Umetnost nevidjeno niskih ocekivanja

OCEKIVANJA Osa ASpćern

Emanuel ima petnaest godina, nikad nikog nije poljubio i ima jednog jedinog prilično neobičnog prijatelja. To mu baš i ne pomaže da izgleda normalno u pokušaju da se zbliži s devojkama iz škole…

neviĐeno niskih

Zovem se Emanuel Kent i želim da budem vaš duhovni vođa. Zašto?

Posmatrajte to ovako: ako ja napravim grešku, ne morate vi. Evo prvog saveta: smanjite očekivanja! Garantujem vam da se nećete razočarati.

Zapravo je prilično logično – ako sve bude onako kako očekujete, onda je sve u redu. Bili ste u pravu. Ako bude bolje, super! Već imate neviđeno niska očekivanja? Držite ih se!

UMETNOST

ZIVOTU O MOM JADNOM E IS V O ST E N SAZNAJTE TOGA E SUPROTNO OD SV E IT D RA U A D N I O

9 788652 903627

Osa ASpćern

Osa Aspćern rođena je 1972. godine u Bodenu. Piše scenarije za radio, televiziju i pozorište. Voli Ratove zvezda, buvlje pijace i Berlin.

Smatra da je i njoj samoj bio potreban duhovni vođa u tinejdžerskim godinama. Živi u Malmeu sa svojom porodicom.

Umetnost neviđeno niskih očekivanja njen je prvi roman.

T S O N T E UM nevi

k s i n Đeno

ih

OCEKIVANJA Ako vas okolina ne upropasti, uradite to sami

Osa Aspćern

Edicija TRANZIT

Edicija TRANZIT Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle.

Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica Nagrade Astrid Lindgren za 2008. godinu

Osa Aspćern

Umetnost neviđeno niskih očekivanja Filozofija Emanuela Kenta

Sa švedskog prevela Svetlana Tot

Ovo je zapisano ako slučajno umrem u ludačkoj nesreći na pokretnim stepenicama ili iz drugih razloga samo nestanem s površine Zemlje. Dakle, ovim želim da pokažem da nisam samo smotani suvonjavi tinejdžer koji ponekad uspe iz sebe da iscedi neki komentar, najčešće upućen pogrešnoj osobi ili u pogrešnom trenutku, već da sam momak čiji je mozak ispunjen neviđeno čudnim tokovima misli.

Zato ponosno predstavljam: Umetnost neviđeno niskih očekivanja Filozofija Emanuela Kenta

O prednostima niskih očekivanja

Zovem se Emanuel Kent Šegren, idem u deveti razred i imam jednog prijatelja. Nikada nisam nikog poljubio. Želim da budem vaš duhovni vođa. Zašto? Posmatrajte to ovako: ako ja napravim grešku, ne morate vi. Ili još bolje: saznajte nešto više o mom jadnom životu i onda uradite sve suprotno od toga.

Vežite se, polećemo! Ako sve bude onako kako očekujete, onda je sve u redu. Bili ste u pravu. Ako bude bolje – super!

Već imate neviđeno niska očekivanja? Držite se njih.

Moj najbolji prijatelj zove se Ture. On je moj najbolji i jedini prijatelj. Tako je kako je, prihvatam situaciju. Iako to i nije baš sasvim tačno. Jedna misao počela je da me proganja od letos i neće da nestane. Reč je o potencijalu i o tome da ga ja imam. To je rekla moja sestra i dodala da ove godine taj potencijal mora da procveta. Znači taj potencijal. Ne znam kako ću ga pokrenuti jer se do sada nije ni promolio iz zemlje. Možda je najbolje da nastavim sve kao i inače, samo obrnuto. Pa tako radi većina i izgleda da im ide dobro.

