Page 1


Književna radionica Rašić


©Srđan V. Tešin © Književna radionica Rašić

Urednik izdanja Ivan Radosavljević


Srđan V. Tešin

Kazimir i drugi naslovi

Beograd 2015.


Da li bi pod pretnjom karabina Kazimir promenio mišljenje? Jednog dana, našem prijatelju Kazimiru, fabrikantu testenine iz mesta M. dozlogrdi da zatiče u poštanskom sandučetu anonimna pisma pa, udarivši pesnicom o sto, istrči na ulicu vičući: “Nećeš ti od mene više da praviš budalu!” Između redova se moglo pročitati da će Kazimir anonimusa da istrese iz gaća i da mu klepi najmanje dve roditeljske ćuške za nauk, ako mu ikad bude dopao šaka. U stvari, njega je najviše izjedalo to što nije znao šta da radi sa hrpom anonimnih pisama, budući da nije mogao da shvati njihovu svrhu. Šta je pismima hteo da dokaže njihov autor, osim da se naslađuje time što će dodatno uznemiriti nesrećnog fabrikanta testenina i pisca kratkih priča. Do danas ih je Kazimir držao u koferu pod krevetom, složene po datumima, a sad ih je sve istresao nasred sobe i gazio. “Ovako ću ja i tebe! Pisci kao što si ti ne zaslužuju milost, govedo jedno pamplonsko”, prekipelo je Kazimiru. Da ne zalazimo u sitna crevca, ali otkud je Kazimir mogao da bude toliko siguran u to da mu pisma šalje samo jedna osoba koja svoj potpis krije kao zmija noge, kad je mogao da bude i meta većeg broja zaverenika sa literarnim ambicijama, zar ne? Napokon se smirio i pozvao profesora Maxa Oscara i njegovu mladu suprugu Jelisavetu da mu pomognu da zajedno reše misteriju anonimnih pisama. - U Krivičnom zakonu ove budi bog s nama Države, u onom delu koji posebno reguliše oblast javnog reda i mira, stoji crno na belo da prostitutka može da tuži korisnika seksualnih usluga ako on odbije da plati za učinjenu uslugu, koja, razumljivo, ima svoju cenu, ali da, istovremeno, korisnik usluge ne može da tuži prostitutku ako ne bude zadovoljan njenim krevetskim umećem. Ista odredba Zakona važi i za muškarce prostitutke i njihove 5


klijente. Zar to nije sramotno? - reče Jelisaveta još s vrata Kazimiru koji nije imao blage veze o čemu to ona govori. - Ne obraćaj pažnju. Danas je posebno neuračunljiva pokuša da objasni Max. - Kakve su te sad prostitutke spopale? Prošle nedelje si satima drvila o nesrećnim dobitnicima nobelove nagrade za književnost i o neukim prodavcima knjiga, za koje si, potpuno ogorčena, tvrdila da su najveći svetski mistifikatori i zaverenici protiv književnosti? Budi sigurna u to da Max i ja ovog puta ne nameravamo da te slušamo satima, bespomoćno potvrdno glimajući glavama. - Kazimire, ne trabunjaj! Danas imamo važnijeg posla. Zar si zaboravio zašto smo ovde? Treba da doakamo tvom anonimusu. Biće to prava potraga za piscem. - Samo da dodam i ja nešto. Kazimire, prijatelju moj mladi, Jelisaveta nije mislila na tebe kad je pričala o tome da bi i prostitutke trebalo da plate globu ako ne zadovolje klijenta. Ti svoj posao radiš stručno i požrtvovano. U to barem ja ne sumnjam. Nego, zaista, o kakvim pismima je ovde reč? - Bilo me je sramota da tebe gnjavim tim opskurnim stvarima pa sam Jelisaveti, u dve-tri reči, ispričao istoriju pisama koje mi već mesecima šalje neki anonimni bezveznjaković. Kazimir ih uvede u radnu sobu, a oni, neskrivajući zaprepašćenje, počnu da se krste i levom i desnom rukom kad su ugledali na podu hrpu razbacanih pisama. Max se istog trenutka dao na čitanje, a Jelisaveta se, ni pet ni šest, strastveno baci Kazimiru u zagrljaj. - Eh, ti uštogljena, mršava moja prostitutko - šaputala je Kazimiru u uho Jelisaveta. “Seks trenutno leči blažu depresiju lučeći endorfine u krvotok. Seks je najsigurnije sredstvo za smirenje na svetu. Seks zaista pomaže kod glavobolje. Seks oslobađa napetosti koja sužava krvne sudove u mozgu”, ponavljao je Kazimir kao mantru rečenice koje je koliko juče pročitao u časopisu za žene dok je čekao na red u frizerskom salonu. 6


