01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 1
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 2
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 3
KOVA^NICE SLIKA Prolog
5
NOA, BO@JI MILJENIK Na pu~ini ~uda
15
ODISEJEVA LUTANJA, HERKULOVE LJUBAVI, MACISTEOVE OSVETE Goloruki delija iz mita
29
SINDBAD MOREPLOVAC Pustolov bez lica i jedini pravi bog
43
UMALO NERANJIVI SIEGFRIED Kletve magle i sumraka
55
PESNIK KOJI JE VIDEO PAKAO Bo`anstvena ekskurzija
73
@IVOTOPIS ARTHURA PENDRAGONA Kralj, ma~, ~arobnjak
91
DOKTOR FAUST Teolog koji je prodao du{u |avolu
111
PEPELJUGA Bajka o izgubljenoj cipelici
125
PROSPERO, VOJVODA I NEKROMANT Mala privatna planeta
139
GULLIVEROVA PUTOVANJA ^ovek van dimenzija
161
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 4
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 5
Mo`da najlep{a definicija filmske umetnosti, koju je piscu ovih redaka bilo dano da ~uje, be{e ona iz usta Wernera Herzoga, poznatog nema~kog reditelja: Film je – re~e Herzog – stvaranje slika koje nikad pre toga nismo videli. I Dragocena za kinematografiju, mogla bi se ova definicija bez opasnog rizika primeniti i na druge umetnosti: dade se njome odrediti bar jedan – nimalo neva`an – deo njihove su{tine. A pogotovo je vredna ukoliko prihvatimo teoriju po kojoj, u stvari, postoji tek jedna jedina umetnost (stupanj na kojem se duhovna vrednost pojavljuje u strukturi oblikovnog materijala), dok razlike me|u njenim „vrstama“ ili „odeljcima“ proizlaze samo iz specifi~nosti kori{}enog izra`ajnog sredstva, odnosno gradivnog materijala. Slede}i Herzogovu ideju, mo`emo se zapitati: nije li umetnost u stvari stalna, ponekad bogatija – katkad oskudnija, „radionica“ novih i novih slika, nevi|enih ranije, od kojih nas neke samo za tren zaokupe, druge potresu, tre}e navedu na razmi{ljanje … a one posebne, najre|e i najprodornije, ostaju zanavek urezane u na{u matricu se}anja, postaju}i novi permanentni znak, zapravo signal, u toj intimnoj riznici. Takve slike, u stvari arhetipove, nazvali smo jednom ranijom prilikom slikama-porukama. Jednostavno{}u, prodorno{}u i tajanstvenom snagom zna~enja postaju one novi obelisci, nove miteme na{e duhovne figuracije: na primer, sastanak devoj~ice i vuka (Crvenkapa), usnula lepotica u zaraslom zamku (Trnova Ru`ica), pe}ina {to se rastvara pri izgovoru magi~ne formule (Ali Baba i ~etrdeset hajduka), jednooki kiklop oslepljen u`arenim kocem (Odiseja), bitka viteza i vetrenja~e (Don Quijote), ~ovek koji se budi okovan od patuljaka (Gulliverova putovanja), titanski majmun s lepoticom u {aci na vrhu Empire State Buildinga (King Kong), crni kristalni monolit ili kost preobra}ena u svemirski brod (2001: svemirska odiseja)… Na samom VELIKOM PO^ETKU, na pragu neodredive davnine i merljive istorije ljudskog postojanja – stvaranja, stoje veli~anstvene i prebogate kompozicije nabijene takvim ve~nim slikama-porukama, ba{ kao {to je {ipak nabijen ko{ticama. Biblija, anti~ka mitologija, Ilijada, Odiseja, narodne bajke, Hiljadu i jedna no} … jesu zapravo nepregledne galerije, silne kova~nice i riznice novih slika koje postaju
5
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 6
