Page 1

U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najevća je umetnost na svetu. Sergej Jesenjin

_


_

2


_

e-časopis za umetnost i kulturu ISSN 2406-2219 Godina I, XI/XII 2015. Br. 4

Izdavač: Zorica Tijanić Klub umetnika Zvezdani kolodvor Beograd Glavni i odgovorni urednik Zorica Tijanić

Iz sadržaja

Pomoćnci urednika Jelena Dimitrijević Miroslav Lj. Ranković

Tema broja Jubilej 120 godina od rođenja Sergeja A. Jesenjina

Priprema i dizajn Zorica Tijanić Naslovna strana: „Beogradska ulica“, Autor slike: Miroslav Lj.Ranković Redakcija: Jelena Dimitrijević, Miroslav Lj. Ranković, Avdulah Ramčilović, Miroslav Vasić, Ivana Minić, Zoran Dimitrijević, Mario Lovreković

Saradnici: Mikailo Tijanić, Boris Maksimović, Tomislav Smoljan, Jelena Mrše, Natalija Petković, Jovan Gagić Dostupno online http://zvezdanikolodvor.blogspot.com http://issuu.com

3


SADRŽAJ

_

Sadržaj Reč urednika, 5 Avdulah Ramčilović, Sergej A. Jesenjin (pesnik, boem, sanjar) - Esej o Jesenjinu, 6 Zorica Tijanić, Umetnost, romantika u samoći (kolumna), 12 Jelena Dimitrijević, Sjaj u očima, kolumna, 13 Mario Lovreković, Umjetnost = sloboda, kolumna, 15 Ivana Minić, Čuvari Ermitaža, 16 Miroslav Vasić, Ukrasni ramovi, 18 Boris Maksimović, Tetovirani Berlin, putopis , 20 Jelena Mrše, Portret slikara, 24 Miroslav Ranković, Beleške šetača ovdašnjeg, 25 Predstavljamo (minijature), 27 Olovka, 29 Reportaža o knjigoveznici, 30 Nada Malek, Devojčica u skafanderu, priča, 31 Olivera Šestakov, Rime Oliverine duše, prikaz knjige, 32 Dušan Varićak, Neraspakovani život Maja Danilovića, recenzija, 33 Mikailo Tijanić, Društvene mreže, 34 Tea Kap Mače, poezija u slici, 36 Sanja Radulović, poezija, 37 Jelena Dimitrijević, poezija, 38 Velimir Aćimović, Kapljice, 39 Tomislav Smoljan, poezija, 40 Tamara Obradović, Najdraža učiteljica, 41 Ivana Švragulja—Školski sat o Jesenjinu, 44 Jelena Skrobić, Novogodišnja, priča, 46 Miroslav Kokošar, poezija, 48 Franjo Frančić, priče, 49 Mario Lovreković, Strava, priče, 50 Tatjana Debeljački, Predstava, prikaz knjige, 51 Mikica Janković, priče, 52 Jovan Bajc, poezija i proza, 54 Marina Milosavljević, poezija, 56 Zorana Petričević, proza, 57 Luka Đorđević, poezija, 59 Damir D. Ocvirk, poezija, 60 Saša Mićković, poezija, 61 Zorica Tijanić, poezija, 62 Olivera Šestakov, poezija, 63 Darko Habazin, poezija, 64 Zdravko Lukanović, poezija, 64

Dijana Uherek Stevanović, recenzija, 65 Nada Vučičić, poezija, 66 Radmila Bogosavljević Milićević, poezija, 66 Ružica Ruška Ciko, poezija , 66 Stevo Bzdilik, poezija, 66 Ivan Gaćina, poezija,67 Vesna Jovanović, priča, 68 Olivera Dražić, proza,71 Duško Dražić, poezija, 72 Marijana Stanković, poezija, 72 Vladanka Cvetković, poezija 72 Dijana Jovanović, poezija, 72 Aleksandar Novaković, biografija i pesme, 73 Radislav Jović, poezija za decu, 75 Miroslav Lj. Ranković, Zimska priča, 76 Saša Rakočević, Koliko srce voli, 78 Bojana Nikoletić, Zeleni zembilj, 79 Sara Huskić, poezija, 82 Miloš Petronijević, poezija i proza, 83 Antonija Padovan, poezija, 84 Danijel Župančić, poezija, 85 Jadranka Čavić, Zidić, 86 Mirjana Magura, proza i poezija, 88 Damjanović Dragiša, poezija, 90 Daniela Vrškova, pesme, 91 Dijana Redžić, poezija, 92 Olga Naumovska, poezija, 93 Biljana Dimčić, poezija, 93 Pesnička radionica Mladi pesnici, 94 Snežana M. Musinov, poezija, 98 Kristina Janković, poezija, 99 Nikola Vukoje, Slađana M. Stošić, Nerandža N. Kostić, 100 Nikola Spasojević, poezija, 101 Valentina Novković, prikaz knjige, 102 Valentina Novković, Rajka Milišić, poezija, 103 Dragan Maljik, poezija,104 Irena Savić, In memoriam, 105 Milan Vučković, In memoriam, 108 Manish Sharma, Indijan art, 109 Konkurs za antologiju pesništva, 111 Zvezdani radio, 112 Konkurs za peti broj časopisa, 113 Kalendar, 114

4


UVODNA REČ

_

Pred nama je četvrti, novogodišnji broj časopisa kojim zaokružujemo godinu dana od osnivanja kluba umetnika. Kada smo počeli sa prvim brojem, nismo ni slutili da ćete u ovolikoj meri da nas podržite, na čemu smo vam veoma zahvalni. Četvrti broj smo posvetili jubileju koji proslavljamo u januaru i povodom toga ćemo objaviti zbornik, našu prvu antologiju u čast jubileja 120 godina od rođenja S.A. Jesenjina. U planu nam je edicija antologije velikana pesništva. Obično se krajem godine broje uspesi i neuspesi. Da smo ekonomisti pravili bismo bilans, ovako ćemo samo reći da smo uspeli da objavimo tri broja časopisa i da sva tri promovišemo u lepoj atmosferi sa kvalitetnim autorima, na šta smo veoma ponosni. Uradili smo jedan zbornik poezije „Galerija od stiha—gradske rime“. Naš časopis je otvoren za sve autore koji su za saradnju. Kolodvor ili stanica, mesto je na kojem se okupljamo svi da bismo putovali zajedno, bez obzira odakle dolazili: iz Rusije, Francuske, Amerike, Hrvatske, Bosne, Makedonije ili Slovenije. Mi svi putujemo istim vozom ali svaki put na različita mesta. Prevozimo snove, stihove, rime, priče. Razmenjujemo ljubav. Plačemo zajedno, tugujemo, poveravamo se, ostavljamo poruke, radujemo se. Mnogo toga smo zajedno prošli i ostali zajedno.

5

Kartu ne naplaćujemo, jer kondukter u našem vozu piše stihove uživajući u pejzažima. Naša je osnovna zamisao umetnost i ljubav u svakodnevnom životu. Oplemenjivanje svakog mogućeg životnog trenutka. To je ono što nas hrani u ovom vremenu kada su devastirane sve moguće lepote življenja borbom za opstanak. Jesenjinov citat nije slučajno izabran da bude na naslovnoj strani, jer umetnost zaista i pomaže čoveku da se oseti bogatijim. Svaka doživljena pesma, pročitana priča, knjiga učiniće da se osećamo bolje, da nosimo osmeh na licu, da obogatimo rečnik. Svaki napisan stih ostaviće poruku, trag u svetu, nešto iza nas, za nekoga posebnog. Radujemo se Novoj Godini, jer zajedno krećemo na novo putovanje. Ovaj put u Rusiju, s Jesenjinom, vašim pesmama koje ćete mu posvetiti kao najomiljenijem pesniku ikada, jer ako je ičije ime sinonim za pesnika, to je Jesenjinovo. Mi nemamo pretenciozne namere da promenimo svet, jer je to nemoguće, ali možemo ga oplemeniti i obogatiti lepim i pozitivnim mislima. Svima vama, koji ste od samog početaka sa nama, svima vama koji ste se upravo pridružili, želimo srećne novogodišnje i božićnje praznike i još mnogo lepih stihova koje ćete podeliti sa nama. Zorica Tijanić

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Dragi autori,


TEMA BROJA

_

Godine 1913. se zaposlio u Sitinovoj štampariji, u Moskvi, u kojoj je radio kao korektor, što je bilo od velikog značaja za njegov razvoj kao pesnika, jer je imao mogućnost da čita hiljade stranica savremenih i kalsičnih pisaca i pesnika, među njima i Tolstoja. Tu je u Malom svetu objavio svoju prvu štampanu pesmu, Breza. Jesenjin je od 1913 do 1915. bio redovan student Univerziteta Šanjavskog, odesek istorijsko-filozofski. Tu su postojali književni kružoci u kojima je on bio veoma aktivan i gde se upoznao sa mnogim starijim književnicima, tako da je stekao veoma snažno književno obrazovanje.

Piše: mr Avdulah Ramčilović

Sergej A. Jesenjin (1895-1925) Kao dečak trčkarao sam po kamenjaru svoga zavičaja čitajuci i doživljavajući poeziju Jesenjina. I sada, posle pedeset godina, čitam Jesenjina sa istom željom i voljom, jer je njegova poezija uvek snažna, moderna, duboko osećajna, interesantna, živopisna, slikovita, podsticajna i mlada. I danas pamtim njegove stihove o životu i mladosti: „Ne žalim, ne zovem, ne plačem,

Sve će proći, kao s belih jabuka kād, Pokošen zlatom venjenja Neću ni ja više biti mlad...“ 1921 Sergej Aleksandrovič Jesenjin je rođen 21. septembra 1895. godine u selu Konstantinovu, Rusija. On je još u detinjstvu voleo da čita i recituje. U društvu dečaka bio je među prvima u nestašlucima, prvi plivač i najbolji učenik u školi. Crkveno-učiteljsku školu završio je 1912. Tada je napisao i prvu pesmu Zvezdice. Njegov otac, Aleksandar Nikitič Jesenjin, je želeo da mu sin završi pedagoški fakultet i postane profesor. Sin je imao druge planove i snove, da bude pesnik, što je i učinio, postao i večan ostao.

6

Godine 1915. prešao je u Petrograd i već se bavi književnim radom i postaje poznat pesnik šiirom Rusije. Tu se upoznaje i druži sa Kljujevom, Blokom, Godeckim, Belim, Gorkim, Majakovskim i drugim. Godine 1915. štampana mu je prva zbirka Zadušnice. Kasnije se upoznao i sa Puškinom, što je takođe bilo važno za njegovo književno stvralaštvo. Jesenjin je imao buran i kratak život i burne i nezaboravne ljubavi, plodan i težak način života, kao da je hteo ceo svet i život da proživi u svojih deset godina momkovanja i pisanja. I ako Jesnjenin nije bio protiv Oktobarske revolucije, niti protiv vlasti, vlast ga je od 1917. godine držala na oku, često osporavala, onemogućavala, proganjala, pod sumnjom da on svojim boemskim i raskalašnim načinom života i rada kvari omladinu i ideologiju društva.


_

Jesenjin je ostao uvek mlad, onakakv kakav je bio, plavokosi, plavooki lepotan, jedan od najlepših pesnika sveta, koji je slomio srca mnogih devojaka, žena, tog vremena, a mnoge su slomile i njegovo srce. Jesenjin je voleo žene i one su njega volele. Tako su nastale njegove najlepše ljubavne pesme, a ima ih na stotine. Treba reći i da su mnoge njegove ljubavi bile tužne. Godine 1917. oženio se Zinaidom Rajh za koju je bio posebno vezan, ali i sa kojom je doživeo i najveća razočarenja. U maju 1922. Jesenjin putuje u London sa svojom drugom ženom, čuvenom svetkom balerinom irskog porekla, Isidorom Dunkan, koja je bila mnogo starija od njega, a koju je on voleo i obožavao. Godine 1925. ženi se unukom slavnog Lava Tolstoja, koja se zvala Sofija Andrejevna Tolstoj. Jesenjin je osvajao ženska srca svojim izuzetno lepim izgledom kao muškarac, ali i kao posebno snažan pesnik čiji stihovi duboko diraju u žensku prirodu, želje, strast, žviot. On je pisao o svemu što je život, počev od ljubavi prema ženi, koja je osnova života, svoje rodne breze i svoga sela, grada, do prirode, prijatelja, porodice, domovine, revolucije, sveta u celini... On je i danas, i uvek će biti aktuelan i voljen, i kao pesnik i kao čovek, jer snagom svoje poezije osvaja srca svojih obožavalaca, poklonika njegove neprevaziđene poezije.

7

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

To je u mnogome doprinelo njegovom preranom, nesrećnom kraju života. Umro je veoma mlad, u svojoj tridesetoj godini, kada je tek bio na pragu života, kada je tek mogao da stvara, kada je već sazreo i kao čovek i kao pesnik. Kažu da je Jesenjin izvršio samoubistvo i da je tada spalio mnoge svoje rukopise, pesme, kojima se ne zna ni sadržina, ni broj. Kakva tragedija, za njega, za njegovo delo, njegovu otadžbinu, ali i za pesništvo uopšte. Još je veća tragika i žalost, što Jesenjin za svog života nije u potpunosti doživeo veličinu i slavu svoje poezije, koja je kasnije obasjala ceo svet, posebno njegovu Rusiju, koju je mnogo voleo, i o njoj s ljubavlju, kao i o majci, najlepše pesme napisao. Još se sa sigurnošću ne zna da li je Jesenjin izvršio samoubistvo, ili su ga ubili „drugi“. Pored ostalog u tome je igrala ulogu i njegova raskošna, neobuzdana energja, talentovana priroda željna života, provoda, boemskog načina života, kafane i žena, njegova priroda puna strasti, burni događaji, ljubavi, neki prijatelji, vreme u kojem je živeo i stvarao i koje ga nije dobro razumelo, skitalački način života i drugo. Često je jedva sastavljao kraj sa krajem od honorara svojih pesama koje je prodavao krijući od vlasti. Stav vlasti je samo povećao njegovu popularnost u ruskom narodu, naravno i u književnom miljeu, mada su mnoge njegove kolege, pisci, pesnici, prijatelji, bili protiv njega, jer im je smetala njegova popularnost i njegova snažna poezija, tako da je često bio usamljen i životom nezadovoljan. Najveći njegov prijatelj, Maksim Gorki, je stao na njegovu stranu i bio mu najveća snaga i podrška. Gorki je poštovao Jesenjina kao kolegu i pesnika. U jednom od njihovih susreta Gorki je od oduševljenja i dubine osećanja zaplakao kad je čuo Pesmu o keruši. Veruje se da iza ove pesme stoji istinit događaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova. Po svojoj snazi ubraja se u najbolje njegove pesme i pesme celokupne svetke književnosti, kao što su i stotine drugih njegovih pesama.


_

On je posebno idol žena, ali i idol i simbol pesništva uopšte. Jesenjin je bio veoma popularan pesnik. Kraljica Rusije je volela njegovu poeziju i tražila da joj govori njegove stihove. Kada je jednom zatražila da jednu pesmu posveti caru, on je odbio i onda je došlo do raskida i dodatnih teškoća u životu Jesenjina. Svi ti događaji, nepravda, ne samo poezija, uticali su na porast njegove popularnosti i kao čoveka i kao pesnika. Selio se iz mesta u mesto. Osim kuće u rodnom selu, nikada nije imao svoj krov nad glavom. Jesenjin živopisno slika rečima, stihovima, poezijom, pesmom, i prirodu, i sve, mesec, reku, zimu, zvezde, sneg, topole i breze, selo i grad, revoluciju, put, ljudsku dušu, mladost, ljubavni plam. Njegove pesničke slike su konkretne, jasne, osećanjima natopljene i obojene, pune milozvučnih tonova, muzike, usklika radosti, života, ali i tuge. Ta slikovitost se oseća i vidi u svakoj njegovoj pesmi kao i ovim stihovima:

NOĆ Sergej Jesenjin Umoran dan se k noći kloni, Utihla voda, obdan živa, Ugaslo sunce i nad svetom Zamišljen mesec bledi pliva. Dolina tiha pomno sluša Potočić mirni kako buja, Dok tamna šuma slatko drema Uz pesmu malenog slavuja. I reka sluša, šapćući Sa obalama, sva u mraku. I razleže se na sve strane Veseli žubor u tršćaku. Draž njegovih pesama je neposrednost, bliskost, prijatnost, kao da su naše, iz naših osećanja i snova izlivene. Njegova poezija je uvek sveža, topla, iskrena, zato je prijemčiva za svako srce koje voli liriku iz duše iz srca izlivenu, kao što je večna lirika večnog Jesenjina. Njegove pesme su u strofama i rimama. Nije pisao slobodnim stihom. Emocionalnost njegove poezije je takođe izuzetna osobenost i kvalitet. Ta emocionalnost je jedna od najizrazitijih osobina njegovog pesničkog talenta i dolazi do izrazaja u celokupnoj njegovoj poeziji, posebno u pesmama sa tragičnim sadržajem. I misaona i osećajna osnova Jesenjinove poezje sadrži neizmernu ljubav prema životu uopšte, prema otadžbini, svom zavičaju, selu, majci, i ženi, miljenici svog srca i duše. Neopisivo snažan, tečan i sočan u stilu i izrazu, pesnik izuzetno snažnog lirskog talenta. Mene su, pored stotina njegovih pesama, posebno dojmile i dirnule, u srcu ostale za sva vremena Pismo majci (Tatjana Fjodorovna Titova) i Pesma o keruši.

8


_

I ne uči da se molim. Pusti! Nema više vraćanja ka starom. Ti jedina uteha si moja, Svetlo što mi sija istim žarom. Umiri se! Nemoj da te često Viđaju onako zabrinutu I ne idi svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu. PISMO MAJCI - Sergej Jesenjin PESMA O KERUŠI — Sergej Jesenjin 1915

Pišu mi da viđaju te često Zbog mene veoma zabrinutu I da ideš svaki čas na cestu U svom trošnom starinskom kaputu. U sutonu plavom da te često Uvek isto priviđenje muči: Kako su u krčmi finski nož U srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga! Od utvare to ti srce zebe. Tako ipak propio se nisam Da bih umro ne videvši tebe. Kao nekad, i sada sam nežan, I srce mi živi samo snom, Da što pre pobegnem od jada I vratim se u naš niski dom. Vratiću se kad u našem vrtu Rašire se grane pune cveta. Samo nemoj da u ranu zoru Budiš me ko pre osam leta. Nemoj budit odsanjane snove, Nek miruje ono čega ne bi: Odveć rano zamoren životom, Samo čemer osećam u sebi.

Jutros u košari, gde sja, šuška Niz rogoza žućkastih i krutih, Sedmoro je oštenila kučka, Sedmoro je oštenila žutih. Do u sumrak grlila ih nežno I lizala niz dlaku što rudi, I slivo se mlak sok neizbežno, Iz tih toplih materinskih grudi. A uveče, kad živina juri, Da zauzme motke, il prut jak, Izišo je tad domaćin tmuri, I svu štenad strpao u džak. A ona je za tragom trčala, Stizala ga, kao kad uhode… I dugo je, dugo je drhtala Nezamrzla površina vode. Pri povratku, vukuć se po tmini, I ližući znoj s bedara lenjih, Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučića njenih. Zurila je u svod plavi, glatki, Zavijala bolno za svojima, A mesec se kotrljao tanki, I skrio se za hum u poljima. Nemo, ko od milosti il` sreće, Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće, Kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

9

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Jesi l` živa, staričice moja? Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje. Nek uveče nad kolibom tvojom Ona čudna svetlost sja i dalje.


_

Na punim granama Ledenim po strani, Razvile se rese Ko beli đerdani.

Ove dve, i stotine drugih pesama, su neponovljive, neprevaziđene, nenadmašne u celokupnoj svetkoj poeziji i književnosti. U njima je posebno došla do izražaja njegova ljudska toplina, humanost i ljubav prema svemu što živi i život znači. Pesme sam dao u celini, kako bi ih čitaoci doživeli čitanjem, jer se dubina i snaga jedne pesme može samo tako osetiti. Jesenjin je pisao i prozu, književne rasprave, pisma, koja je pisao mnogim svojim prijateljima i saradnicima, kao i poeme, među kojma je najpoznatija Ana Snjeginja, u kojoj se na neki način oslikava celokupno njegovo delo i život. Iz ove poeme, posebno su lepi i poznati stihovi:

U tišini stoji Breza, ko u gaju, I plamte pahulje U ognjenom sjaju. A zora, polako, Naokolo plovi, I na strane sipa Srebrni prah novi. Poslednja njegova pesma je Doviđenja prijatelju, doviđenja, koju je pisao u noći pred samoubistvo, a koju je na parčetu papira predao prijatelju Erihu Volfu 26.12.1925, sa molbom da je pročita kada ostane sam. Erih je zaboravio na to, tek je pročitao 28. decembra, a Jesenjin je u noći između 27. i 28. decembra izvršio samoubistvo.

„Jorgovan miluje skut.

Budi mi minule sanje Plot stari, zgrbljen uz put. Nekad, sa šesnaest leta, Stajah kraj kapije te, I devojka sred bela cveta Reče mi stidljivo: „Ne“! Blažena ljubavi rana! Još uvek čujem taj glas... Voleli svi smo tih dana, Ali su malo voleli nas.“ Jesenjin je, pre svega, pesnik, liričar i to jedan od najvećih što je do sada postojao i što će se ikada roditi i stvoriti. Njegova prva štampana pesma je Breza, opisna pesma, koju pesnik upotrebljava u pesmama i kao simbol, epitet, da uporedi gipkost i lepotu svoje drage sa njom. To je i simbol njegovog detinjstva, sela, ruske prirode, pejzaža, kojeg je voleo i često opisivao.

DOVIĐENJA PRIJATELJU... Sergej Jesenjin Doviđenja, dragi, doviđenja, Ti mi prijatelju, jednom beše sve. Urečen rastanak bez našeg htenja Obećava i sastanak, zar ne?

Doviđenja, dragi, bez ruke, bez slova, Nemoj da ti bol obrve povijeUmreti nije ništa na ovom svetu nova, Al’ ni živeti baš nije najnovije...

BREZA Sergej Jesenjin Pod prozorom mojim Bela brezica je, Ogrnuta snegom Ko srebrna da je.

10


_

Između prve i poslednje pesme su hiljade drugih sa raznovsnom tematikom, ali sa istom snagom, emocijom i misaonom podlogom. Najpoznatije izdanje njegovih pesama, njegovog književnog opusa, na našim prostorima su Celokupna dela, koje je u šest knjiga izdalo Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd, 1975. U ovom izdanju, na preko dve hiljade strana, su hiljade naslova, pesama, pisama, poema, rasprava. Njegova dela su prevedena na mnoge jezike sveta. Sva njegova lirika je sa snažnim ritmom i zvukom koji najviše osvaja, živa je ta njegova pesnička slika uvek. Jesenjinovo književno delo je veoma obimno i složeno. Najlepše su mu ljubavne, opisne i rodoljubive pesme, mada je ponekad teško razgraničiti ih, jer najčešće su sve njegove pesme sa više tema i motiva. Među stotinama nezaboravnih ljubavnih pesama, evo i ove, koja je poznata svim ljubiteljima Jesnjinove poezije:

Ovu vatru sudbinom očajno Ne zovi, veza lakoumna to je. Kao što smo se susreli slučajno, Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svojim putem otići ćeš u smiraj Da prokockaš dane i plač novi, Neljubljene samo ti ne diraj, Negorene nikako ne zovi. U ćorsokaku s drugim ćeš se naći, O ljubavi brbljajuć bez svesti. Tad ću možda u šetnju izaći I sa tobom ponovo se sresti. Bliže pleća okrenuvši drugom I malo se pognuv ne misleći: “Dobro veče”, reći ćeš mi s tugom. “Dobro veče, mis” i ja ću reći.

TI ME NE VOLIŠ Sergej Jesenjin

Ti me ne voliš i ne želiš, zar Lep nisam ni malo, mala? Ne gledajući, od strasti uz žar Na rame mi je tvoja ruka pala.

Pesnici ne umiru. Oni sanjaju najlepše. Oni žive večno u svojim pesmama i delima, u svojim željama i snovima, u knjigama i biblliotekama, u prostoru i vremenu, u kosmosu i zvezdama, u srcima i životima ljubitelja poezije. Toj plejadi živih pesnika pripada Jesenjin i njegova poezija, granitna statua koja će nadživeti svako vreme, kao i ono burno rusko, koje je živeo i nadživeo.

Sa keženjem, mlada, osećajnim Ja sa tobom nisam ni nežan ni zao. Koliko si ih milovala sjajnih? Ko ti je sve do sad ruke, usne dao? Znam, oni su prošli kao sanke, mila, Ne dodirnuvši tvoj oganj u snima, Na kolenima mnogim si bila, A sada, evo, sediš na mojima. Neka ti oči trepavica rubi, Neka ti u misli dođe drugi neko. Ta i ja te baš jako ne ljubim Tonuć u nešto drago i daleko.

11

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

I ništa neće dušu da zanjiše, Nit u drhtanje može da je svali. Ko je ljubio, taj ne ljubi više, Izgorelog niko ne zapali.


KOLUMNE

_

"Samoća je raskoš bogatih duhova." Ivo Andrić

Piše: Zorica Tijanić Jesmo li prestali maštati i biti romantični. Zašto su pesnici usamljeniji nego drugi ljudi i ponekad važe za čudake. Zašto su njihove emocije ekspresivnije od emocija drugih ljudi. Kako objasniti i povezati umetnost i romantiku i ima li veze nečiji život s onim što se ispisuje na hartijama i ostavlja tragove. Da li je potrebno staviti se u samoću da bismo stekli potrebnu mudrost ili zrelost. Neki logičan raspored sazrevanja i jeste namerno stavljanje u samoću, neophodno mesto za razmišljanje, potom otvaranje i kretanje u život gde se realizuje ta umetnost i ljubav koju gajimo i koju smo prepoznali i kao zreli možemo da transponujemo iz stanja asocijativne apstrakcije. Radost i čistota detinjstva vremenom poprima boju rđe koja se ne ispira činjenjem ili nečinjenjem već ostaje nataložena pretvarajući se u bol. Zato smo ironični kada govorimo o ljubavi. Postoje strahovi da bi ih se oslobađali. Da li je moguće da sve manje ljudi u nju veruje, a o njoj pišu i pevaju u svakoj svojoj strofi ili u pasusu. Kako je moguće da je ljubav poprimila prolazne karakteristike. I ona sama je počela živeti od danas do sutra. U potpunoj koliziji sa moralom lepota postaje devastiran pojam prepostavljena osvajačkim tendencijama uvreženim u crtama karaktera. Samoća nije usamljenost. Korisna je za izoštravanje čula. Ja zamišljam svakog čoveka kao portret, kompoziciju boja. Krenem od boje

12

glasa, pogleda, sjaja u očima, od onoga što je njegova energija kada stane ispred mene. Ne gledam u cipele, marku kaputa, bitan mi je taj sjaj u očima. Jesmo li još uvek ljudi sa dušom. Gubimo li veru. Ako ne verujemo u ljubav, ni u šta ne verujemo. Umetnost neće promeniti svet ali će nas stavljanje u samoću preispitati o željama i strahu od života. Da li je zaista miris izašao iz cveća i dobronamernost iz ljudi i kakve veze imaju jedno s drugim. Mislim da nije. U pitanju je strah od života, od uspeha, od sreće. Zašto smo navikli na neuspeh. Nadamo se, a ne očekujemo da će se nama nešto dobro dogoditi, da nismo dovoljno dobri ili zaslužili. Potrebno je staviti se u samoću i promeniti način razmišljanja, dozvoliti sebi nadu i želju. Apriori ne znamo šta će proisteći iz prostora u kojem smo sami sa sobom i svojim mislima ali ćemo bar pokušati da sublimiramo strahove i suočimo se sa neopohodnošću prevazilaženja. Presađen cvet ostaje u zemlji koja je svuda na planeti ista. Njen miris ne iščezava ni onda kada se ubere. Umetnost i romantika su kao biseri pobacani svuda unaokolo stvarani u samoći koegzistiraju kao igra koju pokreće interakcija u vremenu koje ga ne apstrahira već tumači iskreno i eksplicitno.