Greška koju sam napravio prvog dana u školi bila je ta što sam imao očekivanja, iako to nisam znao. To se i ne zna pre nego što se ne prikrade onaj dobro poznati osećaj razočaranja. Takva su ona, ta očekivanja, podmukla. Moja strategija bila je da se pritajim, ispitam situaciju i vidim kako bi moj plan mogao da se ostvari. To je bio moj sistem, moja savršeno jasna, sigurna taktika. Imam, kao što sam već rekao, 7

Osa Aspćern

i Turea u svom životu. Ako smislite sistem kako da pojednostavite život, ali uz to imate i jednog Turea, morate biti spremni da će se nešto zeznuti pre ili kasnije.

Sada ste svi užasno zainteresovani za Turea, zar ne? Ima on taj efekat na ljude. Ko je taj mistični riđokosi mladić? Zašto se smeje kada su svi drugi već prestali to da rade? Zašto uvek izgleda pospano, ima čupavu kosu i škilji dok gleda?

To sa škiljavim pogledom je zato što nosi sočiva. Ne kapiram zašto ljudi nose sočiva ako im smetaju. Nije baš da bi mu procenat privlačnosti opao za četrdeset posto kada bi nosio metalni okvir. Nosi zelene vojničke gumene čizme. Uvek.

Toplo je i praktično, kaže. Baš smo lep par, Ture i ja. Riđokosi u gumenim čizmama i visoki suvonjavi u uskim farmerkama.

Sestra je htela da me ošiša i da mi napravi frizuru tipa kratko na glavi i raštrkani pramenovi nazad, kao Zigi Stardast. E tad sam rekao da je dosta. Guglajte Zigija i zamenite Bouvijevo lice licem bubuljičavog petnaestogodišnjaka s velikim nosem i protezom, pa će vam biti jasno da bi to bilo čisto samoubistvo. Izgledao bih pre kao Luk Skajvoker u Ratovima zvezda IV, znači u prvom iz serije starih filmova. Mada ja imam crnu kosu koju moram da perem svako veče da ne bi bila masna. Ali možda je i Luk to morao da radi.

Sedimo u školskoj kantini, Ture i ja, sasvim uza zid. Na tanjiru su pirinač i svetlosmeđi sos, skoro siv, s komadićima piletine. Malo čačkam crveni stolnjak koji je na stolu i mislim o tome kako je lepo što su stavili stolnjak na sto. Iznenada Ture počinje da mi govori nešto. Stresem se, ne zato što nikada ne razgovaramo, iako se dešava i da prećutimo ceo veliki odmor. Ali Ture valjda ne želi da izgledamo kao dva frika, pa radi kao i svi normalni ljudi – ćaska. Ali na svoj način.

– Baš bizarno što si kupio kondome za svoju kevu! – njegov promukli glas seče kantinu.

8

Umetnost neviđeno niskih očekivanja

Kako može da poteže to sad? Odmahujem glavom.

– Ali, kad pomisliš na to, stvarno je potpuno bolesno – nastavlja i vidim da mu se jedan brk osmehuje, kao što se dešava kada ne može da se suzdrži od smejanja. Ovde je bitno da me ne uhvati panika. Bacam pogled prema devojkama koje sede s druge strane stola. Ućutale su se.

– To je bila greška – pokušavam da uhvatim njegov pogled, ali su se moje duge šiške isprečile i samo mogu da na­slutim Turea između tamnih pramenova kose. Izgleda zadovoljno jer je i on primetio da je privukao pažnju devojaka.

Ovo radi da bi me zezao, prođe mi kroz glavu pre nego što nastavlja. Ponekad ga mrzim.

– Pakovanje kondoma okeido XL, to je za moju kevu – imitira veštačkim glasom.

– Ali nisam tako rekao – protestujem. – Bili su izloženi…

Amis sedi najdalje. Zuri u mene, a njene ružičaste sjajne usne oblikuju iskrivljen osmeh.

– Ti si prosto bolesno čudan, Emanuele – kaže ona dok ustaje.

Pored nje sedi ona nova devojka. Ima neko ime koje me podseća na marku bicikla, ali ne mogu da se setim koju.