deo ne samo obrazovanja i kulture ve} i sasvim obi~ne, svakida{nje predod`be o svetu brojnih delova ~ove~anstva. Znaju ih i oni {to ne pamte ili pak uop{te ne poznaju izvor iz kojeg poti~u. Drvo s ~ije grane znati`eljna `ena po zmijinom uputu bere jabuku, mudrac zato~en u ribljoj utrobi, nebeske trube {to ru{e mo}no zi|e, op{ta poplava i barka sa sedim kolekcionarom zemaljskih stanovnika, pustolovi zapu}eni za zlatnim runom, drveni konj {to krije tajnu doguran pod bedeme tvr|e, silni daimon istrljan iz lampe na ulje, moreplovac koji se neprestano vra}a plavetnom beskraju u ~e`nji za jo{ neverovatnijim zgodama … ko da pobroji ~ak i deli} svega {to je tu izvu~eno iz bunara kolektivne podsvesti i trezora njenih praslika, te onda, kao slika-poruka za sve prostore i sva vremena, skovano i ~oveku na zajedni~ko pam}enje i dogra|ivanje ponu|eno? I na {ta su se – ako ne na te bujice uzavrele zlatonosne magme {to kulja iz zajedni~ke prasvesti i genetske ba{tine neizbrojivih pokolenja – nadovezali kasniji majstori zami{ljanja istinitijih od ~injenica, od Dantea i Cervantesa do Rabelaisa, Shakespearea i ostalih? Na {ta se, uostalom, nadovezao i kinematograf? II Jer sve ovo, talo`e}i se milenijumima, do~ekuje pre ne{to vi{e od jednog veka najmla|u ali po magijskim mo}ima svima drugima ravnu umetnost: onu {to se ra|a iz veze izme|u odabrane ili izmi{ljene pojavnosti, osetljive emulzije na celuloidnoj traci, filmske kamere, kino-projektora, bioskopskog ekrana, umetnika i gomile {to pred o`ivelim platnom uranja u njegov i svoj novi beskraj. Umetnost koja ~uva tajnu neodoljivo ~ulne ubedljivosti svakog oblika `ivota, od najobi~nijeg do najfantasti~nijeg. Umetnost koja mo`e pokrenuti i ono {to je nepokretno, o`iveti ono {to nije `ivo. Umetnost filma. Sve to sa~ekalo ju je kao prizemno isku{enje ili kao vrhunski izazov, kao prilika za preprodavanje znanih ili pak kristalisanje novih slika-poruka. I sve je film prihvatio poput gladnog deteta, onog koje ne zna {ta zapravo ho}e, no to ho}e odmah i ucelo, deteta tako sli~nog svemirskoj bebi iz 2001. Kubricka i Clarkea: „Bilo je sad gospodar sveta, no nije bilo sigurno {ta }e uraditi. Ali ne{to }e mu ve} pasti na um…“ Tra`e}i gra|u za svoju nezasitu proizvodnu ma{ineriju i planetarne mase konzumenata, film se drsko ma{io sveukupne ponude, od Biblije i anti~kih heroja do [eherezadine pripovedne ~ipke i njenih kasnijih kolega po duhu. Grabio je i prenosio u svoj vizuelni registar ne{to uspe{no, ne{to bezuspe{no, pone{to ~ak sramno upro{}eno. Neke stare slike-poruke smestio je u {arene la`e od kartona i gipsa, druge – posvojio, rekonstituisao i u~inio mo}nim oru|ima svoje planetarne ofanzive, i sam pri tom stvaraju}i vlastite, izvorne vrednosti te plemenite sorte. O takvim, ekranskim slikama-porukama iz carstva fantastike (a {to se rodi{e uz pomo} ili na temelju knji`evnih slika-poruka) poku{a}e ne{to da ka`e ova knjiga…
6
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 7
Ne}emo iz kruga na{e pa`nje izostaviti ni sve one unapred izgubljene bitke kinematografije sa velikim, upravo pomenutim kova~nicama – riznicama ve~nih slika: jer {ta }e film Bibliji, Odiseji ili Argonautima – sem kao obesni petli} koji, zabasav{i u polje slatkog zrnja, zoblje i zoblje, nezasito ali i bez rezultata ve}eg od onog koji obi~no donosi neumereno punjenje stomaka… Putovanje kroz lavirint nezaboravnih slika nastavi}emo potom „dohvatljivijim“ {tivom – na koje se filmski umetnik vra}ao ~esto, opravdano i bar donekle uspe{no, opsedaju}i odabranu sliku ili slikovnicu kao {to neumorni pesnik opseda draganu, a hrabri ratnik utvrdu. Poku{a}emo