Issuu on Google+

Kosovo 2.0 LJUDI/POLITIKA/DRUŠTVO/UMETNOST/KULTURA #1 LETO 2011

imidž Nezadovoljstvo nacije Pozicija međunarodne misije Falafel buntovnik Muškarci, raskopčani Strip gneva KOSovo: € 3,- OSTALE ZEMLJE: € 6,-/ $ 8,-

#1 imidž LETO 2011

1


2

kosovo 2.0


kosovo 2.0

Glavna i odgovorna urednica: Besa Luci Zamenik glavnog i odgovornog urednika: Nate Tabak Šef uredništva: Sarah Wischmann Viši urednici: Kreshnik Berisha Bardhi Haliti Urednik fotografije: Atdhe Mulla Vizuelni koncept i dizajn: Van Lennep, Amsterdam Adaptacija dizajna na srpskom jeziku: Bardhi Haliti

Urednik tekstova: Tim O’Rourke

Lejla Sadiku Silvia Valencia

Dopisni urednici: Andrea L. Capussela Conor Creighton Nita Luci Jeton Mehmeti Richard Warnica

Fotografi: Yll Citaku Jim Hagan Visar Kryeziu Armend Nimani Tringa Ramadani Petrit Rrahmani Kushtrim Ternava

Asistent uredništva: Vesa Kepuska Dopisnici: Kaltrina Ademi Ardit Bejko Nita Deda Puhie Demaku Nicole Farnsworth Milot Hasimja Kreshnik Hoxha Jeton Jagxhiu Nela Lazarevic Agon Maliqi Hana Marku Rina Meta

Ilustratori: Driton Selmani Prevod sa engleskog jezika: DAS Group Naslovna strana: Dea Dedi na fotografiji Fotografija: Atdhe Mulla u Prištini Frizura: Alban Abdullahu

#1 imidž LETO 2011

Stažisti: Art Haxhijakupi Gresa Kingji Fjolla Kondirolli Biznis menadžer: Arita Hasani Webmaster: Sprigs Izdavač: Kosovo Glocal Odbor: Presedavajući Joan de Boer Članovi: Anna Di Lellio Hugo Zwolsman Reklama: Kanun

Štampa: Raster Kosovo 2.0 magazin je dostupan na engleskom, albanskom i srpskom jeziku Internet stranica: www. kosovotwopointzero.com E-mail: magazine@ kosovotwopointzero.com Pisma uredniku: letters@kosovotwopointzero.com

Finansijska podrška

Sadržaj ne odražava nužno stavove i mišljenja donatora.

Pretplatom na Kosovo 2.0 dobijate godišnji popust na časopis koji izlazi tromesečno Pišite nam na: subscriptions@kosovotwopointzero.com

3


PISMO UREDNICE Besa luci

—KADA SMO NAUMILI DA URADIMO IZDANJE O IMIDŽU, želeli smo da ispitamo stalnu preokupaciju na Kosovu sa pokušajima da se ne pošalje loša slika. Prošla godina je završila sa brojnim izveštajima u međunarodnim medijima koji su povezivali više kosovsko političko rukovodstvo sa trgovinom organima, organizovanim kriminalom i kriminalnim mrežama. Građani Kosova koji žive u inostranstvu su razmenjivali anegdote o ljudima koji su pitali da li je zaista bilo tako lako da se dobije transplantacija bubrega u njihovoj zemlji. Istraga za utvrđivanje da li su ti izveštaji tačni tek treba da da rezultate. Ali, bilo kakav da bude ishod, šteta nije u tome kako svet vidi Kosovo, već kako će se građani Kosova mobilisati ili odgovoriti na oštećeni imidž. Na Kosovu danas se na imidž misli kao na nešto što ne može da se ispravi promenom površine; da Kosovo može da se promeni samo promenom načina kojim se vodi politika. Ovo je daleko od ranijeg verovanja da kada Kosovo dobije nezavisnost da će svi problemi biti rešeni. Ovo definitivno nije slučaj. U proteklih tri godine izgradnje države, pravo Kosova na postojanje je osporavano. Agresivna diplomatija Srbije nije se samo usredsredila na odbijanje državnosti Kosova već i na sprečavanje njegovog priznavanja. Lobiranje protiv kosovske držav nosti i sprečavanjem njegovog pristupanja međunarodnim strukturama, Srbija je tražila podršku širom sveta. Diplomatski napori Kosova su doneli mešane rezultate: 76 država je priznalo Kosovo do kraja juna. Kašnjenje u priznavanju minira suverenitet Kosova. U zemlji gde je 40 procenata stanovnika nezaposleno, 30 procenata živi u siromaštvu, trgovinski deficit je 1,7 milijardi evra, a trgovina i kretanje blokirani, suverenitet nije popravio život običnim građanima (“Najvećih 10 frustracija” strana 65). Ovo su samo neki od razloga zašto, za većinu na Kosovu, diplomatija nije samo državna odgovornost već i privatna (“Leteći aktivista paradira sa kosovskom zastavom visoko na nebu” strana 62).

Neke čitaoce “Zemlju razočarenj” od Ričarda Varnice (strana 28) može da uznemiri jer nudi tešku istinu koju Kosovo možda neće biti spremno da čuje: da van sazvežđa stranaca koji rade ovde, svet uopšte ne misli o Kosovu. A Andrea Kapusela u “Stranci. Otkriveni” (strana 53) s pravom napominje da kada Sjedinjene Države, najuticajniji saveznik Kosova, često kažu Kosovo je problem Evrope, u stvari znači “Kosovo je problem; Kosovo se nalazi u Evropi; shodno tome, Kosovo je problem Evrope.” Unija koja je više od dve decenije počela da piše svoju zajedničku priču otvorila je svoja vrata. Prošle decenije se povećala sa 15 na 27 članica. Ali je i stvorila nove puteve za odbijanje onih za koje smatra da su pretnja smeru zajedničke evropske budućnosti. Njena nemogućnost ili čak nespremnost da dohvati istoriju koja se menja pred njenim očima sprečava EU od odgovaranja i prilagođavanja na nove socijalno-kulturne aranžmane, najjasnije sa uplitanjem ruku desničarskih partija širom kontinenta. Nejasnoća u EU o tome kako da se bavi Kosovom takođe stvara prostor za one na vlasti na Kosovu da izbegavaju odgovornost za svoje nedostatke. Jer ovo nije samo zemlja u kojoj su političari odsutni, već upravljanje propagiraju preko svojih nepoštenih i načina koji služe samo njima, dok međunarodne misije često odlučuju o većini stvari koje se dešavaju. Dakle, iako na Kosovu postoji puno međunarodnih misija, one nisu misije potrebne Kosovu. Međunarodne misije na Kosovu mogu da biraju šta je ispravno a šta ne, korisno ili škodljivo, pametno ili ne za zemlju. Dok Kosovo mora da izgradi vladavinu prava i uspešnu privredu, to može da se desi samo kada ljudi počnu da učestvuju kao ravnopravni. Pošto to nije slučaj, forma upravljanja koja proizilazi iz ovih političkih nejasnoća je pomogla opštem osećanju gubitka. Ljudi su izgubili osećanja da su “kod kuće” i sada rade sa izlomljenom idejom sebe i identiteta – tako što su marginalni, uklapaju se nigde i svugde istovremeno.

4

kosovo 2.0


Ovo više nije Kosovo koje treba da iskoristi imidž oblikovan i prenošen preko međunarodnih medija i politike.

Novi vidovi predstavljanja Kada smo počeli da ispitujemo ove priče sa časopisom, razmrsili smo složene, i često sukobljene naracije i odnose moći. Sa jedne strane, tiče se razumevanja kosovske preokupacije imidžom gledanjem kako građani Kosova reaguju na načine na koje su predstavljeni spoljnom svetu, i sa druge strane, sagledavanjem kako se građani Kosova mobilišu kada su njihove lične i kolektivne naracije osporene. Generalno, oni odgovaraju sa osećanjem kolektivnog identiteta i odgovornosti za svaku i sve akcije koje mogu slabo da se odnose na njih. (“Kako misliti o muškarcima na Kosovu”, strana 78 i “Još jedna modrica za zemlju koja nije sigurna kako doživljava sebe”, strana 36). Nema ničeg pogrešnog u tome da se pokuša da se popravi nečiji imidž. U stvari, Kosovo bi moglo da dobije u smislu svojih odnosa sa skepticima i protivnicima nezavisnosti. Iako se unutar ovako nadmetačkih tema pokreću važna pitanja unutar politike predstavljanja i odnosa moći, od ključnog je značaja da se ne izgube i zaborave priče pojedinaca koje pripadaju identitetu. Nove komercijalne forme predstavljanja nacionalnog identiteta i vršenja javne diplomatije se javljaju u medijima i kampanjama, brendiranjem nacije, države i mesta, od majica i bilborda do instalacija na javnim mestima. Ali ove forme i #1 IMAGE Summer 2011

njihovo predstavljanje donose problematične potvrde. Na dan nezavisnosti je u centru Prištine postavljen novi simbol za taj događaj. Oglašavajući svetu najnoviju državu, NEWBORN se pojavio kao nova i moderna praksa nacionalnog imidža. Ali to takođe ukazuje na sve odnose Kosova, između nas samih i sa drugima, i kao znak može da se čita unutar kosovske nejednakosti; i zato ga mnogi vide kao predstavljanje kosovskog detinjstva, gde Kosovo sebe vidi kao dete, tretirano je kao dete i u suštini treba da se obrazuje kao dete. Tri godine kasnije, njegov kreator, Fisnik Ismaili, je izgubio optimizam koji je hteo da uhvati zbog sreće na rođenju, i napada Kosovo koje vidi: puno korumpiranih političara i arogantnih diplomata, predstavljene u njegovom digitalnom stripu, “Pimpsonovi” (strana 46). Pokretačka snaga Kada smo pokrenuli veb stranu Kosovo 2.0 pre godinu dana, učinili smo to kako bismo stvorili mesto gde će mladi ove zemlje da kreiraju i izraze svoje lične beleške preko priča koje bi podelili. I dalje smo ubeđeni da pojedinačne priče i glasovi ne treba da se izgube. Odabir portreta (strana 16) govori o snu mladog čoveka da postane umetnik izgubljen lutajući ulicama Prizrena prodajući cigarete, i muzičara koji je iznenadio nemačkog sveštenika da osoba može biti sa Kosova i da dobro svira Baha na violini. Ovo više nije Kosovo koje treba da iskoristi imidž oblikovan i prenošen preko međunarodnih medija i političara – to je bilo vreme kada je mali pomen Kosova u međunarodnoj štampi davao nadu ljudima koji su do rata 1999 bili potisnuti u ispoljavanju ili traženju svog ličnog ili političkog subjekta. Danas postoji novo verovanje i isticanje delovanja; da je istorija nešto što svi mi možemo posedovati; i da često i marginalne naracije i memorije mogu da se evidentiraju i zapamte. To je upravo ono što mi nudimo u prvom izdanju, jer nema ničeg lošeg u pokazivanju sopstvenih slabosti, i postoji nešto specijalno u tome kada ih sami otkrijete. — K 5


Sadržaj

kosovotwopointzero magazin imidž — #1 2011

.icnartS .NIERIVKOT

53

Međunarodni igrači

Bivši službenik ICO-a razbija dobro, loše i potpuno bez šaranja objašnjava zbrku međunarodnih misija.

16

Šest portreta, jedno Kosovo

Oni prave rakiju, falafel, visoku modu, fotografije i predivnu muziku. Od Prizrena do Čaglavice, oni dolaze iz svih uglova Kosova i njihove priče su različite kao i njihovi jedinstveni doprinosi.

36 Pogled iznutra

Izveštaj Saveta Evrope je reputaciju Kosova u svetu spustio na novi najniži nivo. On je takođe obeležio novo poglavlje u vladinim gluvim naporima da podupre imidž države.

82

12

Prelep brak nelagodnosti

Preživeti Kosovo

6

kosovo 2.0

Nekoliko sati od Prištine Kosovo 2.0 doživljava kako je biti ukrašen kao poslednji nosilac tradicije koja se prenosi s kolena na koleno: obred prelepih nevesti na dan venčanja.

Kosovo može da bude zbunjujuće, zastrašujuće i povremeno štetno. Međutim, ako se predaš, možeš naći sebe u unutrašnjem svetom mestu, gde srce i duša napreduju u obliku svojih ljudi.


ostalo 46 Pimpsonovi: Pad u neslaganje

Fisnik Ismaili je jednom uhvatio duh optimizma i ponosa nezavisnog Kosova. Sada kreator spomenika NEWBORN koristi likove iz “Simpsonovih” u jurenju osnova države.

44 Karta za izolaciju

Građani Kosova razmenjuju svoje horor priče prilikom traženja viza za putovanje skoro bilo kuda.

28

49 Pravda je zakazala, žena je umrla

Diana Kastrati, 27, je ubijena u Prištini od užasnog zločina koji je mogao da se spreči.

Previranje nezadovoljstva

Strani izveštač u poseti Kosovu prvi put i nalazi zemlju koja je prevazišla rat i aparthejd. Ali zemlja se i dalje bori u pogledu kovanja identiteta i budućnosti kao evropska demokratija.

61

Vaš buduci odmor

Knjiga koja priliči Grand hotelu u Prištini sa komunističkim izgledom i skakanje u nekoliko aviona za vaš naredni odmor. Ovaj dragi kamen okovan zemljom je obavezan da vam pomeri um.

62 Javna diplomatija na krilima Cesne

Pilot James Berisha vozi svoj mali avion sa propelerom u obilasku sveta sa jednostavnom porukom zemljama koje posećuje: Molim vas priznajte Kosovo.

65 Najvecih 10 frustracija

Spisak najvećih komplikacija sa kojima se građani Kosova suočavaju u svakodnevnom životu.

69 Retrospektiva blogova

Seks, makijato i OVK: Ne, to neće da se prikazuje u lokalnim bioskopima. To su samo neke od provokativnih tema kojima su se bavili naši blogeri na Kosovo 2.0 u prvoj godini.

78 Koji muškarci?

Od muškaraca koji su služili kao čuvari tradicije, ideja i porodice do onih koji ne ispunjavaju kulturna i društvena očekivanja, bakljonoše muževnosti su komplikovana gomila.

92 Intervju K2.0: Iz Montreala s ljubavlju

Sreli smo se indi pop parom Alexei Perry i Dan Boeckner kada je njihov bend ”Handsome Furs“ zapalio Prištinu. Grad je uzvratio uslugu.

50

94 Premotavanje godina

Da, imamo to, ali ne možemo da vam ga damo Kosovo ima puno domaćih proizvoda, bilo da je pinot noir ili taj energetski napitak sa zanimljivim ukusom. Oni popularišu rafove supermaketa u zemlji u konkurenciji sa evropskim konkurentnima. Ali su karte okrenute protiv lokalnih proizvođača kada se radi o izvozu njihove robe.

#1 imidž LETO 2011

Prizrenski DokuFest obeležava 10 godina od donošenja očaravajućih filmova u kosovski grad šarma.

96 Naš vodic za dobar provod

Sve što treba da znate o nastupajućim dešavanjima, festivalima i drugim dešavanjima.

7


SAMO NAJBOLJI JE POGODAN ZA PRONICLJIVOG VLADINOG ZVANIcNIKA

Piše Kreshnik Berisha / fotografija Atdhe Mulla

8

kosovo 2.0


Audi Q7 Predsednik opštine Priština vozi Audi vredan 70.000 evra. Toliki iznos je grad opredelio za popravku štete izazvanih od poplava tokom majskih padavina.

#1 imidž LETO 2011

9


Audi A8 Potrebno je 200 prosecnih kosovskih plata da se kupi predsednikov Audi A8. BDP Kosova po glavi stanovnika je manji od 2.000 evra i morao bi da radi više od 200% da stigne prosek u regionu.

Toyota land cruiser Predsednik skupštine ima Tojotu 4x4 koja može da osvoji svaki teren. Trideset procenata njegovih sunarodnika ne može da prede liniju siromaštva, a 13 procenata živi u ekstremnom siromaštvu.

MERCEDES GLK-CLASS Dekan najveceg javnog univerziteta na Kosovu vozi sa stilom – Mercedes SUV. Radna snaga na Kosovu se vozi trnovitim putem sa stopom nezaposlenosti od 45 procenata koja je najviša na svetu.

BMW 5 SERIES Najveci prosvetni službenik na Kosovu parkira svoj BMW ispred svog ministarstva. Samo 42 procenata ucenika srednjih škola uspeva da položi završni ispit prolaznom ocenom.

#1 imidž LETO 2011

11


Preživeti Kosovo

Piše Conor Creighton

To je jalovo mesto koje je u nekim delovima obavijeno mrakom, ali naglašeni duh sija kroz lica koja srecete na ulici.

12

— Prvi stranac koga sam ikada sreo u Prištini me je pitao nakon nekoliko trenutaka od upoznavanja da li sam ikada video ružniji glavni grad. Da li sam? Nisam odgovorio. Nikada nisam bio van zime sve do tog trenutka, 75 odsto mog sećanja na grad je izgrađeno od 7 popodne do 7 ujutru. Tokom dana bih se izgubio, ali čim bi pala noć ja bih našao sebe u tamnim trakama i odmah bih znao gde se nalazim. Noću, i naročito a zalasku sunca, kada uhvatite sliku grada sa visine Dragodanskog brda, Priština je izgledala prelepo. Sa snegom svuda okolo, svetla na zgradama su izledala kao jabučice kamenih divova koji su se tek probudili i nisu bili srećni što vide glupavog turistu koji ih slika. Oni bi me slomili dok kažeš dva da nije milion i jedne kamere na zidovima američke ambasade iza mene. Ima nagoveštaj grada Gotam. Postoji mrak i postoje uglovi, i ako čitate novine, ima dovoljno kriminala da posvađa dva

superheroja. Nije glavni grad u kojem je najlakše živeti. Ako je suši, H&M i integrisani gradski saobraćaj ono što mislite da je lako, onda su Priština i celo Kosovo u suštini veoma teški. Ali, zar nas nisu mame učile da sve što lako dođe lako i ode, zar ne? Kosovo je teško, ali to je ono šta ga čini trajnim. To vas tera da odete i da se opet vratite. Zahvaljujući Fejsbuku, prijateljstvo je dobilo gubitak vrednosti u proteklim godinama sa kojom samo zimbabveanski dolar može da se meri. Imam 800 prijatelja koji bi voleli da vide sliku moje mačke, ali možda samo jednog ili dvoje na koje mogu stvarno da računam. Priština sebe naziva gradom ali funkcioniše kao selo, i ljudi u selima su prijateljskiji. Tako je osim ako si veštica ili vođa neke sekte, i onda oni upravljaju pravdom u selu i ti završiš plutajući u reci. Priština nema reku. Ali prijateljstvo u tom gradu i dalje nosi određenu težinu. Ako pijete u kafiću dvaput, onda ste redovna

kosovo 2.0

mušterija. Ako se nasmejete strancima, oni će uzvratiti osmehom. A ako vas primete nasamo sa devojkom, vetrenjača glasina će se pokrenuti. Gostoprimstvo je veliko. Još veća je kada uzmete u obzir da vizne restrikcije i sporoća politike znače da ćete vraćati usluge još mnogo, mnogo godina. Oni ljudi koji vam nude večeru, krevet i svoje vreme da vas uzmu za ruku i vode vas kroz ulice ne očekuju ništa za uzvrat. Ako na stolu stoji kutija cigareta, možete uzeti jednu. Zato su na stolu. To nije hvalisanje, to je deljenje. Jedne nedelje smo rešili da odemo u šumu izvan Prištine. Bilo je malo snega i bilo je dovoljno hladno da nas pokrene da hodamo brzo, da ne šetamo. Pratili smo stazu obeleženu crticama farbe na kamenju. Neke su bile roze, neke zelene. Zaboravili smo koje smo mi pratili ali smo pretpostavili da će nas naša staza odvesti ceo krug i vratiti na autobusko stajalište. Ali,


to nije bilo tako jednostavno. Ili, možda je u stvari bilo jednostavno, ali bismo dotad već isključili našu maštu i oni bi podivljali. Uplašili smo se. Još nije pao mrak, ali Isuse, već su nas plašile naše senke. Oblici drveća su se pretvarali u utvare i sve što je delovalo napravljeno od čovečje ruke nas je podsećalo na bombu ili neku neeksplodiranu napravu. Na Kosovu i dalje ima mina. Bili smo sa lokalnom devojkom. Ona nam je rekla, i ona je bila uplašena. Staza je trebala da nas vrati ali nas je odvela još dublje u šumu uz brdo i u mračniju šumu. Došli smo do tačke kada smo na pola puta do vrha, mislili smo. I onda nas je spopala misao da nas možda neko prati, odlučili smo da nastavimo da se krećemo napred umesto da se vraćamo. Oh, bilo je tako hladno a mi smo na Kosovu, i celo ovo putovanje je dobilo loš zaokret. Na kraju smo videli svetlo u gostioni i osetili smo da smo na šljunčanom putu. Malo smo potrčali, i odmah nakon napuštenog hotela sa obaveštenjem

o minama oko porušenih zidova kao ukrasom na jelci. Popili smo toplu čokoladu i ostavili smo kutiju cigareta na stolu. Ispušili smo sve cigarete kada se prijatelj vratio i rekao, “dajte ljudi, niste se valjda stvarno uplašili?” Onda smo se nasmejali i stvarno smo krenuli, i više se nismo plašili.

— Verovatno treba da ostaviš taj ogroman strah u predvorju, i da, verovatno treba da jedeš šta god ti se servira.

#1 imidž LETO 2011

Kosovo može biti opasno, ali šta je opasnije od predubeđenja. Mislim da je normalno da postoji mali strah kada putujete u mesto koje većina ljudi pamti po ratovima više nego zemlju. Ali, taj strah će te naterati da trčiš uz brdo kao glupak ukoliko ne uspeš da ga iskontrolišeš. Ako se plašiš šume, onda će se verovatno plašiti od vikendica, mračnih ulica i zadimljenih soba. Ako je to slučaj onda ćeš znati samo 20 procenata. Ako se ne uplašiš i pojedeš jabučice, osmeli se i prestani da paničiš zbog nedostatka vazduha i zapali jednu. Videćeš više od 60 procenata mesta, a puno

ljudi ne vidi više od toga. Lepota na Kosovu je baš kao mala priča. Ona je prijatna, ali je samo izgovor za dvoje ljudi koji ne žele da pređu na stvar. Prizrenska tvrđava je okružena sa više žice nego zatvor. Ako želite da posetite Rugovsku dolinu, potrebno je da prođete kroz Peć, grad koji je spaljen skoro do temelja tokom rata 1999. Oni su kao pregibi na inače glatkom papiru, ali na Kosovu pregibi oživljavaju oblik. Pregibi jesu oblik. Verovatno ne možeš razumeti kako isti prijatelji mogu da se sastaju u istom lokalu četiri noći za redom ili su saglasni da ne rade ništa dok su u društvu ili zašto svi puše toliko – tako je dok ne shvatiš šta je jednom oduzeto od Kosovara i šta im se i danas još uvek oduzima. Kosovarska kultura retko prelazi preko granica. Ona je zatvorena unutar zemlje. To je šteta, jer nacija koja ne može da izrazi svoju kulturu svetu nije nacija, to je samo privreda. Na neki

13


način, zato su gostoprimstvo i razgovori tako česti na Kosovu. Posetioci dobijaju predavanje. Lokalci vas napune anegdotama, pesmama i načinom ponašanja ako im dozvolite. Ako želite da preživite na Kosovu, verovatno treba da im to dopustite. Verovatno treba da izbacite taj veliki teret straha i, da, verovatno treba da jedete sve što se postavi pred vas i ne treba da držite cigarete u džepu. Ako vas neko pita da odete u šetnju do brda učinite i to. — K

— Priština sebe naziva gradom a funkcioniše kao jedno selo, ali u selima su ljudi druželjubiviji.

14

kosovo 2.0


#1 IMAGE Summer 2011

15


Portret

UMETNIK NAILAZI NA MLADOG ULIcNOG PRODAVCA piŠa Rina Meta / fotografija Atdhe Mulla

GEZIM KElMENDI BAVI SE PRODAJOM CIGARETA, ALI SANJA O TOME DA POSTANE GLUMAC NA VELIKOM FILMSKOM PLATNU

— “Kaži im da sam ja umetnik”, kaže Gezim dok nam prilazi zainteresovan mladić njegovog uzrasta. Gezim je umetnik. Ima 21 godinu, ali nije sve u njegovoj torbi punoj avantura lako da se shvati. Spreman da žrtvuje sećanja iz najranijeg detinjstva, Gezim priča samo o snovima kada je imao 8 godina i posle toga. To je vreme kada je njegova porodica napustila malo selo Blace, koje je imalo samo skromnu školu i staru džamiju, da bi se doselili u Prizren, Gezimov veliki grad iz snova. Gezimova porodica može da se nađe samo u kolektivnom sećanju stotine porodica koje su napustile sela da bi otišle u gradove. Službeni spiskovi o migraciji na Kosovu su još uvek nepouzdane aritmetičke senke rođene prilikom upitnog civilnog upisa aprila 2011, skoro 20 godina nakon što se Gezimova porodica preselila. Pošto se priliv građana iz sela nastavlja, prošlih godina su malo gradovi na Kosovu promenjeni u slike nastale od naivne mašte beznadežnih, koji vide skrivene prilike za uspeh u gradovima. Sa hladnim školama kojima nedostaju profesori engleskog jezika i bez tržišta za žito koje skapava u ambarima, sela na Kosovu nisu izvor nade za bolji život. Ona su umesto toga hladnjikave senke prelepih panorama i pikturesknih scena. Ova seoska

realnost je postala velika aleja za histeričnu dimenziju posleratne migracije, veliki asfaltnih nada i sela bez seljaka. Sedam članova porodice Kelmendi, Gezimovi otac i majka, dve sestre i trojica braće, napustili su selo Blaca da bi otišli u praznu kuću na koju niko nije polagao vlasništvo. Danas žive u drugoj Kuci koju niko ne potražuje, to je unutar velikog kompleksa zgrada u Prizrenu, gde stotine porodica nalazi sklonište bez odobrenja ili dozvole da ostanu. Njihov novi dom je u međuvremenu postao topliji, ne curi tokom zime i ima prozore sa pravim staklom. Daleko od ovog kompleksa neispunjenih snova, Gezim provodi bolji deo svog života u centru grada, u svom komšiluku koji ga okružuje, i na ulicama koje pohranjuju i čuvaju memorije na Gezimovu prvu ljubav. Dok je tumarao ulicama on je započeo zanimljivu potragu za otkrivanje priča iza zidova starog grada i napustio je školu u sedmom razredu. Gezim je smanjio listu izgovora na to da su školi jednostavno nedostajali odgovarajući uslovi i da je njegova porodica bila nemoćna da pomogne. Ono što je ostalo konstantno u njegovoj priči je beskrajna ljubav prema gradu i njegovim ulicama. Ova ljubav, među mnogim drugim ljubavima i pasijama našeg prijatelja, hvata strašne karakteristike protiv prave realnosti. Zaboravljen u školi, ali uvek prisutan u gradu koji uživa reputaciju muzeja, Gezim je zaradio prvi novac od prodaje instant Polaroid slika sa svojim prvim fotoaparatom. Bila je 2002 i plate su bile male. U međuvremenu, ovaj entuzijazam za kompoziciju i bolje slike je porastao u njemu. Kako je leto donelo letnje odmore, tako su i Kosovari imigranti iz Nemačke i drugih mesta došli da potroše svoj teško zarađeni novac. Gezim ih naziva “shatzi” i to je bilo zlatno vreme. On bi zarađivao više od mesečne plate profesora na fakultetu od 200 evra a novac je davao i porodici, dok je istovremeno postajao prijatelj sa svim koji su posećivali grad. Njegova predivna bajka je trajala pet godina. “Napustio sam fotografisanje. Ili, bolje je reći, ono je mene ostavilo… fabrika ne proizvodi više”, kaže Gezim sa razočaranjem. Gezim ne može da se seti drugih međunarodnih vesti iz tog

✈ NASTAVAK NA STRANI 88 16

kosovo 2.0


#1 imid탑 LETO 2011

17


Portret

Pokretacica vegetarijanskog trenda Intervju Ardit Bejko i Sarah Wischmann / fotografija Atdhe Mulla

Sreli smo se sa nurhan qehaja u malom kafeu, Tingle –Tangle, u centru Prištine. Kafe su eklekticki ukrasili umetnici koji su direktno odslikavali na njegovim zidovima. Ovde je ona nedavno otvorila prvu vegetarijansku kuhinju na Kosovu. qehaja je savremena umetnica koja je živela na Novom Zelandu a na Kosovo se vratila pre nekoliko godina. Ona eksperimentiše performansima i video umetnošcu- a sada i falafelima i drugim vegetarijanskim sastojcima.

Kosovo 2.0: Dakle ti ne voliš meso? Qehaja: (osmeh) sviđa mi se početak! K2.0: Od kada si vegetarijanac? Qehaja: Od pre četiri godina. K2.0: Dakle, vratila si se na Kosovo i odjednom si odlučila da postaneš vegetarijanka? Qehaja: Ne, tu odluku sam donela na Novom Zelandu, pre nego što sam se vratila. I onda sam se borila sa hranom prilično dugo. Kod kuće su svi bili od pomoći na neki način. Svako je dao sve od sebe, ali su na neki način bili zabrinuti. Gledali su me kao siroče. “Oh, šta ćeš da jedeš? Kako ćeš napuniti stomak salatama?” (smeh) Znaš da počinješ da se osećaš neugodno? K2.0: Ali, sve u svemu, tvoja porodica nema ništa protiv toga?