_

Rešila sam da sredim zbrku u ladicama u nadi da će to pokrenuti sređivanje haosa koji vlada u mojoj glavi, u nadi da će to umiriti osećaj da upravo promiče trenutak u kom treba da uočim neki detalj i iskoristim mogućnost da nekim malim gestom potpuno promenim tok svog života, ali ja ne uspevam da uočim šta, strah me paralizuje i ostajem u mestu nemo posmatrajući kako moj život protiče preda mnom kao film na platnu, isti onaj osećaj kao u snu u kom pokušavate da se pokrenete ali ne možete da se setite gde želite otići i zašto, a ono što ga čini toliko bolnim jeste sećanje na sve one sitnice koje su izgledale slučajno i nebitno a ispostavilo se da su uzrok skretanja na velikim životnim raskrsnicama... slučajna pitanja upućena nepoznatom prolazniku u pravi čas, reklama u uglu ekrana, rečenica koju sam načula u autobusu, slučajno podignuti papirić sa poda, nepoznate ulice u koje me odvedu besciljne samotne šetnje i pogledi...toliko uticajni da se kasnije čini kao da je bilo predodređeno da se dese i da sve nije ni moglo ispasti drugačije, ali duboko u sebi znam da jeste i zbog toga je ovaj osećaj moj najrealniji i najdublji strah koji me čini lovcem na sitnice, čini da arhiviram u skladištu sećanja svaku meni upućenu reč. Kao potvrdu ove misli moji prsti u ladici pronalaze upijače sa mastilom u kovertici sa naslikanom gejšom njega je japanka izvadila iz torbe onog prepodneva na samom kraju 2014, nakon što me je bez reči povela komplikovanim tokijskim metroom prošavši sa mnom kroz brojna presedanja s linije

13

na liniju sve dok nije stigao voz koji će me odvesti na Narita aerodrom sa kog ću poleteti za Moskvu. Izvadila ga je žurno ga pruživši ka meni, takođe bez reči, samo ovlaš klimnuvši glavom na moje pitanje i blago se naklonivši na moje hvala, jer sam morala ući na japanski voz koji nikog ne čeka, bez osvrtanja koje bi u mojim očima njen odraz ostavio u sećanju, bez znanja njenog imena, ostavivši za sobom samo škripu šina umesto zbogom. Ali eto, u sećanje se urezalo ono mirno dostojanstvo tako tipično za japance, kao što je za njih tipično da vas bez reči odvedu na odredište i još vam poklone sok sa automata (pa vi posle verujte časopisima koji ih uvek stavljaju na vrh liste 5 najnegostoljubivijih naroda sveta), ali je u sećanju ostalo i ono tako jedinstvena nota melanholije duboko skrivena u njenim očima čije se boje ne sećam, da u meni i sada budi pitanje mastilo kakvih reči bi oni upili da mi ih nije poklonila, da li je zbog njihovog nedostatka mrlja progutala neko bitno slovo narušivši razumljivost reči jezika koji će za mene možda zauvek ostati duboka misterija. Onda se setim kineskinje Defani i njenog putničkog dnevnika koji mi je pokazala jednog lenjog popodneva u jednom malenom selu u dubini turske u kom smo tada volontirale i stranice pune arapskih slova. „Možda nikada neću saznati značenje onoga šta mi je on napisao, ali to mi ostavlja slobodu da u te rečenice utkam sva ona značenja koja želim da u sebi nose. Ovako mnogo više znači.“- rekla je, a njene je reči kao eho pratio sjaj u očima.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Pše: Jelena Dimitrijević


_

To me je inspirisalo da svakom od preostalih volontera tražim da mi napišu nešto na njihovom jeziku (dobila sam pasuse na 7 različitih jezika od kojih su mnogi ostali misterija za mene). A eto, ni pola godine nakon tog događaja moje će blokče probuditi pitanje i sjaj u Fatiminim očima, reći ću joj da je kupljen jednom davno i slučajno na jednoj ekskurziji u Pragu. „Poznajem tu strast za onim što se krije u daljinama, to je tvoja sudbina i ti ne možeš protiv nje. Vremenom ćeš postati kolekcionar malih neobičnih stvari iz raznih delova sveta, pečata, simbola, tajni i protivrečnosti svih tih mesta koje ćeš poneti u sebi. Postaćeš kao atlas pun mesta ispisanih na misterioznim jezicima i možda biti usamljena jer niko neće moći da ih pročita, ali bićeš slobodna. Postaćeš predivan čovek jednog dana.“- reče mi Fatima, žena koja je u četrdesetoj godini napustila dobro plaćen posao u advokatskoj kancelariji, kao i bogato uređen stan, takoreći američki san, da bi se vratila korenima, narandžastoj zemlji Maroka, zemlji svojih predaka na koju do tada još nije kročila nogom, kako bi prodavala umetničke ćilime i živela u hostelu, ponekad bi i povela poneku turistkinju koja bi par dana provela u sobi putem mirisa začina kroz neizbežni dim koji se diže sa Đemna el Fna i nestaje u tmini Marakeške noći. Nikad nisam videla srećniju osobu. Možda i jesam sa Fatimom, Gajom i Pamelom samo pila čaj od nane na terasi tokom tih večeri, ali reči mudrosti kojima ga je fatima začinila bile su opojnije i menjale su tok života onako kako to nijedna droga sipana u piće nikad ne bi mogla. Ponela sam te reči sa sobom u srce pustinje na putu svoje misije (ili hira) i vratila ih nazad sa sobom na aerodrom Nikola Tesla. Doputovale su nepromenjene i neoštećene u mom sećanju i sve je bilo isto samo što ona koja je sletela više nisam bila ja. Postala sam neko drugi. Pa čak i otada je toliko vetrova prohujalo i toliko puta promenilo smer moje male barke da mi stid i sumnja više ne dozvoljavaju da tu osobu čak ni u tišini svojih sećanja nazovem „ja“, ali reči su i dalje tu, nepromenjene kao svedok da mora biti da to jesam bila. Ali ispunjenje Fatiminog proročanstva se ni ne nazire. Ispred mene je samo zbrka u ladici i glavi. Brišem suze i šapućem sebi u bradu... jednog dana, možda... Jednog dana.

14


KOLUMNE

_

Piše: Mario Lovreković čitanjem ili vlastitim stvaranjem, slikanjem, fotografiranjem, bilo čime.

odnosno

Dakle, poštujmo nečiji trud.

Najgore je ljudima koji amaterski stvaraju. Nisu posebno školovani, učeni, već imaju nekakav maleni dar za nešto. I upravo tim ljudima jako puno znači tuđa kritika – bilo kakva kritika. I onda naiđu na kojekakve natječaje za prozu, A tko smo mi, zapravo? poeziju, slikarstvo. I šalju svoje radove na Mi smo ljudi koji su drugačiji. Umjetnici smo. Mi procjenu, nadaju se uspjehu, očekuju rezultate, ne gledamo na svijet jednakim očima. pretražuju po Internetu. A potom se dogodi sljedeće: ili se organizator natječaja uopće ne Ubojice smo politike i stavova, vječitog javi da je zaprimio radove ili ne pruži priliku dati razdvajanja, ne marimo za rasu, dob, spol, naciju, bilo kakvu informaciju nakon natječaja. jer to na kraju nikada nije važno. Onaj koji je izmislio deklaraciju kao pojam zasigurno nije bio A zašto? Ako se netko već potrudio objaviti razuman u vlastitom moždanom carstvu. Čemu natječaj, zar nije logično da se osobi koja se javila podjele?! Ljudska glupost je dijeliti se. Kulture se na natječaj pruži i nekakva povratna informacija? ne moraju miješati, ali se mogu i smiju upoznati. Naravno, ako je broj sudionika velik, nemoguće Trebaju to činiti. je svima dati kritiku, ali barem je korektno javiti rezultate natječaja. U konačnici, svatko na miru može odabrati ono što mu odgovara ili ne odgovara, a da mu drugi Zvezdani kolodvor teži tome da svima pruži ne sude zbog osobnog izbora. priliku, da pročita i pogleda sve radove, a tek onda odluči tko će i zašto će ući u časopis ili Tko zapravo ima pravo suditi? Zar smo mi ti zbirku. Mi želimo potaknuti sve one koji stvaraju, bogovi koji kruže Kuglom? a nemaju priliku pokazati svoju slobodu Naravno da nismo. Mada se nerijetko ponašamo izražavanja, da izađu iz sjene. Jer mi cijenimo kao da jesmo. Ovaj uvod služi kako bi se umjetnost. Zato i postojimo. dotaknuli umjetnosti. Bilo koje vrste. Jer Poruka svima koji objavljuju natječaje: budite umjetnost i jest prava sloboda. Sloboda korektni. Naposljetku, u pitanju su ljudski izražavanja. Netko se izražava jasnije, osjećaji. A ljudskosti je sve manje u današnje kvalitetnije, netko to pak čini jednostavnije. Ali vrijeme. se ipak izražava! I to trebamo naučiti cijeniti. Ne smijemo na nikoga gledati s visoka, jer nitko nije rođen na visinama. Svi su se pomalo gradili

15

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Živimo negdje dolje u rupi, na dnu. Borimo se ili to ne činimo, moguće je jednako. Moć nemamo, onu važnu moć koja je zapravo utjecaj. Što je zapravo živa smrt. I drago nam je što je tako, jer čiste duše snivamo. Jer takvi zapravo i jesmo. Smireni i čisti. Takve su nam i aure, takva nam je i savjest. Čistina uma pruža plašt topline svima oko nas.


ISTORIJA UMETNOSTI

_

Пише: Ивана Минић

Санкт Петербург, Петров прозор на запад или Северна престоница како многи називају овај град. После избијања Првог светског рата звао се Петроград, после смрти Владимира Илича Лењинград. У овом граду је 1917. године почела Октобарска револуција. Улицама Пеtербурга су ходали Достојевски, Гогољ, Блок, Ахматова, Глинка, Корсаков, Шостакович.

Музеји су последњи остаци култа предака“ Николај Фјодоров, руски философ У граду Пушкинове младости, модерне Татјане не пишу писма и не гине се у двобоју због љубави. На ушћу реке Неве у Балтик прошлост бљешти сјајем Петрограда. Једно од највећих чуда овог града представља музеј Ермитаж. У шест зграда на обали реке Неве чува се непроцењиво уметничко и културно благо. То је највећи музеј у Русији и један од најзначајнијих у свету. Музеј је прославио два и по века постојања 2014 – те године. Државни музеј Ермитаж (Госуда́рственный Эрмита́ж) налази се у Санкт Петербургу, вековној престоници Царске Русије. Музеј је основала Катарина Велика као своју личну збирку и усамљени кутак затворен за публику.. Све је почело 1764. године када је од берлинског трговца Катарина Велика купила 225 слика холандских, фламанских и италијанских сликара.

16


_

Најрепрезентативнији од свих зграда Ермитажа је ЗИМСКИ ДВОРАЦ руских царева. Палату је саградио Франческо Бартоломео Растрели. Данас је у више од 350 сала изложено је 60.000 експоната, док се у самом музеју чува више од 3.000.000 експоната. Овај музеј поред 2500 запослених има један куриозитет а то је да „упошљава“ мачке ради чувања непроцењиве колекције уметничких дела од глодара. Мачке – чувари како се популарно називају бораве на таванима и подрумима музеја. Ова пракса „запошљавања“ четвороножних чувара има дубоке историјске корене, још од свог оснивања 1764. године. Иако се у данашње време многим хемијским средствима могу једноставно истребити глодари, музеј наставља да држи мачке,

17

које су постале његове маскоте. Током владавине Катарине Велике мачке су добиле статус чувара. У то време мачке су биле сврстане у две класе: кућне мачке и дворишне мачке које су ловиле глодаре чувајући тако душевни мир Њеног Величанства. Мачке – чувари Ермитажа преживеле су октобарску револуцију и наставиле да обављају свој посао и под совјетском влашћу.Међутим, нису преживеле опсаду Лењинграда током Другог светског рата. Изгладнели грађани су их појели спашавајући се смрти од глади. Због тога су убрзо пацови преплавили овај град. Одмах после ослобођења у Лењинград је из централних крајева Русије довезено двоје кола пуних мачака.

Број мачака занатно је порастао крајем 60 – их година XX века, што је створило проблеме у Ермитажу. Како су мачке кренуле у инвазију на подруме, просторије и ходнике музеја, управа је добила наредбу да их се реши што је и учињено.Међутим, после неколико година, четвороножни чувари су враћени на своје задатке, јер су људи у музеју схватили да без њихове помоћи тешко да могу да сачувају културне вредности. Од тог времена мачке Ермитажа су добро збринуте. Свака мачка има радну књижицу са фотографијом, којом се потврђује да је квалификована за обављање овог сложеног задатка – чување подрума музеја од глодара.О мачкама — чуварима се води брига у сваком погледу – добро их хране, када се разболе имају ветеринарску негу.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

То су била прва уметничка дела у колекцији овог музеја. Овим је отворен пут ка европској уметности.Ермитаж је од тог доба један од најважнијих елемената руског културног живота и симбол руске историје. Царица је свој мали ермитраж сместила поред личних одаја, где би окружена лепотом размишљала у осами. Она би повремено када би то пожелела и живела у простору где се налазила њена уметничка збирка. Слике су биле изложене у удаљеним просторијама зимског дворца и зато се ово здање зове Ермитаж од француске речи hermitage која се преводи као уточиште, усамљени кутак. То је место на коме се могу одморити и душа и ум. Како је Катарина непрестано набављала нове уметничке збирке, Ермитаж је на крају 18. века могао да се мери са највећим музејима Западне Европе. Данас Ермитаж има светски значај и апсолутно је тако и када се говори о колекцијама, уметности, ентеријеру. 1852. године односно нешто више од пола века после царичине смрти, Ермитаж се отвара за јавност и од тада постаје истински музеолошки простор који ће се убрзо претворити у широм света познато здање културе и уметности.


UMETNOST I KULTURA

_

Готово да нема слика у нашим домовима, галеријама, црквама, музејима, јавним установама, а да нема и украсни рам. Украсни рамови су присутни свуда око нас, а да ми то можда нисмо ни свесни. Телевизор, компјутер, мобилни телефон су такође оивичени рамом – фрејмом, али у овом чланку ја, се нећу бавити новим медијима, већ старим добрим украсним рамом за слике.

Француски рококо XVIII vek

Пише: Мирослав Васић Рам је производ људи и њихове креативности. Први сачувани елементи украсног рама се налазе још у древној египатској цивилизацији, откривени у једној од гробница. То су први сачувани артефакти украсних рамова. Од тада до данас, украсни рам прати људску врсту. Украсни рамови много касније у XIV и XV веку добијају све већи значај. Украсни рамови као и историја човечанства је у сталном покрету и склона променама. Рамови су пратили разне стилове у уметности и архитектури. Тако имамо украсне рамове на којима се препознавају разни стилови епохе попут барока, рококоа, ренесансе, неокласицизма, ампир, сецесије итд. Векови су пролазили али оно што је заједничко свим рамовима то је да дрвени носиоц основа свих украсних рамова (у новије време јављају се и метални, пластични и од других материјала). Дрво је материјал који асоцира на топлину. Дрво је материјал који је човек у природи одмах уочио. Сировина која је лако доступна, лака за обраду, има изразиту особину чврстоће и издржљивости. У већини случајева дрвени носиоц се не види он је пресвучен штуком масом и осталим фазама у изради рама. Орнаментика и позлата су две основне карактеристике украсног рама. Оно што најчешће видимо је позлата, и она је завршница код израде украсног рама. Украсни рамови у сакралној пракси су најчешће

сачињени из једне целине комада дрвета (иконе) и ту је поред позлате карактеристичан и дуборез. Таква врста украсних рамова је особеност у Византији и Византијској уметности, а после се развија и у време барока (барокни иконостаси у ортодоксним црквама и олтари у западној култури) где долази до пуног изражаја. Рамови су од појаве ренесансе, преко барока до данашњих дана су најчешће састављени на угловима из четири дела. Ренесансни рамови су настали на Апенинском полуострву почетком XV века. Тада долази до поновног откривања штуко масе која је у средњем веку била заборављена. Они су под утицајем као и цео правац на обнови античке уметности. Препознатљиви су по склоности за примену класични редова, кружних лукава, грчке и римске орнаментике, изражена симетрија.

18


_

19

распострањена појава кича и шунда код украсних рамова. То се пре свега огледа код пластичних рамова и нескладу боја и избора паспартуова при урамљивању нарочито фотографија али и уметничких дела. Потрошачко друштво није заобишло ни овај сегмент производње и тржишта, тако да имамо и дечје рамове. Рам има пре свега естетску функцију – естетски доживљај али и своју заштитну функцију, када дело чува од оштећења приликом манипулисања, код померања или транспорта. Многа уља на платну која су стара по неколико векова су врло крхка и склона пропадању. Никада не би требало директно ухватити дело (додиривати платна) већ се пренос дела – слика врши искључиво преко украсног рама (урамљена дела). Требали би користити памучне рукавице, посебно код позлаћених украсних рамова. Прва асоцијација на рамове код већине људи су управо позлаћени рамови. Позлата на украсним рамовима је врло осетљива на повећану влажност на рукама и често се позлата отире. То је оно што би можда требали сви да знамо када се нађемо у таквој ситуацији. По фенг шуи веровању у централном делу просторије, где најчешће боравимо (дневни боравак) треба да буде нешто жуте боје на пример позлаћени рам. Уношењем ове боје у дом ставарају се пријатнији услови за живот. Такви рамови подстичу на размишљање и појачавају интуицију. Злато је светлост јер сија светолошћу СУНЦА које обнавља живот сваког дана после дуге мрачне ноћи. Hаставак у следећем броју...

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Грчка орнаментика је назив за орнаментику која потиче из античке Грчке.«... начињен од линија које се ломе под правим углом. Термин меандар се често користи као синоним за реч грека мада између ова два текућа орнамента постоје очигледне разлике. Код грчке се хоризонталне линије повремено враћају, што код меандра није случај». Такође на овим рамовима можемо пронаћи јајасти (лат. овум - јаје) штап, маслине, антефиксе, антемионе. Такође на појединим рамовима пристуна је и египатска орнаментика палмете (стилизовано палминино лишће). У овом периоду чести су и округли – овални рамови. У XVII И XVIII веку долази до настанка барокних рамова. Ту се разликују рамови који су настали у медитеранским земљама од они на северу Европе (Енглеска, Холандија, Белгија итд.). Мада постоји и разлика између барока у Италији од оног у Шпанији. Заједничка каректеристика свим рамовима насталим у овом периоду да су богато украшени. Позлата је основно обележје овог периода. Од XIX до XX века рамови такође прате тада актуелне стилове у уметности и архитектури, па тако имамо рамове у духу неокласицизма, ампира итд. У орнаментици су присутни разни детаљи попут: бројанице, дугмићи, гранчице и лишће, гуте, гирланде, црепови, коврџе, сноп од ловора, розете, венац од плодова и гранчица, црепови, петолисти, пасји скок, дијаманти, перле итд. све су то називи за орнаментику на рамовима. У XX веку долази до минимализације у употреби раскошне орнаментике, нарочито од друге половине XX века. Рамови су све више добијају на функционалности, него на богатој украсној орнаметици. Уместо стакла у употреби долазе нови материјали као што су плексиглас итд. Са краја XX и почетком XXI поједини уметници више и не користе украсне лајсне да би урамили своја дела. Данас је присутна и веома


PUTOPIS

_

Berlin je grad koji ne krije svoje rane, reče mi jedan drug. Shvatio sam šta je htio da kaže kad sam došao u taj grad koji je presjekao istoriju na dva dijela da bi onda istorija presjekla njega isto tako.

Piše: Boris Maksimović

K

ada su se 16. avgusta 1961. Berlinci probudili, sa nevjericom su shvatili da im je grad podijeljen na pola, gomila cigli dugačka skoro 160 kilometara će narednih skoro pola vijeka dijeliti brojne postojeće i moguće porodice, ljubavnike i prijatelje. Nakon što je pao Berlinski zid, Evropa je slavila ujedinjenje, evropski san se dizao iz pepela, a za to vrijeme su kod nas preko noći iz zemlje izranjali brojni drugi zidovi koji su na pola presijecali postojeće i moguće porodice, prijatelje i parove. Jedan san se rađao, drugi, onaj jugoslovenski se davio u krvi, otprilike onako kako je i nastao, da bi od njega na kraju ostala samo jalova nostalgija koja je možda više žal za mladošću nego žal za jedinstvom svih ljudi bez obzira na razlike. Omaleni pehar sreće koji je Bog odredio ljudima se tih godina prelio sa jednog na drugi kraj Evrope, a šta je dalje bilo, svi znamo. Kada su se spojile Istočna i Zapadna Njemačka, najveći sudar te energije se dogodio upravo u Berlinu koji je bio simbol podjele. Ljudi sa istočne strane, koji bi bili ubijani ili zatvarani ako bi pokušali da preskoče zid nisu vjerovali da se gvozdena kontrola države raspada pred njihovim očima, a bili su ubijeđeni da će trajati još bar sto godina. Na nekim mjestima je nevjerovatno koliko u oči upada odsustvo Zida jer toliko se često dešava da dvije strane ulice izgledaju kao dva svijeta. Na jednoj strani su stare secesionističke zgrade sa bogatom ukrašenim fasadama , na drugoj sive komunističke napravljene samo da spartanski ispune svrhu, nikako da budu suvišno lijepe. U stvari i to odsustvo ljepote je svojevrstan izraz marksističke estetike. Luksuz je odlika buržoaskog morala i kao takav nepotreban. U stvarnosti, te dvije strane se ni danas nisu do kraja ujedinile, jer su ljudi sa istočne strane više ličili na ljude iz Češke, Poljske ili Mađarske nego na svoje komšije s druge strane Zida. Još uvijek ima nostalgičara za tim vremenima podjele, a dok je njih i Zid će da živi. Cimer mog prijatelja je proveo godinu i po dana u zatvoru jer je pokušao da preskoči Zid. Kaže: „Ja sam pokušao da ga preskočim, uhvatili su me, a pošto nisam bio član nikakvih prodemokratskih organizacija, dali su mi samo godinu i po.“

20


_

Taj famozni zid nad kojim sada svi često i bez jednakosti svih ljudi ili čemu već jednakom brzinom slali ljudi u vječna lovišta. Čini se da ne postoji granica žrtve koju su ljudi spremni da stave na pijedestal nekakvog varljivog i maglovitog sna čije će plodove da ubiraju neke druge generacije. Ili je to samo prikriveni nagon za ubijanjem i ništa više?

ikakvog prava vježbaju svoj altruizam i čovjekoljublje zaboravljajući kako je i zbog čega nastao ustvari nije bio samo jedan zid već dva zida između kojih je bio nekada i veoma širok brisani prostor ničije zemlje. Čitave kuće su se zadesile na tom brisanom prostoru između dva zida jednog Zida koji ustvari nije ništa drugo nego ona razlika između matematike i života, između karte i grada koji je na karti, između ideje i stvarnosti. Činjenica da u matematici linija nema debljinu nema nikakvog značaja u stvarnosti, jer se u tom procjepu između dva svijeta znala naći i jedna crkva iz sedamnaestog vijeka i kao takva morala je da bude srušena. Crkva kojoj je inače dužnost da posreduje između dva svijeta nije mogla da izdrži to Taj memorijal građen da bude spomenik brisanje metafizičke podloge, preko noći je srama, podsjetnik i upozorenje novim postala samo zidanica na živom pijesku istorije. generacijama, nalazi se, kako bi to rekao Zuko Džumhur, na cigar hoda od Brandenburške Najkrupnija razlika između ta dva Berlina je kapije, a i u tome ima svojevrsne simbolike. Sastoji se od stotina granitnih ploča dužine svakako Potsdamer plac, trg na kojem prije ’89. oko dva metra, a visine takve da se na neke nije bilo baš ničega osim nekakvih ubogih može sjesti, pa do nekih koji su višlje od tri kućica, a sada je tu nešto što više liči na metra. I svi su savršeno ispresijecani Menhetn nego na klasični evropski trg. Čitavi desetinama uskih staza tako da spomenik nizovi nebodera od stakla i čelika u američkom podsjeća na veliki lavirint što na neki način i stilu modernih Vavilonskih kula građenih da jeste jer je tako lako izgubiti se u njemu. Te dopru do boga Novca uspinju se iznad zemlje u ploče najviše izgledom liče na granitne kojoj još uvijek čame kosti snova i ljudi koji su grobnice koje se izdižu iznad zemlje. Ali isto pobijeni radi tih snova. Hitler je bio spreman da tako mogu da podsjećaju na gomile leševa. I pobije čitav svijet da bi ostvario svoj san o upravo je ta neograničena asocijativnost ono germanskoj nadmoći i hiljadugodišnjem Rajhu. što mu daje snagu. Oni koji su došli nakon njega nisu bili tako otvoreno krvoločni, ali su za svoj san o

21

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Ne može čovjek da se ne zapita šta je ostalo od svih tih megalomanskih ideja i carstava osim miliona mrtvih i razrovane zemlje. Ima li išta postojano što je izdržalo sve te promjene? Odgovor mi se neočekivano ukazao dok sam se gubio u ogromnog lavirinta memorijalnog spomenika pobijenim Jevrejima u Drugom svjetskom ratu.


_

Dok čovjek hoda kroz taj spomenik, ne može, a da ne postavlja pitanja, zašto su različite visine, zašto nigdje nema ni jedne jedine riječi, zašto je podloga neravna tako da se čas uspinješ, čas silaziš, i uopšte ima li nekakva jedinstvena poruka? Sumirano u ono vječito pitanje, šta je umjetnik htio da kaže? Taj spomenik je simbol onog velikog razdora koji je nastao u njemačkom društvu nakon što se završio rat, kad je došlo do otriježnjenja od kolektivne ratne histerije. Taj sukob je dobrim dijelom bio i sukob generacija kada su oni koji su za vrijeme rata bili djeca stasali dovoljno da upitaju roditelje šta su oni radili tokom rata? To suočavanje sa prošlošću novih generacija je bilo bolno kao što se može i zamisliti, i iako mu se ne može poreći iskrenost, žar da se istrijebe svi ostaci Hitlerovog nasljeđa bio isti kao i kod onih koji su ga gradili. Drugačije nije moglo da bude. Ono što je najfascinantnije u svoj toj priči jeste to da je boju za taj memorijal proizvela ista fabrika koja je proizvodila gas za gasne komore. Paradoksalnost te činjenice naprosto ostavlja bez riječi. Čovjek ne može da se ne upita kako je moguće da je ista kompanija i učestvovala u istrebljenju Jevreja i pomagala da se podigne spomenik koji će u isto vrijeme biti njihov vječni pomen i sramota onima koji su to radili. To je svojevrstan odgovor na ono pitanje o postojanosti ovozemaljskih stvari. Snovi umiru, ljudi izginuli za njih se zaboravljaju, ideologije završavaju na smetlištu istorije, ali novac koji je sve to omogućavao ostaje tu i ostajaće na vijeke vjekova da bude na usluzi svima koji ga budu trebali. I ništa novo nema pod suncem. Još jedan od ostataka Hladnog rata u Berlinu su ambasade koje obučene u nova ruha kao da i dan danas vode svoje tihe ratove. Niko kao te ogromne ambasade ne pokazuju sujetu onih koji su ih gradili. Velika zgrada američke ambasade je smještena odmah uz Brandenburšku kapiju, taj simbol cijele Njemačke, kao da su time htjeli da poruče da su oni centar, uvijek i u svemu. Britanska ambasada, udaljena par ulica, građena u ekstravagantnom postmodernističkom stilu u prvi plan ističe ogromnu britansku zastavu koja kao da natkriljuje ne samo pola zgrade, nego i pola ulice. Najveća je, naravno, ruska ambasada, koja izgleda kao da bi u nju mogao u slučaju evakuacije da se smjesti cjelokupan ruski državni aparat sa sve porodicama činovnika. Iako je Berlin prepun muzeja i zatvorenih i otvorenih, iako ima čitavo jedno ostrvo puno muzeja, Berlin sam je jedan veliki muzej na otvorenom i to ne zbog nekakvih spomenika, starih zgrada ili priča koju neka mjesta nose. Berlin je jedan od najljepših muzeja grafita, jedinstvena izložba koja ne prestaje. Nisu to samo mala remek-djela potpisa, ili ogromni murali na još većim zgradama, to je sveukupnost svega toga, kao da su se sva ta išarana vrata, zidovi i stubovi podigli na viši nivo postojanja i postali odraz same duše grada koja je progovorila kroz ruke i sprejeve svih onih koji se osjećali klaustrofobično među sivim praznim zidovima nekada važnih zgrada. Berlin je kroz njih postao tetovirani grad. Iza svake slike stoji priča, iza svake priče stoji čovjek, iza svakog čovjeka stoji bezbroj stvari koje su ga oblikovale, bezbroj rana koje su ga tjerale da progovori kroz boje.

