље на тражење стваралачких наставних поступака и да им помогне да могу са својим ученицима да проникну, како опет сама каже, ”у многа значења и тајне језика и књижевних врста у којима се језик огледа“. Приручник има два дела и доноси педесетак прилога груписаних око неколико методичких тема: – општа, теоријска питања, аутономност методике српског језика као педагошке дисциплине, традиционално и савремено у језичком образовању ученика, вишезначност 185

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

књижевних дела за децу, матерњи језик и књижевност у школи новога миленијума; – историја методичке мисли, наставни планови, буквари и читанке код Срба у ХХ веку; – данашњи буквари, читанке, приручници и дидактички материјали за наставу српског језика у млађим разредима основне школе; – учитељ – иноватор наставних поступака у ученичкој рецепцији књижевних текстова; – наставна интерпретација књижевних облика предвиђених наставним програмом за млађе разреде (бајка, басна, народне пословице, књижевно-уметнички текстови) и књижевнотеоријска питања и појмови везани уз њих; – облици усменог и писменог изражавања и поступци приликом њихове обраде; – настава граматике и правописа, посебно у дијалекатској средини; – слободне активности ученика (школски листови, драмска и друге ученичке секције). Прилози су тако груписани, у таквом следу тематике, да творе скоро конзистентну методичку целину. Књига, дакле, доноси прилоге који осветљавају наставу са разних аспеката и, као таква, може да пружи одговоре на многа питања која искрсавају пред учитеља у данашњој школи, посебно када је он запљуснут идејама тзв. ”радионичке“ наставе. За ауторку ове књиге настава матерњег језика је осмишљен, јасно усмерен процес овладавања знањима. Она није игра, иако се неки садржаји и кроз игру савладавају. На низу конкретних наставних интерпретација и граматичких садржаја она то убедљиво демонстрира. Сам преглед тематике унетих прилога показује да ауторка уважава и даје право место у настави свим чиниоци ма тзв. дидактичког троугла: – књижевном тексту ( наставни186

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ма тзв. дидактичког троугла: ученику – књижевном тексту (наставним садржајима) – учитељу. Види их у њиховом активном, стваралачком интеракцијском односу: Наставник мора да буде оспособљен да одговори на питање: ”Како допутовати до суштине р ечи и звука, до магије слике, до симболике која је њен саставни део?“ Такав наставник ”ће за време часа себи доделити онолико места у интерпретацији колико је неопходно да усмерава ученике на активан и стваралачки рад при изучавању пишчевог текста и остваривању доживљаја“. Ученика треба водити путем сазнавања књижевних текстова тако да доживи, да схвати да је ”Свет бајки, прича, лирских исповести, загонетки, истовремено и свет маште, играрије мисли, фантазија о човеку и његовим потребама и хтењима“, да схвати да се ”Тај свет мора откривати поступно, ненаметљиво, неочекивано“, јер, закључује она ”Тако ученик постаје мали истраживач“, а знања која усваја постају оперативна и стваралачка – само су неке од њених методичких поставки које овде, илустрације ради, наводимо. У посебном делу књиге су есеји, прикази и рецензије које је ауторка писала, пратећи живо продукцију методичке литературе, како би могла да информише о новинама пре свега своје студенте, будуће учитеље. Ту су текстови о предавању буквара и коришћењу читанке у српским школама у ХХ веку, затим прикази две монографије др Jована Jaњића о најстаријим школама у врањској области (Основна школа у Ратају (1894–1999), Врање, 1999. и 160 година Основне школе у Доњем Стајевцу, Доњи Стајевац, 2000, затим осврти на наше најпознатије методике матерњег језика (М. Николића, П. Илића, С. Маринковића), осврти на друге методичке књиге и на методичке часописе. Укупно је 16 таквих прилога. Књига се завршава напоменама о прилозима који су 187

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

већ били објављивани и навођењем пробране стручне и методичке литературе о настави матерњег језика у млађим разредима основне школе. Ова вредна књига несумњив је допринос нашој методичкој литератури и добро ће доћи свима који желе да унапреде, да иновирају своју наставну праксу. Јер, ауторка се, ако гледамо књигу у целини, залаже за наставу која ће се стално иновирати и унапређивати, која ће стремити новим, савременијим путевима и поступцима, која ће користити искуства и достигнућа и других народа, али ће се при томе увек наслањати на позитивну традицију и тековине наше методичке мисли и праксе.

(2002)

Приказ књиге Стане Смиљковић: Настава српског језика и књижевности I, Учитељски факултет у Врању, Врање, 2002; Објављен у: Над књигама и рукописима из завичаја, Народни универзитет, Врање, 2004, 221–224.

188

III ДЕО ИСТРАЖИВАЊА ДР ЈОВАНА Љ. ЈАЊИЋА О ЗАВИЧАЈНИМ ТЕМАМА

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Имао сам у животу само једног правог и искреног пријатеља – књигу. Волтер

190

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ВРАЊСКИ КРАЈ У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА И ИСТОРИЈСКЕ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ

Д

Поводом стоте годишњице Кумановске битке.

анас, када се обележава стогодишњица ослобођења Срба и осталих хришћанских народа од вишевековног турског ропства, па и ослобођења наших општина Бујановац, Прешево и Трговиште, и када је, у данашњим међународним околностима, појачано поново интересовање Турске за Балкан, а споменућемо и то, када имамо на нашим телевизијама праву „инвазију“ турских тв серија, треба се сетити времена када се то догађало, када се водио ослободилачки Први балкански рат. Од тих догађаја, од историјски тако значајне Кумановске битке, прошао је тек један век, а наше памћење, наше сећање на то време и те догађаје недопустиво је бледо. Већи део врањског краја, како је познато, ослобођен је после Српско-турског рата 1878. године. На Берлинском конгресу те године ондашње велике силе одлучиле су да граница између Србије и Турске буде постављена тако да, када је реч о нашем крају, његов јужни део (поменуте општине Прешево, Бујановац и Трговиште) остане и даље у турском ропству. Ослобођена Србија се с тим никако и никада није мирила. *** 191

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Због тога, управо у то време, ради заштите и ослобођења Срба и осталог хришћанског света који је остао у границама Турске, настао је у Србији, најпре спонтано, четнички (комитски) покрет, као израз приватне иницијативе. Овај покрет почео је да организује и изводи акције на неослобођеној територији. У српској историји налазимо податак из тог времена да су и „Млађи официри почели (су) да ускачу у Стару Србију и Македонију и да се боре као четници“. 1 Касније, овај покрет српско јавно мњење прихвата и обилато помаже.Та помоћ је била таква да се ова организација могла, како је записао учени Врањанац др Јован Хаџивасиљевић „похвалити обилном материјалном и моралном потпором и од првога грађанина Србије, до најсиромашније колебе. Ко није смео јавно, помагао је тајно“. 2 У Београду је био Главни одбор ове организације, а њен Извршни одбор у Врању. Отпочело се са организовањем и комитских чета. Забележено је да су се „Комитске чете у Врању формирале (су се) у старој турској школи која је била на једном скровитом месту поред реке у горњем делу града“. 3 Прва таква организована чета, са 22 опробана четника, прешла је турску границу код села Турско Буштрање 10. маја 1904. године. Одзив у четнике је био велики. Гласовите војводе, као што су били: Јован Довезенски, Коста Пећанац, Крста Ковачевић, Риста Стефановић Старачки и други фор1 Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књ. 6, Политика – Народна књига, Београд, 2006, 62.

2 Др Јован Хаџивасиљевић, Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928, 18.

3 Храбри људи врањскога краја и њихови прослављени команданти у ратовима 1912–1918. (материјал прикупио и средио др Драгољуб Михајловић), Врање, 1974, 21.

192

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

мирају чете у Пчињи, кривопаланачком, кумановском и прешевском и другим крајевима Турске. 1

Комитске војводе у Врању 1912. године

Прва таква организована чета, са 22 опробана четника, прешла је турску границу код села Турско Буштрање 10. маја 1904. године. Одзив у четнике је био велики. Гласовите војводе, као што су били: Јован Довезенски, Коста Пећанац, Крста Ковачевић, Риста Стефановић Старачки и други формирају чете у Пчињи, кривопаланачком, кумановском и прешевском и другим крајевима Турске. 2 Четничке акције посебно су помагала погранична насеља. Разуме се да ова насеља због свог географског положаја нису могла бити ван ових збивања.Такав је, на пример, случај са Ратајем, чији се атар простирао такорећи до саме ондашње турске границе. И његови становници су Др Јован Хаџивасиљевић, Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928, 18.

2 Др Јован Хаџивасиљевић, Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928, 18.

1

193

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

пружали помоћ овој организацији: преносили су пошту, примали четнике у својим кућама, хранили их и одевали, пружали им заштиту. О томе постоје сачувани архивски подаци. Наводимо овде један такав докуменат. То је Заклетва о истинитости Уверења да је Трајко А. Трајковић из Ратаја, дугогодишњи општински деловођа и благајник Општине Врање, активно учествовао у потпомагању четничке акције за ослобођење наших јужних крајева од Турака у времену од 1900. до 1912. године. (Њега су бугарски окупатори убили децембра 1915. године.) Иначе, када је отпочео Први балкански рат, српски четници су већ имали формиране одреде, па су као такви могли да учествују у њему. Неки од њих су употребљени испред Прве и Треће армије. Тако је одред Војина Поповића – војводе Вука за време Кумановске битке, 23. октобра, на Сртевици, успешно садејствовао Дунавској дивизији првог позива и помагао јој да се одржи на положају. 3 Идеја ослобођене Србије да и остали њени крајеви, као и сви хришћански народи на Балкану, буду ослобођени турског ропства врло је била жива. Остварење ове идеје био је у то време њен најпречи циљ. Ради остварења тог циља – протеривања Турака са Балкана и ослобођења и оних крајева који су после Берлинског конгреса остали под турском влашћу, Србија склапа савез (Балкански савез) са Бугарском, Црном Гором и Грчком. Убрзо после тога долази до Првог балканског рата.

3

Мала Енциклопедија, Просвета, 2, Београд, 1959, 997.

194

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Факсимил заклетве

4

Текст преузет из књиге: Др Јован Љ. Јањић, Ратаје у матици времена, Народни универзитет Врање, Врање 2003. 61.

4

195

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Заклетва Ја Јован Трајковић, Јован Димитријевић из Ратаја, заклињем се јединим богом и свим што ми је на овоме свету најмилије и најсветије: Да је пок. Трајковић А. Трајко, бив. из Ратаја као дугогодишњи општински деловођа и благајник општ. Врањске, активно учествовао у потпомагању наше четничке акције за ослобођење наших јужних крајева од турака, тако, да је у својој кући за време од 1900 –1912. год. примао наше четнике, хранио их и одевао, зашта је као такав приликом окупације наше земље месеца октобра 1915. г. одмах по доласку Бугара интерниран из своје куће као редов болничарске чете I пешад. пука „Књаза Милоша Великог“ где је био дошао на одсуство од 4. четири дана ради виђења са својим покојним оцем Антом по депеши, пошто му је његов покојни отац Анта био тешко болестан, и ту код куће непријатељска војска затекла и отерала у Сурдулици и тамо са осталим је стрељан и ту сахрањен. Да је пок. Трајко у времену током 1915. год. имао 31. год. своје старости т.ј рођен је1884. год. Како право казао и заклео се тако ми бог и овог и оног света помогао. Амин. Бр.3430 /18/IX–938.г.Ратаје. Писар: Ст. Т.Димитријевич

Оверава Печат Општина ратајска

Положили заклетву Јован Трајковић Јован Димитријевић Претседник оп. Управе, Т. А. Трајковић

*** Пред почетак Првог балканског рата, одосно Кумановске битке, у току септембра и октобра 1912. године, српска војска се концентрисала и непосредно припремала за наступајуће борбе управо у нашем, врањском крају. Ту су биле размештене јединице (дивизије) српске Прве армије. Са штабом једне од њих допутовала је и група професора и научника из Београда. Међу њима је био и познати 196

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

српски научник Милутин Миланковић. 5 Он је у својој аутобиграфији, у својим сећањима, 6 посветио пажњу и времену које је провео у врањском крају као цивил, као референт за страну кореспонденцију при Штабу Дунавске дивизије првога позива. (Ми ћемо се овде послужити овом књигом, поглављем Ратни дневник, да покажемо са колико су одушевљења људи врањскога краја дочекали српску војску и испратили је у рат за ослобођење њихове браће која су још била у турском ропству.) Он ту прати пут Дунавске дивизије од њеног уласка у врањски крај: “Наш штаб крену 26. септембра засебним возом на војиште... 7 Када прођосмо Ниш и наш воз уђе у долину Јужне Мораве, видесмо, с оне стране реке, целокупну моравску дивизију првога позива како се колским путем креће на војиште. Искрцасмо се у Врању, и у његовој околини затекосмо целу нашу дивизију, а за који дан пристигоше онамо и поразмешташе дуж границе и све остале дивизије Прве армије: дринска првог, дунавска и тимочка другог позива и коњичка дивизија“ – до 8. октобра, када га напушта, када „стиже на подножје Старца и ту се зауставља јер су сви путеви који воде преко њега закрчени борбеним јединцама наше дивизије“, па, пошто су и путеви рђави и стрми, аутор се сећа: „Тек касно у ноћ стижемо на гребен планине“. Према Википедији: Милутин Миланковић (1879 – 1958), рођен и одрастао у Даљу, Барања, „српски геофизичар, грађевински инжењер, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету, светски уважаван научник.“ Један од најцитиранијих научника (свих времена) у свету.

6 Милутин Миланковић, Сећања, Дерета, Београд, 2005.

7 Овај и све остале датуме аутор бележи по старом календару – „како су прибележени у ратној историји Србије“; у цитирању je поштован правопис који је користио аутор.

5

197

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Време проведено у врањском крају Миланковић искористи да упозна крај и људе. Са својим колегама, професорима Станојем Станојевићем, Павлом Поповићем, Милом Павловићем „и са још неким ученим главама“ (како је записао), шета околином Тибужда, где су, смештени у школи, провели девет дана. Ту га официри упознају са ратним планом турске војске („да ће се одсудна битка одиграти на Овчем Пољу“) а он износи своје мишљење и бојазан да је овај план турска војна команда „намерно подметнула нашој војсци“. Одговарају му да „начелник нашег главног ђенералштаба Радомир Путник сигурно води рачуна..... и да о томе немамо шта да бринемо“ јер је он „најспремнији стручњак и најбоља глава наше војске“. Задо во љан је кад му се пружи прилика да за Штаб изради „какав цртеж или табеларни преглед састава наше дивизије..“. Са много детаља и живих описа говори о томе како су, са колико симпатија, нашу војску примили људи врањског краја; говори и о свом одушевљењу природом и пејзажима овог краја, као и о другим ситуацијама које се тичу ослобођења пограничних места врањског краја од турског ропства. Покушаћемо овде то детаљније да прикажемо, на основу његових сећања, изложених у наведеној књизи, јер су му Ратни дневник, који је водио за време Првог балканског рата, у коме је све по данима било детаљно приказано, Немци запленили из његовог стана у Београду у току окупације у Првом светском рату. Напомињем да записи у дневнику имају све одлике књижевног казивања, да је оно што је документарно, овде историјско, казано лаким, однегованим стилом и језиком. Шестог октобра војсци је прочитана краљева прокламација о објави рата. Првом армијом је командовао престолонаследник Александар.

198

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Престолонаследник Aлександар Карађорђевић

Већ идућих дана, 7. и 8. октобра, сва војска, која је у врањском крају провела око две недеље прелази границу и усмерава се ка Куманову. Група професора путује са комором и помаже официрима да се разаберу у генералштапским картама и да одаберу пут којим ће се онакретати и где ће заустављати. Прикупљају податке, и како сами кажу – „Немајући другог посла“ – воде своје дневнике.

199

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Још пре сванућа, у Ратају их буди команда официра: „Устајте, спакујте ваш пртљаг и заузмите своја места у колони коморе!“ На изласку из овог села, које је било на онда важној комуникацији, аутору се, сећа се, пошто се удобно сместио на седишту кола која вуку добри коњи, отвара прекрасан, слободан видик, и онда, следи права епска слика – испраћај наше војске у ослободилачки рат: „Диван сунчан јесењи 200

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

дан. Недеља. Житељи села кроз која пролазимо одевени празничком одећом. Младе девојке, окићене цвећем, окитише њиме и наше војнике, па и саме коње, њима је за каиш око чела задевен цвет до цвета.

Радомир Путник

Излазимо у широко поље. Поред нас јуре ордонанси, курири, а мало затим ескадрон коњице. Наша колона се зауставља, пут јој препречио један пук наше дивизије. Лепо одевен пролази поред нас тако весело као да иде у сватове, а не у крвав бо ј. И коњићи што носе машинске пушке и муницију корачају хитро, машући весело репом.“ Аутору се чини да и животиње осећају значај историјског тренутка. Пут се наставља до преласка турске границе. Аутор, очигледно узбуђен, бележи: „Силазимо са својих седишта да 201

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

бисмо, корачајући поред колоне, ставили ногу на земљиште турске царевине“. Пролази се кроз предео који више није раван као Ратајско поље, кроз шумарке који својим јесењим бојама одушевљавају: „Предео све више заталасан, лепши за око и због својих шумарака који трепере у раскошу боја јесењег лишћа, али путеви све лошији.“ Колона коморе улази у непријатељску земљу, у насеље Кленике. Овде, пише аутор: „Ноћисмо где који стигне, по клупама, столовима, па и на самом патосу.“ Сутрадан, бележи даље, сликајући ово погранично место: „Шетамо варошицом Кленике и у њеној чаршији купујемо разне ситнице за успомену.“

Митраљеско одељење српске војске пре напада. Кумановско поље 1912.