Qehaja: Da, osim mog oca, koji je pokušao da me natera da jedem supu sa mesom. Rekao je: “Ne brini, supa je bez mesa”. I ona je moja maćeha kroz šapat rekla: “Ima mesa”. “Morala sam da se pretvaram da jedem”. To je posledica njegove brige da ja ne jedem dobru hranu. K2.0: Vratila si se na Kosovo. Koliko ti je bilo teško da se hraniš van kuće? Qehaja: Veoma teško, jer praktično ne postoji mesto gde se prodaje hrana za vegetarijance. Tek pre nekoliko godina su ovde počeli da prodaju hranu za vegetarijance. U restoranima ima opcija za vegetarijance sastavljena od svačega. K2.0: Da li je tvoj restoran prvi takve vrste na Kosovu? Qehaja: Da, prvi je – na jelovniku je samo hrana za vegetarijance. Ima još nekoliko restorana koji nude vegetarijanska jela ali ovo je prvi restoran koji priprema samo vegetarijansku hranu. Bar koliko ja znam. K2.0: Zašto je meso toliko bitno za kosovsku kuhinju? Qehaja: Mislim da je zato što se pretpostavlja da je bogato. Trebalo bi da se hranite mesom. To vas najede i sve to. I kada sam živela na Novom Zelandu, bili smo na žurci na kojoj su bili Albanci i ja sam rekla “Ja ne jedem meso”. Jedna devojka me je pitala zašto, i rekla sam da sam vegetarijanka. Ona je rekla “Ne možeš da budeš vegetarijanka i Albanka u isto vreme!” to je bilo savršeno. K2.0: Zbog čega si odlučila da postaneš vegetarijanka? Qehaja: Mislim da je to za mene bilo intuitivno. Ne mogu da vam dam jedan razlog jer ih je bilo puno. Počela sam više duhovno. I onda se radilo o hrani o zdravlju. Jednostavno sam prestala, i videla sam koliko kreativna osoba može da bude sa vegetarijanskom hranom. K2.0: Da li i dalje imaš vremena za umetnost? Qehaja: Imam više vremena nego što sam imala dok sam radila u kancelariji i sedela ispred računara. Ovo mi pomaže da budem kreativna. To nije rutina. Ako nešto želim ja onda želim da

✈ NASTAVAK NA STRANI 88 18

kosovo 2.0


#1 imid탑 LETO 2011

19


Portret

njegove žice inspirišu i neguju piŠe Agon Maliqi / Fotografija Atdhe Mulla

Violinista Visar Kuci upravo je nastupao u crkvenoj sali u Nemackoj kada mu je prišao jedan sveštenik. “Kako neko može da bude sa Kosova, a da svira Baha tako dobro?” pitao ga je sveštenik.

tehničkog nivoa. On donosi nešto posebno što nije dolazilo iz svih privatnih časova iz njegove mladosti ili studija na prestižnoj muzičkoj školi u Nemačkoj. On kanališe svoju duh preko violine. Naslonjen na podbradnjak sa očima prilično zatvorenim, Kuci animira svoj drveni instrument u nešto od krvi i mesa. “Jasno je da on u detaljima poznaje muzičke stilove, sve od klasične muzike do džeza, uključujući rok i folk muziku”, kaže Genc Salihu, pobornik prištinske alternativne rok scene koji često sarađuje sa Kucijem. “Ali, ja mislim da je najbolja stvar o njemu što on oseća unutrašnji život muzike; on poznaje najdublje pulseve, i to je nešto što mu daje osećaj mirnoće i prirodnosti kada svira”. Kao student muzike, Kuci je voleo da vežba u tišini koji je mogao da nađe samo kasno noću. On je jednom lutao ulicama Minstera u potrazi za savršenim mestom za probu za diplomski ispit. Našao je tunel u ulici sa starne. Akustika je bila prava; njegova violina je zvučala savršeno. Nekoliko dana za redom Kuci se vraćao u tunel u 2 ujutru i pretvarao ga u koncertnu salu. “Zašto ne odeš vani i sviraš tokom dana, negde u centru grada?” pitao ga je prolaznik koji je pomešao Kucija sa muzičarima koji sviraju na ulici.

— Kuci je tada bio student muzičke kulture na Univerzitetu u Minsteru. On je odrastao naviknut da iznenađuje ljude. Pošto je sa Kosova i radio je neverovatne stvari sa violinom u svojim rukama, Kuci je nešto što je retkost u Nemačkoj. On je promenio stereotip o kosovskim Albancima u Nemačkoj. On nije bio nekvalifikovana radna snaga ili kriminalac. U stvari, Kosovo nije samo rodno mesto Kucija. Ono je mesto gde je muzičar Visar Kuci rođen. Njegova porodična kuća u Prištini je bila puna instrumenata. Njegov otac, profesor filologije, je svirao zabave radi. Zainteresovani 9-godišnji sin je takođe želeo da svira. “Uvek sam bio zaintrigiran prilikom koju nude beskrajne emocije koje ne mogu da se opišu rečima”, kaže Kuci. On je želeo da svira klavir, ali njegova porodica nije imala para da ga kupi. Bio je početak 1990-ih i vremena su bila teška. Violina je bila jeftinije rešenje. Sada, 18 godina kasnije, Kuci je ovladao instrumentom više od

Mnogo kompromisa za zaposlenog violinistu “Imam samo 10 minuta za kafu” kaže Kuci dok se pridružuje prijateljima u prištinskom kafiću pored Kosovske filharmonije, gde radi jedan od nekoliko poslova kako bi skrpio kraj s krajem. Kuci radi puno. On je profesor na Prištinskom univerzitetu. I onda ima brojne projekte sa prištinskim muzičarima, sa kojima će svirati svaki žičani instrument. On takođe ima uživo svirke sa nekoliko džez i rok bendova, i svira bas za haus bend za popularni TV šou “Oxygen.” Zarađivati kao muzičar, ili bilo koji umetnik, je teško. Nekoliko njih koji čine skromnu ali živu kulturnu elitu Kosova, zadatak je veoma težak. Muzičari kao Kuci dobijaju malo institucionalne podrške ili je uopšte ne dobijaju za bilo koji kreativni rad kojim se bave. “U većini slučajeva nije slučaj da su oni na vlasti zli; to je samo slučaj da oni nemaju predstavu šta ima kulturnu vrednost ili šta je vredno podržati”, kaže Kuci.

✈ NASTAVAK NA STRANI 89 20

kosovo 2.0


#1 imid탑 LETO 2011

21


Portret

Zapaljiva tecnost caglavice PIŠe Milot Hasimja / fotografija Kushtrim Ternava

Kada je probate, osetite drugaciji ukus u ustima. Kada pocinje da se spušta niz grlo, talas toplote vam obuzima telo, od ušiju do nožnih prstiju. Mnogi je smatraju tecnom vijagrom, ali potpuno prirodnom. Ali ako je popijete previše, ulazite u trecu dimenziju. Njeno ime je RAKIJA.

— Jovan Tomić, veoma ozbiljno pristupa pravljenju rakije. “Vraćaš me u prošlost”, kaže Tomić, 60-godišnji iz sela Čaglavica. “Prvo je moj otac nekada pravio rakiju. U to vreme sam ja bio mali i samo sam gledao. Ali sada ima već 40 godina kako je ja pravim” Njegove reči uvek prati mala čašica rakije. To je njegovo piće, spravljeno od njegovog voća i on je ispekao. “Kada bismo računali, ispada da sam ja za 40 godina ispekao 6 tona rakije, ili oko 150 litara svake godine”, kaže uz osmeh. Rakija se pravi od različitog voća, bilo da su kruške, jabuke, dunje, drenjine ili grožđe, ali Tomić koristi šljive kao voće za svoju rakiju. “Šljivovica je naša tradicija”, kaže, gledajući u svoj voćnjak. “Od 1985. držim američku vrstu, veoma veliku šljivu. Zasadio sam oko 40 hektara”. 22

Kvalitet godišnjeg roda je veoma bitan za dobru i ukusnu rakiju. “Kada je previše sunca voćnjaci imaju previše šećera. Ovo daje veliki procenat alkohola. Pripreme za berbu šljive počinju od januara. Tog hladnog zimskog meseca mi nađubrujemo voćnjak, dok krajem februara počinje kalemljenje otklanjanjem prekomernih grana. Završava se zima, počinje proleće, i iza ugla su topli letnji meseci. Šljive sazrevaju i spremne su za berbu”. “Nezrele šljive se nikad ne beru. Potrebno je da se takve šljive odvoje i izaberu. Ja koristim samo najbolje šljive za rakiju”, kaže nam ovaj fanatik za rakiju. Šljive se beru i stavljaju u burad, gde se dodaje nekoliko litara vode kako bi ostale u takvom stanju nekoliko nedelja. Tokom perioda previranja šljiva one prođu kroz specijalan proces od strane pčela i insekata, koji probadaju voće. “Rakija je nakon 25 dana spremna za pečenje”, kaže on. “Ja imam kazan od 100 litara, gde stavljam svoje voće. Voda, koja hladi alkohol, se stavlja sa suprotne strane. Kada se voće stavi u kazan počinje vrenje i izlazi rakija”. Od 100 litara voća Tomić proizvodi oko 18 do 20 litara rakije, zavisno od šećera u voću. “Prva rakija ima jačinu od 35 stepena” kaže on. “Onda vraćam deo rakije u kazan i destilujem, i kod 50 do 55 gradi dobija se rakija, zavisno od toga koliku jačinu sami želite”. Nema koristi da vam ja objašnjavam proces do te mere a da ne iskusite atmosferu tokom perioda kada se rakija peče. “To je atmosfera rada i uživanja. Domaćin obično donosi najstariju rakiju koju ima. U posetu dolaze prijatelji, i prijatelji Albanci iz Prištine takođe dolaze”, kaže Tomić. Kada se sav posao prebaci u staklene boce onda se veliki deo rakije čuva za konzumiranje u porodici, a manji deo se prodaje. Najniža cena za litar rakije je oko 10 evra zavisno od kvaliteta. Brojni kafići i kafane iz Prištine u većini slučajeva nude rakiju koju su proizveli kosovski Srbi. Čašica rakije se kreće od 50 centi do 2 evra. Svaki Tomićev gost dobija poklon. Neće pustiti gosta bez boce rakije. Nijedan gost ne treba da odbije poklon, napraviće veliku grešku ako to učini. — K kosovo 2.0


JOVAN TOMIc GLEDA UNAZAD NA 40 GODINA PRAVLJENJA RAKIJE. BALKANSKA RAKIJA SE PRAVI OD VOdE, BILO DA SU TO KRUŠKE, JABUKE, DUNJE, DRENJINE ILI GROŽĐE. KAZAN MOŽE SADRŽATI DO 150 LITARA; cAŠICA RAKIJE KOŠTA OKO 50 CENTI U BILO KOM KAFIcU NA KOSOVU.

#1 imidž LETO 2011

23


Portret

GiLlespiE uživa u svojim detinjarijama intervju nate tabak / fotografija Atdhe Mulla

Gillespie se zabavlja. Prištinski snažan pobornik Indi rok muzike imao je uspone i padove od svog formiranja 2005. godine. Kvartet je nastao iz podzemlja, skoro bukvalno, kako bi oslobodio bujne melodije i lirsku nevinost koji su ucestvovali u stvaranju zvuka, razlicitog od bilo čega drugog u okruženju.

—Nakon dvogodišnje pauze i iznenadnog odlaska pevačice, Gillespie se vratio uz izuzetne napore i predstavlja bend koji je sazreo, dok bez zbunjenosti izmamljuje dečju osetljivost. Kosovo 2.0 su razgovarali sa gitaristom Guri Shkodra, pevačicom Hana Zeqa i bubnjarem Sedad “Sedžom” Ajeti, baš kada je bend pisao završne redove pesme “Count on an Abacus.” K2.0: Pre svega, za spoljni svet koji baš ne poznaje ovu muziku, ko je i šta je Gillespie? Shkodra: Stvorili su ga ljudi koji su voleli da piju kafu, kojima je malo dosadila svakodneva rutina života. Onda smo jednostavno odlučili da odemo i zatvorimo se u jednom podrumu, na godinu dana, tako da smo se zatvorili u taj podrum na godinu dana, napravili smo tu neki materijal, a onda smo slučajno dospeli na scenu, jer je puno naših prijatelja želelo da sazna šta se dešavalo u tom podrumu.

K2.0: Kada ste tek počinjali, kako biste opisali muziku koju ste tada stvarali? Shkodra: Samo smo improvizovali u podrumu. Mislim da smo mnogo improvizovali a zatim smo napravili osnovne radove. Zabavljali smo se, znate, samo smo se zabavljali i to je bilo to. K2.0: Ali na kraju je izašao album. Shkodra: Da, to se takođe desilo slučajno jer smo imali puno pesama i tada je došao jedan naš prijatelj, otvorio studio i pitao nas da li možemo da odemo i snimimo singl. To je bila pesma “Luledielli” a onda smo mi ili on je odlučio da nas pozove da snimimo album. To je bio demo album-nastup- koji smo, ja mislim, završili za četiri sata. K2.0: Imali ste prilično dobar uspeh sa prvim albumom? Shkodra: U stvari, bilo je čudno jer je to bilo 2005. godine, a Kosovo tada još uvek nije imalo originalne bendove koji sviraju uživo. Imali smo prilično uspeha na regionalnoj sceni a naš najveći uspeh je bio kada su neki MTV producenti saznali za album i bend. Oni su putovali po celom regionu i odlučili da mi budemo bend koji će nastupati ispred Red Hot Chilli Peppers u Srbiji. Ali usled nekih tehničkih problema, uglavnom problema u vezi sa bezbednošću nismo mogli da nastupimo. K2.0: Mislite, tada vam nije mogla biti garantovana bezbednost? Shkodra: Problem je bio bezbednost a takođe naše pesme su na albanskom jeziku, a mi nikada nismo imali tendenciju da pišemo pesme na engleskom jeziku. Bilo nam je rečeno da ne možemo putovati u Srbiju sa našim kosovskim pasošima, tako da smo bili sprečeni da tamo nastupamo. K2.0: Kako ste se osećali kada vam se pružila tako velika prilika, a vi niste bili u mogućnosti da učestvujete? Ajeti: Bili smo razočarani. Mnogo razočarenja, zaista, to nije bilo fer. K2.0: Nakon toga, kako je izgeldalo biti u bendu, da li je to imalo kolektivnog uticaja na bend? Shkodra: Biti sa Kosova i imati bend znači biti ljut na društvo

✈ NASTAVAK NA STRANI 24

kosovo 2.0

90


#1 imid탑 LETO 2011

25


Portret

Više od modnog dizajna Intervju lejla sadiku / fotografija atdhe mulla

Rođene na Kosovu, obrazovane u inostranstvu, dizajnerke sređuju radnje u Prištini. Njihov pristup je personalizovan, njihovi stilovi osvežavajuci. Razgovarali smo sa Krenare Rugovom, Njomzom Luci i Venerom Mustafom – tri snažne žene koje su spremne da se suoce sa izazovima, cak i ako se taj izazov zove prištinski kupac.

— Modni svet sve više postaje bezličan – javnost nesvesna stotine dizajnera iza velikih brendova, umetničkih direktora, pista i veze između procesa i produkta polako se smanjuje i gubi. U Prištini se razvija drugačija modna kultura sa ljudskim licem. Nasuprot rastućeg broja velikih brendova, kič prodavnica koje prodaju tursku i kinesku odeću i svetlećih dizajnera zabave, drugačiji talas urbane, nedovoljno izražene, stilske mode bez napora koji odiše individualnošću širi se Prištinom. Jasan presek, dizajn prirodne tkanine koja omogućuje ženi da se kreće, ili korseti koji naglašavaju ženske obline i šeširi koji se uklapaju u ekscentrične ukuse, definišu rad mladih dizajnera sa Kosova. Ali one rade mnogo više od uspostavljanja trendova i činjenja mode delom svakodnevnog života. One bi mogle da rade u Parizu, Londonu, Njujorku, Stokholmu ili Berlinu. Ipak, odabrale su Prištinu, sve iz drugačijih razloga, bilo da u porodica ili prilike u pitanju. Povrh svega,

vole Prištinu. Uprkos tome što im se stilovi razlikuju, Krenare Rugova, Njomza Luci i Venera Mustafa imaju puno toga zajedničkog: One su mlade, kreativne i zaljubljene u svoj posao. Svež talas prištinskih modnih dizajnera čezne da donese neku harmoniju mešajući elemente grada sa tehnikama visoke mode. Zato sam pričala o arhitekturi, harmoniji i jednorozima, pokušavajući da shvatim šta ih pokreće, gde žele da idu i gde nalaze inspiraciju da tamo stignu. Rugova se vratila na Kosovo 2003, nakon što je završila fakultet na Parsonovoj školi dizajna u Njujorku i Parizu, i otvorila je svoj atelje butik nakon svog povratka. Ona ima svoju fabriku u Vučitrnu, na Kosovu, gde svaki proizvod dobija etiketu “Krenare Rugova: Proizvedeno na Kosovu”. Mustafa je krenula sa modnim dizajnom nakon što je završila školu skulpture u Prištini 2004. Naredne godine se prijavila na “Ecole Supérieure des Arts et techniques de la Mode” u Parizu. Ona je do 2008 završila školovanje i specijalizovala se za mušku odeću. U junu 2011 ona ima etiketu spremnu za odeću i konceptnu prodavnicu u Prištini. Luci je završila školu grafike u Prištini, i nastavila da eksperimentiše sa različitim vidovima pozorišta, kostimografijom, keramikom i fotografijom, kako bi shvatila da želi se temeljnije udubi u modni dizajn, nešto što radi već deset godina. Otvaranje firme kao modni dizajner ima i izazove i nagrade. Osim što zahteva značajna ulaganja, tržište je malo, tekstil se teško nabavlja i kupci mogu biti naporni. Rugova, prva ovakava dizajnerka koja je otvorila atelje u Prištini, kaže da je njen glavni izazov bio edukovanje kupaca o razlici između krojača i dizajnera. “Kupci bi došli sa časopisom i tražili od mene da ima sašijem neku konkretnu odeću”, kaže ona. Ali to takođe ima i svojih prednosti. Preko svog rada one približavaju devojke i momke na Kosovu, muškarce i žene, bliže urbanim trendovima koji postoje na drugim mestima u svetu. “To je jedna od oblasti u kojoj ne moramo da puno kaskamo… svako može da izgleda kul”, kaže Rugova dok oblači bastija haljinu na devojci koja će na maturskoj večeri nositi odeću dizajniranu na Kosovu.

✈ NASTAVAK NA STRANI 91 26

kosovo 2.0


“Volim arhitekturu, tako da moja inspiracija dolazi iz arhitekture: skečevi, opisi i redovi”.

“Ja nemam nikakvu filozofiju. Nikada ne razmišljam o modi. Jednostavno klikne. Mislim da ispred mišljenja dolazi mašta”.

“Upornost pronalaženja sebe bi trebalo da bude beskrajna avantura; ne postoji ništa bolje nego da iznenadite sebe”.

#1 imidž LETO 2011

27


28

kosovo 2.0


Zemja razoCarenja

piŠe richard warnica Ilustracije driton selmani

Kosovo je prošlo kroz horor u prošlosti, ali se narod još uvek bori da pronađe novi identitet i krene napred.

➳ -1-

#1 imidž LETO 2011

29


Zemlja razočarenja

“Ponekad mislim da ljudi misle kako su preživeli rat i sada ne treba da brinu ni o čemu”. — To su skoro prve reči koje sam čuo o Kosovu, bar od nekoga ko je zaista bio tamo. Bilo je to tokom kratkog leta od Frankfurta do Prištine marta meseca. Ja sam bio na sedištu pored prozora. U prolazu pored mene je sedeo visok i plav nemački vojnik koji je dolazio na četiri dana. Godinama sam čitao o Kosovu. Leteo sam tamo kako bih pisao o njemu, ali sam i dalje znao vrlo malo o samoj zemlji, o stvarnom svakodnevnom životu građana Kosova. Nemac je prvi put bio na Kosovu 1999. On je tamo tražio masovne grobnice. Deceniju nakon toga, on se vraćao u nove zadatke, vodio je konvoje, čuvao je baze i tražio je neeksplodirane eksplozivne naprave. “1999. godine sam mislio da je 99 odsto kriminalaca”, kazao je Nemac. Od tada se njegovo mišljenje pogoršalo. Kuće na Kosovu su namerno nezavršene, rekao mi je, bolje je da se izbegne plaćanje poreza za njih. Nakon rata, rekao je, devojčice sa sela su slane da čuvaju stoku u minskim poljima; gubitak ćerke, veruje on, nije se smatrao velikim gubitkom. “Lepo je mesto”, rekao je Nemac, naslanjajući se na sedište, razmišljajući o tome, “Osim što ima

sve one ludake”. Ovo je priča o slici o Kosovu, ili bi trebalo da bude u svakom slučaju. Građani Kosova su veoma osetljivi na to kako ih svet vidi, verovatno zbog ljudi kao što je ovaj Nemac. Ali, stvar je u ovome: van malog sveta stranaca i vojnika koji rade tamo, ja ne mislim da Kosovo ima dobar imidž. Nije da ljudi misle loše o mestu – oni uopšte ne misle o njemu. Nije uvek bilo tako. Kosovo je pre dvanaest godina delovalo kao bitno mesto u svetu. Nakon genocida u Ruandi i pokolja u drugim delovima Balkana, Kosovo je delovalo kao šansa da se oživi retorika nikada više, da se u stvari deluje protiv užasa pre nego što se završe. Kosovo je u periodu krajem 1990-ih i početkom 2000-ih imalo svetsku pažnju. Nakon NATO bombardovanja 1999, srpske snage su napustile pokrajinu. Međunarodne trupe su ušle u zemlju i obezbedile granice. Tela su nalažena u bunarima i pričane su priče o strahotama, ali je stotinama hiljada etničkih Albanaca koje su proterale srpske snage dozvoljeno da se vrate kući. Kao rezultat toga, novinari i akademci su ušli na teritoriju – ponekad pre a ponekad u korak sa hiljadama diplomata i humanitarnih radnika. Tokom tog perioda, napisano je puno akademskih dokumenata, novinarskih članaka i knjiga o Kosovu. Michael Ignatieff je napisao jednu od najpopularnijih. Američki general Wesley Clark je napisao drugu. Određeno vreme Kosovo je bilo mala zemlja tog trenutka: najlepša devojka na kugli zemaljskoj. A onda su se kule srušile i sve se promenilo. Nakon 11. septembra 2001. ljudi koji su mislili o stvarima kao što su intervencije i izgradnja nacije i ljudska prava preselili su se u veću krizu: Avganistan, Irak. Bilo gde sa nekim ko može da nas raznese. 10 godina pre 9 septembra, užasi su bili vezivani za Ruandu i Srebrenicu. Nakon toga, to je bio sinonim za Gvantanamo i Bagram. Dakle, novinari su se preselili na istok. A sa njima i akademici. I prestale su da se pričaju priče o Kosovu. Danas, za mnoge na Zapadu, Kosovo postoji, ako uopšte postoji, kao polu-zapamćena lekcija,

-2-

30

kosovo 2.0


primer dobre intervencije, suprotnost Iraku. Istina je malo složenija, strana i prepredena. Ali je u medijskom prostoru oblikovanom ekonomskim krizama i ratu protiv terorizma veoma teško da se probije nešto složeno. Kada vesti o Kosovu stignu na zapad, one su obično tmurne. Izveštaj Saveta Evrope, sa svojim sablasnim navodima o trgovini organima i ratnim zločinima, bio je na naslovnim stranama. Takođe je to bio slučaj sa Arifom Ukom, državljaninom Nemačke rođenim na Kosovu koji je ubio dva američka vojnika u Frankfurtu. Ali ove priče se javljaju u malim tragovima. One se pojave, bocnu memoriju i nestanu. Čak i među onima koji su studirali na Kosovu, koji su gledali prekretnice nakon rata – intervencija, nezavisnost, priznavanja – zemlja postoji danas manje kao mesto u stvarnom vremenu nego kolekcija priča iz prošlosti. Ja sam bio na fakultetu 1999. Studirao sam intervencije i rezultate. Kao mladić, pročitao sam gomile posmatračkih izveštaja i priča žrtava. Ali to je najdalje što sam ja otišao. Kosovo je postalo poslovica strahota. Kao Dachau ili Mai Lai, bilo je manje stvarno mesto od stenografije za tragediju. Ove godine sam rešio da saznam više, da istražim život na Kosovu danas. Poleteo sam hladne martovske noći. Napustio sam Vankuver rano u nedelju i stigao u Prištinu kasno u ponedeljak uveče. Celo putovanje je trajalo više od 30 sati i ostavilo me mutnim i razbarušenog i ranjivog na neki čudan, izmoren način. Kada svest unapred pripremite da bude zbunjena nikada nije najbolji način da uživate u novoj zemlji. To verovatno pomaže da se objasni da su moji rani utisci na Kosovu bili naročito čudni. Pre nego što sam napustio kuću, rezervisao sam gostinsku kuću u Velaniji u Prištini, zgrada koja nije veoma preporučena kao pogodna za moje potrebe – u gradu koji je trošio račune humanitarnih radnika i diplomata, jeftini hoteli ne postoje. Gostinska kuća je mesto koje sam mogao da priuštim. Taksi me je od aerodroma odbacio blizu vrha visokog brda u naselju Velanija, oko 20 minuta

hoda od centra grada. Unutar gostinske kuće, niz mračni hodnik, nalazio se vlasnik, čovek isključivo poznat kao Profesor, koliko sam mogao da zaključim. Kada sam ga upoznao, Profesor je sedeo na nekoj vrsti kauča bez naslona ispred stola blizu sudopere, a na TV je prikazivana albanska verzija emisije “Ko želi da postane milioner”. Profesorova kosa je bila seda i razređena a njegovo telo je bilo gojazno kao okrugli cilindar. Njegovo lice je bilo stegnuto i naborano i nosio je stari džemper preko košulje i kravate. Bio sam umoran i gladan. Želeo sam krevet i možda malo hrane. Ali je Profesor, shvatio sam, voleo da priča, i bio je uporan da razgovaramo. Dok sam stajao na pragu Profesor je počeo dugu, jednostranu debatu o tome koliko da mi naplati. Delovao je ubeđen da smo se dogovorili za cenu. Gledao je gomilu odštampanih mejlova tražeći moj. Nije mogao da ga nađe. I odnekud je video iznos: 15 evra za veče. “To je u redu”, rekao sam mu. On je nastavio. “Daćemo mu 41B”, rekao je mlađem muškarcu s druge strane stola. “Čertdeset-jedan B je veoma tiha soba”, nastavio je Profesor da priča. “Veliki krevet”. “To je odlično”, rekao sam. “Šta misliš za 33B?” počeo je da razmišlja. “Veliki krevet je za parove. Oni mogu da se razvuku”. “U redu”. “Trideset tri B ima dva kreveta”, nastavio je držeći dva prsta. “Ako dođe dvoje ljudi, premeštamo se”. Onda se raspravljao sam sa sobom o tome ko će da me odvede na sprat. Moji susreti sa Profesorom su bili neka vrsta dešavanja koja deluju bitnija u momentu nego što zapravo jesu. Nas dvojica nismo imali zajednički jezik ni zajedničke norme. Nijedan od nas nije znao šta da očekuje od drugog. Bili smo obavezni da se zbunjujemo. Uvek kada bih ugledao Profesora, ja bih generalno hteo nešto, ali zbog njegovog lošeg engleskog i mog neznanja albanskog nikada mu u stvari nisam rekao šta je to. To je bio jedan dugi trenutak kao riba na suvom, onakav koji zagađuje -3-

#1 imidž LETO 2011

31


putopise ali nikada nije indikativan za veće teme. Imao sam jedan takav trenutak kada sam prvi put prešao glavnu ulicu u Prištini. Moja prva puna noć u gradu, stajao sam na pešačkom prelazu poprilično dugo čekajući da kola uspore. Razmišljao sam koliko vremena može da prođe dok me ljudi primete. Mislio sam da nađem obilazni put ili da se jednostavno vratim u gostinsku kuću. Čak sam pokušao da delujem kao da čekam nekoga ili da sam na neki drugi način zauzet nečim a da ne zevam u ulicu. To sam radio tako što sam stavio ruke u džepove i cupkao u mestu. Jednom sam se čak zaigrao olovkom. Svrha ove priče, pretpostavljam, jeste da vi na Kosovu drugačije prelazite ulicu. U mojoj zemlji se čeka da vozači uspore, da se uspostavi kontakt očima i da se pređe. Tamo se samo prelazi. Da li ova razlika govori o različitim kulturama? Verovatno ne. Ali to je vrsta stvari koje mogu da učine da se osećate ljuti i zbunjeni. Može da vas natera da razmišljate: Zaboga, zašto ovi kreteni ne mogu da voze? Iako je veoma jasno da mogu da voze, ali ne na način na koji bih ja želeo da voze. Pokušao sam da sve to imam na umu – taj ometajući osećaj koji osećaju stranci – kada sam išao kroz Prištinu tražeći moje sagovornike strance da njih pitam za mišljenje o zemlji. Jer, da budem iskren, veći deo onoga što su mi rekli nije bilo sjajno. Puno puta je to bila nova verzija iste priče, koju je Nemac počeo u avionu. Jednom u pabu mi je službenik za ekonomski razvoj iz Irske rekao da je Kosovo “beznadežan slučaj”. On je radio na razvoju privreda u istočnoj Evropi od kraja hladnog rata i nikada, rekao je, nije video situaciju koja je tako loša kao na Kosovu. Drugi put mi je jedan američki profesor sa kojim sam se sreo opisao obrazovni sistem skoro kao komično korumpiran i sitan. Pomoćnice na istraživanju u njegovom univerzitetu, rekao je, obično su bili najlepše studentkinje. On je brojao dane do odlaska sa Kosova tražeći bolji posao. Menadžer kafića, Izraelac, koji je u međuvremenu služio na okupiranim teritorijama u Bliskom Istoku, nazvao je Kosovo, bez sumnje, najčudnijim mestom na kojem je on bio. Ipak, nije sve bilo loše. Mnogi stranci koje sam

upoznao vole Kosovo i njegove građane, čak su nekoliko njih bili optimisti u pogledu budućnosti zemlje. Ali koliko god da su teške priče koje su mi stranci rekli o Kosovu – priče o korupciji, trgovini ljudima i organima – te priče nisu loše kao one koje su mi sami građani Kosova rekli. Jednom sam pitao celu generaciju studenata na Američkom univerzitetu na Kosovu o trenutnom imidžu njihove zemlje. Kosovo dobija loše packe, rekli su mi, pre nego što su počeli pričati o tome 45 minuta. Za više od tri nedelja intervjua u Prištini, najlepša stvar koju mi je neko rekao o premijeru, Hashim Thaci, jeste da on verovatno nije prodavao bubrege. Među onima koje sam intervjuisao sa posebnim znanjem, onima koji su vezani za politički život, kao što su novinari i istraživači, stvari su, ako ništa drugo, još gore. Sreo sam se sa drenushOM xhemajli ispred hotela Grand tokom moje prve nedelje u gradu. Odnedavno diplomirana studentkinja, ona je nosila crvenu vunenu bluzu preko džempera i roze majicu. Imala je pravu braon kosu, braon oči i nosila je dug srebrni lanac sa medaljonom u obliku srca i ključa. Organizator buntovničke nacionalističke partije Samoopredeljenje, Xhemajli je imala interes da okrene stvari na određen način. Ali čak i tada, ja sam bio iznenađen njenim mračnim gledištima o političkom životu. Kosovska elita postoji kako bi se obogatili, rekla mi je. Izbori su privid punjenja biračkih kutija i kupovine glasova, sve da se spreči prava promena. Što se Thacija tiče “On je korumpiran”, rekla je. “O tome ne moraš ni da razmišljaš”. Xhemajli nije sama u svojim gledištima. Istraživanje koje je sproveo Transparency International, evropska posmatračka organizacija, pokazuju da građani Kosova često rangiraju svoju zemlju kao najkorumpiraniju u oblasti. U ispitivanju sprovedenom decembra 2010, više od 70 procenata ljudi je reklo da se korupcija pogoršala od 2007. Što se privrede tiče, dakle, ako je politika loša, privreda je gora, rekao je Lavdim Hamidi, novinar zadužen za poslovanje u dnevnom listu Zeri. Visok čovek u crnom džinsu i sportskoj jakni, Hamidi je