22


_

Ali, onom ko u Berlinu bude tražio istoriju može mu se desiti da ga mimiođe sadašnjost, ono što je mnogo zanimljivije i mnogo uzbudljivije od nekakvih hladnih muzejskih hodnika. Upravo taj nevjerovatan spoj najcrnje prošlosti i sadašnjosti koja ga čini jednim od najzanimljivijih i najgostoljubivijih evropskih gradova je ono što najviše oduševljava čovjeka. Berlin je slavlje života, grad u kojem čovjek osjeti koliko je dobro biti živ, baš na tom mjestu, baš u tom trenutku. I ništa drugo više nije bitno, postoji svijet sa svojim problemima, mukama i besmislicama, ali isto tako postoje sjajni trenuci čiste sreće i ako ti pođe za rukom da ih uhvatiš, bar jednom i bar malo shvatićeš kako život pruža mnogo više nego što smo u stanju da vidimo. Grad koji ti otvara oči. A ima li išta ljepše od toga?

onda sam počeo da skačem i tako nisam prestao čitave noći. Pade mi na pamet da se ne sjećam kad sam se zadnji put tako skakao, lud od sreće, a da nisam popio ni kap alkohola. Oko mene su prolazili ljudi u svim mogućim kostimima – crni bijeli kosooki ružni goli zakopčani i gomila prelijepih, prelijepih žena. Kad smo konačno, na kraju žurke izašli iz zgrade, shvatio sam da je već svanulo, da smo plesali šest sati bez prestanka i da je napolju grad već uveliko bio budan. Kiša me je mazila po licu, a ja sam bio srećan čovjek. Zbog svega toga i ovaj putopis čini malu nepravdu tome gradu jer je većim dijelom posvećen istoriji Berlina nego sadašnjosti. Ali, kako pisati o sadašnjosti? Sadašnjost traje samo trenutak, dok smo je spomenuli ona je već nestala, kao voda u koju ne možeš zagaziti dva puta. Kako opisati nekome koliko je dobar osjećaj tumarati šarenim ulicama i uživati samo gledajući okolne zidove. I kako opisati ludilo koje ne prestaje u nekom od bezbrojnih klubova gdje po čitavu noć igraš dok oko tebe prolaze čitava galerija nevjerovatnih likova, od nekakvih polugolih, na koje se niko i ne obazire, pa do ljudi u odijelima koji plešu rame uz rame sa njima. I niko od njih ne smeta drugima. Zbog toga je Berlin prestonica alternativne Evrope, grad koji, koliko god to zvučalo izlizano i u stilu turističkih vodiča, nikada ne spava i u kojem zabava vječito traje, samo se premješta sa jednog mjesta na drugo.

STREET ART

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Uletio sam jedne noći u Taheles, skvot koji se tih dana borio za opstanak jer su vlasti htjele da ih isele odatle. Uletio sam u tu zgradu izgrađenu negdje početkom dvadesetog vijeka, grafiti su vrištali na mene sa svih strana, a u zraku se osjećala neka fina nervoza. Upao sam na žurku i okrenuo se da odem po pivo, a onda, kao da je me je neka anđeoska sila opsjela, uhvatio me je talas genijalne muzike na koju niko nije mogao da ostane ravnodušan. Htio sam da odem po pivo, a onda sam shvatio da mi pivo ne treba, štaviše, da mi smeta jer s njim neću moći da plešem. Počeo sam da se mrdam, a

23


_

PORTRET SLIKARA

Jelena Mrše, rođena je 08. avgusta 1978. godine u Rijeci. Odrasla je u Bakru i Kraljevici, gde je završila osnovnu, a u Rijeci i srednju građevinsku školu. U Zagreb se seli krajem oktobra 2013. godine zbog posla i ljubavi. Crtanjem se bavi otkada zna za sebe, a slikanjem otkad se učlanila u slikarsko udruženje „Veli pinel“ iz Kosterne, čiji je član bila gotovo pet godina. Pod vodstvom profesora Penzeš Nadalova, akademskog slikara počela je da slika najčešće mrtvu prirodu i pejzaže (primorske motive), tehnikom akril na platnu. Kaže da su te slike najčešće njena viđenja nekih gotovih slika, koje je radila po predlošcima i u njih unosila „nešto svoje“. S udruženjem „Veli pinel“ je izlagala na nekoliko zajedničkih izložbi, više puta učestvovala u Likovnoj koloniji u Kosterni. Nakon selidbe u Zagreb menja tehniku i teme slikanja. Jelena kaže da su slike plod njene mašte. U radu koristi kombinovanu tehniku (radi s olovkom, ugljenom i akrilom). Nedavno je izlagala u Petrinji sa koleginicom slikarkom Ines Peračković. Na fotografiji se nalaze Jelena Mrše, Mario Lovreković (pisac i saradnik časopisa Zvezdani Kolodvor) i slikarica Ines Peračković (ilustrator knjige „Tamna strana užasa“ Maria Lovrekovića).

24


REPORTAŽA

_

Beleške šetača ovdašnjeg Piše: Miroslav Lj. Ranković

Šetajući kraj obale Dunava uživam u pogledu na ljude, drveće i ptice. Retko se desi da me privuku prodavci i njihova roba nabacana na klupe. Dva velika ispisana kartona privukla su moju pažnju terajući me da zastanem na tren i pročitam sadržaj: “IZNAJMLJUJEM KNJIGU 2 Sata - 100 din 1 sat - 50 dim .... SADRŽAJ POEZIJA KRATKE PRIČE

MALE MUDROSTI S' POŠTOVANJEM

Zastao sam naravno na pristojnoj udaljenosti i posmatrao prolaznike koji su uz osmeh primećivali kartone i produžavali dalje. Približio sam se klupi i kako ne ugledah Autora uzeh knjigu “Pismo nepoznatoj ženi” u ruke i prelistah. Pred mojim očima su se ukazivale veoma lepo dizajnirane stranice i naslovi: Zvona, Ako, Vrati mi, Sto puta, Duga,.....ren, Eh, Devet dana........, Igre zavođenja, Emocije, pa još tuđe a na kraju i sam nasmejani Autor Nebojša Lucić sa sve osmehom na licu. “Izvolite, pogledajte molim Vas. Ja sam to pisao za čitaoce kojih je sve manje..........” Razgovarali smo nekoliko minuta i saznao sam da i on kao i mnogi drugi pisci i pesnici “nekomercijalnih naslova” u želji da svoje delo učini dostupno čitaocima, koristeći sopstvenu maštu šeta od klupa na keju, preko Knez Mihajlove ulice i Kalemegdana do Ade Ciganlije. Poneku knjigu proda po veoma popularnoj ceni, a vrlo često izmami osmeh pa i poneku pohvalu za svoj rad.

25

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

AUTOR NEBOJŠA LUCIĆ”


_

Razgovarao sam i po ko zna koji put se setio pojma “globalizacija” koji nam menja živote bez obzira gde se nalazili. Današnji izdavači imaju velike knjižare na najboljim mestima. Dostupni su i preko mreže trafika ma gde se one nalazile ali pune naslova bez sadržaja, knjiga bez duše i emocija. Setio sam se i do juče velikih izdavačkih kuća koje su u svom Poslovniku imale zapisanu obavezu da neguju mlade autore i plasiraju njihova dela, koji nisu sve gledali kroz stopu profita, jer su profit zarađen od drugih visoko tiražnoh naslova preusmeravali u fond iz kojih su se štampala dela mladih i novih autora. Većina ih ne postoji. Uništene su, bankrotirale, prodate .... I sam sam autor nekoliko knjiga i potpuno sam svestan ciljeva današnjih izdavača, a i muke potrebne da bi se knjiga prelomila, katalogizovala, odštampala i na kraju promovisala. Godinama već pokušavam da pronađem način za plasman. Često se razočaram uslovima smišljenim za nove autore ali ne posustajem kao ni Vi poštovani čitaoci. Radim uz pomoć nekolicine divnih prijatelja koji ne gube nadu već svojom energijom menjaju i nas i svet koji nas okružuje. Dok pišem ove redove okupira me misao da u svakom našem gradu postoji neki trg ili uličica koja je omiljeno šetalište. Pretpostavljam da je svako to mesto svakodnevno okupirano prodavcima šarenih stvari i ponekim slikarom sa svojim delima. Pretpostavljam da se ponegde, ponekad pojavi i tamošnji Nebojša Lucić sa svojom plemenitom idejom da promoviše, ne sebe već knigu, poeziju ili prozu. Pretpostavljam da se i Vama ta ideja dopada te Vam predlažem da svako u svom gradu, mestu ili gde već živi pokrene jednu akciju koja možda zvuči dečije: “Proglasite Trg ili Ulicu na jedan dan svakog meseca u Trg ili Ulicu Autora pisane reči! Dozvolite da se pojave sa svojim delima i da stoje kraj njih i da prolaznicima koje će naslov ili autor zainteresovati da ispričaju svoju priču. Dozvolite svakom da vidi da su autori kreativni dostojanstveni borci za slobodu misli. Dajte im priliku. Zamislite samo poštovani čitaoci kakav bi to dan u svakom mestu bio? Pun autora i knjiga i sugrađana kako šetaju i razgovaraju. Kao na sajmu. Možda će se pridružiti i nekoliko prodavaca cveća, a možda i neko sa violinom ili gitarom?

Siguran sam da će mnogi naslovi naći svoje čitaoce a glas o autorima otići bar jednu ulicu dalje. Možda se neko od posetilaca osmeli pa objavi svoj naslov i na nekom od sledećih Dana Autora pisane reči stane sa druge strane? Siguran sam da hoće!

MOLITVA Poslušaj me Bože, slušaj me dobro ša ću ti reći, mnoge sam pute proš'o, neke tek moram preći. Podaj mi snage, ljubavi, volje, da hrabro kroz život idem, ali bolje, još - bolje. Da imam hrabrosti da sebe vidim, k'o što me vide ljudi sa strane, da znam da crvenim i da se stidim, I da nikome ne tražim mane. Da ne činimzlo, nikome, nikada, da zbog mene niko - ne strada, da me u putu samo lepe misli drže i vode, da volim ljude, ali i - izrode, da volim crno kao i belo, da cilju dođem k'o čovek - smelo.

VREME

Prosečan čovek za pet do sedam minuta ispuši cigaretu, za pet decenija postane mudar, za pet sekundi budala, ako želite da se izdignete iznad nivoa proseka, zaboravite na pomenute vremenske intervale, dakle trudite se da u životu vreme iskoristite a ne - merite. I nikad ne zaboravite, u životu se broji i računa samo ono što ste učinili, a ne - mogli. Nebojša Lucić

26


MINIJATURE

_

Представљамо

Пре неколико недеља уживао сам разговарајући са својим другом Хаметом Налићем. Веома занимљив човек сензибилног срца, гласа славуја и ван

димензија око 1мм. Нажалост стицајем околности нисам уписан у књигу рекорда, али сам сазнао да сличан рекорд није пријвљен или уписан.” - Изговорио је

временске ширине. Искористио је прилику да ми помене свог пријатеља Јасенка Ђорђевића у чијим минијатурама ужива и да ми препоручи да и их погледам. Поглед на њих најпре је у мени изазвао чуђење, а затим дивљење према вештини и идејама, слободан сам да кажем ретког уметника.

Јасенко у разговору са Вашим репортером.

Јасенко Ђорђевић је рођен у Тузли 1983, године. Од малена заинтересован за уметност и минијатуре потпуно импресиониран микросветом прави свој први оригами од папира - бродић величине 1 мм (милиметра), који је пријавио за Гинисову књигу рекорда “ Димнзије папира биле су 1,5мм х 2,5мм а сам бродић је

27

“Средином 2010. године Брат ми је послао линк са радовима једног америчког уметника и изазвао ме да и ја покушам нешто слично. То су биле скулптуре на врху оловке. Та идеја ми се јако свидјела па сам одлучио сам да се опробам. После пар дана сам брату послао готову скулптуру са поруком: "Видиш да могу ".

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Минијатуре Ђорђевић Јасенка


_

Крајем 2013 године награђен на Бијеналу Минијатурне умјетности БиХ са две награде, наградом за скулптуру и Гранд При Бијенала. Десетак његових радова, трајно су изложени у Mузеју оловака Cumberland у Великој Британији.

Рад Аутора можете пратити на: www.toldart.com ; www.facebook.com/ toldart; www.instagram.com/toldart; www.twitter.com/toldart

Веома је тешко радити са графитом, Због тога што је веома ломљив, посебно када се ради на малим површинама (испод 1мм). Битно је да будете веома опуштени и 100% концентрисани на то што радите. Али и поред великог напора који tребате да уложите, рад на графиту делује врло опуштајуће. За израду једне скулптуре потребно је и до 10 сати активног рада да би се добио неки груби облик, а након тога неколико дана да би се средили ситни детаљи. Иако се ради о скулптурама које су димензија испод 1цм, ја Скулптуре израђујем без употребе повећала.

28


PRIČE _

Piše: Miroslav Lj. Ranković Šta bi šetač ovdašnji radio drugo nego šetao gradom koji voli? Posmatrao usput. Sigurno. Šetajući često mi se u pogledu ispreči neka od mnogobrojnih bandera javne ili tajne rasvete, kablovskih ili nekih drugih operatera sa opuštenim kablovima koje ukrašavaju ptice. Nađe se na njima i poneka kesa koju je donela košava podsećajući nas na savremeno doba progresa i svekolikog napretka u kome živimo. Posmatrajući te nejednake i šarolike bandere setim se često ideje mog poznanika slikara Nalić Zlatana, tuzlaka po rođenju i tulinca po egzistencijalnoj muci. U jednoj od pijanih noći na pamet mu je pala ideja da u svojoj Tuzli podigne spomenik nepismenima kojih po njegovom kazivanju ima i danas i koji ga veoma nerviraju. Obzirom na stalnu oskudicu u gradskoj kasi i nedostatak novca za umetnike, a naročito one koji žele da svojim delom potaknu na razmišljanje zamislio je da sve bandere u Tuzli oslika u olovke i proglasi spomenicima nepismenih. Zamišljam, da se njegova ideja ostvarila i da je Tuzla osvanula sa pobodenim olovkama čiji bi vrhovi bili okrenuti ka nebu ispisujući svoju tugu baš zbog onih kojima su namenjene. Šta bi sve one na belim oblacima napisale?

Rado bih i za naše gradove ukrao ideju s tim da bih spomenike posvetio pismenima i onima koji tu istu drvenu olovku koriste i danas uživajući u njenom mirisu dok je zarezuju zarezačem ili nožićem i tragu koji ostavlja na hartiji ili bilo čemu drugom. Da li znate poštovani čitaoci da je trag grafitne olovke skoro večan. Monasi na Svetoj Gori je koriste da obeleže iskopane kosti pokojnih monaha i kažu da je postojan.

Da li znate da su mnoga veoma cenjena umetnička dela nacrtana upravo grafitnom olovkom. Kada pomislim na nju, setim se velikog arhitekte i crtača Ljubomira Ivanovića koji je prizore Novog Pazara i Beograda vozdigao upravo njome. Mnoge dame će mu večno biti zahvalne na aktovima i portretima kojima ih je uveo u večnost pokazujući da ona piše i crta srcem baš kao i čovek. Ostavlja hiljade nijansi zavisno od pritiska ruke kojom upravlja um preko srca. Dragi prijatelji pronađite svoju olovku i pišite njom. Zarezujte je, liznite i ostavite trag koji će Vas na čudesan način spojiti sa mnogima koji su radili, rade ili će raditi to isto. Ispisujte svoje redove direktno iz srca i uživajte jer će mnogi uživati posle Vas. Nadam se da ćete se setiti ove priče kada budete bili u šetnji i ko zna možda Vas navede da baš svoju banderu pretvorite u spomenik ili skulpturu nečega što će Vas podsećati na nešto smešno ili lepo?

29

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Da li znate da njeni tragovi još mogu da se nađu na drvenim delovima prozora, vrata i nameštaja koje je neki majstor obeležio ko zna pre koliko decenija?


REPORTAŽA

_

Књига као уникатни украс Велики тиражи, ниска цена израде и све ређи одласци на изложбе посвећене књизи полако су нам из свести избациле да је књигу осим у тврдом и меком повезу могуће укоричити тако да постане украс. Елегантан украс достојан стола од племенитог дрвета високо полираног на коме ће се налазити или библиотеке од ораховог дрвета на чијим вратима се налази кристално стакло. Данас у најстаријем делу Новог Београда у невеликој радњи налази се радионица достојна сваког елитног уметничког кварта једне од светских метропола. Господи Радомир Ерић власник и мајстор ме је дочекао и увео у свој свет: старих алата и машина и дивних радова. Леви део дуже странице правоугаоне радње осветљен дифузним светлом које се пробија кроз гране дрвећа је испиуњен радним тезгама које су истовремено и радне полице а десни који се налази уз зид радовима. Радови су уникатне укоричене књиге из разних периода, Устави, Дипломски радови и Докторске дисертације.Ту је и по нека књига у кутији и мапа за радни сто– секретар какве нисам видео од последње посете Кући Цвећа. Дивно место испуњено књишким мирисом помешаним са мирисом скробног туткала и штављене коже. Поглед мајстора подсећа на поглед хирурга приликом операције а глас на префињеног професора са Академије примењених уметности који Вас сваком изговореном речи просто заводи предметом своје приче како би га заволели уз обавезни поук о технологији његове израде. Земунац по рођењу, графичар по образовању прошао је веома респектабилан пут учећи занат и украшавајући књиге. Завод за израу новчаница, Народна Библиотека Србије – одељење за конзервацију, ЈНА-Центар за војно -научну документацију, Москва – Библиотека Лењина са 22 велике читаонице и учење уз мајстора седамдесетогодишњака који је читав век провео у храму књиге ни једног тренутка лишен изазова посла и потребног материјала. Француска књиговезница као радионица од стила потребна академику и обичном човеку и данас своја радња. Господин Радомир Ерић је мајстор који је коричио чувено фото-типско издање Мирослављевог Јеванђеља. Клишеи-метални да слободно кажем шаблони за пресу која отискује у кожи још се налазе на његовим полицима и

плене иако су само слика у огледалу шара које се налазе на корицама. Византијски повез, пергамент, папир који се након каширања скробним лепком на неку рецимо повељу уопште не види а чува је вечно од исушивања, оштећења и пуцања само су неки производи којих је могуће видети. Позлата на кожи преко утиснутих слова или мајсторска рељефна првобитна 3 д позлата на страницама књиге просто задржавају поглед а и дах јер су урађене до крајњег савршенства. Ма колико их посматрали и ма из ког угла нећете наћи ни једну грешку или недостатак. Схватих да је овај по мени уметнички занат вишечулан као и књига јер поред изгледа његов производ има и мирис а буди и чуло додира до најситнијег рецептора јер су

30

материјали предивних текстура. Прилком веома пријатног разговора са Господином Радомиром Ерићем сазнао сам да на жалост нема ученика. Одлазио је у Графичку Школу и разговарао са професорима који нису показали интересовање да своје ученике школују бар делом у његов радионици. Надам се да овај занат неће изумрети јер поред мајстора слободно могу да кажем и уметника школује и људе на добром гласу што нам је у овом времену од пресудног и националног значаја. Oставио сам Мајстора у царству у коме је књига украс уз жељу да уради уживајући још много повеза који ће чувати дивне књиге украшавајући и оплемењујући и простор и душу.


PRIČE

_

Nada Malek

Sitna, mršava devojčica pošla je u prvi razred osnovne škole. U lekarskom kartonu stoji: sedamnaest kilograma, neuhranjena. Njenoj majci, lepa, najlepša na svetu! Tog septembra, majka je sa stomakom do zuba (deveti mesec trudnoće), ponosno uhvatila za ruku svoju devojčicu i povela je na svečanu prozivku đaka prvaka! Učiteljica koja im je dodeljena bila je skoro pred penzijom. Delovala je strogo, principijelno i ne baš naklonjeno deci koja po prvi put prelaze školski prag, pa im treba topla reč i dobronamerna podrška. Tih prvih dana u osnovnoj školi devojčica je bila tiha, mirna. Nizale je samo petice. Dobila je i neki kilogram više! Samo mesec dana kasnije, dobila je i brata... svi su bili srećni . Ličio je na malog okupatora, koliko je tražio pažnju svojih ukućana. Pažnja je trebala i devojčici koja je pisala svoje kose linije i svoja prva slova. Majka je bila razapeta između pelena, uspavljivanja novog stanara ove porodice i zadataka koje je radila sa svojom devojčicom. A ona je delovala tako samostalno, kao da joj pomoć nije ni trebala. Priča teče baš zato ovim redosledom. Kockice se nisu nikome baš najbolje složile. Polazak u školu malog đaka prvaka i u isto vreme dolazak novog člana porodice... ko će tu biti interesantniji. Svako traži pažnju samo za sebe. Da li će deku i baku, kad dođu, pre privući sveska i crteži đaka prvaka ili onaj nasmejani upišanko, koji nikad nije plakao, a tako se lepo smejao. Borba za pridobijanje pažnje bila je nesvesna, čak i majci, koja je sada bila beskrajno srećna, jer je uspela da posle silne borbe i deset godina braka dobije i ćerku i sina, baš kako je uvek želela!

Ono što je dobro prodrmalo srećnu majku bio je poziv iz škole od učiteljice: „Dođite lično na razgovor!“ Uznemirena majka se pitala šta bi to moglo da bude. Devojčica nije pravila nikakve probleme, bile je dobra u svemu, čak nekako za ponos! Ispostavilo se da je problem bio crtež, a tema: „Moja porodica“. Na crtežu tri osobe zajedno, jedna daleko od njih, sama. Otac i majka u nežnom zagrljaju sa bebom koja je nedavno došla na svet, a ona, devojčica iz prvog razreda osnovne škole koja je naslikala ovaj crtež, izdvojena sama, u skafanderu (spremna za let u svemir). Majka se jako iznenadila. Nije ni bila svesna šta se nalazi u toj maloj duši... ali je crtež ostao tu da podseća kad su se dve jako bitne stvari desile u isto vreme. Prolazile su godine... Devojčica je trenirala rukomet, svirala bubnjeve, pisala divne dečje pesme i priče, objavljivala knjige, snimala diskove, radila baletske predstave... Osvojila je drugu nagradu grada Beograda (Majski dani Beograda), napisala je odu svome gradu (koju su izvela četiri hora za 850 godina postojanja grada). Radila je fantastične muzičke performanse, i još puno, puno toga..., ali skafander nikad nije obukla. Nije joj se dalo. Onako posebna i specifična, kao što je uvek bila, otplovila je „Kruzerom“ na Bermudski trougao, Bahame, Antarktik... Razdvojena je mesecima od roditelja i brata. Nije to kao na slici koju je nacrtala u prvom razredu osnovne škole. Sada šalje prelepe slike na kojima joj se vide tople oči i divan osmeh. Zadovoljna je. A majka zna, duše su se sasvim približile. Spojio se krug, svaka karika je na svom mestu. Devojčica u skafanderu više ne postoji.

31

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

je rođena 1950. godine, u Srpskoj Crnji (rodno mesto Đure Jakšića – kako voli sama da kaže). Završila je hemiju, ali je uglavnom radila kao bibliotekar u Fabrici sijalica “Tesla” – Pančevo. Objavila je pet knjiga. Za svoje kratke priče, nagrađivana je više puta. Priče je objavljivala u mnogim časopisima i zbornicima. Član je Udruženja književnika Srbije – Beograd i Saveza Književnika u otadžbini i rasejanju - Novi Sad.


_

RECENZIJE

Vreme u kome živimo

Другом збирком песама „Моје душе риме“ Оливера Шестаков, душом искреном и препознатљивом ушла је у свет песнички, тихо и достојанствено, с лепотом приде, на први поглед тиха и повучена али душу кад отвори кроз стихове нове књиге појави се орканска лепотица која задивљује својом изговореном речју. Хаџи М. Чуровић Кичавски Маштом својом истиче заборављена осећања, реална некада похотна, за неразумне неразумљива, али толико јасна, одваја се од свакодневнице бежи у своја „непрегледна поља сунцокрета“, бележи, сања и упозорава. Оливера готово дечјом наивношћу открива своју сензибилност и осећања, успева да сачува временски раскорак између времена. Жена која влада собом, влада временом у невремену. Својом поезијом показује и доказује да је живот онолико компликован колико ти хоћеш. Она живи животом лепоте и воли и пати, примећује непримећено, описује заборављено.

Време у коме живимо са свим тешкоћама и надама уз призоре страдања и муке је обасјало неколико савремених песника који су се својим песмама издигли изнад њега. Међутим искрама светли, са већ другом збирком поезије и Оливера Шестаков. Мирослав Љ. Ранковић

Оливеру познајем скоро две деценије, а упознао сам је тек при читању поезије. У мору песама пливао сам попут рибе, уживајући ношен сваким таласом емоција. Класично образовање, топлина породице и чистоћа Оливериног срца очигледни су узроци тог магичног стваралаштва. Читајући њену поезију мој ум је доживео праву пројекцију слика топлих боја зачињену вишечулним сензацијама. Збирка песама подељена је на циклусе мисаоних, љубавних, родољубивих и годишњих доба, нудећи избор читаоцу да изабере своју стазу и ужива. Ритам песама је код љубавних тих, а код мисаоних и родољубих звонак. Код песама које певају годишња доба ритам је потпуно уклопљен са нежним лахором и као такав у складу са ритмом сваког емотивног срца. Ток сваке песме је логичан и разуман са завршетком који се од почетка назире и пружа јединствено уживање.

32


_

Piše: Dušan Varićak

„Neraspakovane godine“, Arte, Beograd 2012.

Čarls Bukovski reče: „Sve je više pesnika, a sve manje pesama.“ Zato je pravo otkrovenje sresti se u današnje vreme s autorom čije pesme plene, čije pesme govore, imaju šta da kažu, uopšte – za razliku od najvećeg dela savremene poetske produkcije. Šesta zbirka pesama M. Danilovića, asocijativnog naziva, Neraspakovane godine, štampana je ćirilicom, za razliku od zbirke Ako je ljubav luda, a jeste, iz iste godine; po rečima samog pesnika, „da ne zaboravi svoje korijene“. Sastavljena je od dva ciklusa: „Život rijeka“ (55 pesama), introspektivan je, više refleksivnog karaktera, a „Okot ljubavi“ (svega 15 pesama) – vraćanje je na Majovu najomiljeniju temu, ženu, i emotivan, sa nekoliko izuzetnih pesama nadahnutih i posvećenih autorovim traganjima za onim poetskim u sebi. Danilović piše, slobodno se može reći, u najboljoj tradiciji onoga što su nekad tako dobro radili Brana Petrović i Mika Antić. Prividno lakim, lepršavim i nepretencioznim stilom, on dotiče i najsuštinskije teme i pitanja (Kako se zove moja kuća, Izgubljena ovčica...), ispunjavajući i poštujući tako dva najteža preduslova i principa kvalitetne poezije – pisane reči uopšte: jednostavnost i iskrenost. Kao svaki istinski umetnik, Majo zna kako da preko konkretnog, pojedničanog, dosegne ono opšte, univerzalno; takođe je sposoban – retkost kod savremenih pesnika – da izrazi sumnju u sopstvene pesničke moći (Loš rukopis), kao i u jednoj drugoj, antologijskoj – posvećenoj Branku Miljkoviću – u kojoj kaže: „Jer prava riječ / još se rodila nije.“

„Majo je zaljubljen u poeziju... ne u svoju poeziju... zaljubljen u pesničku slobodu, reč, snagu, misao.“ (Iz pogovora Gordane Vlajić). Za razliku od većine pesnika i „pesnika“, njegova jedina istinska ambicija je da bude, da postane pesnik, „da oslobodi pjesnika“ u sebi, iz sebe (izuzetne su Pjesma ne laže i Oslobođenje pesnika, iz drugog ciklusa.) Treća Majova opsesivna tema, pored žena, to jest ljubavi, i poezije, je – život. U svom lirskom dnevniku on ispisuje pesme o životu, o svom odnosu s njim. Prateći distancu između njih dva, razdvajajući ih, on peva o svom životu kao o nečem nezavisnom od sebe (Onako, iz nehata, Život je đavo, Nek mlati). To su pesme od onih ironičnih, ciničnih, katkad sarkastičnih, sa pregršt stihova za pamćenje: „Dođe mi kao namet, živim ga kao lekciju napamet.“ (Skot život) „Razmišljam, da ga se odreknem – u čitulji.“ (Nek mlati) „Promašim temu. promašim.“ (Promašena tema)

/

Život

Majo Danilović, taj ovisnik od života, u svojoj pesmi pronašao je jednu od najefektnijih njegovih definicija u savremenoj poeziji: Život je sve „između onog što se nije dogodilo i neizvjesnosti.“

33

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Majo Danilović:

Najbolji je u slobodnom stihu – tu je na svom terenu. Pesme su to lišene bilo kakve lažne patetike, sa diskretnom ironijom, često na rubu cinizma, pa sve do otvorenog sarkazma (Bespogovorno vjerujem). Tu su i nekolike buntovne, protestne – što bi se onomad reklo (kako anahrono!) – ali, neobično uspele (Da ćutim tiše, Ne vucite me za onu stvar...).