202

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Ту од официра чује вест да је једна наша јединица протерала турски батаљон са Старца, што подиже расположење наших војника. Одушевљено записује: „Наши војници положише тај испит.“ Излазећи из варошице Кленике, наилазе у њеној околини на интересантан призор: сељаци, кметови бега Орванице, који је побегао пред нашом војском, руше његов дворац и разносе све што онде нађу, па се, примећује аутор – „Умало не потукоше међу собом.“ Како је већ речено, дивизија при чијем Штабу је аутор, тек у поноћ 8. октобра стиже на врх Старца и почиње да се спушта у долину Пчиње. Напушта, дакле, врањски крај и приближава се Куманову и Кумановској бици. *** У Првом балканском рату одлучујућа је била Кумановска битка. О овој бици у ранијој српској историји је записано: “Главна борба очекивала се на Овчем пољу. Али су Турци, да би предухитрили Србе, пошли ненадано у акцију и пресрели су изненађену српску војску код Куманова. У тешкој дводневној бици, 10. и 11. октобра Срби су потукли турску вардарску армију Зеки-паше, и то тако снажно и одлучно да се она није могла прибрати до Битоља.“ 8 И један савремени историчар о овој бици је недавно написао: „Ова битка срушила је османско господство у Европи. Пред грмљавином српске артиљерије, забележио је српски конзул из

Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књ. 6,Политика – Народна књига, 2006, 95.

8

203

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Битоља, није се повлачила једна војска већ једна империја.“ 9 У народу је остала изрека: „Куманово за Косово!“

Споменик на Зебрњаку – некада и данас

У овој и у другим биткама у овом рату учествовали су и ратници врањског краја. Познати врањски лекар др Драгољуб Михајловић о томе је забележио: „Иако су те битке добијене заједничким залагањем свих српских пукова ипак је ратна случајност хтела да врањски и моравски батаљони уђу први у сва ослобођена места. Врањски и моравски батаљони првог позива ушли су први у Бујановац, Прешево, Куманово, Скопље, Прилеп и Битољ. Батаљони Моравске дивизије другог позива ушли су први у Приштину, Урошевац (Феризовић), Качаник, Тетово, Гостивар, Кичево, Ресан, Дебар, Стругу, Охрид и Елбасан.

9

Чедомир Антић, Зебрњак, Политика, 5. јул 2012, 15.

204

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

У свим овим борбама, опет је историјска случајност хтела да прва пушка плане из руку старих врањских трећепозиваца, а последња се огласи на далекој Шкумби од младих војника Моравске бригаде првог позива.“ 10 О учешћу људи врањскога краја у балканским и у Првом светском рату, о њиховом патриотизму, пожртвованости и храбрости, о њиховим страдањима и погибијама, данас сведоче, поред књига и писаних докумената, и костурнице и споменици које су им подигли захвални потомци. Годишњице, као што је ова, прилика су да се рад на очувању слободарских традиција Врањанаца само интензивира и обогати. *** Postskriptum

11

Вест да је у Кумановској бици турска војска побеђена, да је почела да одступа, стигла је у Врање, у Врховну команду која је оданде управљала битком. Ево како је тај тренутак у својим мемоарима описао дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије Светомир С. Ђукић (1882–1960), који је као официр Краљевине Србије учествовао у Првом балканском рату. „Врховна команда у Врању. Краљ Петар I, генерал Путник, пуковник Живојин Мишић, вечерају с неколико официра ужег штаба у повећој соби. Сви брижни и ћутљиви. Два дана се бије неочекивана битка и пет сати нема никаквог

10 Др Драгољуб Михајловић, Храбри врањски и моравски батаљони (1912– 1918), Врање, 1970, 50.

11 Политика, 30. октобар 2012, 7.

205

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

извештаја. Неке коморџије су посекле телеграфске диреке и прекинуле везу с Првом армијом.

Одступање турскe војске

206

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

У један мах отворише се врата трепезарије и појави се ордонанс официр с извештајем у руци. Сигурно је од највеће важности кад се усуђује да прекине вечеру суверена. Краљ и сви остали упрли очи у официра, који прилази генерау Путнику, поклони се дубоко и предаде му извештај. Све кашике остадоше уздигнуте као да су окамењене. Путник намешта наочари и види се да му рука лако подрхтава. Мало промењеним гласом поче гласно читати: – Са линије Липово – Куманово – Младо Нагоричино Турци су почели одступати... Све кашике с треском попадаше на тањире и чу се општи уздах: Ох! Краљ устаде, прекрсти се и подиже очи небу, затим тихо проговори: – Боже, теби хвала! Косово је освећено! Краљ поћута мало па се окрете Путнику и рече: – Господине Путниче, подарујем вам чин војводе. Путник, који се беше такође дигао, поклони се дубоко. Краљ му се приближи, загрли га и пољуби у образ. Неколико тренутака старци остадоше загрљени; обојици сузе у очима. Потом краљ пружи руку пуковнику Мишићу и подари му чин генерала. Мишић, омален, мршав, с подочњацима и танким жутим брковима, приђе, поклони се дубоко пред краљем, који пољуби и њега у образ. Сви се почеше грлити, љубити, плакати од радости. Битка је добијена. Куманово је осветило Косово после пет стотина година. Ој, Србине, роде!“ Над књигама и рукописима из завичаја, IV, Народни универзитет Врање, 2014, 11–28.

207

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

БAЏОВИЋИ – СРБИ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ УЧИТЕЉИ У ВРАЊСКИМ ШКОЛАМА 1.

В

идан траг у школама у Врању и врањском крају, које су отварaне одмах после ослобођења од Турака, оставили су учитељи браћа Баџовићи – Деспот, Ђорђе и Кузман и, вероватно, судећи према презимену, њихов сродник Никола Баџовић. Они су били из битољског краја, рођени у Крушеву. У родном месту су завршили основну школу, а богословију су учили у Београду. "Године 1873, када је било основано Друго Одељење Богословије и све, ондашње ученике Богословије, који су били свршили три разреда, огласили за свршене ученике Другог Одељења Богословије, огласили су и сва три брата Баџовића за свршене ученике Богословије, и упутили их за учитеље, и то Кузмана у с. Цер, а Ђоку и Деспота у Битољ." 1 Тако су се у Битољу нашла три брата, три учитеља Баџовића истовремено, што је за турску власт могло бити сумњиво. Због тога Кузман узима братствено презиме своје мајке Папандиловић и бива упућен у кичевски крај за учитеља. Његова браћа убрзо одлазе у Врање, које се тек било ослободило турског ропства. Иначе, браћа Ђорђе и Деспот у Србији су били и раније, 1868. године, као ученици 1

Др Јован Хаџи Васиљевић: Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку (до српско турских ратова 1876-78), Београд, 1928, 413.

208

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Богословије у коју их је дао њихов Стојан Везенковић, познати повереник српске владе за јужне крајеве. После њих у Београд је, такође ради школовања, дошао и Кузман. Сви су се они као учитељи после ослобођења врањског краја од Турака нашли у Врању.

2. Најстарији од браће, Деспот Баџовић, учитељује у Врању. Поред рада у школи он се посебно истицао активностима у помагању школа и учитеља у крајевима који су остали под турском управом. Био је члан Одбора представника Старе Србије и Македоније, који је формиран 1877. године са задатком да заступа права српског народа који остаје и даље у турском ропству. Поред политичког деловања Одбор је имао задатак и да прикупља историјску, етнографску и лингвистичку грађу која је објављивана у тадашњим Српским новинама уочи Берлинског конгреса. Чланови Одбора били су још: архимандрит дечански Сава, Арсеније Х. Арсић, Тодор П. Станковић и Коста А. Шуменковић. 2 Учитељ Деспот Баџовић био је такође члан Пододбора (као огранка Одбора, чије је седиште било у Београду) за материјалну и другу помоћ школама и учитељима у неослобођеним деловима Србије и Македоније. Пододбор је формиран 1879. године са седиштем у Врању, а чланови су још били Димитрије Алексић из Ниша и архимандрит Сава из Врања. Све активности Одбора и Пододбора морале су бити тајне, јер је строга турска власт, ако би открила да се у школама на њеној територији шире српске националне и 2 Боривоје Трајковић: Српске школе у доба турске владавине у прешевском и бујановачком крају, Зборник радова Учитељског факултета у Врању, књ. II, Врање, 1995, 93.

209

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ослободилачке идеје, одмах затварала а учитеље прогонила. О потреби и предузетим мерама да рад на ширењу српских националних и ослободилачких идеја у српским школама у неослобођеним крајевима буде тајна пише Министарству народних дела у Београду поменути Тодор Станковић нешто касније, када је он српски конзул у Приштини: "Свим учитељима, који стоје под мојим надзором, заказао сам да ни један о феријама и иначе, без велике потребе, не иде у Београд, но за све што би имали да се обраћају Консулату, јер њиово трчкарање у Србију изазива сумњу турске власти. Наредио сам им да све своје књиге и хартије пажљиво прегледају, па ако нађу ма шта противно Турцима, да то одмах униште и да међу својим књигама и хартијама оставе написану какву беседу или песму којом се хвали и уздиже султан, те у случају каквог претреса да се не нађе ништа противно, но напротив, да се нађе оно што ће власт турску уверити, да српски учитељи нису онаки за какве их Бугари представљају. Најзад казао сам им да се неће указивати никаква помоћ оном учитељу, који из непажње и лакомислености дође до какве одговорности, но да ће се ценити они учитељи који својим паметним држањем и понашањем одрже и себе и школу." 3 O српским школама и учитељима који су радили у таквим условима, под турском управом и стално денунцирани од стране Бугара, Деспот Баџовић и остали чланови Пододбора стално су бринули и помагали им. И касније, Деспот Баџовић је, заједно са Тодором Станковићем, који је био срески начелник у Врању, са којим Бранко Перуничић: Писма српских конзула из Приштине (1890– 1900),Народна књига, Београд, 1985, 106-107.

3

210

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

се иначе од раније познавао, сачинио предлог практичних могућности деловања на националном и просветно-школском пољу у неослобођеним крајевима. Овај предлог је 1885. године достављен Стојану Новаковићу. Његова је суштина била: отварање школа за српску децу у неослобођеним крајевима Србије, довођење српских учитеља и обезбеђивање материјалних услова за рад школа. 1 3. Кузман Баџовић је дошао у Врање одмах после ослобођења од Турака као већ искусан учитељ. И он је, по завршетку основне школе и два разреда гимназије у месту рођења, завршио Богословију у Београду са врло добрим успехом, код чувеног националног радника Милоша Милојевића. Учитељевао је у селима кичевског краја – у Церу (1873), Стеблеву (1873–1875), затим у Кичеву (1876) и Битољу (1876–1878). Као учитељ у Врању он развија богату културнопросветну делатност. Са истакнутим просветним и културним радником учитељем Заријем Поповићем, и још тројицом колега, први је учитељ у српској основној школи у Врању. Зарије Поповић је, иначе, још за време Турака био један од првих савремених и школованих учитеља који се борио против бугарских агената који су ширили бугарски утицај у Врању. Кузман Баџовић је био његов верни пријатељ и следбеник, и као учитељ и као патриота.

1 Боривоје Трајковић: Српске школе у доба турске владавине у прешевском и бујановачком крају, Зборник радова Учитељског факултета у Врању, књ. II, Врање, 1995, 93.

211

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Кузман Баџовић ће у Врању и селима око Врања, са својом супругом Јеленом – Ленком Баџовић, која је једно време водила женску основну школу у Врању, учитељевати више од двадесет година. (Био је учитељ и у Великом Боњинцу и Лесковцу.) Рад је започео, у овој за њега новој средини, у Основној школи у Врању, а пензионисан је као учитељ Основне школе у Ратају, пред долазеће балканске ратове. Из докумената о раду школа из тог периода види се да је Кузман Баџовић био истакнути школски и друштвени радник. За рад са децом оцењиван је врло добрим и одличним оценама и ванредно је унапређиван у више платне разреде (класе). Налазимо податак да је, на пример, 1881. Године "У граду Врању преведен (је) у виши платни разред један учитељ (Кузман Баџовић)" 2. Записано је за њега још да је био "одличан учитељ и патриота. Цео век је провео задовољно вршећи своју учитељску дужност, а најмилије му беше бавити се прекограничним патриотским пословима". 3 Истицао се и у културном и друштвеном животу Врања, у коме се у то време ударају темељи не само школским установама, већ и установама у области културе и друштвеног живота. Са Заријем Поповићем, искусним културним послеником, већ 1879. године оснивају Врањско певачко друштво под именом Права Србија. Хоровођа је био Зарије Поповић. Овакво друштво је касније основано у Нишу (коме је врањско друштво слало ноте) и у Лесковцу (где је врањско друштво приређивало концерте).

2 Боривоје Трајковић и Зарије Михајловић: Школство у врањском крају, Међуопштински просветно – педагошки завод Врање, 1970, 45.

3 Споменица учитељима и учитељицама изгинулим и помрлим у ратовима 1912–1918, II књига , Издање Удружења југословенског учитељства, Повереништво Београд, 13-14, Издата непосредно по завршетку Првог светског рата.

212

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Активно је и ревносно радио и у друштву Братство, које се бринуло за оне Македонце који су прелазили у Србију. Друштво је ширило и одржавало српску свест у Старој Србији и Македонији. Међу учитељима који су у Врању радили крајем XIX и почетком XX века истиче се име учитеља Кузмана Баџовића Србина из битољског краја. И у школи у Ратају, једној од првоотворених сеоских школа после ослобођења, у којој Баџовић долази као учитељ са великим педагошким искуством, развија богату школску и, како бисмо данас рекли, ваншколску делатност. Сигурно је и он заслужан што више његових ђака крећу на даље школовање. Неки од њих врло рано, за прилике оног времена неуобичајено, студирају медицинске науке у Прагу и враћају се у наш крај као лекари. Такви су, на пример, синови богатог Ратајчанина Зафира-Заке Николића – Сретен и Милан Николић, касније познати наши лекари. Учитељ Баџовић оставио је дубок траг у Ратају и као сарадник чувеног врањског научника Ристе Т. Николића, за чију књигу Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве, која је писана по упутствима Јована Цвијића, сажето, на 2–3 странице, даје историјско-географски и етнографски приказ села Ратаја на почетку ХХ века. Ту су битни подаци о постанку села и пореклу становништва, о старинама, о природним и географским условима под којима живе и привређују Ратајчани тога доба и слично, што је драгоцено за изучавање живота људи не само овог села. Овде је Кузман Баџовић, под старост, и пензионисан. Али, пензију није дуго уживао. Дошли су ратови и страдања. Страдао је и стари учитељ Баџовић као жртва окупаторског (бугарског) терора и као жртва једног свог некадашњег ученика из Битоља.

213

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Занимљиво је како је и зашто страдао овај истакнути учитељ. О томе је с пијететом писао његов колега, учитељ Миле Цупара из Врања, за већ споменуту Споменицу, коју је после Првог светског рата издало Удружење југословенског учитељства. У времену док је Баџовић радио у кичевском и битољском крају, а и касније, Бугари су на сваки начин, не бирајући средства, настојали да бугаризују српско становништво у Македонији. Кад у томе нису имали очекиване резултате, новине доносе вест – препоруку ондашњег бугарског посланика и опуномоћеног министра у Берлину, Ризова: "Више се ништа не може учинити на бугаризацији народа у Македонији школом и црквом, и једино вам је средство, браћо Македонци, кама и пушка; само се тако још нешто може урадити пр о тиву Ср ба, и ја вам то као последње и сигурно средство препоручујем." 7 Учитељ Баџовић је са запрепашћењем и болом у души прочитао ову вест, јер су посланик Ризов и његов брат били, као српска деца, његови ђаци. Њих је као и многу другу српску децу, намамила бугарска пропаганда и они су постали љути противници свог – српског народа. Баџовић одмах пише отворено писмо посланику Ризову преко београдског листа Балкан 8 у коме га подсећа како је код њега завршио основну школу, како његови славе српску славу и певају српске песме о Марку Краљевићу, цару Душану, Лазару и Боју на Косову, и прекорева га што је постао душманин свога народа. Када су Бугари 1915. године дошли у Врање и почели убијати све виђеније Србе, и Кузмана су одвели пут Сурду7 8

Исто као под 20, 14. Балкан је био дневно - политички лист. Излазио је у Београду 1912. године.

214

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

лице, чувене кланице и стратишта, па преко Власине, пешке за Софију. Отуда се жив није вратио. Учитељ Цупара, свој топло писани текст о Баџовићу, завршава: "Платио је своје србовање и укор упућен Ризову својом главом као што приличи Србину и учитељу."

4. О учитељевању трећег брата – Ђорђа Баџовића у врањском крају имамо мало података. Зна се да је радио школске 1881. и 1881/82. године (са учитељицом Невеном Баџовић) у Врању и 1885. у масуричком срезу, на Власини. 9 Почетком ХХ века у Врању ради још један учитељ са презименом Баџовић, Никола Баџовић, вероватно, како смо већ рекли, сродник браће Баџовића, који је у Врањској гимназији "предавао нотно певање и музику у свим разредима" школске 1909/1910. године. 10 *** О учитељима који су ударали темеље основношколском образовању у Врању и врањском крају после ослобођења од турског ропства врло се мало зна. Они су заснивали, на темељима тековина просвете ослобођене Србије, којој се врањски крај прикључио 1878. године, свој школски, али и богат просветни рад ван школе. Они су били прави народни учитељи у Врању и у ондашњем нашем селу, заосталом у сваком погледу. Били су и агрономи, и лекари, глумци и уопште саветодавци у свим питањима практичног живота.

9

Као под 19, 53 и 69. Врањска гинмназија (1881–1981), Врање, 1981, 147.

10

215

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Тај период основног образовања у нашем крају није довољно истражен. Изузетак су вредан рад Боривоја Трајковића и Зарија Михајловића, овде наведен, и монографије о појединим основним школама (Ратаје, Врањска Бања, Бујановац, Владичин Хан), у којима се по нешто може наћи о учитељима и школама из тог периода. То је, дакле, неистражено поље које чека будуће истраживаче. Јун 2007.

Над њигама и рукописима из завичаја, II, Народни универзитет Врање, 2008, 149–158.