-4-

32

kosovo 2.0


imao pogled rezigniranog očajanja kada sam ga pitao o finansijama Kosova. Velika preduzeća jednostavno ne postoje, rekao je, i vlada vodi komunalna preduzeća koja su beznadežno korumpirana. Hamidi je prošle godine bio koautor istraživačkog serijala o upravnim praksama u javnom preduzeću Pošta i telekomunikacije Kosova. Serijal je otkrio ozbiljne navode o vođstvu generalnog direktora Shyqri Haxha. Ali kada se priča pojavila, umesto da obeća promenu, vlada je zapretila da će goniti Hamidija i drugog koautora. Pitao sam Hamidija da li se plaši. Samo se nasmejao. “Ne, nisam uopšte uplašen”, rekao je. To je na neki način paradoks. Kosovo je slobodna zemlja. Novinari se najmanje plaše da pričaju. Ali, istovremeno, niko ne veruje vladi, čak ni da će ispuniti svoje pretnje. To je kao da čak nisu kompetentni ni da vode razuman neuspeh. Niko mi nije dao sumornije gledište o Kosovu od bivšeg vladinog savetnika koga sam sreo u Prištini. Pre pet godina, rekao mi je, imao je zaista visoka očekivanja od Kosova. Danas su ta očekivanja skoro nestala. Bivši konsultant Programa Ujedinjenih nacija za razvoj i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, a sada radi kao šef istraživačke NVO u Prištini. Kosovo, rekao mi je, nema stvarnu izvoznu privredu, nema poljoprivrednu politiku ima zakržljali privatni sektor. Većina preduzeća na Kosovu je u porodičnom vlasništvu ili su mala preduzeća. Zemlja ima malu tešku industriju i nezapolsenost je endemskih razmera – više od 40 procenata prema većini službenih istraživanja. Školski sistem se nedovoljno finansira i slabo je upravljanje u njemu. Univerziteti ne nude kurseve koji su potrebni za privredu u razvoju. Direktna strana ulaganja su opala prošle godine, zemlja i dalje veoma zavisi od strane pomoći i novčanih pošiljki od dijaspore. Građani Kosova su veoma optimistični, rekao mi je čovek. “Ne bi trebalo da su”. Ali uprkos svim praktičnim problemima, jedna stvar koja i dalje upija veći deo političkog prostora na Kosovu jeste pitanje šta da se učini u vezi sa Srbijom, rekao je čovek. On je imao skoro bolan izraz lica kada je to rekao, kao da ne može da veru-

je da se u zemlji bez stvarne privrede i komično pogrešne političke klase, toliko pažnje posvećuje nečemu drugom. Srbija i dalje smatra Kosovo svojom pokrajinom. Sedamdeset pet zemalja, uključujući Sjedinjene Države i većinu država Evropske unije, se ne slaže sa tim. Ali će biti teško Kosovu da se pridruži zajednici normalnih naroda bez dogovora sa Srbijom. Međutim, rešenja će najverovatnije zahtevati kompromis. A kompromis je, kako sa saznao na Kosovu, ružna reč ovde. Ona zvuči kao zaboravljanje, kao kretanje napred. I kako da se kaže ljudi da nastave dalje od onoga što se desilo Kosovu? Uzmimo za primer Yllka Metaj. Ona je imala 10 godina kada je 1999. došla policija. Oni su pokucali na vrata njenih roditelja jedne noći, upali su i dali svim tri minuta da napuste kuću. Imali su maske, kaže Metajeva. Prebili su njenog oca i primorali su porodicu da prebegne. Metajeva je jedna od 850.000 Albanaca prisiljenih da napuste Kosovo od strane srpskih trupa 1999. Ako ništa drugo, ona je bila jedna od srećnijih. Njena porodica je preživela netaknuta. Hiljade ljudi je ubijeno. Bilo je i silovanih. Metajeva sada ima 23 godine. Ima dobar posao u vladi. Ona deluje raskošno i moderno i razumno u skoro svim stvarima. Ali se ustručava po pitanju severa u kojem su Srbi u većini, i gde prištinske vlasti skoro i da nemaju vlast. Granice Kosova su nevidljive, kaže mi. Tom delu ne može da se da “poseban status”, ne može biti kompromisa sa Srbijom za taj deo. (Ovo poslednje, “poseban status”, izgovara sa ogorčenjem koje deluje kao osuda.) Metajeva, čija je strana na Facebook-u pretrpana slikama sa fensi žurki, rekla mi je da bi se borila da njena zemlja ostane netaknuta. Ona bi išla u rat za granice koje su na zastavi Kosova. One su deo njene krvi, deo njenog srca. Sličan odgovor sam dobio od Visar Ymeri, poslanika u Skupštini Kosova iz partije Samoopredeljenje. Prvo pitanje za Kosovo je suverenitet, rekao mi je. Dok sve, naročito Srbija, ne prizna granice Kosova sve drugo može da čeka. Ymeri je bio u odelu bez kravate kada sam ga sreo. Visok je i počeo je da ćelavi, i ima ožiljak na obrvi. Dok smo pričali, on se ljuljao u stolici i -5-

#1 imidž LETO 2011

33


pravio gestikulacije skoro prevelikim šakama. Pokušao sam da mu postavim pitanje o razvoju. Šta sa privredom? Pitao sam. Radnim mestima? Bez suvereniteta, odgovorio je, bez jasnih granica, ne može postojati ekonomski razvoj. Poslednje noći provedene u Prištini na ulici sam naleteo na mladića u džipu. On je turirao po gradu, vozikajući se okolo na sredini puta. Ubrzavao je u jednom smeru, naglo bi zakočio i okrenuo bi se nazad. To je radio cele noći. Bila je sreda uveče. Ako bih napustio zemlju sa jednom slikom, to bi bila ta: Zemlja koja teško brekće bez smera, vrti se okolo, napred-nazad, nigde ne ide brzo. Kosovo je više od rezimea njegovih ružnih bajki. Ali, šta je iza toga, nisam potpuno siguran. To je pola-zemlje, svet zaglavljen između dve države, kao kada led počinje da se topi. Ako izbušite dublje, ako ih naterate da se otvore, ako im postavite pitanje, mnogi građani Kosova će podeliti sliku o svojoj zemlji isto onako mračno kao i noćna mora prizivana od spolja. Oni znaju, ja mislim, da percepcija nije stvaran problem na Kosovu. Shvataju to. I možda to i ne bi bila loša stvar da ostatak sveta ne gleda u ovom trenutku. — K

-6-

34

kosovo 2.0


#1 imid탑 LETO 2011

35


imidŽ Piše kreshnik berisha / fotografija atdhe mulla

Analiza: Još jedna modrica za zemlju koja nije sigurna kako doživljava sebe

36

kosovo 2.0


Flakron Abazi, 22 ekonomista

— “Ne dopada mi se kako nas je Vlada

predstavila kao mlade Evropljane. Mi smo najstarija nacija ovde. Voleo bih da vidim svoju zemlju kao članicu Evropske unije, ali da budem identifikovan kao Albanac u Evropi. Mi imamo mnogo toga da damo Evropi”.

#1 imidž LETO 2011

37


Halime Neziri, 31 prevoditeljka

— “Evropa nas vidi u pozitivnom svetlu i tako i treba da budemo viđeni. Mi smo Evropljani; nema drugog načina da budemo viđeni”.

38

kosovo 2.0


— Zima je rano stigla na Kosovo. Temperature su varirale oko zamrzavanja 14. Decembra, dok je zemlja pokušavala da da smisla svojim prvim parlamentarnim izborima od proglašavanja nezavisnosti. Premijer Hashim Thaci je već obezbedio pobedu, uprkos snažnim indikacijama ozbiljne izborne prevare. Zatim, u 4:17 časova posle podne, britanski novinar Paul Lewis, bacio je poslovičnu bombu na mladu demokratiju: nacrt procurelog izveštaja Saveta Evrope koji optužuje Thaci za predvođenje sindikata organizovanog kriminala, odgovornog za krijumčarenje oružja, droge i što je najsenzacionalnije, trgovinu ljudskim organima. Ova priča Gardiana procirkulisala je svetom za nekoliko sati, postavši najveća vest o Kosovu još od odvajanja od Srbije 2008. godine. “Nikada nisam pomislila da ćemo za tako kratko vreme dospeti od “žrtve” do “kriminalca””, kaže Jeta Xharra, istaknuta istraživačka novinarka, koja je domaćin TV magazina “Život na Kosovu”. Nije bilo bitno što su se mnogi od tih navoda pokrenutih u izveštaju Saveta Evrope pojavili u medijima tokom godina i bili opšte poznati, i do određenog stepena se u njih verovalo na Kosovu. Upakovani zajedno od strane švajcarskog političara Dick Marty, navodi su odslikavali Thaci i vrhovne vođe u Oslobodilačkoj vojsci Kosova, ne samo kao borce za slobodu, već i kao kriminalce koji su napravili zaveru da pogube mali broj uglavnom srpskih zatvorenika i da im izvade bubrege u skrivenim objektima u Albaniji. “To sam shvatio lično jer sam i sam takođe bio vojnik OVK. Ovo je zvučalo kao da je rat OVK bio istreniran”, kaže Fisnik Ismaili, kreativni direktor agencije za reklamiranje “Ogilvy Kosovo” i aktivista u nacionalnoj partiji “Samoopredeljenje”. Ovi navodi su vrlo snažno pogodili narod na Kosovu. Dok su mnogi odbili izveštaj Saveta Evrope, pojavio se osećaj kolektivnog stida jer su građani Kosova smatrali da je njihova trogodišnja zemlja spuštena na nivo sablasnih naslova o vađenju organa. Godine 1999, oni su dobili saosećanje sveta dok je Slobodan Milošević vodio brutalnu kampanju etničkog čišćenja nad Albancima. 2008. godine Zapad ih je bodrio u njihovoj nezavisnosti. 2010. godine bili su prezreni. ‘Mladi Evropljani’ pronalaze sumnjičavu publiku kod kuće Kada su vremena bila teža, biti sa Kosova na neki način je bilo lakše. Ilir Bajri, pijanista i kompozitor koji je direktor Prištinskog džez festivala, priseća se da kada je 1999. pobegao u Italiju, mogao je nositi ponos na svom rukavu. “Kada su me videli, kao izbeglicu i džez pijanistu, postao sam im neka vrsta atrakcije”, kaže Bajri. “Moja fotografija u “La Republika” bila je veća od fotografije Rey Charles”. Sada, kao građanin Republike Kosovo, on sebe vidi u raskoraku sa slikom koju je njegova zemlja odlučila da propagira u svojoj prvoj brending kampanji. “Postajem sve stariji, a sve manje i manje Evropljanin”, kaže on. 2009. godine, Vlada je dodelila 5,7 miliona evra globalnom gigantu za reklamiranje ”Saatchi & Saatchi” za brendiranje imidža zemlje. Rezultat je bila kampanja “Kosovo - mladi Evropljani”, sa jednominutnom reklamom kao centralnim mestom. “Vreme je da se počne ponovo” pesma grupe Coldplay, vrti se ➳

#1 imidž LETO 2011

39


dok gomile mladih ljudi slažu delove slagalice da bi formirali Kosovo i oslobađaju balone u vidu oblaka, koji lebde ka zapadu. Spot je emitovan na CNN-u i drugim kanalima, u nastojanju da se naglasi mladost stanovništva i njihova zapadnoevropska orijentacija. Pa ipak, neki na Kosovu su kolutali očima na ovu reklamu koju su videli kao pokušaj da se uništi prošlost jedne zemlje nametanjem novog identiteta i pitali se koliko je to mudro što se uglavnom reklama emituje u zemljama koje su već priznale nezavisnost Kosova. “Ljudi danas nisu tako naivni da poveruju u ove vrste TV reklama brendiranja država”, kaže Venera Hajrullahu, koja je na čelu Kosovske fondacije civilnog društva. “Koga pravimo budalom?” Kampanja“Mladi Evropljani” stavlja glazuru na mnogo ozbiljnije probleme od potrebe nove zemlje da predstavi sebe svetu. “Evropska Kolumbija”, “Mafijaško društvo”, “Leglo trgovine seksom”, “Zarobljena država”, “Crna rupa Evrope”, “Raj za švercere”, mogu da zvuče kao dobri naslovi filmova za gledanje na televiziji kasno uveče, ali su oni zapravo pojmovi pripisani Kosovu u različitim međunarodnim izveštajima. Inicijativa za stabilnost Kosova, tink-tank organizacija bazirana u Prištini, u izveštaju nastalom ne dugo nakon proglašenja nezavisnosti, predložila je da se vlada pozabavi imidžom zemlje na značajniji način. To je ukazalo na različite karakterizacije u međunarodnim medijima, kao što je portret Kosova kao kriminalom opterećene države. Promovisanje činjenica, uključujući stopu kriminala koja se poredi sa Švedskom; značajan napredak u borbi protiv trgovine ljudima, kao i relativno mali broj stanovnika Kosova koji su uhapšeni u Evropi, mogli bi da utiču na promenu kako se Kosovo u inostranstvu doživljava. Ali ništa od ovoga se nije desilo na smislen način. Pritisak neslaganjem Isticanje nekih od pozitivnijih aspekata jedne zemlje možda deluje kao čista glupost. Ali na Kosovu ne postoji apetit za žučnu raspravu. I taj mentalitet odstupanja od rasprave proteže se i na vladu Kosova, Hajrullahu kaže. “U razgovorima sa političarima, posle zalaganja protiv predloga ili ideje, osoba sa druge strane argumenta obično dolazi posle sastanka i pita da li sam imao nešto lično sa njima”. Zaista, čak je i izveštaj Saveta Evrope doživeo istu sudbinu na Kosovu. Obično se naziva “Izveštaj Dika Martija” i razrešen je od strane najviših državnih lidera, kao srpska propaganda, jer je švajcarski političar u jednom trenutku bio protivi nezavisnosti Kosova. To, za uzvrat, daje i okvire navodima u pogledu motiva, pre nego njihove suštine, ili njegovih nedostataka. Izveštaj je “konstruisan da ošteti imidž Kosova i rat Oslobodilačke vojske Kosova”, kaže se u zvaničnom Vladinom saopštenju. To je uobičajena taktika za odstupanje i gušenje neslaganja sa Kosovskom vladom, čije institucije su prepune disfunkcija i korupcije. Idući ka nezavisnosti,

40

kosovo 2.0


Muhamet Beja, 35 GRAĐEVINSKI RADNIK

— “Evropa nas vidi u negativnom svetlu, kao nezainteresovane da upravljamo sopstvenom državom. Ovo nije istina. Naše starije generacije u zapadnoj Evropi pokazale su da smo vredni i korektni”.

#1 imidž LETO 2011

41


preovladavalo je osećanje da se ćuti o bilo kakvom nezadovoljstvu koje bi ugrozilo očekivanu nezavisnost Kosova, koje se oslanjalo na međunarodnu podršku. Ali, tri godine kasnije, sa samo 76 od 192 članica UN-a koje su priznale Kosovo i članstvo u EU koje je naizgled bliže maštariji nego opipljivoj stvarnosti, pred Kosovom je dug put pre nego što ga ostatak sveta prihvati kao istinski suverenu državu. U međuvremenu, neki kažu da je krajnje vreme da Kosovo počne da gleda unutra. “U ovom trenutku, mi se u suštini brinemo za fasadu, dok je kuća u haosu. Treba da očistimo kuću prvo i to nije teško”, kaže Bajri sarkastično. “Samo treba da prestanemo da lažemo sebe. Samo da prestanemo da se hvalimo o nacionalnom identitetu i svim mitovima i legendama o “našoj slavnoj prošlosti”. Oni mogu da izgledaju slatko, motivišuće i podsticajno, ali žao mi je što vam donosim loše vesti: Ovo je doba razuma. Napredna društva stavljaju nacionalni identitet u muzeje, jer to je mesto gde i pripada. Sada je vreme za socijalni identitet”. — K

— “Ponekad nas gledaju iz verske perspektive... Nadam se da to što smo Muslimani nije razlog zašto smo izostavljeni iz procesa vizne liberalizacije i takođe sputavani u drugim aspektima”.

Shpend Lala, 28 SPECIJALISTA INFORMATIVNE TEHNOLOGIJE

42

kosovo 2.0


Saranda Krasniqi, 21 PRAVNICA

— “Mislim da mi, sporo ali sigurno, idemo napred i da ćemo poboljšati sliku o nama u Evropi. Takođe, mediji i kultura moraju odigrati bitnu ulogu u tome”.

#1 imidž LETO 2011

43


“...Morali ste da dobijete odgovor u roku od cetiri meseci od podnošenja prijave, ja sam cekao tri”. Shpend – 26, Preševo, marketing menadžer.

“Otišle smo u ambasadu i završile cekajuci satima ispred na hladnoci kako bismo zakazale prijem”. Blerta – 26, Priština, Fotograf.

“Proveo sam 20 sati tokom radnog vremena cekajuci u redu”. Arianit – 27, Đakovica, avijacioni pravnik.

… …

“ Moje prvo iskustvo sa slovenackom ambasadom je bilo grozno.” Gent – 16, Priština, srednjoškolac.

… 44

… kosovo 2.0

“Belgijska ambasada je bila gora”.


Pasoši za nedođiju Dugi redovi za cekanje, birokratija, odbijanja zahteva su samo pocetak za građane Kosova koji žele da putuju u inostranstvo. Shpend – 26, Preševo, marketing menadžer. Godine 2008. dobio sam Bazileus školarinu da studiram na Univerzitetu u Ljubljani. U to vreme su građani Srbije i dalje morali da se prijavljuju za vize. Prijavljivanje za studentske vize je iziskivalo različite procedure. Morali ste da dobijete odgovor u roku od četiri meseci od podnošenja prijave, ja sam čekao tri. Ambasada u Beogradu nikada nije prosledila moja dokumenta u Sloveniju. Nakon što sam kontaktirao opštinu Ljubljana i kancelariju za međunarodne odnose na Univerzitetu u Ljubljani da ubrzaju postupak, dobio sam vizu nakon tri meseci. U tom trenutku sam već propustio prvi semestar. — Blerta – 26, Priština, Fotograf. Na početku godine smo ja i moja sestra planirale da posetimo Švajcarsku. Počele smo da prikupljamo neophodna dokumenta za aplikaciju za vizu. Poslednjega dana januara smo otišle u ambasadu i završile čekajući satima ispred na hladnoći kako bismo zakazale prijem. Datum je bio 15. februar i mi smo se vratile sa više dokumenata nego što je potrebno, za svaki slučaj. Opet smo čekale preko sat vremena. Kada su najzad prihvatili naša dokumenta dat nam je obrazac da pošaljemo faksom našim domaćinima u Švajcarskoj. Naši domaćini su morali da popune obrazac, pošalju odgovarajućem kantonu, da čekaju odgovor, i da nam pošalju zvanični odgovor. Nedelju dana kasnije mi smo poslale službeni odgovor ambasadi. Sve je teklo prema planu. I onda smo sve morale da ponovimo, iako je ovaj put kanton bio obavezan da odgovori direktno ambasadi – naša uloga je bila da proverimo da li je stigao odgovor, ali niko u ambasadi nije mogao da nam kaže ništa tačno. Jedini kontakt koji smo imali u ambasadi je radnik obezbeđenja. 8. marta smo posetili ambasadu treći put u potrazi za odgovorom. Moja sestra koja je već imala šest ranijih putnih viza za Švajcarsku, je odbijena na osnovu toga što su njena dokumenta iz banke lako mogla biti falsifikovana. Nisu joj vratili nijedan dokument, uključujući ona za osiguranje, što je norma u svim ambasadama generalno. Što se mene tiče, ja sam posetila ambasadu mnogo puta, i uvek sam dobijala isti odgovor – nema odgovora.

#1 imidž LETO 2011

Arianit – 27, Đakovica, avijacioni pravnik. Proveo sam 20 sati tokom radnog vremena čekajući u redu i prikupljajući potrebna dokumenta za Švajcarsku vizu. Morao sam da čekam nekoliko sati u redu samo da zakažem, što je bilo puno više od pukog čekanja u redu. — Gent – 16, Priština, srednjoškolac. Prijavio sam se za putnu vizu u slovenačkoj i belgijskoj ambasadi. Svaka poseta je bila kratka, ali sam morao da se emocionalno pripremam dve do tri nedelje ranije. Najveća nelagodnost jeste da samo na Kosovu ambasade traže originalna dokumenta umesto da ih traže i-mejlom ili faksom. Moje prvo iskustvo sa slovenačkom ambasadom je bilo grozno jer su mi originalna dokumenta stigla kasno. Prijavio sam se dva dana pre nego što sam trebao da krenem na put, i slovenački ambasador (koji je u to vreme bio u Španiji) morao je da interveniše da se proces ubrza. Na kraju sam dobio vizu na tri dana. Belgijska ambasada je bila gora. Morao sam da ih zovem pet ili šest puta i da platim 6 evra za svaki poziv samo da bih zakazao. Nakon zakazivanja datuma, službena pozivnica za evropski sastanak razvijača besplatnog otvorenog softvera je stigla pet sati nakon zakazanog intervjua. Srećom, bilo je slobodnih mesta. Uspeo sam da to završim, ali nije bilo bez stresa. — Arta - 27, Mitrovica, profesorka engleskoj jezika 2005. prihvatila sam da učestvujem na forumu u Redingu, Engleskoj, sa svim pokrivenim troškovima. To bi bila moja prva poseta zemlji i bila sam uzbuđena da vidim mesto o kojem sam čula priče. Nakon intervjua od pet minuta rečeno mi je da se vratim u 5 popodne da preuzmem odbijenu vizu. Oni su rekli da osoba kao ja od 27 godina se nikada ne bi vratila na Kosovo, bez obzira što sam bila udata i imala siguran posao u međunarodnoj organizaciji na Kosovu. — K

45


Fisnik Ismailji dao je nezavisnom Kosovu simbol; sada digitalni strip daje glas njegovom neraspoloženju. ­ U senci 550 godina stare Sultanove džamije, neispunjeno — obećanje novorođene nacije leži razoreno u kancelariji prištinske reklamne agencije na ćošku. Nagrade ukrašavaju slabo osvetljenu prostoriju u Ogilivi na Kosovu. Među njima je i “Clio”, nagrada za krunsko dostignuće kreativnog direktora Fisnika Ismailia: NEWBORN, slovna skulptura koja je zaštitni znak nezavisnog Kosova. Čekam Ismailija na dugom kauču od crne kože i ispijam slatku tursku kafu. Prvi put sam ga upoznao pre nekih šest meseci. Bio je oktobar, dve nedelje pre pada kosovske vlade. Ismaili ima skoro buntovnu narav. Bio je lider nove partije novog duha, sa skraćenicom FeR na albanskom. Osnivači partije, školovani na zapadu, su bili miljenici medija, i prištinska inteligencija je bila uzdrmana nadom da bi FeR mogao da zada

makar mali udarac slomljenoj i korumpiranoj političkoj mašini u zemlji. “Idemo do kraja”, rekao mi je tada. FeR je dobio nešto manje od 15.000 glasova na prevremenim izborima, koji su naširoko osuđeni kao pokradeni. 2 procenta osvojenih glasova su značila da partija neće dobiti nijedno mesto u parlamentu. FeR se raspao nekoliko meseci kasnije. Dok mi se Ismaili pridružio u njegovoj kancelariji ovog aprilskog popodneva, sve što je ostalo od mog čaja je ostatak slatke naslage u mojim ustima. “Ovaj čaj je baš, baš dobar”, rekao sam mu, impresioniran što se njegova reklamna agencija udvostručuje i kao čajdžinica. “Ja popijem 30 na dan”, kaže mi Ismaili dok mu mlada žena donosi njegovu šolju. To možda može da objasni zašto Ismaili deluje kao da je na ivici, sa znojem koji mu se nakupio na obrvama. On je veliki čovek. Ne samo fizički, već tip čoveka koji čak i sa majicom i šortsem čini prostoriju svojim lepkom. Čak i njegov šapat ima zagluvljujući kvalitet za njih. Ali njega ne brine konkurencija, koja ovog trenutka lupa čekićem u susednoj prostoriji.

46

kosovo 2.0

piŠE Nate Tabak


“Da li smrdi na trulo meso? Ili kore sa šecerom odozgo- sirupasto slatko? Možda samo popušta kao težak teret. Ili eksplodira?” — Langston Hughes, “A Dream Deferred”

“Možeš li da im kažeš da prestanu na 20 minuta – imam prokleti intervju!” viče na albanskom. Lupanje čekićom prestaje. Trenutak transformacije Stvari nisu izgledale najbolje po Kosovo početkom aprila. Novoformirana vlada se zanosila ka kolapsu nakon što je Ustavni sud stavio tačku na kratko predsednikovanje Behgjet Pacollija. Nepopularni građevinski tajkun je bio klin držač vladine koalicije. Bez Pacollija i dogovora o njegovoj zameni, delovalo je da će vlada skoro sigurno pasti drugi put u šest meseci. Onda se 6 aprila, lukava gomila okupila iza zatvorenih vrata. Američki ambasador Christopher Dell je izveo premijera Hashim Thacija, lidera Demokratskog saveza Kosova i predsednika Prištine Isu Mustafu i Pacollija pred TV kamere. Scena je izgledala kao kada direktor škole posreduje u pomirenju na igralištu: Niko nije želeo da bude tu, osim možda Dell. Oni su se dogovorili da Dellov izbor bude naredni predsednik: Atifete Jahjaga, veoma poštovana komandirka policije skromnog držanja i koja nikada nije imala ništa sa politikom. Dogovor je sprečio nove izbore i završio je političku krizu koja je trajala na Kosovu duže od šest meseci. U zaključku spektakla, Dell je spojio tri politička lidera radi slikanja. Ambasador je brzo izašao iz kadra, ali nije bilo sumnje da je ovaj dogovor delo njegovih ruku. “Ne želimo da g. Dell bude toliko otvoren u svojoj politici i svojim planovima”, napominje Krenar Gashi, šef kosovskog Instituta za politička istraživanja i razvoj. Samo nekoliko nedelja pre toga, u kosovskim medijima su se pojavile sms poruke koje su pokazale da Dell savetuje Pa-

collija tokom postupka njegovog izbora za predsednika koji će se ispostaviti nezakonitim. Kada Ismaili govori o toj aprilskoj konferenciji za štampu, njegov krv ključa. To ide daleko izvan okvira nelagodnosti koju su mnogi osetili kada je Dell javno uzeo u svoje ruke upravljač kosovske politike. To ga pogađa u utrobu. “U jednom trenutku je Dell potapšao po ramenu Isu Mustafu… To je bilo tako veštački. Ceo proces je bio tako neuobičajen, tako neustavan. Ja sam lično osetio mučninu kada sam to video” kaže Ismaili. Taj osećaj sramote je pretvorio Ismailijev identitet od darovitog reklamnog čoveka iza NEWBORN znaka u buntovnika sa Fejsbuka, naoružanog cinizmom obloženog vulgranošću. On je postao stvaralac “Pimpsonovih”. Više od stripa Jednostavno opažanje je sve pokrenulo. Okoreli fan animirane crtane serije “Simpsonovi”, Ismaili je primetio da liči na lika muškarca iz stripa – gojaznog, pametnog štrebera. Ismaili je prikupio nekoliko slika sa interneta i napisao je jedan primerak. Rezultat je bio digitalni strip koji oslikava zamišljene trenutke od pre konferencije 6 aprila u kosovskoj političkoj sferi nastanjenoj likovima iz “Simpsonovih”. On je to postavio na Fejsbuk kako bi 4.000 i više njegovih prijatelja to videlo. Dobitnik nagrade Clio briše ovo kao čin improvizacije. Ali za osobu kao što je Ismaili, koja poseduje instinkt šta će pokrenuti ljude, ovi momeneti impulsivnosti su često oni ključni. Ismaili je do kraja juna pripremio 67 stripova “Pimpsonovi”. Neki nude kritiku skrivenih dogovora i korupcije koja je raširena u kosovskoj politici, dok drugi deluju kao da dolaze iz glave tinejdžera opčinjenog seksom, grudima i toaletnog humora. Kada se sagledaju u celini, epizode deluju zbrkane. Jednog dana Ismaili je prljavi krstaš, koji pokazuje na smeće u projektima autoputeva, drugog dana je naučnik iz kupatila, koji ima negog Della koji se brine da će mu se testisi smanjiti u toploj kadi. A onda je sve češći strip koji jednostavno služi kao propagandno oružje Ismailijeve prilagodive nacionalističke partije, Samoopredeljenja. Kada se sve otkrije, to je čovek koji nije samo razočaran zbog nefunkcionisanja svoje zemlje i političkim liderima koji služe samo sebi, već i neko ko se oseća lično izdatim od njih. “Ja sam dosad bio lojalan građanin koji poštuje zakon, koji je u stvari učinio tako puno za svoju zemlju, žrtvovao puno za svoju zemlju, uključujući ratovanje u ratu 1999, i ovo nije Kosovo za koje sam se borio pre 12 godina” kaže Ismaili, treperavim tonom. Od nade do nasilja Ismaili se nije borio samo za Kosovo. On je u novu državu doneo ideal i dao joj je simbol koji svet treba da vidi. Ali, čak i ako ga je nagrađeni NEWBORN razočarao, njegova žuta slova rđaju. “Tri godine je zanemarivan. Pokušavao sam da ga održavam, pokušavao sam da se brinem o njemu. Ali mi vlasti nikada nisu davale da to učinim” kaže Ismaili. Spomenik

➳ #1 imidž LETO 2011

47


— “Do sada sam bio lojalni građanin koji poštuje zakon i koji je zapravo učinio mnogo za ovu zemlju”.