Počinjem da objašnjavam da je zapravo trebalo da kupim flastere za žuljeve na nogama, ali se moj glas davi u buci povlačenja stolica.

– Čudno je to što tako izlažu te stvari – dobacujem mlako za njima. – Trebalo bi da su iza pulta, pa da moraju da se zatraže.

Ponovo se okrećem prema Tureu, koji neometano nastavlja da žvaće.

– Čemu je ovo trebalo da posluži?

– Ne znam – odgovara Ture dok u usta ubacuje viljušku s piletinom i pirinčem. – Da ukapiraju da smo bili malo na­ okolo tokom leta.

9

Osa Aspćern

– Šta?! – širim ruke. – Šta bre naokolo?

Problem je u tome što uopšte nismo bili naokolo, nije se desilo apsolutno ništa celog leta i zato sada sedim ovde s narastajućim osećajem da nešto mora da se desi, inače … inače ću implodirati.

– Dešavaju se stvari u našim životima. Sejem seme, stvaram neke glasine.

Pravi se važan.

– Aha? I? Kakvo seme misliš da si sad posejao?

Ture se naginje.

– Da si ti momak koji se ne plaši opasnosti, da si porastao, Emanuele! Činim ti uslugu – kaže mi ozbiljno.

Potom briše usta rukavom i obema šakama lupi o sto pre nego što ustane i ode s poslužavnikom. Čujem kako njegove gumene čizme škripuću po podu kantine.

10

Ako celo vaše telo vrišti Nemoj to da uradiš!, onda znajte da morate to da uradite

Posle velikog odmora pola odeljenja ima građansko, Ture ima muzičko, pa sam sâm. Naravno da nisam sâm, ima nas još dvanaest u grupi, ali kada Ture nije tu, onda sam otprilike sâm. Kapirate.

Učionica izgleda uobičajeno. Na oglasnoj tabli u zadnjem delu učionice vise kolaži s našim životnim ciljevima koje smo zabeležili u sedmom razredu. Izbledeli su od sunca, malo pocepani, a neko je nacrtao ogroman penis na Joelovoj isečenoj slici ferarija. Moj kolaž sadrži sliku bicikla, luksuzne vile s bazenom i zeca. Kako li sam to zamislio? I zašto su i dalje okačeni? Zato da bismo mogli da vidimo koliko smo zadatih ciljeva ostvarili na kraju devetog razreda?

Margitino Lep provod na raspustu! i dalje stoji na tabli.

Stolice su nameštene ukrug tako da znamo da ćemo raditi nešto kul. Baš tako. Naša razredna Margit objašnjava nam da ćemo pričati o homoseksualnosti jer je neko nazvao nekog pederom na malom odmoru. Svi uzdišu, prolazili smo kroz ovo hiljadu puta.

11

Osa Aspćern

– Homoseksualnost nije ništa čudno, to je potpuno prirodno – počinje Margit. Ima tri četvrt pantalone i sandale.

Debele preplanule noge sijaju na svetlosti sunca.

Niko ništa ne govori. Ali ja mislim da stvari postaju čudne upravo kada neko tvrdi da to nisu, ako razumete šta hoću da kažem.

– Pored toga – nastavlja Margit dok prstima prebira po svojoj ogrlici – peder nije ružna reč.

– Naravno da jeste! – dovikuje Marko, koji je upravo ušao u učionicu.

– Nije čudno, samo je bolesno odvratno. Sve to je nenormalno – protestuje Jusef. Čuju se glasovi odobravanja i primećujem da i ja odobravam i klimam glavom. Margit se ponovo okreće Jusefu.

– Samo zato što nešto nije obično ne mora valjda da znači da je pogrešno?

Tišina. Pomalo neprijatna atmosfera, kroz glavu mi proleti misao da treba da se pritajim dok istovremeno čujem samog sebe kako govorim: – Moja sestra je lezbejka.

Margit se ozari.

– Ahaaa – kaže dok istovremeno klima glavom – eto vidite.

