Zona Zamfirova by Kreativni centar

Biblioteka PUSTOLOVINE Stevan Sremac Zona Zamfirova prvo izdawe Priredila Milena Trutin Autor Pustolovnog dodatka dr Simeon Marinkovi} Autor Re~nika Violeta Babi} Ilustrovao Vladimir Bursa} Lektor i redaktor Violeta Babi} Dizajn i prelom teksta Mirjana @ivkovi} Dizajn korica Du{an Pavli} Glavni i odgovorni urednik dr Simeon Marinkovi} Izdaje Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. / faks: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 e-mail: info@kreativnicentar.co.yu Za izdava~a mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Grafiprof Tira` 2.000

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41 - 31 SREMAC, Stevan Zona Zamfirova / [ Stevan Sremac ; ilustrovao Vladimir Bursa} ]. - 1. izd. Beograd : Kreativni centar, 2007 (Beograd : Grafiprof). - 232 str. : ilustr.; 23 cm. - (Biblioteka Pustolovine / [ Kreativni centar ]) Autorove slike . - Tira` 2.000. Pustolovni dodatak : str. 189-205. - Re~nik: str. 207-224. - Izvori fotografija: str. 225-226. ISBN 978-86-7781-492-2 COBISS.SR-ID 143595788

Stevan Sremac

2007

Sva ~ar{ija gleda za wom, i mimoprolaze}i i oni {to sede po }epencimaâ&#x20AC;Ś

GLAVA PRVA

U kojoj je opisana jedna dirqiva scena izme|u kalfe Kote i {egrta Pote, daqe: ku}a haxi-Zamfira ~orbaxije, a tako isto i slika junakiwe ove pripovetke kujunxinici Mana kujunxije sede kalfa Kote i {egrt Pote i rade. Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovr{uje neku srmali-mu{tiklu â&#x20AC;&#x201C; koju je poru~io kod wih u radwi neki Mile, nazvan Mazni, najve}i kico{ i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu â&#x20AC;&#x201C; a glavati i ~upavi {egrt Pote, i on {mr~e i radi; ~isti ze~jom nogom neke stare min|u{e i baca ih na gomilicu preda se. Obojica se zadubila u posao, pa rade. Kalfa Kote zvi`du}e ne{to, a {egrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi pa zapeva, onako kao za sebe:

kujunxija je zanatlija koji izra|uje nakit i druge predmete od zlata i srebra, zlatar. mu{tikla je cev~ica od drveta ili drugog materijala u ~iji se jedan kraj stavqa cigareta pri pu{ewu.

srmali-mu{tikla je mu{tikla ukra{ena srebrom.

kico{ je mu{karac koji voli da se doteruje i odeva po modi (snimio Spira Dimitrijevi}).

Kujunxijska radionica

Zona Zamfirova

BIBLIOTEKA PUSTOLOVINE

meraklija je onaj koji voli i ume da u`iva u ne~emu, da se provodi i veseli.

Sino}ke te, lele, vido’, Zone, Gde se premewuva{… Kalfa Kote ostavi rad, pa ga samo pogleda. A Pote se zaneo kao tetreb, pa produ`i onim svojim tankim srebrnim glasom: Kratka `enska ko{uqa, kakva se nosila uz dimije, od tankog, rukom tkanog svilenog platna na pruge.

Gde se premewuva{, lele, Zone, U nova gradina. Oj, hoj-hoj, lele, Zo…

anterija je vrsta starinske mu{ke ili `enske haqine, otvorene celom du`inom.

~i~ek je cvet.

~i~ek-anterija je starinska haqina ukra{ena cvetovima koji su izvezeni zlatnim ili svilenim koncem. kel~a je naziv za }elavog ~oveka, }elavca; to je tako|e i pogrdna re~ za mu{karca, a zna~i: balavac, `utokqunac.

