Issuu on Google+


Едиција ТРАНЗИТ књига 4 Oнджаки Добар дан, другови Наслов оригинала Ondjaki Bom dia camaradas Copyright © Ondjaki, 2003 By arrangement with Literarische Agentur Mertin Inh. Nicole Witt e. K., Frankfurt, Germany

За издање на српском језику © Креативни центар, 2009 Уредник Љиљана Маринковић Лектор Мирјана Делић Фотографски материјал Педро Роза Мендеш и Оливети Дизајн и корице Оливера Батајић Сретеновић Авокадо нацртао Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www. kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Публикум Тираж 3.000 ISBN 978-86-7781-699-5 Захваљујемо се на помоћи Институту Камоиш Објављено уз помоћ Direcção-Geral do Livro e das Bibliotecas / Portugal


Онджаки ДОБАР ДАН, ДРУГОВИ


Едиција ТРАНЗИТ Младо створење које данас чита књигу носи ту књигу са собом у будућност – она га обликује, утиче на њега, оно учи из књиге, памти је, чува је у себи. То је нешто што се дешава само књигама за младе – и због тога су оне толико важне. Могло би се чак рећи – важније од књига за одрасле. Соња Хартнет, аустралијска списатељица и добитница награде Астрид Линдгрен за 2008. годину


Eдиција ТРАНЗИТ

Добар дан, другови Онджаки С португалског превела Ана Кузмановић-Јовановић


другу антонију, свим друговима кубанцима и мојим невероватним школским другарима: бруну б., ромини, петри, ромени, катарини, аини, луаји, кали, филомену, клаудију, африку, кјесеу, хелдеру, бруну „виоли“, муртали, ики, танду, фернанду, марсији, карли „скуби“, еноху, мобуту, фелизберту, елиезеру, гигију, филипу, ману, ванузи, хелију, делеу, „косматом сержу“ и свим осталим који су део ових доживљаја, a чија сам имена с временом заборавио (права имена сам оставио у овој приповести само због сећања на вас, другари), као и за жака, јер ми је пружио прилику да испишем овај сан, марији „че“, која је оживела шпански језик у устима другова професора кубанаца, рикарду, који је помогао дади, њеној нежности, њеном пажљивом ишчитавању


А ти, Анголо: Под влажним плаштом беса, жалопојки и понижења, разазнајем те како се успињеш, ружичаста паро, растерујеш таму ноћи. Карлос Друмонд де Андраде


I


Али, друже Антонио, зар ти не би било драже да земља буде слободна? Волео сам да постављам то питање улазећи у кухињу. Отворио бих фрижидер, узео флашу воде. Пре него што бих дохватио чаше, друг Антонио би ми већ додао једну. Његови прсти остављали су на стаклу масне трагове, али ја нисам имао храбрости да одбијем ту љубазност. Сипао бих, испио гутљај-два и сачекао његов одговор. Друг Антонио би прво удахнуо. Затим би затворио чесму. Обрисао руке, проџарао ватру у шпорету. Потом би рекао: – Малиша, у време белаца све је било другачије… Па би се насмејао. Ја сам стварно хтео да разумем шта значи тај осмех. Чуо сам невероватне приче о злостављањима, о лошим условима живота, бедним надницама и свему осталом. Али је друг Антонио волео ту своју фразу у корист Португалаца и смешио би се некако тајанствено. – Антонио, јеси ли ти радио за неког Португалца? – Јесам… – осмехивао би се. – Био је то један господин директор, добар газда, стварно се добро опходио према мени… – Али то је било тамо, у Бијеу? – Не. Баш овде, у Луанди; ја сам овде већ дуго … ти се, малиша, тада још ниси био ни родио…

11


Онджаки

Седео бих очекујући још коју реч. Друг Антонио би радио по кухињи, смешкао се, али не би проговарао. Сваког дана би исто мирисао, чак и кад би се окупао, као да је увек мирисао на кухињу. Узео би флашу, напунио је прокуваном водом, вратио је у фрижидер. – Али, Антонио, хоћу још воде… – Не, малиша, доста је било – рекао би. – Иначе за ручком неће бити хладне воде, па ће се мајка љутити… Када би склонио флашу с водом и обрисао кухињски сто, то би значило да друг Антонио хоће да настави са својим послом без мог присуства. Ја сам му сметао да се слободно креће по кухињи, а осим тога, тај простор је припадао само њему. Није волео да му се ту неко мота. – Али, Антонио, зар не мислиш да свако треба да буде газда у својој кући? Шта су овде Португалци тражили? – Ех, малиша, али у оно време град је био стварно чист … свега је било, ничег нам није недостајало… – Ох, Антонио, зар не схваташ да није било свега? Људи нису праведно зарађивали, црнци нису могли да буду директори, на пример… – Али увек је било хлеба у продавници, малиша, аутобуси су ишли редовно – он би се само смешкао. – Али нико није био слободан, Антонио … зар не схваташ? – Како то, нико није био слободан? Наравно да смо били слободни, могло се ходати улицом и све то…

12


Добар дан, другови

– Није то у питању, Антонио – устао бих са столице. – Нису Анголци управљали земљом, већ Португалци… А то не може тако… Ту би се друг Антонио само насмејао. Смешкао би се мојим речима и, видевши ме тако узбуђеног, говорио би: Ех, тај дечко, затим би отварао врата која излазе на двориште, потражио погледом друга Жоаоа, возача, и говорио му: Овај дечак је ужасан!, а друг Жоао би се смешкао седећи у сенци дрвета манга. Друг Жоао је био возач министарства. Пошто је мој отац радио у министарству, он је возио и нашу породицу. Понекад бих искористио превоз и ишао с њим у школу. Био је мршав и много је пио, тако да би се повремено појавио рано ујутру у кући већ пијан, па нико не би хтео да иде с њим колима. Друг Антонио говорио би да се он већ навикао, али сам се ја плашио. Једног дана ме је возио до школе, па смо разговарали. – Је ли, Жоао, јеси ли ти волео кад су овде били Португалци? – Шта то, малиша? – Па то, пре независности, овде су они владали. Јеси ли ти волео то време? – Људи кажу да је земља била другачија … не знам… – Наравно да је била другачија, Жоао, али и данас је другачија. Друг председник је Анголац, Анголци се брину о земљи, не Португалци… – Тако је, малиша… – и Жоао је волео да се смеје, а затим би звиждао. – Јеси ли ти радио с Португалцима, Жоао?