216

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ЗАПАЖАЊА СРПСКОГ КОНЗУЛА О ШКОЛАМА У БУЈАНОВАЧКОМ И ПРЕШЕВСКОМ КРАЈУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА

С

рпске школе у бујановачком и прешевском крају, које су после Берлинског конгреса остале и даље под турском влашћу, биле су у последњој деценији XIX века под одређеним старањем и бригом српског конзула у Приштини. Да би видео у каквом су стању те школе, српски конзул Тодор П. Станковић, предузео је путовање у ове крајеве у јуну (24, 25. и 26) 1897. године. О својим запажањима известио је Ђорђа С. Симића, председника Министарског савета и министра Иностраних дела у Београду, посебним писмом, послатим из Приштине. 11 Ово писмо – извештај има одлике и путописа. Назначено је у њему свако место кроз које су конзул и његова пратња прошли, наведено је и време проведено на путу до сваког места. Ту су и подаци о сваком насељу у коме су се задржавали, затим упечатљиви детаљи који илуструју положај Срба у Турској, окружених Арнаутима, њихово расположење и очекивање да ће и њима доћи дан слободе, што су кријући од турске власти, показивали конзулу. Посебну пажњу приликом овог путовања конзул је посветио српским школама, црквама и манастиру Прохору Пчињском.

11 Писмо Конзулата Краљевине Србије у Приштини, пов. N0 90, 4. јули 1897. године, Приштина, објављено у књизи: Бранко Перуничић, Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, Народна књига, Београд, 1985, 277–293.

217

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Један од разлога због којег је предузето ово путовање било је и све израженије настојање и упињање бугарске егзархије у то време да се прошири бугарски утицај у овим нашим крајевима. Настојало се да се на сваки начин код турских власти омета рад српских школа, па чак и да оне буду затворене. На путу из Приштине у бујановачки крај конзул је прошао кроз Гњилане, где, како је запазио „Чаршијом и свим улицама куда год сам у Гњилану пролазио, наши ми сународници одавали почаст устајањем и скидањем капе. Свима се на лицу опажала велика радост.“ Из Гњилана према Бујановцу прошао је кроз српска села која, како бележи, „једним именом зову 'Изморник'“. После одмора и ручка у Кончуљу, преко села Трновца, конзул је са пратњом стигао у Бујановац, о коме у писму каже: „Бујановце је село у коме живе Срби сељаци и неколико кућа арнаутских мухаџера. Има своју чаршију. Срби имају цркву и школу, а Турци џамију“. Из Бујановца се конзул, преко Кршевице, Клиновца и Свете Петке, упутио у манастир Св. Оца Прохора Пчињског. На том путу се краће, по десет минута, задржао у Кр шевици („ко д механе Крушевичке“) и Клино вцу („у Клиновце код механе“). Такође се краће задржао у Света Петки. Ту је био гост учитеља Јаћима Јелића и његове госпође. И ту се, како је записао, захваљујући њима, „почастио кафом, ракијом и доручком“. О цркви и школи у овом месту има повољна запажања. У писму бележи: “Црква има лепу авлију ограђену каменом, на средини исте бунар с павиљоном. Школа на горњем спрату једне старе и трошне црквене куће, до ове учитељев стан, мали, али чистоћом и уредношћу показује да је то стан човека који живи као човек. Пред станом мала али лепа баштица пуна цвећем и потребним зеленом за кујну.“ Даље је пут водио конзула ка манастиру Св. Прохора 218

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Пчињског. Колима се више није могло да путује, па је он „јашио на коњу Стоше Србинчета“ из Мездраје. Дочек конзула у манастиру је био изузетно свечан. Дочекали су га, уз брујање црквених звона, прешевски јузбаша Ариф-ефендија, више од 20 свештеника и преко 1000 душа народа из Прешевске, Кумановске и Криворечко-Паланачке нахије. Конзул бележи: „Сјашив с коња прво сам се поздравио са свештеницима, па онда са јузбашом, а за овим са виђенијим људима из народа“. Био је сабор и велико народно весеље. „Могао сам видети радост народа што виде српског конзула, а нарочито што виде каква му се част чини на путу од турске власти. Народ се је изненадио кад је видео да ме поред мога гаваза са шајкачом на глави на којој је прикачен грб Србије и са српском магацинком пушком у руци, прате још и један официр са 5 коњаника и у манастиру дочекује други официр са неколико пешака жандара“. Пошто је разгледао манастир и препоручио „да се одштампа 2000 комада Житије Светог Оца“ које би разделили нарочито посетиоцима из Криворечне Паланке и Куманова, „у којим местима и сада још заводи наш народ бугарска пропаганда“ – конзул образлаже потребу да се отвори српска школа у манастиру: „У овоме манастиру могла би се отворити српска школа само за сиротну и напуштену децу уз неку малу материјалну помоћ нашу, а за учитеља би им ваљало поставити једног од школованих свештеника. И такова деца да се у тој школи упућују из Криворечно-Паланачке, Кумановске и Прешевске нахије, која би се деца у овој школи напајали духом српским и религиозним.“ Те, школске 1897/98. године, по распореду Просветног одељења Скопске епархије за српске школе при одређивању учитеља за прешевску казу, за учитеља школе у Прохору Пчињском, постављен је млади учитељ, свршени ђак Богословскo-учитељске школе у Призрену, Сима Игума 219

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

нов, из села Старца. Он је био из свештеничке породице, која је око три стотине година служила манастиру Прохора Пчињског. 12 Очигледно, препорука конзула о отварању школе у манастиру била је прихваћена. Из манастира, преко села Старца, конзул је кренуо пут Прешева. Задржао се краће у селу Буштрању. Ту је сазнао да Срби међу Арнаутима „врло мучно живе“, да „Из овога села ни једно дете не иде у школу и ако им Биљачка школа није далеко“. Преко села Жујинца стигао је у Прешево, где су му турске власти пожелеле добродошлицу. И овде указује на потребу да се отвори школа за српску децу: „За сада требало би порадити да се један од најближих свештеника пресели са станом у Прешево, те да ту поради и на отварању школе у коју би ишла деца и из најближих српских села.“ Из Прешева, преко Ораовице, на коњима, конзул с пратњом излази на главни пут, ниже Биљаче, „који се озбиљно оправљаше народним кулуком, на коме кулуку беху све сами Срби из Прешевске казе“, стиже у Бујановац и тако заврши свој пут по нашој области. Овде је, пише конзул министру, такође најпре обишао цркву Св. Петра и срео се са учитељима, а после је посетио стан једног од њих, где је била и школа. Искусно око конзула видело је да су „Школа и стан најгора кућа. Стан учитељев изнутра онако намештен како доликује образованоме човеку. По чистоћи и свему реду у кући види се да је учитељица (овде има и мушке и женске школе) вредна домаћица. Под школом, иначе слабом од чатмаре начињеном, Стојадин М. Стојановић: Манастир Свети Прохор Пчињски, Бујановачка бања „Врело“, Бујановац, 1998, 161.

12

220

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

постоје и два дућана.“ Онда следи и овде препорука шта да се даље уради да би се побољшао рад школе: „Нужно је да се у Бујановцу озида једна лепа школа, јер Бујановце с дана на дан постаје трговачко место где долазе трговци не само из Србије већ и из Скопља, Куманова, Криворечке Паланке, Кратова и Гњилана. У Бујановцу има неколико занатлија наших поданика, с којима сам се састао, извештавајући се о њиховим приликама.“ Преко Кончуља, пролазећи кроз села, конзул се са пратњом вратио у Приштину. Конзул Тодор П. Станковић посетио је она места у бујановачком и прешевском крају која је требало да буду школски центри, према којима су гравитирала суседна села. То су била: Бујановац, Света Петка, Манастир Прохор Пчињски, Биљача, Прешево. Нађено стање школа у њима није било задовољавајуће. Требало је, и уз ангажовање српске владе, створити боље услове за њихов рад. То је значило обезбедити пристојне школске зграде, образованије учитеље, одговарајуће српске уџбенике и сл. Конзул је, иначе, добро познавао школе у овим крајевима за које је учитеље обезбеђивало Просветно одељење Скопске епархије. Знао је да се о њима нe стара довољно скопски владика Пајсије, односно да он о њима (о школама у Светој Петки, Бујановцу, Биљачи и Клиновцу) „води, бајаги, рачуна и надзор“, како у једном другом писму 13 , док је био вицеконзул у Приштини, извештава Председника Министарског савета министра Иностраних дела, ђенерала Саву Грујића, обавештавајући га истовре-

13 Писмо Конзулата Краљевине Србије у Приштини, ПП Н° 122, 5. новембар 1890. године, објављено у књизи: Бранко Перуничић, Писма српских конзула из Приштине 1890-1900, Народна књига, Београд, 1985, 277-293.

221

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

мено да ће се надаље он о њима старати уместо конзула г. Карића, с којим се о томе договорио. Старање и брига српске владе о српским школама и учитељима под турском влашћу морало је бити тајно. Интересантно је упозорење у том смислу које је вицеконзул Тодор П. Станковић упутио свим учитељима, о чему у поменутом писму извештава српску владу, напомињујући да ће он ценити и уважавати само оне учитеље „који својим паметним држањем и понашањем одрже и себе и школу“. То упозорење гласи: „Свим учитељима који стоје под мојим надзором, заказао сам да ни један о феријама и иначе, без велике потребе, не иде у Београд, но за све што би имали да се обраћају Консулату, јер њихово трчкарење у Србију изазива сумњу турске власти. Наредио сам им да све своје књиге и хартије пажљиво прегледају, па ако нађу ма шта противно Турцима, да то одмах униште и да међу својим књигама и хартијама оставе написану какву беседу или песму којом се хвали и уздиже султан, те у случају каквог претреса да се не нађе ништа противно, да српски учитељи нису онаки за какве их Бугари представљају.“ Прошло је више од једног века од времена када су српски конзули из Конзулата Краљевине Србије у Приштини настојали да се у наведеним местима бујановачког и прешевског краја створе услови за рад српских школа. Данас у тим местима раде развијене основне школе у модерним школским зградама, са високо образованим учитељима, уз коришћење најсавременијих наставних средстава. Невоља је само што је у тим срединама све мање Срба и српске деце... Јун 2007.

Над њигама и рукописима из завичаја, II, Народни универзитет Врање, 2008, 159–166.

222

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

О ДЕЛУ РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА ВРАЊСКА ПЧИЊА У СЛИВУ ЈУЖНЕ МОРАВЕ – с посебним освртом на топониме и друге називе и имена у њему А каква су нам у језику имена гора, вода и села! То је један оркестар у којем бруји све што смо као народ икада срећно и несрећно називали и дозивали. Исидора Секулић

ослобођења од дугог ропства под Турцима После (1455–1878), врањски крај, као новоослобођени део

Србије, био је посебно интересантан за научнике разних усмерења. Настала су тада важна дела која се тичу историје, фолклора, језика, етнологије овог, тек ослобођеног дела Србије. Међу научницима тога времена, који су својим делима задужили Врање и врањски крај, истакнуто место има, бесумње, и Риста Т. Николић (1877– 1917). 14 Када је ре о антропогеографији врањског краја, његова проучавања села, изложена у књигама Пољаница и Клисура 15 , Крајиште и Власина 16 и Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве 17 данас су, за сваког ко се бави том проблематиком као науч14 Потпуније био-библиографске податке о Ристи Т. Николићу дајемо у нашем раду: Легенде, предања и други облици усменог народног стваралаштва у делу Ристе Т. Николића Пољаница и Клисура, у књизи Над књигама и рукописима из завичаја IV, 2014, 49.- 67.

15 Српски етнографски зборник, Насеља, књ. 3, Београд, 1905, 1–219.

16 Српски етнографски зборник, Насеља,књ. 8, Београд, 1912 , 1–380.

17 Српски етнографски зборник, Насеља,књ. 2,Београд, 1903, 89–246.

223

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ном темом, драгоцена и незаобилазна. Интересантна су она и за лаике, за сваког ко жели да упозна прошлост и старине тих крајева, њихову географију и топографију, ранији привредни живот, порекло становништва и одређених родова – уопште живот људи у то време. *** Ми ћемо се овде осврнути на дело Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве, задржавајући се посебно на топонимима и другим називима као језичким чињеницама. 18 Ово дело је настало као резултат антропо-географских истраживања у Србији која су вршена према пројекту Јована Цвијића Насеља српских земаља. Управо, Риста Т. Николић, као студент Велике школе и сарадник и следбеник Јована Цвијића, радећи по његовим упутствима, вршио је антропогеографска испитивања села у Врањској Пчињи. На самом почетку књиге он пише: „О школском распусту 1899. г., као и раније (1898) путовао сам, као ђак Велике школе, по Пчињском срезу Округа врањског и испитивао села – пчињска – која припадају области Врањске Пчиње у сливу Јужне Мораве“. Он овако омеђује подручје Врањске Пчиње, односно села која је испитивао: „То је онај део десне стране долине Моравине, која је између Тибушке и Кршевичке реке, десних притока Мораве и између Мораве и ивице развођа Пчиње и Мораве. То су она села на десноj страни Мораве, преко којих је већи део Врањске Пчиње држао везу са Врањем.” Испитивањем су обухваћена 23 Први пут сам се срео са овом књигом, њеним првим издањем, пре десетак година, када сам припремао монографију села у коме сам се родио (Ратаје у матици времена, Народни универзитет Врање, Врање, 2003.) Она ми је послужила као један од најстаријих извора драгоцених података о Ратају.

18

224

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

села: Буштрање, Русце, Копањане, Лепчинце, Марганце, Ћурковица, Сурдул, Луково, Барбарушинце, Вишевце, Наставце, Горње Требешиње, Горње Жапско, Доње Жапско, Буљесовце, Миланово, Горња Отуља, Доња Отуља, Горње Раистовце, Преображење (Прображење), Доње Требешиње и два села (Ратаје и Дубница) која не припадају овом подручју. У сваком од ових села сагледавани су и описивани (према поменутим упутствима) њихов положај и тип, обрадиво земљиште (оралије), паша и шума, имена, старине, постанак и порекло становништва. На основу таквих, детаљних, појединачних описа села, уочене су и изложене у посебном делу књиге њихове опште особине које се тичу: положаја насеља, трагова (остатака) ранијих насеља и уопште старина, порекла становништва, економских прилика, занимања становништва, имена и сл. Уз ово, у уводним поглављима, аутор говори о области Врањска Пчиња, о историји и физичким приликама Врањског Поморавља, односно Врањске Пчиње у сливу Јужне Мораве. Забележено је у литератури да је он од својих најранијих теренских испитивања по Врањској Пчињи, вршених за време студија на Великој школи 1898/99, „грађу прикупљао до те мере исрпно и прецизно, да је приликом њене обраде у појединим одељцима монографије, особито у оним каснијим, дао читаве посебне студије.“ 1 У пр илогу књиге је и Регистар (преглед географских и етнографских назива, географских имена и породичних и осталих презимена). Главни извор података били су му интервјуи са најстаријим житељима испитиваних села. Он наводи, са захвалДр Миљана Радовановић, Антропогеографски и етнографски рад Ристе Николића, у Врањски гласник, IV, Врање, 1968, 491.

1

225

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ношћу, и њихова имена: „Причања стараца била су ми од велике помоћи и мило ми је што њихова имена могу овде поменути.“ Разуме се, ослањао се и на домаћу и страну литературу која се тицала сагледаваних проблема, што се види из бројних фуснота. ТОПОНИМИЈА

Топоними и други називи Примери које овде издвајамо треба да покажу богатство и разноврсност топонима и других назива које је тако приљежно забележио Риста Т. Николић и које, као у каквој ризници, чува ова књига. Он је, како је иначе већ примећено, особиту пажњу посвећивао топономастичким испитивањима, „па је у својој монографији пружио, полазећи од Цвијићеве класификације топономастичке грађе, студиозно обрађене одељке о топономастици, од изванредног значаја за даља испитивања у овом правцу.“ 20 Топоними су, на овај начин фиксирани, својеврсни сведоци једног времена, данас већ давног. Наша намера није да топонимијску грађу коју нуди ово дело прикажемо у целини, нити да је проучавамо – класификујемо по њеној семантици или структури, да објашњавамо етимологију топонимаи њихове језичке карактеристике. То би био предмет посебног истраживања стручњака за ужа лингвистичка питања (за етимологију, историју језика, дијалектологију). Иначе, ми смо овде применили егземпларни приступ, наводећи само неке категорије топонимијских и других на-

20

Исто као под 33, 491.

226

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

зива и имена и илуструјући их одређеним бројем примера. Само смо се по где-где упуштали у објашњења и навођења контекста њиховог настанка и употребе. У књизи налазимо помно бележене топониме, антропониме и друге називе којима су именовани географски, топографски и други појмови (реке, извори, планине, брда, ридови, падине, узвишења, увале; њиве, пашњаци, шуме, баште; биљке и дрвеће; остаци старина; занимања људи, махале и родови). Како је аутор, описујући економске прилике и живот људи ових села, бележио и разноврсне апелативе (заједничке именице), књига, у целини, има карактер необичног, својеврсног речника. У раду смо се служили терминима данас уобичајеним у науци о језику, посебно у ономастици. 21 Називи села Аутор се посебно интересовао за називе (имена) села. Запазио је да се они по пореклу, постанку, могу да групишу у три скупине:

Тако смо приликом означавања група назива, поједине термине користили у овом значењу: ономастика – наука о језику која се бави проучавањем властитих имена и која означава целокупност таквих имена на неком подручју; топономастика – наука о пореклу и значењу имена места; топонимија – топоними неког подручја, наука која се бави проучавањем топонима; топоним – назив неког географског места, месно име; ороним – заједничко име за брдо, гору, планину...; хидроним – име везано за воду (извор, река, језеро и сл.); зооним – лингвистичко име које носи животињска врста; фитоним – називи у вези са биљкама (према биљкама); антропонимија – лингвистичка грана која проучава лична имена; антропоним – властито име човека; патроним – презиме настало од очевог имена; апелатив – заједничка именица; 21

227

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Имена заостала од Црновунаца (Влаха), а Влаха је, констатује он, било по Мотини до почетка XIX века. Таква су Сурдул, Барбарушинце, Ћурковица; Имена настала доласком данашшњих становника у овај крај, за која постоје приче којима се она тумаче, или, како он више пута истиче, постоје домишљања мештана. Највећи број проучаваних села тако је добио имена. Она су везана за неке географске, историјске или какве друге специфичности које су досељеним становницима падале у очи или биле необичне. Ево тих домишљања. Лепчинце У народу постоји домишљање о постанку имена овог села. Аутор је записао: „Причају стари људи, како је у 'старо време' у селу било много шуме, паше, ливада, а земља била тако родна, да је берићет овога села био веома 'леп', у многим вилајетима 'прочујен'. Због тога што је берићет био 'леп' и село је прозвато Лепчинце.“ Наставце Име је добило по свом положају: на станци је, на станцима Сурдулске и Барбарушинске реке, па је од „на станци“ постало Наставце. Луково Прозвато је по дивјем луку, којег има свуда по селу. Коњско (данас Миланово У атару овог села биле су паше, ливаде, својина манастира Прохора Пчињског и на њима много манастирских коња. По њима је село добило назив.

