Issuu on Google+


Borivoje Adašević

Čovek iz kuće na bregu Beograd 2013.


© Borivoje Adašević © Književna radionica Rašić


(I) ČOVEK IZ KUĆE NA BREGU Bijah se povukao u šumu, i moja pjesma U otpuhu je lišća progutana; Do ivice te šume došla si jednog dana (O tomu sanjah) i dugo rasuđujući stajala tako, Ali nisi ušla, unatoč želji jakoj: Odmahnula si zamišljenom glavom ko kad se veli, „Ja se ne usudim – preduboko je zabasao – Nek on mene potraži i opravda se ako želi.“ Robert Frost: Bol iz sna


1. Već dve godine sam potpuno sâm. Sedim na stepeništu ispred svoje kuće i gledam u nebo. Jutros sam, pre nego što ću sesti, ispred nogu ugledao guštera. Krenuo rukom ka njemu. Međutim, brzo mi je utekao u pukotinu između stepenika. Nikog nemam. Otac mi je umro pre nekoliko godina, majka se potom preudala, a brat je otišao u svet. Više se i ne javlja. Poslednjeg prijatelja jedva da se i sećam. A nebo je tako lepo! Ima na njemu jedna bela tačka: to je moj jutrošnji oblak. Posmatraću ga sve dok ne zaspim. Probudi se, mrmori u meni nečiji glas. S mukom otvaram oči. Stražnjica me boli od duga sedenja; sav sam se ukočio. Moja kuća: to je ruševni svet! S nje polako ukrasi otpadaju, cigle se cr vene kao meso u rani. Kuća je sve što mi je ostalo. Svakog dana pomislim: ne mogu dalje. I svakim danom se nastavlja. Mislim da ću poludeti. Toga se naročito plašim; pribojavam se da ne bih imao snage to da preživim. Jutra su s jeseni tako nežna, ako sve ode dođavola posmatraću ih očima ludaka. Hej, vrati se, odmahnem rukom: to je bio samo lelujavi sunčev zrak. Septembra, dok prolaze putevi7


ma regimente, dok povorke na groblja nose mrtvace, dok šušnja u grmu šipurka, a ptice polako odleću na jug: postojim i ja. Prosto, stanem i zapitam se: da li je moguće da ima života?

2. Tri lista, trolista, uznosi pa sunovraćuje vetar. Jure u daljini drumom automobili i čuje se škripa kočnica. Meni je ponekad toliko teško da se kliberim kao blesav. Oh, kako bih ostavio rado čitav ovaj svet. Odustao od poniženja i rastočio se ništavilom. Moja razroka patnja tinja iz dana u dan. Rovare u meni sitni prsti mnogih neiskazanih tlapnji. A tamo gore tango igraju planete, Saturn prisvaja pravo da bude arbiter elegantiarum – naša Zemlja nije među njima, ona je dole, ne postoji, ona je san. Četrnaest dugih šipki od po četiri metra, metalni ragastov vrata koji već nagriza rđa, tri krampa, dve macole, lopata, golema kištra za kreč: sve to stoji na gomili iza kuće. Zidarska cokula nalik na glavu buldoga visi obešena na ekseru zakucanom u drvo. Podne zavija poput vuka, krvolok dan oštri svoje zube: da li će me prožderati ova nemušta samoća? 8


I da nisam arlauknuo ovoga trena bilo bi mi još teže. Napiti se vode na stublini! Onda podići glavu s prastarog panja, potom ustati. Odmaknuti se. Nanjušiti miris uglja u vazduhu: počinje jesen! Jurnuo sam jednom davno glavom kroz zid. Bilo je to još na studijama – u vreme kada nisam znao da postoji bêg. Sada me deca iz doline zovu: Čovek iz kuće na bregu. Posmatram taj list: lep je i sveo, nalik na sam život. Skelet je njegov krhak, prelomiće ga vetar već sledećeg dana. Kako sam samo ludo verovao da sve mogu dotaći rukom, kako sam samo bio mahnit! Voleti se može silno i bogohulno, ponekad ćutke i s patnjom. Ja sam hteo da dotaknem Anino srce ljubavlju! To nije uspeo da učini ni Bog!

