ma regimente, dok povorke na groblja nose mrtvace, dok šušnja u grmu šipurka, a ptice polako odleću na jug: postojim i ja. Prosto, stanem i zapitam se: da li je moguće da ima života?
2. Tri lista, trolista, uznosi pa sunovraćuje vetar. Jure u daljini drumom automobili i čuje se škripa kočnica. Meni je ponekad toliko teško da se kliberim kao blesav. Oh, kako bih ostavio rado čitav ovaj svet. Odustao od poniženja i rastočio se ništavilom. Moja razroka patnja tinja iz dana u dan. Rovare u meni sitni prsti mnogih neiskazanih tlapnji. A tamo gore tango igraju planete, Saturn prisvaja pravo da bude arbiter elegantiarum – naša Zemlja nije među njima, ona je dole, ne postoji, ona je san. Četrnaest dugih šipki od po četiri metra, metalni ragastov vrata koji već nagriza rđa, tri krampa, dve macole, lopata, golema kištra za kreč: sve to stoji na gomili iza kuće. Zidarska cokula nalik na glavu buldoga visi obešena na ekseru zakucanom u drvo. Podne zavija poput vuka, krvolok dan oštri svoje zube: da li će me prožderati ova nemušta samoća? 8