228

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Требешиње Село је до било име по то ме што су мештани кад се градио манастир (на данашњем манастиришту) требили за раднике гра (пасуљ), па је од требљења постало име Требешиње. По другима, опет, у „неко време“ су, силом приморани, ориз требили. Копањане Село је прозвато по томе што је чума све становнике села, које је било на месту данашњег, побила – ископала. Буљесовце Село је добило име од Боље Селце, како се испрва звало, због плодних њива које су близу села и због добре воде. Дубница Мисли се да је име настало од дубица – дубова (храстова), којих је у то доба било много у крају. Ратаје Име је по стало о д занимања људи, јер су о д вајкада били ратари и врло вредни, те им је сва земља бла урађена (урајетена). 22 У трећу скупину сврстава села за чија имена не постоје објашњења каква смо навели за већину других. Таква су, на пример: Русце, Марганце, Горња Отуља, Доња Отуља.

Види више о томе у: др Јован Љ. Јањић Ратаје у матици времена, Народни универзитет Врање, Врање, 2003.

22

229

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

У вези са називима села, аутор указује на погрешке у ондашњој Ђенералштабној карти Србије, где су нека села врањског краја погрешно уписана. Тако је уписано уместо Буљесовце – Буљесавце, Ратаје – Ратај, Раистовце – Раистовац, Жбевце – Зибевче, Мездраја – Мездрија. Географски називи према особинама и изгледу тла Бели камен, Бели брег, Црвени брег, Врла страна, Длге њиве, Рамниште, Големе падине, Широка падина, Копотина, Цепотина, Куси дол, Големи дол, Мали дол, Криви дол, Остра чука, Прекоп, Присоје, Рид, Шупљи камен, Големи камен Жута падина, Зеленика, Слатина, Смолница, Ширина, Јаз, Језера, Река, Како се види, називи су давани према некој карактеристици топонима – према боји, изгледу, величини, особини земљишта и сл., а ако је назив двочлан, то се исказује првим чланом који има атрибутивно значење. Називи изведени према именима животиња (зооними) Свињарник, Козарник, Коњарица, Коњско, Магаревац, Овчарска маала, Коњарска маала, Мечкина дупка, Лисичарска маала, Жељкинац, Гавран, Горња Гуштерица. И ови топоними су добили називе, што се јасно види, по месту на којем су живеле или су гајене одређене животиње.

230

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Називи према биљкама (фитоними) Бресје, Виноград, Врбица, Грашиште, Вита крушка, Чуља крушка, Дуб, Пребијен дуб, Дубје, Јабуче, Коштаница, Крушкарник, Лештар, Брезовица, Букова падина, Две буке, Три буке, Сама бука, Дрење, Јасиче, Габрике, Габрова чука, Глог, Трњива падина, Базова падина, Дрносоје (од Дрвно Осоје), Орашићи, Попртљивица (по папрату), Сливе, Стара лојза, Церова бара, Шумак. Нека изразита особина биљке (воћке, другог дрвећа, цвећа и сл.) која је падала у очи, истицала се, одвајала одређени топоним од других, послужила је за именовање. То је могао бити топоним на којем преовладава одређена биљка, или се истиче својом усамљеношћу, одређеним, лако памтљивим бројем, својим обликом, положајем и сл. Називи према води (хидроними) Барје, Мало бачкало, Церова бара, Микина бара, Зелена бара, Вирови, Вирине, Мали вирови, Доњи вирови, Студена вода, Белчински кладенац, Лековита вода, Китина вода, Лом вода, Мездрајско кладанче, Ћурчинско кладанче, Белчински кладанац, Стошин кладанац, Ржишки кладанац, Бројчински кладанац, Ћосински кладанац, Ручов кладанац, Џољински кладанац, Дејанов кладанац, Деда Стошин кладанац, Доњомалски кладанац, Крстати кладанац, Студено кладанче, Извор, Манџинац и Љутинац (извори), Чешма, Булина чешма, Чолина чешма, Мишина чешма, Поп 231

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Нешина чешма, Ђерен, Јаз, Река, Лепчинска река, Марганска река. Предео који је Риста Николић проучавао у овој студији иначе је богат водом – изворима (кладанцима, чесмама), пре свега, барама, вировима, рекама. Забележио је зато много топонима у вези с тим. Они су добијали и ближе одреднице – најчешће по припадности, али и по особини воде, величини, месту где се налазе и сл. Неки од ових назива упућују и на време кад су настали. Он посебно објашњава значење назива „вир – то није ни бара, нити и најмање језеро. Под виром се уопште разуме вода поглавито изворска, која се стално у већој количини одржава на једном месту ради извесне употребе, у овом случају за појење стоке. Већином су вештачка творевина и вода из њих отиче, као што непрестано придолази.“ Напомињемо да аутор врло често има потребу да значење појединих речи објасни, да их да у контексту употребе. Тако, назив за ветар козјодер или свињоморац је по томе што квари стоку – козе и свиње. Овај ветар има и назив изедине – јер се од њега овце изјалове. Топоними везани за догађаје и личности из прошлости Арнаутиште, Везирови, Османовче, Влашки пут, Влашки дол, Татарски пут, Јуручка мала, Сеизова мала, Спахијска њива, Меметови вирови, Турски кладанац, Булина чешма. Није тешко овде уочити да су ови називи махом везани за време када су на овим просторима живели или се туда кретали други народи – Власи, Татари, Турци. Топоними са оваквим називима су поуздани трагови и сведоци тих времена.

232

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Називи према месту где се нешто налазило или радило Бачевиште, Збириште, Градиште, Грашиште, Дућаниште, Игриште, Кућиште, Појатиште, Селиште, Старо селиште, Трлиште, Црквиште, Шиљегарник. Забележен је велики број оваквих назива. Они су грађени на начин који је врло чест у нашем језику – помоћу наставка -иште. Означавају место где се нешто налазило, (или се сада налази), где се нешто радило (или се сада ради) и сл. Али их има и другачијег постанка. (Назив Шиљегарник је од јагањаца шиљезиња – простор преко којега су на пашу терали јагањце – објашњава аутор.) Називи махала и родова према занимањима људи Мутавџијска мала, Коларска мала, Ковачевска мала, Овчарска мала, Фрулачка мала, Ћурчијска мала, Пољаков чукар; Терзијинци, Воденичарци, Дунђерци, Ђерекарци, Пандурци, Самарџици, Мерџијини, Називи неких махала и родова у својој основи имају назив за одређено занимање људи, одређени занат, којим су се они бавили, из кога је и изведен назив махале или рода. Овакви топографски и антропогеографски називи уједно показују и која су најчешћа занимања људи у испитиваним селима била у време које ова студија Ристе Т. Николића на овај начин фиксира, чува од заборава.

233

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Топоними везани за духовни живот и култна места Калуђерски пут, Крст, Крстато лојзе, Крстати кладанац, Црквиште, Манастириште, Манастирска река, Попов дол, Попова бара, Света гора, Свети Петар, Светоилијски поток. И ови називи су сведоци и трагови о духовном, пре свега, религијском, верском животу на овим просторима – о постојању цркава, манастира, култних места и сл. АНТРОПОНИМИЈА

Топоними антропонимијског порекла Бојине њиве, Бојково рамниште, Вукадинска мала, Грујинска мала, Ђокинска мала, Радина падина, Китанов гроб, Недине њиве, Гроздин дол, Рајкова орница, Ћурчина ливада, Микина бара, Ђурина рупа, Рашинска мала, Паунов чукар, Миленков гроб, Јовинска мала, Станимировска мала, Маринковска мала, Сирминска мала, Јовина башча, ДедаСтошин кладанац, Стеванова чука. Кашкало, Белишево, Лештар. Према именима и презименима људи добили су назив одређени микротопоними. Ти називи су, разуме се, двочлани. У таквим случајевима први члан показује посесивност. Неке махале су опет добиле топографски назив према имену места на коме су.

234

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Језик (говор) испитиваних села Говорећи о прошлости овог краја, аутор констатује да постоји „традиција о томе како је овде била Стара Србија“. Он истиче да је Врањско поморавље још за време Немањића било у саставу српске државе и да је тако било док га Турци нису поробили. Услед најезде Турака становништво се померало на север и северозапад. Интересантно је мишљење аутора да је у овим пределима „преовлађивао српски живаљ са правилним говором...“ Касније су дошли нови досељеници, па се њихов говор (дијалекат) разликује од претходног. Да би потврдио да је у Врању раније било „српског елемента са чистим српским говором, од кога данас има само остатака“ он наводи, иначе, оскудну аргументацију (поједине речи, изреке) које је слушао раније у Врању, јер писаних трагова о томе није било (сем записаних назива неких села са правилним завршетком на -ци и -ска). Питање језика (говора) становника испитиваних села, о којима у овој књизи говори, сем неких узгредних напомена, иначе, није проучавао, чак не ни у мери у којој је то чинио проучавајући села Пољанице, где је у посебном одељку представио карактеристичне појединости (фонетске, морфолошке, синтаксичке, па и акценатске), закључујући да је говор становништва Пољанице „уопште правилнији према говору становништва југоисточно и источно од ње“ и да он (по Броку), чини „прелаз између врањскога и лесковачкога дијалекта“. Ипак је констатовао да је језик (говор) људи у испитиваним селима у свему исти као у моравским селима и у Врању. Разлике је уочио само код оних становника који су се доселили из Пчиње, у чијем говору се срећу двосложне име235

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

нице са наглашеним последњим слогом (жена, вода, трла, деца) или употреба члана (детето, момчето, бабата, снашката). Забележени су топоними који чувају неке гласовне појаве којих данас у говору људи ових крајева нема или су ретке. Такви су појаве везане за глас -л: неизвршене промене сугласника -л у -о на крају речи и слога (Мали Дол, Смолница); глас -у уместо -л (Длибоки дол, Длге њиве); неизвршено јотовање (Дубје, Русалијско гробје, Пусто гробје, Незнано гробје); изостављање гласа -х, што је и данас редовна појава у говору људи овог краја (Овчарска маала, Плочка мала). Нагласићемо овде, у закључку овог разматрања, још једном, вредност ове студије Ристе Т. Николића у целини и посебно њен значај за топономастику и антропономастику врањског краја и уопште за науку о језику. Забележена топономастичка грађа, на коју смо у овом осврту обратили посебну пажњу, одсликава процесе и промене које су се у језику људи овога краја догађале у току времена. Указује, такође, и на утицаје (и трагове) које су на њега вршили језици народа који су на тим просторима раније живели (романско становништво, Власи, Турци). Јер, познато је да је Врање са својом околином, као средишњи део Балканског полуострва, представљало одувек, до данашњих дана, простор миграционих струјања. Због тога су и ти утицаји на одређени начин, често тешко уочљиви, уграђени у етимологију назива, нарочито топонима. Топономастика је због тога, како тврде лингвисти, „од велике важности и за проучавање историјско-територијалног и етничког развитка појединих земаља“. Разуме се, свакако, да то важи и за врањски крај. Микротопонимија, детаљно сагледана и фиксирана у књизи о којој говоримо, пружа такође и драгоцене податке о 236

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

кретањима и локалним померањима појединих породица у испитиваним селима. Посебно желимо да истакнемо значај регистара географских, етнографских, антропогеографских и других назива који прате ову студију, а које је аутор тако савесно и прегледно сачинио. Они су, као и књига у целини, својеврстан речник врањског говора. Уз сваку реч је обележена и страница на којој је она употребљена у књизи, што омогућава да се види њено значење у контексту. То је посебно значајно код оних речи које се данас (после више од једног века) не користе, које су ишчезле из употребе. Имајући у виду књигу у целини, нагласићемо такође да је Риста Т. Николић у њој дао детаљну антропогеографску и етнографску слику Врањске Пчиње каква је она била у оно време. Подаци о животу људи у истраживаним селима у то доба, дати у њој, значајни су, незаобилазни, за све оне које може из било којих разлога да интересује тај део врањског краја. О значају антропогеографских и етнографских истраживања овог истакнутог Врањанца, следбеника знаменитог географа Јована Цвијића, у науци су дата висока мишљења. Он је, иначе, наоружан великим знањем и под менторством и упутствима свог великог учитеља, уз то и са посебном љубављу и осећањем одговорности према завичају, и приступао истраживању завичајне тематике (живота својих сународника) у једном, преломном историјском периоду, у првим деценијама по ослобођењу од турског ропства. С правом је, поводом његове књиге Власина и Крајиште, казано да је он „појаве у животу, обичајима српског становништа свога краја осећао у себи самоме“, и да је он „за науку о народноме животу свога краја оно што је приповедач Бора

237

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Станковић за уношење тематике живота и менталитета старога Врања у српску књижевност“. 23 Овај прилог је подсећање на личност и дело овог знаменитог Врањанца (поводом обележавања скоро сто година од његове погибије у Првом светском рату). Јануар 2013

23

Над њигама и рукописима из завичаја, IV, Народни универзитет Врање, 2008, 68–84.

Мил.Павловић,Власина и Крајиште, Врањски гласник,IV, Врање,1968,443.

238

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ОБЛИЦИ УСМЕНЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ДЕЛУ ДР ЈОВАНА ХАЏИВАСИЉЕВИЋА

Јужна Стара Србија

Живот и дело др Јована Хаџивасиљевића

Д

р Јован Хаџивасиљевић родио се 18. oктобра 1866. године у Врању од оца Хаџи Василија из брaтства Погачаревићи и мајке Катерине Младеновић, ћерке кумановског епископа Димитрија Младеновића. Погачаревићи су пореклом из Раковца, села на домаку Бујановца, а Димитрије је из Ослара, такође бујановачког села. О својим прецима даје занимљиве податке у Аутобиографији. 24 (Одмах да кажемо да је др Јован Хаџивасиљевић Аутобиографију написао непосредно пред смрт. Оставио је аманет својој братаници Катерини, удовици др Сретена Николића, родом из Ратаја, да је објави. Напомињемо да је Катерину, после смрти њеног оца, усвојио, школовао и удао др Јован Хаџивасиљевић. Читао сам нека писма која су они размењивали. У њима се види колико поштовања и љубави је Катерина гајила према свом стрицу, кога је увек ословљавала са „драги чико“.

24

Аутобиографија др Јована Хаџивасиљевића, Народна библиотека „Бора Станковић“ Врање, Врање, 2008, 19–22.

239

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Катерина је испунила своје обећање и Аутобиографија је објављена.