Zvuči zadovoljno, kao da sam upravo rekao da je moja starija sestra na putu da reši zagonetku kancera.

– Čula sam da je to nasledno, da se prenosi genima – kaže Amis. Amis, nekrunisana kraljica odeljenja 9B, škole Stenskulan, sveta. Ledena, pametna i … koju to reč tražim?

Vredna poštovanja. Ona nije od onih što se najviše čuju, ne kao Dina i Sindi. Ona kao da je iznad svega toga. I kada ona upre pogled u tebe i kaže Šta kog đavola?!, onda znate da je ozbiljno. Kosa joj je skoro bela, duga, ima velika usta i veliki nos. Nije slatka, ali je zanimljiva na neki odrasli način. Ture 12

Umetnost neviđeno niskih očekivanja

i ja se smrtno plašimo nje. Ona mi sada dobacuje nezainteresovan pogled.

– Mhm, verovatno postoji velika verovatnoća da sam i ja … lezbejka – odgovaram.

Tu negde su se pojavila ta … očekivanja. Šta sam očekivao?

Aplauze? Smeh? Nije bilo aplauza. Samo se neko nakašljao, inače je bila tišina. Podižem pogled i srećem dva zelena oka, zelena kao četinari, i naslućujem mali osmeh pre nego što ponovo spusti pogled. Bicikl-devojka.

Posmatrajte ovo kao prvi test, jer bih obično držao jezik za zubima, ali bilo je to kao da je varnica u srcu ispalila malu raketu u mozak i naterala usne da se pokrenu. Instinkt mi je govorio da treba da idem nasuprot svom uobičajenom ponašanju, a dobitak je bio susret sa zelenim očima u otprilike desetom delu sekunde.

Gerhard Hefe sedi preko puta mene s naočarima za čitanje na samom vrhu šiljatog nosa. Tanki sedi pramenovi kose stoje kao oreol oko njegove glave i neopisivo visokog sjajnog čela.

– Jaaa, aber…

Sedimo za ovalnim stolom u prostoriji koja je ispunjena geografskim atlasima, sa starim grafoskopom i kutijama neraspakovanih udžbenika. Snažno se oseća Gerhardov losion koji je stavio posle brijanja.

– To je prošlo vreme? – pitam oklevajući.

– Jaaa…

– Durfte du länger bleiben, možda?

– Nein, kako menjaš pomoćni glagol u drugom licu?

Zapravo bih želeo da naučim da govorim švedski na nemačkom, kao Gerhard.

– Durftest! – uzvikuje na kraju.

13

Osa Aspćern

Ja sam jedini koji ima nemački kao izborni jezik u celoj školi, tako da sada već ima dosta časova koje smo proveli u četiri oka, Gerhard i ja. Na početku nas je bilo osmoro, ali sam ja jedini koji je ostao posle tri godine. Uglavnom sedimo ovako, jedan naspram drugog, i gnjavimo. Čudno je što može da vidi kroz naočare jer je rastojanje između njegovih očiju i vrha nosa ogromno. Gerhard je ozbiljan čovek. Ponekad se pomalo smeje sam za sebe, najčešće nečemu što je sam rekao. Svaki čas završava nekom mudrošću.

– Seti se Geteovih reči, Emanuele: Nema ničeg goreg od aktivne gluposti. To je sve za danas, danke!

Tako je to s njegovim mudrostima, ne znate da li je reč o savetu ili uvredi.

Prvog časa u šestom razredu Gerhard je prozvao svih osmoro na času. Kada je pročitao ime Irsa Viktorija Redžep zaćutao je, pomerio naočare na čelo i osmehnuo se.

– A onda imamo i filozofa među nama. Jednog od najvećih.

Svi smo se zbunjeno osvrtali oko sebe, šta je kog đavola hteo time da kaže?

– Imanuel Kant – smeškao se Gerhard za sebe.

Osetio sam vrelinu i kako me jedno uvo svrbi. Sranje! Uzvrpoljio sam se na stolici i mlako mahnuo rukom.