Put ka ‘The Pimpsons’ septembar. 27, 2010 – Kosovski predsednik Fatmir Sejdiu daje ostavku na funkciju nakon što je Ustavni sud doneo odluku da je prekršio ustav zbog obavljanja dve funkcije, predsednika države i lidera Demokratskog saveza Kosova ili LDK, politicke partije. Oktobar. 3, 2010 — Formira se partija novog duha (FER). Njeni mladi lideri obrazovani na zapadu obecavaju da ce zapoceti novu eru u kosovskoj politici na liberalno demokratskoj platformi. Kreator NEWBORN spomenika Fisnik Ismaili je medu osnivacima FER-a Novembar. 2, 2010 — Vlada pada dve nedelje nakon što je LDK napustila vladajucu koaliciju, postavljajuci temelj za brze izbore. Decembar. 12, 2010 — Kosovo održava prve parlamentarne izbore nakon nezavisnosti. Izlaznost je 47,5%, sa evidentiranih 646,623 glasova. Ali mrlju na rezultate stavljaju izveštaji o prevarama, nepravilnostima i zastrašivanju. FER nije uspeo da obezbedi dovoljno glasova da ude u Skupštinu. Nacionalisticki pokret Samoopredeljenje, ili Vetevendosje, izbija na trece mesto, dobijajuci skupštinska mesta na prvim izborima. Januar 9, 2011 — Ponavlja se glasanje na 21 birackom mestu, ali se rezultati izbora nisu umnogome promenili. Partija premijera Hashim Thaci, PDK, dobija najviše glasova ali ipak treba da nade koalicione partnere za formiranje nove vlade. Februar. 20, 2011 — PDK potpisuje koalicioni sporazum sa Alijanskom novo Kosovo (AKR), partijom nepopularnog gradevinskog tajkuna Behgjet Pacollija, i nekoliko manjinskih partija kojim ce Pacolli postati predsednik. Mnogi se pribojavaju Pacollijevog predsednikovanja zbog lagodnog odnosa multimilionera sa Rusijom. Februar. 22, 20111 — Skupština bira Pacolija sa tesnom vecinom od 62 glasa u skupštini sa 120 poslanika. Bile su potrebne tri runde glasanja da bude izabran. Kosovski mediji su kasnije objavili slike sms poruka americkog ambasadora Christopher Dell kojima savetuje Pacollija tokom zasedanja. Mart 28, 2011 — Najviši sud na Kosovu donosi odluku da je izbor Pacollija za predsednika bio neustavan zbog nepravilnih procedura glasanja u skupštini. Predsednikovanje gradevinskog maga završava nakon samo 35 dana. Bez dogovora o njegovoj zameni, vladina koalicija je delovala kao da ce se raspasti, što bi dovelo do još jednog kruga izbora. mart 30, 2011 — Partija Samoopredeljenje se spaja sa Partijom novog duha nakon ostavke nekih od najviših lidera Fer-a. Ismaili se prikljucuje Samoopredeljenju.

označava početak Kosova sa novom tablicom. Ali Ismaili deluje kao da je digao ruke od Kosova iz 2008. “Polako sam počeo da shvatam da sam napravio ovu veliku stvar. Za koga? Za ljude koji ga ignorišu i ljude koji ne brinu o njemu” kaže Ismaili za svoju kreaciju. “I onda sam počeo da se osećam ne ljuto, ali sam shvatio da ova vlada ne brine ni o čemu. Osetio sam da bih na neki način mogao da budem glas grupe ljudi” Ismaili je puno sarađivao sa Samoopredeljenjem, političkom partijom čiji aktivisti ponekad svoje poruke ističu nasiljem. Kada je šef srpskog pregovaračkog tima posetio Prištinu u maju u prvoj zvaničnoj poseti nekog predstavnika iz Beograda nakon rata, članovi Samoopredeljenja su gađali njegov auto kamenicama i sukobili se sa policijom. Na neki način, veteran Oslobodilačke vojske Kosova prelazi ceo krug, birajući da se još jednom bori nakon gubitka strpljenja u težinama idealizma. Zaista, huškačka taktika Samoopredeljenja nije nešto što Ismaili zastupa. Ideologija partije je antiteza onome što NEWBORN predstavlja. Nezavisnost koju je Ismaili obeležio u spomeniku je došla pod nadzorom međunarodne zajednice. Daleko od potlačenih ljudi lišenih izbornog prava organski potvrđujući unutrašnje pravo da naprave sopstvenu političku gustinu, nezavisnost je pažljivo orkestriran događaj koji je stavio subjekte kao što su Međunarodna civilna kancelarija i Misija Evropske unije za vladavinu prava u poziciji da uzurpiraju Republiku Kosovo. Samoopredeljenje ne samo da smatra da je međunarodni nadzor nepotreban, on je stava da on minira sposobnost Kosova da postoji kao suverena, imućna država. Prihvatanje svog unutrašnjeg Homera Ismaili je juna proslavio 38 rođendan i njemu je posvetio strip “Pimpsonovi”. Verzija američkog ambasadora Della iz stripa je ponudila želje Ismailiju, kojeg predstavlja Homer Simpson. “Zmija je plakala svakog jebenog dana u tvojim jebenim epizodama a ja ga mnogo volim” rekao je Dell iz stripa, misleći na premijera Hashima Thaci zbog nadimka koji je imao u ratno vreme. Delov lik upozorava Ismailija da prestane ako ne želi poklon od “SHIK”, bivše obaveštajne službe Oslobodilačke vojske Kosova. “Pimpsonovi” su takođe pratili Ismailija u stvarnom svetu prilikom proslave rođendana. Njegova žurka u kancelarijama Ogilivija je bila sa tortom sa slikom “Pimpsonovih”, a gosti su nosili majice sa likom Homera. Iako je Ismaili prihvatio svoj novi identitet kao komični satiričar na internetu, ali možda se i javnost zasitila. Broj “lajkova” na Fejsbuku za strip je u prvih nekoliko nedelja dostigao 10.000, ali je rast posle toga usporio. Pred kraj juna, broj je zastao na oko 14.300, što nije daleko od broja birača bivše Ismailijeve partije FeR na decembarskim izborima. — K

April 6, 2011 — Thaci, Pacolli, lider LDK i gradonacelnik Prištine Isa Mustafa, i Dell, pojavljuju se na zajednickoj konferenciji za štampu kako bi objavili dogovor o kandidatkinji za narednu predsednicu Kosova, policijske komandirke Atifete Jahjaga. April 7, 2011 — Skupština vecinom bira Jahjagu za prvu predsednicu Kosova. Ismaili objavljuje prvu epizodu “Pimpsonovih“ na Fejsbuku.

48

kosovo 2.0


Uzbuna za PRAVDU:

NEUSPEH SUDA U SPROVOĐENJU ZAKONA DOPRINOSI UBISTVU piŠe Nicole Farnsworth

Jak nalet vetra je naterao sveće da podrhte i ugasio je skoro sve upaljene. Ipak, stotine snažnih muškaraca i žena je bilo uporno, zbili su se zajedno da ponovo upale sveće. Plamenovi su stavljeni pažljivo ispred Opštinskog suda u Prištini, da gore u sećanje i solidarnost sa 27-godišnjom Dianom Kastrati, koja je nekoliko dana ranije kako se čini ubijena od strane bivšeg muža. Dim sveća je naružio sveže obojenu zgradu, što je trajno sećanje da Sud nije uspeo da deluje na vreme kako bi joj spasio život.

Dianino ubistvo, koje se desilo usred dana u centru Prištine, izazvalo je široke

pretpostavke da je nasilje u porodici više privatno nego javno pitanje. Njena smrt je podvukla činjenicu da javno i privatno nasilje može da se međusobno spoji; i jedno i drugo treba da se sudski goni.

cetvrta žena

koja je izgubila život zbog nasilja u porodici Diana je u proteklih 12 meseci. Više od 16 ljudi je ubijeno od 2005. a najmanje 22 je umrlo zbog podstrekivanja ili pomoći u samoubistvu na rukama članova porodice, prema Policiji Kosova. Više od 5.300 ljudi, uglavnom žena, je prijavilo da trpe nasilje u porodici, uključujući telesne povrede, pretnje oružjem i psihološko maltretiranje.

nasilje u porodici

prevladava u Dokazi pokazuju da većoj meri od prijavljenog. Skoro polovina žena i 40 procenata muškaraca doživi nasilje u porodici tokom svog života, prema istraživanju sprovedenom 2008. na celom Kosovu od strane Kosovske ženske mreže (KŽM). Mnoge žene ne prijavljuju nasilje jer sumnjaju da će sudski sistem da ih tretira pravedno. Institucije ne deluju uvek na vreme za žene koje prijave nasilje. Diana, kao i druge žene, je zatražila nalog za zaštitu od Suda kojim bi se zabranilo njenom nasilnom bivšem suprugu da joj prilazi. Kao i u drugim predmetima koje je dokumentovala KŽM,

sudije nisu izdale zabranu u roku od 15 dana kako je obavezno zakonom.

U drugim slučajevima policija nije uspela da prati primenu naloga za zaštitu, i sudije su blago kažnjavale u slučaju kršenja zabrane. Pored toga, suprotno zakonu, sudovi često nisu gonili telesne povrede ako su se desile unutar kuće. U nekoliko suđenja koja su završena, počinioci su dobili blage kazne. Nedovoljna pravda pruža priliku za ponavljanje nasilja. Bez jake poruke od sudova da nasilje neće biti tolerisano, van i unutar kuće,

pocinioci ce nastaviti

da maltretiraju svoje žene bez straha od kazne. Kulturne norme nastavljaju da sprečavaju pravdu. U nedavnoj emisiji na RTK o “Sudstvu na Kosovu” novinar je pitao ženu koja je trpela nasilje da li ima oca ili vrata. Njegovo pitanje pokazuje osnovan kulturni problem u obezbeđivanju pristupa pravdi: ženi ne treba muškarac da je štiti. Žene treba da dobiju jednaku zaštitu od države kao pojedinke u skladu sa zakonima Kosova. Pravda i zaštita ljudi koji trpe nasilje u porodici može da zavisi od delokruga do kojeg se nove generacije opiru kulturnim normama kojima se žene ne tretiraju kao pojedinke sa jednakim pravima. — K #1 imidž LETO 2011

49


PROIZVEDENO NA KOSOVU: Nameštena igra ŠTETI lokalne proizvođace piŠe Jeton MEHMETI

Da li ste ikada osetili ukus voca u caši vina “Stone Castle”, i kremasto blaženstvo “Rugove”, sira kako se rastapa na vašem jeziku, ili hrskanje zbunjujuce ali ipak neodoljive misterije “Vipa” cipsa sa ukusom govedine, a zatim ocistili nepca mehuricima mineralne vode “DEA”? Ovi užici su uobicajeni za nas na Kosovu i stoje na policama supermarketa, boreci se za pažnju u moru cesto i jeftinijih proizvoda iz Evrope.

— Uvek osetite duboko voće u čaši vina Vranac proizvedenog od strane “Stone Castle”, pustite da vam se kremasto, oštro blaženstvo sira Rugova otopi na jeziku, da hrskavost zamršenog ali u svakom slučaju neodoljive misterije Vipa čipsa sa ukusom govedine, i onda očistite svoju palatu kiptućom kiselom vodom DEA? Ovi užici su prosti za mnoge od nas na Kosovu, a ipak se nalaze u supermarketima, takmiče se za pažnju među mnoštvom i često jeftinijim konkurentnima iz regiona i Evrope. Uprkos trgovinskim sporazumima i rastu izvoznog tržišta za domaće proizvode od kraja rata 1999, Kosov je i dalje privreda koja umnogome zavisi od uvoza. Zemlje koje odbijaju da prihvate kosovske proizvode na osnovu političkog prosvetljujućeg pruta poznatog kao nezavisnost suočavaju se sa preprekama da njihova roba uđe u bivšu srpsku pokrajinu. Hiperbolički govoreći, kosovska privreda je kao pesma grupe

“The Eagles” Hotel Kalifornija. Roba može da ulazi u svako doba ali domaći proizvodi se suočavaju sa brojnim preprekama ako žele da izađu. Kosovo se pridružilo Centralno-evropskom sporazumu o slobodnoj trgovini kao puni član 2007. Izvoz je porastao kada su kompanije izašle na tržište od 20 miliona potrošača sa bruto domaćim proizvodom od 120 miliona evra. Na žalost, sporazum je kratko trajao. Kosovo je proglasilo nezavisnost naredne godine i uklonilo je carinske markice Ujedinjenih nacija u korist kosovskih – za šta je Evropska komisija razjasnila da budu što više politički svidljive. Drugovi članovi CEFTA-e, Srbija i Bosna i Hercegovina, odgovorile su blokadom uvoza pa kosovskih proizvoda pa čak i njihovog prelaska preko njihovih teritorija. Kao posledica toga izvoz je opao za skoro 10 procenata 2008. Ovaj pad je čak i pogoršao postojeći trgovinski deficit. ➳

50

kosovo 2.0


Rugove – Flašira izvorsku vodu iz Rugovskih planina. Takođe proizvodi sir.

Tango – Proizvodi vocne sokove koji se prodaju na Kosvu i u Albaniji.

frutomania - JEDAN OD RETKIH KOSOVSKIH SOKOVA KOJI NIJE NAPRAVLJEN OD KONCENTRATA.

Dea – Flaširanje gazirane i obicne vode sa dugom tradicijom.

Pestova – jedna od najvecih kompanija u zemlji. Uzgaja krompir. Njeni proizvodi ukljucuju i Vipa cips.

Rugove – BOCE IZVORSKE VODE SA PROKLETIJA.

Stone Castle –Ova uspešna vinarija je uspela da izgradi ime i van Kosova. Ona izvozi 90 odsto svog vina u Evropu.

Vita – Jedan od najpopularnijih mlecnih robnih marki na Kosovu sa sloganom 100% kosovsko mleko.

FLOR EN – Jedan od najvecih prerađivaca mesa, proizvodi kobasice, viršle, pilece i konzervirano meso.

#1 imidž LETO 2011

51


Bylmeti – Jedna od mnogih mlekara koje su otvorene u zemlji u prethodnim godinama. Proizvodi mleko, sir i jogurt.

Golden Eagle: Jedan od nekoliko domacih energetskih napitaka.

Mlado, tržište u razvoju, sa nekoliko prepoznatljivih proizvoda da ponudi spoljnom svetu, ostavljeno je sa rukama vezanim iza leđa.

➳ Uvoz je 2010. iznosio više od 2 milijarde evra, dok je izvoz

jedva dostigao 300 miliona. Čak su proizvodi koje proizvode strane kompanije činili značaj deo izvoza. Kosovski susedi nisu više glavne izvozne destinacije za kosovske proizvođače. Zemlje Evropske unije su postale korisnija tržišta, zahvaljujući sporazumu sa EU koji daje trgovinske pogodnosti za kosovske kompanije. Zemlje kao što su Italija, Nemačka i Grčka su sada glavne izvozne destinacije. Ali, taj ugovor je istekao 2010. Pet zemalja EU koje ne priznaju nezavisnost Kosova je zadržalo obnavljanje ugovora. Tako mlado tržište u razvoju sa nekoliko veoma drugačijih proizvoda koje može da ponudi spoljnom svetu je ostavljeno sa rukama vezanim iza leđa. Kosovo proizvodi sve, od deterdženta za sudove do pileće paštete. Ipak, potrošači u zemlji često biraju uvezene proizvode. Renomirani brendovi kao što su Doritos, Dukat i San Pellegrino imaju poznato ime, koje često dolazi sa percepcijom o boljem kvalitetu od lokalnih proizvoda. Većina domaćih proizvoda je iz kompanija koje su nastale u prethodnih 10 godina, tako da su u nepovoljnom položaju jer moraju da se dokazuju kao vredne alternative. I, takođe postoji pitanje kvaliteta. Neki kosovski proizvodi jednostavno nisu dovoljno dobri ili jeftini, što ljude ostavlja ljudima malo

razloga da ih kupe. Neki, međutim, kao sir Rugova i vina Stone Castle dobijaju podlogu kao vrhunski lokalni proizvodi. Naravno da kosovske kompanije moraju da se takmiče sa stranim proizvodima u rafovima u supermarketima. Ali kosovska roba ne dobija te iste prilike da se takmiči van zemlje. Vita mleko nije na slovenačkom tržištu kao što je Alpsko mleko izloženo na kosovskom tržištu, kao što se ni pileća pašteta Floren ne takmiči sa slovenačkom Argetom na austrijskom tržištu. Špilovi su jednostavno poređani protiv kosovskih kompanija. Kosovska privreda raste u mlitavom ritmu. Ipak, ovde ima više od 100.000 registrovanih preduzeća. Mnogi su lokalni proizvođači koji čiji proizvodi nose nalepnicu Made in Kosovo. Polako počinju da dobijaju osnovu u borbi sa stranim proizvodima. Napredak je spor ali teče i obećava, a i dalje ostaju neotvorena izvozna tržišta, što ima potencijal da zapali fitilj ispod kosovske privrede. U međuvremenu nije uspostavljena kultura na Kosovu da se jede domaće i da se kupuje domaće. Možda je vreme za promene. To bi značilo puno za lokalnu privredu. A lokalni proizvodi su svežiji i često imaju bolji ukus. — K

52

kosovo 2.0


Stranci. OTKRIVENI. Piše andrea lorenzo capussela

Bivši insajder govori o složenoj mreži međunarodnih misija koje zalaze u svaki ugao društva kome su potrebni da ostanu isto toliko koliko i da odu.

#1 imidž LETO 2011

53


Stranci. OTKRIVENI.

(1.) Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu je raspoređena 1999. godine da upravlja erom međunarodnog nadzora tadašnje srpske pokrajine. Nekada jak UNMIK sa 5.600 radnika je nakon proglašenja nezavisnosti Kosovo 2008. smanjio broj radnika na 418. (slikao Kushtrim Ternava)

— Protivno granicama, skoro zlatna pozadina, Karavađa iz Pinakoteke Ambrozijane okružuju u prirodnom, jasnom svetlu dve kruške, dve jabuke, dve crne i dve zelene smokve, dva grozda zelenog i dve grozda crnog grožđa. Međunarodno prisustvo na Kosovu je slično ovom baroknom stilu života: neprirodno sastavljenom od voća iz različitih sezona, na prvi pogled voće izgleda sveže ali nakon bliže inspekcije grožđe iz jednog grozda je preterano uzrelo, lišće na drugom je suvo, kora crne smokve je napukla i naborana, a jabuku nacrtanu na dnu korpe je probušio crv, i možda već trune unutra. Sam sâm lično urezao sabatički period između dva posla u privatnom sektoru, gde sam uvek radio. Pukom slučajnošću radio sam u Kosovskoj povereničkoj agenciji. Manje od jedne godine nakon mog povratka iz Milana, interesovanje za balkanske šume i složenosti Kosova naterali su me da se pridružim Međunarodnoj civilnoj kancelariji, ili ICO kako je naširoko poznata. Jednu godinu sam bio zamenik šefa ekonomske jedinice i onda njen šef još dve godine, dok nije zatvorena krajem marta (u stvari, ja sam otpušten po kratkom postupku tri sata pre kraja mog mandata jer sam poslao pisma drugim institucijama u kojima sam stigmatizovao tišinu ICO-a u vezi sa transakcijama koje sam ja smatrao krajnje neprihvatljivim). Tokom ovih godina sam posmatrao ponašanje ICO-a, EULEX-a, EU, SAD-a, MMF-a i Svetske banke. Uglavnom ću pričati o aktivnostima za koja imam razlog da ih kritikujem, od kojih neke nisu bile korisne za Kosovo, jer kada padne zid vaše nove kuće, vaš telefonski poziv arhitekti verovatno neće početi molitvom da drugi zidovi izdrže. MEĐUNARODNA CIVILNA KANCELARIJA Mandat – Ahtisarijev plan je imao za cilj da bude rešenje jednog velikog problema: dogovorno razdvajanje Kosova od Srbije. Nije uspeo, ali je njegovih 65 strana ostalo. One sadrže niz principa i stotine pravila koja imaju za cilj da postave čvrste temelje na kojima Kosovo može da izraste u stabilno, otvoreno, bogato, tolerantno, demokratsko i društvo sa dobrom upravom. Mandat ICO-a je bio da ih sprovede u celosti, u šaci godina, na mestu gde odgovornost skoro da i ne postoji, korupcija je široko raširena, političke partije su lična feudalna dobra, javno mnenje je slabo, i nekoliko ljudi glasa i veruje institucijama. Učinak – Jasno je bilo na početku da je puna realizacija Ahtisarijevog plana varka, i da ICO nije imao prošlost i nema budućnost, tradiciju, pažljivo odabrano osoblje, ili oštroumnost osoblja na koju bi mogao da se osloni na početku

54

kosovo 2.0


rada. U ovim okolnostima ICO je morao da usvoji realniju strategiju i da je sledi posvećeno: morao je da bude fleksibilan kod detaljnih pravila, ali nefleksibilan kod glavnih principa; morao je da bude posmatrač onih koji su na vlasti, ne njihov prijatelj i prisna organizacija; trebao je da predstavlja interes građana Kosova, ne da štiti njihovu vladu od odgovornosti prema njima. Kao i kod čoveka, postojanje ICO-a je podeljeno u tri faze: u mladosti je radio na stvaranju novih kosovskih institucija; u odraslom dobu je od njih tražio dobre prakse; i u starosti je izgubio i glas i vid. Tokom svog života, u rastućem uticaju SAD-a ICO se polako kretao ka drugom od svih ovih parova alternativa. Ovo je bila prilično svesna i radikalna strateška greška bez opravdanja. Kada je sa izgovorom ICO odložio izbore koji su trebali da se održe devet meseci nakon nezavisnosti, on je pokazao od čega je sazdat. Izgradio je manjinske opštine na Kosovu i izvršio demarkaciju granice sa Makedonijom, ali je bio tih u vezi sa neustavnom amnestijom kojom svake godine kosovski predsednik arbitražno oslobodi oko 6 procenata zatvorske populacije na proslavi godišnjice nezavisnosti, za nelegalnu smenu guvernera centralne banke, za korišćenje logotipa opštine Prizren koji je proglašen neustavnim. I, kada su na kraju održani izbori, on je oklevao dugo pre nego što se oglasio povodom nepravilnosti koje je video i onda je studiozno izbegao da kaže da li su izbori bili slobodni i pravični. Decentralizacija i tačne granice jesu bitni, ali su vladavina prava i slobodni, pravični i blagovremeni izbori neophodni i verovatno takođe dovoljni uslovi za demokratiju: ponašanje ICO-a navodi da njemu demokratija ne znači puno, on je ojačao korene uzročnike lošeg imidža Kosova. Koristim izraz “ojačao” jer te uzroke nije stvorio ICO, i oni ne duguju samo kvalitetu Kosova. O izbornim nepravilnostima je razgovarano u novinama, ali ti razgovori nisu doveli do delotvornih protesta, i nijedna reč nije izgovorena o tim ponovljenim amnestijama, ili o strašnoj poruci koju navodi njena veza sa proglašenjem nezavisnosti. Zaista, izborne nepravilnosti su bile očekivane i to je bolest za koju je potrebno vreme da se izleči, ali nije bilo ničeg neizbežnog u vezi sa tim skandaloznim amnestijama. Tišina me je iznenadila više od ICO-a. U ekonomiju, mojoj oblasti odgovornosti, ICO nije puno učinio (na primer, odabrao je da ostane po strani u vezi sa problematičnim autoputom sa Albanijom) i nije pomogao drugima da urade svoj posao: umesto da dodeli svoj glas i ovlašćenja institucijama (Evropskoj komisiji, MMF-u, Svetskoj banci) koje imaju kapacitete da izgrade dobar kurs za razvoj Kosova, često je birao da ne troši svoj “politički kapital” da “ratuje tuđe ratove”. Pristup koji odražava – u najblažoj interpretaciji – pogrešno gledište da ICO treba pre da troši svoj “kapital” da se takmiči sa drugima za vladinu pažnju. U stvari, kada je postao senilan, ICO je otišao kod vlade i rekao: “Vidite, izgubio sam vid i glas: ali ako učinite ove dve-tri stvari za mene (govorio je, mešajući imena, opštine i zakone o nekim srednjevekovnim spomenicima) ja nikada neću da vas kritikujem pred vašim građanima”. Mladić se nasmejao, sačekao je par sekundi da posrami starijeg gospodina koji je govorio, i rekao je “U redu”. U tom trenutku je mali, debeli, ćelavko koji je bio u društvu gospodina u tišini klimnuo glavom mladiću, ponudio je ruku starijem čoveku i izveo ga je iz prostorije. Ali, ako su tišina i nedelovanje ICO-a u prošlosti štetili Kosovu, u poslednje #1 imidž LETO 2011

(2.) Misija Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu je najveca ikada raspoređena civilna misija EULEX ukljucuje policiju, sudije i tužioce iz 26 zemalja članica EU i pet ostalih, ukljucujuci Kanadu i Sjedinjene Države. (slikao visar kryeziu)

— Međunarodna civilna kancelarija (ICO) je trebalo da bude nadzornik onih na vlasti, a ne njihov prijatelj i poverenik,; trebalo je da predstavlja interese građana Kosova, a ne da štiti njihovu vladu od odgovornosti prema građanima. ➳ 55


vreme su postali tako učestali da su postali nebitni, i Kosovo ne treba da brine puno o tome koliko dugo crvu treba da prođe kroz celu jabuku i da dokaže da je njegovo postojanje zaista bilo prolazno. Ostaće testament postojanja jabuke na sredini korpe: njena ’Matrica’, potrebno je vreme da se pročita, zajedno sa stihovima pesme Tout va très bien Madame la Marquise, čime drži kompletan rad doktora Panglosa na dohvat ruke), što pokazuje kako je ambiciozni Ahtisarijev plan postao – u rukama manjeg čoveka – nacrt Potemkinovog sela jeftino sastavljen od šesnaest strana formata A4. MISIJA VLADAVINE PRAVA EVROPSKE UNIJE Mandat - EULEX mora da poboljša kosovske sudove, policiju i carinsku službu, i da uhvati one koji su odgovorni za najteže i naosetljivije zločine. Čineći to, EULEX može da poseje seme odgovornosti, da pruži korist kosovskom društvu u odrastanju i političkom sistemu i da time indirektno pomogne ICO-u da Kosovo učini boljom demokratijom.

(3.) EULEX i UNMIK je pocela prezirati vecina stanovnika Kosova nakon što je Savet bezbednosti UN na zahtev Srbije odobrio misiju EU. EULEX je tako poceo sa radom pod nadzorom UNMIK-a kao misija koja je neutralna po pitanju nezavisnosti Kosova. (slikao kreshnik berisha)

— EU je sebična i sumnjičava prijateljica Kosova, ali i racionalna, predvidljiva i lojalna. Nažalost ova žena pati od unutrašnjeg raskola, koji poziva na malo strpljenja od strane mladog čoveka za koga je predložila da se uda. 56

Učinak – Za razliku od ICO-a, koji je završio radeći svoj posao na suprotan način, EULEX jednostavno ne radi svoj posao: Iako postoje ohrabrujući znaci aktivnosti na ratnim zločinima, broj kriminalaca na kosovskim ulicama se nije promenio, njegovi sudovi nisu poboljšani, korupcija ostaje jako raširena, vladavina zakona je slaba, i mogućnost da se ojača odgovornost nije pokazana. Stranci primaju k znanju a imidž Kosova ostaje onakav kakav je. Za razliku od ICO-a, znači EULEX je jabuka koja i dalje može da čarobno sazri. Tačno je da je u jednom slučaju – u slučaju guvernera centralne banke – on pogrešio isto kao i ICO, i da je debakl odnosa s javnošću povodom izveštaja o trgovini organima potvrdio utisak da na Kosovu još uvek nije došao pokret koji će se suočiti sa senkama prošlosti, ali ja sam optimista u pogledu EULEX-a jer bilo da bude zatvoren, ili da se ostavi onakvim kakav je sad, uključivalo bi ubeđenje da njihov posao ili nije moguć ili nije neophodan za Kosovo, i nijedno od ova dva nije argument za poštovanje. EVROPSKA UNIJA Mandat - EU se bavi interesom svojih država članica, ne interesima Kosova i njegovih građana. Ova dva interesa se, međutim, prilično poklapaju. EU namerava da apsorbuje ceo zapadni Balkan koji je jedna nestabilna enklava unutar svojih granica. Kosovo i Bosna su najsiromašniji i naproblematičniji delovi. Nemiri na Kosovu bi mogli da potresu Makedoniju, čija nejasna ravnoteža verovatno ne bi preživela test i uticala bi na Srbiju i Crnu Goru, uvukla bi Albaniju u opštu tuču i time bi uništila 10 godina napretka. Otuda je rast Kosova u stabilnije, otvorenije i bogatije društvo u interesu EU. To je možda razlog što 70 procenata pomoći Kosovu dolazi direktno ili indirektno iz EU i njenih država članica (puno veći procenat od udela kombinovanog BDP-a kosovskih donatora) i uglavnom dolazi u vidu novca. Ali, EU neće unapred kosovske interese ako će oni biti u sukobu sa onima koji se tiču stabilnosti regiona ili sa onima koje imaju njegovi susedi: EU će morati da odabere, i njen izbor će zavisiti od njene sopstvene procene o tome gde je njen najbolji interes. Ne postoji bolji način da se objasni ta tačka nego da se uzme kosovo 2.0


najdelikatniji i najsporniji ugao. Objektivno, Kosovo i dalje zaslužuje veću pažnju od Srbije. Ali, Srbija je veća, u njoj je više investirano od strane kompanija iz EU, više trguje sa EU, nalazi se u centru komunikacionih puteva u regionu i može da napravi još belaja u Bosni i – u začaranom krugu – na Kosovu takođe. Otuda, na primer, ne mislim da će EU – ili zaista treba – da rizikuje povećanje uticaja Rusije u Srbiji, ili da se čak odrekne narodne eurofobije, radi podrške svih zahteva Kosova nasuprot Srbije u trenutnom dijalogu, bez obzira koliko su (subjektivno ili objektivno) opravdani. Ovo će delovati nemoralno onima koji su ubeđeni u istorijsku krivicu Srbije prema Kosovu; ali, pored merodavnosti tog zahteva, ja ne mislim da je moral ubedljiv argument, jer EU nije posao ispravljanja krivih Drina. Dakle, EU je sebična i skeptična prijateljica Kosova, ali je racionalna, predvidiva i lojalna jer ona misli da su njeni dugoročni interesi usklađeni sa kosovskim. Na žalost, ova žena pati od unutrašnjeg rascepa, koji poziva na neko strpljenje od strane mladića kome je predložila brak. Učinak – Preko politika za koje se zalaže i novca koji pruža, EU je dosledno napadala uzroke lošeg imidža Kosova. I ona se bavi Kosovom na način koji je i pun poštovanja i ohrabruje odgovorno ponašanje: ona navodi svoje zahteve o posledicama u slučaju nepoštovanja istih, i čeka na odgovor. Pitanje je koliko je to delotvorno bilo. Možda nije pritiskala dovoljno, ali to je jer joj nedostaje uticaj zbog svojih podela po pitanju Kosova i očiglednu ljubav vlade za američkim akcentom a ne evropskim. Možda je spora, ali to je jer njeni agenti na Kosovu predstavljaju tri velike demokratije. Čak i pored ovih ograničenja, EU je uradila dobre stvari za Kosovo, uključujući kada je nedavno uskratila velike dotacije koje je obećala: nisu ispunjeni uslovi za njihovu dodelu i EU je održala obećanje. Ovo je važna lekcija, koju javno mnenje može slobodno da sačini svoju kako bi postavilo pitanja vladi koja je izgubila novac. Nadajmo se da ćemo u narednim godinama videti da je vrednost odgovornog odgovora na neodgovorno ponašanje veća od novca koji je Kosovo izgubilo. Takođe, u jednoj drugoj prilici EU je pomogla da biračko telo proceni svoju vladu: njen izveštaj o napretku i nekoliko drugih izjava jasno govore, ako se neko usudi da ih pročita. Ali ovo je posao opozicije, medija i građanskog društva, i oni verovatno nisu dovoljno efikasni: u zemlji koja teži da se priključi EU, vlada koja neprestano ignoriše, ljuti ili ima neuspehe, EU neće dugo preživeti. Sjedinjene Države Mandat - Mandat ambasade Sjedinjenih Država je da zaštiti interes svoje vlade, ne interes Kosova. Ovo može delovati kao provokacija, ali za mene je to očigledno. Problem je više što u poređenju sa EU, teže je da se utvrdi interes koji SAD imaju na Kosovu. Vašington je više zainteresovan za Kinu i Indiju nego za Evropu ili EU, suočava se sa složenim izazovima od Egipta pa do Severne Koreje, i nema od čega da se plaši u nemirima na Kosovu. Ne vidim nijedan strateški razlog da se SAD angažuju na Kosovu. U stvari, pretpostavljam da nekoliko od puno razloga, koje variraju od osećaja krivice za Srebrenicu, do budućnosti NATO-a i SAD-a, objašnjava njihovu borbu za bormardovanje 1999 je povezano sa kosovskim #1 imidž LETO 2011