Портрет др Јована Хаџивасиљевића (Рад академског сликара Лазара Личеноског)

Тамо читамо да је оснивач братства Погачаревићи у Врању његов прадед Хаџи Риста Младеновић, који је био сеоски терзија у Врању, а дед по оцу, Михајло (Хаџи Михајло), трговац, за кога пише да је „достигао највиши трговачки степен у Врању“. Стекао је велико богатство „да нико његово богатство није више достигао“. Извозио је прерађевине од конопље у градове Старе Србије и Македоније, у Бугарску и Грчку. Др Јован Хаџивасиљевић у овој 240

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

својој недовршеној Аутобиографији на посредан начин, са много врло занимљивих и драгоцених појединости, слика и живот у ондашњем Врању. У њој с е налазе и данас мало познати подаци о школским, просветним приликама у Врању после ослобођења од Турака. Он је, иначе, основну школу завршавао у Врању и Куманову, а гимназију у Лесковцу (први разред), јер Врање тада није имало гимназију, па је после, кад је отворена гимназија, остале ниже разреде завршио у Врању. Гимназијско школовање наставио је у Нишу, где је завршио V, VI и VII разред са матуром. Потом се уписао на Велику школу у Београду. Овде је слушао предавања онда најугледнијих наших професора: Јована Бошковића, Светислава Вуловића, Љубомира Недића. Са одличним успехом завршио је Историјско-филозофски одсек. Одбранио је тему Учешће српског народа у борби противу Турака и преко Саве и Дунава. Школовање је наставио на Бечком универзитету, где је стекао докторат филозофије, одбранивши докторску тезу Драгаш и Константин Дејановић и њихова држава. Бележи да је тамо слушао чувене професоре: Јиречека, Бодингера, Цајсберга, Хартинга и Ватрослава Јагића. Са професором Ватрославом Јагићем, истакнутим славистом, који је био члан многих светских и свих словенских академија, спорио се јер је овај српски језик којим се говорило у Босни и Херцеговини прокламовао као босански. О томе је написао чланак у коме је критиковао такав став Јагића. Јагић, који је иначе имао преку нарав, Хаџивасиљевићу то није опростио. У Аутобиографији Хаџивасиљевић бележи: „Проф. Јагић налазио је разлога да негодује према мени и у мојим другим пословима.“ Хаџивасиљевић се још у једној ствари није сложио са Јагићем и показао је непослушност према њему. Наиме, овај је тражио да у приказу рукописа Јеванђеља које је Хаџивасиљевић, боравећи у Македонији, пронашао у 241

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Тиквешу и показао га Јагићу, издвоји македонизме. Хаџивасиљевић је то одбио, а рукопис је предао Српској краљевској академији која га је објавила у оригиналу. Јагићу то није било право и то је на једном часу и рекао Хаџивасиљевићу. Иначе, Хаџивасиљевић је почео да пише још као гимназијалац. Сећа се: „Писати сам почео док сам још у гимназији био. Поред ситних ствари јавио сам се са два моја прва списа: Врањске лазарице, народни обичај у округу Врањском (Братство Друштва Св. Саве, IV) и О Кумановској и Скопској околини (Братство Др. С.С., V). Имао је широка научна интересовања: историја, етнологија, фолклор, књижевност, школство, дипломатија. Интересовала га је посебно прошлост Врања и околине, као и читаве Старе Jужне Србије, о чему је написао више од две стотине радова (Јужна Стара Србија, књ. I, Кумановска област, књ. II Прешевска област, Ка историји града Врања и његове околине, Бугарска зверства у Србији 1915–1918, Просветне и политичке прилике у Јужним српским областима у XIX в. до 1878. године и друге. У науци га сматрају следбеником Стојана Новаковића. О њему је исказано мишљење да је „човек вишеструког образовања, необичне животне и друштвене ангажованости, писац бројних књига и низа мањих радова од несумњивог изворног и документарног значаја и вредности. Завичајно Врањанац, рођен у последње време турске управе у крајевима северне Старе Србије до 1878. године, један од првих интелектуалаца и доктора наука из новоослобођених крајева после 1878. године (иначе ретких у Србији тога доба), Јован Хаџивасиљевић био је један од тројице-четворице својих земљака савременика – Боре Станковића, Ристе Т. Николића, Милана Влајинца – који су свој родни крај увели у књижевни, културни и научни живот Србије и, својим делом, мишљу и резултатима (постигнућима) – извесно је –обогатио 242

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

и проширио фондове њене културне и цивилизацијске баштине". 1 Био је ангажован и у државним пословима. Ево једног цитата из његове Аутобиографије који показује колики је он ауторитет имао у највишим државним круговима свога доба. Пошто је био предстваљен краљу (Милану), овај га позове на вечеру, а после вечере на кафу. Том приликом краљ упита Хаџивасиљевића да ли би одржао једно предавање официрима. Би уговорена, уз пуно, обострано уважавање, и тема предавања. „После три дана, пише Хаџивасиљевић, 18. новембра 1898. године, увече у 8 часова, у Официрском дому, у присуству оба краља, Краљевске владе, официрског нишког кора и посланика Врањског округа прочитао сам своје предавање. По свршетку предавања најпре приђе катедри краљ Александар, затим краљ Милан. Потом краљ Милан затражи допуштење од краља Александра да објасни присутнима ради чега је ангажовао овог младог човека да одржи предавање. У својој речи се дотакао мога школовања и нагласио да је предавање било дивно. Потом ми маршал двора саопшти да ме краљ Александар позива сутра на ручак. Поред мене, на том ручку су били и генерали који су се затекли у Нишу.“ 2 Учествовао је у важним државним пословима. За њега, још као студента Велике школе, знао је и ценио га и велики српски научник и државник Стојан Новаковић, код кога је често одлазио, био на ручковима и вечерама и позајмљивао књиге из његове библиотеке. Касније, када је Новаковић

1 Владимир Стојанчевић, Јован Хаџи-Васиљевић, историчар Срба у Турској, у књизи Девет векова Врања, Врање, Народни музеј у Врању, Врање, 1993/94, 59.

2 Као под 38, 13–14.

243

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

после српско-турских ратова био на мировној Конференцији у Лондону, где је одлучивано о нашој јужној граници, из Лондона је предложио Влади да Хаџивасиљевић руководи тим послом. Учествује у ослободлачким ратовима 1912–1918. године. У Првом светском рату је војник преводилац, инокоресподент и ратни дописник при Команди Моравске дивизије II позива. У својим текстовима о овом историјском догађају, посебно о албанској голготи наше војске, оставио је дирљиво сведачанство. Био је чиновник у конзуларној служби Краљевине Србије (Битољ, Скопље, Солун). Везивали су га за обе краљевске династије, а он је био независан интелектуалац кога је само наука интересовала. Одликован је Краљевским орденом Белог орла петог реда 1914. године, Краљевским орденом Светог Саве трећег реда 1932. године и Краљевским орденом Југословенске круне четвртог реда. Умро је у Београду 29. марта 1948. године. Ово би, у најкраћим цртама, био портрет, кроки портрет, др Јована Хаџивасиљевића. Библиографија радова др Јована Хаџивасиљевића А сада нешто о његовој библиографији. О свом научном и књижевном раду Хаџивасиљевић даје податке у поменутој Аутобиографији под насловом Моји књижевни радови. На томе се нећемо задржавати јер је и приређивач ове књиге, мр Слободан Симоновић, у поглављу Библиографија Јована Хаџивасиљевића (селективна) томе посветио потребну пажњу. Он овде у посебним одељцима, 244

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

прегледно, наводи: 1. Књиге објављене за живота Јована Хаџивасиљевића, 2. Већи написи – чланци, белешке, сепарати, рукописи, картографска грађа, предавања, наставна грађа и 3. Постхумна издања. У вези са данашњим издањима дела Јована Хаџивасиљевића треба нагласити да се као приређивачи појављују и некомпетентне личности, као што је случај са репринт издањем његове књиге Са Крфа на Солунско војиште, (коју је 2012. године издало Удружење потомака ратника ослободилачких ратова Србије до 1918. године – Врање). Ова књижица садржи и текстове приређивача (недовољно писмене), без рецензије и каталогизације је, са потписима двојице наставника техничког образовања – Симе Арсића и Боривоја Ћуковића. Тако приређена она може да значи, иако су намере приређивача часне, само скрнављење дела великог Врањанца и улудо потрошена средства пореских обвезника. О делу Јужна Стара Србија Наслов књиге Јужна Стара Србија има и ближа одређења, односно поднаслов: Историјска, етнографска и политичка истраживања. Истраживања се односе на данашње подручје Прешевске, Бујановачке и Трговишке општине. У књизи је то означено као Прешевска област. Обављена су до 1912. године, а књига је штампана 1913, као недовршена, јер је аутор мобилисан у војску у којој ће бити до окончања ослободилачких – балканских и Првог светског рата. Он сам о томе, дајући књигу у штампу, каже: „Мобилизација наше војске 17. септембра 1912. године, по којој сам и сам отишао у команду ван Београда, затекла је ову књигу недовршену; остало је било да се сложе још четири последња табака, регистар, Реч уз књигу и штампарске грешке.“ Обећава да ће се Реч уз књигу и штампарске грешке донети у трећој књизи 245

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

овога дела. Иначе, књига је штампана у Београду 1913.г. „потпомогнута из Фонда Задужбине И. М. Коларца“.41 Ширину ауторових интересовања показује и сам поднаслов књиге, а још конкретније и наслови поглавља (I – VII) у којима је изложио резултате својих истраживања: Положај и границе Прешевске области, физичке прилике, орографија и хидрографија, комуникација; Прешево и Бујановце; Прешевска област – Каза – и насеља у њој; Посебан опис тридесет и пет села у разним крајевима Прешевске области; Етнографске особне становиштва ове области; Остаци старина у овој области и народна предања у њима – старе цркве и манастири и Главне црте из историје и црквеношколске и политичке прилике у овој области. Књига садржи и прегледе: Археолошко-етнографских имена, Географских и топографских имена и Породичних и личних имена. Ту су и прилози приређивача мр Слободана Симоновића Јован Хаџивасиљевић – научни и национални радник јасних погледа и Библиографија Јована Хаџивасиљевића, као и текст др Јована Љ. Јањића Живот и дело др Јована Хаџивасиљевића. /За ову прилику ми користимо репринт издање ове књиге које је приредио мр Слободан Симоновић из Крушевца, а издао Историјски архив у Врању 2015. године./ Примери усмене народне књижевности Ми ћемо се овде осврнути само на онај део књиге у коме су резултати ауторових етнографских истраживања, са 27

Др Јован Хаџивасиљевић, Јужна Стара Србија, Књига друга, Прешевска област, Београд, 1913 (податак из импресума).

246

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

циљем да сагледамо место, обим и разноврсност усмене народне књижевности на овим подручјима коју је Хаџивасиљевић забележио и унео у ову књигу. Он, иначе, није био историчар књижевности, па није посебно посматрао и истраживао ову књижевност, а ипак, у овој његовој књизи налазе се разноврсни облици овог вида народног стваралаштва – од лирских и епских народних песама, разних облика народне прозе (прича, анегдота, легенди и предања) до примера изрека и пословица. Дакле, читав систем поетичких облика ове књижевности, Како онда то објаснити? Важна су ту два момента: да би приказао етнолошке особине становништва ове области, посебно говор и обичаје, што је био циљ његових етнографских истраживања, он је усмену народну књижевност користио као извор чињеница и доказа за своја етнографска запажања и закључке. Описујући те етнолошке феномене, он је бележио и разноврсне облике народне књижевности. Народни обичаји, обреди, славе, сеоски сабори и сличне манифестације народног живота били су у ствари контекст у коме се „изводила“ народна књижевност, односно казивала, певала и сл. Ако би се сви ти примери усмене народне књижевности, које је он забележио, издвојили била би то пристојна збирка усмене народне књижевности са тога простора. И у утврђивању других чињеница, које су биле предмет његових испитивања у овој области (старе цркве, остаци ранијих насеља, тврђава и сл.) помагао се и информацијама које су му пружали поједини облици усмене народне књижевности.

247

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Прозни облици Приче о разноврсним предметима Аутор је забележио и унео у књигу и један низ народних прича (како каже „с разноврсним предметима“) забележених у разним крајевима (селима) ове области – од Бујановца до Црвеног Града. (Ми смо их назначили уз приче.) А који су предмети, односно мотиви о којима се приповеда у прозним формама – у анегдотама, причама, предањима, види се и из њихових наслова: Царски синови (Раковац), Срећан у старости (Старац), Поп и овчар (Бујановце), Царски синови (Раковац), Цар над мувама (Жујинце), Срећан у старости (Старац), Поп и овчар (Бујановце), Три самовиле (Стајовце), Крај Света (Шапранце), Немиран гос(т) (Жбевац), Терзија и вуци (Коћура), Откуда онолике потурке у Црвеном Граду (Црвени град), Колико је земља стара (Лапардинце), Како је село Мала Река постало господарско (Село Мала Река), Како се у овој области прича зашто је граница између Србије и Турске онде где је сада (Кршевица), Дели Агуш и свадба Мана Лукаревића (Осларе), Мађерче (Стајовце) – забележио је укупно 14 прозних текстова. Аутор није улазио у нсчин обраде тематике, нити у стилске поступке народног приповедача, није га занимало да ли су то бајке, новеле или која друга прозна врста. Забележио је и историјска предања: о Светом Сави, о Стефану Душану, о Марку Краљевићу, Косовском боју и друга. Ове прозне облике забележио je као грађу која би му послужила, како сам каже „за оцену говора у овој области“. Он је сматрао да се особине говора у овој области, па и разлике унутар ње, могу најбоље да виде у прозним народним умотворинама и епским песмама. И, доиста, на приме248

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

рима из ове прозе показао је, сажето, све најбитније фонетске, лексичке и друге граматичке специфичности говора ове области. На основу њих је закључио, назначујући и изузетке, да „највећи део ове области чини једну целину са Врањским Поморављем“, а да ове специфичности чине да се „говор у овој области разликује (се), од онога у Гњиланској и Кривопаланачкој Области.“ Када је реч о говору људи испитиваних предела, он је, такође, утврдио да се „с врло малим изузетком, говори један и исти говор; носи се једна иста ношња, држе се, мање-више, једни и исти главни обииста ношња, држе се, мање-више, једни и исти главни обичаји, итд.“ 1 Уочио је да се говор Пчињана и Мораваца у понеким детаљима разликује (када је реч о акцентима, о промени глагола и сл.). Анегдоте о историјским личностима Хаџивасиљевић је запазио и забележио да је становништво ове области „имало најјаче предање, да је остало од Старе Србије Књаза Лазара и да је његово, српско царство пропало на Косову“. 2 Иако им је о Косову најживље предање, они знају предања и о многим другим важним догађајима из прошлости својих предака – о сеоби Срба из тих крајева, знају о устанцима на Турке у Шумадији, знају о српско-турским ратовима после којих су они и даље остали у ропству.

1 2

Исто као под 41, 235. Исто као под 41, 237.

249

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Од нових историјских личности највише знају о Карађорђу, Хајдук Вељку, Кнезу Милошу, Кнезу Михајлу и Краљу Милану. О њима се причају анегдоте. „Нигде нисмо слушали тако лепих анегдота о Кнезу Михајлу као у овој области. Овде свет верује да је њему с невидене стране пала Цар-Душанова круна на главу и барјак што је на Косову пао“ – забележио је Хаџивасиљевић. Такође је забележио да мештани „Најрадије, иначе, причају о српским старешинама (официрима) из 1878. године, а од њих највше знају о генералу Бели Марковићу (многи га знају као Дели-Марковића) и М. Срећковићу.“ 30 Жале што су и даље остали у турском ропству. Од многих анегдота које је слушао у овој области о кнезу Михајлу, забележио је и у књигу, као пример, унео једну од најлепших. И ми је овде доносимо. „Једном, кад се били окупили сви краљеви и цареви – њих седам – да се о нечему договарају, дошао ту и Књаз Михаил. Али га о ви нису хтели пустити унутр а, у седницу, изговарајући се да је његова држава јоште мала и да он нема права да у то веће уђе. Али таман они почели да се договарају а Кнез Михајло продре у салу, и чим га краљеви и цареви спазе почну се бунити противу тога што је ушао и довикивати му, да му није ту место, – док не тргне Кнез свој бастун – штап – притисне на њему неко дугме и на мах се пред краљевима развије косовски барјак; кад су краљеви и цареви то видели, скоче сви, поздраве барјак, и Кнезу Михајлу начине место између себе.“ 31

Исто као под 41, 238. Исто као под 41, 238. (Сви примери наведених облика усмене народне књижевности у овом раду су из књиге о којој говоримо. Прозне облике наводили смо у облику како их 30 31

250

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Предања и легенде Најраширенија форма народног приповедања у испитиваној области су легенде и предања (предаје). Оне су облик народног памћења. Обично почињу речима: Прича се, Стари људи причају, Народ прича, Постоји предање ... Предања су везана за прошлост и она се преносе са колена на колено. При томе се, временом, удаљавају од првобитне приче коју је казивао очевидац, савременик или Учесник одређеног догађаја. Предање (предаја) преноси, дакле, одређена сазнања, одређена искуства. Легенде су, пак, везане за измишљене, обично фантастичне садржаје. Јован Хаџивасиљевић је, обилазећи села и „снима-јући“ живот људи на овим просторима, често слушао предања и легенде. За нека од њих каже да су мутна, за нека, као што су она о градиштима, да су врло интересантна, о селима опет, да су претерана предања. 32 Он тврди да готово о сваком селу постоје предања и приче, али већина је од њих далеко од праве истине и значења. Мештани се тиме много не баве. 33 Кад није било писаних трагова о одређеним локалитетима и објектима, он се ослањао и на предања и легенде. Поставио је зато себи задатак: „С тога се наш задатак и састојао у томе, да опишемо оно што смо видели над земљом

је аутор забележио, ретко кад са незнатном изменом или скраћене. Песничке (стиховане) облике доносили смо у целини или као одломке, дословно, без икаквих измена.)

32 Исто као под 41, 60.

33 Исто као под 41, 65.

251

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

и прибележимо оно што се у становништва око тога места и о тим остацима зна и прича.“ 34 Остатке старина у овој области разврстао је према облику у коме се налазе, али је то учинио и према предањима о њима. Ми овде наводимо, ради илустрације, само нешто развијенија предања, она која су сачувала више чињеница о догађају који је у њиховој основи. (Наводимо их, углавном, у облику у коме их је записао Хаџивасиљевић.) Стари мостови Јеребички и Лучански мост Постоје предања у овом крају о изградњи старих мостова и старих великих грађевина. Таква су о Јеребичком и Лучанском мосту. Јеребички мост је на Моравици а Лучански на Морави. Постоји предање да су грађени у исто време. Јеребички мост правио је мајстор, а Лучански чирак (калфа или ученик), па како су један другоме завидели на успеху који су постигли са овим мостовима, и хвалили се, сваки је говорио да је његов мост јачи од овог другога. Али мајстор био скромнији па тврдио да сам Свети Илија пуца у његов мост ништа не би могао, а калфа на то одговарао: не Свети Илија, него сам Бог да пуца на мој мост па му ништа не може – тако је јако сазидан. У том говору нареди Господ Светом Илији да пуца громом на Јеребички мост а сам Бог пуцао на Лучански мост – Јеребички мост остао цео а Лучански мост пропао насред Мораве. Чим је калфа то чуо, одмах се сам убио да не гледа своју растуру.

34

Исто као под 41, 354.

