Moja nevidljiva drugarica

Naslov originala

Zakaria Tamer Al-Qunfudh/The Hedgehog Za izdawe na srpskom jeziku Š Kreativni centar 2008 Biblioteka Svet je jedan kwiga trideset peta prvo izdawe Urednik biblioteke Dejan Begovi} Urednik izdawa mr Sla|ana Ili} Ilustracije Ivan Rankovi} Dizajn korica Andrej Vojkovi} Lektor Violeta Babi} Priprema za {tampu Neboj{a Miti} Izdava~ Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: infoªkreativnicentar.rs Za izdava~a mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Publikum Tira` 3.000 ISBN 978-86-7781-616-2

Z eker ij a Tamir

MOJA NEVIDQIVA DRUGARICA С арапског превео и приредио Српко Лештарић

Моја невидљива другарица Мајка је пошла на к афу код наше комшинице Ум Бехе, али није хтела да поведе и мене. Пра вдала се говорећи да с е жене друже са женама, а мушкарци с мушкарцима и оставила ме je самог код куће. Додуше, обећала је да ће с е задржати само неколико минута. Оставши сам, повикао сам на моју мачку да ћу је обесити, али она на то није давала ни пет пара, већ је мирно наставила да се умива. Онда сам рекао дивљој наранџи, што се уздиже из ронделе усред дворишта, да ћу донети с екиру

5

Zekerija Tamir

да је по сечем, а ли њено лишће, с упротно мо м очекивању, није почело да вришти од страха. Затим сам припретио зиду да ћу га т ако треснути главом да ће с е срушити, а зид с е подругљиво насмејао и изазивачки рекао: – Хајде, с амо пробај! А кад разбијеш г лаву, онда ћеш да видиш! Уто ми се причини као да неко трупка на спрату. Храбрећи с е, рек ао с ам с еби да т о в етар лупа отвореним проз орским крилом, а т ад ми паде на памет да напољу нема ни дашка ветра и да ни лишће на дрвећу не трепери. Гледајући увис и трудећи се да ми глас буде дубок, отегнуто повиках из дворишта: – Ко је то горе?! Изненадио ме је раз драган сме х негде покрај мене. Осврнух се око себе, али нисам видео никога.

– Ко се то смеје? – упитао сам. Зачух глас неке девојчице како одговара: – Ја се смејем. Да није забрањено?

– Ко си ти?

– Ја сам кућна џиница – одврати глас.

– Не видим те. Где си? – упитах.

– Ево ме овде, крај тебе. Ти мене не можеш да видиш, али ја тебе видим – одговори џиница.

– А шта хоћеш од мене?

– Нећу ништа. Али моја мама je отишла у по сету једној пријатељици и оставила ме je саму код куће, па ми је досадно и мало ме је страх.

6

Moja nevidqiva drugarica

Био сам запрепашћен.

– Ти имаш маму?!

– Имам и маму, и тату, и брата старијег годину дана, који сваког јутра иде у школу.

– Па зар и за џине постоје школе? – упитах.

– Постоје чак и унив ерзитети – одговори џи ни ца.

– А колико имаш година?

– Пет.

– Старији сам од тебе годину дана – узвратих.

– Што лажеш?!

– Старији сам два месеца и три дана. На то ће она: – Кад порастем и по станем велика девојчица, моћи ћеш да ме видиш као што ја сад видим тебе.

– А где ти живиш? И где ти живи породица?

– Овде, у овој кући – рече она. – Т ата и мама спавају у једној соби, брат у другој, а ја у трећој.

– Чекај, па цела наша к ућа има само три спа ваће собе, дневну собу и трпезарију!

– Ваша к ућа је и наша к ућа; собе у њој с у и наше собе – рече она.

– А где ти спаваш? Постиђеним гласом она рече: – У твојој соби.

– Које ти је боје коса?

– Црна и дуга, тен ми је т аман, а о чи су ми крупне и зелене.

7

Zekerija Tamir

Сад сам ја мало збуњено рекао: – Волим зелене очи. Она се слатко насмеја, па ми рече: – Кад порастеш, волећеш и зелене, и плав е, и црне и сиве!

– Ја нећу да порастем.

– Е баш хоћеш! А и ја ћу порасти! Кад се мајка вратила, затекла ме је како седим на земљи, разговарам сам са собом и смејем с е, па узвикну: – Саклони ме бо же! Шта је с т обом?! Јеси ли полудео кад разговараш сам са собом?! Рекох јој да с ам се забављао разговарајући са џинском девојчицом која има година колико и ја, на шта ми мајка суво одврати: – Умукни! У нашој к ући нема џина. Пре нег о што смо с е уселили, твој отац је о свештао кућу. Био је довео читаву екипу оних богомољаца! Мајку није занимало то што сам јој испричао о мојој м алој др угарици џиници, нег о ме узе за руку и одведе код исте оне сусетке Ум Бехе, па је стаде преклињати: – Ум Беха, помагај! Бог, па ти! Т ешко мени! Није требало да га остављам самог код куће! Ум Беха је стаде умиривати: – Немој да губиш веру у божју милост! И Ум Беха стави руку на моју главу, па поче мрмљати неке молитве. Глас јој с е стално дизао и

8

Moja nevidqiva drugarica

спуштао, те ја на крају заспах. Само с ам још чуо како Ум Беха умирујућим гласом каже мојој мајци: – Нека га с ад, нека спава, а к ад с е пробуди, биће, ако бог да, з драв, и можда се више ничега неће сећати. Ја јој се у себи наругах – први пут у животу ругао сам с е некоме т ако у с еби. Др уг др уга ник ад не заборавља! Ут о с е с етих да нис ам пит ао св оју другарицу џиницу к ако с е зове и би ми жао. Ни касније нисам успео да сазнам њено име јер, колико год да сам покушавао да је дозовем да опет разговарамо, то ми није полазило за руком. Нисам знао зашто је љут а на мене и зашт о неће да г овори са мном. Али, кад порастем, потражићу себи девојку црне косе, тамније пути и крупних зелених очију. Отада нис ам више спав ао на сре дини св ог кревета као раније, већ сам се намештао на десну страну, увек остављајући леву празну да би неко ко жели да спава могао лепо да се наспава и да му буде мило да и сваке друге вечери дође и легне ту, крај мене.

9