(4.) Pripadnici pokreta Samoopredeljenje su 26. avgusta 2009. godine demolirali vozila EULEX-a. Oni su se protivili saradnji između EULEX-a i Srbije koja je iskljucivala Kosovo. Dvadeset jedna osoba je uhapšena. (slikao petrit rrahmani)

(5.) Policija EULEX-a je aprila 2010. godine, upala u kancelarije i kucu tadašnjeg ministra saobracaja i telekomunikacija Fatmir Ljimaja. Bio je meta dvogodišnje istrage u vezi sa korupcijom povezanom sa velikim projektom izgradnje autoputa, vrednog 700 miliona evra. Takozvana najveca istraga EULEX-a do danas, još uvek nije dala nikakve rezultate. (slikao visar kryeziu)

➳ 57


(6.) Upadanje policije EULEX-a u kosovske institucije aprila 2010. godine je dovelo do tenzija između misije EU i Vlade. Premijer HASHIM THACI je rekao da je Poslao poruku da su “kosovske institucije u ratu sa međunarodnim institucijama”. Bivši tužilac EULEX-a Johanes van Vresvijk je, zauzvrat, nazvao Thacijeve primedbe “opasnim”. Van Vresvijk je nedavno napustio svoj položaj. (slikao petrit rrahmani)

(7.) Zastave SAD, kao što je ova iznad Ministarstva javne uprave, obično lebde Iznad ulaza institucija. To je izraz zahvalnosti Kosova najdražem međunarodnom prijatelju. (slikao kreshnik berisha)

58

interesima. Takođe njihova odlučna podrška nezavisnosti Kosova je proistekla uveliko od razloga – kao što je demonstracija pouzdanosti podrške SAD-a za svoje manje prijatelje, i pravljenjem još jednog poteza u šahovskoj igri sa EU i Rusijom – koji su jednako nepovezani sa Kosovom. Ipak, postoji dva razloga da Kosovo i njegovi građani budu zahvalni i prijateljski sa SAD-om: oni su potezi igrani na udaljenoj šahovskoj tabli, ali zahvaljujući njima mnogi građani Kosova su danas živi, slobodni, u školi, i građani države koju smatraju svojom. Takvo zadovoljstvo stvara uticaj, i daje SAD-u i interes i skoro besplatnu priliku: imati Kosovo za prijatelja i koristiti to prijateljstvo. Ovo, na primer, objašnjava i nivo i prirodu njene pomoći Kosovu: SAD nudi manje od svog udela kombinovanog BDP-a kosovskih donatora, i njena pomoć uglavnom dolazi u vidu konsultanata u ministarstvima, koji verovatno pružaju korisne savete ali verovatno šire uticaj SAD-a na kosovsku vladu. Američka ambasada rukovodi odnosom koji sam tek opisao, što je isto. Učinak – SAD su dale Kosovu slobodu, nezavisnost, priznanja i autoput. U razmenu, ona dobija poštovanje, pokornost njenim zahtevima i novcu. Da li su SAD ili ovaj dogovor, doprineli lošem imidžu Kosova? Direktno, ne. Indirektno, da. Ali je pitanje nerelevantno jer kosovski interes u skidanju uzroka lošeg imidža nije bilo deo dogovora. Ova je bukvalno tragedija, jer je dogovor bio – i verovatno je još uvek, bar dok članice EU ne priznaju Kosovo – neophodan. Delimično rešenje za ovu tragediju ležu u posmatranju da SAD imaju uticaj u trajnost ovog dogovora, koji bi mogao da bude ugrožen prekomernom eksploatacijom. Na primer, autoput košta 20 ili više procenata kosovskog BDP-a, ali samo polovina autoputa (da kažem dve od četiri trake) je korisno za Kosovo; dakle, jedna polovina troškova je jasni novac nepotrebno plaćen za beskorisnu stvar, i većina tog novca je plaćeno američkoj kompaniji. Ovo deluje kao prekomerna eksploatacija, jer Kosovo to ne može da priušti, i zato što, za sve što su učinile, SAD nisu potrošile 10 procenata svog BDP-a za Kosovo. Drugo, pokornost ne zahteva uvek stabilnost, i stabilnost ne mora da označava lošu upravu (ali je verovatno neophodno da postoji vlada koja će želeti taj autoput, organizuje taj tender i prihvati taj ugovor). Drugim rečima, može postojati određena distanca između suštine dogovora i načina na koji se prenosi u praksu. Ova distanca – imajući u vidu prirodu odnosa između Kosova i SAD, i relativna nevažnost Kosova za SAD – u realmu ambasade SAD. Realm koji je uveliko ostavljen ličnim naklonostima ambasadora, koji su, za uzvrat, uvećani snagom koju ova osoba može da sprovodi u ime najstarije i moderne demokratije koja možda najbolje funkcioniše. Dakle, sada možemo da formulišemo uže ali bitnije pitanje: da li je ambasada SAD premašila dogovor i nepotrebno načinila štetu Kosovu? Sklon sam reći da zbog mnogih neproporcija autoputa i zbog toga što je ambasada učinila da podrži rukovodstvo koje je potpisalo taj ugovor i sada mora da ga ispuni (druga vlada bi mogla da ga razmotri): citirao bih cenjene prilike za fotografisanje koje su ponuđene u Vašingtonu prošle godine bivšem ministru saobraćaja Fatmiru Limaju, kada se suočio sa istragom zbog korupcije baš zbog izgradnje tog puta, i još skorije, podršku za povećanje plata od 150 miliona evra ali je pomoglo premkosovo 2.0


ijeru Hashim Thaci da ostane na vlasti, i SMS poruka koja mu je pomogla da sklopi dogovor sa Behgjetom Pacollijem o novoj vladajućoj koaliciji, sa Pacollijem kao predsednikom (kasniji problemi sa izborom predsednika su rešeni sa više tradicionalnim nego bezbednim sredstvima komunikacije: kovertom). Dakle, čak i moje čitanje odnosa između Kosova i SAD-a, ima smisla kritikovati ove aktivnosti jer nijedna od njih nije morala da bude posledica dogovora. Ali sve što nam ostaje je zaključak da sve dok EU ne preuzme ulogu glavnog prijatelja, sve što Kosovo može da učini jeste da se nada da će sledeći ambasador doći ubrzo i da će prema njemu biti prijateljskiji nastrojen, ili da će ga Vašington malo bliže pratiti. I da će možda biti bolji taktičar: na primer, neko ko u zemlji gde se novinari uznemiravaju neće pretiti tužbama novinarima koji rade svoj posao; ili koji će u zemlji u kojoj je nepotizam jako raširen savetovati svoju ženu i ženu svog zamenika da odbiju ponudu za posao koje su blagovremeno dobile od institucije vlade SAD (USAID) odnosno onaj koji je delimično finansiran od javnog novca SAD (ICO). Možda sam previše pesimističan, međutim, jer SAD kažu da je Kosovo problem Evrope. Ovim verujem da oni misle: “Kosovo je problem i Evropljani treba da ga reše”. Ali, mogu li? Slučaj povećanja plata, koji šteti privredi, doveo je do gubitka programa MMF-a i miliona evra ali je zadržao Thacija na vlasti, bio je jasan: ambasada SAD (i šef ICO-a) su ih podržali, kako bi podržali elitu; Evropljani su ih kritikovali, kako bi odbranili Kosovo od neodgovornosti te elite; povećanje se sada isplaćuje svakog meseca. Dakle, dok SAD dodaju “I mi ćemo im pomoći”, ja želim da čitam izjavu čisto geografskog zapažanja – “Kosovo je problem; Kosovo se nalazi u Evropi; shodno tome, Kosovo je problem Evrope” – koja ga čini manje interesantnim ali bar skriva svoju podrugljivu ironiju pod rigoroznom progresijom logičnog zaključka. Jedini način koji ja vidim da se izbegne taj zaključak jeste da se nadamo da će dijalog završiti velikom pogodbom, koja će otvoriti Kosovu put ka UN, EU i mnogo više, i put Srbiji ka EU (danas se 22 zemlje ne slažu sa načinom na koji Srbija tumači svoje granice), ukloniće ožiljak sa lica nastajuće spoljne politike EU, i omogućiće joj da najzad preuzme ulogu koju treba da ima na Kosovu. Ali, opet, neki od ključeva velike pogodbe u rukama ima SAD, jedine koji mogu da pokažu ovoj eliti pravac u kojem su objektivni interesi Kosova. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND i Svetska banka Mandat – Mandat MMF-a i Svetske banke je globalni ali se tiče samo makroekonomske stabilnosti, održivog rasta, smanjenja siromaštva i tako dalje. Jedini cilj Kosova je da poboljša svoju privredu i da izdigne građane iz siromaštva, ali u svom delovanju oni moraju da uzmu u obzir i interese drugih privreda i regiona. I kada se ovi interesi sukobljavaju sa kosovskim oni moraju odabrati zavisno od alternative koja bolje poboljšava blagostanje ove i narednih generacija ljudskog roda. Za MMF i Svetsku banku ću reći ono što sam rekao za EU: Oni su napadali uzroke lošeg imidža Kosova, ponašali su se odgovorno i očekivali su odgovorno ponašanje, i kada oni ne uspeju, možda i nije njihova krivica: Svetska banka želi da oporavi kosovsku poljoprivredu i da omogući milijarde za ulaganje popravljanjem zemljišnog katastra, ali je posao odložen jer na žalost Ahtisari napisao #1 imidž LETO 2011

— SAD nudi mnogo manje nego svoj udeo u BDP-u u kombinaciji sa kosovskim donatorima, a pomoć uglavnom dolazi u obliku konsultanata koji se nalaze u blizini ministara i koji verovatno nude korisne savete, ali sigurno i proširuju uticaj SAD-a preko Vlade Kosova.

(8.) Kamp Bonstil na Kosovu je najveca vojna baza SAD na Balkanu. U njemu je smešteno 7.000 vojnika i isti je pod komandom KFOR-a. Bescarinska prodavnica ili PX, unutar baze, je najveci vojni PX u jugoistocnoj Evropi. Baza ima univerzitet, bioskop, objekte za rekreaciju, vatrogasnu stanicu i stanicu vojne policije, kapelu za razlicite verske službe, Burger King, Taco Bell, to su samo neke od pogodnosti. (slikao kushtrim ternava)

➳ 59


— A kada se ovi interesi sukobe sa kosovskim, MMF i Svetska banka moraju napraviti izbor u zavisnosti od toga koja alternativa više doprinosi dobrobiti ove i budućih generacija čovečanstva.

da katastar mora da se ostavi za (27 ili više) opštine, i po ovome je ICO nefleksibilan. Međutim, javilo se delikatno pitanje u vezi sa energetskom politiko. Obilić zagađuje Kosovo, zaražava građane i ne proizvodi dovoljno struje. Uvoz puno košta i Kosovo ima najniži izvor energije u regionu, svoj lignit. Otuda je ideja – u kojoj je uključena Svetska banka – izgradnje nove termoelektrane koja će pretvarati lignit u mnogo čistiju energiju i novac. Ali je kasnije sagorevanje uglja postalo suprotno politici Svetske banke i idejama njenih glavnih aktera, SAD i zemalja EU, i pomoć Kosovu za izgradnju te termoelektrane je postala rizik za kredibilitet njihovog stava u globalnoj debati o klimatskim promenama: veoma teška dilema, ako ne gledate samo interes Kosova. Verujem da će Svetska banka na kraju to rešiti u korist Kosova, ali su izgubljeni dragoceni meseci. Zaključak Oko polovina osoba koje nastanjuju kancelarije koje sam opisao su stranci, koji obično imaju veću reč o svojim akcijama od onih svojih kolega koji su građani Kosova. Stoga bi možda bilo korisno da se zapitaju da li su ponašanja stranaca prema Kosovu imala uticaj na ponašanje tih institucija, i da li je takvo ponašanje dovoljno interesantno da bude predmet istrage. Napuštajući naučni metod koji sam do sada sledio ja ću odgovoriti na oba pitanja daću moje lične utiske o arbitražno izabranoj i fiktivnoj kategoriji stranaca: prosečni učesnik jutarnjih sastanaka u ICO-u koji se održavaju svaki dan. Ona zbrkano oslovljava svoje sagovornike u kosovskim vlastima po njihovom imenu (“Pričala sam sa Enverom i rekao mi je …”, ima dva Envera), ali koristi “oni” kada upućuje na ostale građane Kosova. Ovo odražava njen primećen stepen bliskosti sa predmetom njenih reči ali možda takođe i njenu lojalnost njima, jer – bez obzira da li ona to uzima za zlo ili ne – njena karijera manje zavisi od anonimne mase nego od onih koji imaju imena. Tokom vremena, pogled na smeće na ulicama i nedovršene zgrade bez čari uz put povećavaju njenu udaljenost od anonimne mase, i ona nesvesno razvija misao da oni imaju ukuse i želje koje su malo slične njenima. Paralelno, njeno neprestano bavljenje Hajredinima i Jakupima (koji su, u stvari, obojica samo jedan) i dogovori u kojima ona posreduje sa njima neprimetno je vode do gubitka njenog kapaciteta da se iznenadi, ili čak šokira. Ipak, ona je u ovom pogledu čvrsta: delimična amnestija za neke manje krivična dela povezana sa imigracijom koju su zeleni uspeli da stave na dnevni red njenog parlamenta je temeljno loša ideja. — K

(9.) NATO je od 1999. godine davao najvecu podršku miru na Kosovu i to podržavajuci napore međunarodnih organizacija da izgrade mir i stabilnost na ovom podrucju. Danas je oko 6.300 NATO snaga – snage na Kosovu (KFOR), iz 31 zemlje (23 NATO i 8 zemalja koje nisu clanice NATO-a), i dalje raspoređeno na Kosovo da pomogne u održavanju bezbednog i sigurnog okruženja i slobode kretanja svih građana, bez obzira na etnicko poreklo. (slikao kushtrim terrnava)

60

kosovo 2.0


Kosovo: širenje vidika

Piše kreshnik hoxha / ilustracija driton selmani

Za jedne država, za druge pokrajina – Kosovo, sa granicama u obliku romba, predstavlja avanturisticko putovanje za one turiste koji žele da se utope u svom adrenalinu i prevaziđu predrasude. — Neki se plaše da ga osete zbog besmislica o radioaktivnosti od NATO bombardovanja 1999. Ne znaju oni puno. Kada bi mutacije od radioaktivnosti uradile svoj deo posla, sigurno bi se i naše moždane ćelije razmnožavale! Sada samo treba da se pogleda sveto kosovsko rukovodstvo i da se shvati da se od 1999. nije desilo razmnožavanje moždanih ćelija. To dokazuje da radioaktivnost ne postoji, slično kao i sloboda kretanja. Dakle, to bi trebalo da podigne mali teret na vaša ramena i da vas ubedi da dođete u posetu. Sigurno ćete proširiti svoje vidike kulture, mašte i apsurdnosti. Pre nego što krenete, obavezni ste da proverite informacije o zemlji u “Wikipediji”. Dobra ideja! Ali već narednog dana možete shvatiti da je zemlja promenila ime u Kosovo i Metohija. Nemojte da se previše brinete. Određeni ljudi na Balkanu koriste svoju maštu na ovaj način, uprkos činjenici da je zvanični naziv zemlje Republika Kosovo. Po dolasku možete izabrati Grand hotel u Prištini, hotel sa pet zvezdica sa ugodnom atmosferom i neverovatnim uslugama sa standardima iz 80-ih. Dok budete u hotelu morate iskusiti umirujući i podmlađujući efekat njegovog svetski poznatog bazena. Ponesite uobičajenu plivačku opremu i pobrinite se da u opremu uključite i maštu, jer ako to ne učinite plivanje može da se pokaže kao izazov. Arhitektura grada ima efekat koji oduzima dah posetilaca. Tvrdoglavo profesionalno urbano planiranje može da vas uguši. Mi smo poznati po određenim stvarima. Pričamo interesantne priče o sukobima, pravimo neverovatne nove naslovne #1 imidž LETO 2011

vesti i spremamo ukusnu hranu. Kada probate lokalnu hranu pitaćete se šta se celog života jeli. Navike za opijanje na Kosovu su još jedna zanimljiva besmislica. Obavezni ste da dobijete benzin u čašici za tekilu. Odmah ćete se povući u horor, ali će te njegova senzacija nakon gutljaja još više zagrejati za zemlju. To se zove rakija efekt. A, da, još jedna stvar. Bez obzira na činjenicu da noćni život u Prištini traje do ranih jutarnjih sati, možda ćete čuti neke interesantne zvuke koji dolaze iz svakog ćoška u gradu. To nisu karaoke. To se zove molitva koja dolazi iz džamija. Ako vas ovo zbuni, jer ste ujutru videli ogromnu katedralu u centru grada, onda molimo vas obratite se Otomanskom carstvu. Ako mislite da je to za vas prevelika gnjavaža, onda bi možda trebalo da još malo proširite vidike. I, ako vas religija i piće postepeno zamrse, onda se savetuje da nastavite sa intenzivnim rakija efektom. Na kraju, kada se vratite kuci, obavezno vam se postavljaju pitanja o iskustvima. Na vama je da kažete šta god hoćete. Ali, ne zaboravite vitalno društvo – i potencijal. Ako želite da zemlju stvarno dobro prodate, molimo uzdržite se od pominjanja njenih lidera. Vaši prijatelji bi mogli da razmisle o promeni planete. — K 61


LETAC AKTIVISTA PARADIRA SA KOSOVSKOM ZASTAVOM VISOKO NA NEBU INFO GRAFIKA bardhi haliti

PILOT JAMES BERISHA POSVECUJE SVOJ ŽIVOT LETENJU ZA KOSOVO. ON PUTUJE KROZ AFRIKU U SVOM JEDNOSEDNOM AVIONU, SA KOSOVSKOM ZASTAVOM ODSLIKANOM NA REPU AVIONA, POZIVAJUCI DRŽAVE DA PRIZNAJU NEZAVISNOST KOSOVA.

LOKACIJE ZA LETENJE NAREDNA ZAUSTAVLJANJA PRIZNALI KOSOVO JOŠ NISU PRIZNALI KOSOVO

CHN ZID NEZAVISNOSTI:

Poruke podrške na www.kosovothanksyou.com

62

Ja sam Kinez. Zauvek ću biti na vašoj strani! Ruirui, Kina 23. februar 2008.

HUN Drago nam je što vidimo da ste uspeli da dobijete nezavisnost i želimo vam sreću i prosperitet u budućnosti. Zaista se radujemo vašoj sreći. Ati, Mađarska 17. februar 2008.

kosovo 2.0

GBR Čestitam vam oslobođenje zemlje; svaka zemlja treba da bude slobodna. Džo, Škotska 26. avgust 2008.

ESP Građani Kosova: čestitam vam istorijski događaj, nezavisnost vaše zemlje. Sve najbolje i srećna vam budućnost iz Španije! Ramon, Španija 9. oktobar 2008


REPUBLIKA KOSOVO PROGLASILA NEZAVISNOST: 17. februara 2008 PRIZNATA OD: 76 od 192 države clanice UN 3 od 5 stalnih clanica Saveta bezbednosti UN 22 od 27 država clanica EU 24 od 28 država clanica NATO 10 od 22 država clanica Arapske lige KONTINENTI KOJE JE POSETIO JAMES BERISHA: AFRIKA EVROPA SEVERNA AMERIKA JUŽNA AMERIKA JAMES BERISHA JE LOBIRAO U: 5 Evropskih zemalja 19 zemlje Severne Amerike 34 zemlje Južne Amerike 53 Africke zemlje Zaustavljanja u Eriteji i Egiptu zaokružice njegovo putovanje kroz Afriku u 2011. godini. Krajem godine Beriša leti nazad kuci.

CAN Zaista sam srećan što vidim nastajanje nove nacije, i drago mi je da vam to pričinjava sreću. Luj-Fransoa, Kanada 19. februar 2008.

AUT Čestitam vam i želim vam sve najbolje u budućnosti. Nadam se da ćete imati prosperitetnu i demokratsku budućnost, i da ćemo vas jednog dana videti u EU. Mihael, Austrija 5. avgust 2008.

SRB Srećan sam i ponosan što vidim nezavisno i slobodno Kosovo! Imate moju punu podršku! Sve najbolje vam želim i pozdrav svima! Dragan, Srbija 5. maj 2009.

#1 imidž LETO 2011

IND Zdravo svim ljudima na Kosovu – nezavisnoj novorođenoj državi. Želim vam sve najbolje iz dubine moga srca. Ajakit, Indija 14. april 2009

BGR Srećan rođendan. Želim vam sreću i zdravlje, i još priznanja, naravno :). Ko4o, Bugarska 17. februar 2009.

PRT Hvala vam, narode Kosova, što ste pokazali svetu da ljudima ne može da se vlada na silu i da borba za slobodu prevladava nad onima koji i dalje uskraćuju ljudima njihova prava. Džoni, Portugal 6. februar 2009.

63


TR

EG

Pošto smo mi turski narod, verujemo u to da je Kosovo nezavisna država. Ne mogu vam opisati koliko smo srećni. Priznavanje Kosova je veliko zadovoljstvo za narod Turske i vladu iste. Mi smo uvek podržavali novu demokratiju za Kosovo, koja donosi zadovoljstvo svim stanovnicima Kosova. Kako smo godinama živeli sa našom albanskom braćom i sestrama, želeli bi da čestitamo narodu Kosova. Arda, Turska 18. februar 2008.

Egipat će vas priznati, zato što vas svi Egipćani i Arapi podržavaju nezavisnost Republike Kosovo. Pokrenuo sam novu grupu na Facebook-u i nazvao sam je “Egipćani koji bi želeli čuti da je Egipat priznao Republiku Kosovo.” Mohamed, Egipat 18. septembar 2009.

Piše sarah wischmann FOTOGRafija armend nimani

Avioni su fascinirali Berishu još od mlađih dana. Dok je radio u polju u Bretovcu sa svojim dedom, mladi dečak je gledao svaki avion koji je prolazio i ispitivao je dedu o avionima. Njegova strast ga je odvela iz komunističke Jugoslavije, gde je smatrao da Albanac ne bi imao budućnost u avijaciji. Berisha se odselio u Švajcarsku gde je naporno radio da plati svoje obrazovanje. Sedam godina i dve zemlje su se na kraju isplatili. Akademija za bezbednost letenja na Vero plaži u Floridi dala mu je pauzu, čime je postao pilot i instruktor letenja. Beriša je kao pilot leteo širom sveta i kada je Kosovo proglasilo nezavisnost on je odlučio da iskoristi svoje umeće da podrži svoju zemlju. Beriša je 2009. započeo svoj zadatak u Južnoj i Centralnoj Americi, i od tada leti za svoju novorođenu zelju. Gde god da ode, on predaje zvanični zahtev u ime kosovske ministarke spoljnih poslova Vlore Citaku za priznavanje Kosova ministru spoljnih poslova dotične zemlje. Pored toga, on se sastaje sa medijima kako bi povećao vidljivost svoje zemlje i preneo svoju poruku. Beriša trenutno popravlja svoj avion od nezgode koja mu se desila u Sudanu kada mu se pokvario motor. On nije povređen i sprema se da nastavi svoje putovanje kroz Afriku. Dakle, sada kada vidite mali jednomotorni avion sa kosovskom zastavom nacrtanom na repu aviona znaćete priču iako želite da pomognete Berishi da ispuni zadatak, nastavite je. — K

“Iako nemam puno vremena da operem ceo avion svaki put kada sletim, uvek operem zastavu i pobrinem se da sija dovoljno da ceo svet može da je vidi. Jer kada vidim zastavu Kosova ne vidim samo zastavu, vidim planine, vidim reke i ljude u mojoj zemlji. Kada vidim moju zastavu setim se ljudi iz prošlosti, koji su se naporno borili i poginuli za moju zemlju, i mislim na budućnost naše dece, koja zaslužuju sreću i nikada ne treba da osete strah i nesigurnost zato što stoje na zemlji na kojoj su rođeni. Ova zastava je mnogo više od farbe, slika predstavlja nešto tako duboko za mnogo ljudi i dok sam živ neću dozvoliti da bude zaprljana”.  James Berisha

64

kosovo 2.0


X Stvari koje komplikuju naše živote piŠe klub spoljne politike

Više od tri godine nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, građani najnovije zemlje u Evropi ostaju izolovani i nepriznati od vecine zemalja veta. Dve trecine, ukljucujuci pet zemalja clanica Evropske unije i dve susedne zemlje zapadnog Balkana, odbijaju da priznaju Kosovo. Ovo lišava građane Kosova istih privilegija i osnovnih, fundamentalnih sloboda koje uživaju njihovi balkanski i evropski susedi. Građani Kosova ostaju OGRANIcENI u mnogim oblastima i suocavaju se sa nepravednim standardima i preprekama u pridruživanju međunarodnim strukturama, sticanju koristi od postojecih, putovanjima, poslovanju i trgovini, komunikaciji, bezbednom obrazovanju i još mnogo cemu. Klub za spoljnu politiku sa sedištem u Prištini identifikovao je 10 ovakvih problema. Izveštaj ove organizacije iz decembra 2010 navodi razloge koji stoje iza ovakve politike kao i njihove posledice koje uticu na ljude.

#1 imidž LETO 2011

65


I

— Građani Kosova se suočavaju sa najvećim brojem ograničenja na svetu. Oni se rangiraju iza građana Avganistana, koji mogu da putuju u 22 zemlje bez vize. Građani Kosova mogu da putuju samo u pet zemalja bez vize: Albanija, Makedonija, Crna Gora, Turska i Haiti. Kosovo je poslednja zemlja na Balkanu čijim građanima treba viza da putuju u Evropsku uniju. EU je ukinula vize Albaniji i Bosni i Hercegovini 2010, a pre toga je 2009 ukinula vize Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Evropska komisija nastavlja da odlaže proces vizne liberalizacije za Kosovo. Ovo podvrgava 2 miliona građana Kosova dugim, skupim i često ponižavajućim procesima apliciranja za vize. Oni se odbijaju u oko 30 procenata slučajeva, najviše u regionu.

II

— Građani Kosova se suočavaju sa najvećim kamatnim stopama u regionu, sa značajno dugim stopama prijave i odobrenja. Strani investitori zahtevaju 15 procenata povraćaja na investicije, dok banke govore da postoji visok rizik zbog nedostatka ekonomske i političke stabilnosti. U međuvremenu se preduzeća i poljoprivredni sektor suočavaju sa najvećim nepovoljnostima za razvoj i proširenje, a ključ su ukupnog ekonomskog razvoja Kosova.

V

— Građani Kosova mogu putovati samo u pet zemalja bez vize.

66

— Građani Kosova plaćaju avionski prevoz dva ili tri puta više od Evropljana jer avioni iz centralne i severne Evrope moraju putovati dodatnih 200 nautičkih milja i 30 minuta kako bi sleteli na Međunarodnom aerodromu Priština. Ovo je zbog činjenice da Kosovo nije član Međunarodne organizacije za civilnu avijaciju i što je Srbija 1999. godine blokirala vazdušni prostor Kosova i mogu da se koriste samo niski koridorni letovi preko Makedonije. Nakon što je Crna Gora proglasila nezavisnost 2006, njihov koridor je takođe otvoren, čime se skraćuju putovanja do Velike Britanije i zapadne Evrope. Avioni i dalje ne mogu da lete preko srpskog vazdušnog prostora. To znači da su troškovi za avio-kompanije veći za gorivo i veće su cene leta do i iz Kosova.

kosovo 2.0


IV

III

— Kosovo je skoro u potpunosti odsutno iz virtuelnog sveta jer RIPE evropska IP mreža nije dodelila Kosovu članstvo i IP adrese. Dakle, iako je Kosovo lider na Balkanu u smislu korišćenja interneta, sa više od pola miliona internet pretplatnika, građani Kosova ne mogu da kupe knjigu sa Amazon. com ili neke druge internet prodavnice. Oni čak ne mogu da obave ni bankarski transfer jer Kosovo čak nema ni broj računa za međunarodno bankarstvo ili IBAN kod.

— Građani Kosova mogu da registruju i koriste onlajn veb strane samo ako ih registruju preko neke druge zemlje. Ali to ne daje održivo rešenje jer je potrebno da se daju podaci o pozivnom broju zemlje i poštanskim kodovima. Međunarodna telekomunikaciona unija koja deluje kao deo UN nije izdala pozivni broj Kosovu. Iako ima oko 1,1 miliona mobilnih i 80.000 fiksnih korisnika, Kosovo za fiksnu telefoniju mora da koristi pozivni broj za Srbiju i Sloveniju, a za mobilnu telefoniju koristi pozivni broj Monaka i Slovenije. Sa nelegalnim srpskim mobilnim operaterima na severu Kosova, gubi još oko 200,000 potencijalnih korisnika.

VI

— Kada putuju autom, građani Kosova moraju da plate osiguranje u svakoj zemlji pojedinačno jer Kosovo nije član Međunarodnog sistema zelenih kartona, što bi joj omogućilo da ima koristi od osiguranja vozila. Na primer, nakon ulaska u Grčku, pojedinac plaća 180 evra za osiguranje za samo 15 dana, dok druge zemlje koriste zeleni karton za svaku zemlju u koju uđu.

#1 imidž LETO 2011

— Kosovo je članica samo četiri međunarodne sportske federacije. Nekoliko istaknutih pojedinaca uspelo je na međunarodnoj sportskoj sceni, ali igrajući za druge države.

67


VII

IX

— Kosovo ne može da izvozi ili prevozi robu preko Srbije i Bosne i Hercegovine. Iako su sve tri zemlje članice CEFTE, Centralno-evropskog sporazuma o slobodnoj trgovini, koji garantuje otvorenu, slobodnu trgovinu bez carinskih prepreka prilikom uvoza ili izvoza sirovog materijala ili gotovih proizvoda, Srbija i Bosna i Hercegovina ne priznaju pečat kosovske carine. Povrh svega, kosovska privreda trpi jer gubi potencijal da privuče strane investitore, koji su obeshrabreni da ulažu u Kosovo pošto ne može da im ponudi pristup celom regionalnom tržištu bez dažbina..

— Kosovski sportski timovi i pojedinačni sportisti ne mogu da se takmiče na Olimpijadi i drugim međunarodnim sportskim takmičenjima. Međunarodni olimpijski komitet ne prihvata Kosovski olimpijski komitet. Kosovo je do danas postalo član samo četiri međunarodna sportska saveza: stoni tenis, softbol, dizanje tegova i rvanje. Nekoliko posvećenih pojedinaca je uspelo na međunarodnom planu ali igrajući za druge zemlje.