252

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Неки причају да је Јеребички мост под ударцима гро-ма само препукао – хоће да оправдају малу пукотину на мосту! Тврђаве, градишта, дворови Градиште у Коћури Коћура у старом времену била је центар, врло важно место у Пчињи. Градиште у овом селу састоји се од остатака зидова, од многих зграда и одељења. Народно предање казује да су становници овога некадашњег града бежали од зулума; због тога се одмах до Градишта једна њива зове Бежаниште а друга Пустарница, а недалеко од ове њиве постоји место које се зове Стража. Садашње становништво сматра да је ту постојала градска стража. Народна предања о остацима старина и о појединим местима Вражи камен у Шаинцу По једном народном веровању овај Вражи камен донео је овде ђаво, кад је хтео да одврати реку Пчињу да тече у другом правцу, у Криву Паланку. По другом веровању овај Вражи камен градили су неко време – још кад је ђаво ишао по земљи – људи. Вражи камен у Клиновцу У долини реке, испод пута, а на воденичкој вади, налази се један као једна велика соба, велики камен. Становништво га зове Вражи камен и прича како су га носили ђаволи да запуше Пчињу код села Шаинца и да је „одврну“ 253

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

на другу страну, па их овде сунце затекло и ту камен остао. По другима, овде је овај велики камен бацио Краљевић Марко... Блатиште у Радовници У предању становништва сачувано је, да је ово Блатиште у старо време било језеро, дубоко, па се осушило откако се код њега убила два брата и главе им се у њ скотрљале. О њему се прича и ово. Пре двеста година, кад је био рат с Влашком, преносили су Турци овуда државну хазну; сретну их једном харамије (неки хоће да кажу ускоци, други комите) и појуре за њима. Они нису имали куд него све благо баце у ово језеро, а било је натоварено на 20 мазги. Године 1906. играли се, као, овчарчићи око овога Блатишта и пронашли те старе паре! Селиште у Клиновцу О Селишту у селу Клиновцу становништво прича ово: неко време била (убијала) тамо чума и онда се цело село иселило у данашње Селиште; то Селиште су заорала два брата близнака и тиме се сачували од чуме, па кад је прошла опасност од те заразе, село се вратило у своје место, сваки у своју кућу. А оно место где су се били склонили прозвли су отада Селиште. Предања о старим црквама и манастирима Хаџивасиљевић је, говорећи о црквама и манастирима у овој области, забележио и многа народна предања о њима. И на основу њих је, поред писаних извора, закључивао о постојању цркава и манастира и њиховим имањима. Нека народна предања је игнорисао ако није било писане, историјске, потврде о постојању одређене цркве или 254

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

манастира. Такав је случај са предањем „да је цркву Манастира Прохора Пчињског градио Кнез Лазар, а у писаним изворима немамо директне потврде да је у овој области зидао цркве ма који познатији властелин или феудални господар.“ 35 Вража црква (Налази се на врху код Вражег камена.) Како је постала ова црква? Предање каже да је она најпре била доле, на левој обали Пчиње, где су били остаци неке старе грађевине – стражарнице и куле. Ту је, временом, била подигнута црква, али ђаволи који су и ове пирамиде овде довукли да запуше Пчињу и обрну је да тече у другом правцу, нису трпели ову цркву доле и изнели су је горе, на стену! Људи је опет скину доле, а ђаволи је опет попну горе, док није тамо и остала! Народ прича да је престала служити откако се неки младожења, трчећи коња, стропоштао са стене на којој је црква, доле у долину реке Пчиње. Црква у Ораовици Свуда око ове цркве има старих воћњака са разноврсним воћем и српско становништво верује да је то остало још од Косова и од времена кад је ова црква била манастир. Ту има дрвета на коме је пола крушка а пола дуб. О томе постоје и многа предања. Једно од тих гласи овако: неко време дошли овој цркви на сабор девојке и бећари па двоје узели и побили по један штап: један од крушкова а други од дубова дрвета. Штапови се ти заватили и приватили и једно је стабло сада крушка а друго жир!

35

Исто као под 41, 362.

255

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Црква Св. Илија у Барелићу Прича се да су ту Турци стигли српске поклонике Христовом гробу и хтели да све до једнога посеку, међутим они се сакрили у овој цркви и спасили се. Али Турци су после ову цркву запалили и порушили: но ни они нису остали без казне – њих је казнио Свети Илија и укочио им и руке и ноге... Предања о историјским личностима Хаџивасиљевић је забележио да се и у овој обла-сти причају многа предања о историјским личностима. Таква су: Предање о Светом Сави, Женидба цар Стефана Душана, Како је Краљевић Марко постао јунак, Косовски бој. Наводимо, примера ради, једно од њих. Свети Савина вода У Карпини планини, више села Лопардинца, има лековита вода, Свети Савина вода, и о томе се прича ово: дошао једном Свети Сава овој води и хтео да спава, али жабе се толико раскрекетале да није могао да заспи и викао им да се ућуте, и оне се ућутале и он, Свети Сава, заспао. Кад се пробудио није рекао викајте, него само викај, те и данашњи дан у овој води виче само једна жаба. Предања о називима села Љиљанце По народном предању, по једнима, на место овога села растао је љиљан и по томе се и село прозвало Љиљанце; по другима, Љиљан се звао први од Кочеваца, који се овде населио, и по њему се тако село прозвало.

256

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Јастребац Име села доводи се у везу с јастребовима који су овде јатима живели. Дрежница Име села доводи се у везу са дрењем. Држе да је ту некада било много дрењина, дрења, па се по томе прозвало село Дрежница. Кошарно Име овога села становништво сматра да је постало од кошара. – Биле су овде кошаре и кад се заселило село, прозвало се Кошарно. Старац Име овом селу изводи се из народног предања и из писане легенде о Светом Прохору Пчињском. То је предање унето и у Житије Прохора Пчињског. По том житију византијски цар Диоген, кад је пошао у лов у Козјачке ове пустиње, на брду Старцу, у атару данашњег села Старца, јавио му се Прохор Пчињски у виду старца, по том се и брдо и село и планина зове Старац. Раковац Име селу доводе становници у везу са раковима, којих је некада било врло много у блатима у атару овога села. Радовница А има народно предање по коме је име Радовница постало од радовати се. – На неком сабору у планини (по некима у Црној Реци, а по другима у Црвеном Граду) скупи257

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ло се много света; ту је било на сабору и 90 невеста младих и 90 прворођенчади па напали на сабор Турци, и Срби се сви разбегли. И невесте с децом бежале, али их и ухватили и све везали у један ланац и потерали их у Мораву да их турче. Али док су Турци водили то српско робље, дотле се скупили Срби из околних села и појурили за овима, да робље ослободе и отму стоку, и стигну Турке код села Радовнице. Ту Срби побију све Турке, ослободе робље и врате стоку и због тога настала велика радост, зарадовале се и старе и изгореле (дубоко ожалишћене) матере, и то се место прозвало Радовница. Црна Река По једном предању становништва село је ово овако прозвато због тога што је цео атар брдно место; пре су га звали Бела Река. По другом предању, Црна Река је прозвата „от зловерци“ – хоће рећи злотвори – опасно место. Ово је алузија на борбу између некадашњих становника у овом селу Срба и Турака, Јурука. – Живећи овде, Јуруци се ватили једном да буду старојкови на српској свадби, али под погодбом да се пред њих не износи свиња – свињско печење. Али кад је дошло време, Срби изнели свињу баш пред старојка и ту се због тога изродила кавга и побили се. Срби онда погну Јуруке и све их натерали у Јазавачке Рупе па се вратили на свадбу и терали даље свадбу. Пошто су прекарали свадбу, Срби опет отишли по Јуруке и поново их погнали, и све их побили у камењаку Дурле у Дукат махали.

258

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Епске песме И епске песме Хаџивасиљевић је бележио, као и прозне облике, на локалном говору, са циљем да уочи одлике, дијалекатске специфичности управо тога говора. О тематици ових песама записао је: „Сваки важнији локални догађај у XIX веку опеван је у овој области у песми. Још се певају песме о Дели-Агушу, о грабљењу Српкиња Арнаутима из истакнутих породица итд.“ 1 Каже, као и кад говори о лирским (женским) песмама да се о догађајима из тога времена певају дивне песме или да је о неком таквом догађају (о убиству Јање Влајковића, на пример, из села Јешанца) спевана и пева се лепа песма. Он се, иначе, како и показују примери песама које је уносио у ову књигу, одушевљавао лепотом народних песама које су певане у ширем врањском крају. Многе од епских песама су се у то време певале (и уз гусле), као на пример: Марко и жена му, Женидба Јанка Рушетлије, Марко и дете Дукатинче, Дете Пологуњче, Новко и Ничко, Марко и Дукатине, Марко пије уз рамазан вино, Млад Радоња, Лука Тамничар, Дели Агуш. Забележио је и унео у књигу укупно 14 епских песама. О песми Дели Агуш, о томе шта је народног песника инспирисало да је испева, записао је: „Шездесетих година прошлога века одметнуо се у овој области од власти бивши чауш на кули у селу Старцу, Дели Агуш, бивши из села Биљаче... чинио је свуда у области зулуме, грабио и турчио српске девојке. Он је ухваћен и обешен у Врању 1865. године за време бављења у Врању Мидхат паше.

1

Исто као под 41, 302.

259

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

О томе важном локалном догађају спевано је у овој области неколико српских и неколико арнаутских песама.“ 2 Сличан податак даје и о песми Новко и Ничко. То је песма о покушају Арнаута Зарбинчана да уграбе девојку Стану из прве српске куће у селу Ослару, које том приликом убијају браћа девојке Новко и Ничко. Уз песму Хаџивасиљевић даје и ово објашњење: „Још у почетку XIX века Арнаути Зарбинчани хтели су да уграбе девоку Стану из прве српске куће у селу Ослару, и том приликом су девојкина браћа Новко и Ничко, убили два арнаутска првака, који су били познати у целој овој области, и спасили своју сестру; тај је догађај учинио велику сензацију не само у овој области него и у околини. О томе су спеване неколике песме које се и данашњи дан певају као најомиљеније песме.“ 3 Неке од песама које је забележио Хаџивасиљевић су препеване старе песме. Он саопштава да су у овој области препеване и многе епске песме у којима се опевају српски јунаци и велики људи, као и локалне личности и догађаји. Даје и податке о амбијенту у коме су оне извођене, у коме су певане: „Епске се песме певају на славама, свадбама, седељкама; рецитује их или пева по један а сви други слушају, на дирљивим местима узвикују, често додавајући како нема више оног времена нити оних људи и јунака, а осетљивији и плачу; жене редовно плачу кадa страда српски јунак или јунакиња.“ Бележи да гусала у овој области нема, а да их је доскора било у сваком селу бар по једне. 4

Исто, 313. Исто као под 41, 314.

51 Исто као под 41, 302–303.

2 3

260

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Женске (лирске) песме Записао је да се у овој области певају све врсте наших народних песама, a највише лирске, које и он, као и Вук Караџић, назива женске песме. Наво ди да су то митолошке, обредне, жетварске, виноградарске, пастирске и друге врсте лирских песама. Лирске песме у ове пределе доносили су досељеници, али тврди и: „Многе су ове врсте песама постале у самој овој области. Новије народне песме у овој области махом су самоникле...“ 5 Већина женских песама пева о мотивима везаним за турско ропство – о отимању и турчењу Српкиња, о оделу и сл., о спахијама, агама, пољацима, о хамамима, чардацима и сл. Многе од њих су препеване старе српске песме у којима су ранији јунаци замењени Турцима. Као примере за женске песме наводи текстове: Зађи слунце (жетварска) (Црвени Град), Кад полазе на жетву, Болно ђаче, Шар планина, Ој Струмо, Јован из Станбола (Осларе), Бајрактар и сејменче (Радовница), Груја и Јанинка (Барбаце), Пиперевка (Ново Село), Жали Заре (Бујановце). Певају се о празницима, певају се у колу и у разним другим приликама, а нарочито уз обичаје, које је Хаџивасиљевић детаљно описивао у испитиваној области, како оне који су познати и у другим, суседним областима, тако и оне „који у другим областима нису ни познати.“ При том уочава да се многи обичаји „нагло напуштају и заборављају“. 6 Да би дао што потпунију слику обичаја, он је потврду за њихово постојање и извођење тражио и у лирској (женској) поезији. Зато је своја сазнања о извођењу обичаја 5 6

Исто као под 41, 301. Исто као под 41, 320.

261

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

поткрепљивао одломцима или целим лирским песмама. По правилу то су били и најлепши, уметнички највреднији записи песама. Илустроваћемо то примерима песама које је наводио уз сватовске обичаје. Свадбу – све ситуације и поступке у вези са овим важним догађајем у животу људи потанко је описао, наводећи редовно и одговарајуће лирске песме које су се том приликом певале. Записао је и унео у књигу песме о разноврсним ситуацијама и мотивима, почев од оних о припреми младожење и младе, невесте, о сакупљању сватова, о њиховом путу до куће девојке, о одвајању девојке од родитељске куће, до доласка у кућу младожење. У текстовима о свадбеним обичајима пуно је и података о извођењу песама, о приликама у којима се певају, о начину певања, одабиру певача и сл. Налазимо констатације попут ових: „Кад сватови полазе девојке певају из свег гласа“, „А девојке се построје и певају“, „Одабиру се певачи и по групама певају“, „Докле изводе младу, сада из кошаре, опет девојке певају многе песме“, „Тада иду пред младу по две девојке и певају“, „Овом приликом се певају опет многе лепе песме“, „Том приликом (када ките младу – прим. Ј.Ј.) коло девојака пева многе песме, од којих је ова најглавнија: 7 Викни, девојко, заплачи! Да л' те је жалба за мајку, Да л' те је жалба за татка, Да л' те је жалба за чичу, Да л' те је жалба за стрину.“

7

Исто као под 41, 324.

262

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Дирљиви су и ови стихови, које су певале девојке, и млада, које су у ствари плакале, раније, како бележи Хаџивасиљевић, у његово време: Гиди Велке, гиди половерке, Како си се синоћ заричала, На туђинца руку да не дадеш, Туђу мајку, мајке да не рекнеш, Туђег' татка, татко да не рекнеш, Туђег' братка, братко да не рекнеш, Туђу сестру, сестро да не рекнеш; У,у,у,у,у,у. – – – – – –

Разни празници у току године и сеоске заветине, што су, на пример, Руса, Спасовдан, Ђурђевдан и др. такође су редовно праћени песмом. У ствари, песма је била њихов главни „илустратор". Он бележи: „Стога што је то општи земљораднички празник, на Ђурђевдан се пева по пољу; певају се већ свуда познате песме“. 8 Певале су се песме и на сеоским саборима, на домаћим славама, о Божићу, Бадњем дану и у другим сличним прликама. Прегршт је записаних песама и уз обичај лазарица, додолица и сл. „Још се врши тих дана (Лазарева субота, прим. – Ј.Ј.) и обичај 'да иду Лазарице' и да разне песме певају по селу о д куће до куће: 'на кућу, на домаћина, на домаћицу, на јергени, на девојке, на деца' итд.“ Лазариц певају и кад иду улицом и по селу. И игре су праћене, прожете песмом. Хаџивасиљевић бележи: „Ранијих година игране су игре највише уз песму, а сада се то ретко чини. Највише се сада игра уз песму у Пчињи. У том случају певају по две и две девојке, а коло 8

Исто као под 41, 335.

263

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

игра.“ Неке се песме певају уз гајде, а неке песме пева цело коло. Од игара он помиње Тешко оро (Познато и као Врањанка ) које се игра уз песму Шано душо, Шано, Корча, Левакиња (које такође има своју песму). Кад би се све песме које се певају приликом разних обичаја у овој области објавиле у посебној књизи била би то мала антологија изванредних, уметнички веома вредних лирских народних песама. Интересантно је запажање Хаџивасиљевића да се песме у области у којој је вршио истраживање „битно разликују од оних у Кумановској области. Ко је слушао и проучавао прозу у овој области неће веровати да су песме, које се у њој чују и певају, из исте области.“ 9 Описујући, како смо већ показали, разне народне обичаје и обреде, (као нпр. што су лазарице, додоле) затим славе и празнике, говорећи о сеоским саборима и сл. Хаџивасиљевић наводи и песме које се том приликом певају, бирајући најлепше. Многе од њих се, како знамо, и данас певају. На лепоту ових песама и сам указује. Тако једном бележи: „Овом приликом се певају опет многе лепе песме.“ 10 На више места у књизи он изражаава своје дивљење лепоти лирских песама, исказујући да су оне дивне песме, лепе песме и сл. Наводимо ово његово мишљење о лепоти женских (лирских) песама и због тога што му један од истраживача народне књижевности у врањском крају, у новије време, др Момчило Златановић,у својој рукописној докторској дисертацији, одриче способност да може да осети поетичност лирских песама које је бележио. Овај истраживач, што је

9

Исто као под 41, 287. Исто као под 41, 326.

10

264

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

занимљиво, о Јовану Хаџивасиљевићу као скупљачу народних песама има скоро негативно мишљење, јер пише: ”Он и није скупљач који са страшћу уметника трага за оним што је изворно, али и поетично“. Не може се рећи да овај истраживач не познаје дело Јована Хаџивасиљевића, које је, иначе, обилато користио приликом писања дисертације. (Цитирао га је више од 60 пута.) Он се са Хаџивасиљевићем не слаже и у погледу утицаја које је трпело народно стваралаштво Врањског краја из суседних области. Док је Хаџивасиљевићев темељни став о томе био ”да се тако и обичаји народни и песме и мелодије, и народне игре, и нарав народна, и тако даље, наслања опет на запад, на Приштину и Косово,“ овај му замера што ”Утицају с југа, пак, није придавао већу важност. А што се тиче народних песама, довољно је само упоредити записе Хаџивасиљевића и Борисава Станковића с македонском поезијом па да се виде многе сличне црте,“ вели он. 11 .

Дечје песме, бројанице, успаванке И ове врсте народног језичког стваралаштва су привукле пажњу Хаџивасиљевића. Забележио је да и у овој области овакве песмице певају мајке деци кад их успављују или кад треба да их умире, утеше да не плачу. Такав је следећи пример (са нашироко познатим верзијама у врањском крају и данас): Ај нину нушка, на Мараву крушка, Туј ми седи тетка, та ми ниша Петка;

11 Види о овом проблему шире у: Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја, II, Народни универзитет Врање, Врање, 2008,(утексту Проблематичним путем до докторске титуле, или: О једној необјављеној докторској дисертацији). Дисертација је,иначе, брањена на Филозофском факултету у Скопљу 1973. године.

265

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ Збрзна се мечка, да удави Петка, Тетка ми појде у присоје, Да си тражи Петка, Па се врати мечка и однесе постиљци.