PITALI SMO ZA VAS

_

Piše: mr Tijanić Mikailo

R

ačunarstvo u oblaku (eng. Cloud computing) predstavlja isporuku računarskih resursa i skladišnih kapaciteta kao uslugu za heterogenu grupu krajnih korisnika. Ovaj se koncept oslanja na deljenje resursa preko mreže, najčešće Interneta. Krajnji korisnici pristupaju aplikacijama u obliku oblaka preko web pretraživača.

Cloud computing je nastao kao jedan od najbrže rastućih segmenata informacione tehnologije. Ovaj koncept open source softvera i automatizovani sistemi za smanjenje troškova čini Cloud Computing atraktivnom opcijom za obrazovanje. Razvoj informacionih tehnologija i stalno inoviranje uzrokuje promene u metodama i oblicima nastave i organizacije koja će biti optimalna u eri masovne primene Interneta i elektroničkih izvora znanja. Mnoge od prednosti cloud computinga su praćene instrumentima pravne sigurnosti, postoji visok stepensigurnosti od rizika kradje obrazovnog-materijala, koji predstavlja intelektualno vlasništvo na internetu. Za razliku od tradicionalnih rešenja, cloud computing pomera software i baze podataka u velikim podatkovnim centrima, gde upravljanje podacima i usluga ne može biti u potpunosti pouzdno. Cyber kriminalci ovde mogu videti priliku kao način da prošire svoje ilegalne aktivnosti i domognu se plodova tuđeg intelektualnog napora. Claud computing je postala značajna tehnologija i trend još u 2009. godini kao novi način za isporuku računarskih resursa. Computing usluge u rasponu od pohrane podataka i obrade softvera, kao što je e-mail sada je dostupna na „free“ zahtev. Dakle, Cloud computing je Internet-based računarstvo, pri čemu zajednički resursi, softwer i informacije su dostupne na zahtev. Pojam „oblak“ se koristi kao metafora za nešto što se dešava na internetu, to može biti neka usluga u vidu softwera ili hardwera skladištenje podataka, čija fizička lokacija nije poznata, niti broj servera koji se koristi za tu uslugu, kao ni infrastruktura. Oblaci se često pojavljuju kao pojedinačne tačke. Poslovne ponude na tržištu stižu od HP, IBM, Amazon, Google i Microsoft. Usluge google apps je jedna od najpoznatijih.

34


_

Usluge cloud computinga mogu biti široko svrstani u tri glavne kategorije: To su Softwer kao usluge (SaaS) sadrži krajnje korisničke aplikacije koje isporučuje kao uslugu. Platforma kao usluga (PaaS) i Infrastruktura kao usluga (IaaS)

Private cloud je interni ili kooporativni oblak i marketinški izraz za računarsku arhitekturu u okviru kompanije, koja je zaštićema ferewall-om. Cilj je pružiti mogućnost kompaniji da upravlja infrastukturom s jedne tačke i da dodeljuje resurse po potrebi. Public cloud zahtevani i potrebni resursi se dinamički dodeljuju u vidu web servisa putem interneta. Eksterni oblak prestavlja cloud computim u pravom smislu. Hybrid je kombinacija javnog i privatnog oblika. Kompanije neke podatke zadržavaju za sebe dok se deo deli na javnoj mreži. Community cloud je infrastruktura podeljena između više organizacija koje dele zajedničke interese. Prva vrsta pretnje se može opisati kao zloupotreba i korištenje Cloud Computing. IAAS usluga nudi svojim klijentima iluzuju za neograničenim korištenjem mreže i kapacitetom za pohranjivanje, često zajedno sa „frictionless“ procesom registracije, gde svako s važećčom kreditnom karticom može da se prijavi i odmah počinje koristiti cloud usluge. Neke usluge se čak nude i besplatno. U Srbiji kriminalci se sve više usredotočuje na Adobe PDF i Flash datoteke, s težnjom da zarazi žrtve s malwerima. Neka od rešenja za ove vrste pretnji su da treba uključiti stroži oblik prve registracije i validacije procesa. Intelektualno imovinska krivična dela na Internetu su se proširila na čitav globus a u R Srbiji su otkriveni slučajevi s intenet stranica s kojih se šire materijali zaštićeni autorskim pravima, bez saglasnosti o autorskim pravima. Pojedine osobe protivzakonito koriste različite materijale (kao što su e-knjige, materijali za učenje, priručnici u PDF-u) za sticanje materijalne koristi od ove ilegalne aktivnosti. Glavi izvori autrskog materijala su portali i Internet strance sa slabim stepenom zaštite, a u nekim slučajevima se pomoću korisničkog imena i lozinke neovlašćeno ulazi u sadržaj pojedinih datoteka odakle se takve materijale neovlašćeno preuzimaju i distribuiraju. Postoji nekoliko predloga za ovu vrstu napada poput: sigurnosne podrške provajdera, osiguranja jake autentifikacije (da lozinka za pristup bude što kompikovanija) i permanentna kontrole logovanja (da se u svakom momentu vlasnik autorskog dela prilikom logovanja-prijave na sistem, uveri da li je neko eventualno neovlaščćeno pristupao i kada zaštićenim podacima).

35

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Takođe postoje i četiri tipa cloud computing razvojnih modela:


POEZIJA U SLICI

_

Hvala ti ©Tea Kap Mače SJ

Svi skupa Učinimo mobu Svetlosti Očevog sjaja Nebeskom ocu

Svetlosti miline Sveto mesto Sveta Ruka dobrote Dar od tebe dat Moli te Razmakni oblake Raširi nebo Otvori Nebeske kaveze Nek duše polete Jatu svome Daleko U skrivene daljine Do miline Milino Daj nam umeća Da tvojim sjajem Prosvetlimo Sve one Opijene Mržnjom Strahom Zavišću Ti nas sve zagrli Da budemo Skupa večni Ljubavlju opleteni Dobrotom okićeni

Da nam da snage Da nadjačamo sebe Sačuvamo nas Majku zemlju Dotle nas ti čuvaj Mi tu Još nismo jaki Svetlosti Hvala ti

Ne rođeni ©Tea Kap Mače SJ

Žrtvovani Od majke U ratovima Ubijenih očeva Koračnice Marširaju Traže

36

Nerodjenu decu Očeve i majke Nasledstvo krvi Nasledje sveta Krvave reke Ko ih hrani Potrebe ih vode U bezdan i dubine Kolone Nebom putuju Slike I daljine Sloboda na zastavama On se nije vratio Ostao Zagrljen humusom Pustare nad morima Daleke zvezde Nad obroncima dolaska Žrtvovani Nerodjeni Večno probudjeni Besmrtni Traže Nerodjenu decu Očeve i majke


_

ŠETALIŠTE (NE)POSLUŠNIH MISLI

Držim te kao ugojen Mjesec na mršavom štriku noći, čekajući ispit novog dana, svijetliš. Ocijeđene suze iz bistrih očiju nisu mjera ljubavi, rekoh tiho, plakati umijemo svi. Svjetlost poslije tame nije kalup snage, rekoh i to, (u) mraku i svitac donosi radost. Oslobodi se narandžastog pritiska razvodnjene bajke i odleti daleko, što dalje od ove livade na kojoj sam te pripitomila riječima. Lezi gdje god poželiš! Otkrij pustinjsku pjesmu tamo gdje svako zrno ima svoje nebo. Kada te povjetarac uplete u rosu, i pokloni ti dah makovih polja, a ti, ne poželiš ništa, osim crvenila njihovih obraza, znaćeš da sam našla izgubljenu uspomenu iz djetinjstva i da više nikada neću igrati šah sa sjenkama neuhvatljivog remenja, znaćeš da sam se vratila izvoru sa kojeg sam potekla, da zamolim tok za malo mjesta, u koritu oprosta. Otkrićeš tajnu koju nikada nismo mogli razumijevanjem dotaći, zašto svi naši putevi otiču u nemogućnosti spajanja, znaćeš da smo začeti mnogo prije pitanja, dok se naša množina opirala životu sa potomcima lanaca.

U MREŽI SVEČULA (upecani poziv za povratak) Budi slobodniji od slobode, crveniji od krvi, tiši od tišine! Budi pjesma koja ne priznaje pravo na posjedovanje i (pr)ocjenjivanje, oblak koji namjerno kasni da ne rasplače svježi zimski dan, uho svemira i grlo vaskolikog izvora, mjesto susreta dva pogleda prepoznavanja, smislena igra četiri nožna palca na zajedničkom putu bez pravila, neokamenjena statua vječno vrela pokretna slika života i teci teci teci ka litijama kelijama gdje bijasmo jedno iz istog sjemena dok klijasmo, u vatri zemlji nebu i vodi mladi nesveli i budni dok pripovjedasmo slobodi sagu o smislu hrabrosti pored otvorenog prozora na kući našeg sna jednog davnog decembra.

37

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

POEMA O POLJU MAKOVA (u olabavljenom stisku ljubavi)

Šminkao bi svoj očaj i izvodio ga u šetnju na uzici, posebno skrojenoj za te prilike s namjerom da zadivi ostale šetače, izlazeći uvijek u isto vrijeme poslije dobro uvježbane uloge i bogate trpeze, kojom ga je gostio uz iznuđeno obećanje da neće lajati na ljepše lance, ni griti ruke koje ga krote. Vraćao bi se odjeven u utješne parole da se upornost uvijek isplati samo treba izdržati čudnu bol u predjelu grudi i redovno zavoje mijenjati. (Očaj nije znao drugačije tješiti).


_

Obično nadrealističko veče Sasvim obično nadrealističko veče U sobi punoj dima niko ne dodiruje liniju zdravog razuma boje se mešaju i više ne mogu da izdržim! Ne meri mi zenice nikada jer prosuću ti smeh iz utrobe bolje prihvati kao aksiom da ja nisam ja čak ni onda kada bih želela to biti. A sada, dosta je bilo! Ugasi Mesec pa da odemo na spavanje dosta mi je tvojih gluposti...

Kofer ti pakujem Dok vetar lišće u krug vrti brišem ti suze ivicama sna ruke ti stežem i zatvaram oči da ne čujem udar da ne čujem krik sad idi negde negde daleko nek ostanem ti maglovit ko iz snova lik jer magle su duge sumorne i teške i blede, blede u zenitu greške. Zaklopi mi korake Da vrata ne otvorim Kad se vratiš da čuješ Odjek tišine...

Još jedno zbogom Mogli smo ostaviti čitave sonate vetru Da izviždi nama u čast Kad ponesu nas magle Na taj daleki put Jer tajna je nebo Što iz očiju nam se gubi Visine su čudne A obično tlo Na kom lišće se topi I osmeh ti sija Dok pružaš mi ruku Al to nisam ja. Autor crteža: Natalija Petković

38


MoM

Piše: Velimir Aćimović (Mišljenje o mišljenju)

Plakao sam, plakao sam krv. Konačno se budim iz horora sećanja, gustih crnih uspomena koje mi migolje uz noge, grizu i grebu svoj put do srca. A tamo ga teraju da brže kuca i boli. Dok je teški dim punio moja pluća, pomislih možda sam sve to i zaslužio. Flaša starog konjaka odavno je ležala na podu prazna i mrtva, ćutala je kao i sve oko mene. Bio sam prepušten milosti vriska u mojoj glavi, ali on je samo postajao snažniji i polako ispunjavao celo moje telo. Mrak i neizdrživa tišina i u njoj neizdrživ bol u meni. Da li se ovako osećaju mrtvi pomislih, ali tu misao naglo prekide kašalj koji je dugo i snažno cepao tišinu. Na dlanu mi ostaše kapljice krvi. Bilo je i vreme da se đavolice pokažu obično ih ne čekam ovako dugo. Ali onda se desi nešto čudno, one, one mi zapevaše lepu pesmu, mirnu pesmu. I baš tada sam znao da ma koliko sam napaćen i mrtav.. i lud – ipak nisam sam, imam ove kapljice krvi koje pevaju i krhotine volje što ostaše posle dugih godina poraza i spreman sam za još jednu tuču sa životom. Ustajem naglo dok još želim, dok još mogu, dok još traje to što lepi ovog slomljenog čoveka.To je bila greška jer me naglo prekida bol i vrti mi se u glavi jako, ali ako

sada odustanem poješće me strah. Moram dalje, moram po cenu svega.Kaput visi na zidu, odavno je tu, neupotrebljen. “Vreme nam je za još jednu avanturu druže”, govorim i brzo ga oblačim, uskačem u cipele i krećem u mrak. Veliki strašni svet i kiša pada, kapljice mi zapljuskuju lice dok se teturam mokrom ulicom, volim vas kapljice zaista vas volim.Odavno nisam bio napolju. Sve je tako mirno i sivo, doduše valja priznati da je tamna noć i da niko pri čistoj svesti i ne izlazi sada. Jedino vidite one mlade pune života kako se vraćaju, deca bludne noći koja traže sklonište u miru svojih domova. Ovaj put ni njih nema. Kiša ih je oterala, volim te kišo, volim da budem sam. Koračam pomalo nesigurno, pomalo pijan i pomalo srećan. Odavno se nisam osećao ovako. Deda me je nekad vodio za ruku po kiši, išli smo tako smejući se ničemu, jednostavno smo se smejali. Njega odavno nema da mi pokaže put, nema ni glupavog smeha. Nastavljam jer ovoga puta znam gde idem, ovoga puta znam šta mi je činiti. Ne krećem u neki veliki pohod. Moja avantura za mnoge je verovatno beznačajna, ali za mene, za mene ova noć predstavlja sve. Sve što sam propustio, sve što sam mogao učiniti boljim. Ne verujem da je moguće, ali me tračak nade tera da idem dalje. Čudna je to stvar, nada nas opseda kao stara

39

ljubavnica. Daje nam laži često, laži koje pijemo kao najbolje vino i kao svaki dobar pijanac tražimo još. Molim se ipak tom bogu kojeg ne znam da mi usliši samo ovo. Onda ću svojim putem u san, san i smrt ako postoji razlika između ta dva. Put koji treba da pređem zapravo i nije dug ali meni se čini kao najduža staza ikad. Dani, godine, vekovi prolaze, sve je prošlo, čitava večnost. Samo ja stojim pod ovim tmurnim nebom i kisnem. No, ukaza mi se cilj. Nisam se skamenio na kiši, to je dobro znati. Moj cilj je neugledna telefonska govornica, jedina govornica za koju znam. Prilazim joj i polako ulazim sa strahopoštovanjem kao u hram, kao u carske odaje. Ulazim tako zato što znam da je ovo verovatno moja poslednja šansa, moja poslednja šansa da postanem čovek. Okrećem broj polako, taj broj koji nikada neću zaboraviti. Zvoni jednom, dvaput, milion puta zvoni i ostaje tišina koja me plaši. Tišina koja me izjeda i nestrpljenje i strah i bol i nervoza. Želi da me ovako slabog pregazi i uništi. Zvoni večno i već kad pomislih da je svaki napor bio uzalud začuh usnuli glas. Najslađi i najlepši usnuli glas koji je ikada postojao. Začuh njen glas i osetih sve ono što odavno nisam. Padoh na kolena, tiho progovorih oprosti. Zaplakah dok sam to govorio i suze mi polako padaše na pod kap po kap.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

_


POEZIJA

_

„Kod Tomislava bogatstvo slika ne sakriva se iza emocije kao što se ni emocije ne sakrivaju iza slika. Ne pretvara stih u gomilu dekorativnih ili anti-dekorativnih pridjeva. Svaka riječ ima svoju pravu svrhu te postiže onu tako, u poeziji potrebnu, ravnotežu. Poneki stih, čak i u jednostavnosti svog izričaja, pravilnim izborom riječi, postaje težak poput olova. Uranja do dna duše čitatelja što govori o pjesničkoj zrelosti u usponu.“ (iz recenzije Sonje Smolec).

Rođen je 1988. u Međugorju. Apsolvent Katoličko bogoslovnog fakulteta, Filozofsko-teološkog smera u Zagrebu gde trenutno boravi. Piše poeziju, kratku prozu i oglede o raznim pitanjima.

Uspomena Šetao sam s Vama one noći kroz park, spavalo je: zelen, cvijeće, klupe i drveće. Šetajući bez Vas u posve drugoj noći silno oživješe u samoći.

Tamo gdje pjevali su pjesnici Tamo gdje pjevali su pjesnici u pustoj zemlji bez imalo cvijeća, tu krasan grob će doći kao voćka sred proljeća. I spomenik tvrdi kamen i šapat vječna vika. Pun prašine taj će znamen sred ljupkih krajolika… Kroz pero srušeno od inspiracije, tinte i svijeta ralja predaše nam poeziju skrušeno, kao krunu jednog kralja. A mi luđaci koji smo ostali na životu morasmo se zakleti pred grobovima krizantema; Tražit ćemo poetičnu ljepotu Kada je ni za lijeka nema.

40


DEČIJE STRANE _

Тамара Обрадовић

из Београда, рођена је 30. јануара 1989. године. Мастер учитељ по занимању. Ради у ОШ “Алекса Шантић” у Београду. Њени основни принципи су професионалност, рад, одговорност и поштовање како моралних тако и етичких норми. Веома воли свој посао и ради га са уживањем. Послала нам је фотографије и радове својих ученика док је радила у боравку. Поклони које је с пуно љубави направила за своје ученике.

А у наставку можете видети какве су поклоне њој спремили њени ученици.

НАЈБОЉА УЧИТЕЉИЦА

Најбоља учитељица, воли је свако. Она нас учи брзо и лако. Стално се мучи, нешто да нас научи. Много је волим ја. Ко Месец што Земљу обасја. Ово је крај моје песме, наљутити моју учитељицу нико не сме.

41

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Михајло Војиновић


_

УЧИТЕЉИЦА

ШТА БИХ ВОЛЕЛА ДА БУДЕМ КАД ПОРАСТЕМ

Учитељица је једна права, права лепотица је она.

Кад порастем желела бих да будем учитељица у боравку, зато што је моја учитељица Тамара учитељица из боравка . Она је лепа, мудра, добра и најбоља учитељица на свету.

У боравку је једна учитељица, она је као мала паметна вилица. То је једна дама, лепотица је права.

Маша Бабић

Разне ствари прави, помаже нам за све ствари. Кад домаћи радим, уз њу све схватим. Сваки тежак задатак, за њу је прост и лак. Нема боље учитељице, од учитељице Тамарице.

ПРИНЦ И ЗМАЈ

Николина Павловић

У далекој земљи био је један принц. Звао се Петар. Он је живео у великом замку. Замак је био сиве боје. Принц је имао мач, оклоп, штит и великог белог коња. УЧИТЕЉИЦА Његов коњ се звао Шарац. Принц се заљубио у једну принцезу из другог Моја учитељица Тамара је најбоља краљевства. Она се звала Николина. учитељица на свету. Највише волим када заједно радимо домаћи задатак. Принцеза је имала строгог тату. Краљ је Учитељица са нама припрема приредбе, рекао принцу да мора да убије змаја ако правимо украсе за Нову годину и Ускрс. жели да ожени принцезу. Змај се звао На једној приредби ми је дала улогу Пламени и живео је у пећини. Принц је Рудолфа. Моја учитељица је најлепша, ма отишао да се бори са њим. Међутим њих прелепа је! двојица су се спријатељили. Принц Петар Маша Бабић је отишао код краља са змајем. Када их је видео заједно краљ се наљутио. Принцу је било жао да убије змаја. Краљ му је опростио и дозволио да се принцеза уда за њега. Змај је чувао њихово краљевство. На крају су сви живели срећно. Филип Нинковић

42


DEČIJE STRANE _

БАЈКА О ЧАРОБНОМ ПРОДУЖЕНОМ БОРАВКУ

Продужени боравак ОШ,,Алекса Шантић" је веома наобичан. Учитељица која ради у овом боравку је вила. Она је веома мудра. Када деца причају она дигне руку и деца одмах престану да причају. Учитељица има чаробне руке. У боравку старе ствари постају нове. Она лети. Када једном ученику објашњава задатак, она брзо одлети да помогне и другом ученику. Стефан Недић

Са мамом и татом разговарам о лепом понашању,љубави и срећи. Посебно волим да разговарам са мојом сестром. Наша учитељица каже да добар однос треба да се ,,гради'' као што она ,,гради'' добар однос са њеним братом. Они су једно другом највећа подршка, а ја желим да да то имам са мојом сестром. О следећем догађају сам причала са сестром и она је све то запамтила. Са другарима сам била у паркићу. Свађали смо се око лопте. Њихово понашање није било лепо.Учитељица нам је рекла да морамо бити пажљиви и добри. Са друговима треба да делимо ужину.Не смемо да лажемо. Старије треба да поштујемо. Морамо лепо да се понашамо да би нас други поштовали и ценили. На крају нам је учитељица рекла да морамо да слушамо родитеље и учитеље да би били добри људи. Неко је рекао: ,,Добро се добрим враћа''. То је цитат који сам запамтила. Маја Видосављевић

43

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

ЛЕПО ПОНАШАЊЕ


_

JESENJINU U ČAST

Učiteljica Ivana Švragulja nam je poslala predivno pismo iz Osnovne škole „Jabukovac“ iz Petrinje. Pošto smo želeli da vam prenesemo toplinu i atmosferu koju nam je Ivana opisala, prenosimo vam delove iz njenog pisma.

„Izuzetno me je puno potaknula vaša ideja o pisanju pjesama potaknutih životom i djelom Jesenjina. U prvi mah sam pomislila sama pisati pjesme, a onda sam se začas preokrenula u mislima i odlučila provesti dan s učenicima inspiriran Jesenjinom. Već odavno nisam čitala Jesenjina (od srednje škole) i kada sam se uhvatila pomislila sam da je to uistinu pretežak zalogaj za djecu. No odlučila sam pokušati s mojim kreativcima sa Dodatne nastave Hrvatskoga jezika (učenici 3. i 4. r., osnovcima). Jutro je cijelo bilo naklonjeno nama.

Maglovito, jesensko, vlažno. Počeli smo s pečenjem kestena za sve učenike u školi, učenici 4. r. su sudjelovali u pečenju, a u prikupljanju plodova svi učenici razredne nastave.

Nešto kasnije zavukli smo se u toplinu knjižnice upalili mirisne svijeće, skuhali čaj od jabuke i cimeta, poslužili čajne kolačiće i krenuli čitati Jesenjina s par osnovnih detalja o njegovu kratkom životu. Reakcije učenika su bile izuzetno zanimljive, pokazivali su interes za to doba povijesti čovječanstva, za njegov život, interpretirali njegove pjesme na sebi svojstven dječji način. Uz zvuke opuštajuće glazbe, miris čaja i svijeća, grickajući čajne kolačiće učenici su se uljuljkali u Jesenjinov doživljaj svijeta, interpretirali njegove pjesme, ilustrirali ih i potom se okušali u nizanju rima i pjesničkih slika.“

44


_

Dalibor Jelinić, učenik je 3.r. OŠ Jabukovac u Petrinji, Hrvatska. Živi u malome selu na brdašcu, Banskom Grabovcu. Dalibor je mali čovjek otvorenog uma i velikog, osjećajnog srca. Rijetko piše, ali kada napiše onda je to ovako dobro!

U JESEN Zadnjeg jesenjeg dana Jesen je bila žuta. Dok pored žute krošnje Siđem sa žutoga puta. Kad odjednom, Čujem dijete kako plače. Cvili, cvili Kao malo mače.

Goran Janeš je učenik 3.r. u OŠ Jabukovac u Petrinji. Goran je veseli dječak bujne mašte koji se vrlo rado izražava literarno i likovno, te polazi Liovno – kreativnu skupinu i Dodatnu nastavu Hrvatskoga jezika kod učiteljice Ivane Švragulja. Izuzetno nadaren i svestran dječak.

Ovo mi je Najljepša jesen u životu! Jedna crnokosa djevojčica I njezine smeđe oči Pogledom mi griju srce I ono poskoči! S lišćem pleše i pjeva, Jesen ju sluša. Ona je prava Jesenska duša. Žao mi je što nisam stariji, Jer ova pjesma Je namijenjena Mariji.

45

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

JESEN


PRIČE

_

Jelena Skrobić „Чекате, а! Чекате Нову...“, уз шкрипу се отворише врата на којима зазвецкаше стакла и уђе дубок, продоран глас обавијен децембарском маглом. За гласом уђе човек. За човеком пас. Глас, човек, пас. Глас луталице, луталица и његов верни пратилац. Онако с врата, осврну се по кафани човек у дугом дебелом капуту и са шеширом испод којег се назирао жбун проседе коврџаве косе, тражећи кроз дим и алкохолна испарења одговор на питање које је малочас поставио. Угојени црни пас, великих ушију и кратког репа, као по команди склупча се испред шанка, спусти уши и поче да дрема. Одакле ми је познат тај лик који се крије испод шешира? Можда сам га видео пре неколико дана док је гладним очима кришом меркао излог месаре. Не. То није тај. Тај је имао неку сиву капу навучену преко чела. И није имао капут него јакну... Јакну... Не могу да јој се сетим боје... Беше нешто пепељасто, сиво, шта ли је... Овај што је сад ушао некако је отмен. Био је отмен... Био је отмен док му се рубови капута нису искаљали. Био је отмен док му се оковратник кошуље није искрзао, шешир измастио. Да није то мој некадашњи професор музике којег већ пола године виђам у дугом реду пред народном кухињом? Стрпљив. Не прича ни са ким. Свима се склања и извињава. Стално спушта обод шешира и скрива поглед. Увек хоћу да му се јавим. Учтивост ми то налаже. Али кад заустим реч поздрава, сетим се да бих га тиме понизио. Он не жели да га препознају, а ја не желим да га због мог поздрава шешир покрије до земље. Није овај човек што сад уђе мој професор музике из дугог реда пред народном кухињом. Не би он ни крочио у ову биртију нити би ишао одрпан и мастан праћен псом луталицом верним до понизности. Не би сигурно и не би вечерас кад му је место поред клавира, са нотама. Али зашто ми се и даље чини да познајем лице које онако грлато постави питање свима нама у овој загушљивој станичној биртији? Можда зато што сва лица избраздана патњом личе једно на

друго, а лице грлатог са шеширом открива да је много патио. Зашто ми је познат и овај пас који из захвалности лиже сваку шапу која га нахрани? Можда зато што десетине таквих лута по овом граду. И ноћу завијају дуго и тужно као да слуте неко зло... „Чекамо, чекамо... А где си ти? Касниш на славље“, прену ме из мисли глас напукао од пића и дувана. Дошао је из угла у којем су за једним малим столом прекривеним столњаком са скорелим флекама седела два скоро иста клошара, пожутелих дугих брада, лица црвених од мраза, ољуштене коже на рукама, у ритама и чизмама увезаним канапима. Станични инвентар. Кафанска сметала. Редовне муштерије дежурној патроли. Одрпани господин с отменим масним шеширом у елегантном капуту искаљаних рубова придружи се двојици за малим столом у углу. „Стари знанци“, помислих. *** „Сушна ли је ова година! Не памтим да нека беше оваква!“, оте се уз тежак уздах старом господину што се са скромним пртљагом сместио до прозора не би ли избегао дим који штипа очи. „Сушна, сушна“, као ехо зачу се поред њега глас другог господина. Тегет беретка, кожне црне рукавице, беспрекорно изгланцане чизме. „Како ли ћемо се прехранити?“, следи ме глас оног првог. Да, како ли ћемо се прехранити? Да ли сам се некад то запитао? Лето беше толико врело да испуца земља. Јесење кише нас заобиђоше. Зима сува, магловита. Снега ни за лек. А ја се никад нисам запитао како ћемо се прехранити. Младост мисли само на себе, а старост брине све наше бриге. Зато јој је коса побелела. „Ту је Војводина. Даће она хране свима нама“, дође одговор од господина са кожним рукавицама, а његов сапутник поново без речи уздахну. „Да, даће Војводина“, помислих и умирен том мишљу позвах дремовног конобара да наручим још једну. Шољу чаја. *** Одшуњала ми се година. Кроз прохладна пролећна јутра, кроз јулску жегу, кроз густе магле, шуњала се од дана до дана све док потпуно није нестала из мог видокруга, неповратно као и све претходне. Али ова беше бржа од њих. Јурио сам њене зоре, поднева и ноћи, падао задихан од умора, а ипак нисам успео да је ухватим.