VIII

X

— Prilike za studiranje u inostranstvu su jednako ograničene iako je Kosovo počelo da realizuje Bolonjski proces, još uvek je daleko od postajanja jednakog, punog partnera u procesu (uglavnom zbog činjenice da Kosovo nije član Saveta Evrope). Ovo je umanjilo prilike građana Kosova da se prijave i studiraju na različitim evropskim obrazovnim programima, da imaju koristi od školarina, članstva i programa razmene. Kosovske diplome nisu priznate na većini institucija širom sveta. Samo nekoliko osoba uspeva da učestvuje u međunarodnim programima, koji generalno imaju za cilj mlade iz regiona, i kao takvi oskudevaju u različitosti i broju programa.

— Građani Kosova nemaju pristup Međunarodnom sudu za ljudska prava jer Kosovo nije član Saveta Evrope. Tako da, ako dođe do kršenja ljudskih prava građana Kosova na Kosovu ili u nekoj drugoj zemlji, oni ne mogu da traže pravdu na najvišem sudu ovakve vrste u Evropi. — K

68

kosovo 2.0


365 dana online

Jedna godina bloga Kosovo 2.0_ Pismo “kamuflirane” adrese Oda straha piŠe Hajrulla Ceku_ oktobar 15, 2010

Želeo bih da ti se na samom početku ovog pisma, i pre nego što počnem sa svojim pripovedanjem, zahvalim na mogućnosti i podsticaju koje mi daješ da ti se obratim. Da nije tebe ne samo da ne bi bilo ni ovog pisma, već ni inspiracije a ni truda da ga napišem. Ti si i uvek ćeš biti snaga koja nas motiviše da razmišljamo i delujemo. A u ovom slučaju, ja mislim na tebe dragi lideru i posvećujem ti ovo pismo. Stara vremena su bila strašna. U doba divlje okupacije, kao da nije bila dovoljna sva ona ugnjetavajuća mašinerija, već smo i među našim narodom imali neprijatelja. Takvih da su i u doba kada je okupator kuvao rasistička jela po nacionalističkim kuhinjama, bivajući njihovi saradnici, osnivali univerzitete, pozorišta, muzeje i ostale institucije. I sve to kao u cilju emancipacije društva i nacionalnog uzdizanja. Ali, istina je bila sasvim drugačija. Oni su samo doprinosili istorijskoj nepravdi protiv našeg naroda. Tvrdeći da osnivaju upravne institucije za normalno funkcionisanje naše zemlje, oni su, tačnije, služili interesima okupatora. Kako bi naš narod zauvek bio rob okupatora. Ali, konačno je došlo do revolucije. Uništene su sve kulturne i ostale institucije, navodno izgrađene u korist izgradnje države. Novo doba, doba korigovanja istorije, je konačno došlo. S tim novim vremenima si nam došao i ti. U stvari, ti si i uveo ovo novo doba. A sa tobom i tvoji prijatelji. Svi #1 imidž LETO 2011

69


365 dana online

tvoji prijatelji, dragi lideru, koji brane tvoju ideologiju i služe tvojim principima novog kulturnog poretka. Svetska istorija će pisati o tom novom poretku, i upoređivaće ga sa kulturnom revolucijom Mao u Kini i Fransoe u Španiji, Juche idejom Kim il Sunga u Severnoj Koreji i ostalim modernim i prosvetljenim pokretima. Uvek s jednom jedinom misijom, misijom korigovanja istorije. Istorijskim greškama jednog naroda. Danas, dragi lideru, živimo bez ijedne brige. I ne samo to, veoma smo srećni. Ti nam daješ hleb i obezbeđuješ zaposlenje. Svima pružaš mogućnost da, zajedno, pod tvojim pravilima i modernim principima, pomažemo u izgradnji naše države. Da budemo radnici i ponosni građani. Tvoja mudrost je putokaz budućnosti našeg naroda. Naša budućnost je, sa tobom na čelu, bezbedna i jasna. Do večnosti. Danas dragi lideru uopšte ne brinemo o politici i političkim konfliktima. Čak ne moramo ni razmišljati za koga ćemo glasati. Imamo samo jednog voljenog vođu, kojem se marljivo pokoravamo. Ti nam dragi lideru samo gradi škole i puteve. Za glasanje ćeš nas nagraditi zaposlenjem u državnoj službi. S tobom na čelu će nas priznati čitav svet, kao tek nastali narod, narod novog kulturnog identiteta. Gradiš nam spomenike koji nam pomažu da izbrišemo loša kolektivna sećanja. Činiš nas... Ti me, dragi lideru, činiš ponosnim, i daješ mi ime... Kukavica.  Nakon sto godina samoće čaša je našla svoj poklopac piŠe Jeton Jagxhiu_ Maj 12, 2011 Najstarije nasljeđe u mojoj obitelji je stara metalna čaša , koju smo nasledili od moje prababe Sabrije hanume. Ona je poticala iz stare prizrenske porodice derviša, porodice Đinoli, dok je čašu najverovatnije donela zajedno sa mirazom (venčanim darom), skoro pre jednog veka. Ta čaša je izrađena ručno . Spolja je izgravirana orijentalnim ornamentima, arabeskama biljnih motiva, koje se zajedno prepliću sa arapskim kaligrafskim natpisom Allahu Ekber (Bog je jedan). Ornamenti na površini čaše koji ritmički menjaju boju između zlatne i srebrne, se međusobno preklapaju. I taj ritam isprepletenih boja i motiva daje čaši tajanstvenu iluziju, koja je karakteristična za Šiia muslimane širom sveta. Zbog njene lepote, starosti i sećanja na svoju baku, naklonost moga oca prema toj čaši je posebna. On je iz tog razloga našu antičku čašu postavio na najuglednije mesto u dnevnoj sobi, u vitrini ormara, ispod televizora, na ovalnoj čipki. Međutim, pre oko dvadeset godina, kad su se moji roditelji vratili sa turističkog putovanja iz Turske, pažnja mojih ukućana se ponovo vratila na času. Naime dok su obilazili glavnu Tekiju reda Bektašija, slučajno su opazili blizanca naše čaše. Grad porekla čaše zvao se Hadži Bektaš, po imenu osnivača jednog tarikata (reda) ovih muslimanskih šiita. Tu je vodič između ostalog ispričao kako je nekad davno postojao još jedan primjerak te iste čaše, koju su nekako izgubili. Tako smo shvatili da čaša Sabrije hanume nije bila samo obična stara čaša, već ritualna čaša derviša reda Bektašija. Sveta voda iz nje davala se ljudima u nevolji – onima koji su imali samo jednu želju. Osim lepote, starosti i sećanja na baku, stara čaša je sada dobila još jedan raison d’etre (razlog postojanja). Jednog dana neko od mojih ukućana je izvadio iz vitrine i postavio pored televizora. I kao da joj nije bila dovoljna naša pažnja, trebala se pronaći njena druga polovina – tj. njen poklopac, kako bi sad naša čaša postala prava zvezda u mojoj Kuci. Poprilično čudo! Prolazeći kroz Đakovicu, onako u žurbi, kraj ceste opazih prodavača starina. Stadoh da bih ga upitao da li možda slučajno ima neki stari mangal (orijentalna metalna posuda sa žarom) koju sam već neko vrijeme tražio! I 70

kosovo 2.0


365 dana online

dok me prodavač odmeravao da li sam ozbiljan kupac, ja sam gledao starine izložene velikoj deki. Na njoj su jedan preko drugog bili izloženi razni kućni predmeti - stare činije (orijentalne zdele), sahani (mesingani tanjiri), čaše, vaze, svećnjaci, drvene kašike, te svakakve starudije. I dok sam razgovarao sa prodavačem opazih predmet koji je čudnovato sjajio, za mene nekako prepoznatljivo. I tad sam ispod drvene krckalice oraha ugledao poklopac čaše. U tren ga zgrabih. Čim sam ga dotakao, bio sam siguran da je taj poklopac druga polovina naše čaše. Tako sam bio sretan da su mi noge drhtale. Ali tu radost nisam podelio sa prodavcem. Pomislio sam – da mi ga ako sazna koliko mi poklopac vredi neće prodati. I tako dok sam poklopac čvrsto držao u ruci, nastavio sam prevrtati njegovu robu i raspitivali se o mangalu. I pre nego što sam krenuo upitah prodavca: majstore, koliko ceniš ovaj poklopac? On odgovara "tri evra, ako imaš". Dao sam mu novac i broj telefona u slučaju da mi nađe taj stari mangal i otišao. I tako sam ih, ne znajući da naša časa ima poklopac, spojio. Nakon možda jednog veka samoće čaša je našla svoj poklopac. Ovaj skitajući poklopac, taman po meri pristaje čaši, dok njegov držač sa vrhom poput Shiitskih kupola, simbolizuje red Bektašija. Izrađen od istog metala kao i naša čaša, njegovu površinu krase izgravirani ornamenti. Boja starog zlata i stara patina na njemu, iste su vrste. Nema druge. Čaša i poklopac su stari znanci zanosne ljepote. Ljubavnici iz ko zna kojeg veka. Sada sam čašu Sabrije hanume postavio iznad televizora i sitnog ovalnog pokrivača od čipke, i svaki put kad nam Kuci navrati neki gost, ispričam istoriju stare čaše. P.S. Ovu nadahnjujuću priču posvećujem prababi Sabriji i dervišima Bektašijama koji slave 800 godina od rođenja osnivača ovog reda, Hadži Veli Bektašije.  Stvari koje se sviđaju ljudima iz Balkana piŠe Silvia Valencia_ Februar 22, 2011

Za rođendan sam dobila knjigu “Stuff White People Like (Stvari koje se sviđaju belcima)”. Kao što se vidi iz imena, knjiga opisuje stereotipnog urbanog zapadnjaka, i njena tačnost je neverovatna. Iako sam knjigu dobila na poklon kao šalu, naterala me da shvatim dve stvari: da stereotipi ne moraju uvek da budu loši, i da su posebno smešni kada su tačni. Uz ovo kao moju inspiraciju, potrudila sam se da prihvatim i opišem uvek-voljeni balkanski stereotip. Zapamtite da je ovo napisano sa dobrim namerama. Naravno da se ne odnosi na većinu ljudi, i oni koji koriste stereotipe kao sredstvo diskriminacije nisu ljudi koji bi trebali da se smatraju informisanim osobama. Rekavši to, hajde da se malo zabavimo: “Stvari koje se sviđaju ljudima sa Balkana” 1. Istorija Ne samo redovna istorija od pre nekoliko vekova kao kod normalnih ljudi. Kada ljudi sa Balkana govore o istoriji, oni pričaju o monarhijama, carstvima, pećinskim ljudima, i o svim beznačajnim detaljima između. 2. Realizam Hladan, težak realizam. Ne postoji uvijanje tokom balkanskih razgovora. Oni vam kažu stvar kako je, bez obzira da li se to vama dopada ili ne. Jednom mi je momak sa Balkana rekao, “optimizam je za slabe-oni ne mogu da podnesu činjenice” Touché. 3. Sarkazam Zato jer lepo upotpunjuje realizam. 4. Nikola Tesla Bez obzira na činjenicu da se različite etničke grupe na Balkanu ne slažu svaki put, one su barem saglasne u hvaljenju svetu da su neki od najvećih pronalazaka potekli iz njihovog regiona, a ne vašeg. #1 imidž LETO 2011

71


365 dana online

5. Vožnja kao da će smak sveta doći za 30 sekundi I onda smejati se kada ste vi vidno uplašeni. “Pff, misliš da je ovo brzo?” 6. Žestoka pića Oni prave svoja jer ona kupljena u prodavnici nisu dovoljno jaka. Kokteli su za plašljivce domaća rakija je budućnost. 7. Biti skeptičan Što ste finiji, to su oni sumnjičaviji. Ne brinite, to ne znači da im se ne sviđate -- oni samo žele da se osiguraju da nemate prikrivene motive pre nego što se zbliže sa vama. Poverenje se zarađuje. Tačka. 8. Rasprave Jer ne možete dozvoliti da se ne iskoristi svo znanje o istoriji poslednjih pet milijardi godina. 9. Direktna iskrenost Albanski momak od koga kupujem burek određuje koliko bureka smem da kupim na osnovu toga koliko debelo izgledam taj dan. 10. So Nemojte se uvrediti ako osoba sa Balkana posoli hranu koju ste već zasolili bez da je prvo proba. Njihov ukus je malo oštećen od 70% rakije. Visoki krvni pritisak nije “bolest” na Balkanu, nego je više način života. 11. Psovati Psovanje na engleskom diskreditira mišljenje, ali kada ljudi sa Balkana psuju, to zaista naglašava tačku -- čak čini da poželite da ih shvatite ozbiljnije (i ne samo zato jer oni govore kao da su ljuti čitavo vreme). 12. Vikanje Ljudi sa Balkanu razlikuju se od onih sa Mediterana po ovome. Ljudi sa Mediterana (Grci ili Italijani, na primer) imaju dva tona: "glasno" i "glasnije"; Balkanci, s druge strane, imaju "glasnije" i "tiho". Ako imaju nešto važno da vam kažu, oni će vikati na vas. U suprotnom, bit će tihi, jer su ili ljuti, ili pokušavaju da pročitaju vaš um da bi utvrdili vaše prikrivene motive. 13. Reći drugima zašto je njihova etnička pripadnost bolja od drugih balkanskih etničkih grupa Oni će najverovatnije pričati o stvarima od pre nekoliko hiljada godina, i naći će način da opravdaju sve ono za šta je njihov narod ikada bio kritikovan. 14. Biti u pravu Svako voli da je u pravu, ali Balkanci pronalaze veliko zadovoljstvo u tom da budu u pravu. Balkanci su užasni gubitnici, ali još gori pobednici. Oni vam nikada neće dozvoliti da zaboravite da su oni bili u pravu a vi pogrešili, nikada. 15. Dokazivati da su oni u pravu Vi ste krivi što ste sumnjali u njih. 16. Podsećati vas da su dokazali da su bili u pravu Ostatak vašeg života. 17. Rugati se zapadnjacima kada pričaju o očuvanju planete, organskoj hrani, ili vežbanju A ipak, ljudi sa Balkana uspevaju da održe reputaciju za mladalački ten i super telo, i oni su među najmanjim zagađivačima. Njihova “tajna”? Vožnja bicikla i korišćenje prave hrane. Prava tajna? -- rasprava je antioksidant, i veoma dobra vežba. 18. Skromnost .... šalim se. :) 19. Piti 5 šoljica turske kafe dnevno i posle se pitati zašto ne mogu zaspati Oni čak mogu odlučiti da daju sami sebi dijagnozu za nekoliko različitih bolesti tokom tog procesa. I na kraju, 20. Drugi ljudi sa Balkana To je najčudnija stvar. Bez obzira na činjenicu što izgledaju kao pomalo ljuti, ponekad hladni, i definitivno tvrdoglavi, nekako obožavaju ljude koji su poput njih. 72

kosovo 2.0


365 dana online

Balkanski stereotip prihvata to i ponosi se time, i proglasi će ga najboljim od svih stereotipa. Balkanski stereotip će se setiti nečega što logički objašnjava zašto svi treba da budu kao balkanski stereotip. Balkanski stereotip će dodati još nekoliko tačaka koje je stereotipni Balkanski pisac zaboravio...  Granice piŠe Nela Lazarevic_ Jul 28, 2010

Kada sam rekla jednoj od mojih najboljih prijateljica, koja je Crnogorka ali živi u Srbiji, da je svedok na mojoj improvizovanom venčanju u Firenci bila Albanka, ona je teško mogla da sakrije šok koji se ogledao u krivljenju vilice i trepkanjem pre nego što je imala vremena da razmisli o prikrivanju toga radi političke korektnosti. Ovo ne bi uopšte bilo iznenađujuće, da moja prijateljica nije jedna od najslobodoumnijih ljudi koje znam u ovom deliću Zemlje (zovem to delićem Zemlje jer ne verujem previše u kartografiju i imaginarne linije, i ne verujem u pakovanje ljudi u kutije sa nacionalnim nalepnicama na čelu). Tako da, kada sam imitirala njenu reakciju kako bih ukazala na poentu, ona se nasmešila na samo-svestan i auto-ironičan način. Onda smo se nasmejale neprijatnom momentu tišine koji smo spontano podelili pre nego što smo mogle da pređemo na sledeću temu. Poznajem svoju prijateljicu još od obdaništa, tako da dodatni komentar nije potreban. Ona je znala, da ja znam, da: ona nije nacionalista i da je njena reakcija bila automatski odraz opšteg raspoloženja ljudi koji je okružuju. Ja sam znala, da ona zna, da: mi je susret sa mojom prijateljicom Albankom na neutralnoj teritoriji (tj. Italiji) dao priliku da sudim o njoj slobodno, bez društvenog pritiska i predrasuda. U stvari, kada sam prvi put upoznala Fatjonu u Firenci pre nekoliko godina, odmah smo uvidele da su nas obe Italijani spakovali u istu kutiju sa nalepnicama: “ragazze dell’Est” (“devojke sa istoka”), “extracomunitarie” (“državljani zemalja koje nisu u EU”) – svaka od njih noseći uvredljiviju konotaciju od druge. Ovo nam je dalo dovoljno zajedničke osnove da nikada ne razgovaramo o našim nacionalnim razlikama. Mi smo obe došle iz bivših komunističkih zemalja; obe smo studirale novinarstvo; obe smo trebale vize kako bi virtualno putovale bilo gde: obe smo došle iz mesta koja imaju predivne nerazvijene morske obale, i obe smo poticale iz porodica koje su nas podsticale da gledamo na osobu po tome kakav je čovek a ne koji pasoš ima. Koliko sam Albanaca upoznala pre nego što sam počela da studiram na međunarodnim školama i da živim u inostranstvu? Nula. Koliko je Albanaca moja prijateljica Crnogorka iz Srbije lično upoznala? Nisam pitala ali pretpostavljam da je nula. Propaganda i zastave krvoprolića su uticale na to da ih sve spakujemo kao "zle komšije" u jednu hermetički zatvorenu kutiju sa natpisom "opasnost" na njoj – i sigurna sam da nije ništa drugačije na drugoj strani imaginarnog zida (tj. granice). Sada, moje venčanje je bilo neka vrsta italijanske verzije "hajdemo u Vegas i uradimo to" venčanja. Tako da mi je brzo trebao svedok koji je već u Firenci. Moja dugogodišnja prijateljica kod kuće nažalost nije ispunjavala ove kriterijume, tako da sam se onda zapitala: ko je najbolja osoba koju sam upoznala u ovom gradu? Odgovor je bio Fatjona. Njen pasoš je bio bitan u ovoj priči samo jer je morala da se identifikuje pred zvaničnikom nadležnim za venčanje. Nakon video razgovora preko Skajpa sa mojom dragom prijateljicom Crnogorkom iz Srbije malo sam istraživala na Internetu, i naletela sam na jedan citat Martina Lutera Kinga: “Naučili smo da letimo kao ptice i da plivamo kao ribe, ali nismo naučili da živimo kao braća.” Da li ćemo, ikad? #1 imidž LETO 2011

73


365 dana online

Tri ponosne godine, Rođendanska čestitka za treću godišnjicu nezavisnosti Kosova piŠe Hana Marku_ Februar 15, 2011 Uskoro ćemo napuniti tri godine. Ne moram da vam kažem koliko se stvari treba poboljšati, promeniti i revolucionizovati u našoj maloj Republici. Ne moram vam reći da smo siromašni, da imamo korumpirane političare i da smo daleko od Evropske unije. Ovo neće biti rapsodija praznih patriotskih reči, nego podsetnik zašto bi se trebali osećati ponosni što ste Kosovar. “Čime se možemo ponositi? Toliko smo korumpirani, nazadni, pasivni, kasnimo –” Na šta je moj odgovor: ne, nismo. Mi smo naši roditelji, koji su nekako izgurali kroz mračna vremena. Mi smo mladi ljudi koji odu i urade nešto od sebe. Mi smo mladi ljudi koji ostanu i urade nešto od sebe. Mi smo oni koji nisu korumpirani, nisu nazadni, nisu pasivni, nisu iza – i ima nas mnogo. Mi smo ti koji govore više od tri strana jezika. Mi smo ti koji idu na univerzitet Prištine i oni koji idu na Cambridge. Mi smo ti koji svako jutro idu na posao, bez krađe ili prevare ili laži. Mi smo ti koji jednako tretiraju našu braću i sestre. Mi smo ti koji se brinu o roditeljima kada oni više ne mogu da brinu o nama. Mi smo ti koje uzbuđuju knjige, muzika, umetnost, nauka. Mi smo ti koji ostaju otvoreni prema drugima dok se svađaju. Mi smo ti koji slušaju dok ostaju kritični. Mi smo ti koji se brinu kada se desi nepravda – i preduzmu nešto zbog toga. Mi smo ti koji su kreativni bez nagrada. Mi smo ti koji počinju stvari od nule. Mi smo ti koji rade pristojno i vole pristojno. To je većina ljudi koje znate, a vi ste jedan od njih. Ovo je moje Kosovo. Ne želim da čujem više samoomalažavajuće komentare o tome kako smo suštinski, u našoj duši, besramni ili glupi ili beznadežni. Neću da se bilo koji Kosovar, gde god da je, oseća kao da bi trebalo da mu bude neprijatno zbog toga ko je ili odakle je. Takođe neću da se bilo koji Kosovar, gde god da je, oseća kao da je deo izmučenog naroda. Mučenik je još jedna reč za žrtvu. Mi više nismo žrtve. Nema više mučeništva ili velikih praznih reči. Nema više ni starih ljudi. Nema više odela, nema više kravata, nema više programa vesti gde dominiraju stari truli muškarci. Nema više Milaim Zeka. Nema više knjiga o krvavoj prošlosti. Nema više telenovela. Nema više talava. Kosovo koje ja znam je isto ono gde sam upoznala poštene ljude, dobre susede, stare prijatelje i velike mislioce. To smo mi, sada. Bili smo oteti od nečega što nismo mi, od strane ljudi koji se plaše i koji su pohlepni. Oni su oteli naše pravo lice i okrenuli ga naopačke. To neće uvek biti ovako. Mi nismo naši političari. Lako je biti zbunjen i frustriran dok čekamo da se osnuje nova vlada, da se istraži Martijev izveštaj, dok čekamo međunarodna priznanja, da EULEX završi svoju misiju, da se vize liberalizuju, da se pojave radna mesta, da diplome ponovo imaju smisla i da proleće dođe. Ove stvari ne bi trebale da nas deprimiraju, iako nas mogu razgneviti. Ovde se ne radi o ignorisanju stvarnosti ili o tome da smo grandiozni. Ovde se ne radi o idealizovanju prošlosti, već o slavljenju onoga što je sada ovde – ono što smo zaboravili da je u našim rukama dok se fokusiramo na budućnost. Na naš treći rođendan, setimo se ko smo.



74

kosovo 2.0


365 dana online

Sudar mitologije i stvarnosti u Drenici piŠe Nate Tabak_ Februar 23, 2011 Ako je borba za slobodu Kosova religija, onda je Drenica Božija zemlja, a otpor je njeno jevanđelje. Region je proizveo najveći pobunjenički pokret protiv Srbije, Oslobodilačku vojsku Kosova. Proslavljeni gerilski vođa Adem Jashari je rođen ovde. Jashari i desetine članova njegove porodice poginuli su 1998. godine kada su srpske snage opkolile njegovu kuću u Prekazu. Za Kosovo, ta borba je slična Alamo-u. Poraz američkih secesionista 1836., na meksičkoj teritoriji, koja je kasnije postala Teksas, dao je povod nacionalnom mitu oličenom u narodnom heroju, graničaru i kongresmenu Davy Crockett, koji je poginuo u Alamo-u. ”Kralj Divlje granice”, Crockett-ov nadimak iz Diznijevog filma iz 1950. personifikuje buran individualizam koji je u jezgru Američkog romantičnog pogleda na zapadnu ekspanziju SAD-a, koja je ostavila trag krvi i razaranja. Tokom nedavne posete Srbici, najvećem gradu Drenice, nisam mogao da izbegnem legendu Jashari. Slika krupnog bradatog borca je svuda. Jedan njegov nametljiv spomenik me naterao da se upitam da li se on takođe rvao sa medvedom. Postoji određena čistoća koja se tiče kulta njegove ličnosti: hiper-muška figura koja je poginula u plemenitom činu odbrane svog doma. Teško je zamisliti savršeniji simbol mita oslobodilačke borbe koja je u temelju kosovske državnosti i njenih struktura moći – temelj koji pokazuje znakove pukotina. Dok je Jasharija smrt oličila kao plemenitog ratnika, zamrznutog u mučeništvu u kasnim ‘90, njegove preživele kolege bile su zauzete zahvaljujući njegovom imenu još dugo nakon što su NATO bombe proterale srpske snage sa Kosova. Rukovodstvo OVK-a je formiralo seme Demokratske stranke Kosova (PDK), koja se pretvorila u najmoćniju i u najdublje ukorenjenu političku mašinu u zemlji. Drugi sin Drenice, Hashim Thaçi, sada sedi na čelu, kao premijer i kao mafijaški bos ako se veruje izveštaju Saveta Evrope i nedavno objavljenom obaveštajnom izveštaju NATO-a. Optužbe o trgovini organima su se našle na svim naslovnim stranama, koje su neki iskrivili u prikaz doteranog Thacija koji liči na George Clooney, kako čupa bubrege sa još toplih tela pogubljeni donatora. (Radi informacije, niko ne optužuje premijera da ima direktne veze sa ovim užasnim poduhvatom.) Ali ove optužbe su zasenile veću optužnicu da je ova politička mašina ogromna, korumpirani zločinački poduhvat nazvan Grupa Drenice, čiji su koreni u OVK. Thaci i njegovi ortaci su vešto doveli do toga da se njihove aktivnosti u proteklih 12 godina ne razdvajaju od bolne borbe da se Kosovo oslobodi od ugnjetača. Oni takođe poseduju i izuzetnu lojalnost u delu zemlje u kojem imaju najveću podršku. Jedan od ovih velikih poklonika je Bilall Koçi. On je profesor i glumac koji mi je prišao na ulici u Srbici i odveo me u prodavnicu cipela da popričamo. Koči mi je rekao da je Thaci u Srbici poznat kao drugi Atatürk, pozivajući se na osnivača moderne turske države. Dok je on “300 posto siguran” da su optužbe u vezi sa Thacijem lažne, Koči kaže “ako su istinite, onda nijedna ličnost na Kosovu nema vrednosti. Pošto je Hashim Thaci predstavnik mase, onda je on i masa morala Kosova”. Kako stvari stoje, mog novog prijatelja u Srbici možda očekuje veoma bolno preispitivanje vrednosti i ubeđenja. 