ustanoviti {ta je to {to be{e privuklo dana{nje stvaraoce i {ta su uspeli da iz teksta preto~e na ekran. Gde je zapisana slika ostala nedohvatljiva za pikto-fono-kineti~ki instrumentarij filma, gde je pak filmska struktura poneku sliku-poruku izbrusila do ~istog, svetlonosnog dragulja… U toj vezi ~esto nema logike, ali ima originalnosti: za{to to bioskop zapostavlja jednog Godwina, Rabelaisa ili Cyranoa – a trajno se vezuje uz Gullivera, Münchhausena ili Stephena Orlaca? Pa ako krenemo od davnog mitskog doba na razme|i zaboravljene i upam}ene istorije, doba u kojem nastaju prve velike i nenadma{ne kova~nice slika-poruka, kinematografija nas, stara samo malo vi{e od jednog veka, na svom po~etku suo~ava sa skoro istim takvim mitskim me|uprostorom – ~ije se konture tek postupno pomaljaju iz sumraka i maglica neznanja. Ko je i kada prvi kamerom uslikao Sindbada me|u morskim ~udovi{tima, Ayeshu sred plamenog vira besmrtnosti, vampirskog viteza no}i ili ~oveka preobra}enog u vuka, to, valjda, ne}emo nikad ustanoviti sa sigurno{}u. I bolje: ti prvi filmovi, zasigurno, ozbiljnijih radosti ne bi ponudili. Samo bi, da ih redom iskopamo i odgledamo, uni{tili iluziju onog bliskog, za `ivota na{ih baka stvorenog tajanstva {to bajkovito ovija i krajnje neizvesnim ~ini prve korake filma – tajanstva koje, uz samo malo dobre volje, mo`e podsetiti na sli~an i neodgonetljiv bezdan iz kojega je nekad, davno davno, niklo ~udo duha u materiji zvano Umetnost… III Herzogova definicija, omogu}uju}i da Umetnost ili umetnosti tuma~imo kao permanentnu kreativnu struju vi{e ili manje trajnih slika, olak{ava i razumevanje problema preno{enja takvih vrednosti iz jedne umetnosti (jedne gradivne strukture) u drugu umetnost (drugu gradivnu strukturu). Re~ je ovde o ekranizovanju knji`evnih dela, valjda najpopularnijem i najpogubnijem kino-hobiju dvadesetog veka. Jer, zaista, {ta je donosilo to drsko rasprostranjeno ilustrovanje fluidnih literarnih sklopova putem ~ulnosti i materijalnosti filmske slike? Sem u retkim slu~ajevima umetnika koji bi se knjigom inspirisali – te onda krenuli u vlastite ideativne i gradivne pothvate (ili pak u situacijama kad su sineasti dovr{avali i domi{ljali {to u knjizi ostade tek naslu}eno) – donosilo je, najkra}e re~eno, hibride koji vi{e ne poseduju sugestivnost re~eni~nog sklopa, a jo{ ne dosti`u `ivotnost kinematograf-
7
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 8
skog prizora: mutante na razme|i neuhvatljive re~i i mobilno-zvu~ne slike, fantome s praga dva divergentna oblikovna sistema, mrtvoro|en~ad ~ijoj jalovosti ne poma`e ni povremeno realizovana popularnost (tr`i{na efikasnost)… Sre{}emo takve primere i po na{em putu, uvek kad su sineasti nastojali vi{e ili manje direktno rekonstruisati literarnu pripovednu strukturu na ekranu. No, kad bi se, u re|im ali tim dragocenijim slu~ajevima, slikom-porukom iz knjige poslu`ili samo kao vodi~em do one jo{ dublje, starodrevne praslike, do kresnice iz ambisa kolektivne podsvesti (ili prasvesti) ljudskog roda, te onda, napipav{i joj strunu i naslutiv{i zvuk, poku{ali (a ponekad i uspevali) da tu osnovnu duhovnu kristalizaciju otelotvore gra|om i oblikovnim mo}ima vlastite, filmske umetnosti – znalo se desiti da pojedine praslike o`ive u sjaju nove kino-slike-poruke, ba{ kao {to se to, na razli~itom stvarala~kom putu, de{avalo i literarnim slikama-porukama. Jer put od prasvesti