46


Да ли ме то успоравају оне претходне године *** које ме, иако младог, већ помало притискају па „Трубачи!“, упаде у кафану Циганчић и сви губим трку са садашњошћу или су неки чудни, скочише уз узвик одушевљења. За тили час кроз мени непојмљиви механизми убрзали живот па врата прође лимена дружина, а највеселији ме садашњост стално држи на два-три корака гости се нађоше на столовима. Одрпани грлати иза себе? господин већ је био скинуо по рубовима Мислим ја тако о старој што развлачи свој искаљани капут и масни шешир, раскопчана последњи сат, образи ми све руменији од чаја, а кошуља откривала му је груди и тако распојасан она тројица за столом у углу запевала неку бацао је чаше око себе. Један његов другар је у песму па од њихових гласова сопствене мисли заносу клечао и веселио се, док је други ширио једва чујем. Грлати пева као да хоће да сравни руке покушавајући да загрли и пољуби прсату са земљом и нас и кафану и станицу са све плавушу у олињалој бундици од вештачког возовима и цео свет што ноћас чека и радује се. крзна која је средовечно лице замаскирала јаком шминком. Чекам и ја. И радујем се. Увек кад чекам, кад се нечему надам, осећам узбуђење које ми Два господина која су уздисала над сушом голица утробу. Толико ме голица да ми натера и гладном годином што нас чека окретала су сузе на очи и не да ми више да седим, него ме главе од овог призора не кријући згражавање. тера да се шеткам тамо-овамо док ми срце Родитељи дечкића са наранџастом капицом искаче из лежишта, пење се ка грлу и почиње да кренуше ка вратима пробијајући се кроз вриску, пулсира у слепоочницама. И сад осећам то дим и заглушујуће звуке дувачких инструмената. пулсирање и већ бришем марамицом сузне очи Кренух и ја за њима. Време је. Старој је и шеткао бих се тамо-овамо само кад не би било одзвонило, а долази... Долази Она... ових малених смеђих очију што су умилно*** радознали поглед упрле у мене. Дечачић у Цупкам на пустом перону не бих ли се мало очевом наручју већ десет минута ме упорно посматра, а ја се питам шта је то на мени загрејао. Густа магла заклања ми поглед на необично видео па не скреће поглед. Немам велики станични сат који откуцава последње баш умилан лик. Нисам ни нешто леп, а ни минуте до поноћи. Сви чекају-у кућама, на ружан (бар мислим да нисам ружан). Нисам ни улицама и трговима, у отменим ресторанима и од оних што праве гримасе од којих се деца неугледним биртијама. Чекам и ја.Чекам на зацењују од смеха. Имам сасвим обичан, хладном, пустом перону на којем је све неупадљив лик по којем ме људи скоро никад стало.Само још сат откуцава и казаљке се крећу. не памте. Мене памте по речима и по делима и Крећу се и коначно поклапају. Из даљине чујем звиждук, а затим и тутњаву воза. По небу се није ми важно што ми лик брзо забораве. разливају водоскоци боја. Знам-сад сви славе. „Ти мали, што ти наранџаста капица са бућицом Славим и ја. И у мени прште боје, срце ми је уоквирава лице, можда ме у овом тренутку опет на месту, топла крв загрева ми сваки делић боље знаш од свих оних који ме годинама тела и чујем душу како ми певуши. Воз стаје. познају. Можда осећаш како ми срце пулсира у Отварају се његова тешка врата. Најлепши слепоочницама па хоћеш да ме умириш тим тренутак кад се чекање претвара у дочекано. умилно-радозналим погледом. Ти си још дете. Дочекана је. Она. Једном руком узимам тежак Сасвим мало дете које боље види, зна и осећа кофер, а другом хватам њену нежну малену од нас што смо као одрасли, а целог живота се шаку помажући јој да сиђе са тих неколико трудимо да у себи сачувамо оно што се још високих степеника. Да сиђе и стане пред мене. дететом може звати“, обраћам се малом Да стане пред мене и загрли ме. Да и ја њу нечујним речима, а родитељима, који су се загрлим. Дуго чекану. Напокон дочекану. Ноћас окренули да виде кога њихов син посматра не сви славе и по небу се разливају водоскоци боја, трепћући, упућујем осмех. а ја чујем како ми душа певуши.

47

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

_


PESME

_

Мирослав Кокошар ЉУБАВ ИЗ ВРТИЋА

МЕНИ ЈЕ МЕНЕ ЖАО

Моја мама и мој тата познају се из вртића, моме тати у то време фалило је пар зубића.

Што ме у школу и овог јутра сањивог прате, то не бих знао. Тако ће опет бити и сутра... МЕНИ ЈЕ МЕНЕ МНОГО ЖАО!

Допао се ипак мами татин осмех и фризура, пристала је баш због тога да му буде главна цура.

Што није деда, то ме баш чуди, на моју страну и јутрос стао?! Рекао мами да ме не буди... МЕНИ ЈЕ МЕНЕ ОПЕТ ЖАО!

А у школу кад су пошли и касније, након школе, за петицу све су знали нарочито да се воле.

Где ли су она дечија права која је Господ детету дао? Да га не буде, док слатко спава...

и сада на плажи сања како спава. Ја никада не бих мого да издржим да се попут крофне као тата прижим. Смешећи се само мама тихо рече: „Када је тврдоглав нека се још пече.“

МЕНИ ЈЕ МЕНЕ ДО НЕБА ЖАО!

То није у реду, ко те такву створи? Окрени га мама не дај да загори!

ЈЕДНОГ ЛЕТА

НЕМОГУЋЕ ЖУТО ПИЛЕ

КЊИГА

Покрај реке једног лета кад је деда био млад, упозно је згодну цуру то јест моју баку сад.

Пре три дана једна квочка у гнезду од чисте свиле, родила је себи сина немогуће жуто пиле.

Нећу да ми буде глава шупља, смешна, празноглава.

Иако је био пливач, али не и моја бака, деда пред њом није смео ни да мрдне из плићака.

Повела га у двориште да родбину види многу, успут му је шапутала да поједе нешто с ногу.

Прилику ми књига пружа да ме знањем наоружа.

И сада му у ушима још одзвања бакин глас: „Не смеш ићи у дубоко појешће те морски пас!“

Немогући њен јединац својој мајци из ината, пришао је једном петлу и рекао: „Здраво тата!“

Уз књигу ће тако спретно, расти дете препаметно.

Једног дана када буду прослављали златну свадбу, деда каже да ће опет запросити моју бабу.

А петао мудра глава тек са врата да га скине, удари му чвргу кљуном и рече му: „Здраво сине!“

А још кад су запловили заједно у брачне воде, није дуго потрајало – морали су да ме роде!

Браниће се од незнања, са пристојног одстојања.

НА ПЛАЖИ Тата се на сунцу купао у зноју, хтео је под хитно да набаци боју. Опиле га палме и пучина плава

48

Замислите таквог оца то себично смешно биће, своме сину, жуту банку, није дао за црвиће. Узбуђена мама – квочка (иако то није хтела), казала је свом јединцу: „Боље да сам мућак снела!“


PRIČE

_

OSAMLJENIK Nije bilo tačno, rekao si da nema horizonta sudbine, koliko je tačaka koje zakasniš, koliko susreta da se raziđeš, ne, preci moji, tamo vani je ledena zemlja, zasede i trčanje po ustaljenom krugu, bojim se da ću da ponovim oskrnavljene reči, bojim se da nema vrata koja drugačiji kad otputuje, jednak kad dolazi. Noći punog meseca, u uglu pletenica belog luka i raspelo, opet klečim, zagrizem u kamenje, vani slutim stope umrlih, strah je zapisan na licu večeri, strah je pokretač sveta. U mreži sunačevih zraka pokušavam da uhvatim samoću, kao što i izgledaju pripreme, usred crvenih cvetova nara u škrinji sećanja tražim pauke, u ehu koraka diše zemlja, odnekud proleti strašiva senka, izdaleka zovu zvona. Kažem sebi, napij se trenutka do dna, oprobaj galebov let, nalaziš se na jednoj od barki, kao mnoge druge lađe i ti tražiš luku, sa tvojim rođenjem rodi se i tvoja smrt, i tvoja smrt je novo rođenje. Ali bele su vlasi noći, stranci kucaju na čela mermernog sna, izdajice i robovi VREMENA koje nas lovi i ljuljuška, koje gmizi mimo nas, jedva postaješ svestan pomeranja granica, naseljavanja leda u pregibima VREMENA, kao igra bisera, ti jalovi pokušaji kad zazivaju preci, svako u svojoj priči – tvoje, svako nosi deo tebe i ti si deo njih. Ogledalo je razbijeno na jedrima rastanka, razilazimo se pre susreta, pijani od sećanja, trezni od stvarnosti, starci zadocnelih jutara, ništa dragocenije od trenutka kojeg zakasniš, a zemlja, pobednica, bez usta. Ponoviću ono od pre, jer te označi, jer se užeže u tebe tada kad još nisam znao da ću da postanem pisar, da ću da uništim dva braka, da će moj sin da me zamrzi, da će moja kći da postane anđeo, da ću da budem osamljenik u malom primorskom mestašcu, da ću zajedno sa dvojnikom da se izgubim u prostoru i vremenu čarobnjačke Istre.

Domska deca su u devet odlazila na spavanja. Dežurna vaspitačica je mrzovoljno prišla krevetu. Koji je za vas razapet bio, odjekivalo je u mislima male Katice. Vaspitačica se nagnula prema njoj i opazila da oko vrata ima posrebren lančić, na kojem je privesak bilo raspelo. Jednim samim pokretom joj je strgnula lančić. »Rekla sam ti da te gluposti ne stavljaš oko vrata«, raspuhala se ljutito pre nego što je ugasila svetlo. Koji je za vas razapet bio, opet se javila misao. Nebo na kvadrate, san bez snova, detinjstvo bez ljubavi. Za božićnu večeru deca su dobila čorbu i naranču. Katica je naranču stiskala u ruci, posmatrala je u mraku i mirisala. Kad budem velika, imaću beskonačno mnogo naranči, pomislila je. U prijemnoj sobi je sve bilo pripremljeno za zabavu. Raskošno servirani stolovi su se povijali od raznih dobrota. Katica je otišla do gardarobe. Pomerila je poklopac sa malog otvora i provirila. Da se i ne znam koliko tudila, nije videla ništa drugo osim velikog koša naranči. Otvorila je prozor i daleko bacila svoju naranču. U marku su svetlucale dečje oči. Ko bi razumeo ovaj svet, kao da sunce i mesec ne znaju za srećne zvezde, kao da u vetru plaču grane domske trešnje. Tamo na dvorištu, u blatnoj lokvi, srebrni zraci su milovali odbačenu naranču. Kao da su noći večne.

49

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

KAO DA SU NOĆI VEČNE


_

Mario Lovreković (iz zbirke „Tamna strana užasa“) Ima strave dok god se proteže potreba za njom, a ponekad, kada je nema, nedostaje. Puzeća glad, kamen koji isijava smrtnost, stravičnost koja nas grli, ljubi, i dira tamo gdje nije svakome dopušteno prići. Pa i volimo je na kraju, koliko god se bojali u početku, želimo je bilo kada osjetiti i na bilo koji način, jer zabavlja nas i plaši, a bojati se ima smisla. Tako razumijemo stvarnost kao grubu postojanost, shvaćamo da nismo posebni i da jednako gušimo sebe kao i sve druge naokolo, odnosno pokušavamo iskazati se kroz život. Strava je majka svih osjećaja, jer prisebnijih zasigurno nema, drugih među nama, onih koji bi trebali rađati mrtve. Bez straha.

Kao i svaka dobra majka koja voli svoj plod pretvoren u dijete, i moja je voljela svoj. Tretirala ga je kao biće koje mora biti prisutno u trenucima nasilja, mlado koje neće zapamtiti; zasjeniti će mu se um s vremenom, trebao bi takav, zamračen i biti. Nije to namjerno činila, međutim um nije zasjenio, po željama, zastranio nije nikada, zakrvario jest vlastito tijelo, tu mekoću djeteta, te nježne nokte na prstima, naboranu kožu pod očima. Pojeo je djetinjstvo poput ružne priče iznimno krutog prozaista bez volje za basnom. Druga karika, otac, završio je kratku priču. Opio se, sahranio je svoju krv u dubini bez tlaka, zaključao je sve žile vlastitog mesa, dopustio je da se raskuhaju uplakane u tmini, a onda ih je unakazio vadeći ih mlitave i mrtve, kao crve prije posljednjeg lova na ribe kojih više niti nema u potoku od sramote. Kratio si je vrijeme gledajući mamce, a misleći o možebitnom novom ulovu, onome što nikada nije imao, pa tako i o djetetu kojega je svojim sebičnim lovom zapravo usmrtio. Osakaćen slijepim svijetlom tumaram kroz tunele vlastitog sjećanja, Prvi tunel je najmračniji i upravo on počinje priču koja je poluvidljiva. Daje mi na uvid moje prvo sjećanje, moje prvo nasilje. Vidim oca, vidim majku, vidim sebe kako nešto psujem ocu... Prva sjećanja koja su davno bila zapisana, za koja će licemjeri reći da nisu istinita, koja ipak postoje; što sada učiniti s njima kada su obznanjena? Žrtve čitanja podijeliti će sve na pola, kako zdrav razum uvijek i treba činiti ako se pronađe u nepoznatome, i odbaciti će polovicu boli pomiješane s istinom, a onda zapravo ostaju samo packe, ne i udarci, ostaju samo mokre trepavice, ne i suze, ostaje samo to prokleto svijetlo, a ne i započeti mrak. Strah od čitanja istine, ono je što će uvijek krasiti primate, dobre susjede, roditelje možda, malena pluća koja vuku zrak poput mojih, opet ne i istim načinom. Na kraju, kada dijete ostane živo i svjesno, a da drugima to i nije najjasnije, osjeti li se ponos što ipak nije učinilo najgore i ubilo se??

KRAJ

50


KNJIŽEVNE KRITIKE

_

NOVA KNJIGA TATJANE DEBELJAČKI - ISPOVEDANJE SUMNJE I SKLADA Kada se jedan pesnik koncizne versifikacijske veštine, koju je Tanja Debeljački pokazala u haiku pesmama poznatim i priznatim na svetskom nivou, odluči za kratke lirsko-prozne celine, onda svakako i čitalac i tumač u tome treba da traže pravi razlog i povod. Čitalačko zadovoljstvo i želja za drugačijom formom nisu dovoljno ubedljivi razlozi. Odiseja čitanja i dešifrovanja pesnikove namere često ide kroz emotivni kompleks i drugačiji aspekt i intenzitet doživljaja sveta i pesme ali i kroz smerani narativ, koji kratkim formama donosi drugačiji kontekst unutar koga je moguće pronaći prave tačke oslonca čitanja i tumačenja. Piše: Petar V. Arbutina, književni kritičar

ko je (post)moderna lirsku prozu izdigla iznad bastardnosti žanrovskog eksperimenta, sa druge strane je otvorila prostor fragmentarnim delima, koja su referеncijalnu tačku čitanja i tumačenja izmeštala izvan kompleksa jasno definisane faktografije; u duboko subjektivizovan individualni doživljaj sveta i osećanja koja bliže određuju čoveka u posvećenoj sumnji, "tragičnom osećanju života" (ter.M.D.Unamuno) ili egzaltiranoj ljubavi. Takav diskurs je neminovno definisao i svoj dramaturški potencijal, osoben simbolički niz ali, veoma često, i svoju sintaksu. Ovo poslednje Tanja Debeljački pogotovo koristi u imenima ili naslovima pesama, kada razdvaja reči na slogove, raslojavajući onomastiku i stvarajući time drugačije grupisanje značenja i sistem znakova, kao smernica čitanja i doživljaja fragmenata i pesme u celini. Ovaj karakterističan postupak u zbirci Predstava možemo da tumačimo kao osobenu pesnikovu igru ali - ovo drugo tumačenje mi je bliže - i kao pokušaj da se prekomponuje smisao i pronađe prikladna forma u vremenu bez jasnih oblika. Uz izvesna uopštavanja Predstava već u eksplicitnosti naslova nosi jasnu perspektivu sveta kao pozornice i života kao predstave, u kojoj glavne role ne igraju individue nego okolnosti koje posredno uslovaljavaju egzistencijalne epizode. Čovek nije glumac sa jasnim tekstom on u osećanjima i međuodnosima sa drugima pronalazi svoju ostvarenost i potrebu za celovitošću. Zato Tanja Debeljački - i to je možda odgovor na pitanje postavljeno u prvom pasusu - gradi odnos kolokvijalnog govora i poetske forme; autorefleksivne monologe ispovedanja osećanja i ređe dijaloge kao kontapunkte, unutar kojih se poetski subjekti udaljavaju i približavaju u strasnom međuodnosu, često zaokruženom poetskim komenatrom. Mitološki obrazac koji otvara zbirku, proširuje se individualnim iskustvom koje prelazi u mit ali ne u izdvojeni mit nekog homogenog mitološkog panteona već u mitopoetičku paradigmu ličnog iskustva. Šumski duh je duh šume ali i duh iz šume, ljubavnik i strast, strah i tajna. Ekstatično iskustvo dubokog emitivnog doživljaja življenja ("Seks je kao sneg ne znaš koliko će ga biti i koliko će trajati." - "Ironija") postaje istovremeno okvir dešavanja, usmerenost ličnog obračuna u kolektivnom udesu i sunovratu vrednosti ("Ogromna unutrašnja bol pretočena u sklad." - "Vulkan"). Ispovedajući sumnju u iskrenost osećanja pesnikinja istovremeno gradi sklad poetske celine, pitajući se i istovremeno dajući odgovore u direktnom obraćanju gde potvrđuje da je jezik polje stvaranja vrednosti a ne objektivna ili subjektivna stvarnost. Tako da povremeno ironisanje ili setni tonovi samo usložnjavaju semantički potencijal samoće i željenog sklada u ostvarenosti osećanja. Pogotovu u onim poglavljima u kojima se jasno vidi da pesnikinja, posebnim osećanjem za meru i ukus, odlično zna da je za poeziju poguban postupak koji racionalnije oblikovanje pesme poistovećuje sa direktnim i preterano racionalnim saopštavanjem. Pesnikinja u sinestezijskim sudarima pojmova priziva ambijente, prizore i duševna stanja kojima bar na tren pokušava da prevaziđe studen i pustoš egzistencije i samoće. Arhetipski oblici kompleksnog iskustva, simboli iskonskog i nagonskog identiteta koji se ne ostvaruju u ličnoj sreći, postaju moćne poluge poetskih istina. Tragajući za dubinama sumnje i mogućnostima sklada Tanja Debeljački doseže visine izraza, dovršenosti pesme, intigantne emotivnosti, strasne fokusiranosti i poetske jasnoće. Predstava traje i onda kada glumci napuste scenu.

51

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Ia


_

PRIČE I PESME

Mikica Janković Mikica Janković, rođen 11.09.1985 u Aranđelovcu. U Beogradu završio PTT školu. Od rane mladosti piše pesme i kratke priče i objavljuje ih po raznim časopisima i zbornicima radova. Značajnije književno učešće: PESMODARI MIRA, zbornik radova (IGRA, pesma). Od napisanih kratkih priča izdvajaju se: DVA STARCA I VETAR; SAMICA; SAN; FELIKS; LINIJA ŽIVOTA; 12:12; RAZUM I OSEĆANjA i druge... Od pesama to su: IGRA; PRIŠIJ ME ZA SEBE; SLOVA; PESAK i mnoge druge... Živi i stvara u rodnom gradu, Aranđelovcu.

DVA STARCA I VETAR Sedeo je na stolici i ljuljajući se hvatao jutarnje zrake sunca... Na stolu, kraj njega, nalazila se flaša rakije i nekoliko čašica... Jedna beše ispijena do pola... Nogom je lupkao o drveni pod terase u ritmu kuckanja starog sata, koji je bio okačen na zid... Izboranim, drhtavim rukama prelazio je kroz sedu kosu kad god bi mu blagi povetarac vraćao šiške preko plavih očiju, koje su i dalje izgledale mlado... Podigao je šešir, jer mu beše spao sa stolice i stavio ga na glavu... Uzeo je svoju staru iskrzanu gitaru, naštimovao je i zasvirao pesmu koju je ona volela... Dok je svirao pred očima su mu se pojavljivale slike iz mladosti... Vetar je njihao cveće koje je ona sadila... Ispred njega je ležao stari pas, naslonjen glavom na svoje šape... Starac je uzeo čašicu, malo rakije prosuo na zemlju, ostatak popio jednim gutljajem... Nogom je i dalje lupkao o drveni pod terase, ne bi li oterao prokletu tišinu...

12:12 Osvestio se... Bio je u krevetu u polusedećem položaju,podignutih nogu... Na plafonu je treputala neonska sijalica i ispuštala iritantan zvuk koji se mešao sa zvukovima još nekih aparata... Pogledao je oko sebe,video stalak za infuziju i aparat sa kiseonikom koji je bio prikačen na njega... U hodniku je čuo poznate glasove... Kako je neonska sijalica treptala tako su mu se menjale slike u glavi... Shvatio je da je skoro već bio u toj prostoriji... Samo da je neko drugi ležao na tom krevetu... Setio se šarene pidžame i osobe koja je tu ležala... Rukom je stegao krstić koji mu je bio oko vrata... Zatvorio oči... U tom trenutku začuo se ženski glas koji reče: - Hajde junače,dosta izležavanja... Otvorio je oči i video nasmejano lice plave doktorke... Pomazi ga po kosi i reče: - Nadam se da se više ovde nećemo viđati, ima puno lepših mesta gde bi mogli da se sretnemo. Žurno se oblačeći, želeo je da što pre ode odatle, bez obzira na to što je osećao neverovatnu slabost... Na izlazu pogledao je na sat... Pokazivao je 12:12 ...

52


_

SLOVA

"Kiše nema" , Mladen Šimić

„Tražim prostor“ Mladen Šimić

PRIŠIJ ME ZA SEBE Prišij me za sebe... Tankim, nežnim, svilenim nitima... Boje neba... Boje tvojih očiju... Biću tvoja zakrpa... Prekriću mesto gde je neko grub,bahat oštricom svojih dela posekao i napravio rez bola,tuge i nepoverenja... Želim da sobom prekrijem to... Da budemo protkani osmehom,srećom i poljupcima... Da ponovo sanjaš šarene snove... Da jutra budu vedra... Dosta je bilo mraka... Ne plaši se draga moja... Budi jaka... Hrabra... Prišij me za sebe...

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Dugo nisam igrao igru ređanja slova u rečenice koje imaju neko značenje ili poruku... Valjda nisam imao kome da ih šaljem... Ili sam to radio direktno... Sada ću kao kada sam bio dete uzeti azbuku i narandžasto bele kartončiće na kojima su ispisana slova i ređati ih u niz... Samo što sada to neće biti reči koje smo svi sklapali... Ovaj put ću to raditi tako što ću sklopljene reči sebično prekrivati rukom... Da ih niko ne vidi... Reći ćete da je detinjasto... Možda... A možda te sklopljene reči duže traju kada na njih padne što manje pogleda... Ne virite za džabe,nećete ih videti... Videće samo ko treba…

53


PRIČE I PESME

_

Јован Бајц Јован Бајц рођен је 13. јула 1976 год. у Аранђеловцу. У родном граду завршио је основну, а у Младеновцу Техничку школу. Од ране младости бави се писањем поезије, коју и објављује по школским и локалним књижевним часописима. Oсликавајући реалну слику Србије кроз сва времена, ствара поетски роман Ватрено оружје (2003), чиме је доказао да поседује изузетан таленат за приповедање. Савременим романом Распеће (2005) потврђује своје књижевне способности, што му отвара многа врата у свету културе и уметности. Учествује на многим књижевним конкурсима и објављује своја прозна и поетска дела у бројним зборницима и часописима (2014) и (2015), од којих су многа награђена признањима (Прва награда на фестивалу љубавне поезије у Барајеву 2014, специјална диплома за најоригиналније афоризме, кратку сатиричну причу и сатиричну песму у Мркоњић-граду 2014 и 2015, прва награда на фестивалу љубавне поезије у Скопљу (Македонија) 2015, као и многе похвале и остала признања). Из штампе излази и збирка афоризама «Лет беле вране» (2014), где се истиче бритким, сатиричним хумором. Уважени је члан књижевног клуба Аранђеловац у истоименом граду, где живи и ствара.

ЗВЕЗДА ПАДАЛИЦА Од овог света планирам бекство... Немоћно гушим вечиту жудњу...

Далеко негде на небу пада звезда... А тама живаљ покрива... Још једна жеља... Још једна нада... У моме бићу срећа почива...

Јутра су иза оног превоја... Однекуд стиже звук мандолине... Векове мрачне броји секвоја, док преко ноћи зру мандарине...

Ево, и киша крупна сад капље, као да лупом буди заспале... Над градском локвом покисле чапље отужно кљују снове распале...

Кад паук крсташ мрежу исплете, испићу вино из златне круне... А кад у поноћ сове излете, свираће болно танане струне...

Волим када ме цуре засене, када ми врше хôд кроз сећања... Од све милине сањам јасене и заборављам стална нећкања...

Ех, нећу бити љубавни пацер, већ одсјај жеље женских смарагда... Са сваком од њих плесаћу валцер... Отмено... Нежно... Страсно... За свагда...

Од фантазија стварам блаженство... Нечастиви ме тера на блудњу...