9


3. Ako se plašiš ne moraš zapisati u beležnicu ono što misliš, ako se bojiš ne moraš živeti – dovoljna je omča čvrsto stegnuta oko tvoga vrata. Ovaj napukli zid postojan je i nosi sliv krova kuće u kojoj si odrastao, šupljina u njemu obezbeđuje i smeštaj za mnoštvo sićušnih buba – gde se nalazi rupa u koju se ti možeš sakriti? Možeš poljubiti sebe u mišicu, obećati sebi slavu i snagu – ali, imaš li hrabrosti da pogledaš u oči beznađu koje te je snašlo? Jeste, naučio si, opametila te je veoma ova nepostojana obloga sopstva, slobodno i dalje možeš u samoći nadmoćno da se smeškaš priglupom svetu. Ali kada dolinom ispod brega na kom živiš promaršira taj isti svet, a ti gadeći se počneš okretati glavu na drugu stranu, znaj da on prolazi dolinom samo zato što je dobio u toj kartaškoj partiji protiv tebe. Kad jutra nova sviću i život sve bešnje buja, a ti povij glavu ka zemlji i na trenutak zaboravi nebo – i ono može biti simbol života. Samo si se nasmejao i nastavio dalje, ne, ti nikako nisi imao vremena da obratiš pažnju na prvotni znak. Prvi udar i dolazi tiho, nikada on ni na kom nije ostavio dubljeg traga, samo ga poneko primeti i upamti, a ti si bio isuviše gord. Mislio si da ti niko ne može ništa i bio si u pravu, 10


ali i dovoljno glup da se ne čuvaš sebe. Stara je istina da smo sebi samima najcrnji neprijatelji. Onaj stravični čas kada u biću nastaje neopisivi muk, unutrašnja ćutnja, tajac, smiraj svih misli, anahoretska belina; taj tren što kinji i iza koga nastupa kratkotrajna verbalna smrt – dolazi mi kao ovisniku delirični napad. Samo, ko će da pojuri moje bele miševe kada pritisnut ovom melanholijom tonem sve dublje u nepokretnost? Klija na rubu stepeništa njena kosa, kroz sećanje svrdla i njen biserni lakat – koliko li je godina od tada prošlo, moj Bože?! Januari, februari, martovi, aprili..., u mutnoj nedođiji nutrine udaraju neka davno zaboravljena zvona: ima li to još uvek vremena u meni? U samoći, stvorio sam jedan obred, jedan lep maleni grč: halapljivo zagrizem koru bresta iznad kuće, onda naslonim uvo na njegovo deblo i osluškujem: unutra diše gôd. Samoća tavna, kad počne da grize, da ujeda, kad progovori kroz usta nekog potisnutog Ja – neizdrživa mi je! Poput besnog psa podvijem rep i koračam, ne bulaznim već sam tih, pritom zveram očima levodesno tražeći izlaz. Sulundari vetar kroz krov šupe, tintanim nebom grakćući leti vrana, jutani džak se blatnjav suši na zidiću, o rog šupe obešena, nemo se vrti, 11


veretizna klepetuša. Po naprslini udarena ušicom sekire puca komadina uglja, joguni se zadugo čvornovata cepanica graba, zasekao sam već i vrh cipele, iz utrobe na površinu izbija prigušeni vrisak. Odavno već želim da u ovoj gluvoći utvrdim bilans svog neživota, svoga odmetništva i svoje hajdučije, sanjarim o podizanju dva kipa: mučiteljici i svecu spasitelju. Dugo sam ostao savijen gledajući u tlo, linule su mi suze na oči, linula mi je i krv iz nozdrva, samo još da se isplačem i da iskrvarim pa onda s mirom mogu otići na ispovest Presvetlom Savaotu! Ti, o ti veliko i lepo nebo! Ti, o, ti sramna beštijo, ti poljano plava po kojoj oblaci igraju okrenuti naglavce! Opet sam te ugledao; to tvoje nevino lice – ti surovi ubico! Usnim u noći da letim iznad mora zla, samo je volja potrebna da bih se vinuo među tvoje oblike, u nemu tišinu tvoje visokosti, tvoje pomičnosti. S jutra se umivam vodom lednom, kao krhotinama stakla, onda grebem s obraza i čela ožiljke od tvoga sunca. Kasnije, uvek shvatim gde sam. Nebo kad se smiri, kad nadvije nad moju glavu svoje prste – kao u kakvoj zamci sam: zarobljen u kovčegu smisla. Nekoliko udaraca u drvo: čvak, čvak, čvak... Potom uzlet, pa strogi sunovrat, zatim otmeni uspon, 12