- Znaš li onu priču o tipu koji se prvo oženio pametnom ženom pa bio nesrećan, potom se oženio dušom od žene, saosećajnom i punom razumevanja i ponovo bio nesrećan, oženio se na kraju i priprostom ali dobrom ženom i isto tako bio nesrećan, a onda je čvrsto odlučio da će da se oženi nekom sa velikim sisama? Treba da se opustiš. Šta te briga što te neka nepoznata budala zasipa pismima? Šta je? Da nisi možda ljubomoran što je anonimus bolji pisac od tebe? - reče Jelisaveta, uvređena što ju je Kazimir, snebivajući se kao nova mlada, ipak odgurnuo od sebe. Nije davao ni pet para za njene reči, kleknuo je pored Maxa i udubio se u čitanje. Tek ponekad bi prokomentarisao pročitano pismo. - Otkud ovaj ludak zna toliko stvari iz mog života? Pravo govoreći, čak se i njegove izmišljotine mogu tolerisati ako se uzmu u obzir sve stvarne gadosti koje zna o meni. Kao da zidovi ovde imaju oči i uši, tako dobro me je uhodio, mamicu mu hohštaplersku! - Bome, ima tu zanimljivih stvari. Tekstova napisanih stilski korektno, a primećuje se i to da je autor obraćao pažnju da zbog forme ne ispusti sadržaj iz vida. Da nisi mrzitelj književnosti, od njih bi mogao da sačiniš roman - reče Max. U trenutku mu se učini da Maxova ideja i nije za bacanje, ali onda se namršti kao da mu je neko namerno stao na kurje oko. “Neophodno je napisati roman koji će po analogiji potvrditi život, a svako drugačije književno angažovanje bilo bi besmisleno i neiskreno”, smatrao je fabrikant testenine. Prosto rečeno, Kazimir je bio nepokolebljiv u mišljenju da između života i romana postoji znak jednakosti. Profesor Max Oscar nije ni pokušao da razuveri svog mladog prijatelja, jer je došao do dvostrukog zaključka: da je fabrikant testenine mrzitelj književnosti i da ne postoji takav Guru, ni takva Metoda, ni takav Učitelj koji bi mogao da pomogne Kazimiru u obračunu sa literarnim demonima koje je nepažnjom oživeo. - Svetu je potreban još jedan roman kao piletu sise - odgovori Kazimir uvređeno, pokupi pisma i spakuje ih u kofer. 7


A onda, nekoliko dana kasnije, kada je Kazimir već i kofer pod krevetom i sve fioke radnog stola napunio pismima misterioznog pošiljaoca, ona su prestala da stižu. Poslednje koje je primio i nakon koga je mogao da odahne i prepusti se slatkom zaboravu, počinjalo je rečenicom: “Već iz naslova: ‘Da li bi pod pretnjom karabina Kazimir promenio mišljenje?’ može se izvući zaključak da će naš junak u ovoj priči, a uistinu - romanu, biti stavljen na velike muke.”

1. Već iz naslova: “Da li bi pod pretnjom karabina Kazimir promenio mišljenje?” može se izvući zaključak da će naš junak u ovoj priči, a uistinu - romanu, biti stavljen na velike muke. Kazimir će - ili biti junak ili ga neće ni biti. Čini se to kao prosta stvar, kudikamo prostija od činjenice da je vlast, povrh svega, gospodarenje nad životom i smrću. Ipak, stvar nije baš tako prosta: neko će se već setiti one čuvene maksime koja će dodatno uticati na to da će se Kazimir u ovoj priči, već na samom njenom početku, osećati nelagodno: “Sa piscima koji nemaju šta da kažu, koji ne poseduju vlastiti svet, razgovara se samo o književnosti.” Prema našoj zamisli, Kazimir bi trebalo da bude, no ne možemo sa sigurnošću tvrditi da on odranije to i nije, mrzitelj književnosti. Kad ovako postavimo stvari, ostaje nejasno u čijim će rukama biti vlast nad pričom. Oko prevlasti nad pričom (ne i pričanjem) vodiće se veliki rat. “Pobediće onaj ko zna kada se treba boriti i kada se ne treba boriti”, ovu izreku ponavljaćemo često, a Kazimir će na ovome mestu da progovori i kaže sledeću misao: “Biće da je ljudska istorija pre rezultat gluposti i sile nego mudrosti i pravičnosti.” Jedna izanđala rečenica, rekli bismo. Šta je Kazimir zapravo njome hteo da kaže? Možda ovo: “Ludost je da od mene stvarate književnog junaka, gurajući mi u usta reči koje ne želim da izgovorim i stvarajući mi karakter koji neće biti moja sudbina.” Može biti da je i na ovo mislio: “Ako sam ja mrzitelj književnosti, 8


a vi ne posedujete vlastiti svet pa samo kao papagaji o književnosti razgovarate, zašto stvarate svet u kome ja ne mogu da postojim? U takvom svetu ne bih mogao ništa da učinim, ne bih postojao ni za samog sebe, a još manje za druge ljude.” Suočeni smo sa velikim rizikom da nam se već na samom početku priče junak ubije, to jest: odustane od priče. Ako se ubije - da li je onda Kazimir junak? Živ ili mrtav, Kazimir će i dalje gospodariti životom i smrću ove priče. Zaključujemo da će se ova priča, ma kakva njena istorija bila, svesti na priču o naslovu. Jednako je tačno da naslov ima dve funkcije: da objasni samog sebe i da objasni ono što ispod njega sledi. Kako mi nismo odmakli dalje od objašnjenja naslova, pitanje je da li ćemo se ikada uhvatiti u koštac sa samom pričom koja proističe iz naslova. Kazimir nam neće biti od velike koristi zato što će, upravo sada, reći ovo: “Život književnog junaka je neophodan ali nedovoljan uslov da bi priča postojala kao priča.” Da se ne bismo više zamajavali, predlažemo da mi Kazimira odmah ubijemo karabinom pomenutim u naslovu. Neće tu biti ni praska, ni krvi, ni baruta na kažiprstu, jer će to biti literarno ubistvo. Zapravo, neće to ni biti ubistvo, jer je za ubistvo, u najmanju ruku, potreban leš. Ako baš insistira, neka se sam ubije. Statistike kazuju da umetnici samo u retkim slučajevima ispaljuju sebi metak u glavu. Kazimir će, zbog toga što je tvrdoglav kao mazga, ostati bez pola lobanje. No, da mu mi ipak ostavimo vremena da promeni mišljenje. Pa šta ako ne želi da bude junak ove priče. Izbacićemo ga iz naslova i naći nekoga ko je spreman da uskoči na njegovo mesto. Šta ako Nezavisno udruženje književnih junaka donese neopozivu odluku da bojkotuje ovu priču? U tom slučaju napisaćemo priču u kojoj neće biti nikakvih junaka ili ćemo mi odigrati i njihovu ulogu pa ćemo istovremeno biti i junaci i pisci, sami sebi dovoljni. Naslov ove priče tada ne bi glasio “Da li bi pod pretnjom karabina Kazimir promenio mišljenje?” već: “Da li bi pod pretnjom karabina pisci promenili mišljenje?” Pisci su ona strana u sukobu koja obraća veću pažnju na disciplinu u svojim redovima. Kako: “Ko je od pisaca glavnokomandujući?” Onaj koji je najveštiji - sposoban da proceni jačinu neprijatelja. “Priča je, dakle, neprijatelj?” Ne: priča 9