Забележио је и један број дечјих говорних игара, тзв. бројаница. И оне, иако нејасне и нелогичне по смислу, са необичним и нејасним речима, због ритма и звуковних ефеката, имају и одређене поетске вредности и деца их радо изговарају, такмичећи се при томе ко ће најдуже, или последњи, да остане у игри. Ево примера: Една рада, Друга рада, Царачица, Заркачица, Гол град, Градушка, Светка, Решетка, Десетка.

Паремиолошки облици (Изреке и пословице) Овде је Хаџивасиљевић забележио причу, чије се варијанте чују и у другим крајевима ове области, о богатству Моравице ливадама, травом која се свршава изреком: Пор ако сам ти продаја биволицу несам ти продаја и Моравицу. У вези са називима месеца бележи изреку којом мештани показују како доживљавају поједине месеце: Сечко сече, марта дере, април коже бере. Са климатском садржином је и изрека Од град нема глад (него од великих и честих киша и од велике суше). Запазио је да постоји одређени антагонизам између сеоског и варошког становништва и да се то види и у томе како једни друге називају. Људи са села називају оне из вароши грађанима и, подсмевајући им се, цреварима. Њима се сирото градско 266

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

господовање не допада, па то исказују римованом изреком Ми друсамо ама, барем, и кусамо, а ви...? Занимљиво је да у ову књигу, у којој, иначе, налазимо скоро све облике усмених народних умотворина којима је др Јован Хаџивасиљевић потврђивао своја запажања о животу људи ове области, није, сем наведених изрека, унео и народне пословице, које је, иначе, високо ценио. Подсећамо да је о пословицама у Предговору чувеној збирци народних пословица Хаџи Тодора Димитријевића, записао да имају међу народним умотворинама „угледно место и да се зна мера њихова упутства за живот и рад и њихов значај за стварни живот појединца и друштва.“ Оне се по њему, „још и данашњи дан, доста употребљавају“ због чега су се „и поред свега утицаја нове душевне хране у разним облицима и одржале у оноликом броју“. 1 * * * У закључку овог осврта можемо да нагласимо да је немерљив допринос др Јована Хаџивасиљевића и проучавању историје врањскога краја, посебно Прешевске области, у времену када су се ови крајеви ослобађали вековног турског ропства, што је изложио у књизи Јужна Стара Србија, на коју смо се овде осврнули. Иначе, имајући у виду његов целокупни научни опус, може се прихватити изречена оцена у нашој науци „да је много урадио, да је његово дело велико и крупно“, да је

1 Предговор у: Хаџи Тодор Димитријевић, Врањске пословице, I део (из збирке коју је откупила Српска краљевска академија наука), Београд, 1935, 30).

267

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

„научник чије ће дело, иако првенствено као огромна документација, остати увек вредно пажње и подстицајно за даља продубљена, више разрађена, новом документацијом употпуњена научна истраживања“. 2 Са аспекта нашег приступа овом делу др Јована Хаџивасиљевића, односно, сагледавања његовог односа према усменој народној књижевности и резултата које је изложио у овој књизи, можемо да констататујемо да је једна од њених вредности, можда највећа, што у првом реду трајно чува од заборава усмено народно песништво ових наших крајева, (прозне облике – приче, предања, анегдоте, затим епске песме и разне врсте лирских песама) као наше драгоцено културно и духовно наслеђе, као обележје нашег националног идентитета. Истовремено, ова грађа, забележена у крају где се сусрећу језици и културе више народа, драгоцени је прилог и историји наше фолклористике и усмене народне књижевности. Забележени облици овог стваралаштва у изворном, дијалекатском руху, такође су неисцрпни, морамо нагласити и веома поуздани, извор за проучавање српског језика, његове историје и дијалектологије. Хаџивасиљевићеви коментари фонетских, морфолошких, лексичких и других специфичности локалног говора на коме је један број текстова забележен, у ствари су примери његове диференцијалне граматике. Проширени текст прочитан на промоцији репринт књиге Јужна Стара Србија 9. јуна 2015. године у Врању коју је организовао Историјски архив Врање. Објављен у: Над њигама и рукописима из завичаја, V, Народни универзитет Врање, 2017, 29–61.

2

Као под 39 , 64.

268

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

РАТАЈЕ – НАЗИВ СЕЛА И ПРВО ПОМИЊАЊЕ ИМЕНА ЊЕГОВИХ СТАНОВНИКА У ПИСАНИМ ИЗВОРИМА И НАРОДНОЈ ТРАДИЦИЈИ I

О

називу села Ратаја 1 , како је већ записано, 2 сами његови становници кажу да је постало од њиховог занимања – ратар ења. Они су о д вајкада били р атар и, и то вредни ратари, тако да је сва њихова земља била урађена – уратајена. И данас се може чути у Ратају да се за добро обрађену земљу, кад је уситњена као за сејање конопље или детелине, каже да је урајетена. А овај је израз (урајетена) очигледно настао премештањем слогова у речи уратајена, што се у језику иначе догађа. Отуда је и назив за онога ко је земљу уратајио – ратај (ратар), а од ове речи је изведен назив села у коме живе ратаји – Ратаје. Потврду за овакву етимологију назива Ратаје налазимо и у народној лазаричкој песми забележеној у околини Призрена. 3 У њој се пева о ратају (ратару, орачу) и ратајчету (ратарчету, детету ратара): Ој ратаје, ратаје! Ратај седи на рало, А ратајче на брана!

1 Ратаје – село на десној обали Јужне Мораве, на десетак километара јужно од Врања.

2 Риста Т. Николић: Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве, СЕЗ, Насеља српских земаља, књ.II, Београд, 1903, 226.

3 Татомир Вукановић: Српске народне лирске песме, Врање,1975,133.

269

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ Ратај сеје пченицу, Да исхрани дечицу!

И лингвисти назив села доводе у везу са пољопривредним термином. По једном “Назив села води порекло од старе свесловенске и прасловенске радне именице на – ТАЈ, РАТАЈ м. (староцрквенословенски пољопривредни термин са заменом завршетка – АЈ, који је суфикс за апстракта на – АР) РАТАР, ген. –АРА (данас у књижевном језику) ОРАЧ, ген. – АЧА. Именица РАТАЈ поклапа се са старопруским АРТОИС – ОРАЧ”. 17 У данашњем руском језику именица ратај (ратаŭ) значи ратар, 18 а такав назив је као покрајинска реч, и у данашњем српском језику, 19 што такође потврђује већ изнето мишљење о постанку имена Ратаје. У литератури налазимо да је у прошлости назив Ратаје бележен и у нешто измењеном облику. Тако у турском попису војнука с краја XV века уписано је село Рад(а)ја. 20 Сматра се да је у питању Ратаје. А нешто касније, у турским пописима становништва из XVI века, село је уписано као Ратај. 21 Под овим именом (као Ратај) село је унето у генералштабну карту (1:75000), што се сматра грешком. 22 И Јован Хаџивасиљевић објашњавајући стари назив Врања (уместо данашњег Врање) пише да Турци тешко изговарају наша топографска имена средњега рода, какво је и Ратаје.

17 Petar Skok, Etimologijski riječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. II, JAZU, Zagreb, 1972, 564.

18 R.F. Poljanec i S.M. Madatova – Poljanec, Rusko – hrvatsko – srpski riječnik, Školska knjiga, Zagreb, 1962, 720.

19 Речник српскохрватског књижевног језика, књ.V, Нови Сад, 1973, 456.

20 Александар Стојановски: Попис војнука с краја XV века, Врањски гласник, XXII, Врање, 1989, 143.

21 Др Александар Стојановски:Врањски кадилук у XVI веку, Врање,1985, 164.

22 Риста Т. Николић: Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве, СЕЗ, Насеља српских земаља, књ.II, Београд, 1903, 99.

270

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Обраћају их често у женски, па и мушки род. Тако Дечане изговарају Дечана, Бујановце – Бујановца, Гилане – Гилана, па тако и Ратаје изговарају и пишу Ратаја одн. Рад(а)ја. 23 Милан Шапчанин, као изасланик министра просвете, у време ослобођења врањског краја од Турака, предлажући села у којима треба да се отворе основне школе, наводи село Гатар у коме “усред села има велико здање спахијско, у коме би се врло згодно сместила школа”. Ову школу би похађала деца из Буке (Александровца), Црног Луга, Рајстовца (Ристовца), Коњског (Миланова), Г. и Д. Жапског и Златокопа. 24 Можда је овако записано име села Ратаја и била омашка, коју је учинио човек из друге средине. У исто ово време, описујући новоослобођене крајеве Србије, Милан Ђ. Милићевић у списак села Пчињског среза (Округа врањског) под број 68 село Ратаје уписује као Ратаји, са подацима да има 103 пореске главе и да је сат и по приближне удаљености од окружног места. 25 А од тада, када село постаје и седиште општине, његово име Ратаје се устаљује и чак, за његове становнике, нарочито старије и нешколоване, нема ни падежне промене, већ у говору и писању увек је Ратаје, па ће они рећи: Родио сам се у Ратаје, Жена ми је из Ратаје, Од Ратаје до Врање је 10 км и сл. Иначе велика је породица села у равничарским, ратарским рејонима са именом Ратаје или Ратари: Ратаје – северно од Тетова (у Македонији), Горње Ратаје – у општини Јован Хаџивасиљевић: Ка историји града Врања и његове околине, (У књизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 28).

24 Татомир Вукановић: Врање, етничка структура и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878, Врање, 1978, 185.

25 Милан Ђ. Милићевић:Краљевина Србија – нови крајеви, Београд,1884, 307.

23

271

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Александровац, Ратаји – код Крушевца, Ратари – код Ваљева, Крагујевца, Параћина, Обреновца, Сјенице, Ратајска – Пријепоље и др.

II Из доступних писаних извора, како смо већ видели, село Ратаје први пут се спомиње у попису војнука с краја XV века. У том попису који су извршили Турци 26 имамо и податке о првим именима Ратајчана и њиховом имовном стању. Наведено је тамо да је из Ратаја (Радаја), села у нахији Врање, као војнук * уписан Радоја, син Радосава, чија је баштина била: 1 њива, 1 вино гр ад и 1 гувно , а као јамак ** уписан је био Радослав Иваниш, који је преминуо, па га је заменио Степан, на основу писма врањског кадије од 27. рамазана 897. године (1.VII 1494). Његова баштина се састојала од 10 њива, 1 ливаде, 1 врта, 1 винограда и трећег дела воденице. Други уписани јамак био је Марко, син Радослава, чију су баштину чиниле 9 њива, 1 ливада, 1 врт, 1 виноград и трећи део воденице. У пописима становништва које су Турци вршили током XVI века (1519, 1528. и 1570. године) назив села Ратаје

Александар Стојановски: Попис војнука с краја XV века, Врањски гласник, XXII, Врање, 1989, 193.

26

Војнуци (џебелије) – носили су као и спахије панцир (џебе) и јахали су коње. Једнима је била дужност да учествују у походима турске војске, као помоћни одреди наоружани копљима. Имали су улогу претходнице турске војске са задатком да рашчишћавају путеве приликом турских освајања балканских предела. Други су опет имали задатак да напасају коње царске војске. Били су, као противуслуга, ослобођени плаћања пореза, ушура и других рајинских дажбина. ** Јамаци су били помоћници војнука у вршењу њихове службе. *

272

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

се помиње више пута. 27 У табеларном прегледу становника насеља Врањског кадилука, који доноси наведени извор, под бројем 256 наведено је село Ратаје (у нахији Морава), са подацима о броју породица, неожењених лица и удовица, као и о порезима које је давало. Село је 1519. године имало 17 породица и два неожењена лица, 1528. имало је 14 породица, шест неожењених лица и 3 удовице, а 1570. године 56 породица и 45 неожењених лица. То су најстарији писани извори до којих смо ми дошли у којима се помињу Ратаје и имена Ратајчана. У новије време, у административним списима из XIX века, Ратаје се често спомиње. На неке смо већ указали. Назив села Ратаја ушао је и у фолклорне творевине. Спомиње се у легендама, пословицама и називима народних игара. Тако у називу игре (кола) која је настала у време Српско-турског рата 1878. године, а која се одржала до данашњих дана, у варијантама њеног назива сачувано је име села Ратаја: “Сулејман-бег из Ратаја”, “Искараше Сулејманбега из Ратаја”, “Истеривање Сулејман-бега из Ратаја”. Игра је иначе настала, са својом специфичном мелодијом, када је ондашњи феудални господар, Сулејман-бег, напустио Ратаје у коме је годинама живео у свом сарају. Она се свирала на игранкама као прва по реду за успомену на ослобођење од Турака и изражавала је радост, која је завладала, када је Сулејман-бег протеран из Ратаја. Овај догађај су народне легенде шире обрадиле, везујући га увек за Ратаје. У једној од њих, у широкој поетској причи, у којој се, како то бива у легендама, историјско преДр Александар Стојановски: Врањски кадилук у XVI веку, Врање, 1985, 41, 103, 151, 164.

27

273

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

плиће са измаштаним, чува спомен на овај догађај и име Ратаја, као места где се све то збивало. (Ову легенду доносимо у прилогу Народно поетско стваралаштво Ратајчана.) Пространство ратајских пашњака (утрине) – Слатине и Крмоља, ушло је у пословичко поређење: Чело му је (велико) као ратајска утрина. 28 Исти придев (ратајски) изведен од именице Ратаје имамо и у пословичкој компарацији Лењ као ратајски бивол. 29 Занимљиво је да је од имена Ратаје изведена и у етнографији прихваћена именица-атрибут ратајка за врсту футе (вуте) као дела старе женске ношње – фута (вута) ратајка. 30 Ратаје се доста рано, почетком ХХ века, помиње и у лингвистичкој литератури. 31 Истаћи ћемо још да се и у познатом роману Боре Станковића Нечиста крв, на првим његовим страницама, помиње Ратаје, као село у коме је хаџи-Трифун, један од предака јунакиње Софке, имао чифчије, слуге на чифлуку, којима је онако строг и прек, био све и сва. Неке је чак и убијао. 32 Врање Ратаје у матици времена, Народни универзитет Врање, 2003, 11–15.

Хаџи Тодор Димитријевић: Врањске пословице I, Београд,1935,102. Наше стварање, Лесковац, бр. 1–2,1987, 62.

30 Јован Хаџивасиљевић: Јужна Стара Србија II, Београд 1913, 265.

31 У књизи норвешког слависте Олафа Броха Die Dialekte des südlihsten Serbiens, коју је 1903. године објавила Царска Академија наука у Бечу, налазимо податак да је овај лингвиста посетио Ратаје ради испитивања говора њ егових становника.

32 Борисав Станковић: Нечиста крв, Просвета, Београд,1956, 4.

28 29

274

IV ДЕО ДОДАТАК

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Књига је вреднија од свих споменика украшених сликама, рељефом и дуборезом, јер она сама гради споменике у срцу оног ко је чита. Египатски запис

276

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

РЕЦЕНЗИЈЕ Драгоцени извор за нова истраживања и другачија читања. Књига Живот стављен у речи – књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића, која треба да дође до руку

читалаца, проучавалаца и познавалаца језика, књижевности, културе, дијалекта, историје и других грана друштвене стварности, насатала је као плод преданог рада др Марине Ј. Јањић. Са много смисла за значајне текстове о којима се читало по зборницима, часописима, различитим листовима и билтенима, ауторка систематизује по циклусима водећи рачуна о тематици, актуелности и естетским вредностима. Из одабраних текстова ствара слику о аутору који је писао о изабраним ствараоцима и поштоваоцима хуманих односа у свеукупном културно-просветном, књижевном и научном пољу. На тај начин др Јован Јањић показује се као стваралац и истраживач. О тим квалитетима научног, културног и друштвеног рада говоре три тематске целине које чине структуру књиге.

1) Други аутори о стваралаштву др ЈованаЈањића Више од двадесетак текстова заузима прво место ове књиге, а говоре о стваралаштву, интересовањима, активно активностима у културно-просветном ангажовању, истраживању и свеукупном раду професора Јањића. С обзиром на то да је његов труд обухватао широки спектар интересовања, радови наведених аутора стављени су под његов окулар. Ослушкивао је професор своје ученике и наставнике, колеге, 277

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

а тако су и они проницали у љегове судове о појединим догађајима, естетским вредностима дела, животу који је много пружао али и тражио. Међу ауторима ове прве текстовне целине налазе се значајне личности које су умеле да пронађу у професоровом раду све оно што остаје као универзална вредност, као димензија која дотиче прошлост и садашњост, сведочанство о крају и великанима чији се трагови не потиру. Из ових одабраних текстова исијава драгоцена мисао о професору који је, могло би се рећи, тихо, без помпезних наступа, проговорио, записао и објавио све што је мислио да треба оставити будућима.

2) Др Јован Љ. Јањић о стваралаштву других аутора Низ од двадесет текстова о различитим проблемима из области просвете, књижевности, језика, дијалекта, о делима завичајних аутора, о завичају као расаднику лепе дијалекатске речи, монографијама, сакупљачима народног блага и других историјских и документарних садржаја, тумачења ауторске и народне лирике, текстова о славним прецима и страдањима у Великом рату, показује дух и смисао професора да језички и смело осветли делове стваралаштва других аутора који су привукли његову пажњу и обузели мисао. Наслови радова и имена аутора наведени су у садржају саме књиге, као и додатни подаци о појединим сегментима из области школства, организације рада просветно-килтурних установа у протеклом периоду, стварања нових односа у образовним системима у циљу осавремењивања наставе и тд. Запажа се симболика у насловима текстова што говори о стваралачком нерву човека који је себе посветио опстанку српског идентитета и смислу да се написана и изговорена реч не заборави.