i njenih praslika do umetnosti i njenih slika-poruka uspe{no se prelazi samo direktno: od osnovne pramisli do odre|enog gradivnog otelotvorenja, {to zna~i – od kolektivne praslike do literarne slike-poruke, od takve praslike do filmske slike-poruke itd. A ne mo`e se za uspe{no otelotvorenje u jednom gradivnom materijalu koristiti uspe{no otelotvorenje iz drugog gradivnog materijala – zato {to jedna vrsta gra|e (re~) daje temeljnoj viziji ne samo „telo“ ve} i „du{u“, bitno razli~itu od druge vrste gra|e (filmska slika). Otelotvorenje jedne umetni~ke vrste mo`e stoga otelotvorenju druge umetni~ke vrste pomo}i samo indirektno, upozoravaju}i na inspirativnost temeljne praslike i sugeri{u}i nu`nost nove, vlastite potrage za njenim uspe{nim otelotvorenjem u novom gradivnom kontekstu. Parazitski, to jest pasivni pojam ekranizovanja literature nadome{ta se kreativnim, to jest aktivnim filmskim traganjem za iskrom koja je pisca nadahnula i potakla na delo. Nema puta unaokolo: od praslike do filmske slike-poruke ne sti`e se pre~icom od knji`evne do filmske slike-poruke. IV Me|uzavisnost umetni~kih otelotvorenja otpada tako pred plodnijom mogu}no{}u ravnopravnog sadejstva raznih gradivnih (stvarala~kih) mogu}nosti na realizaciji raznolikog (po sredstvima) ali zajedni~kog (po cilju) VELIKOG PLANA – da se krupniji ili manji delovi sveobuhvatne riznice praslika potvrde, odnosno pro{ire, novim formacijama savremenih (literarnih, muzi~kih, likovnih, filmskih itd.) slika-poruka. Jer od pomenutih praslika sazdan je ceo na{ ljudski duhovni bitak, na{ esencijalni nukleus. Njihovim pak rekonstituisanjem u pojedinim gradivnim sistemima vrednosti mo`da najdublje i najpotpunije afirmi{emo svoj konkretni istorijsko-stvarala~ki trenutak, svoj aktuelni `ivotni i graditeljski smisao, zapravo duhovni alibi svog neponovljivog egzistencijalnog bi}a.
8
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 9
Pa se tako na relaciji izme|u ve~nih praslika i konkretnih slika-poruka odvija, u stvari, celokupna bitna (misaona i gradivna, duhovna i radna) aktivnost ~oveka stvaraoca. Sa tog stanovi{ta osmotreno, bavljenje ve~itim vizijama u razli~itim prostornim, vremenskim i materijalnim, odnosno medijskim mogu}nostima, ima svoj jedinstven i nezamenljiv smisao. Ishodi{na mitologija ljudskog roda ra|a u tom procesu uvek nove mitove, bolje re~eno, daje starim bazi~nim mitovima novo ideativno i ikonografsko ruho; tako temeljne miteme, to jest praslike iz prasvesti, inspiri{u daljnje izdanke u serijama umetni~kih slika-poruka, pa se zajedni~ka podsvest ili prasvest roda bez prestanka preta~e u mirijade individualnih svesti onih koji stvaraju i svih {to njihovo stvarala{tvo upijaju. Tako se Prapo~etak putem VELIKOG SPONTANOG PLANA neprestano reinkarnira u bezbrojnim nastavcima, u svim umetni~kim delima kojima ~ovek neprekidno tra`i i potvr|uje, obnavlja i oboga}uje, razvija i ponovo pronalazi svoj osnovni duhovni i gradivni kontinuitet – sam svoj bitak. Tako se za~etno i sve {to za~etnom sledi uvek iznova ugra|uje u jednu sveobuhvatnu celinu, valjda najgrandiozniju globalnu kreaciju osve{}enog dvono{ca: time pro{lo, sada{nje i predstoje}e postaju simultani, jednakovredni delovi istog stvarala~kog mozaika, iste vitalne energije, istog osnovnog bi}a. Tako jedan proces traje odiskona. Deli}em tog velikog i veli~anstvenog procesa pozabavi}emo se na stranicama {to slede. V