je zemljište na kome ćemo se sukobiti. “Sa književnim junacima?” Ne: sa nama samima. Sve ovo deluje tako beznadežno zamršeno i trivijalno. Zaključujemo: naslov ove priče je pogrešan pa se ni priča zbog njega takvog ne može ispričati. Kazimir, Sioran, Platon, Sun Cu Vu, Heraklit i Baruh de Spinoza mogu da odahnu. Predlažemo da naslov priče bude: “Da li bi pod pretnjom karabina čitalac promenio mišljenje?” i neka je čitalac sam i napiše.

2. Ima tome dvadeset godina kako se suvonjavi pisac kratkih priča Kazimir, inače fabrikant testenine iz mesta M., zavetovao da, čim zaradi dovoljno novca, mirna srca “on će sebi naoštriti pero. Njegov će rukopis biti nježno ispreden i krupno istkan, u njemu će zabilježiti sve što se zbilo u njegovu životu”: “Kazimirov povratak u zavičaj” (citati, u prvom licu) Moj zavičaj je tamo gde se dobro čini, a zavičaj koji ništa od dobrog ne čini nije zavičaj. Jozef Rot

- Počnimo, dakle, odbacivanjem svih činjenica - promrmlja Kazimir, fabrikant testenine, izanđalu Rusoovu rečenicu, koju je, od svih upotrebljivih maksima, najviše voleo. Mogao je, no bilo je već kasno, da se zapita: “Hoću li postupiti ispravno ako sad otvorim vrata?” 10


Još uvek je ovo, u svakom pogledu, moralna dilema koja se nalazi u srcu filozofskog istraživanja smisla reči “ispravan”. Kazimiru je bilo poznato da se iznebuha, gotovo bez ikakvog stvarnog razloga, ličnosti iz romana, kod drugih pisaca, bude u nekakvom stanju blaženstva i da, otkrivajući sreću, ujedno otkrivaju i sebe. Vlasnik male fabrike testenine nikada nije ni želeo da postane književnik. Pisac, kao i književni lik, moralni su delatnici koji imaju svoja prava i dužnosti, a od toga kako upotrebljavaju reč “ispravan” zavisi da li ona iskazuje nalog, obavezu ili dozvolu. Kazimir je to znao i bilo mu je dovoljno to znanje. - Kakvo pravo imaš čak i da postojiš? - ljutio se. - Kakvo pravo imaš da budeš srećan? I ne odgurnu nogom vrata. Čekao je da mu na pamet padne još koja teška Rusoova ili Karlajlova rečenica. Prema Kazimirovoj lestvici Trajnih Vrednosti oblik modernog rusoizma, oblik neodređenosti nagona ili lutanja želje, nalazio se na prvom mestu, obeležen kao: nomadstvo besciljnosti. Da li je moguće da Kazimir nije razlikovao besciljnost od prekociljnosti, hipertelije? Razočaranje je, zamislite samo, sinoć zatekao kako u dovratku stoji skrštenih ruku i, sve ne dozvoljavajući mu da uđe u sobu za goste, preti i psuje čas Odiseja, čas Penelopu, na kraju i sina njihovog. Kad bi se kletve jele, ovo bi bilo debelo razočaranje, a ne tek utvara u vratima koju je Kazimir ponekad sanjao, a neretko, kao što se dogodilo prošle večeri kada je pojeo nekakvo masno i začinjeno jelo, ona mu se priviđala i na javi. Sad i ovde - on je budan - a ponaša se kao da je u nekom filozofskom snu koji se odvija zbrda-zdola, ne puštajući ga da uhvati nit radnje i da se, kako god zna i ume, izbavi iz lavirinta priče. Da nije poludeo? 11