#1 imidž LETO 2011

75


365 dana online

Pričajmo o seksu piŠe kaltrina ademi_ Februar 13, 2011 Sećam se da sam bila na piću sa mojim drugaricama kada je jedna od njih počela da priča o poznatom Albancu i njegovoj bivšoj devojci. On je veoma poznat po tome što je dobar sa damama. Pričalo se da ju je tokom čitave veze prevario više puta. Međutim, glavni zaplet priče je da ju je on javno nazvao kurvom u prepunom kafiću, tvrdeći da ga je ona prevarila. Umesto da pobegne, ponižena strahom od svog “novorođenog” ugleda, ona je jednostavno ustala, pogledala ga u oči i rekla: “Ako me želiš, dođi po mene, ako ne-ostani gde si!” Bila sam svedok tome koliko je mojih drugarica lako nazvalo pomenutu devojku “lakom” ili “kurvom”, bez obzira da li su njegove optužbe bile tačne ili ne. Njegov ugled u ovom slučaju, takođe nije bio bitan. Niko ga ne bi nazvao “muškom kurvom”, a čak i da jesu, većina muškaraca verovatno to smatra komplimentom koji se odnosi na broj žena sa kojima su spavali. Većina Albanca zna koliko je seks ili recimo “nedostatak seksa” važan našem društvu. Iako mnogi mladići tvrde da je seks pre braka postao čest, pa tako i nevinost gubi status “valute” kojom se procenjuje vrednost žene, sigurno se može reći da postoji isti broj onih koji misle drugačije, možda čak i više njih. I dalje smo narod koji ima svoje patrijarhalno mišljenje, koje često ostavlja nas žene zbunjene oko toga kojim putem da krenemo kada je u pitanju seks. Upoznala sam ljude koji bi olako nazvali svaku žena kurvom ako je ona imala seksualne odnose sa bilo kim drugim osim sa partnerom sa kojim je trenutno, a verujte mi ti ljudi nisu bili, kao što bi neko mogao pomisliti, malograđani čije će neveste odabrati njihovi roditelji. Upoznala sam i ljude koji misle suprotno, ali, moram priznati da je to bilo veoma retko. Potpuno sam svesna da postoje dvostruki standardi u svakom društvu, bez obzira na razmere njihove “civilizacije”, ali u ovom primeru ja ću pričati samo o našem društvu. Tokom ’60 i ’70, naš narod je bio toliko fokusiran na poligamni brak sa Orijentom i Zapadom, dok je u isto vreme bio u strastvenoj aferi sa komunističkim idealima, da je propustio da prisustvuje žurci nazvanoj “seksualna revolucija”. Ovo utiče na percepciju koju većina nas ima o polovima, a posebno o “ženama i seksu.” Znam mnogo žena koje smatraju da treba da suzbiju svoje seksualne želje iz straha da ne budu izbačene sa “tržišta braka”. Takođe poznajem mnogo žena koje su voljne da se uključe u bilo koji oblik seksualnog čina, osim onog koji će ih koštati himena. Činjenica da mnoge od nas i dalje osećamo potrebu da lažemo svoje prijatelje, momke, braću, očeve i muževe o našoj seksualnoj prošlosti/sadašnjosti, je glavni sindrom koji sugeriše da i dalje nismo onoliko emancipovani kakvim želimo da se pokažemo. Ja ni na koji način ne sugerišem da je promiskuitetnost jednaka emancipaciji, ili još gore, civilizaciji. (takođe zapamtite da se ovo ne odnosi na sve, ne želim da generalizujem.) Najviše sam zabrinuta tim što je do ova situacija nastala greškom nas žena, nikoga drugog. Mi smo prve koje nazivamo drugu ženu “promiskuitetnom”. Dajemo muškarcima pravo da nas označe jednostavno označavajući jedna drugu i smanjujući našu vrednost do te mere da neki muškarci misle da se naša vrednost meri aktivnim ili neaktivnim seksualnim životom. Da nismo tako brze u etiketiranju jedna druge sa svim tim epitetima, verujem, da bi realnost bila mnogo drugačija. Sada, nemojte me pogrešno shvatiti, ja ni na koji način nisam protiv uzdržavanja od 76

kosovo 2.0


365 dana online

seksa pre braka, ili čuvanja sebe za takozvanog “pravog muškarca”. Mislim da je to odlična odluka, ali to ne bi trebalo da bude zasnovano na mišljenja i očekivanja drugih. Trebalo bi da bude zasnovano na naše uverenje, bilo ono versko ili ne, jer jedino tada možemo govoriti o vrlinama .  Kosovo i misterija makijata piŠe puhie demaku_Jul 16, 2010 Kosovo je mala zemlja koja je 1999. godine bila u ratu, a koja je 2008. proglasila nezavisnost. Tamo gde su Amerika i Evropa uložile milione evra svojih poreskih obveznika i ponovo, nakon sve te pomoći, 11. godina nakon rata i dalje ostaje veoma nerazvijeno. U svim oblastima u kojima je postignut progres, zahvalnost dugujemo nekoj od međunarodnih organizacija. U ekonomiji, poljoprivredi, pravosuđu, preduzetništvu, itd. Ipak, postoji jedna oblast, za koju zahvalnost ide samo nama. Tu nikakvog udela nemaju ni Evropljani a ni Amerikanci, zato što smo je sami razvili. To je naše i tačka! A to je kultura makijata!!! Kultura makijata je ponos Kosova – rezultat postignut našim snagama, bez ičije pomoći. Čak i ako sve ostale oblasti Kosova stagniraju, makijato će biti na vrhu uspeha. Služi se u šoljama od 4 do 6cm, a u njemu se krije mnogo misterija. Kako za lokalno stanovništvo tako i za međunarodnike koji se kreću po Prištini, ostaje velika misterija to kako su, u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti iznad 40%, u kojoj se 17% stanovništva bori sa ekstremnim siromaštvom, barovi, u bilo koje doba dana, prepuni ljudi koji piju svoj makijato. Kada sednete u nekom od barova u Prištini i pažljivo slušate o čemu se priča tokom ispijanja makijata, samo onda možete shvatiti zašto je neko u stanju da sačuva poslednjih 50 centi iz svog džepa za makijato. Zamršena politička situacija se ne može uvek rešiti na sednicama Skupštine, sastancima Vlade, sastancima i konferencijama civilnog društva, ali će se tokom razgovora uz makijato, za istu uvek naći neko kreativno rešenje. Makijato forumi su najozbiljniji generator mogućnosti za izlaz iz teških političkih situacija. Verujem u to da ukoliko bi se čuo glas kosovskih makiatoista, nikada ne bi nailazili na raskrsnice Vlade. Ovih dana sam se sasvim slučajno uverila u to da se uz makijato mogu naći rešenja čak i za regionalne probleme, pa kako ne bi i za one domaće. Dok se na zapadu za rešavanje ljubavnih problema daje prednost sastancima i seansama sa “savetnicima za veze”, na Kosovu ljubavne probleme lečimo sa 50 centi. Zato što pijući makijato sednemo i do najsitnijih detalja razmatramo ljubavne dileme, bračne i probleme veza i odnosa. Ako nam neko plati makijato, u stanju smo da rešavamo i probleme naših komšija ili kolega, koji uopšte nisu tražili našu pomoć – ali, uz makijato ide i dobročinstvo kao usluga. Makijato takođe pruža mogućnost zapošljavanja, uz makijato se razmatraju interesantne teorije zavere, makijatom se borimo protiv nezaposlenosti i monotonije, uz makijato takođe ublažavamo ljubavne boli. Prema tome, zašto se uopšte čudite što su barovi prepuni onih koji piju makijato? Zar nije očigledno da nam ne trebaju sportski tereni i sportske aktivnosti. Ne idemo u pozorišta i bioskope, ne idemo na velike koncerte, ne tražimo drugu vrstu odmora, zato što smo je nadoknadili onom najboljom – opuštanje uz makijato. Pa recite mi kako da se ne uvrstimo u najoptimističnije ljude na svetu? — K

#1 imidž LETO 2011

77


Muške navike: kako RAZMIŠLJATI O MUŠKARCIMA NA KOSOVU Piše nita luci/ FOTOGRAFIJA atdhe mulla

— Ramush Haradinaj, tadašnji premijer, i dvojica drugih boraca OVK, Idriz Balaj i Lahi Brahimaj, su 8. marta 2005. odgovorili na optužnice koje je protiv njih podigao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Haradinaj je odmah podneo ostavku na svoju funkciju i izjavio je da je spreman da odgovori na optužbe. U njegovoj izjavi koju je pročitao na konferenciji za štampu on je izjavio:

Tokom naredne nedelje i meseci, medijski naslovi i izveštavanje su stvorili jedinstven prostor za pokazivanje solidarnosti sa Haradinajem. Ovo je odmah dovelo do nove prakse među medijskim kućama, poznatim po svojoj zavisnosti ili savezništvu sa određenim političkim partijama. Dalekosežni dogovor je bio da ne samo da je Haradinaj odgovorio na način kojim se pridržavao međunarodno sankcionisani “civilizovani” način, već je njegovo delovanje nosilo značenje albanske kulture kao duboko povezane sa muževnošću. Agron Bajrami, urednik novina Koha Ditore, je pišući narednog dana svoj editorijal naslovio “Vreme čoveka”. Bajrami je pisao o odgovoru Haradinaja kao potvrdi njegovog časnog (čitaj muškog) karaktera i pozvao je vladu i političke partije da ostave svoje političke nesuglasice po strani i da počnu da rade na budućnosti Kosova. Društveni i politički tekstovi stvoreni oko ovog dešavanja – Haradinajevo proglašenje “čestitosti”, “ljudske” žrtve i težnje za nezavisnom državom, uspostavljanjem pravde – krenuli su furiozno preko javnih i privatnih diskusija i pokazivanja solidarnosti. Za građane Kosova, Haradinajev odgovor je bio čitan nasuprot okolnosti nemogućnosti ili nevoljnosti Srbije da izruči Radovana Karadžića i Ratka Mladića protiv kojih je podignuta optužnica za zločine protiv

čovečnosti od strane MKSJ, i funkcionisao je da se potvrdi spreman odgovor na pozive za pravdom kao nacionalna karakteristika. Ovi skupovi u praksi su prikazali dostojanstvo Kosova kao izraz muževnih karakteristika. Izražena solidarnost je artikulisana kao bratska veza nacije, veza stvorena preko izazova i žrtava, dok će karakteristike pojedinaca stvoriti postojeće veze nacije. Ali, kako bi se razumelo da ovakav događaj može biti saopšten i shvaćen na takav način, potrebno je da se otkriju načini prema kojima su i muževnost i ženstvenost figurirali u kulturnim formacijama koje su informisale kosovske nacionalne projekte. Prateći dominantni konceptualni kalendar od pre i nakon rata na Kosovu, i preko ethnografske svesti, možemo utvrditi politiku i kreativne prakse koje su animirale nacionalnu pripadnost kao deo svakodnevnog života i time čine vidljivim to što se uglavnom uzima zdravo za gotovo: muževnost. Kao i u svim modernim konfliktnim i post-konfliktnim situacijama, gde nacionalna pripadnost počinje da dominira političkim sentimentima, sazdat je sijaset granica i čine jedan od najmoćnijih vidova kulturne reprodukcije: pol. Iako su antropolozi dugo zainteresovani u ulogama, estetici i politici rodnog identiteta u izgradnji srodnih grupa i drugih zajednica i obeležja – klasa, seksualnost, jezik, rasa, itd. – proteklih nekoliko decenija su bile veoma plodne za one koje interesuje nacionalizam i nacija. Feministički antropolozi su naročito nepopustljivi u pisanju istorije žena, baveći se glasom i zastupanjem žena (saučesnički i revolucionarno) u stvaranju i nestvaranju nacionalnih kultura i politika. Iako postoje izuzeci, muškarci kao analitička i socijalna kategorija su ostali neispitani, uprkos činjenici da se većina nas složila da su nacije projekti muškog roda. Ovo se u skorijim godinama promenilo i pažnja je usmerena na ekonomske odnose i muževnost, muška prijateljstva, seksualnost i otelotvorenje. U svakom slučaju, većina

78

kosovo 2.0

"Ja sam sa Kosova i dobrovoljno se žrtvujem za svoju zemlju… Svi moji postupci u ratu bili su u skladu sa moralnim načelima rata, međunarodnim pravilima i principima muškosti".


studija u istočnoj Evropi, i konkretnije na Balkanu, se bavilo i nove oslobađajuće formacije. strukturnim i opširnim smenama u vezi sa ženama, a za Prekid krvnih osveta među Albancima na Kosovu je takva muškarce kao rodni predmet je dato samo prolazno formacija, i od 1990. do 1992. je učinila jedan od najjačih ozaupućivanje. U kontekstu bivše Jugoslavije, muževnost se samo konjavanja novih političkih identiteta. Kao pokret, prekid je smatrala kao funkcija nacionalizma (na primer, prilikom grad- postao obnovljen unutar novih okvira ljudskih prava, definnje mučeništva). Ali, možda još važnije, etnografska ispiti- isan kao moderna politička praksa, istovremeno oživljavajući vanja su počela da lociraju ovu kategoriju kao raznolik proces i ponovo izmišljajući nacionalne tradicije. Tokom dvogodišnjeg urodnjavanja kulturne prakse, za šta može da se kaže da biti perioda, pomireno je od 2.000 do 2.500 zavađenih. Namere o muškarac nije isto u svako doba i na svim mestima. opraštanju, besa, i dostojanstvo su postali jezik protesta. Besa, Kada ljudi pitaju šta istražujem, ja generalno odgovorim sa koja može da se prevede kao zakletva ili reč, korišćena je u dva izvedena odgovora “S’ka më burra në pomirenju dok su se emitovale Kosovë” ili “çka paske punë”. Odnosno, obavezujuće veze morala, porodice, i, odgovori znače, “Nema više muškaraca na — Odnosno, oni smatraju da u ovom slučaju, nacije. Anton Ceta, Kosovu” i “Vama je oduzet posao”. Obe penzionisani folklorista koji je izrastao “na Kosovu više nema izjave imaju za cilj da stabilizuju ono što u lidera pokreta, sa drugim intelektumuškaraca” i “da su oni svoj alnim i političkim liderima, delovao je je inače prefinjen socijalni odnos. Dakle, postoje muškarci mitskih proporcija, kao da iz njega odzvanjaju dosledne posao završili”. tvrdnje: Paradoksalno, tradicionalne časni čuvari tradicije, nacije i porodice. Takvi su muškarci nekada bili. Onda, posvrednosti bi mogle da izbiju vraćanje toje muškarci koji ne žive prema kulunazad i započnu kulturni povratak turnim i socijalni očekivanjima. Ovo su Kosova Evropi. Pomirenje je artiobično muškarci koji ne zavređuju poverkulisao kao da je otpor stranoj domienje i mekušci su. Između i preko ovih naciji koji je uvek odveć postojao, i praoblika postoje složene prakse preko kojih su formirani i služilo je da se ponovo osmisle tradicije ka izgradnji legitimproglašeni identiteti muškog pola. nosti za novoformirani politički projekat nezavisnosti. Istovremeno, dešavanja u vezi sa pomirenjem počelo je da karakteriše otvaranje prostora za proglašavanje javnih rituala, Ljudi od reči Kosovski Albanci tvrde da je socijalistička država uvek sma- i naročito rodnih identiteta. Pomirenja, kojima je prisustvotrana stranim upravnim organom, ovo bi bilo istina naročito valo hiljade ljudi, prenošena na televiziji, i o kojima su za Srbiju vođenu Slobodanom Miloševićem. Ukidanjem au- izveštavali svi dostupni mediji u to vreme, omogućila su pertonomije Kosova 1989, i početkom raspada Jugoslavije, na Ko- formanse koje su pokazivale ideje tradicije, nacije i pola. sovu je počeo da javno nastaje dosledan pokret za nezavisnost. Naročito prikladne koncepte časti i srama, i koncepcije svoIako su izbori, deklaracije nezavisnosti, protesti i nametanja jstava muškaraca i žena – koje ocrtavaju domaće i javne prosvojnih zakona iskušeni kao neki od najbitnijih i revolucion- tore prema polu, generaciji i rangu – radili su da održe i vrate arnih aspekata na početku 1990-ih, presek tako velikih novi patrijarhalni poredak stvari. Ovaj poredak se oslanjao na događaja i uređivanje svakodnevnog života nudi priznanje da privilegovanje muških razgovora i prakse u političkoj/javnoj svaka politička mobilizacija povlači kulturne resurse. Kao što sferi konstruisane kao sledeći tradicionalni diktati, preko koji kaže Veena Das, kada je svakodnevica, što bi takođe trebalo se upražnjavaju porodični i srodnički odnosi. Pomirenje da bude mesto običnog, raskinuta nasiljem, moguće su takođe krvnih neprijateljstava je pokazao proces u kojem je još jednom #1 imidž LETO 2011

79


objašnjena tradicionalna uloga muškarca da štiti čast porodice, najočiglednije u brisanju bilo kakve javne diskusije o seksualali je takođe ponovo definisalo i proširilo ulogu cele nacije. nom nasilju počinjenom nad ženama, i muškarcima, tokom Proces pomirenja, koji je mogao da se smatra i kao suprotan rata na Kosovu 1999, i činjenica da je korišćeno kao strategija vrsti muževnosti i tradicije, takođe je obrazložen preko nanasilja i “etničkog čišćenja”. cionalne rasprave koja je zahtevala da muškarac bude častan Ako je krvno srodstvo bilo sredstvo da se proizvede pripadnost Kosovu, stvaranje posebne rodne hijerarhije je takođe i muževan zarad veće porodice, nacije. Kao što su primetili brojni poznavaoci albanskog običajnog ključ za davanje legitimiteta projektima za izgradnju nacionprava, dalekosežni značaj i značenje Kanuna je njegov mobialne države. Iako odnosi između nacionalizma i roda mogu lizacioni efekat i moć da se osigura unutrašnja sloga kada posda se shvate u smislu izričitih političkih ideologija, oni moratoji pretnja od spolja. Ipak, osnova po ju takođe da se shvate u smislu većih kulturnih sistema iz kojih nastaju. Stoga svakojoj je sloga napravljena varirala je u vremenu i prostoru. U vreme aparthe- — Svaki pokušaj da se shvati rat ki pokušaj da se shvati kosovski rat za jda, kao što je bio slučaj na Kosovu 90nezavisnost 1999, i odgovori bivšeg premih prošlog veka, proglašenje i možda za nezavisnost na Kosovu 1999. ijera Haradinaja na optužbe, mora da se gajenje odnosa izgrađenih oko poseb- godine mora da se usredsredi na usredsredi na veze i kršenja koja su se denih rodnih aranžmana postalo je sila između najranije kosovske političke veze i raskide između ranijih elite i onih u ratnim zonama između boživotni svet koji je potvrdio širenje kulturnih poruka otpora i proučavanje političkih elita na Kosovu i OVK. raca Oslobodilačke vojske Kosova. Za rainformacija vitalnih za preživljavanje. zliku od pokreta za prekid krvnih osveta Pomirenje je bilo vid kulturnog rada i politike mirnog otpora na početku 1990koji je iskovao nove forme srodnosti i ih, “rat za oslobođenje” je mobilisao forme i vrednosti porodice, muževnosti i nacionpripadnosti između ljudi. Na drugim mestima sam tvrdila da bi ovi alne solidarnosti koji su se ticali društveni i politički pokreti usredsređeni na ključnu ideju krvi “uzvraćanja udaraca”. U ovom slučaju su ideje i prakse ali muževnosti, preko koje bi srodnost i reprodukcija porodica banske muževnosti dobile novo značenje i repertoar, ali su osi nacije, bili zamišljeni i upražnjavani. Sa ovakvim odnosima, tale ključne za koncepcije političke subjektivnosti nacije. muževnost nije socijalna konstrukcija definisana samo opozOpravdanje novih vrsta socijalnih i političkih sukoba sa icijom ženama, što je zajedničko širim grupama i muškarcima državom u delu OVK bilo je inspirisano kulturnim i istoriiz drugih grupa, ali moćno kao odnos sa muškarcem iz iste jskim shvatanjem pravde, njihovoj marginalnosti u bivšoj Junacionalne grupe. goslaviji i stalnim nasiljem koje je ta država strateški upražnjavala nad stanovništvom, što je kasnije postalo uporište OVK. Iako progoni državnih neprijatelja od strane Hrabri novi muškarac: od prebijanog do borca za slobodu Vodeći politički organ na Kosovu je zasnovao svoju legitimsocijalističke Jugoslavije nisu bili rezervisani samo za Albance, nost na moralnoj superiornosti nad drugima, naročito preko “etnička razmatranja” su stvorila političku ekonomiju zasnovrednosti dodeljenih rodnim kulturnim praksama. Kada je vanu na etničkoj podeli radne snage na Kosovu. Političke vizije pokret za nezavisnost Kosova tražio osnaženje preko lokalnih onih postavljenih drugačije unutar ekonomske i političke idioma kulturne posebnosti, na kraju su različite forme patnje raspodele prava i mobilnosti u Jugoslaviji, koje su uživali mani otpora bile kulturno i moralno prihvatljive za muškarce i jinski Albanci na Kosovu, stvorile su konstantne društvene i žene. Nacionalni projekat je naročito nastavio da gradi unikulturne sukobe. Članovi nelegalnog podzemnog pokreta na verzalni (srednji) politički subjekat kao muškarac. To je Kosovu – uključujući Narodni pokret Kosova (Lidhja Popul80

kosovo 2.0


lore e Kosovës), koji je kasnije sačinjavao činove u OVK – došao je iz podzemlja u kojem su memorije i iskustva otpora od prvih balkanskih ratova obeležili njihove političke težnje. Sociolog Anton Berisha je napomenuo da su Albanci ostali oprezni u vezi sa državom i doživljavali su je kao izvor nasilja i brutalnosti. Stoga shvatanje nastajanja Oslobodilačke vojske Kosova zahteva priznavanje duže istorije odnosa sa državom, koji su pomogli formiranju otpora i podzemnog pokreta na Kosovu. Sagledavanje ličnih i kolektivnih iskustava političke organizacije i progona prvi je korak u prepoznavanju kako je oružani odgovor na Kosovu postao sredstvo preživljavanja i kako je on st vorio nove nav ike estetsk ih, političkih, ekonomskih i kulturnih odnosa. U posleratnom Kosovu, javnim pejzažima na Kosovu dominiraju predstavnici onoga što je ranije bilo marginalno, ali koji sada služe hegemonskoj muževnosti koja uzima njihovu legitimnost od žrtava koje više ne mogu da govore u svoje ime. Mnoge strane muževnosti Pokreti za nezavisnost na Kosovu su definisali svoj otpor kao i ranije prema nepravednom i kasnije nemoralnom susedu (Srbiji), odbili su pokušaje pisanja naročito isključive istorije socijalističke Jugoslavije i tražili su pokušaje za jačanje preko lokalnih idioma kulturne posebnosti. Zahtevi za poslednje su izgrađeni nakon promene identifikacionih, telesnih i emocionalnih veza, da iskuse patnju i otpor, i produže motive nacionalne tradicije. Vladajući politički organ je temeljio svoju legitimnost moralnom superiornošću nad svojim neprijateljem, naročito vrednostima dodeljenim određenim rodnim kulturnim praksama. Sticanje i ozakonjenje ženskog i muškog karaktera je omogućeno, u kontekstu ekstremne nemogućnosti, trpljenjem dominacije nad nacijom i otporom za jačanje nacije. Na kraju, različite forme trpljenja i otpora bi bile kulturno i moralno prihvatljive za muškarce i žene, kada je nacionalni projekat nastavio da gradi univerzalni (neutralni) politički sub-

jekat kao muškarca. Možda je neosporno da strukturne prepreke određuju opcije ljudi za delovanje. Jednom mi je koleginica studentkinja iz Beograda ispričala priču kako se uvek plašila da sama putuje od škole, jer je mislila da je Albanci koji rade na izgradnji Novog Beograda mogu silovati. Iako je možda ovaj strah bio opravdan, to je nesigurnost žene u svakodnevnom životu, ono što je takođe bilo prisutno u ovim susretima je režim reprezentacije koji je definisao Albance kao seksualne agresore. Ali, dok je materijalna i sistematska organizacija i zapošljavanje stavilo muškarce i žene na put koji obavezuje, da li je to sve što postoji, ili se ljudi takođe aktivno angažuju sa svojim osećanjem pripadnosti i kreću ka promeni odnosa moći? Možemo pokušavati da nađemo različite odnose prostorno i prolazno, ali ne postoji nijedna stvar koja je muževnost. Umesto usredsređivanja samo na dominantno i hegemonsko, pokazaću linije grešaka između onoga što muškarci rade, kako to rade, kako pokazuju kontrolu, govore, otelotvoruju, ili se bore, u pokušaju da unesu istorijsku akciju u naše shvatanje muževnosti. Stoga je pričanje o muškarcima pričanje o neophodnosti da se učine vidljivim istorijski procesi i stvaranje političkog sankcionisanja i mogućnosti, bez obzira da li su se pokazali kao oslobodioci ili su razočarali. Nacionalna muževnost na Kosovu je postala taj prostor gde je očigledna nemogućnost alternativnih radnji pretvorena u mogućnost osnaživanja. Unutar projekta izgradnje nacije, raznovrsne elite će se takmičiti za muškarca kakav bi trebao da bude i njegovo mesto unutar kulturnih sistema reprezentacije. Ljudi dobijaju, deluju i poštuju osećanja sukoba koji nastaju između socijalno dominantnih i promenljivih kulturnih inspiracija muškog roda. Etnografska istraživanja mogu da pokažu da je nacija tekući pregovor o istoriji, sećanju, i promenljivim rodnim odnosima. Prepoznavanje ovoga može da postane moguće samo sa promenom definicija učešća u političkom životu. — K

#1 imidž LETO 2011

81


82

kosovo 2.0


savršena mlada PIŠE NITA DEDA / FOTOGRAFIJA YLL CITAKU

Na udaljenosti od nekoliko sati od Prištine, novinar odlazi inkognito da vidi kako izgleda spremanje mlade iz Ljubinja

#1 imidž LETO 2011

83


Spremanje mlade iz Ljubinja takmici se doterivanjem Natali Portman u serijalu “Rat zvezda”.

— Jedna mudra osoba je jednom rekla da je za odrastanje potrebno da napustite zonu u kojoj se osećate ugodno. I ja sam to učinio kako bi se pretvorio u kraljicu Ramde Amidala, koju igra Natalie Portman u sagi “Zvezdani ratovi”. Bilo je potrebno nekoliko sati da se svi slojevi materijala poređaju na meni, za bojenje mog lica i crtanje raznih oblika na mojim obrazima. Nisam znala da će moje iskustvo biti mnogo dublje od jednostavnog deljenja sličnosti sa likom iz blokbaster filmova. Ja sam bila mlada, bez mladoženje i bez bele venčanice. Nikada nisam čula za Ljubinje. Moje znanje o mestu i njegovoj tradiciji je čist škriljac. Slikovito selo blizu Prizrena, u Ljubinju živi 3.200 stanovnika iz zajednice Torbaša. Snažna, veoma povezana zajednica živi u velikim šarenim kućama. Veoma sam toplo dočekana u jednoj od tri kuća koje poseduje Azize, poslednja nositeljka tradicije koja se prenosi sa generacije na generaciju: obred prelepih mlada na danu njihovog venčanja.

Ali danas se Azize brine da će njihova stara tradicija da se ugasi sa njom. Prema tradiciji, brakovi se obično dešavaju između mladih ljudi iz porodica unutar iste zajednice, dok novopečene mlade idu da žive kod svojih mladoženja. Ali, pošto se veliki broj mladih odselio iz Ljubinja u evropske zemlje u potrazi za boljim prilikama za rad, ostali su uglavnom starci. Sadašnje mlade generacije žena se ustručavaju da nastave sa tradicijom. Dok sedi u modernoj kući koju su izgradili njeni oženjeni sinovi, koji rade kao građevinari u Švajcarskoj, Azize se pažljivo priprema za ritual. Azize je osetila nostalgiju dok je ponavljala isti obred koji je činila prelepim suprugama svojih sinova. I počelo je tako što je počela da polaže sloj na svaki milimetar mog lica. Kako bi bila prihvaćena kao jednaka i zaista postala deo zajednice, svaka mlada u Ljubinju prolazi kroz isti ritual. Njihova lica se preobražavaju i dekorišu pedantno, dok se njihova tela pokrivaju sa pet do šest slojeva tradicionalnih ručno izrađenih kostima i predmeta koji vas jednostavno opterete i

84

kosovo 2.0


Stare žene u selu Ljubinje žele da se nastave obicaji vencanja kakve su one upražnjavale BEZBROJ puta u prošlosti. Buduce mlade su prekrivene od glave do pete nošnjom, šminkom i nakitom.

— Njihova lica se transformišu i pedantno ukrašavaju, a njihova tela su prekrivena sa pet do šest slojeva tradicionalnih ručno izrađenih nošnji.

#1 imidž LETO 2011

85


Selo Lubinje je samo nekoliko sati udaljeno od Prištine, a narocito kada se održavaju svadbe izgleda daleko od sveta.

86

kosovo 2.0


Lice mlade je prekriveno velom sve dok ne stigne u svoj novi dom.

— Aziza kaže da briga za izgled mladine odeće štiti od zlih očiju i sprečava tračeve i spekulisanja.

njihova težina vas vuče naniže. Nakon što se dekorisanje završi, mlada se mladoženji odvodi na konju. Njena glava se pokriva velom sve dok ne stigne u novi dom. Kada stigne, mlada mora da stoji u sobi okružena mladoženjinom majkom i sestrama, koje pažljivo slušaju sve mladine potrebe. U međuvremenu, celo selo posećuje dom kako bi videli mladu i da joj požele dobrodošlicu u selo. Aziza kaže da obezbeđivanje jedinstvene pojave mlade nju štiti od zla, i obeshrabruje tračeve i spekulacije. Malo po malo, Aziza je nacrtala simetrične linije i postavila šarene predmete na moje lice i telo. Ona je to uradila najmanje 200 puta u svom životu. Kao običaj, Aziza je razgovarala sa nekim starijim ženama iz sela koje su joj pravile društvo. Toga dana su pričale o nekim zanimljivim slikama na Fejsbuku na profilu jednog od njenih suseda. Čak ni ovo malo selo nije imuno na moderne stvari u sudaru između starog i novog: nove šarene kuće sa televizijskim prijemnicima sa ravnim ekranima, bazenima i starim, tradicionalnim meštanima koji žive u njima, ili tračarenje o društvenim mrežama. Izašla sam odatle sa izuzetnim slikama. Aziza me je odvela u drugačiji svet gde vlada posebno srodstvo. I taj svet je na svega nekoliko sati od mog doma u Prištini, gradu gde revnost menja smisao zajedništva. Došla sam sa čistim licem, samo sa sjajem za usne i malo pudera na obrazima. Vratila sam se kao mlada iz Ljubinja. — K

#1 imidž LETO 2011

87


✈ nastavak sa strane 16

prodavac sa duŠOM UMETNIKA perioda, ali ova naročita vest je dovela do okončanja jednog prelepog poglavlja fotografisanja i njegove ljubavne afere. Polaroid je tokom 2008 zbog doslednog pada od 25 procenata u prodaji Polaroid filmova objavio planove za prekid proizvodnje, što je dovelo do nezaposlenosti 450 osoba u Sjedinjenim Državama i jednog očajnog dečaka u Prizrenu. Naoružan instiktom za preživljavanje, Gezim je ostavio svoj Polarodi kod kuće; kupio je svežanj različitih vrsti cigareta i pridružio se legiji prodavaca cigareta o kojima se najviše priča u regionu. Mladi Kosovari prodavci cigareta su se često našli u centru pažnje medija, pominju se u hip hop pesmama i narodnoj muzici, ali nikada nisu na vrhu spiska prioriteta ili rasporeda. Broj prodavaca cigareta je porastao na stotine i njihova iskustva su bezbrojna jer oni čekaju svanuće i počnu da tumaraju ulicama i kafićima. Iako su Polaroid i Fujifilm obnovili instant fotografiju, Gezim oseća da je daleko od novog početka. Van ljubavi Gezim ne voli da priča prazne priče. Bajke nisu njegovo najjače oružje, ali njegova uplašena koža izdaje skrivena iskustva koja su Gezimu dala minute iz bajke. On se ne seća detalja, ali se njegovo lice osvetli kada opisuje najvoljenije poglavlje njegovog života, poglavlje glumca. “Van ljubavi” je fikcioni dokumentarac koji otkriva priče o mladim prodavcima cigareta na Kosovu međunarodnoj publici. Birgite Staermose, danska rediteljka, se pridružila maloj grupi kosovskih filmskih umetnika, istraživala je i sačuvala priče koje okružuju ove dečake, koji su onda pretvoreni u govornu poeziju 88

koju govore Gezim i drugi prijatelji koji prodaju cigarete. Jedan od glavnih naratora, okružen timom profesionalaca, zastrašen od pažnje i malo zaboravljen od ulica, Gezim je našao svoj pravi poziv. Danas on među mnogim pozivima koje želi da odabere, od građevine do agronomije, gluma ostaje najveći san. On se zaljubio i veruje da to nije bila sreća. Gezim zna ljude i njihove naravi. On poznaje ulice i scenu. On oseća da ima sve osim razumevanja engleskog jezika. Gezim se seća sjaja kamera, ali je zaboravio tekst koji je uspeo da zapamti za samo jednu noć. Seća se visokog i profesionalnog nivoa ekipe i oseća se jednakim sa njihovim profesionalizmom. Gezim je spreman za drugi film, i samo mu treba još jedna prilika. Danas, pet godina od napuštanja škole, Gezim se oseća paralizovanim. Opcija za preživljavanje ima mnogo, ali se smanjuju unutar granice realnosti. One ga teraju da izađe iz prelepog sna o glumi, bajci sa sudbinom Pepeljuge i osećanja malo uspeha koji je film imao na svetskim festivalima. Gezim je bio opčinjene kada je “Van ljubavi” dobio Zlatnog tigra na Roterdamskom filmskom festivalu, koji je jedan od pet najprestižnijih filmskih festivala zajedno sa festivalima u Kanu, Veneciji i Berlinu. On ponosno živi minute svog debija od kada je klip predstavljen na Berlinaleu. Ali, njegov san se srušio. Teret na Gezimovim ramenima sada važi za sudbine njegovog oca, majke, sestara i braće. Iako je izgubio interes, nije ostao bez ljubavi. Dakle, pre nego što ode u krevet, Gezim se moli. On se moli Bogu za novac koji će mu pomoći da izgradi kuću za najmilije. On ima sve drugo, i teši se činjenicom da će vreme naći lek za njegovo slomljeno srce. — K

kosovo 2.0

✈ nastavak sa strane 18

POKRETAcICA VEGETARIJANSKOG TRENDA to uradim, i moj mozak nije zaključan. U stvari, počela sam da postajem produktivnija u umetnosti. K2.0: To te inspiriše? Qehaja: Da, kada pripremam hranu, ja se koncentrišem na hranu. Ja to ne radim reda radi. Želim da to bude lepo, kako se ne bih nervirala. Kada sam nervozna to ostaje vani i nervoza ostaje vani. K2.0: Kažeš da je priprema hrane veoma duhovna – to nije samo proces. Da li misliš da to možeš da održiš u ovom obimu ili treba da proširiš poslovanje? Da li je ponekad kod tebe kao u TV emisiji “Paklena kuhinja”? Vičeš li ponekad? Qehaja: Vikala bih kada bi me iznervirao neko sa strane, ali ne dok radim stvari (dok sam u kuhinji). Kada kuvam ja moram da budem skoncentrisana. Kada sam skoncentrisana i vi me iznervirate, onda ste u govnima do guše. Bolje da me ostavite na miru, i da radim to, radim to, radim to. Verovatno, ako proširimo posao, trebaće nam još jedna osoba u kuhinji. Sada nas je samo dvoje. Bilo bi idealno da uskoro dobijemo još jednu osobu koja voli hranu koliko i ja. Takva osoba treba da zna sve. Samo da bude obučena, ja želim da imam dobru energiju u kuhinji. Ako ovde radi neko sa dobrom energijom, to će biti dobro. Verujem da kada napravim (hranu za vas), ja ulažem svoju energiju u tu hranu. Želela bih da imam ljude koji su zadovoljni celim procesom. Ono što ulažete je veoma bitno; to su vaše ruke, to je sve. Dakle, to znači da ja vama dajem ono što imam u sebi, dajem vama. To je ono u šta ja veru-


jem. Bilo bi nepošteno da vam dam nešto loše. K2.0: Koje uticaje ima vaš jelovnik? Qehaja: Jelovnik je sa Srednjeg istoka i Mediterana, ali je u stvari sa srednjeg istoka jer je falafel sastojak iz Srednjeg istoka. Jogurt sa belim lukom je turski. Humus je iz Srednjeg istoka. K2.0: Što se tiče kapaciteta o kojem ste razmišljali pre početka, da li ste iznenađeni prilivom ljudi koji dolaze da probaju hranu i da li ste to očekivali? Qehaja: Očekivala sam da će ljudi doći da probaju i da će im se svideti jer sam i sama znala da ukus nije različit od onoga što mi jedemo. Nemoguće je (da se nekome ne dopadne) jer se ne razlikuje puno. Da ste dali ljudima indijsku hranu, onda biste bili uplašeni jer oni to nikada nisu probali, i ne znaju puno o njoj. Ali ovo su ukusi koje imamo u nekim oblicima. K2.0: Kako ljudi reaguju na vaš sendvič sa bananom? Qehaja: Smeju se. I onda ga probaju i kažu “vau, ovo nije loše”. To je na neki način edukacija. I zabavno je u isto vreme, jer je lepo da se vide reakcije ljudi. U stvari, ljudi su na neki način više otvoreni nego što sam mislila da će biti. Oni su fini i dobro primaju hranu. Onda postoje ljudi koji dođu i odu: 2,5 evra za jelo bez mesa?! Neka, hvala. — K