poput uzdaha, i konačni smiraj na oluku: to je detlić šiljatog kljuna. Tiho radovanje tišini, tek nekoliko trenutaka, onda nemoćni protest pod udaranjem limenog doboša. Pam, pa, pam, pamp, pap, pam! Krv u žilama da stane, da se zaustavi, da prestane da teče! I podne iza jutra da, zamirući, pramac i katarku broda – dana približi predvečerju. Da dođe zatim noć, a sa njom i grozna muka, drevna muka, i nebo u tami da nestane, mrki oblaci zvezde da sakriju... I galija jedna, il’ pusti jedrenjak sećanja uz molo života mog da pristane. I moja kuća da se ispuni živima, bledim prikazama mrtvorođenčadi vaskrslih – dana uništenih – oh, kućo moja, oh, stepenište moje, oh, prašino kućna u mojim nozdrvama!

13


4. Žuti isplaženi jezici tapeta koje razjeda vlaga, kao na licima u karnevalskoj povorci, obrazi zelenocrni ili modri: to plesan napada zidove. Gdegde, po sobama, plafoni se krune i beličastosiva žbuka hrani šupljine u patosu. Politura na nameštaju je izgubila sjaj, prozori su zabrekli i ne mogu se zatvoriti ukoliko se odglave od ragastova. Sve vonja na staru memljivu sandučinu, na kovčeg u kom ću najzad istrunuti. A ipak je volim: tu moju sirotu vilu. Trupkam po njoj u polumraku, prilazim zidovima, ližem njene rane. Drhturim kao vlas majčine kose zaboravljena na otomanu i stara, bez sumnje, godinama. Moja kuća... Lepo nam je zajedno. Negde duboko u meni postoji jedna tačka; ona je oslonac čitavog mog bića. Tamna, neprozirna vap sakupljena, kao svetlost, u žižu, nematerijalno-materijalno postojeće nešto, lično išta u ništavilu. Jer telo su zemlja i voda, a duša je samo škatula za tu tačku. Ona je razlog što sam još uvek živ. Oh, priđi bliže! Ti večernja zalutala seno! Odmori se na mojoj ruci, počivaj na mome obrazu... Kaži mi da nisi obmana... Ubedi me da postoji svet. 14


U nekoj od prostorija gori svetlo. Prilazim bliže, zatim se odmičem; ispred mene je magla, iza mene je mrak. Jutro je daleko. Ponoć je blizu. Čangrlja lokot na podrumskim vratima; zvuk dopire kroz patos. Ako izvadiš dasku iz njega: ispod je pesak; ako izvadiš pesak: ispod je daska. Koliko godina me mučiš, mrklino?! Tamo dole, u tami podruma, nalazi se vinsko bure odsečene glave. U njemu sam proveo mnoge sate detinjstva. Otac bi uz larmu ulazio, cela bi se prostorija osvetljavala, tražio da iskočim napolje. O, nerado sam to činio: u mirisu vina tako je lepo bilo sanjati svoj san. Prostor i daleke zvezde, bivak na nekoj udaljenoj planeti: sve to sada izgleda kao područje realnog sna. Ljutiti dim iz očevih cigareta, čeljust mahorke dospele odnekud – to su aveti s palube davno potonulog broda. Ljubiti! Dotaći nebo! Sakriti dugin luk u nedra! To su gestovi tako bliski detinjstvu. Prošlost – sagorela! Kao rečenica izgovorena na volapüku; ljudi od milja tepaju jedni drugima, ali u sećanju, u mraku debelom kao ruka. Liburna moja dok plovi, neka poklič unutarnjeg rata odjekne u ledenom miru; kap krvi prolivene za kaplju krvi u zubu žderača nek donese malo svetla u moj um. 15