– Zovem se, znači, Emanuel Kent, sa e.

– Ach so! Ali ovo je najbliže velikanu što sam ikad video. Valj­da znate ko je on? Imanuel Kant? Veliki filozof iz osamna­estog veka.

Nesigurno mrmljanje, a onda Kristofer kaže: – Ovaj … mi idemo u šesti razred tako da…

Pomislio sam ponovo na to pre nekoliko nedelja i, nakon što sam guglao Imanuela Kanta, mogao sam samo da konstatujem da je bio prilično poznat. Pošto nisam imao ništa 14

Umetnost neviđeno niskih očekivanja

drugo da radim, otišao sam do biblioteke i pozajmio jednu njegovu knjigu i jednu Marksovu jer sam razmišljao o tome da postanem komunista. Pružilo bi mi osećaj sigurnosti da mogu da navučem kostim pametnjakovića svakog jutra, pa da znam šta treba da mislim o stvarima. Kantova knjiga zove se Kritika čistog uma, naslov obećava. Ako bih kritikovao sopstveni um, onda bi to bilo zato što se on ne oglašava baš previše. U onim situacijama u kojima bi stvarno mogao da bude od koristi on ćuti, kao zaliven. Kao neki mali uplašeni deda koji sedi u poslednjem redu u velikoj praznoj sali (mom mozgu) i pažljivo se nakašljava. Um bi trebalo da govori čistim i jasnim glasom, lupi pesnicom o sto i zaurla.

Na skali od jedan do mogućih deset moj um bi dobio četiri.

Nažalost, na putu do kuće izgubio sam potvrdu iz biblioteke, pa je onaj koji ju je našao mogao da vidi da sam pozajmio sledeće knjige: Komunistički manifest Kritika čistog uma Pomoćnici vampira Ispit za nindže Asteriks – Zemlja Gurmanija Mislim na onu devojku dok vozim bicikl do kuće. Naravno da sam je primetio još jutros. Razgovarala je sa Amis pre nego što smo ušli u učionicu, izgledalo je kao da se već poznaju. Bicikl-devojka ima crnu kosu, niža je od Amis i, kada me je pogledala, osetio sam nešto mekano u stomaku. Nova devojka u odeljenju koja gleda u vas i smeška se, to je kao da se iznenada otvorio portal u novu dimenziju. Kao da bi mogao da me uvuče u zelenilo njenih očiju i da postanem neko drugi.

15

OCEKIVANJA Osa ASpćern

Emanuel ima petnaest godina, nikad nikog nije poljubio i ima jednog jedinog prilično neobičnog prijatelja. To mu baš i ne pomaže da izgleda normalno u pokušaju da se zbliži s devojkama iz škole…

neviĐeno niskih

Zovem se Emanuel Kent i želim da budem vaš duhovni vođa. Zašto?

Posmatrajte to ovako: ako ja napravim grešku, ne morate vi. Evo prvog saveta: smanjite očekivanja! Garantujem vam da se nećete razočarati.

Zapravo je prilično logično – ako sve bude onako kako očekujete, onda je sve u redu. Bili ste u pravu. Ako bude bolje, super! Već imate neviđeno niska očekivanja? Držite ih se!

UMETNOST

ZIVOTU O MOM JADNOM E IS V O ST E N SAZNAJTE TOGA E SUPROTNO OD SV E IT D RA U A D N I O

9 788652 903627

Osa ASpćern

Osa Aspćern rođena je 1972. godine u Bodenu. Piše scenarije za radio, televiziju i pozorište. Voli Ratove zvezda, buvlje pijace i Berlin.

Smatra da je i njoj samoj bio potreban duhovni vođa u tinejdžerskim godinama. Živi u Malmeu sa svojom porodicom.

Umetnost neviđeno niskih očekivanja njen je prvi roman.

T S O N T E UM nevi

k s i n Đeno

ih

OCEKIVANJA Ako vas okolina ne upropasti, uradite to sami