✈ nastavak sa strane 20

ŽICE KOJE INSPIRIŠU Preživljavanje od ovakvog posla u ovako malom i izolovanom tržištu je skoro nemoguće, naročito kada nije skrojeno za velika tržišta. Za Kucija to znači žrtvovanje. “Večeras, na primer, pozvan sam da držim instrument u rukama kao deo plejbek izvođenja <šta je ovo?> u nekoj emisiji. Ali, to se dobro plaća”, kaže Kuci. Rad na ovakvim stvarima je nešto što se Kuciju ne sviđa jer je to ide na štetu muzike koju voli. “Ovih dana ne mogu da nađem dovoljno vremena da radim na ovakvim stvarima jer većinu svoje energije trošim na stvari koje moram da radim zbog novca”, kaže Kuci. Ipak, violinista nalazi vremena da radi na malim projektima sa studentima i lokalnim i stranim umetnicima kako bi obogatio kulturni život Kosova. Nije iznenađenje što je Kuci postao na neki način institucija, ne samo mlada osoba sa izuzetnim talentom, već i stub lokalne muzičke scene. Zato su muzičari kao Salihu uvek voljni da sviraju sa njim. “Bilo na probama, u studiju ili na sceni – kada je Kuci blizu vas, osim zadovoljstva i radosti koju donosi svojim humorom i talentom, on donosi i veliku profesionalnu lagodnost”, kaže Salihu. “Možete da se oslonite na njegov instinkt jer uvek odvezuje čvor jednom rukom; to je kao da je veza između ansambla i neke skrivene muzičke duhovne komisije”.

se stvari izgradile za sebe i za zajednicu. To može biti oduzimanje nerava ali i izazovno i uzbudljivo. Na neki način sam osetio da je ovde potrebno moje iskustvo”. Kuci želi, međutim, da više kosovskih muzičara dobije priliku da budu nezvanični ambasadori za svoju novu zemlju. Isto kao što je njegovo izvođenje Baha začudilo nemačkog sveštenika, on kaže da bi drugi muzičari mogli da pokažu svetu da Kosovo ima puno više da ponudi. “Naša vlada je potrošila više od pet miliona evra za kampanju o imidžu Kosova, objavljujući reklame u inostranim masovnim medijima”, kaže Kuci. “Ipak, oni veoma retko pošalju nekog muzičara ili umetnika da izvodi u inostranstvu, za šta ja mislim da bi doseglo manje ljudi ali bi imalo značajno veći uticaj na one koje dosegne”. — K

Muzička roba vredna izvoza Kuci je mogao da nađe načina da ostane u Nemačkoj nakon što se završio studije na Univerzitetu u Minsteru 2006, ali ga je vukao dom. “Nikome u Nemačkoj nisam potreban. Tamo bih bio samo još jedan muzičar”, kaže Kuci. “Ovde treba da se radi kako bi #1 imidž LETO 2011

89


Ajeti: Rokenrol.

✈ nastavak sa strane 24

GILLESPIE SE VRAcA SA OSMEHOM a zatim i na sve drugo, na sistem, jer ništa ne funkcioniše dobro. Mi znamo da smo radili vrlo naporno i onda na kraju nije bilo rezultata, znate, ništa se nije dogodilo. Isti ljudi su dolazili na naše nastupe i obično umetnički kritičari dolaze na naše nastupe, nekih 90 procenata publike čine umetnički kritičari, a onih 10 procenata se zabavlja. Tako da nam je sve to malo dosadilo i onda smo jednostavno napravili pauzu. K2.0: Kada ste se ponovo sastali, bilo je malo neizvesnosti i drame jer je vaša pevačica napustila bend ubrzo nakon ponovnog okupljanja. Shkodra: Da, mislim da je ona jednostavno shvatila da ne pripada više tu ili ne znam šta se desilo, ali je odlučila da ode. Mada znate, mi još uvek pišemo na taj način, imamo novu pevačicu i izuzetno smo zadovoljni sa njom. Ajeti: Bolju pevačicu… K2.0: Hana, kako si ti dospela ovde? Zeqa: Pozvali su me, želeli su da dodaju malo elektronskog zvuka svojoj muzici, a ja sam svirala klavir, tako da smo počeli da vežbamo, a druga pevačica je odlučila da napusti bend. Zapravo, oni su zakazali nastup u Skoplju, a nastup je trebalo da bude za dva dana od tada, oni nisu znali šta da rade, pozvali su me i rekli “Molimo te, ako možeš da nam pomogneš u ovome”. Imali smo samo jedan ili jedan i po dan za vežbanje. Za samo dva sata isprobali smo sve pesme, otišli u Skoplje i svirali zajedno. Bilo mi je zabavno, nisam znala tekstove pesama, sve je bilo u redu, a nakon toga… 90

K2.0: Pa momci, kako izgelda bend sa novom pevačicom? Ajeti: Mnogo, mnogo bolje, zaista. Ne kažem to zato što je Hana ovde, nego je zaista tako… K2.0: Kako to menja dinamiku benda? Shkodra: Mislim da je malo pozitivnije, veselije jer smo videli da na nastupima, ne znam zašto, ali dobijamo neku pozitivnu energiju od Hane, nas trojica, i osećamo se bolje, zapravo, osećamo se savršeno. K2.0: Sada kada stavljate završne redove na svoj novi album, šta ste otkrili o bendu? Shkodra: Mislim da novi album na kraju predstavlja nas, jer takođe možete videti da je cela stvar zasnovana na bas gitari. To smo mi na kraju. Mislim da je album malo zreliji. Zeqa: Ponekad sedim i pitam se koje je značenje teksta pesama. Ali stvarno je pozitivno na kraju, daje tu neku pozitivnu energiju. Ne znam kako inspiracija dolazi, ali ona uvek dolazi uz nešto pozitivno i lepo kao što je cveće, nebo ili nešto drugo. Ajeti: Muzikom ne možeš promeniti svet, ne možeš promeniti svet. Muzika je dobro raspoloženje, zar ne? Tu nema politike, društvenih problema, ma dajte… Shkodra: Svi to pevaju, znate. Naše pesme govore o ljubavi, odlaženju i životu – sve što vam treba je ljubav. K2.0: Da li i neki drugi umetnici, takođe, značajno utiču na vašu muziku? Ajeti: Kada pomešate bubnjeve, onda ste inspirisani bubnjevima Keith Moore ili Jimi Hendrix, Mitch Mitchell, bubnjara benda Supergrass ili Primal Scream i kad pomešate bas benda Primal Scream i New Order ponekad, ili gitaru iz U2 i Sonic Youth, tako da kada pomešate sve to, ispada sasvim neobično… Shkodra: Znate, U2 ikada nije bio moj omiljeni bend… K2.0: Ne verujem da ljudi razmeju da neko sa Kosova, upravo zbog ograničenja sa kojima se suočavaju, pre svega sa oskosovo 2.0

novnom slobodom kretanja… … Shkodra: Pre svega, mi moramo da platio izetno visoke cene avionskih karata, jer mi ne možemo samo uzeti kombi i putovati, jer nam nije dozvoljeno da prođemo kroz Srbiju. Drugo, za Bosnu nam je potrebna viza, za Hrvatsku takođe, za Evropu nam je potrebna Šengen viza. Nikada ne znate da li ćete dobiti vizu, a za nas je malo haotično da sve to organizjemo jer nema klubova koji kažu: “U redu, poslaćemo vam zvanične pozivnice”. Ukoliko bismo išli da nastupamo vani, to bi verovatno značilo suočavanje sa mnogo tehničkih problema i dodatni posao tokom cele godine, kako bismo sve organizovali. K2.0: Šta mislite da vi, kao i drugi andergraund bendovi sa Kosova, imate da ponudite svetu? Shkodra: Mi ne radimo ništa neobično, ali ipak bi trebalo da imamo ista prava kao i svi drugi ljudi, sve druge zemlje u Evropi. Znate onu pesmu “Give Peace a Chance”. Dajte ljudima šansu, samo dajte ljudima šansu da se pokažu. To vam se može dopasti i onda možete završiti tako što ćete učiniti srećnijim nečiji život, ne znam, na primer u Brazilu. — K


✈ nastavak sa strane 26

Više od modnog dizajna

Krenare Rugova

Njomeza Luci

Venera Mustafa

Opišite nam vaš rad: Moj rad je organski. Tiče se slobode pokreta i izražavanja osobe, dok je udoban i luči samopouzdanost. Koja je vaša inspiracija? Volim arhitekturu, tako da moja inspiracija dolazi iz arhitekture: skice, opisi i linije. To ima toliko harmonije, i ja uživam da to izbacujem iz sebe. Onda, ja manipulišem tekstilom, on mi uvek daje nove oblike, i oblik je ključan za uvođenje trendova. Za koga dizajnirate? Za žene koje znaju šta kupuju. Ko ili šta najviše utiče na vas? Njujork i Pariz. Njujork zbog stila života i Pariz jer inspiriše elegantnu stranu mog stila. Može li moda da ima političke ambicije? Preko nje može da se izrazi nezadovoljstvo: političko ili društveno. U suštini, tiče se izražavanja individualnosti. Koji je vaš omiljeni odevni predmet? Haljina koju sam dizajnirala pre 10 godina, za koju sam dobila nagradu najviših dizajnera u KENZO. To je bio odličan komad sa crnim delovima. On rezimira moju filozofiju: veoma unikatno, veoma moderno. Šta ne valja ili je dobro u načinu na koji se ljudi u Prištini odevaju? Ja imam pomešana osećanja. Postoje neki koji se ne libe da eksperimentišu, i neki koji su prilično konzervativni.

Opišite nam vaš rad: Samo je nebo granica. Koji je vaš potpis u dizajnu? Perje. Šta imate na umu kada dizajnirate? Slike iz osamnaestog veka i Drakula. Ne tiče se to samo nekog određenog lika, više se tiče ere. Šta najviše utiče na vas? Pozorište. Koja je vaša filozofija? Nemam filozofiju. Nikada ne mislim na modu; ona se sama javlja. Verujem da pre razmišljanja postoji mašta. Koja je najvažnija lekcija koju ste naučili? Jednostavnost. Šta je važnije u vašem radu: Proces ili proizvod? Proces. Koji je vaš omiljeni odevni predmet? Korset i šešir koji predstavlja kostime iz 18. veka u stilu Marije Antoanete i Dite fon Tiz.

Opišite vaš rad: Ostvarivanje snova! Eh, to zvuči kao reklama za bankarski kredit, ili još gore, agencija za upoznavanje. Koji je vaš potpis u dizajnu? Ako bih morala da budem precizna, onda su to završni momenti, skriveni džepovi, linije i preklapanja – unutar i van proporcija. Koja je vaša definicija lepote? Jednorog. Koja je vaša filozofija? Promena: Ona nije samo teorija zavere koju uvaljuju modni dizajneri kako bi prodali novu odeću. Upornost u pronalaženju sebe treba da bude neprekidna avantura; ništa nije lepše nego kad iznenadite sebe. Koja je najvažnija lekcija koju ste naučili? Tvrdoglava sam, tako da sam naučila da popuštam. Koji je vaš omiljeni odevni predmet? Košulja — velika muška košulja, moje prvo dizajnersko i krojačko iskustvo. Ima dugmiće naizmenično sašivene i napred i pozadi kao neka vrsta ornamenta koji čini mapu. Kako biste opisali mešavine stilova u Prištini? Proces dekonstrukcije koja je pomešan i poklapa se sa različitim umovima, odjeci udaljenih kopija nekih kopija koje prolaze, koje dovode do teškog kulturnog sudara. Bućkuriš! Pričam bez veze? Ne, to je u stvari reč bez porekla kao što je i naš stil. Na moje iznenađenje ima i delova toga koje ja veoma cenim. —K

Lucina radnja se nalazi u tržnom centru na Sunčanom bregu u Prištini.

Rugovina radnja se nalazu u ulici Garibaldi br. 17 u Prištini.

Mustafina radnja se nalazi u ulici Fehmi Agani br.4 u Prištini.

#1 imidž LETO 2011

91


Handsome Furs SVIRKA U PRIŠTINI

27. april, negde oko dva sata posle ponoći. Handsome Furs su upravo završili svoj preobražaj Filikaće, prištinskog sportskog kafea u mesto obožavanja indi pop-a. Duet iz Montreala koga sačinjavaju žena i muž, Alexei Perry i Dan Boeckner, sa proslavljenim albumom “Wolf Parade”, izašli su napolje na svež vazduh, kada je sa njima razgovarala ekipa Kosovo 2.0.

nakon prvih 15 minuta predstavljanja.

Intervju Besa Luci i nate tabak / Fotografija kreshnik berisha

K2.0: Kako ste došli ovde? Perry: Vrlo slučajno. Boeckner: Bili smo na evropskoj turneji, centralnoevropskoj turneji, sa nekim ubačenim koncertima u Poljskoj i Češkoj. Kirga, momak iz Skoplja, posalo nas je na festival koji se zove “Zdravo Mladi.”

— Par se zaustavio u glavnom gradu Kosova u toku svoje evropske turneje. Pričali smo o svemu, od “Yuga” do Busta Rhymes. Handsome Furs su upravo objavili svoj treći album “Sound Kapital”. Snimak na kome dominiraju klavijature oslanja se u velikoj meri na zvuke istočne Evrope 80-tih godina prošlog veka. Kosovo 2.0: Izgledalo je da ste malo iznenađeni reakcijom publike. U toku pauze govorili ste “Vi ste ljudi neverovatni, vi ste ljudi neverovatni”. Zašto? Perry: Nismo očekivali da će biti toliko ljudi. Nismo bili sigurni će se svirka održati jer je u toku tonske probe stalno nestajala struja. Uplašili smo se da neće ni biti svirke, a onda je reakcija publike bila neverovatna. Boeckner: Pevali smo “Radio Kaliningrad,” pesmu koju smo napisali dok smo bili u Letoniji, a oni su pevali refren i to glasno. Perry: Bilo je neverovatno. Ljudi su zaista igrali.

K2.0: Da li znate da ste se takmičili sa Busta Rhymes, koji je takođe nastupao u Prištini večeras? Perry: Nažalost. Znamo da verovatno postoji ogromno preklapanje među obožavaocima. Samo se šalim.

K2.0: Znate li šta znači “Zdravo Mladi”? Boeckner: Da, znači zdravo mladi. K2.0: Kakav je osećaj biti na mestu kao što je Kosovo? Boeckner: To je najnovija zemlja u svetu. Perry: Da, 65 procenata stanovništva je ispod 30 godina starosti, što je vrlo lepo. Bekner: Mislim, da ne zalazim suviše duboko u balkansku politiku, ali ja sam obožavalac balkanske politike, iz fotelje. Čitam o tome koliko god mogu zato što ovde imam mnogo prijatelja. Perry: Mi smo oboje štreberi, čitamo puno.

Boeckner:Upravo smo se vratili sa turneje po SAD-u gde je ograničen prostor i udaljenost od publike. Volim turneje po SAD-u jer tamo imamo veliku bazu obožavalaca. Ali imam osećaj da mnogo puta srećemo ljude koji brinu a) šta drugi ljudi misle o njima i b) šta vi mislite o njima. Ovde, barem što se tiče ljudi sa kojima smo se mi sreli, apsolutno nema prepreka

K2.0: Koju ste knjigu poslednju pročitali? Perry: Upravo sada čitam knjigu o istoriji automobila “Yugo”. Prolaznik: Šta ste slušali kada ste imali 15 godina? Boeckner: Kada mi je bilo 15 godina slušao sam Fugazi i Metaliku. Perry: Ne možeš da kradeš od mene. Ja sam rekla Fugazi, on laže. Boeckner: OK, onda ću ja da promenim. Slušao sam Metaliku

92

kosovo 2.0


i puno loše metal muzike. Perry: A ja sam slušala puno dancehall muzike jer sam delimično odrasla na Karibima. K2.0: Ovo vam je prvi put da ste na Kosovu, zar ne? Handsome Furs: Da K2.0: Šta ste mislili o Kosovu kada ste stigli ovde i kakve veze to ima sa onim što sada doživljavate? Boeckner: Nisam razgovarao sa dovoljno ljudi ili bio ovde dovoljno dugo da bih mogao sve da shvatim. Stičem utiske iz grada, izgleda mnogo življe nego u Skoplju. Mislim, ja volim Skoplje, ali više izgleda kao…Pravim pokrete rukom. Perry: Da, ljudi ovo ne mogu da vide. Boeckner: Živo je, vrlo je živo. Ljudi su na ulici i svuda ima automobila. Bili smo u jednom kafe baru. Kako se zvao? K2.0: Tingel-Tangel Boeckner: Da, sjajan je, mali kafe bar. Svi su pričali vrlo glasno i pušili. Bilo je sjajno.

nego ljudi. Šta ćemo da radimo?” Boeckner: Mislim, ovo nije najčudnije mesto na kome smo ikada nastupali. Nastupali smo na nekim zaista…Nastupali smo u Mijanmaru, u Burmi. Neko nas je praktično bacio u tu zemlju. Organizovali smo tajni nastup u jednom karaoke baru u kome je u četiri agregata, koji su se delimično nalazili unutra, ponestajalo goriva. Unutar kluba je bilo zadimljeno a mi smo organizovali sopstveno obezbeđenje. Angažovali smo neku decu sa volki-tolkijima da se pobrinu da ne dođe policija. Perry: Bilo bi mnogo loše za bend sa kojim smo svirali da su ih otkrili, a mi bi smo odmah bili deportovani jer smo tamo boravili ilegalno.

Bekner: Tako da, to je bio vrlo neobičan nastup za nas. Bio je sjajan nastup, ali mnogo čudniji nego svirka ovde. Ja sam odrastao svirajući u pank bendovima. Nastupali smo svuda. Nastupali smo u — “Nismo bili sigurni da će sportskim barovima, podrumima, se svirka održati jer je tokom dnevnoj sobi nečijih roditelja.

tonske probe stalno nestajala struja. Uplašili smo se da neće ni biti svirke”.

K2.0: Ali kako biste poredili Prištinu? Boeckner: Nisam dugo ovde; proveo sam tri ili četiri puna dana. Jednim mahom, infrastruktura Skoplja je prilično loša, ali se čini da je infrastruktura ovde malo lošija nego u Skoplju. To je samo prvi utisak. Jedna stvar koja me je iznenadila jeste to što sam video UN/KFOR. Nisam znao da su oni još uvek ovde. Mislim, možda sam ja idiot. Kada smo prošli put stigli u Skoplje, video sam kamione KFOR-a kako prolaze kroz Makedoniju i voze ka Grčkoj, možda da bi nabavili zalihe. Ne znam. Ali nisam znao da je tako mnogo tih ljudi još uvek na Kosovu. Za mene je to na neki način bilo izneneđujuće. K2.0: Kakav je bio osećaj svirati u sportskom kafeu? Perry: Bilo je fenomenalno doći ovde. “Bože, bilo je više ekrana

#1 imidž LETO 2011

Perry: Handsome Furs sviraju svuda. Bekner: Da

K2.0: Gde ćete ići odavde? Bekner: Sutra idemo u Podgoricu, onda u Dubrovnik, pa u Sarajevo. U Sarajevu imamo tri slobodna dana, a zatim idemo na veliku evropsku turneju. K2.0: Da li Priština izgovarate sa S ili sa Š? Boeckner: Ne znam, čoveče. Čuo sam na oba načina. K2.0: Koji biste prvo izabrali, sa S ili sa Š? Bekner: Nakon boravka ovde, izabrao bih….Ukoliko bih izgovarao za zapadnu publiku, izgovorio bih sa Š. Perry: Ja bih izgovorila sa S, jer tako ovde izgovaram sve vreme. —K 93


fotografija DOKUFEST

94

kosovo 2.0


DokuSan – dokustvarnost Deset godina je prošlo od kada je grupa ljubitelja filma pokušala da pretvori svoj san u stvarnost. Kada neko sanja, misli o neuspehu nestaju, dok trenuci radosti, mašte i mogucnost osvajaju pažnju uma. Pokretanje filmskog festivala u grad bez bioskopa je upravo takav san, a ipak DokuCity je realan koliko je to moguce. Prikazivanje najcenjenijih dokumentarnih i kratkometražnih filmova u improvizovanim bioskopima na otvorenom preko korita reke ili unutar gradske tvrđave i organizovanje radionica u starim turskim kupatilima u Prizrenu, jeste ono što cini DokuCity stvarnim, ali istovremeno nestvarnim. PIŠE nita deda

— Dolazeći na svet kao mali festival organizovan od strane grupe prijatelja, DokuFest međunarodni festival dokumentarnog i kratkometranog filma, je narastao u jedan od najvećih kulturnih dešavanja u regionu i sada je jedan od 25 najvećih festivala dokumentarnog filma na svetu. DokuFest je najpoznatiji po svojoj živoj atmosferi i neverovatnom entuzijazmu koji hvata grad, njegove ljude i više od 150 volontera koji rade na festivalu tokom njegovog trajanja. Ipak, zajedno sa snažnom grupom takmičarskih filmova i dokumentaraca, festival je takođe poznat po različitim aktivnostima koje se uvek održavaju. To su DokuKids, koji je mali festival unutar DokuFesta, prikazivanje filmova za decu i organizovanje radionica, gde deca mogu da nauče o animaciji i pravljenju dokumentarnih filmova. Regionalni i strani bendovi dolaze u Prizren da sviraju uživo u mlinu pored reke tokom večeri Dokufesta – zabavni deo festivala. DokuFoto, održavanje izložbi regionalnih i međunarodnih umetnika, je prostor posvećen onima sa pasijom za fotografiju, dok DokuKamp, prelepo kampersko naselje pored reke, okuplja mlade iz celog sveta da uživaju u prelepoj prirodi Prizrena, druže se i pevaju. Ovo izdanje DokuCity navršava 10 godina. Kako bi se obeležilo i proslavilo ovo dostignuće, planeri programa za DokuFest pripremaju specijalni program sa deset najboljih dokumentaraca i filmova prikazanih na DokuFestu tokom 10 #1 imidž LETO 2011

godina postojanja. U stvari, brzi rast i evolucija festivala su očigledni kada se pogledaju dostignuća u proteklih 10 godina. Uz ogroman godišnji rast posetilaca od 30%; pokretanje celogodišnjih projekata kao što je DokuMonday, gde se prikazuju filmovi školskoj deci iz Prizrena tokom cele godine, i sa nedavnim projektom “Fabrika filma o ljudskim pravima – Priče sa kosovskih margina” koji podržava EU, DokuFest je istinita priča ispunjenja sna. DokuFest danas gradi svoj centar dokumentarnih filmova opremljen svim potrebama za snimanje, dok “Fabrika filmova o ljudskim pravima” cilja mlade filmadžije iz Balkana i poziva ih da produciraju dokumentarce koji će se baviti pitanjima ljudskih prava na Kosovu. Iznad svega drugog, DokuCity je grad filma. Ljudi koji dele ovu goreću pasiju za filmove pažljivo pripremaju program DokuFesta. Festival svake godine prikazuje preko 200 filmova koji služe plemenitoj svrsi podizanja svesti o socijalnim pitanjima i ljudskim pravima, ili odražavaju drugačije probleme i realnost. Organizovanje debate koja obuhvata sva politička, socijalna i kulturna pitanja se održava nakon prikazivanja filmova, dok radionice sa snimateljima dokumentaraca iz celog sveta inspirišu rast lokalnih snimatelja. Planeri programa na DokuFestu pripremaju kategorije, gde će se 2.000 filmova podnetih ove godine takmičiti od 23 do 31. jula ove godine u Prizrenu. — K 95


NA KOSOVU, FESTIVALI BRUJE Tokom cele godine dešavanja predstavljaju kulturu i talenat kroz animacije, film, muziku, umetnost i mnogo zabave.

JUl — 24-31 DOKUFEST, Prizren DOKUFEST, Međunarodni festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, je najveći filmski događaj na Kosovu, i održava se u pikturesknom i istorijskom starom gradu Prizrenu. DOKUFEST je izabran za jedan od 25 najboljih festivala kratkometražnog filma u Evropi. DOKUFEST će ove godine proslaviti 10 godina postojanja, i filmovi će biti prikazivani dva puta dnevno u tri bioskopa na otvorenom i dva u zatvorenom. Druge aktivnosti DOKUFEST-a su radionice o filmu, program DokuKids, izložbe DokuFoto i muzički koncerti DokuNights. ≥ www.dokufest.com

Avgust 24-27 ANIBAR, Peć Drugo izdanje Međunarodnog festivala animacije ANIBAR se vraća u Peć. Ove godine će biti prikazano oko 10 animacija iz celog sveta. Odabrane animacije će se nadmetati u dve kategorije, “Najbolja animacija na Balkanu” i “Najbolja animacija na Svetu”. Filmovi će biti prikazivani u gradskom bioskopu i u bioskopu na otvorenom, blizu omladinskog centra “Zoom”. Festival će tokom dana prikazivati filmove za decu i tinejdžere, dok će tokom noći biti prikazivane animacije iz kategorije 18+.

september 9/11 Festival, Priština Jednodnevni filmski festival kojim se obeležava napad 9. septembra 2001, će se održati oko 11. septembra u Narodnom pozorištu u Prištini. Festival prikazuje kratkometražne filmove (5-30 minuta) koje su režirali kosovski reditelji. Svi filmovi su sa engleskim prevodom. Ovogodišnje izdanje je osmo izdanje festivala. ≥ www.911fest.com 96

— 9-13 SURF Summer Urban Festival, Priština Letnji urbani festival organizuje niz dešavanja u Prištini od juna do avgusta, kao što su koncerti, umetničke izložbe, radionice o grafitima i književnosti. Pored letnjih aktivnosti SURF organizuje koncerte tokom cele godine. Neka o velikih imena koja su uključena su trip hop bend Morcheeba, francuski muzički kolektiv Nouvelle Vague i Manu Chao, muzičara sa francuskim i španskim poreklom. ≥ www.summerurbanfestival.com 22-29 PriFilmFest, Priština Treće izdanje PriFilmFest će se održati septembra. Festival će karakterisati takmičenja, dugotrajni filmovi i specijalan program. Najveća festivalska nagrada je “Hyjnesha ne Fron”, (nagrada koja se naziva Zlatna princeza), legendarna statua koja predstavlja Prištinu. ≥ www.prifilmfest.org

Novembar 2-6 Prishtina Jazz Festival, Priština Ove godine će se održati sedmo izdanje Priština džez festivala. Festival kontinuirano sarađuje sa međunarodnim umetnicima, udruženjima i festivalima, i našao je svoje mesto u mreži evropskih i svetskih džez festivala. Svake noći nakon koncerta, mladi muzičari koji obećavaju, pokazuju svoje veštine u otvorenom delu festivala. ≥ www.jazzprishtina.com

Za više informacija proverite Kosovo 2.0 Šta i gde na: www.kosovotwopointzero.com kosovo 2.0


’Bingo’ film azerbejdžanskog režisera Timor Ismailov, dobitnik najboljeg filma osme edicije festivala SKENA UP

Decembar SKENA UP, Priština Festival SKENA UP je jedinstven u celom regionu jer je posvećen samo studentima filma i pozorišta. Njegov cilj je da pomogne da se izgradi ključna karika u lancu umetničkog stvaranja: saradnja i povratna sprega sa publikom. Festival na Kosovo dovodi studente iz celog sveta i predstavlja ih međunarodno poznatim rediteljima, producentima, piscima i glumcima. SKENA UP u večernjim satima organizuje žurke sa uživo izvođenjima na različitim mestima širom Prištine. ≥ www.skenaup.com

#1 imidž LETO 2011

97


SLEDEcE IZDANJE

â&#x17E;ł

Kosovo 2.0 Kosovo 2.0

image #2 Jesen 2011

se

autumn #01 2011 independent culture magazine

koru The foreigners. Vanitas. mp A perfect bride i ra one year kosovo 2.0 Land of disillusion

the blog_

98

kosovo 2.0


Kosovo 2.0 Kosovo 2.0 pulsira nesputanim i neustrašivim glasovima. Interaktivni blogovi, clanci i multimedija donose neispricane price i prikaze vašeg sveta i njihovog sveta. Prikaži sebe na: www.kosovotwopointzero.com #1 imidž LETO 2011

99


100

kosovo 2.0


Kosovo 2.0 Image issue, Serbian