Ulicom je žustro koračao sladoledžija, gurao kolica-frižider i zvonio, mrtve da probudi. Kazimir se pomeri u stranu da ovaj prođe i tek tada pogled mu pade na psa koji je ležao, tu na nekoliko koraka od njega. Strašni pas koji je čuvao Ifiklova goveda iz Filake, sklupčan podno stepeništa od veštačkog mermera, video je samo na levo oko: drugo nije imao. Kazimiru je bilo duhovito ono što je pas radio: trljao je šapama prljavu njušku i zevao. To nije bio njegov pas i nije mogao da očekuje da će ovaj uginuti od sreće kada ga prepozna. Činilo mu se da, kao i on, nema gospodara. - Lutalice smo - obrati se psu. - U zemlji Tirenaca dobili bismo ime Nanos. Kazimir greši: lutanje životinja je samo mit, istina je da životinje ne lutaju, one vladaju određenom teritorijom; nema ni govora o nekakvoj svesti o deteritorijalizaciji kod životinja. Iako je izgledom, ili još bolje rečeno - pojavom, pre ličio na prosjaka, Kazimir to nije bio. Od svih stvari na svetu, polagao je u potpunosti pravo na porodičnu fabriku testenine, ranu na nozi iznad kolena, po njemu - ostvarivu, ali istina -suludu ambiciju da postane književni lik, kad već nije mogao da bude književnik, i naposletku, ali ono najvažnije, na neposlata pisma po džepovima odeće koju je oblačio iz dana u dan, a koju mu je, po narudžbi, šio Avram Mokri, modni krojač na glasu u celoj Provinciji. Prosto, ličio je na prosjaka, jer je želeo da prosjači. Kaže se, ne uzaman, da čovek, na koncu, i postane ono što umišlja da jeste. - Odisej što spa-a-a-va i Odisej koji je bu-u-u-dan... - pevušio je Kazimir stari šlager “Ne treba govoriti ovima” Ise Mokrog, Avramovog sina. Vetar je silovito duvao i pas se zavukao dublje ispod stepeništa. Kazimir natuče halbcilindar sve do naočara i diže kragnu mantila.


Merkao je zgradu zažmurivši na levo oko i brisao nos uštirkanom maramicom. Nije ni primetio da mu je, dok je iz džepa vadio maramicu, ispao komad hartije na kome je zapisao recept za šitake pečurke sa kombu algom i sušenim dajkonom, iako, ruku na srce, nikada ne bi ni iskoristio taj kulinarski i medicinski proizvod sa Istoka, te je šteta, ako ju je i bilo, zanemarljiva. Istina je da se zaustavio ispred zgrade u Ulici Maslinovog krsta, broj 21, sasvim slučajno, bez unapred promišljene odluke i, do u tančina, skrojenog plana. “Život je očaravajući”, pomisli Kazimir. Odavno je došao do zaključka da život ljudi nije ništa drugo nego jedno slučajno putovanje, lišeno svakog smisla i koje ne vodi nikuda. Na karti mesta M., zaključanoj u fioci radnog stola u fabrici, crvenom mastiljavom olovkom špartao je mesta na kojima je bio. Kao da je postojala nekakva iščašena logika (pravi problem za obimne patafizičke špekulacije) u tim putanjama: svaki urbani prostor ima tačku od koje sve kreće i u koju sve stiže, a to u ovom slučaju nije bio centar mesta M., već Kazimirova fabrika testenine. Mesto M. nije koncentrično, nije postojao centar, punkt u kojem bi se sabrale sve vrednosti mesta, a to je ujedno bio i Kazimirov strategijski problem. Ispada da se čitavo mesto M., prema Kazimirovoj karti, vrti oko fabrike testenine, koja je za sve druge stanovnike, ako ništa drugo, a ono, nezanimljivo, čak i zabranjeno mesto. Tek, vetar ga je poneo kao hartiju, ali i odbacio pred ovim metalnim vratima. Prašnjava zelena farba ljuštila se sa lima, čudesno nalik zmijskom svlaku, a čista ukrasna stakla bleštala su na poslepodnevnom suncu. Podrumski prozori, ili su to barem morali da budu zbog Kazimirovog neznanja, bili su, nasuprot onim sa vrata, prljavi i zarobljeni čeličnim šipkama. 13


Građevina je imala jednoličnu fasadu, ni nalik, recimo, fasadi zgrade od prekoputa: sva u plastičnim i bojenim ornamentima, razmetljivim u granicama pristojnosti. U prizemlju te zgrade stisla se časovničarska radnja, a prozori i balkoni, simetrično raspoređeni po spratovima, nisu bili monotoni, poput ovih ispred kojih se nalazio Kazimir. Vrata su, takoreći, ostavila vrlo ubedljiv utisak na njegova merila o tome kakva vrata treba da budu, samo vrata: metalna, zelena, zmijska, tajnovita, sa procepom koji pruža šansu za ulazak. Iznad zelenih vrata, na isto tako zelenom limu, pisalo je: “Samački hotel”. Na osnovu onoga što se o Kazimiru znalo, mogao se izvesti zaključak da je paranoik i da mu je zbog toga Ruso i blizak. Pa ipak, Kazimir je bio sasvim običan fabrikant testenine. Ako bismo, tek tako - površno, izneli sud o njemu, slagali bismo. Karakter jednog čoveka valja podrobno proučiti ako imamo za cilj da saznamo njegovu sudbinu. A o Kazimiru se vrlo malo istina moglo izreći, pre nekakve špekulacije, poluistine. Rekla-kazala priče nisu merodavne. U njima se govori o ranjivom i nekomunikativnom čoveku, udaljenom od svetskih zbivanja ili o posesivnom maštaru bez izgleda na porodičan život i društvenu korist, ako se izuzme to što proizvodi veoma ukusnu testeninu, napravljenu od najboljih i najsvežijih sastojaka prema starinskom porodičnom receptu. Torokuše s pijaca pričaju o tome kako je Kazimir, pre dvadeset godina, bio smrtno zaljubljen u cirkusku jahačicu koju nije uspeo da isprosi za sebe, već za nekog svog daljeg rođaka po očevoj liniji. Od tada, kažu babe, mrzi žene, rođake i konje. Ono što se o njemu znalo, a bilo je moguće empirijskim putem proveriti, odnosilo se na malovredne činjenice: živeo je, radio, spavao i hranio se u fabrici; kad nije bio u fabrici - bio je u biblioteci; bibliotečki kartoni govore o tome da je najradije čitao 14