278

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

3) Истраживања др Јована Љ. Јањића о завичајним темама Вечне теме ратова, ратовања, робовања, настанка народног блага као резултата идентитетског отпора завојевачима, поред других вредних интересовања, привукли су, и чини се, и даље привлаче пажњу професора Јањића у наведеним текстовима и књигама насталим као резултат систематског истраживања прошлости. Текстови који су поређани и сређени у овом делу књиге говоре о друштвеноисторијским приликама на овом подручју, савременици би рекли рубном, стању српских школа, о учитељима који су долазили и одлазили доносећи нешто ново и другачије у организацији васпитно-образовног рада, развоја средине и стања духа дуго поробљених становника јужне Србије. Посебно место заузимају аутори рођени на овој тромеђи – Риста Т. Николић и дело (не само једно) Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве; Јован Хаџивасиљевић и увек актуелно дело Јужна Стара Србија. Своје родно Ратаје не заборавља ни када је у питању топонимија, ономастика и веза са народним изворима. Тим својим истраживачким поступком аутор открива, на први поглед (услед убрзане техничкотехнолошке револуције) заборављене вредности доказујући да традицијска култура води цивилизацију у прогрес. О томе говори сам аутор, али и текстови који не напуштају ни пажњу читалаца. Закључак Прегледом одабраних текстова, структуре појединих радова, наведене литературе, извора, докумената, може се рећи да књига представља драгоцени извор за нова истраживања и другачија читања. Приређивач др Марина Јањић умешно је, и систематично пратила рад и резултате рада професора Јањића и искористила смисао и искуство да 279

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

на овакав начин приреди књигу која ће бити једна од бројних која говори о преданости, истрајности и стрпљењу професора Јањића да све оно што је научио у животу и живот од њега остави потомству. У томе се огледа вредност ове књиге и уз захвалност аутору доктор Марини Јањић што је смогла снаге и знање да све ове текстове систематизује, тематски уреди, предлажем њено штампање као дар оним читаоцима који цене напор и енергију ради незаборава.

15. новембар 2018. Врање

Проф. др Стана Смиљковић

280

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Читанка врањског краја Обимно и значајно стваралаштво др Јована Љ. Јањићa инспирише нас да му се стално враћамо и магију која је нас обузела ширимо даље, пре свега млађим генерацијама. Доброта и благост готово небеска, таленат и прегалаштво вансеријски прожимајући се, афирмисали су др Јањића у једног од најбољих и најпризнатијих познавалаца духовног и културног блага народа врањског краја. Пишући књигу Живот стављен у речи – књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића, ауторка Марина J. Јањић себи је поставила тежак задатак – да сачини избор из обимне грађе коју је др Јањић годинама писао. Он је аутор више значајних методичких приручника за примену народних умотворина у настави, али и за афирмацију говора нашег краја и његово приближавање језичком стандарду. Дела др Јањића оживела су многе значајне ауторе и њихова дела из прошлости нашег краја. Његове монографије школа и села нашег краја представљају данас, а представљаће и у будућности, споменике врањског духа и културе. Др Марина Ј. Јањић је пратила настајање дела др Јањића, била је врло често сарадник и технички уредник, и уз своју мајку, супругу др Јањића, стални консултант. Она је пратила рад, али и, што је значајније, атмосферу, осећања и еуфорију која је обузимала аутора док је писао своја дела. Примарна област којoм се бави др Марина је медицина, међутим, она одлично познаје и области о којима пише др Јањић и врло компетентно прави избор који је пред нама. Ауторка књиге Живот стављен у речи својим делом слави, сажима, класификује, обликује врло обимно стваралаштво др Јована Јањића, иаглашава одјек који је оно изазвало у културној, научној и широј заједници. Намера ауторке 281

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

да овим делом да свеобухватну читанку о врањском крају је остварена. Читајући књигу, путујемо кроз историју нашег краја, пред нашим очима оживљавају народне умотворине и значајнa дела историчара који потичу из нашег краја. Садржај књиге разврстан је у четири дела. Први део књиге Други аутори о стваралаштву др Јована Љ. Јањића садржи избор рецензија и приказа дела др Јањића. Он је својим радом и стваралаштвом одувек привлачио пажњу стручне јавности. Остварени и доказани доктори наука, професори српског језика и књижевности, методичари, истанчаним језиком и стилом детаљно се баве изабраним делима др Јањића. Један од најбољих познавалаца научног и истраживачког пута др Јањића, др Љубиша Рајковић Кожељац у рецензијама за књиге: Над књигама и рукописима из завичаја, V, и Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима, и у предговору за књигу Речи лете записано остаје – Разговори са др Јованом Љ. Јањићем истиче да је др Јањић, одужујући се свом завичају, успео и да нама прошири видике својом мудром речју која је увек „нова, прикладна, видовита и моћна, допадљива, меродавна и памтљива“. Лепота језика којом др Кожељац пише вине се у лирске висине. Међу онима који су писали о делу др Јањића издваја се и проф. др Стана Смиљковић. Врло надахнуто и у научном погледу довршено она је писала рецензије, приказе и представљала књиге др Јањића у значајним просветним, књижевним и методичким часописима. Међу одабраним рецензијама нашле су се и оне које су писали др Миливој Родић, Дикица Станисављевић, мр Слободан Симоновић, др Милка Андрић и други. Аутор је толико инспирисао својим делом рецензенте и књижевне критичаре да се у неколико наврата њихове стручне анализе 282

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

претварају у хвалоспеве којима др Јањића сврставају у ред следбеника Вука Караџића. Истакла бих и речи које су ме посебно дирнуле и које ми одзвањају у ушима од тренутка када сам их прочитала „трудољубиви свезнадар“. Има ли лепших кованица у нашем језику којима се може описати онај који је цео свој живот посветио општем добру, истраживању, писању, чувању од заборава културног и духовног блага народа нашег краја. Други део књиге Др Јован Љ. Јањић о стваралаштву других аутора најбоље илуструје свестраност, стручност и сигурност др Јањића у критичкој процени научних и књижевних дела других аутора. Као човек благ, као научник строг, проћи његово зналачко сито није било лако. Требало је испоштовати методологију у изради научних радова, доказати чињенице, паушалне оцене су неприхватљиве у научном раду и то је он и те како знао да примети и осуди. Научник и истраживач чијем се делу и животу др Јањић у више наврата враћао је знаменити Врањанац, доктор историјских наука Јован Хаџивасиљевић. Поред писања историјских књига др Хаџивасиљевић се бавио и бележењем народних умотворина, проучавањем ширих друштвених прилика, и сигурно је утицао и на др Јањића да се и он опроба и оствари на различитим пољима. У другом делу књиге пажњу привлаче и предговори збиркама песама којима је др Јањић желео да подржи младе песнике, али и да им стручном анализом укаже на пут њиховог даљег песничког развоја. Трећи део књиге носи назив Истраживања др Јована Љ. Јањића о завичајним темама. Завичајне теме су с највише истраживачког духа и страсти привлачиле др Јањића. Овим темама он се бави у зборнику Над њрукописима из завичаја, издатом у пет томова. По многима ово је животно дело др Јањића. Ауторка у зборницима проналази највредније текстве др Јањића посвећене завичајним темама и смешта их у 283

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

трећи део књиге. У овим текстовима др Јањић се бави значајним личностима из историје нашег краја и вредним делима које су писали аутори потекли са врањског тла. Велика је вредност дела др Јањића јер он својим критичким разматрањима надограђује дела која анализира и представља. Он је желео да у име свих нас одужи велики дуг који имамо према великанима прошлости: оснивачима школа, првим учитељима, првим истраживачима језика нашег краја и најспособнијим записивачима и проучаваоцима народних умотворина. Дела др Јањића са завичајном тема-тиком представљају драгоцене изворе и за даља истраживања културног, историографског, језичког и народног блага нашег краја. Последњи текст о завичајној тематици посвећен је Ратају, нимало случајно је – Ратаје на почетку, Ратаје на крају. Родно село је др Јањићу било велика инспирација и љубав. У књизи је више аутора истакло да без познавања наше прошлости, традиције, народних умотворина нашег краја не можемо спознати себе, свој дух, ни шта, ни колико можемо. Највећа вредност књиге је у томе што ће сви они који до данас нису имали прилике да се дубље упознају са стваралаштвом овог неуморног истраживача, компетентног научника и надасве доброг човека , то сада моћи да учине.

20. март 2019. Врање

Жаклина Јовановић, професор српског језика и књижевности

284

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

БИО-БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ О ДР ЈОВАНУ Љ. ЈАЊИЋУ Белешка о биографији Др Јован Љ. Јањић рођен је 1934. године у Ратају,(Врање), од оца Љубомира и мајке Зорке. Студије из језика и књижевности завршио је на Филозофском факултету у Скопљу, специјалистичке из методике наставе српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду и магистарске на Филозофском факултету у Загребу, где је стекао и докторат из области филолошких наука. Предавао је српски језик и књижевност у основним и средњим школама, био директор гимназије и, најдуже, просветни саветник за српски језик и књижевност. Његово стручно и научно интересовање усмерено је на историју и теорију књижевности, на методику наставе и историју школства, као и на етнолошку завичајну проблематику. Своје богато и разноврсно школско искуство и резултате стручног и научног рада саопштавао је на научним скуповима у земљи и иностранству, публиковао у часописима и зборницима, као и у посебним књигама. Приредио је и лекторисао више књига и рецензирао на десетине међу којима и неколико уџбеника за основне и средње школе. Објавио је до сада тридесетак књига, од којих и један уџбеник (у коаторству) за студенте учитељских факултета. Активан је у патриотским организацијама – Удружењу потомака ратника ослободилачких ратова до 1918. године и СУБНОР-у, за које је приредио више књига. О његовом животу и раду објављене су две књиге: Др Марина Ј. Јањић, Библиографија радова др Јована Љ. Јањића и избор текстова о његовом стваралаштву, Врање,2008. и

285

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Славица Цветковић и др Марина Ј. Јањић, Речи лете, записано остаје – разговори са др Јованом Љ. Јањићем, Врање, 2017. Из њих се, као и из тексто ва др угих ауто р а унетих у о ву књигу, заинтерсовани читалац може потпуније обавестити о стручном и научном стваралаштву др Јована Љ. Јањића и његовим погледима на књижевне и језичке појаве и, посебно, на методичко-наставну проблематику књижевности и језика у нашим школама.

Допуна библиографије * 1. Радови др Јована Љ. Јањића Још једна књига о епопеји српске војске у Првом светском рату, Народни музеј Врање, Врањски гласник, књ.XXXIV, Врање, 2010, 315–319. Риста Т. Николић – Опет нешто ново /У књизи Љубица Здравковић Џонов: Знаменити Врањанци, Историјски архив Врање, Врање, 2015, 96–101. Незаобилазна књига за упознавање и даље проучавање наше усмене народне књижевности /Рецензија књиге Љубише Рај ковића Кожељца: Сабазорски ветрови – текстови из народне књижевности, Минићево, 2016, 283–286. Доппринос историји усмене народне књижевности (У књизи Кожељчево дело у светлу књижевне критике, приредио Горан Вучковић, Зајечар, 2012, 342–352. Са бистрих народних извора /У књизи Кожељчево дело у светлу књижевне критике, приредио Горан Вучковић, Зајечар, Примена диференцијалне граматике и диференцијалног речника у настави лексикологије у основној школи (примери са јужноморавског говорног подручја) – Методичке напомене, задаци и вежбања – Београд, Школски час српског језика и књижевности, 2, 2015, 100–109.

286

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Књига-споменик – чувар патриотских традиција, /У књизи Стојана Младеновића и Миодрага Марковића 50 година Савеза бораца Врања, СУБНОР Врање, 2017, стр.9–10). Реч на отварању Библиотеке СУБНОР-а Врање /У књизи Стојана Младеновића и Миодрага Марковића 50 година Савеза бораца Врања, СУБНОР Врање, 2017, стр. 320–323). Две књиге о Дубници и Дубничанима – брана против заборава /У књизи Велибора Лазаревића и Иване Стефановића: Научне синтезе Слободана Симоновића, Завичајни музеј Жупе – Александровац, Крушевац, 2017, 76–78). Радне (синдикалне) групе – претече стручних актива учитеља /У књизи Учитељство у Врању (1946–2016), Педагошки факултет Врање, Врање , 2017, 18–22. Сећање на прве учитељске кораке / У књизи Учитељство у Врању (1946–2016), Педагошки факултет Врање, 2017, 37–39. Над књигама и рукописима из завичаја, књ.5, Народни универзитет Врање, Врање, 2017.

2. Радови других аутора о стваралаштву др Јована Љ. Јањића Љубиша Рајковић Кожељац: Прекопотребна и зналачки написна књига /др Јован Љ. Јањић, Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима, Народни универзитет, Врање, 2010. /у књизи Сусрети са књигама, Неготин, 2016, стр. 115–116. Љубиша Рајковић Кожељац: Живот испуњен радом (Предговор књизи Славице Цветковић и др Марине Јањић Речи лете, записано остаје – Разговори са Јованом Љ. Јањићем) у књизи Сусрети са књигама, Неготин, 2016, стр. 147–148. Сандра Андрејевић: Интервју за „Импулс“, Импулс, лист ученика ОШ „Бранислав Нушић“ Ратаје, бр. 5, октобар 2015, 4–5, Славољуб Обрадовић, Нова вредновања, /Јован Јањић, Партизанска народна поезија у савременој настави, „Нова Југославија“, Врање, 1987, Школски час српскохрватског језика и књижевности, бр. 5/1988, год. VI, стр. 86.

287

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Др Стана Смиљковић, Народне пословице, питалице и загонетке у настави, /Др Јован Љ. Јањић, Усмене народне пословице, питалице и загонетке у наставној пракси, ОШ „Милош Црњански“ Београд, 2001, Методика савремене наставе књижевности и српског језика, 1/2001, 87–90; Исти рад објављен и у часопису Методичка пракса, бр.1, Београд, 2001, 87–90. и књизи: Стана Смиљковић Настава српског језика и књижевности, I, Учитељски факултет у Врању, Врање, 2002, 183–186. Др Јован Јањић, Усмена народна књижевност – методичко-наставни аспекти, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1998, (у књизи: Стана Смиљковић, Настава српског језика и књижевности, I, Учитељски факултет у Врању, Врање, 2002, 187–188.) Исти рад објављен и у Врањском гласнику, број 31-32, Народни музеј, Врање, 1998-99, 279–280. Славица Цветковић и Марина Ј. Јањић, Речи лете, записано остаје, Verba volant, skripta manent – Разговори са др Јованом Љ. Јањићем, Градски одбор СУБНОР-а Врање, Врање, 2017.

* Овде доносимо библиографске јединице објављене после октобра 2015, и оне који су и раније објављене, а нису унете у Библиографију у књизи Славице Цветковић и др Марине Јањић Речи лете, записано остаје – разговори са др Јованом Љ. Јањићем из 2017. године.

288

ЖИВОТ СТАВЉЕН У РЕЧИ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Белешка о приређивачу Примаријус др Марина Ј. Јањић рођена је у Владичином Хану, где су јој родитељи, просветни радници, били са службом. Завршила је основну школу и гимназију у Врању, а студије медицине и специјализацију из гинекологије и акушерства на Медицинском факултету у Нишу. Магистарске студије из дерматовенерологије завршила је на Медицинском факултету у Београду. Има звање примаријус.

Поред лекарске праксе бави се и научно-истраживачким радом у области гинекологије и акушерства и историје медицине. О томе је објавила више прилога у Зборнику радова са Гинеколошко-акушерске недеље и у часописима Гинекологија и перинатологија, Тимочки медицински гласник и др. као и на сајту Растко Секције Српског лекарског друштва за историју медицине. Објавила је књигу (монографију) Руке пуне живота – Гинекологија и акушерство Врања у матици времена. Приредила је књигу Библиографија радова др Јована Љ. Јањића и избор текстова о његовом стваралаштву, 2008. Коаутор је књиге Речи лете записано остаје. Уредила је, технички припремила и учествовала на промоцијама више књига. Данас живи у Врању и ради на пословима гинеколога и акушера у Врањској болници.

289

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

CIP-Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09 908(497.11 Врање) 821.163.41.09 Јањић Ј.

012 Јањић Ј. ЈАЊИЋ, Јован Љ., 1934Живот стављен у речи: књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића / [приредила] Марина Ј. Јањић. - Врање : Јавна библиотека "Бора Станковић", 2019 (Врање : Идеа дигитал). - 290 стр. : илустр. ; 21 cm Ауторова слика. - Тираж 200. - Стр. 9-14: Уводна реч / Марина Ј. Јањић.

- Стр. 280-283: Драгоцени извор за нова истраживања и другачија читања / Стана Смиљковић. - Стр. 284-287: Читанка врањског краја / Жаклина Јовановић. - Белешка о приређивачу: стр. 288. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Допуна библиографије др Јована Љ. Јањића: стр. 277-279.

ISBN 978-86-911235-7-4 а) Јањић, Јован (1934-) б) Врање COBISS.SR-ID 276361228

290

Може се рећи да књига представља драгоцени извор за нова истраживања и другачија читања. Приређивач др Марина Јањић умешно је, и систематично пратила рад и резултате рада професора Јањића и искористила смисао и искуство да на овакав начин приреди књигу која ће бити једна од бројних која говори о преданости, истрајности и стрпљењу професора Јањића да све о но што је на учио у живо ту и живот о д њега остави потомству. У томе се огледа вредност ове књиге и уз захвалност аутору доктор Марини Јањић што је смогла снаге и знање да све ове текстове систематизује, тематски уреди, предлажем њено штампање као дар оним читаоцима који цене напор и енергију ради незаборава. Проф. др Стана Смиљковић Ауторка књиге “Живот стављен у речи“ својим делом слави, сажима, класификује, обликује врло обимно стваралаштво др Јована Јањића, иаглашава одјек који је оно изазвало у културној, научној и широј заједници. Намера ауторке да овим делом да свеобухватну читанку о врањском крају је остварена. Читајући књигу, путујемо кроз историју нашег краја, пред нашим очима оживљавају народне умотворине и значајнa дела историчара који потичу из нашег краја. Жаклина Јовановић, професор