54


_

Киша

Autor slike: Jovan Gagić

55

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Гаша Луфтика је напросто улетао из ситуације у ситуацију и сваку чинио комичном, ма колико она била озбиљна или чак трагична. Ево и како! Једна од многих анегдота везана за његово име била је и она кад је раном зором устао и кренуо на посао. Зашто баш у цик зоре? Па, ваљда, зато што је живео на селу, километрима далеко од свог радног места у градској фабрици. Пошто је важио за забушанта који није много марио за радни учинак, већ за хватање кривине и дебеле 'ладовине, често су му замерали да намерно касни на посао. Да би, можда, оповргао те гласине, Гаша је тог тмурног јутра поранио и кренуо пешице ка граду, будући да аутобус још није стигао на сеоско стајалиште. Успут је планирао да неког устопира, ако се укаже прилика. Ишао је тако, ишао, све док се у једном моменту не појави неко камионче, које му се приближавало с леђа. Он истури палац и устопира возача. Овај стаде, али не беше у могућности да га прими у кабину, пошто је возио још двоје људи на месту сувозача. Зато му рече да ускочи у приколицу и да седне на клупу. Гаша га послуша и учини тако. Камионче беше без цираде, а у приколици осим две дуже клупе био је и празан мртвачки сандук. Луфтика седе на клупу, труцкајући се од пута пуног рупа и неравнина. С времена на време, упирао је поглед ка небу, очекујући сваког часа да падне киша из олујних облака. Убрзо се то и догоди. Киша поче да пада све јаче и јаче. Гаша није имао куд да се склони, камионче је било без цираде, док дође до фабрике биће мокар до голе коже... Једино прибежиште био му је онај празан сандук, те овај ускочи у њега и затвори поклопац да не кисне. Не прође много, камионче сустиже још неке раднике који се пешице запутише ка градској фабрици. Возач и њима рече да се попну на приколицу, те да их повезе до града. Радници ускочише, спустише на под торбице са ручком и поседаше на оне две клупе, радујући се што ће се превести до посла, али и што престаје киша. Коначно су могли да одахну и да се препусте труцкању камиончета. У том тренутку, Гаша Луфтика подиже поклопац сандука и повика: Је л' престала киша!? Они сироти радници ђипише преплашени са оне две клупе и уз паничну вриску поскакаше са приколице камиончета. Затим побегоше главом без обзира. Гаша се обрадова престанку кише, осврну се око себе и насмеја се. Поред попадалих клупа, на поду приколице камиончета остао је ручак у торбицама од оних несрећних радника.


_

POEZIJA

AKO ODEM, BIĆE TO ZBOG TEBE Ako prva odem ja,biću jaka, odneću sa sobom sve moje i tvoje snove, to znači da se više neću vratiti, ponos me je doveo do odluke, upornost me je navela u očaj, dozvolio je inat da ugasim ljubav iz sebe i krenem u spas od tebe, jer sam isuvše ćutala i gutala, ćuteći primala tvoje laži dok si vreme trošio na sporednost, istina je bila u meni, čekala sam, ne ljubavi, ne traži grešku kod mene, ne okrivljuj nevinost, kad znaš da sam te dovoljno tolerisala i gledala kroz prste, strpljenje me izdalo, nateralo na korak napred, trebalo je ranije da ga poslušam, ne pomišljaj nikada da ako odem, ja ću se vratiti, teško donosim odluke, naročito kada mi neko znači, ali kada rešim, nazad nema, trebao si da razmišljaš kada si odlazio i dolazio od drugih, a ja te ispraćala i dočekivala s pogledom ljubavi koji je govorio: "Prestani to da mi radiš, preterao si!" Teško se pušta ljubav, znam, ali ti ne možeš voleti toliko njih i mene, ne želim tvoje dodire, tvoje usne, tvoje telo nakon njih, to će me naterati da odem, samo ti ćeš odluku moju povući, a ja neću priznati koliko sam ranjena i koliko boli odlazak zbog tebe, jer te volim, i idem dok duša se ostaje kod tebe, i srce ne prestaje da plače za ljubavlju tvojom, u njemu postojaćeš samo ti, jer nakon tebe ja neću poželeti drugog, niti mogu ponovo da volim.

56


PRIČE _

Zorana Petričević rođena je 19.11.1991. god.

Jednog ljetnjeg dana, kada se sunce klonilo smiraju, u Londonu se pojavio mladić u plavom ljetnjem odijelu. Visok, uhranjen, proćelav, svoj elegantan šešir držao je kao pero, dok su mu pažljivo obrijano lice ukrašavale velike naočare sa plavim ramom. To je bio mladi književnik, profesor Lajnl Leks. Njegovo ime govorilo je mnogo o njemu. Pisao je pjesme, priče, a kolumne je objavljivao u jednom poznatom londonskom časopisu. Bio je član Udruženja književnika nazvanog „Leo“. Poznavali su ga i poštovali u gradu. Ljudi su mu često prilazili na ulici kako bi se rukovali sa njim i dali komentar za njegovo djelo. Kralj je, takođe, čitao njegove kolumne. Jednoga dana, Kralj je pozvao Lajnla da bude njegov gost. Svi iz Udruženja su znali da za taj pozivi. Svi su bili ushićeni, radosni...Svi osim Lajnla. Za njega je taj poziv bio jednak pozivu na pivo u lokalnoj krčmi. Nije birao posebnu garderobu, nije podešavao kosu niti osjećao ikakvu vrstu uzbuđenja. Obukao je svoje plavo odijelo, stavio šešir i sasvim opušteno krenuo ka dvorcu. Kralj ga je primio u svojim prostranim odajama za koje se Lajnl pitao da li su najkičastije odaje u dvorcu. Odaje su bile ovalnog oblika, optočene zlatom, sa velikim stolom u samom centru i skupocjenim figurama po ćoškovima odaje, dok su dva kristalna lustera osvjetljavala prostoriju. Lajnl je samo prešao pogledom po prostoriji i zauzeo mjesto za stolom. Primijetio je da im nesto nedostaje, neka praznina je ispunjavala te odaje što je Lajnlu činilo da osjeća nelagodu. Odaje su bile ispunjenje tišinom. Samo je odzvanjala šripa zuba i Kraljevo žvakanje dok je nestrpljivo usitnjavao svoju hranu. Kada mu se stomak naduvao, zavalio se u stolicu i čačkajuići jezikom svoje zube reče:

57

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

u Podgorici. Na Univerzitet „Mediteran“, Faukultet za strane jezike, odsjek poslovni engleski jezik se upisuje 2010. god, gdje je 27. juna 2013. god. stekla stepen Bachelor poslovnog engleskog jezika sa prosječnom ocjenom 8,95. Na istom Univerzitetu je na nastavničkom smjeru, engleski jezik i književnost, 25.08.2014. god. diplomirala sa prosječnom ocjenom 9,95. Diplomski rad je odbranila na temu Konektivi u romanu „He knows too much“, Alana Maley-a. Sada je na magistarskim studijama na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nikšiću, Engleski jezik i književnost, smjer nauka o jeziku. Bila je član Udruženja mladih pisaca Podgorice. Sada je član Udruženja građana Philologia u Beogradu.


_

„Čitao sam tvoje kolumne. Nije loše, nije loše...“ Lajnl se blago nasmijši. „Znaš,“, nastavi Kralj, „trebao bi malo više da pišeš o meni, mojoj vladavini.“ „Naravno, učiniću tako.“ , odgovori Lajnl. „Pa dobro moj Lajnle. Sada ću se povući u svoje odaje.“ „Svakako, Vaša milosti.“ I tako je Lajnl počeo da piše kolume u kojima se uvjek mogla naći poneka rečenica koja kritikuje režim, tj. Kralja, ali indirektno, što je narodu odgovaralo da se podsmijeva, ali se uvjek ta jedna rečenica mogla protumačiti i u korist režima. I svi su bili zadovoljni i Kralj, i narod i Lajnl Leks koji je dobijao dobar honorar. Tako danima, nedeljama i godinama sve do jedne rečenice koja glasi: „Kralj voli narod, podstiče narod da obrađuje zemlju i puni hangare, dok taj isti narod, pored punih hangara gladuje, a njemu raste stomak.“ Zaista je to bila istina. Kao neka prećutna tajna svih. Ta rečenica bila je ogledalo tog vremena i skup riječi koji se nije smio izgovoriti. Lajnl je, kao i svakog dana, krenuo put Udruženja. Vazduh je bio težak i u njemu se pojavi prozračan čovječuljak ne može biti čudnijeg izgleda. Nosio je crno odijelo, a na maloj glavi je imao kapu ukrašenu perjem. Čovjek jedva metar i po visok, uskih ramena, neshvatljivo mršav, podsmješljiva lica reče mu da pođe sa njim. Imao je neki papir u ruci sa kojim je mahao, kao da je to neki dokaz ili već ne znam šta. Lajnl Leks je bačen u tamnicu. Oduzeto mu je sve: pero, papir, njegove knjige i naravno pravo da piše. Ležao je u tamnici godinama – sve dok Kralj nije umro. Otvoriše se tamna gvozdena vrata. Lajnl jedva pomjeri prste na nogama, uspije da otvori slijepljene kapke, i opipavajući zidove svoje tamnice dotetura se do vrata gdje ugleda tamničara. Bio je slobodan! Stigavši kući ugleda u ogledalu čovjeka bez kose, podbulog lica obraslog čekinjom, mutnim očima, u prljavoj košulji, poderanim pantalonama i prslim čarapama. Na polici od ogledala ležalo je pero čiji se vrh crnio davno osušenom tintom. Spustio je pogled i u ogledalu se vidjelo kako na kraju njegovih usana titra jedva primijećen osmijeh.

Sjedim na terasi i čitam knjgu. Moja kćerka je okupirana svojom novom igračkom. Sve je kao i obično, ali za mene, nekako nestvarno drugačije. Savršeno jasno pamtim svaki detalj tog naizgled običnog popodneva. Bio je to 7.1.2000. god. Moj momak i ja smo sjedjeli u njegovoj sobi i pričali o našoj budućnosti. Bili smo zajedno već pet godina. Ja sam završila fakultet i počela da radim kao nastavnica engleskog jezika u jednoj osnovnoj školi. On je bio vojno lice. Bio je ambiciozan. Voljela sam način na koji hoda, razmišlja, voljela sam njegove pokrete, govor... Činio je da se svijet okreće. Bio je pažljiv, nježan i romantičan. Bili smo zaljubljeni do ušiju. Dok smo razgovarali o našim planovima, telefon je zazvonio. On je podigao slušalicu. Razgovor je bio kratak. Zatim se okrenuo put mene i rekao: „Idem u Afganistan.“ Preblijedjela sam i tresla se kao nikada. „Ah, da…mislim ok“, rekoh. Zurio je u mene. Bio je to dug pogled. Najzad, otvorih usta da nešto kažem, ali mi knedla u grlu nije dozvoljavala. Nagao se put mene i poljubio me. Suza mi se omakla. Plakala sam. Sedam mjeseci kasnije, on je otišao. Osjećala sam se kao da je sve uzeo sa sobom ostavljajući me bez ičega. Dani su bivali sve duži i duži. I činilo se kao da je vrijeme stalo. Odjednom se nisam osjećala dobro. Imala sam mučnine svakoga jutra i konstantnu temperaturu svake noći. Bila sam trudna i nakom osam mjeseci se rodila Helena. Ljudi su požurili sa likovanjem nad mojim problemima. Bila sam mlada, bez muža ali sa kćerkom. Glasine su se brzo širile ali ja nisam obraćala pažnju na njih. Shvatila sam da imam sve - imam kćerku sa čovjekom kojeg volim. Danas je 7.1.2004. god. Vazduh je nepomičan, mlak i gust. Da, tako je mirisalo kada smo bili zajedno. Umorna od čitanje, gledam ispred sebe. Vidim čovjeka u unformi kako nam se približava. Stojim sa Helenom pored sebe. Uglovi mojih usana se pretvaraju u veliki osmijeh. Ja nisam sama! 58


PEROM KROZ STIH

_

Luka Đorđević ima 14 godina i živi u Nišu. Pohađa VIII razred OŠ „Bubanjski heroji“ u Nišu. Bavi se literarnim radom, a ponekad nešto i nacrta. Za svoje radove je često puta nagrađivan. Voli da pomaže ljudima i poštuje ih. Kaže da mu je najveće zadovoljstvo kada može da pomogne roditeljima. Voleo bi da postane poznat ali obećava da će ostati skroman. Najveća nagrada je nagrada Nove Škole—krstarenje Dunavom. Tematika njegovih pesama i priča jest o životu. Svrha, odnosno tema je ljudski karakter. Ne kako tračari, već njegove odluke za koje pričaju mnogi da su odsečne i pametne, a on skromno čeka reakciju publike.

Nije nešto mnogo bitno, pjesma, pesma, nisam nacionalista. Treba pogledati suštinu, ništa nije lako u životu, život nije težak, već je čovek težak.

Književnost je realnost, pomoć, uteha za sveži dah i kroz alkoholizam do olovke i papira, veliki su to ljudi. Samo napred, pravda će pobediti! Veliki su to ljudi!

59

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

On teži da bude joštežiji u negativnom smislu, klanjajte se bezveznjaka, poštujte sebe i karakter dobrih ljudi. Idem i kroz blato,ali pošteno, nije lako bilo ni Jesenjinu, teško je, sve je teško.


_

Nedohodna Klonuli anđeo Kada jesi k'o da nisi i kad tu si, pitam gdje si?

Čudnovata si ti simetrija: Boja, oblik, riječ i misao. Oblak si lutalica što rosom b'jaše, Daleki duh, bliska materija, uzoholjena ptica koja vjetar jaše. Klonuli anđeo i smisao. Ti, moja nemoći, uresu il' sanju, puka noći što me tištiš i danju. Zarobljena u tami iskustva Ne žudiš ljubav, već prizivaš strah. Zašt' li si, zar s njime jesi, U okovima ženskoga čuvstva zašto li sam čuvstvom sam? Stijena si, što se drobi u prah. Kad osveta tašta luči ti radost, zar žuka šteta ne žeđa milost? Dal' blud tvoj um jošte krasi, žudiš li pak meni sjede vlasi? Ama, bivaj, budi gdje si, nedohodna snivaj, ma gdje jesi!

Znam, ja sam bezvrijedno stvorenje Tebi, koja živiš životom žrtve, Ali, nudim izbor i strpljenje; Da skršimo one stare kletve.

Bijelo obojeno bijelim Uzalud sve žari vida moga, Što ih vruća žudnja ludo kuje; Kada iz bezdana oka tvoga Mrzla studen njima podcikuje. Tvoje kose potka su za inje, Obrazi dva sleđena brijega; Ja ćutim dah sjeverne pustinje Između usnica od snijega.

Poželi nešto ljepše i bolje, Kreni uzbrdo, ne gledaj dolje; Za tren povjerenja ja te molim.

Neodmrznuta santo krasote Ti si ego ledene čednosti; Neisklijalo zrno ljepote Rasuto od polarne svjetlosti.

Mijenjao sam ceste i staze, Pustio da me tuku i gaze; Jer, budalo, ja te moćno volim.

Bijelo obojeno bijelim, Znam, amanet je sjevernog kruga; Al' ja sam čovjek s toplog juga. I zato, jadan, sve manje želim Vjenčanicu dugu i bijelu - na tvojemu frigidnom tijelu.

60


JESENJINU U ČAST

_

Glavom dajem zalog

Jesenjinova smrt

Predugo li lutam, smirajem me sveži, misao mi beži, jezik bolno gutam. Porodilo Sunce iznova me lako, dub, god svoj dotako, srž, svetlosti zrnce!

Lenjingrad, Angleter, hotel, ledna soba, krv kaplje na papir, posečena ruka, i u tridesetoj, zašto li se proba, ukus smrti mesto balalajke zvuka?

Osenčen sam, gledam, život se raspara, i vreme što vara u konac upredam. Telo mi uskipi, poletno od sreće, a trag se zameće, i ka smrti sipi!

Novi list večernji, utorak tek svanu, sva zvona najave mrtvog Jesenjina. Zabranili pesme, Ruse da obmanu, i Konstantinovo mrkim suncem tinja!

Noge mi otresu prašinu i talog, glavom dajem zalog, duh da mi odnesu, anđeli beline, u nebesa tiho,

A Benislavskaja Galina dolazi. Vaganjkovsko groblje mladu je proguta. Još ti teče reka, Oka, nadolazi,

O, Bog je zanjiho plavetne visine, ozaren zaplačem, pred Tvorcem Svemira, bez teškog nemira, tim zlim ogrtačem.

i zalaju nekad, sedam psića žuta. Tri puta si sebi presecao vene, zli jezici kažu, vandal, piće, žene...

Ruje kratkovečnost, dugo u mom nesnu! Ruši mi čudesnu, gluvu beskonačnost! Tajnim prostorima kada se priklonim, oblacima ronim, gde svetlosti ima, Obzorjem da blesne, i u mojoj tami, naprkosi čami, strgne lance tesne. Ne klonem pred bičem koji vrag izvija, Napada ko zmija, izdanak sam, ničem!

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Nisam Atlantida, barka mi ne tone, kad demoni gone, dušu melem vida. Zar da se osvrćem, poglede da mutim? Ostaje da ćutim, dah kosmički zgrćem!

Mahom jednim sinem, zvonko i uz tresak, premetnem u blesak, čist ko kristal vinem. Čvrsto me upreži kad haosom plutam, Predugo li lutam, smirajem me sveži!

61


_

Autor slike: Jelena Mrše

Zorica Tijanić Posvećeno Jesenjinu Ugaženim stazama kroz sneg pred svetkovinu noći te kobne Mili tvoj lik odvedoše u maglu ljudi neki nepozvani neki ljudi nepoznati Sene te prekrile snenog prerano za počinak večni Odjednom svuda metež neverica i strah da sveću dahom utrnem da trčeći od neverice posrnem na sudbinu da pljunem da stanem zgazim čizmom ljuto da i ja nestanem ljubeći dragi kamen u prah smrvljen Ne učini ni korak kukavica u meni Ni levo ni desno Lenjingrad plače muškom suzom

Jutra je tek prvi sat Te noći Crni je čovek po tebe došao Na poziv se tvoj odazvao Pogled tamom zakovao

Krvlju ispisao poslednji stih Druže moj... Druže moj Ni do višenja ne rekavši otiđe u legendu tih Lenjingrad u magli zavijen Iz kafane poslednji pesnik se vuče kao prebijen U sekundi trezan hvata se za glavu Nije se ubio Serjoža Sve je to laž Tobožnja laž

Životu što beži neće otići sve dok smrti se ne boji Inatom preti Sudbinu svoju u ruke uzima na dvoboj izaziva kleti znajući da sebi se sveti Prođoše vekovi u tišini Da li u miru počivaš dok tvoje se rime u srcu pevaju Trag tvoj posvuda još diše Lutajući ulicama lenjingradskim zanesen Selo svoje sanja Posut injem miriše Snove skitnice inje prekrilo da u žudnji večno samuje

U nadi jecajem grca ženski dah dok krv u venama ledi strah Ipak je istina

Ljubeći neljubljen goreo u čežnji sagoreo Snovi su tvoji posuti injem

Partiju šaha završio je sam Ili je predaja ili mat Belo jutro crnim suncem boji Stih u nekrolog začas pretvori

Tvoj mili lik senama prekriven sad kao anđeo sanja u strofi od suza izliven

62


POEZIJA _

Оливера Шестаков

Зимска рапсодија У чаробној стакленој кугли сам, неко је протресао и око мене све је бело. Падам заједно са пахуљама око мене и само звезде одозго нежно трепере. Свака пахуља свој пут и судбину има, док плешу лагано, своје приче причају, јеле и борове у лету поздрављају. Тишина из снега израња, као магла са реке у рану зору. Кораци су нечујни туђи и моји, док дрвеће у чистој белој одори непомично стоји.

језиком немуштим говоре, који животиње и ловци знају, да је неко прошао у овом крају. Нове пахуље трагове покривају, као да ту никог било није, заваравају сваког ко их прати и само ће белина на крају нетакнута остати, у стакленој кугли на мом столу, исто, као у свемиру.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Све је ушушкано, мирно, нестварно и бело, као да сам у цркви и слушам опело. Светла уз пут вечерњу тмину разгрћу и путнику намернику стазу белу откривају. Само трагови у снегу

63


POEZIJA

_

Здравко Лукановић Дарко Хабазин УМИРИ Песнике убијају, руку на се не дижу са карираним столњаком одумиру Књиге староставне о животу зборе, стреловито да треба одапети Необјашњиво таленат зачињује, оцвало усисује млађано Посесивност - страст пресвлачи У дане небунила Серјожа заволе млађу На хаљу њену припијену, месец намигивао је Трава се о суши росила Кораци у мрежи сплићу, забрањено долази на наплату Да и нас не бесе, хотеле заобилазићемо

ОСРЕЋЕЊА На данца земаљска крајеви личе, почеци би да стоје, не журе ... Из круга нерадо излазе, обитавају тако осрећене Тону тешка свака нова навика је, потребе преоденуте хемију мање У вези слобода ћари 1, за 2 подразумевана је Лицна тањи - сијалице жмуре, од оваквог нечега ништа боље је

ЈЕСЕЊИНУ У ЧАСТ Његов дом је на реци Оки, губерније Рјазански знане рођењем никоше врли, дубоки стихови поете руске кафане. Роднога села пио је росу, с младошћу крену лавина та стихове златне рано просу кад 'му већ беше девета. Опјева насеље ко зналац прави Константин и сада хода дечак са чуперком на глави највећи песник руског рода. Уз млијекоТањино и Христа грли и све око себе што он даде али одрастањем иу бунт похрли и сва му горчина у риме стаде. Песнику бјеше претесно насеље те оде у град да пјесме поје, непознат и дрчан уздигну чело и поче говорит 'стихове своје. Недуго затим засмета свима, посебно оним што љубе власт: "Па побогу довољно нас има, да један сељак узме нам сласт "? Разочарења многа осети тада, душом поетском уз горке сузе, вотка и вино му животом завлада, уз лаке жене и скандал га узе. Ал 'није све било у пићу и кафани, душу му грлише љубавне сенке, многе је волео тај песник знани, ал 'и њег' су вољеле многе жене. На крају пута одлази несхваћен, ал 'његово име и пјесме бајне, сијаће навек, стихом позлаћен, срцима нашим, к'о звезде сјајне.

64


RECENZIJE

_

Dijana Uherek Stevanović Niti bisera u zbirci „Nebo u zubima“ Piše: Vladanka Cvetković

Dijana Uherek Stevanović vodi nas kroz lavirint reči, osećanja, misli… Čitajući njene pesme ne možemo ostati ravnodušni, posebno danas, kada je bitan samo lik i kad duša gubi smisao pred silikonskom dolinom misli. Dijana je pesnikinja velikog potencijala. Zapisan stih ove pesnikinje ne može ostati bez odjeka. Tumara ona po egu i time pokazuje da vlada sobom, iako nekad to ne deluje tako, rečima pokušava objasniti i sebi i nama zašto nešto jeste i zašto nešto ipak nije. Žena u njoj je žena s manama, vrlinama, ona voli, plače, žudi, smeje se, tuguje i sve to ne krije. Sve ona razume, jer to je život. Postavlja Dijana i pitanja i sebi i nama koji je čitamo, otkriva svoju suštinu ali i nas.

„Umorilo me ovo psihohaotično dokazivanje, a i glas mi postaje nejak za dovikivanje.“ Pesnikinja zna da na mnoga pitanja nema odgovora i ne očekuje ih. Samo evidentira. Nasuka se ona na neku stenu, kao i svi mi, ali u njoj stanuje kosmos, ljubav koji joj pomažu na putu povratka.

„Život se rađa i kad nema razloga za svako sutra.“ Umori se ona raznim besmislima, ali probuđena beskonačnost u njoj, u samoći duše, iznedrili su stihove koji ulaze u naša srca i

Poigrava se autorka emocijama, terajući nas na razmišljanje. Bavi se ona i zakonom postojanja, i poslednjim boemima, fanaticima i zna, da za

pamćenje. Poezija je trag putovanja u sebe, za susret sa svojim bićem, onim drugim, koji zna put jezika i sveta i koji se putem ljubavi oglašava kao vatra iz koje niču stihovi. Osvrće se pesnikinja na pređeni put i potvrđuje da je avantura življenja i stvaranja izazov

današnji opstanak neophodan je humor na sopstveni račun. Nadu, ipak hrani… Zna ona da je

u kome strasno istrajava, dajući nam na uvid svoju liriku kao jedinstveno iskustvo.

čovek, ljubav, prijatelj, potreban da bi se lakše dočekalo ono sutra, ali lakše prebrodilo i ono juče.

Život sam po sebi, ne bi bio tako dragocen, da iz njega ne niču duhovna snaga koja se pretače u tekst, kao neporecivoj snazi postojanja. Reč je izraz predavanja trajanju.

65

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

„Ne, ne plačem, krik tišine lomim u sebi i osećam, on putuje, mašem mu osmehom.“


_

Nada Vučičić Zarobljena Tina sam voljela uvijek Jesenjina daleko više radi dalekih tajgi Sibira i vječne kiše I Tin je pisao ljubavne s uzdahom silne tuge samoćom punio noći duge. Jesenjin me zarobio prije držao robinjom plahom još ga čitam često i rado i duši bude drago.

Ne boj se Sva putovanja započimaju traju završavaju s tobom pričam daljine označene kilometrima brzinom odmicanja krajolika očima pokazujem rastvarajući vrata srca da vidiš ne molim da odeš zadržavam ljubav bez nje sve bilo bi prazna slika držim ruku tanke duge prste u svojima biram naslov za pjesmu da bi te opjevala

Radmila Bogosavljević Milićević Snovi injem posuti Posvećeno Jesenjinu Jutro je. Sneg je ukrao čari noći. Noćas su moji snovi bili injem posuti. Sergej, markantan, dolazi mene da poseti. Lenjingrad, drhti pred njim. Duša boema,miris vina, tuđih žena,vandal jer je neshvaćen. Posmatra me. Plakala bih, ali ne! Ipak Jesenjin je to, zar ne? Pesnik sela, prosta duša, moćnog uma i snažnog srca. Odlazi, korakom teškim i spremnim. On zna. Dželat ga čeka, neko bez vere, bez juče i sutra, neko nebitan skroz... Odzvanja krik keruse, dok krv Sergeja stihove pise , smele i oprostajne. Istina skrivena, medju krvavim redovima. Ne placem,dok se u bolu savija, a pomoc ne doziva! On je monstrum inteligencije! Ponos svoje nacije, on umire... Vino prosipa se, kafana pusta je... Sergej, kao priviđenje, delom potkovan, životom dokazan Sergej... Otvaram oči... Samo san... Njegova veličina... čemu reči, kad On to zna... Snovi injem posuti...

66

Ružica Ruška Ciko OČI GORE ZVJEZDOM UZDANICOM K'o dječja suza kaplja rose zelene listove šara stabljuke cvjetne krunicu nose svjetla još ima, suton ih vara Glasan žubor vode o kamenu skriva stablo sa suprotne strane dvoje mladih stražare na smjenu ispod krošnje da zora ne svane O licu im biserne kapljice zadrhtale strasnim zagrljajem oni letom ptice lastavice grade gnjezdo unutrašnjim sjajem Oči gore zvjezdom uzdanicom od ljepote i mjesec zanemi skrije uzdah nočnom kabanicom da u zoru oblak ga zamjeni...!!!

Stevo Bzdilik STIHOVI MOJI Stihovi moji ... iz vas tuga teče, stvorili ste mrtvu reku. Pre jutra meni opet dodje veče, stalno gledam belu senku. Stihovi moji ... iz vas bol teče, stvorili ste mrtvo more. Ništa kao suza ne peče kad na duši pojave se bore. Stihovi moji ... iz vas smrt teče, reči su crni talasi. Postoji li gde izvor sreće da moja ljubav žeđ ugasi?

Stihovi moji ... siročad moja palih boraca bez boja. Stihovi moji ... poljupci moji umesto slasti puni bola.


_

Ivan Gaćina

Ivan Gaćina

Sanja Mančić Aleksić

VRIJEME LETI

KIŠA PRAVDE

MOLIM BOGA DA POGLEDA

O kako vrijeme munjevito leti, Ura otkucava, nikome ne prašta, Ljudski život kao meteor proleti, Na putu u beskraj slijedi ga mašta.

Pesma iz projekta „Stop nasilju nad ženama„

(pesničkom rečju protiv nasilja nad ženama)

Dosta je nasilja, dosta je mača, ko paklena kuga širi se zloba, svijetu je dosta ženskoga plača, zašto nevine pate poput roba?

U sivilu ovog divljeg svijeta Gdje nema ni sunca niti hlada Ovog je tužnog, nesretnog ljeta Otišla od nas tvoja duša mlada.

Puno se ženskih suza prolijeva, nemoćni vapaj ovoga planeta, s krutih mamuza krv se slijeva, žena i dalje s ljubavlju cvjeta.

Neka ti sude sve suze moje neka ti sudi sve što je tvoje što se još nada dok traži leka ono što voliš, više te ne čeka. Ne sudim ti ja! Presudom bih sekla!

U daljini ptice pjevaju za tebe, One dobro znaju tko si bila, Osoba koja nije mislila na sebe Te sada imaš anđeoska krila.

Žene su nježne, duhovi cvijeća, u nejakom mirisu boli kriju, tihe i slabe ko plamen svijeća, uz teret svijeta one se smiju.