knjige iz grčke i rimske mitologije, književnosti i filozofije; mumlao je sebi u bradu; nosio je odela, uvek ista; i, kada je duvao vetar, niko ga nije mogao pronaći, kao da ga je vetar nosio s mesta na mesto, e, a tada mu se dešavalo da zaluta u opasne krajeve mesta M. gde strance mrze, kao što mrze sami sebe. Decizivan glas, onaj koji odlučuje, naredi fabrikantu testenine da korakne. Noga mu se spusti na veštački mermer stepeništa, zatim druga noga, ona obeležena ožiljkom iznad kolena. “Da li ću postupiti ispravno?”, bespotrebno se pitao Kazimir, kad je već dlanom, prilepljenim uz metal, odgurnuo vrata. Načas zastane, proviri, ali mrak je bio silan, nije ništa ugledao. Iza njegovih leđa protutnji cirkuski kamionet; iz zvučnika na krovu kabine izlazili su nerazumljivi sklopovi reči. Ispred njega kao da ništa nije postojalo, nikakav svet, tek crna rupa ispunjena ustajalim vazduhom. Uđe, kao od šale, u to “metafizičko ništa”, zatvori vrata i nasloni se na njih. Različiti mirisi ulazili su mu u nozdrve, osećao je da je celo mesto vlažno i lepljivo od isparenja. Mirisalo je na džem od zelenog paradajza i, mada je prošlo bezmalo trideset tri godine otkada ga je - namazanog na krišku crnog hleba - u slast pojeo, Kazimir se priseti njegovog nakiselog ukusa. On je, baš pre nego što će se zaputiti ka “Samačkom hotelu”, a što će se ispostaviti kao stvar od sudbonosnog značaja, ručao punjeno teleće srce, očišćeno od žilica i izdubljeno oštrim nožem, pa nanovo nadeveno mlevenim srcem od srca. Onda je čuo zvuke. Tučak za meso. Stropoštavanje vode. Ćevap, ćorsokak, ćurka. Ćevap, ćorsokak, ćurka. Mlin za kafu. 15


Repetiranje pištolja. Šamar. Ćuška. Ćevap, ćorsokak, ćurka, ćuška. Onda je, malo-pomalo, sve jasnije video pod od keramičkih belih i crvenih pločica koje su obrazovale geometrijske šare i u dnu hodnika, vrata. Špijunka se otvorila i zatvorila. “Znači, imamo ruku i imamo oko. Prve činjenice o onima koji naseljavaju ovaj svet. Šta ako mi se tek učinilo da je neko gledao kroz špijunku? Onda nemamo ruku, kao ni oko, kamoli čoveka”, obeshrabri se Kazimir. Šta su činjenice? Gomila rafiniranog đubreta koje se deponuje u čovekovom iskustvu i koje on vuče za sobom do smrti, a iskustvo umiranja različito je od naučne činjenice da Sunce ne izlazi i ne zalazi, već se to Zemlja okreće oko sebe i ide napred. Smrt je činjenica koja se podsmeva i životu i nauci. Ako se na putu ne izaziva sudbina, avantura je nalik besposlenom sedenju u fotelji nedeljom posle ručka. Kazimir je avanturu shvatao kao odiseju tela, a ne kao odisejštinu duha. Uputi se odlučno ka vratima u dnu hodnika, ali tada spazi sa strane još jedna, glomaznija i, uz to, otvorena. Vrata su otvarala put ka stepeništu koje je vodilo nadole - u podrum i nagore - etažama. Prvo krenu u podrum, ali se iznenadi kad sazna da to nije bio podrum, već nečiji stan: ispred vrata - otirač za cipele, iznad zvona - ime i prezime stanara. Kazimir nije uspeo da odgonetne izbledeli rukopis na nalepnici. I bi mu žao što nije naišao na podrum. Voleo je podrumske prostorije, da čeprka po ostavama, zimnici, alatima, uglju i drvima za ogrev, starim novinama, polomljenom nameštaju, smrdljivoj odeći, iznošenim cipelama ili pohabanim dečijim igračkama. 16


Okrenu se i vrati na prvo odmorište. Put naviše nije bio nimalo lak. “Čorba od mladih kopriva ili supa od jezika?”, sastavljao je Kazimir meni za sutrašnji ručak, a onda, odmahnu rukom kao da ga se to ne tiče, promrmlja nešto kao: - Zar da me ubije kašika? - i nastavi da se penje stepeništem. Uspon je trajao i trajao, a to nije voleo. Nije imao vremena za gubljenje. Dvadeset godina nosi pisma po džepovima i ostavlja ih ispod otirača, u poštanskim sandučićima, u ormarićima za obaveštenja, kao i u onim sa osiguračima, bilo gde na zgodnom mestu. Sva ista, pisana jednakim rukopisom, sva identično započeta: Draga Penelopo! Neadresovana, jer nisu ni bila namenjena nekom naročito, pre sudbini od koje očekuje povratak u zavičaj, povratak samom sebi. Koliko je kuća obišao. Kojim sve ulicama nije koračao. Nošen, kakvim sve ne, vetrovima. Uvek po vetrovitom vremenu. Dvadeset godina! Odela je upropastio, cipele izlizao po podrumima, mansardama, baštama, foajeima, šinama, stajama, kamenolomima, njivama, salašima, menzama, ruševinama, crkvama, sudovima, hotelima, kanalima za navodnjavanje. Kazimir je planirao opsežnu naučnu pretragu koja je obuhvatala, pored njegovih autentičnih saznanja, i rasprave iz meteorologije, fizike, filozofije, medicine, književnosti i drugih oblasti, da bi mu zapažanja, o fenomenu kakav je vetar, bila jasna i razgovetna. Koliko je tek nevolja preturio preko glave: krmača ga je ujela iznad kolena u lavirintskom hodniku na nekom poljoprivrednom dobru, utrkivao se kolima sa vlasnikom restorana koji ga je zatekao kako u magacinu, ispod buradi sa portugize vinom, ostavlja pisma; 17