ali ne dovr{i, jer pu~e {amar i Pote ispusti onu ze~ju nogu i min|u{e, i pogleda za~u|eno u kalfa-Kotu. – [to me pa tepa{, bata-Kote? – pita ga Pote pitomo, ma{iv se {akom za udareno mesto na glavi. – A, bre, e{eku nijedan – pita ga kalfa Kote – kakvo pojewe u du}an?! A {egrt Pote ga gleda blesasto, i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila. – Kude si ga ~uja i nau~ija, ete, tuj pesmu, e{eku nijedan paliluski?!… Pote }uti i ~e{e se po glavi koja bridi, pa mu to ~e{awe ~ini neko osobito zadovoqstvo. – Od koga si gu, zbori, bre, nau~ija?! – opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. – Ti li }e za Zonu pesmu da poje{?!… [to si gu ti, pa da moè{ da poje{?! Pote oborio o~i, pa se stidi. – Paa… – nastavqa kalfa Kote – ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje ko{uqu i ~i~ek-anteriju u ba{~u?!… Hm – huknu i duhnu qutito na nos i zavrte glavom Kote. – Kude si gu videja? Zbori, kel~o nijedan. – Nesam gu videja, bata-Kote – veli stidqivo, {apatom {egrt Pote – kude smem ja pa da gledam ~orbaxijske kerke?! Ja si sal poje{em, eto, {to se pojê po ~ar{iju i po ma’ale!… – Ih! – viknu kalfa Kote i diè ruku da ga jo{ jedared udari, ali ga ostavi kad upla{eni Pote uvu~e vrat i glavu kao korwa~a da bi izbegao drugi {amar, koji o~ekiva{e. Kote samo obrte glavu, pa se kri{om nasmeja; vaqda i wemu sme{no do|e pri pomisli kakav bi sme{an izgledao {egrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u ~orbaxijsku ba{tu i uìvao u prizoru opisanom u pesmi. Kad Pote ne dobi o~ekivani drugi {amar, on polako ispruì {iju i glavu, pogleda pla{qivo oko sebe, uze onu ze~ju nogu i min|u{e, {mrknu i produì posao i ne raz-

BIBLIOTEKA PUSTOLOVINE

Zona Zamfirova

mi{qaju}i ba{ mnogo za{to je dobio {amar. Mo`da zato {to je s tim na~isto bio da su {amari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog {egrtskog poloàja. A vukao je {amare preko cele godine. Sem prvoga dana Boì}a i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pri~e{}ivao), nije bilo dana da Pote nije dobio {amara, ili u du}anu, ili na ~esmi. Zato zaboravi brzo dobiveni {amar, pa kad svr{i posao, prima~e preda se bednu svoju ve~eru, komad hleba i pove}e par~e pe~ene bundeve, prekrsti se i po~e ve~erati, razmi{qaju}i i hesape}i u sebi koliko jo{ ima da pro|e dok ga zakalfe; a ~im postane kalfa, iskija}e prvi {egrt â&#x20AC;&#x201C; mi{qa{e fatalista Pote â&#x20AC;&#x201C; za sve ove dosad dobivene {amare. Boè zdravqa! Zapamti}e prvi novi {egrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pe~enu bundevu, i te{i se i uìva ve} sad. Zato i nije ~uo kad ga je jo{ jednom zapitao kalfa Kote gde je ~uo tu pesmu. Kalfa Kote ne dobi odgovora. A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu ~uo, ni od koga je pesmu nau~io, a jo{ mawe je smeo da se quti, jer je ta pesma isuvi{e dobro poznata bila. Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mu}nuo glavom, setio bi se da je {egrt ba{ od wega istog ~uo i nau~io tu pesmu, kao {to je on ~uo i nau~io od majstor-Mana. A posle, ba{ da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj {amar {to ga je pre nedequ dana dobio i on sam od majstorMana, kad je tu istu pesmu pred wim zapevao. Zato je vi{e nije pevao pred majstorom. Pa i ono malo~as, mo`da {egrt

Zona Zamfirova

BIBLIOTEKA PUSTOLOVINE

{egrt je de~ak koji u~i zanat. kalfa je zanatlijski ili trgova~ki pomo}nik koji je nakon {egrtskog sta`a polo`io ispit. hesapiti zna~i: ra~unati, prebirati u mislima. zakalfiti se zna~i: biti proizveden u kalfu dobijawem kalfenskog pisma, postati kalfa. fatalista je ~ovek koji veruje u sudbinu.

~apkun je naziv za vragolana, obe{ewaka ili mangupa.

dilber je momak, obi~no lep i zgodan. }ir ili kir je titula koja ozna~ava gospodina. sarafiti zna~i: mewati novac, zamewivati jednu valutu drugom.

Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni duàn, dobio {amar, da nije sam on, isti kalfa Kote, zvi`dukao ba{ tu istu pesmu. Ukratko re}i, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad se i ova na{a pripovetka po~iwe. Bila je ~isto fatalna sa svoje prilep~ivosti; i ko je samo jedared ~uo, nije mogao vi{e da je izbije iz glave i zaboravi. Kad uve~e leè u krevet – {apu}e te stihove; kad ujutru ustane i potraì papu~e – opet mu se ti isti stihovi otmu s usana i on pevu{i tu pesmu: „Sino}ke te, lele, vido’, Zone…“ Svaki ju je znao i pevu{io, i èweni i neèweni, i mladi ~apkuni i stari dilberi pevu{e je. âk i prozai~ni }ir-Mo{a Aben{aam pevu{io bi je kad bi {to dobro prodao, ili kad bi, sarafe}i, koga zabu{io i prevario – i on bi, trqaju}i ruke, pevao tu pesmu. Pa i vi, po{tovani ~itateqi, bez razlike pola i starosti, zvawa i zanimawa, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni. Ali ima {to ne znate, a {to }ete tek iz ove pripovetke saznati, a to {to ne znate, to je to: na koga se odnosila ta pesma. Ta je pesma iz naroda; i bogzna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu spevao! I ko zna otkad i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemqica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme! I to nam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono {to zna, to je: da ko je god i kad god je ko – u vreme ove na{e pripovetke – zapevao tu pesmu, uvek je mislio samo na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.