Oprosti što ti nisam rekao hvala, Ja nisam naučio hvatati sate, Tvoja je duša tek u sanak pala, Ali nema tih suza da te vrate.

S njima u tuzi stradaju djeca, djetinjstvo raste u kraljevstvu boli, krvava pravda u nebesa jeca, u dobru i zlu žena muža voli.

Ti si ondje gdje nema više boli Kao ni patnje ni mržnje niti rata, Svaka se duša za drugu rado moli Da se jednom svima otvore vrata.

Dosta je nasilja, dosta je mača, žena je majka ljubavi svijetu, dosta je bilo nevinoga plača, nek' kiša pravde osvježi planetu.

Nem si za plač, koji te zove slep za traženje tebe kroz prozore... Čekanja, strahovi... saznanje da nećeš doći njihovim nadanjima umrli snovi suzama okupane oči...

Molim Boga,da pogleda zbog našeg mesa, naše krvi Po pravdi... Bog kao ljubav, ne kao dželat neka ti sudi, kao sudija, jedini pravedni. Poslednji i prvi Zbog našeg mesa, zbog naše krvi.

Vrijeme leti, o kako vrijeme leti, Sat otkucava, nikome ne prašta, Ponekad anđeo sa zemlje odleti, Na putu za raj od nas se oprašta.

67

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Neka ti sude i ove pesme žedan nek sahneš pored česme, gladan da nemaš kore hleba nek ti se desi, baš sve što treba... Da imaš kuću, nikada dom ni ruku koja ti treba, ni mir, ni smeh, ni spokoj ni parče plavog neba.


_

PRIČE

„Постоји нешто супротно од „déjà vu“. Називају га „jamais vu“. То је када упознајете исте људе или посетите иста места, изнова и изнова, али сваки пут је први пут. Сви су увек странци. Ништа никад није познато.“ Лик из огледала ме посматра. Не познајем га. Испод зарасле браде и косе, усахлог лица и изборане коже, назиру се трагови човека кога сам познавао, живота који је некада био мој. Стакласте очи ме одају, прозори у небеса. Као да сам проживео неколико живота у овом једном. Био сам разблудни син, одбегли брат и осуђеник на смрт. И ниједан ме се више не тиче. Животи који су престали да постоје, животи који живе у сећању које бледи. Постојим у времену, али време је за мене стало. Друга димензија, тамо где је пролазност привидно заустављена, где су казаљке ишчупане из сата али он и даље куца; где се нешто догађа, а ја не могу да одредим када. Ево, изволи! Окрећем се и приказа ми пружа празан папир и оловку. Плава, скоро бела, зализана коса и прозирне сиве очи чине га аветињским. Монотонију његовог изгледа разбија кравата на сивом оделу, црвена као свежа крв звери. Гледам њега, па папир. Када те затворе у четири зида, самог, једино што ти остаје је да разговараш сам са собом или да потпуно занемиш. Мој говорни проблем је мене одузео. Да напишеш жеље за последњи оброк.. – сео је на столицу преко пута мог кревета, празно сам га гледао ослоњен о зид. Седели смо у тишини, ретко кад имам друштво, па макар ништа не проговорили. Чекао је да испишем нешто, а ја нисам могао да се покренем. Желети нешто на самом крају живота представља или наду или кајање за пропуштеним, а ја нисам себи могао да дозволим тај луксуз. Нисам то заслужио... Мора да си врло усамљен овде... – не знам да ли ми се ругао или саосећао. Одмахнуо сам главом, а он настави – Хоћу рећи јер не можеш да причаш, сигурно је тешко... „Теже ми је да муцам...“ помислио сам у себи. Од детињства муцаш, зар не? – упитао ме као да ми чита мисли. Престао сам да га гледам, изгубио је моју пажњу овом темом. – Обично се тада дешава, услед неке трауме... Али када мислиш, речи су нормалне, зар не? – настави он да поставља питања и сам одговара на њих. – Добро су те удесили... Наше „дружење“ прекину стражар. Имаш посету. – рекао је. Никога нисам очекивао, мене нико не посећује. Нажврљао сам нешто на оном папиру и спремио се за посету, ова ми је постала досадна… Обруч ништавила се стеже, загрљај таме ближи... Уводе ме у једину светлу просторију у којој сам до сада био. Скидају ми лисице док се ја навикавам на светлост, не распознајем ништа у просторији. Излазе, остајем да стојим. Гледам у њу као у још једну утвару. Као да је први пут видим... За разлику од моје идеализоване представе ње, ова жена је потпуна непознаница. Устаје и она, чини се изненађена, можда узнемирена мојим изгледом. Не знам шта је очекивала... Седамо за сто једно наспрам другог. Прошли животи пресецају садашњост... Ш.. ш-шта... з..за..зашто – Идиоте! – Зашто си дошла?! Морала сам... да те видим... морала сам.

68


_

Обруч ништавила се стеже, загрљај таме је све ближи... Бојим се самог себе... Вратили су ме у ћелију, зурио сам у зид. Зашто је дошла? Рекао сам јој да се не враћа никада! Шта сад хоће, само ме мрцвари... Ударио сам песницом у зид, сиктао бесно на цигле, обесио главу о зид. Зашто те она толико узнемирава? – глас иза мене ме препаде. Тргох се и окренух. Затегао је своју црвену кравату, не знам како дише... Зашто би се кајао за нешто што се већ десило? Што не можеш да промениш? Ти ниси такав... Одлази! – рекох му. Не могу сад и са њим исто... Да ли се она можда не каје за нешто? Мислим, дошла је да те види последњи пут, зашто ако си јој рекао да то не ради? Савест?! Ништа ти не знаш... – рекох му одмахујући главом. Можда и знам... – приближавао ми се полако. – Можда се она покајала за нешто што ти ниси урадио? – рече и стаде испред мене, черечећи ме својим леденим очима. Сестра ми је... шта то причаш... Дошла је да се опрости... и ... – причао сам неповезано склањајући се од њега. Али ћелија је мала, немаш где побећи демонима ту... Ниси то урадио, зар не? Реци ми, ниси га ти убио?!!

69

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Р...р..рекао сам ти д... – Муцачу! – д..да не д..д-долазиш! – Д, д ,д изговори будало! – Н-никад више! Имам права да те видим последњи пут! – брецнула се. Д...д-да се о..опростиш? – Састави реченицу прво! Мисли мало!! – Или д-да тражиш о...опроштај од м-мене? – Престани да муцаш, идиоте један! Нисам желео да је видим, нисам, никад више! Како си?... – променила је тему. Презриво сам је погледао и окренуо главу. Напорно ми је да говорим. Неће бити човек од тебе! Ћутали смо. Гледала ме, ја њу нисам... Ако је т..т-то све – Глупане! – ја б-бих да и-и-идем! – Срамото! Кренуо сам да устајем и она скочи да ме заустави. Скинула је црвену мараму са врата, као да ју је гушила, остави је на сто. Спустио сам се на столицу и наставио да зурим у то црвенило. Шеткала се нервозно по просторији причајући више за себе. Мора да постоји нешто што можемо да урадимо. Мора... али шта? Шта?! Да тражимо помиловање? Право на жалбу?! Н-н-нећу.. остави ме.. – рекох уморно, само сам хтео да оде. Зашто? Како можеш тако да се предаш тек?! - скочила је на мене да ме дрмуса. Ухватио сам је за вреле руке и одгурнуо од себе. П..пр..престани! – Престани ти, сабери се! – Ја.. т-тако сам б..б-бирао! П-признао сам, зар не? Гледала ме сузних очију, није знала шта више да ми каже. И...иди! О-остави ме.. Н-н..нисам хтео... д-да те в-видим... – Ти си заостао, ненормалан!! Да ли се кајеш? – упита ме најзад покушавајући да ме додирне. Склањао сам се од ње, нисам могао да је поднесем. Д-да се к-к-кајем?! З-зашто?! Ш-ш... – Реци, муцало једно! – Ш-шта ја имам од т..т-тога?! – почео сам да вичем, изнервиран и што не могу да саставим реченицу. Иди, о-одлази! Н-н.. не могу ја... С-само иди... – склањао сам је што даље од себе, не могу да причам са њом. Лупио сам на вратима да дозовем стражара, не могу више да будем у тој соби са њом. Био је лош човек! Мораш то да знаш, да схватиш то! Био је лош, заслужио је! Ти ниси... – викала је док су ми стављали лисице. З-заслужио сам и ја! – Јеси, морону! – И ја сам л..л-лош човек!


_

Шта хоћеш од мене?! Морао сам да је спасим! Нисам био ту кад је требало, морао сам сада. Требало је да је заштитим, ја! – зајецао сам. – Ја, нико други! Ја, уместо што сам се крио испод кревета, лежао на поду у својим балама, моје батине нису толико болеле као њу... Зашто си признао?! Зашто?? Она би се извукла! Убила га у самоодбрани, отац насилник, силоватељ, садиста, порота то обожава! Обожава мученице, не би је ни осудили! Она не би поднела... Како не разумеш?! Требало је ја то да урадим, не она! И нисам успео... Она није ништа крива, не треба да носи тај терет на својим плећима... То је мој злочин, заслужио сам га! Заслужио? Заслужио?! Зашто ти да бијеш њене битке? Заслужио?! Побогу, био си дете, како би и могао да је заштитиш од њега? Разумем, волиш је, али зашто преузимаш кривицу због ње, кад би је ослободили свеједно? Зашто си то заслужио?! Волим је... заслужио сам... Да, волиш је, то сам и рекао, али... Волим је!! – викнуо сам, очи ми се напунише сузама. – Волим је, разумеш? Разумеш ли?! – гледали смо се нетремице без речи. Клонуо сам, онемоћао. – Волим је... како се не сме... – зарио сам лице у своја колена и јецао као дете. – Заслужио сам казну, та љубав је зла и мора да се прекине. Смрт ће ме спасити. Ништавило ће ме зауставити... Тама ће је поништити.. разумеш ли?! Подигао сам главу и никога није било у ћелији осим мене. Скочио сам са пода и вртео унезверено. Потрчах стражару који је наилазио. Г-где је? Г-где?! – сиктао сам избезумљено. Ко? – упитао ме откључавши врата. Онај.. ч-човек... м..м-мој адвокат или.. к-како год... С-сад је б-био т..т-ту.. – показивао сам рукама, а он ме гледао као лудака. Ти немаш адвоката. – рече он равнодушно. Али... к-ко је о-онда.... – окретао сам се потпуно изгубљено, али стражар није придао ни најмањи значај мојим будалаштинама. Долазе... време ти је! – рече на све то. Иступио сам из ћелије и угледао како ми се кроз дугачак ходник приближава старији човек зализане седе косе. Поред њега ишла су два човека у белим оделима са црвеним краватама. Дошли су... моји спасиоци... долазе да ме воде... Први пут их видим у животу, а као да су ми најрођенији. Оставио сам и последњег мене у тој ћелији. Моје царство прљавштине остављам у завештање никоме.. јер нико га није заслужио више од мене. Обруч ништавила се стеже, загрљај таме је све ближи... Бојим се самог себе... Шапни моје име и долазим трчећи... јер у тами је мој спас.

70


POETSKE CRTICE _

Оливера Дражић Сањам стазе поплочане сновима. Свака коцкица тог непрегледног плочника порубљена је маштом, надом и вером. Ниједна се не уклапа у мозаик реалног живота. Корачам свакодневно кроз масу људи, на различитим местима, у различитим околностима, истим лаганим корацима. Огледам се у барицама и шљапкам по њима у новим ципелама.

Погледам мало ближе око себе, а много даље од снова и једино што ми остане у видеокругу је живот. Гола реалност срамежљиво игра главну улогу. Непомично стојим и посматрам је. Просто, не верујем својим очима! Очекивала сам више, сањала лепше и веровала у боље. Сцене, ликови и костими су другачији, од представе до представе, али све је то позориште ван куће. Даске које живот значе, закиване псовкама, негодовањем, малициозношћу. Треба их утабати корацима културе, добре воље, несебичне љубави и оптимизма. Не, није лако, кретати се ван колосека и поред шина изабрати трње. Између два удаха живота обузима ме сан који остварује дубину плитких емоција. Спуштају се црвене завесе оног тренутка када намигне жута месечина – наступа чаролија. Зачарани круг две крајности често се сретне на танкој линији пречника. Данас, у самом центру кишног дана, бројим кусур од јучерашњих снова и штедим за нове.

71

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Снови су високо изнад облака и не држе се чврсто земље. Крила која ми дарују нежно додирују сваког мрзовољног путника усред гужве градских превоза. С јутром их изнова ширим и радујем им се као да сам их добила први пут. Дечије радости и девојачке жеље, проткане идилом годишњег доба или љубави, стварају слику коју чувам у зеници ока. Нижем стихове попут бисера огрлице и носим их око врата куда год да кренем. Лако се препознају у мом осмеху. Грле ме као најдраже биће, као мајка или дете, воде ме на неке неоткривене планете. Упознајем много лица, појава и осећања, стварам нова и желим их, сваки пут бих рекла, довољно јако да се остваре. Трептајем ока створим поветарац који тек по мало расеје прашину са мојих маштања. Те честице остану на мом лицу, углавном у виду осмеха, али некада и као сузе.


_

Duško Dražić

Marijana Stanković

Ko li je ljubi

Nesporazumi

Ko li je ljubi? Dabogda crko! (Oprosti Bože, srcu se ote). Pred kim se svlači do gole kože, bez trunke stida i sramote?

Neko mi je rekao da me još uvek voliš. Nisam poverovala. Najgore su one laži u koje Najiskrenije želimo da poverujemo. Ti, sa očima od stakla. Ti, koji odlaziš sa pogledom Koji se ledi, ispod kog se ništa ne nazire.

Pišem joj pesme. Uzalud,džaba! Drugom se daje… E baš je srećnik. Što i ja nisam samo baraba, a ne glupi prokleti pesnik. Romeo, Julija – ideal ljubavi. Ma sve su to gluposti, obične laži! Što plića pamet, što dublji džepovi, to je ono što se traži. Prokleti pesnik s milion mana, koji još veruje u ljubav slepu. U ovo vreme šarlatana… Šta li traži na ovom svetu? Eh ko je ljubi? Da mi je znati? Čuvaj je Bože,bar dok se snađe. I sreću što mi misliš dati, nameni njoj nek joj se nađe. A ja ću lako… Ma znaš Ti mene! Nabacim malo osmeha skupog… I već će neke oči ko njene, kupiti ovog pesnika glupog.

Rekao je neko da misliš na mene. Da ponekad pitaš o mom životu. Da čudne li šale. Ti, čije sam reči u očima tražila, Odgovore u gestovima. Ti,koji nisi umeo sa mnom, Koji si se igrao mojom ljubavlju. Neko mi je još rekao da čitas moje pesme, Nadajući se da je neka za tebe. Još me ne poznaješ. Posle svog vremena, Očekivao si da te pomenem, Tek onako,uzgred. Svoje dragocenosti ne delim sa drugima. Ni uspomenu na tebe. Čak ni to. Previše je krhka, nežna ta relikvija. Slomio si je. Neko mi je kazao da me još tražis. U licima drugih, na ulici. Ne verujem.

72

Ti samo nemas hrabrosti. Da je imaš, bio bi u mom životu, A ne u mojoj pesmi.

Vladanka Cvetković ZAUSTAVITI PORAZ Iz ”Neodgovora” Postoje tela koja se kvare kao mašine za veš. Refleksni pokreti samrtnika. Zamoreni na pragu večnosti. Ličnost se rasula. Ni reč o porazu života. Čovek je poraz!

Dijana Jovanović Sjećanje na tvoje dodire Dan se tiho Pretače U guste pramenove noći Goloruke morske dubine Uspavale su Mramorne talase Samo Tvrdoglavi vjetar Oživljava Hladan miris Tvojih dodira

Novi Početak Jednom kada Zaboravim tebe Iz plodnog kamena Izniknuti će Moje Novo lice


PORTRET UMETNIKA _

A

leksandar Novaković je rođen 1975. godine u Beogradu. Piše romane, drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar i dramaturg, doktor nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Magistarski rad Sloveni kao dramatis personae u dramama engleskog govornog područja 1878-1990 odbranio je 2006. godine na Fakultetu dramskih umetnosti. Doktorski rad s temom Stranci kao dramatis personae u srpskoj drami 1734-1990 odbranio je 2012.godine na Fakultetu dramskih umetnosti. Objavio je teatarske studije: Kako je Tito razbijao Tikve (Narodna knjiga, Beograd, 2005) i svoj magistarski rad pod naslovom Slomljeno slovensko ogledalo (Mali Nemo, Pančevo, 2010). Stručne radove vezane za istoriju filma i pozorišta objavljivao je u Godišnjaku za društvenu istoriju.

Drame: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004), Aladinova čarobna lampa (Pinokio, Beograd, 2007), Naš čovjek (Hercegnovsko pozorište, koautor, 2008).

Zbirke drama: Bliskost (Svetozar Marković, Zaječar, 2006), Posle Utopije (KC Kraljevo, 2009). Autor je desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio Beograda.

Knjige aforizama: Pij Sokrate, država časti (Matica srpska, Novi Sad, 1998) Neće moći (Alma, Beograd,

Nagrade: Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druga nagrada Radio - Beograda za radio dramu (2003), prva nagrada Radio Beograda za dokumentarnu radio - dramu (2011), Vibova nagrada (2001) i Zlatna kaciga (1997) za satiru. Dobio republičku nagradu za najbolji dramski tekst za lutkarsko pozorište (2007). Dobitnik je teatrološke stipendije John McGrath, Edinburgh, UK (2007). Dobitnik je nagrada časopisa Ulaznica: prve za priču (2003), druge za esej (2004) i druge za priču (2005), Mali Nemo za roman (2008) te VBZ za najbolji roman na BHCS jezicima (2010). Članke i radove objavljivao u: Poljima, Književnom listu, Ulaznici, Koracima, Think Tanku, Kvartalu, NIN-u, Akuzativu, Afirmatoru, E-novinama, Betonu....

73

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

2006) Malo li je? (Alma, 2011) Romani: Glečer (Dereta,Beograd, 2007) Keltska priča (Mali Nemo, Pančevo, 2008) Dva u jednom (Mali Nemo, Pančevo, 2009) Vođa (VBZ, Zagreb, 2010) Beograd 789 (2011, u elektronskoj formi videti pod: http://www.shopmybook.com/hr/Aleksandar-Novakovi%C4% 87/BEOGRAD-789 (Pesme: Gitarista na Titaniku (Presing, Beograd, 2013). Otkupljeni scenario: Killing Moon (za „Beogradski omnibus“, 2009). Autor kratkog filma Get up you lazy bastard!(MKC, 2006) i niza spotova koje je snimio za svoj muzički projekat - Alek Novak.


_

ACHIEVEMEPHOBIA 2015

Slovoslagačka poezija

Ko prigrli sreću Taj poljubi laž Čemu da oslobađaš Te gadne misli Zadrži ih u sebi Nek implodiraju I zgasnu A za njima I ti I had a nightmare, Nick! Oplakujem vas žive Toliko sam osećajan I nemoj da mi je neko Od vas pokucao na vrata Ubijaćete i bez moje pomoći Samo me pustite Da stvaram slovoslagačku poeziju Prošetaj se kroz moje snove Prošetaj se kroz moje snove Ako su ti noge dovoljno brze Prošetaj se kroz moje snove Ako su ti oči dovoljno oštre I seku kroz jezu Prošetaj se kroz moje snove Gola kao život Prošetaj se kroz moje snove I moli Boga da se tamo ne sretnemo Neću pevati utešne laže Baš kao i na javi ali, bez obzira na to Prošetaj se kroz moje snove Obilazak je besplatan Paralelni životi

Lenijeva muza je na socijalnoj pomoći U mom Kupidonu živi Mesec Lenija je muza pojila čajem

Kupidon i ja smo delili crno pivo Leni je duplo stariji od mene Ja sam tri puta mlađi od Lenija Hajde, reši tu jednačinu Leni je na turneji Kao i ja On na svetskoj Ja na beogradskoj Leni je sve dobio i sve izgubio i ponovo dobio Ja sam i dalje na pozitivnoj nuli Šta bi rekla Lenijeva muza Mom Amoru Da se jednom sretnu? Možda bi pričali o Mesecu Koji je jednom nogom Ušao U Muzinu kuću?

74

It's Downhill From Here I gave you my sleepless night And you didn’t make one call Just one call I gave you my best lines You remember no lines at all It’s downhill from here It’s downside from here I shall not be moved I stand here tall It’s downhill from here Please stand up It’s downhill from here Mist covers other side And abyss is on the other When going gets tough There is no sister No brother I give you my best lines


PESNICI ZA DECU

_

Ra

dislav Jović

je rođen 1. decembra 1956. godine u Kiseljaku kod Zvornika. Poeziju za decu i odrasle objavljuje u antologijama, zbornicima, časopisima i listovima, kao i u radio i TV emisijama. Knjige poezije za odrasle: Između dve tišine (1985. i 2001), Ako bude jutro (1991), Pesme (1997) i Dvorac (2007). Knjige poezije za decu: Otkriće srca (1993), Plavi pogled (1998), Knjiga lepih želja (2006), Rastem (2009), Čarobni osmeh (2010), Zvrkoteka (2013) i Simpatije (2014). Knjiga kratkih dramskih tekstova Naše male predstave (s Natašom Orozović, 2012. godine). Neke njegove pesme su komponovane, a neke prevođene na engleski, italijanski i makedonski jezik. Učesnik je mnogih književnih manifestacija i festivala pesnika za decu. Čest je gost u školama. Član je redakcija časopisa za decu “Vitez” i lista “Jesenjin”. Dobitnik je nekoliko

BADNJI DAN

U NOVOGODIŠNJOJ NOĆI

Najlepši pozdrav Badnjem danu svaki domaćin, još u svanuće, učini kada hrastovu granu donese ispred svoje kuće.

U noći kada (po kalendaru) nova godina smenjuje staru -

Uveče badnjak u peći gori, pucketa bezbroj vrelih varnica; otac molitvu tiho govori, uz posnu trpezu — porodica.

hleba i para za život skroman, nadu večitu i san ogroman. Svako bar jednog druga da ima, deca da budu s roditeljima, a roditelji sve da ih paze, da im ljubavlju ukrase staze.

S nadom čekaju sutrašnji dan da u srcima snažno zablista kao i dosad svaki rođendan Sina Božijeg — Isusa Hrista.

Svako da ima dom i svoj kutak gde će zastati i za trenutak

ČEKAJUĆI DEDA MRAZA

U noći kada (po kalendaru) nova godina smenjuje staru.

Krajem decembra, na bezbroj staza ljudi će sretati Deda Mraza.

Novogodišnji on je car. Svakom će detetu doneti dar. I ja se nadam, to ne krijem, da ću paketić da dobijem.

uzeti poklon pod jelku stavljen srećan što nije zaboravljen

SREĆNE I NESREĆNE OLOVKE U rukama dobrih đaka olovke se brzo troše. Po mišljenju olovaka to i nije tako loše. Bolje nego neke što su lenštinama bile date, pa slomljene, na patosu, broje svoje zadnje sate.

75

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Tad mu se želja u srcu javi i samo najlepši sniju snovi: da ukućani svi budu zdravi I dugovečni—kao hrastovi.

najlepše želje recimo svima: zdravlja i sreće da svako ima;


_

PRIČE ZA DECU

ПРИЧЕ ИЗ БЕОГРАДСКИХ ДВОРИШТА

Мирослав Љ. Ранковић

Зимска прича Када снег прекрије брег а мразпрозоре цртајући по њима тада у овом граду баш сви схвате да је права зима. Први снег сваке годеине се у Београду баш чује. То су весели, звонки гласови девојчица и дечака. Чује се и по неко куче које се одважило да у зимској игри испрати свог маленог другара. Омиљена зимска игра све деце на овом лепом свету је санкње. Користе се дрвене, металне, пластичне, своје, позајмљене, поправљене, скрпљене и окрпљене. Када их нема за час се направе од пластичног корита или пластичног џака испуњеног сеном или сламом. Тад у првим снежним данима сва београдска брда постану санкалишта веселих суграђана. Једно од најлепших налази се у Синђелићевој улици на Гардошу. Она је стрма и дуга а њени становници пажљиви па своја возила и не покушавају да по њој у тим данима возе. Тада она постане царство радости и дечијег смеха. Они храбрији спуст почињу од самог врха ризикујући да заврше у дворишту николајевске цркве а они мало плашљивији нешто ниже. Једина им је мука што на санке може да стане свега два до три детета а опште је познато да што је деце на санкама више оне су брже. Често се у исто време отисне по неколико санки претичући једни друге и надвикујући се. Многи у тој трци и спадну са санки па се додатно на жалост својих родитеља поквасе. Једне зиме баш у ову улици дошао је нови станар. Није имао санке а ни прилику да упозна своје нове комшије. Чувши буку погледао је кроз прозор и угледао децу како се весело спуштају на санкама. Затражио је од родитеља санке којих није било и уместо плача излетео у двориште. Радозналим очима шарао је по њему и ненашавши ништа ушао подрум. Малим рукама скидао је паучину и жмиркајући због мрака наставио потрагу. Осмех на лицу, неколико тренутака, пар уздаха и светлост зимског дана после ко зна колико времена угледаше велике дрвене наћве. То је врста старинског корита дубљеног из једног комада дрвета у коме се месио хлеб. Биле су потпуно прашњаве али целе и потпуно заобљене. На врху ужих страница биле су продужене и издубљене. Тај део се користио за прихватање и држање. Положио их је на снег у дворишту и гурнуо.

76


_

Клизиле су баш као коцкица леда по столу. Сишао је поново у подрум и из њега још једном изашао насмејан, овог пута са канапом и старим јастучетом. Канап је провукао кроз отвор на дршки а јастуче ставио у наћве. Закопчао је своју јакну, још више натукао капу и навукао рукавице. Уз шкрипу је отворио зарђалу капију и вукуђи наћве изашао на улицу. Неколико тренутака је посматрао спуст остале деце а затим уз осмех кренуо уз улицу. Корачао је не примећујући смех и ругање деце са којом се мимоилазио. Поносно са сваким све дубљим уздахом освајао је сваки корак све вишље улице. Било је напорно због успона а још више због ругања остале деце. Попео се вишље од било ког детета. Видео је то по неутабаном снегу. Окренуо је своје наћве наместио јастук и сео у њих једну ногу остављајући као кочницу напољу. Подесио је јастуче, чврсто ухватио канап и пребацио ногу унутра. Наћве су кренуле најпре полако а затим све брже и брже. Звук његових санки био је попут хука ветра. Пролетео је крај зачуђене деце попут гугутке све време балансирајући телом своје старинско пловило. На срећу брзину је ублажила гомила сбнега испред капије црквеног дворишта зауставивши санке заједно са дечаком. Изашао је из њих са осмехом а остала деца које је изненађење заинтересовало дотрчала су и доклизала до њега. Сви су завиривали и загледали санке. Неки су питали да пробају а он им је радостан уступио показујући да љубомора није ни за одрасле а поготову не за децу. Тог дана у Синђелићевој улици било је више смеха него иначе. Друштво је добило новог другара и још једну животну поуку, а заборављени предмет потпуно нову намену.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Тако је то када радост покрене моћ дечијег ума тада и трава може да постане шума

77


_

POETSKE CRTICE

KOLIKO SRCE VOLI pokaži drugom, ne boli…

Ne znam... bilo je mojih života i pre profesora, ali ja sam živeo u vreme baš tih istih, a to su vremena mojih pređašnjih življenja... a posle sam se tek rodio… A priča je bila nalik na sve ljubavne i pomalo nespretne priče " toga " vremena, koju nije možda mogao svaki školarac da Vam ispriča, jer, zaboga - odakle tolika hrabrost ... ljubav pokazati, kako je ona velika, neopisiva i nebeska, kako nema granica bez samo jedne, ali i krajnje stanice, a to je mesto gde bi ta njegova ljubav trebalo da se udene, tu... da, baš tu, u njenom srcu... i zauvek ostane. Tada sam se udvarao jednoj učenici, kojim čudom, lepog imena, Mirjana se zvala, išla je u istu školu... sve do jedne noći kada srce više nije moglo da ćuti i trpi i ređa ožiljke... iznutra... i progovorih...tu noć PROPEVAH, NAPISAH... tada... i od tad, pesma je ŽIVOT MOJ, srce je MOJE - TVOJE… Bilo je to blago veče, na nebu modrog somota, stvorio se zvezdani svod, poput mosta što vodi srcu njenom dok me je odavalo lišće koje šušti, dok se otvarao prozor srca njenog i pesma je sama išla... "... da si kao dan lepa, kao cvet čedna i da te zavole jedno momče, Bila Jednom Ruža Jedna... " ... koju si mi bacila sa prozora duše tvoje, uz najlepši osmeh na svetu i čednim pogledom, sa zebnjom do sutra... kako prenoćiti i dan novi podeliti, a nikom ne reći

… koliko srce voli...