zar nije bio zaoran u brazdi na njivi, gde se odmarao od krađe tuđih pisama, kamenjem gađao čuvara plaže, krao sir iz mlekare, kocem izbio oko petlu koji ga je napao u kokošinjcu, na groblju se gušao sa nekim posednutim jadnikom, a kako mu se samo splav prevrnuo kada je prelazio reku; podnosio je poniženja, trpeo grdnje i vređanja. I sve to zbog neuhvatljive Penelope, bića koje je od njega razdvojeno, otuđenog bića što dovodi u sumnju njegovo pravo na postojanje. I zbog sina, najpre zbog sina. Bio je siguran u to da se njegov sin, takođe, dao u potragu za njim. Pre dvadeset godina, mesna luda, vračara i prodavačica fišbajna prorokovala mu je rođenje sina, neverstvo žene i smrt od sinovljeve ruke. Da bi potraga bila završena, njegov sin, prorokovani sin, mora biti pisac. Ako njegov sin nije pisac, onda će sin njegovog sina biti pisac. “Kao Telemah, kao Homer”, potvrdno je klimao glavom. Kao bilo ko, ko bi njega - Kazimira, prepoznao kao svog literarnog junaka. Umišljaj fabrikanta testenine da postane književni lik pre liči na trijumf nemoći nego na ostvarenje preduzeća od životnog značaja. Avantura se, ipak, samo u tome sastojala i bila je, u najmanju ruku, prava potraga za piscem. Istraživanje koje sprovodi Kazimir može se objasniti kao istraživanje “prema spolja”: ne tražiti pisca “unutar sebe”, već pronaći pisca “za sebe”. Sada kada stoji pred ovim vratima i zvoni, priseća se sna o neprekidnom zvonjenju koje oglašava kraj svim potragama. I kao da mu tek sada postaje jasno: avantura nije nomadstvo besciljnosti, već oblik hipertelije, onoga što ide dalje od svoje sopstvene svrhe. 18


Priseća se i onoga: “Pevaj mi, Muzo...”, kao i prorokovanog - da će ga sin ubiti, zapravo, Kazimir bi to mnogo poetičnije rekao, na primer: da će ga iz sveta onih što spavaju odvesti u svet budnih, svet književnih div-junaka, heroja koji čuvaju uspavani svet. Kazimir je taj svet prepoznao kao svoj zavičaj. A mit o zavičaju je mit o “mitu koji umire”. I dalje zvoni, a vrata stana broj 49, bez imena, niko da otvori. - Tu stanuje... Tu stanuje - Niko! - zakikota se. Znao je Kazimir, knjiška buba, i to da je Vilijem Blejk nadenuo ime Bogu - “Tatica Niko”, pa, setivši se toga, sav se zajapurio od smeha. Kažiprstom pritiska taster zvona. Uporno, dugo zvoni. Pogleda na sat: prošlo je četiri minuta otkada je ušao u ovu zgradu. “Toliko dugo?”, začudi se. Zvono posustaje, zvuk podseća na lepet metalnih krila. Prvi put, za svih dvadeset godina lutanja, usudio se da pozvoni, da uđe u nečiju kuću, ne više kao uhoda, već kao čovek. Doduše, to je najmanje želeo da bude. Šta reći? Fabrikant prestaje da razmišlja o budućim nevoljama, sada je pred vratima zavičaja, lutanju je kraj. “Reći ću onaj Juvenalov stih iz Satira - ‘I zarad života izgubiti razlog življenja’, a on, moj sin, on će...” Kazimir nije uspeo da dovrši sled misli, pucanj nadjača reski zvuk zvona. Neko ili Niko, trenutak pre nego što će repetirati pištolj, pevušio je, nečujno: “Odisej što spa-a-a-va i Odisej koji je bu-u-udan”.

19


3. Poštovani gospodine, Moje ime je Kazimir. Imam malu porodičnu fabriku testenina i pisac sam kratkih priča. Potičem iz stare porodice sveštenika i učitelja, mornara i mesara, kovača i mlinara osnivača mesta M. Porodičnu fabriku nasledio sam od majke, koja je poginula u automobilskoj nesreći istog onog dana kada je diktator Georgije Zecowski izvršio vojni udar. Možda sam baš zbog ove čudne podudarnosti datuma osećao gotovo zaslepljujuću mržnju prema svemu što je diktatorsko, tiransko, nasilno i što neminovno vodi u propast. Moj otac odavno živi svoj život zadubljen u nauku, nesvestan mog postojanja. Tek ponekad bih, u retkim proplamsajima očinstva, osetio njegovu potrebu da se o meni stara. Od oca sam naučio da potpuna posvećenost zahteva veliku žrtvu. Nikada ga nisam osuđivao zbog toga što je mene žrtvovao bogovima, a sve zarad naučnih otkrića koja, uzgred, nikada nije otkrio. Da li biste mu Vi sudili? Kako je to nedavno u radioforumu, u kom sam i sam učestvovao, rekao jedan ovdašnji univerzitetski profesor, rodom iz mesta M.: “Ko sam ja da sudim?” Tema foruma, kad je već spomenuh, bila je: “Nasleđa građanskih ratova”, a voditeljka radio programa nakon emisije nije uspela da pronađe odgovarajuću reč kojom bi opisala razočaranje pozerstvom i licemerjem ostarelog profesora kom se, koliko juče, divila zbog radikalnih ideja koje je zastupao. Više nema ideja, zaključio sam, jer nema istorije pa kao što nju recikliramo tako nanovo i nanovo prežvakavamo i ideje, ljubomorno se diveći činjenici da je neko nekada imao dobru ideju. Moja dobra ideja zasniva se na prostoj želji da napišem roman formom i bogatstvom sadržaja nalik nekoj enciklopediji ili pre nalik nekoj od svetih knjiga za koje se s pravom misli da nisu napisane nego da su se iz sebe stvorile, da su se objavile uz volju moćniju od volje tunjavog autora kratkih priča. Da me ne shvatite pogrešno: ne želim da se igram Stvoritelja, ali moje konfuzno