~orbaxija je doma}in, gazda, bogata{, veleposednik (Feliks Kanic, ^orbaxije iz okoline Ni{a). pa{a je titula visokih gra|anskih i vojnih zapovednika u nekada{woj Turskoj.

Zona je bila k}i ~uvenog ~orbaxi-Zamfira, bogatog i uva`enog ~orbaxije, silnog negda ~orbaxije. Dugo se jo{ pri~alo kakva je sila bio ~orbaxi Zamfir; takve sile i takvog gospodstva nema vi{e! Pred pa{u je u tursko vreme izlazio kad god je hteo – u po dana, u po no}i, i bio vi|en i mio gost u pa{inom konaku. Pa{a se vrlo ~esto savetovao s wim. Koliko su samo kafa i nargila posrkali i ~ibuka popu{ili i mastika popili, i Zamfir u pa{inom konaku i pa{a u Zamfirovoj gospodskoj ku}i! I ne jedan pa{a – nego nekoliko wih! Zamfir je bio sila; mogao je ~oveka i sa samih ve{ala skinuti, samo kad ho}e i kad potrudi svoje ~udo i gospodstvo. A za sitnije stvari utoliko mu je lak{e bilo. Svaku nepravdu u~iwenu kavurima on je lako, od {ale, zale~io, samo kad se krenuo. Tek se digne do pa{e. Jave ga, a pa{a ga odmah pusti k sebi. ^orbaxi Zamfir u|e,

BIBLIOTEKA PUSTOLOVINE

Zona Zamfirova

pokloni se pa{i, pa{a mu da znak da sedne. Donesu kafe i ~ibuke, piju i sr~u. Pa{a zapodeva razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; ~ini se qut, }uti, sr~e kafu i pu{ta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor u stranu. Pa{i ve} pomalo dosadno. – Opet mewaju ~ibuke i donose druge kafe, a Zamfir jednako }uti. Pa{a ve} uznemiren. – [to si }uti{, ~orbaxi-Zamfir?!… – Pa … pituj me, pa{o, pa }e si zborim! – odgovara kao malo uslu`no i ponizno, ali i hladno, Zamfir. – Ne li te pita, a ti si sal }uti{! Zamfir sle`e ramenima, pu{ta guste dimove i gleda u stranu kroz penxer.

Do Ni{avskog parka nalazilo se najzna~ajnije zdawe u varo{i – Pa{in konak. Sagradio ga je krajem XVIII veka Hafis-pa{a, zapovednik Ni{a. U konaku je bilo lepo name{tenih soba, tavanice su bile drvene, sa duborezom. Na zidovima su se nalazili gipsani ukrasi, na podovima su stajali orijentalni tepisi, a u dvori{tu je `uborila voda iz mermerne fontane, sagra|ene u turskom stilu. Od Be}ir-bega, unuka Hafis-pa{e, konak je za letwu rezidenciju kupio knez Milan Obrenovi}.

nargile su isto~wa~ka naprava za pu{ewe u kojoj duvanski dim prolazi kroz sud s vodom, tako da pu{a~ uvla~i rashla|eni dim. sal zna~i: samo, jedino.

penxer je prozor.

fes je muslimanska kapa, obi~no s ki}ankom. ostaviti u amanet zna~i: ostaviti, poveriti nekoga ili ne{to na ~uvawe nekome, oslawaju}i se na wegovu ~ast i po{tewe. ~eqade je ~ovek, qudsko bi}e. Ku}na ~eqad su uku}ani, ~lanovi porodice.

dor zna~i: dok.

zambak je perunika, krin, qiqan; veruje se da {titi ku}u od prirodnih nepogoda i nesre}e.

{am-dud je naziv za vrstu duda poreklom iz [ama (Sirije) s krupnim crvenim plodovima.

dafina je ukrasna drvenasta biqka, vrsta vrbe.