Rashodovani sat sa klatnom. Kroz razbijeno staklo štrči metalna kost ključa. Pod slabim svetlom nalik je glavi slona. Drveni oklop, oljušten: kao patina preko zupčanika. Kazaljke – ukočene. Mere neko stajaće vreme. Nakostrešeni jež magneta. Privučeni ekseri, komadi žice, zavrtnji, igle, čiode, opiljci od metala... Gvozdene spojnice za vodovodne cevi, žlebljene, od polovine cola i tri četvrti; mrežasta usta slavine, natrula; zarđale ručice ventila; zalutali hromirani vadičep... Bezuba čeljust ručnog mlina za biber, tupo sečivo vodenice za meso, krstoliko podnožje ulubljenog putira. Avan što liči na zvono. Jevrejin sam i Srbin, da li to ima ikakvog smisla?! U ovoj tmini izludeo, češem se po glavi. Krv struji u meni, nečujno; bole me očni kapci. Oh, oče moj jevrejski! Miris tišine, kao miris cveta, razleže se po sobi. Znam da ću na kraju nabasati na ogledalo, znam da ću se oglednuti u njemu i da ću nazreti obrise svoga lika, lika Leona Rota. Otac je bio oficir, od kad pamtim poručnik, posle kapetan. U svesti ideologijom ophrvanog čoveka nema mesta za religiju. A negde visoko gore egzistira Bog koji ćuti; u detinjstvu sam ga zvao Gospodin Pavliček sa zelenom bradom. Mislio sam: to je jedan luckast čikica. 16


Majka me je krijući krstila u pravoslavnu veru. Larmala su zvona! Mama je Srpkinja, rodom iz Dalmacije, sa u genima upisanim nagonom za očuvanjem vere i nacionalnosti. Kovčeg njenih uspomena stoji i dalje na sredini ove sobe, iz njega nam je, u detinjstvu, jutrima darivala bisere. Pogledaj, Leone, u škrinju matere svoje, možda ćeš tamo opet pronaći darove svoga dečaštva! Pisak automobilske sirene što se prolama kroz noć, prporenje zastave na nekom jarbolu, škrgut zuba, udarac pesnice u ragastov vrata, gladni čagalj iz pretponoćne priče. Tama mulja sećanje kao vino: sa glavom zabodenom u torbu, susetka, Eva Rastegori, šepajući prelazi ulicu – neće proći ni nekoliko sekundi a niz kolovoz će je odneti crveni „land rover“; ostaće samo njene bele, srebrom optočene sandale da se vrte u mestu. Kako samo miriše voda u barici nakon pljuska; kako ćuti kasni oktobar ispod školskih prozora za vreme časova književnosti; kako točura kiša u oluku. Gospode, kao prijatelj sam Ti, kaži mi, u čemu je smisao slikâ? Ćutiš, ne odgovaraš, a tako bih silno želeo da se oglasiš u ovoj tmurnoj noći, toliko bih voleo da čujem Tvoj ravnodušni glas. 17