shvatanje književnosti blisko je samostvaranju, stvaranju-iznečega, samooplodnji književnosti. U osnovi moje dobre ideje leži roman-majka, a napisati jednu takvu knjigu u kojoj će se, kao u inkubatoru, začinjati nova književnost i nove knjige moje je veliko životno preduzeće. Ni moj roman se ne rađa ni iz čega već iz dobro odabranih citata. O, koliko sam ih samo sabrao. I koliko sam metoda izmislio po kojima odvajam jalove od gravidnih citata. Ali tu se priča o romanu završava. Opravdanja za dosadašnje neuspehe pronalazio sam u hladnoj tiraniji površnog i neinventivnog života fabrikanta, u krvavoj tiraniji generala Geogija Zecowskog koji je Državu doveo na rub opstanka, u otužnoj tiraniji loše ljubavi koju samo neki muškarci osete na svojoj koži, u lukavoj tiraniji razuma kome sam dopustio da vlada nad duhom i dušom, u fatalističkoj tiraniji sveobuhvatnog nepoznavanja stvari ili lažne vere u istinitost fenomena, u tiraniji iščekivanja kraja navedenih tiranija... “Ček, kad malo bolje razmislim, ovo i nije tako loš početak romana koji mi se toliko dugo otimao...”, pomisli Kazimir i odustane od pisanja pisma profesoru Maxu Oscaru.

4. Tekst, koji je Kazimir potpuno slučajno pronašao ispod hrbata, na rikni, glasi: “(...) zak... (...) (m)ogao je posve neopažen promaknuti, kada članovi (...)da polaze u refektorij i kad je op(azio), da su svi - a (t) ako i rektor - otišli, izšuljao se iz (s)voga zatvora i stru(g)nuo u prvi kat, gdje je krivim k(lj)učem otvorio vrata (so)be rektorove, a za tim iz pisaćega (n)jegova stola pobrao gorespomenutu znatnu svotu od 65 (sledeće dve cifre se ne vide, prim.aut.) kruna i 7 (sledeća cifra se ne vidi, prim.aut.) filira (...)” Radi se o knjizi “Naše nebo. Crtice iz astronomije. Sa 142 slike u tekstu i četiri priloga.” Otona Kučere. (Poučna knjižnica 21


“Matice hrvatske”. Knjiga XX. Zagreb. Tisak Karla Albrechta. 1895. Nagrađeno iz Zaklade grofa IV. Nep. Draškovica. Za godinu 1894.) U knjizi je sačuvano ukupno 420 strana i gornji deo 429. stranice - deo sadržaja knjige. Knjiga Otona Kučere započinje gravirom nepotpisanog autora na kojoj je predstavljen astronom Nikola Kopernik. U “Enciklopediji matematike i prirodnih nauka” Kazimir je pronašao podatke o Otonu Kučeri (1857-1931), koji je bio: “nastavnik matematike na Šumarskoj akademiji u Zagrebu i populizator prirodnih nauka, naročito astronomije. Njegovim zalaganjem, 1903. godine, podignuta je Astronomska opservatorija u Zagrebu. Napisao je veći broj stručnih radova i popularnih dela: Naše nebo, O Marinu Getaldiću, Crtice o magnetizmu, Vrijeme, crtice iz meteorologije, Valovi i zrake, Gibanje i sile.” Kazimiru to nije bilo dovoljno pa je pronašao i enciklopedijsku jedinicu koja mu je odgovorila na pitanje: Ko je bio Marin Getaldić? Dubrovčanin, (lat. Ghetaldus, 1568-1626), jedan od istaknutih matematičara svog vremena, saradnik i prijatelj Vijeta. Getaldić se bavio fizikom i astronomijom i jedan je od preteča analitičke gometrije. Napisao je sedam dela, a najznačajnija su: De resulatione et compositione mathematica (Rim, 1630) i Apollonius redivivus (Venecija, 1707). “E sad, ko je bio Apolonije Galski?”, pitao se Kazimir. Apollonius Gallus bio je niko drugi do Fransoa Vijet (Viete Francois, 1540-1603), francuski matematičar-algebrist, po profesiji pravnik koji je uveo slovnu simboliku i time omogućio da se svojstva jednačina i njihovih koeficijenata i korena izraze opštim formulama (Vijetovo pravilo). Vijeta je u Apolonija Galskog prekrstio Marin Getaldić. Šta znači nepoznata reč iz teksta pronađenog ispod hrbata, Kazimir je pronašao u “Rečniku manje poznatih reči i pozajmica”: refektorijum (nl. refectorium) je dvorana za ručavanje, trpezarija (u katoličkim manastirima). Kazimira je više zanimao slučajno otkriveni tekst iz, najverovatnije, lokalnih novina koje su se štampale u istoj 22