13


Онджаки

– Да, али ја сам био веома млад… А био сам и у шуми с герилцима. – Друг Антонио воли баш лепо да прича о Португалцима – провоцирао сам. – Друг Антонио је старији – рекао је Жоао, али ја нисам то баш најбоље разумео. Док смо пролазили поред неких веома ружних зграда, махнуо сам једној другарици професорки. Жоао је одмах питао ко је то, а ја сам одговорио: – То је професорка Марија, оно тамо је четврт у којој живе професори Кубанци. Оставио ме је испред школе. Сви су ми се другари смејали јер су ме довезли. Имали смо обичај да се смејемо ономе кога довезу у школу, тако да сам знао да ће ми се ругати. Али нису се само зато смејали. – Шта је сад? – питао сам. Муртала је препричавао сцену од претходног дана с професорком Маријом. – Професорка Марија, жена друга професора Анхела? – Да, баш она – рекао је Елдер кроз смех. – Јутрос су у учионици сви много галамили, па је она хтела да упише у дневник Селија и Клаудија … хе … они су устали да се буне, а професорка је рекла… – Елдер више није знао шта ће од толиког смеха, сав је поцрвенео – … професорка је рекла: Вас двојица, доле! … или тако нешто. – Добро, и после? – и ја сам се заразио смехом. – А они су се бацили на под… Сви смо прснули у смех. И Бруно и ја волели смо да се шалимо на рачун кубанских професора; пошто они понекад не разумеју добро португал-

14


Добар дан, другови

ски, користили смо прилику да причамо брзо и говоримо бесмислице. – Али још увек ниси чуо оно најбоље… – Муртала ми се приближио. – Шта то? – Она се расплакала и побегла кући!!! – и Муртала је умирао од смеха. – Само због тога је отишла! Имали смо час математике код професора Анхела. Када је ушао, био је љут или тужан. Гуркао сам Мурталу, али нисмо смели да се смејемо. Пре почетка часа друг професор је рекао да је његова жена веома тужна јер су ученици били недисциплиновани, а једној земљи у изградњи потребно је много дисциплине. Говорио је и о другу Че Гевари, говорио је о дисциплини и о томе како морамо да будемо добри да би наша земља функционисала. На срећу, није било жалбе на Селија и Клаудија, иначе би због револуције заиста били уписани у дневник. На одмору је Петра рекла Клаудију како морају да се извине другарици професорки јер је она веома добра, Кубанка је и дошла је у Анголу да нам помогне. Али Клаудио није уопште хтео да слуша Петру, рекао јој је да је само извршио професоркино наређење, да им је она рекла: Доле!, па су се они бацили на под. Сви смо волели професора Анхела. Био је јако једноставан, јако драг. Првог дана школе видео је Клаудија са сатом на руци и питао га да ли је његов. Клаудио се насмејао и рекао да јесте. Друг професор је рекао: – Види, ја радим већ дуги низ година и још увек немам сат – а ми смо били запањени, јер је готово

15


Онджаки

свако у разреду имао сат. И професорка физике изненадила се када је видела колико дигитрона има у учионици. Али не само професора Анхела и професорку Марију. Волели смо све професоре Кубанце, између осталог и зато што су с њима часови почели да бивају другачији. Професори су бирали два редара по предмету, што нам се прво допало, јер је то била нека врста друге функције (прва је био делегат разреда), али после је престала да нам се допада јер је редар морао да помаже мање способним компањеросима, како су говорили другови професори, и морао је да зна све из тог предмета и није могао да има мање од петице. Но, најгоре од свега било је то што је морао да ради све домаће задатке, јер редар је био тај који их контролише на почетку часа. Наравно да је то што кажеш професору ко је урадио домаћи, а ко није, могло на одмору да доведе до туче. Нека исприча Пауло како су га одвели у болницу док му је крв цурила из носа. По подне је другарица директорка дошла да поразговара с нама. Волели смо кад неко уђе у учионицу јер смо сви морали да усагласимо интонацију и отпевамо ону песмицу, што би неки искористили да гласно вичу: – Доообаррррр дааан … дрррругаааарицеее … диррректоооркаааа! Дакле, дошла је да нас обавести како ће нам у изненадну посету доћи друг инспектор из Министарства просвете. Знала је да ће то бити једног од наредних дана, али морамо да будемо добри, очистимо школу, учионицу, торбе, дођемо при-

16


Добар дан, другови

стојно обучени (мислим да је тако рекла), а да ће остало касније објаснити професори. Нико није ништа рекао, нити је ишта питао. Наравно да смо устали тек кад је другарица директорка рекла: – Онда, до сутра – и то до сутра није било случајно, јер би било другачије да је рекла до следеће недеље, тако да смо устали и рекли прилично гласно: – Доооо … сутрааааа … другарицееееееее … директоркааааааа!

17



Добар дан, другови | Онджаки