Najpre se fantasti~nim bi}ima, silama i priklju~enijima tokom milenijuma bavila knji`evnost, stvoriv{i mno{tvo trajnih modela, persona i slika-poruka. Onda je, njenim tragom, po{ao film. ^itav ikonostas kinematografske fantastike bi}e naslikan prema literarnim motivima i mitovima, ponegde zaostaju}i, a ponegde nadma{uju}i odabrane uzore. ^udovi{ta koja smo voleli je poku{aj da se najpopularniji mitovi filmske fantastike ispitaju najpre u odnosu na knji`evne originale (iz kojih su mahom svi potekli), onda i u odnosu na prasliku koja stoji iza celokupnog projekta. Poku{a}emo konkretno odgovoriti na pitanje kako se to „sedma umetnost“ ume{ala u staru igru stvarala~ke regeneracije mitova i arhetipova, u igru o kojoj Tony Faivre progovara 1962. u predgovoru svojoj knjizi Les vampires: Uprkos udaljenostima koje dele kontinente, bez obzira na sled civilizacija, izvesna verovanja nalaze se posvuda u istom obliku – i njihov trag mogu}e je slediti kroz istoriju. Ako ih javnost potiskuje, ona pribe`i{te nalaze u umetnosti, jer moraju da se izraze na bilo koji na~in. Takva je ve}ina praznoverica i legendi, ~iji se svakodnevni aspekti, ispod prividne razli~itosti, nikad ne odvajaju od osnovnog stabla i povezuju nas sa
9
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 10
velikim prvobitnim Simbolima. Uporedna studija uticaja koji se prenose iz porodice u porodicu, od jednog naroda – susednom narodu jeste korisna ali ipak nemo}na da dohvati su{tinu arhetipova koji izmi~u svakoj analiti~koj deskripciji. Takvi identi~ni nazori postoje u svakom ljudskom bi}u i vode podzemni `ivot u podsvesti, dodiruju ponekad nivo svesti, a prodiru}i u istoriju, upravljaju lokalnim obi~ajima ili ~ak {irokim umetni~kim i verskim pokretima. Njihove manifestacije uznemiruju sve koji su propustili da u|u u samo sredi{te iskustva. Istra`iva~ mo`e ostati zapanjen pred tim praznovericama i legendama i ni{ta nije prirodnije dok posmatra samo spolja{njost. No, ako se pribli`i magi~nom krugu i prodre u posve}eni zabran, prihvataju}i da se izvesno vreme prepusti iracionalnim silama, evo ga suo~enog sa nadnaravnim koje prodire u svakodnevni `ivot, i on se istovremeno ose}a isklju~enim i ume{anim. Isklju~enim, jer kao da ni{ta vi{e ne zavisi od njega, kao da je svet, jo{ malo~as siguran, u odre|enom trenu i na odre|enom mestu, postao igra tamnih sila; ume{anim, jer u trenutku kad dodiruje jedan od dva pola Svetinje, on se anga`uje celim svojim telom, razumom i duhom… VI Dve godine kasnije Carl Gustav Jung ispisuje na tu temu svoje fundamentalne teze iz Man and his Symbols: Ba{ zato {to ljudsko telo predstavlja ceo muzej organa, od kojih je svaki pre{ao dug istorijski razvoj, o~ekivali bismo da }e i duh biti organizovan na sli~an na~in. On, naime, ne mo`e biti li{en istorije u ve}oj meri od tela u kojem postoji. No, pod tom „istorijom“ nikako ne mislim na ono {to duh sam od sebe izgra|uje svesnim obra}anjem pro{losti preko jezika i drugih kulturnih tradicija. Mislim na biolo{ki, predistorijski i nesvesni razvoj duha u arhai~nom ~oveku, ~ija je psiha jo{ uvek bila bliska `ivotinjskoj. Ta neizmerno stara psiha tvori osnovicu na{eg duha, ba{ kao {to se struktura na{eg tela bazira na op{tem anatomskom uzorku sisara. Iskusno oko anatoma ili biologa otkri}e mnoge tragove tog izvornog uzorka u na{im telima. Iskusni istra`iva~ duha mo`e isto tako naslutiti sli~nosti izme|u slika