štampariji gde je i Kučera štampao svoju knjigu. Imao je nameru da napiše fantastični roman o otkriću tog novinskog teksta unutar korica knjige, koju je na čitanje dobio od profesora Maxa Oscara, pa je čak i poglavljima dao naslove: bilo ih je devet, ali je od pisanja odustao. Kakav bi to samo bio roman! Objava teksta, u pravom smislu reči objava. Povezao bi kradljivca novca i orobljenog rektora sa Kučerom, a sve njih sa Kopernikom, Getaldićem i Vijetom. Kradljivac novca bi se umešao i u piščev život. Stari majstori štamparstva objašnjavali bi način na koji se pravi rikna. Bilo bi tu i ozbiljnih astronomskih studija, Kazimirovog autentičnog doprinosa toj nauci. Od svega toga ostade tek havajska gitara da svira “Moonlight In Honolulu” - kao lament nad nenapisanim romanom.

5. - Ne, zaista ne mogu reći na kom jeziku i kojim pismom je napisan ovaj tekst - rekao je profesor Max Oscar. Sedeći na sofi ukraj prozora, Kazimir je tupo gledao u police sa knjigama poređanim po azbučnom redu. Kant, Kolakovski, Ksenofont... - Vidite, u početku sam mislio da se radi o nekoj varijanti iz korpusa sumerskih jezika, jer je tekst, samo naizgled, pisan klinastim pismom, ali nauci nije poznat ovakav primer pisma još od 1802. godine kada je Grotefend odgonetnuo klinasto pismo reče uzbuđeno Max. Fabrikant testenine i dalje je ćutke posmatrao hrbate knjiga: Hegel, Heraklit, Homer... - Bilo bi od velike pomoći za razjašnjenje ove misterije kada biste otkrili poreklo teksta. Kazimire, da li vam je dobro? - profesor spusti ruku na Kazimirovo rame. - Molim? Da, sve je u redu. Ne, nije. Ipak... Ma, čujte, čitava zavrzlama je započela onog dana kada je... U trenutku kad je pomislio na to kako su ukusni lešnici koje je kupio jutros, sa najviše police, pravo na glavu, pala mu je “Istorija jezika i pisma”, teška knjiga, u svakom pogledu. 23


- Znao sam da će se jednog dana to dogoditi - reče naglas Kazimir, ali ne na svom maternjem jeziku već na jeziku Hopi Indijanaca. - Pobogu, šta ovo bi? - pitao se na jedva naučenom ili polunaučenom “njegovom” ruskom jeziku. - Volinjska groznica je povratna groznica koja se javlja svakog petog dana - izgovori ovu rečenicu u jednom dahu na volapiku, međunarodnom jeziku sastavljenom 1879. godine tek da bi testirao iznebuha i neobjašnjivo zadobijenu moć. Kazimir je u pravom smislu reči jedno mislio a drugo govorio, tačnije: ono što je mislio na maternjem jeziku, mogao je da izgovori samo na nekom njemu stranom jeziku. Još luđa stvar bila je što je znao kojim to tuđim jezikom govori. - Da li bih umeo da zapišem izgovoreno? - uzbudi ga ovo pitanje. Kazimir sedne za sto, izvadi nekoliko tabaka požutele hartije, rezačem zašilji vrh grafitne olovke i počne da piše. Pisao je satima, a iz hartije su, vođene njegovom rukom, iskakale klinaste grafeme. Sa pisanjem je prestao tek kad je zabrazdio duboko u noć. - Odličan roman! Biće ovo pravi hit - ne skrivajući oduševljenje, reče Kazimir na aramejskom jeziku. - Još samo da uradim korekturu i pravac kod izdavača radovao se tome što je napokon napisao roman, bez obzira na to što je pisan klinastim pismom. Sedeo je tako Kazimir nad romanom i pokušavao da pročita napisano, ali mu to nikako nije uspevalo: više nije umeo da prepozna ni jedan simbol koji je svojeručno ispisao. - E, dovraga! Ovo nisu čista posla - reče rezignirano. Naravno, na maternjem jeziku, pošto je, na koncu, poznavao samo jezik majčinog mleka. Kazimir baci “Istoriju jezika i pisma” tako da ona odlete pravo na najvišu policu sa koje je i pala. Kao da je ta knjiga bila uzrok svih njegovih patnji. - Kakav je to roman kada ni ja kao autor ne mogu da ga pročitam? - žalio se, a kome drugom do samom sebi, s pravom. - Profesor će mi pomoći - seti se Kazimir svog vrlog prijatelja Maxa Oscara i iz momenta se uputi ka profesorovoj kući. Usput 24


odluči da nikada i nikome ne otkrije istinu o zaboravljenom romanu i tragičnoj iščašenosti govora. -...u našem malom mestu M. gostovao cirkus. Ovaj rukopis sam dobio od cirkuske jahačice, a ne treba da vam napominjem da sam sa njom bio vrlo blizak. Rekla mi je da joj je tu knjigu poklonio otac, konjički kapetan koji je službovao u Egiptu. Znala je koliko volim knjige. Naročito romane. Eto, to je cela priča - reče. - Da, ali kako Vi znate da je taj rukopis, u stvari, roman? pitao je Max. Sioran, Spinoza, Sun Cu Vu... Kazimir preču pitanje i nastavi da čita u sebi imena sa hrbata uredno poređanih knjiga.

25

"Kazimir i drugi naslovi", Srđan V. Tešin  
"Kazimir i drugi naslovi", Srđan V. Tešin  

Elektronsko izdanje knjige "Kazimir i drugi naslovi" Srđana V. Tešina, koje objavljuje Književna radionica Rašić

Advertisement