– Koja mi fajda, ~estiti pa{o, i da si zborim? – re}i }e u neko doba ~orbaxi Zamfir. – I komu da si zborim?! – Pa skine fes i bri{e ~elo. I tre}i ~ibuci i tre}e kafe do|o{e, a ~orbaxi-Zamfir tek sad malo da se odobrovoqi i kaè {ta ga je nagnalo da do|e pa{i, ispri~a mu neku sirotiwsku nevoqu. Potuì mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtawe na obraz i veru, i kaè da je doneo kqu~eve od ku}e svoje i da ostavqa u amanet wemu ~eqad i dvore svoje; ili neka prima kqu~eve, ili neka pomogne vla{}u svojom. A pa{a mu se pravda, obe}ava, a {to obe}a, to }e i ispuniti – zna to ~orbaxi Zamfir. – Ete za tvoj keif, ~orbaxi-Zamfir, i toj }e ti naprajim! – veli mu pa{a – i stvar je svr{ena!… A i pa{a je znao uvek {ta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kaù, „surgunisao je“ tri pa{e. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo. – Sal dor ~ukne u tel u Stambol – i pa{a ve} be{e! – govorahu ~esto me{tani, hvale}i silu i mo} ~orbaxi-Zamfira. A ta sila dolazila je od silnog bogatstva wegovog. Wegovi vinogradi i ~ifluci mnogobrojni su, i ko bi ih mogao izre|ati! Ali {ta da se ~itaoci lome preko poqa i atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore wegove, koji su i vi{i i lep{i i od samih pa{inih! Ku}a mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve. Kapija velika, sva i{arana ~estim redovima eksera, s ogromnim zvekirom, pokazuje ve} sama ona bogatstvo doma}inovo. Ku}a dvokatna, visoka, s mnogim visokim oxacima, padala je izdaleka iz poqa svakome putniku u o~i i raspoznavala se usred ostalih ku}a, sa doksatima i mno{tvom prozora s kapcima. U ku}u se ulazilo preko mnogih {irokih basamaka. Avlija prostrana. Ispred ku}e mawa ba{tica, takozvana devoja~ka ba{ta, puna svakojakog cve}a: ruè, karamfila, zambaka i kakvog ne cve}a! Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cve}a nije bilo u ba{ti, jer ona se starala o cve}u i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cve}e, i ku}a Zamfirova mirisala je preko cele godine. Pred ku}om su jo{ i dva stara, granata i lisnata {am-duda, nekoliko duwa i dva dafinova drveta, koja je jako pazio stari ~orbaxi Zamfir. I u maju, kad cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sixadetu pod wima; pu{io, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sixadetu, pruì nos – kao

BIBLIOTEKA PUSTOLOVINE

Zona Zamfirova

sixade je prostirka, }ilim na kojem se muslimani mole.

hrt kad hvata trag – i uvla~i miris od ùta dafinova cveta i {akama ga jo{ vi{e grabi i priteruje svome nosu. Miris ga taj zanosi i opija. Budi u wemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris ùtog dafinovog cveta. Pa se ~orbaxi Zamfir se}a dahireta i re{meta, i ferexa i bademastih velikih o~iju, i pesme jedne koja se negda tiho pevu{ila po srpskoj mahali – tiho, da Turci ne ~uju – pesme o mladom kavuru i o Zejni nekoj! Tada ga obuzima slatka seta i stari Zamfir tada tiho àli za mlado{}u svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo. I sve dok cveta dafina, ono nekoliko dana, ~orbaxi Zamfir nerado ostavqa ku}u i slabo izlazi u ~ar{iju. Tu sedi i pu{i, pije kafu i amberiju, odatle nare|uje i savetuje i grdi, ali i kad se naquti i grdi koga od mladih – ipak je tih dana dobre voqe. Bio je stari a{ik. U mnogim pesmama je spevan s mnogim, sad ve} ~estitim i primernim matronama, staricama. Mla|i svet i ne peva danas te pesme, a i ako ih peva, ne zna o kome pevaju. I danas, jo{ ovako star, voli haxi-Zamfir da zadene po koju staru qubav svoju. – Aaa, Mado – rekao bi kad je sretne – kude ti je ubaviwa tvoja? – E, haxijo – odgovara mu ona – pro|e si na{e! – Pro|e, Mado! Odo{e si i mlados’ i lepotija, kako lastavice u jesen!… – Eee, laste se pâ vr}u na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija – nikad… Zona Zamfirova

BIBLIOTEKA PUSTOLOVINE

rešmeta je naziv za narukvicu od crvenih perli ili korala; u na{im narodnim verovawima crvena boja je simbol `ivota, pa se smatra da koral mo`e pozitivno da uti~e na zdravqe.

ferexa je vrsta `enskog ogrta~a, mantila, obi~no crne boje, koji muslimanke obla~e za izlazak napoqe. a{ik – onaj koji rado a{ikuje, zabavqa se s devojkama, qubavnik; to je tako|e i zaqubqeni momak.