sna modernog ~oveka i proizvoda primitivnog duha, njegovih „kolektivnih slika“ i njegovih mitolo{kih motiva. Kao {to biologu treba nauka o uporednoj anatomiji, tako psiholog ne mo`e bez „uporedne anatomije psihe“. U praksi, da se izrazim na drugi na~in, psiholog mora da ima ne samo dovoljno iskustva o snovima i drugim tvorevinama nesvesne aktivnosti, ve} i o mitologiji u njenom naj{irem smislu. Moje poglede o „arhai~nim ostacima“ (kako ih naziva Freud), koje ja zovem „arhetipovima“ ili „iskonskim slikama“, neprestano kritikuju ljudi kojima nedostaje znanje o psihologiji snova i o mitologiji. Termin „arhetip“ ~esto se krivo shvata kao oznaka za neke odre|ene mitolo{ke slike ili motive. Ali te slike i ti motivi nisu ni{ta vi{e
10
01 Noa, bozji miljenik Ljilja.qxp
11-Oct-07
09:28
Page 11
od svesne predod`be; i bilo bi besmisleno tvrditi da se takve nestalne predod`be mogu naslediti. Arhetip je te`nja da se stvore takve predod`be motiva koje mogu da se mnogo razlikuju u pojedinostima, a da ipak ne izgube osnovni oblik. Ima, na primer, mnogo predod`bi motiva o neslo`noj bra}i, ali sam motiv ostaje isti… Oni su, zapravo, nagonski trend, jednako upadljiv kao {to je upadljiv i nagon ptica da grade gnezda ili mrava da grade organizovane nastambe. Moram da objasnim odnos izme|u nagona i arhetipova: ono {to ta~no zovemo nagonima, to su psiholo{ki porivi koje na{a osetila registruju. Me|utim, oni se istovremeno o~ituju i u ma{ti i ~esto otkrivaju svoju prisutnost samo simboli~kim slikama… Ta otkrovenja nazivam arhetipovima. Oni su nepoznatog porekla i stvaraju se u svako doba i u svim delovima sveta – ~ak i tamo gde treba isklju~iti predaju putem neposrednog potomstva ili „unakrsnu oplodnju“ putem seoba… VII Ono {to postoji kristalisano u arhetipovima, a {to je nekad zaista postojalo, preselilo se potom iz stvarnosti u pri~e, knjige i slike, docnije u filmove, televizijske serijale i stripove, najposle u kompjuterske igrice, pri ~emu najve}i deo arhetipa, u najve}em broju slu~ajeva, poprima ofucanu formu stereotipa. Ali ne mari! Jer {ta je stereotip nego – na du`e ili kra}e vreme – hibernirani arhetip, uspavana varnica koju umetnik ume da raspiri i rasplamsa. A kad se to desi, kada kroz stereotipsku lju{turu prosvetli arhetipsko jezgro, bude ~udo: drevna praslika o`ivljava, slika-poruka ponovo sti~e du{u, to jest tajnu, i postaje ono {to je oduvek bila – magijski znak koji nas podse}a na ne{to odavno zaboravljeno, a ipak u prasvesti sa~uvano, ne{to veoma va`no iz zemlje ~uda u kojoj se, pradavno, odvijao ~ovekov `ivot. VIII Bilo kako mu drago, izvesno je da se filmska fantastika od po~etka kretala u smeru kojim su je upu}ivale (sasvim ili tek napola dovr{ene) slike-poruke iz knjiga. Mnoge je od njih, preuzimaju}i ih bez mere i pameti, upustila i upropastila, pretvaraju}i blistavo izazovni arhetip u sasu{eni, neinteresantni stereotip; neke su je zbunile – i bi u stanju tek da ih na~ne, samo nasluti kao vlastitu mogu}nost, a poneke je suvereno razgradila – proniknula do slutnje njihovog praslikovnog bi}a i naboja – te onda filmskim mo}ima sklopila i obogatila do neslu}enih razmera. Tako nasta niz snovi|ajnih situacija {to se brzo naseli{e u na{em duhovnom pejza`u, okupi se galerija ~udovi{ta koja smo zavoleli… VELIKI UMETNI^KI PLAN otvorio je novo poglavlje milenijumskog vra}anja prapo~etku – film se zaputio u vlastito traganje za praslikama.
11