Da li postoji nešto kao miris krvi? Ili me ova mirisna slika vara? Na rubu polja, tik uz reku, rasečen prst na kamenu izvađenom iz blata; krv kaplje na dlan druge ruke; pogled odnosi rečna matica. I žagor alasa na obali je sve dalji i dalji. A pustoš se uvlači u svest kao mrak u sobu. Ništa se čoveku slučajno ne događa; nema iznenađenja, na sve smo pripremljeni, bolje reći sve smo zaslužili i trpimo očekivane posledice. Sve se u životu i dešava trpljenja radi; sve: to je jedna golema trpnja. Ljubav, ljubavništvo, ljubakanje, ljubljenje, ljubljena moja! Bilo mi je deset godina, tregeruše sive, raščupana kosa, velika modra šljiva ispod oka. U nekoj visokoj travi, zvala se Marija, nosila je bordo suknjicu a pod njom gaćice od žućkaste svile. Mirisali smo na sazrele biljke, mirisali smo na njeno telo. Ona sada u Dablinu gaji nekom Ričardu sina i šapće mu: Lajonele, Lajonele iz vlati trave. Nešto se miče. Nešto u polumraku trčkara pored zida. Nešto se pričinjava kao živo; nešto je zaista živo i prići će mi bliže. Nešto će uskoro zacijukati i ja ću reći: Pa to je miš Samerset. Na stanio se u bali vune zaboravljenoj u sanduku kreveta; ponekad noću izađe i sretnemo se u sobi. Ne uznemiravam ga; u ovom svetu on je, kao i ja, potpuno sâm. 18


Prelazim sobom od zida do zida. Ćutim. Šta me u stvari muči, zbog čega sam toliko uznemiren? Čemu to kovitlanje u glavi? Ne postoji više san, ne postoji više ništa! Nema tragova, samo nedefinisan košmar, noćna mora bez granica. Bupnuo sam u ovu kuću ko zna odakle i sluđen sam načisto. Ili umišljam? Ko je ovaj čovek što me posmatra sa fotografije okačene na ekseru zakucanom u zid? Šta krije ovaj zagonetni osmeh na njegovom licu? Kako da saznam sve to? Albahari kaže: Neke stvari nikada nećemo doznati, i pretpostavljam da se u tome krije smisao našeg postojanja. To zapravo i ne kaže on već junak u njegovoj knjizi, onaj koji pripoveda, ali se meni čini da se iza tog junaka krije sam pisac. Kao ja iza sebe samog. Ako ikada dođe jutro i ovaj se mrak razbeži na sve strane, mislim da ću otići na očev grob. Voleo bih tamo da dotaknem taj kamen rukom i da lice na fotografiji pričvršćenoj za spomenik upitam: Ko si ti? Ali jutro možda nikada neće doći. Na pola presavijen list papira, pravougaoni komad hartije na čijem je gornjem preklopu ostao masni otisak palca; prazna pepeljara po kojoj pada prašina; ljuspaste odvaline sloja farbe s postamenta stone lampe; naliv-pero; minijaturna bokserska rukavica od plastike; u tamnoplavu tkaninu povezana knjiga: An19


toan de Sent Egziperi, Ratni pilot; sto sa gdegde iskrzanom ivicom. Glava koja klone na grudi. Oči čiji se kapci s bolom sklapaju. I u svesti se magla zgušnjava, potom razbija. Egziperi: Nesumnjivo sanjam. U gimnaziji sam. Petnaest mi je godina. Strpljivo rešavam svoj geometrijski problem. Ja: Oko mene naslagane stvari: sveske i udžbenici, odeća i pribor za fiskulturnu nastavu; đaci se tiskaju, praveći buku. Nonsens, neopisivi nonsens, neko je odvalio glupost i sve se zatreslo od smeha. Prići ću tom nekom i raspaliću ga nadlanicom preko usta; primorao me je da ustanem iz klupe, zna to, pa mi zbog toga, smejući se, i prašta batine; neće proći mnogo a on će, na stolici propetoj na zadnje nogare, izvoditi svoju novu cirkusku tačku. I svima će nam biti lepo; smejaćemo se do suza. Školski hodnik iz čijeg poda se odvaljuju pločice. Ljubičasti baldahin prebačen preko prestola na kom sedi ljudski kostur; žuto postolje za zelenu tablu na kojoj su iskačene fotografije; odškrinuta vrata zbornice. Unutra: dugi drveni sto, stolice, ormari uza zidove, otvoren prozor kroz koji u prostoriju prodire vetar, čerupajući listove kalendara okačenog na metalnoj kljovi čiviluka... 20


"Čovek iz kuće na bregu", Borivoje Adašević