78


PRIČE ZA DECU

_

Бојана

Николетић,

ауторка „Градских прича“, однедавно има нову књигу „Минти, Ноло и остали“ (мале приче о псима и мачкама) Бојана о књизи (из књиге): Сви ликови су измишљени и сложени по узору на ликове Марка Твена – у сваки су уткане многе различите успомене. Што се тиче зграда и улица, оне постоје али нису распоређене као овде, а ни паркови: од стварних елемената је направљен један имагинарни крај, како се то каже у Београду. Мамаца је право име једне праве мачке, преузето уз извињење. Б. Н.

Зелени зембиљ - Знам ја ко је твој отац, - рече нашминкана старија госпођа у тамноплавом мантилу с крзном око врата гледајући наниже у штене. – Дога! – узвикну задовољно, кроз смех. Штене дотад гледаше навише у њу, машући својим малим репом онако, без нарочите поруке. На овај узвик и оно поче јаче да маше репом, као да се и само радује нечему. Направило је и неколико неодлучних корака напред и назад као да очекује још нешто. - Мисли да је препознат! – растумачи Рикијева мајка. – Иако, морам да вам кажем, његов отац није дога. Куца јесте лепо грађена али, то је због мајке која је одличног порекла. Госпођи се то веома допаде. - Сладак је, стварно, – рече дубоким звучним гласом. – Узећу га. Како му је име, Нела? – упита.

Мими је био последње Тилино штене што је чекало да га неко узме. Имао је већ скоро шест месеци, био вакцинисан и здрав. Није имао глисте. Почео је већ и да диже ногу уз дрво, као прави пас. Први пут је подигао предњу шапу – леву: на тој страни је било и дрво. - А где су остали? – упита госпођа осврћући се по кухињи. Преко наслона једне столице у углу био је пребачен велики зелени зембиљ. – На пијаци? Пардон, - насмеја се. – Видим мрежу за пијацу, па помислих... Али, да су на пијаци и мрежа би била код њих... – она порумене али настави да се смеје док је Рикијева мајка гледаше са збуњеним полуосмехом.

79

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

- Нисмо му дали име. Зовемо га Мими – не знам зашто баш тако, али – морали смо га некако звати па је то изгледало згодно. Ви ћете му, наравно, дати право име.


_

- Да, требало је да понесу зембиљ али су - Не, не, никако. Каша од кукурузног га заборавили. Деца! – рече додајући као брашна – качамак - палента са папалинама, то објашњење. сам вам написала, и, можете пре подне препеченац, пардон, тост, навикла сам на тај Таман кад су стигле до тога да треба израз, имали смо неки хрватски приручник за некако организовати транспорт за куцу, на негу паса... – Нела застаде да размисли да ли вратима се појавише Даворка и један младић, треба рећи још нешто. – Сваког дана три сата руку пуних кеса. Добише по топао осмех и на ваздуху, без каиша - онда четкање; купање испитивачки поглед. Тили приђе машући не сувише често... репом, да се поздрави. Младић јој пружи руку - Аух! – узвикну госпођа. – Три сата! да је оњуши. мораћу да се организујем. А како ви то - Добар дан, - рекоше обоје учтиво, постижете? – упита одједном. – А, не, ви имате преко кеса, поздрављајући се истовремено са башту. Па да, то и не би могло друкчије... псом. - Једно јаје, - настави Нела увидевши да не мора да одговори на последње питање – - Добар дан, децо. Добро је што сте стигли. Баш смишљамо, госпођа и ја, како да се због крзна. Ако хоћете да има лепо и сјајно Мими транспортује до госпођине куће. Она је крзно, јаје је незаобилазно. И кости – решила да га узме. - Нела погледа у другу жену обавезно, једном недељно, они то обожавају, али не кокошије – никако, оне пуцају по с разумевањем. дужини и хоће да им се зарију у непца: то - Ах, дивно! – узвикну Даворка с радошћу. – може да буде страшно, за ветеринара! Мими је врло сладак, видећете. Бићете - Их, баш за ветеринара! – узвикну мукло задовољни. Уредан је и здрав. Ми смо га младић гледајући у страну. - Па шта, јесте га заволели! Плашили смо се да нећемо наћи водили код ветеринара? никога ко хоће да га узме. Били је узео - Кога? – упита Нела гледајући га скоро Тимпија, – рече показујући у правцу бледог сасвим бледо. младића крупних влажних очију и нервозних - Догу! – рече младић и поче да се смеје руку. Он се с муком осмехну. заклањајући лице руком. И Даворка поче да се - Да... – рече оклевајући. – Размишљао смеје с њим. Изгледало је одједном као да је сам да ли да му купирам уши... или реп... по среди некакав блесави неспоразум. - Не! – узвикну Даворка, шокирана. – - Нисмо, - рече Нела љубазније. – Ми Зашто? Па то се ради само расним псима... немамо догу. Ми имамо Тили. И – не, нисмо, - Па, не знам... – рече младић меко, то се њој није ни десило. То смо чули од других гледајући девојку право у лице. – Ја сам кучкара. мислио... – Остави реченицу недовршену. - Од других – кучкара? Кучкара? Шта је Жене се згледаше. Погледаше затим то? – упита госпођа са оковратником окрећући опет обе у бледог младића. се према осталима помало укочено. - Па, зар се догама купирају уши? – упита - То су људи који се баве псима – или их зачуђено госпођа с крзненим оковратником. само држе. Сами себе тако зову, - рече Нела. - Како да не, госпођо. Догама, да, - А је л'? Значи и ја ћу сад бити кучкар?! – вероватно, ја бар мислим, али нема потребе да додаде госпођа полузачуђено. о томе размишљате, Мими је мешанац – он - Па, не морате бити прави кучкар, уопште није дога! Његова мајка, Тили, јесте госпођо. То није тако обавезно. Можете само птичар – рече Нела упутивши један брз и изводити свог пса у шетњу, - притече Даворка беспомоћан поглед у правцу кћери. – Немачки мајци у помоћ. птичар, ја мислим, мада ни она није чисте расе. - А, тако. Па, тако ћу и урадити. – Осврте Одличног порекла, у сваком случају, - додаде у се мало по просторији, као да нешто тражи. одбрану свог пса. Добро, дакле, да ли бисте ми помогли, - Ах, добро је – рече госпођа опет, госпођо, Нела, да се снађем са куцом – како да одахнувши. – Већ сам мислила да ме чекају је носим? Мораћу да зовем такси. компликације! Купање, нокти, вакцинација...

80


_

преварио. Мими је сад спавао и сањао нешто из псећег света, веслао једном шапом, изгледало је да сања да трчи. Његова мајка, керуша Тили, спавала је крај њега. Сада се пробуди. - Узећу га у наручје, имам шал, - рече госпођа у мантилу. - Позовите ми такси, молим. - Даворка, позови такси, број је у именику, – рече Нела спремно. Девојка се окрете на другу страну да телефонира, могли су да јој виде само леђа и да чују помало узнемирен глас.

- Једна кола у улицу Краља Вукашина, молим вас, - зачу се из тог угла. Нела се саже да подигне још успавану куцу из корпе. Мими се препусти њеним рукама, висећи сав поспан и топао. Госпођа, његова нова власница, приђе да га преузме и, носећи га у наручју пође да не пропусти такси. Тили је ишла крај њих пропињући се и њушкајући своје штене, не схватајући шта се догађа. - Довиђења свима, довиђења младићу, рече госпођа излазећи. – Добро ћу га чувати, не брини, – обрати се она Тили. Куја подиже поглед на тренутак па направи неколико неодлучних корака у страну. Затим се врати. - Довиђења, госпођо, - рече Били направивши наклон уз театралан покрет руком. - Довиђења, - рече и Нела, а и Даворка из позадине. – Ако вам још нешто затреба за куцу, јавите се! - довикну Нела за крај. Одговор се није чуо, можда га није ни било. Кесе још стајаху на столу, из њих се ширио мирис зелениша тек донетог с пијаце.

Зелени зембиљ нико није померио са места. Само је Тили читаво то вече узнемирено шетала по кући и често тражила да је пусте Сви су већ били изгубили интересовање напоље, у башту. Онда би отишла до ограде, за разговор. провукла главу и дуго гледала низ улицу обасјану месечином. Цвилела је. Рики је Штене звано Мими беше одавно нестало мислио да плаче. Сви су у кући то вече били са видика, мислило се да спава у корпи – помало тужни. тачније, није се мислило, такав је био некакав неодређени утисак. Касније, када су га Отишло је и последње Тилино штене. потражили, испоставило се да их утисак није

81

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

- Хоћете ли зембиљ? – упита Били озбиљно пружајући руку да дохвати зелени зембиљ пребачен преко наслона столице у углу. – Цегер? Две жене се окренуше према њему гледајући га запрепашћено и, чак, са скоро полуотвореним устима. - Зембиљ? – упита Нела, погледавши брзо у Даворку. – Зембиљ? – понови без коментара. - Ма, немојте, госпођо, пустите дечка, видите да се завитлава. Ви сте стварно необичан младић, - рече госпођа с крзном Билију. – А како рекосте да се зовете? - Били, - рече младић мирно. - То вам је право име? Није, сигурно – надимак, је л'? – упита опет госпођа, савесно. - Не, то је надимак. Презивам се Биловић. - А, тако, Биловић. А какво је то презиме? Личанско? Сва су необична презимена личанска, кажу. Не знам, рече младић незаинтересовано. Поглед му одлута у страну. – Нису ми рекли. Нисам ни питао. Није ми пало на памет! – додаде театрално.


POEZIJA

_

I Jesu li tvoji koraci ikad odjeknuli u usnuloj ulici dok ti je glavu noć punila mislima? Jesu li moji stihovi letjeli pokraj tvog uha dok je rijeka šumila ispod tvog neba? I tvoje srce kucalo snažno iznad mog tintom umrljanog papira? Je li ti ikad osmijeh titrao na usnama dok su ti prsti plesali nad žicama? I moje ime na tvojim usnama. I moja slika pod tvojim kapcima. I moje ruke u tvojima. I tvoj glas u mojemu. I tvoj šapat na mom dlanu. I moje suze. I naše riječi. II Kao priviđenje ponovno mi se pojavi, da još jednom vidim oči tvoje neispavane. Da ti prstima prođem kroz kosu nježnu; I šapnem ti: da li postojiš? Da li bi ti onda osmijeh bio stvaran? I tvoj duboki glas beskrajan? Oglasi se, mjeseče! Udahni mi ponovno snagu! A ja ću se skriti da ne vidiš moje uzdahe. III Ko kasni? Na posljednji vlak Ovaj te čekao Propustio si ga I trči! Da uhvatiš sljedeći Ali pazi Otići će i ovaj Prije nego dođeš Bliže, bliže Dalje, dalje Ti pobježe Počuj!

82

Glasno trubi Pokrij uši! Da ti dalje se čini I stižeš Ali stignuti nećeš Povikni! Možda se osvrne Pa pohrli prema tebi Pa ti oprosti Kašnjenje Pa ti ponovno raširi Ruke svoje I pusti te Tek da možeš ponovno Trčati! Stani! Nije vrijedno Kasnit ćeš opet Hvatajući druge Vlakove Otići će onaj pravi Za pravi smjer Stani! Poslušaj! Po posljednji put Pobjegao je!


PRIČE _

*** U carstvu jednom gde san se sni, susretoh nju i to se zbi, i sanjah kako se volimo mi. Iza nekih reka, gde sam je sreo, bio sam vazduha lagani veo što joj je senke zavoleo. Pred nama behu vremena svja, držah joj ruku zaljubljen ja na proplancima gde sunce sja. *** Sedela je na tronošcu, kolena obavijenih rukama, zagledana u sebe, u haljini staromodnoj,

Amin!

s izrezom lepim, i snatrio sam da joj u zenicama probudim zvezde, pričajući joj bajke o ljubavi. I da joj ne bih bulaznio o snu namera svojih, jer žene to ne vole, pričao sam joj o maglini Alfa IC 5067, na nebu ponad oraja, kraj nas, i o pozadinskom zračenju svemira, s kojim, vele, da je vreme počelo. U vedroj noći, s vremenom zastalim u meni, raspredao sam skasku o usamljenim dušama što se kroz nedovoljnosti traže u prostranstvima pod nebom gde se sve desiti može i gde svaki je uzdah popločan sopstvenim snom

83

koji može da bude radost. Sa osunčanih proplanaka u sebi pevao sam zvezdama zenica njenih, držeći je za ruku, sred kosmosa nad nama, kojem ime po uređenosti dadoše, gde tama preovlađuje… *** Zbogom, pesniče, pod krošnjom kestena! Moram da stignem u novi dan. Vozovi ne čekaju dangube i stvarnost je ono što si. Vreme je nadohvat rukama ispruženim u vetar.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Sve najbolje u Novoj godini želim, svim uličarima, popalicama i poznanicima iz Zabele, pesnikinjama sa fejsbuka i sanjarima uopšte, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost; sirotinji bez posla, seljacima i radnicima, i ostalima koji s mukom hleb svoj zarađuju; gladnima širom sveta, kojih nije malo, i malobrojnoj inteligenciji koja se bori protiv toga; svima koji veruju da san o ovozemaljskoj pravdi nije utopija i onima koji znaju da je njihova sloboda pravo drugoga na drugačije mišljenje; nesigurnima u sopstvena gledišta, svesnim da čovek često greši; kradljivcima iz bande Pink Panteri i nenasilnim bekrijama iz kafane Ćošak i kurvama iz Picinog parka i sa ostalih ćoškova; jednoj drugarici i meni samom – neka nam ova godina bude

bolja od ove koja odlazi, a u šta sumnjam da će biti. Iz sveg srca i svom dušom svojom priželjkujem da volšebne sile propast i sve najgore udele: političarima svih fela, bez obzira na stranačku, versku i nacionalnu pripadnost; svim kapitalistima i bogatašima i mnogobrojnoj inteligenciji koja se uz njih prišljamčila, brinući samo o svome dupetu; MMF-u i Banci za obnovu i razvoj i svim bankarskim sistemima uopšte; američkoj vojsci, njihovom Kongresu i Senatu, i mojoj tašti koja me ovako zajeba; nasilnicima koji maltretiraju žene i uobraženim ženama koje misle da im ravnopravnost daje za pravo da uvek budu u pravu – neka vreme njihove nadmoći sa zemlje nestane i neka im niko ko drži do sebe ne priđe bliže od dva koraka,


POEZIJA

_

PRANJE INSPIRACIJE PRVOM JESENJOM BUROM Čekam inspiraciju, a ne san. Pet do dva.

( Ja znam što je sreća, i ljubav, mir, radost i sloboda...)

U noći, dakako... Niste valjda mislili da je dan.

Sve sam imala, i u svakom od njih bila sve veća, ali čovjek je nešto kao voda;

Kome se obračam?

teče bez smisla, kroz sve prođe i osjeća, nesvjestan samo

Pa nepravilnim i kaotičnim

da je savršenstvo u njemu

krugovima dima što se uzdižu iz pepeljare;

i da je on vječan dio savršenstva.

podsjetnik - znak - simbol na maglovitost vlastitih mi misli...

Čekam inspiraciju, a ne san.

Nazovite to kako hoćete.

Ljubav me dere i pere jače od bure; podsjetnik - znak - simbol

Tko vi? Pa vi -

koliko sam bijesno hirovita... Dva i pet. Odjava.

Hiroviti i bijesni naleti bure što nepristojno u ovo doba ( jer sada je već dva/nula-nula) prekidate lupanjem u škure sjebanu (ne)inspiraciju koju diše ova soba, pa čekam... nit’ mi je do tuge niti do bola.

84


_

***

Želim te mazitigrliti

gudalo-(s)uperlativari

do besvijesti. Dok se sva ljubav,

tamnodivlja

Sa strašću stišću me

sve riječi ne

svila N-

(a ja stišan sišem)

spoje u jednu

eri

tvoje divne

A ta je:

***

o Nerina

Sinerinada

Nefertiti-superlativ-stative

dragocrvene usne tvoje

I koraljna roklja I Vesna i karavestalinke u tvojim

(s)akada, jezgronauk zagrada

visećim vrtovima

sjena, trajekt sve veći

raste mjesec

***

I cesta

i rujno

Kopanje rupe

Ti si melem

jurodivajnrot

vel'ka nužda mačića

Ti si sidro za nebo sedmo

jogurt

zatrpavanje

Dozivam žedno

draguljni ples o

tvoju krušnu

modro

trbušnu

tvoje voj(*s)ka*-rosonoge

šubaru

ili rosonozi

plesačicu

zaziv

ubavu

pruglo, katran

i vruće

Kleopatra, plod

Tanctangice

g-er-lamur noćkas Zajedno

85

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

I voćka-vokali i roćkas

Veća od mene


PRIČE

_

Zidić Sve je živo. I nebo i čaša vode ispod njega. Sve ima svetlost života za moje oči i širi je kroz nemi, ali i rečiti dah. Sve je živo! I moja ruka na zidu. I senka moga tela koju niko ne vidi. I zid sâm živ je. Sve je živo! I ono čemu ljudi u svom poimanju oduzimaju život – živo je! I sve umire prvo u ljudskoj misli, pa tek onda u oku. Oko misli oduzima i potvrđuje život putevima svojih velikih, ili malih životoljubivosti.

Ovaj zid je živ. Živ i voljen. Toliko je živ da je menjao svoj kameni oblik visinom i dubinom, hrapavom korom, te jesenima i prolećima u bagremu nad njim. Pa, iako živ, on ćuti i ne kazuje ništa, mada je pod ovim suncem beskrajno dugo. On ne mari za ukrase. Star je i lep sa svim čupercima sitne deteline što izviruju iz njegovih bora i sa nežnom mahovinom tu i tamo, kao i sa ponekim malim gušterom što izviđa život preko mojih papira. Ovaj zid obilaze pčele i višesmerni belosvetski vetrovi, isto kao i ja, a kiša raskoši mu suncem i staklenim klikerima zapljuskuje čelo. Krošnja bagrema, ćutnjom i mestom rodnog mu brata, a mog u hladovini druga, pri mojim dolascima biva bez slađanog cveta. Ali ja ga vidim i takvog, okićenog i dalekog, iz bojama siromašne, tuđe zemlje iz koje dolazim. Tako mi se u kosi zapleo čičak priča koje mi u mom dremežu išapta zidić kao uspavanku i odmenu za moju vernost...

Jedrilice goste i vinom uspavljuju svoje mornare. Svetionik se belasa na rogu marine, blešteći kao zlatni zub u osmehu gradskog zaliva. Čistači obilaze park i klupe. Crkveno zvono dugo glasi novi dan. Šljunčani puteljak se umiva u rosi. Drvo lovora opet brine nad svojim granama. Bude se tri kuće u uzajamnoj ćutnji. Drvene žaluzine se sudaraju u vremenu. Male ulice škropi takt jutarnjeg džeza... Pljusak vode, metla, zvuk stolica što se odlažu u stranu, novine koje padaju na sto, stolnjaci što lete kroz vazduh, šoljice za kafu u susretu sa tanjirićima, šušanj celofana sa kutije cigareta, upaljači što iskre, jutarnji pozdravi i stopala još troma u buđenju... Ribari bučno načinju novi dan, glasno nudeći noćni ulov iz barki. Tamni, otvrdli prsti broje novac. Pekara otvara staklena vrata sa bezbroj hlebova i štrudli. Ribarnica preko ulice. Ikone u galeriji na ćošku i zlatni šaran ispod lokvanja. Park, pa ulica nagore, ka moru, do kafane kod tri gracije. Mura, Ela i Izolda. Tu se usporava stroga namera i ne žuri se nikuda. ...Promiče krhka figura žene u crnom. Prolazi bez osvrtanja, gledajući pravo i nadole. Slobodnom rukom zaglađuje urednu punđu, a onda popravlja naočare. Bira ulice u senci za svoj put. Koža boje alabastera sjajem se stapa sa jutrom koga se kloni sitnim koracima. Još malo... Prolazi pokraj crkve. Već vidi krošnju lovora i stiže do kuće svoje tihe prijateljice – tik uz ogradu od šimšira.

86


_

... Riđokosi džin obilazi obale grada. Daleki mu se predak napio u luci i za flašu vina prodao dušu i perčin, ne mareći za išta. Otišao je davno sa ovog sveta, ali je ostavio snove da mu ih potomci traže i da ga se sete kada ih ne budu našli... Zato zastajkuje i gleda brodove i jedrenjake, kao da iz vena isisava sećanje na te dane. Njegova velika stopala i štap pomagač bodu i gnječe crveno, voljeno tlo, dok obilazi stare odmarače od posla sa gradskih klupa. Ponekad umije oči u moru da bi onako velik naglo nestao u nekoj od malih ulica, isto kao što se i pojavio.

... Veliki mali zid se ljulja. Sanja da skuplja kišu u udubljenjima svojih leđa i poji žedne vrapce... A jedna meštanka velika, iz najveće ulice grada, što za stopu je veća od najmanje, bučno korača, dugonoga. Sve vidi i sve zna. Gleda i pita za zdravlje i brige svoj grad. Uzdiše, žuri, grdi, pa pravda, i smeje se, smeje, smeje, svom snagom teškog života. Pripada ulazu od šarenog cveća na dovratku što priča o buntu kista i umorne ravnice. Rukom se brani od misli, gunđa i uspinje se uz crveno stepenište što meko odzvanja drvetom i greje svakog gosta... More se plavi i putuje, a zidić lebdi i miruje... Uzjašem kamenog zmaja, leđima okrenuta ljudima i kućama, sa glavom lastavičjom i nogama što se klate od detinjstva. Greje me svojim telom, ali budno povlači crtu između onoga dole i ovoga gore. Uvek sam kao pero na njegovim krilima, kao beleg na njegovom obrazu, sa svim knjigama i smokvama pri ruci. Prolaznicima zastane dah jer – šta radi ta Amazonka tamo, tako visoko?... Tren ovog dana je veći od veka i godine... U brzini nepomične tačke moj zid je uvek tu, a ja sam na zidu – ja.

87

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

... Mali veliki zid se ljulja, a onda ugleda nemog šetača sa slomljenim srcem u grlu. Odrekao se priče i šeta. Šeta i puši, pa puši i šeta. A kada stane, obruše se na njega misli – oštre i jetke poput krikova galebova. One misli što u čekanju ili begu lutaju prolazima bez ljudi. Lagano. Polagano. Korak šetačev utire put ka obali i luci, a šetač kao da tinja i kao da se gasi...


_

PROZA I POEZIJA

Mirjana

Magura, rođ. Perin 02.06.1961 u Vršcu. Od pete

godine živi u Beču, gde je odrasla i školovala se. Po profesiji frizer, sestra za negu i diplomirani socijalni pratilac. Kao dete je volela da mašta, sanjari srcem i dušom. Želela je da leti nebeskim visinama i svoje misli, snove i maštu je prenela na papir, pišući na staroj pisaćoj mašini. Poeziju aktivnije piše već dve godine, objavljujući pesme u zajedničkim zbornicima i antologijama. Kao autor je zastupljena u preko dvadeset zajedničkih zbirki i antologija, književnih časopisa i almanaha. Objavila je svoju prvu zbirku pesama „Pesnička duša“. Član je udruženja SPKD „Prosvjeta“, ogranak Austrija i „Poeta“ iz Beograda.

Znam, ovo je najlepši trenutak u kojem starim, tako kaže moje srce. Iskovana dubokim osećanjima, uz Božji blagoslov, doživeću umiranje zime. Kada vlažno oko vidi sjaj domovine, moje će srce nežno da zatreperi. Usne će da zadrhte i suza radostnica oko da napusti. Slutim, tako će jednom biti. Zato što moj unutrašnji sat kuca u ritmu prirode. To će biti plavetnilo neba, koje me privlači u svoj čaroliju. Primetiću da visoko, gore ispod oblaka, ptice lete slobodnije i njihovo veselo cvrkutanje se čuje širom zemlje. Njihova pesma, kao očaravajuća simfonija, proteže se preko zlatnih polja žita i vinogradskih brda naviše. Tada pernatice veselo lepršaju u ranu zoru. Daju mi do znanja da za njih nisam stranac. U tom najlepšem trenutku moja će usta ostati nema. Ni duboki uzdah ne sme da poremeti pozdrav ptičje dobrodošlice. Videću pokošenu travu, kao prekrivač od zelenog somota. Miris pašnjaka milovaće moja čula. Iz daleka osećam moju otadžbinu, a nikada nisam odustala da je svojom nazovem. Godinama sam dugo putovala po svetu da bih se kući vratila, jer isprepletene boje prirode pozvale su dušu da se odmori. Da uživam u šarenom, divljem cveću na obalima rečice koja teče negde do ušća i žuboreći se uliva. Kao krv u mojim venama, koja teče do mog srca, kao u krugu prirode. Za mene je nezaboravno mahovinom prekriveno staro drveće pokraj puta, koje svake godine donosi zelene pupoljke. Ono će da me podseti na proleće mog detinjstva, na bezbrižno vreme gde su snovi bili na dohvat ruke. Gde mi je poznato svako drvo, na čije sam se grane penjala i mene zvezdama približila. Slušaj, moje srce, iz daleka se čuju tihi zvuci harfe. To je nežno lelujanje lišća na vetru velikog hrasta, koji stoji u poznatom zaraslom vrtu. Približava se moj zavičaj koji me očekuje. Hoće da me podseti na crvene krovove, koje sam želela bez krila da preletim. Na leto, na smeh, na radost moje mladosti i da je svaki list na krošnji drveta bio ispunjen veseljem. A šareni leptiri se sladili svakom cvetu. Na suncokrete, koji su nedaleko od njega rasli u visinu, koji svako jutro podižu glave prema Suncu, a Veču se klanjaju . Na senku, koju mi je pružalo, u poznim letima doba odrastanja. Znam, klupa pored hrasta me čeka, da u jesen na njoj doživim svoje veče života. Na klupi, gde su me prvi put poljubile usne jednog mladića. Gde sam podelila radost sa golubovima i njima pročitala mnoga ljubavna pisma. Vezana je moja duša pod starim krovom, gde je lasta izgradila svoje novo gnezdo. Ispod kojeg sam bila u belom, srećna mlada. Kako mogu da zaboravim mirisni hleb kojeg sam u svetlosti jutra na kamenim stepenicama ispred kuće jela. Čiji ukus nikada nisam u tuđini zaboravila. Sve je još uvek tu, beskonačna, neograničena ravinica. Za njih nikada nisam bila stranac. Ali sada je vreme da sakupljena godišnja doba u meni ponesem kući. Da dočekam umiranje zime i doživim rađanje nade, u poslednjoj pahuljici. Da vidim i osetim kako se u prolećnom suncu pretvara u kapljicu, koja potone u zemlju njive i semenu udahne novi život.

88


_

SVE NOVO U staroj godini pred ponoć sve novo još miruje. Šampanjac se otvara, mnogobrojne čaše želja uz zdravicu, rukom nade se podižu. Ove noći nigde nije tiho, ulice su pune naroda, žele veselom pesmom i igrom da pozdrave sve novo, sve neznano, a u staroj ostave sve prašnjavo. Prozori se radosno otvaraju, sve nove želje iz srca lete u noći, do neba i zvezda visoko. Sa poslednjim udarom crkvenih zvona, sve rđavo ostaje zapisano u starom kalendaru. Poneka nova zvezda se rađa, stara u miru i tišini se gasi, nekome je godina bila prazna i kratka, nekome puna za dužinu cele duge koja meri dužinu životne sreće. Nove godine dolaze i prolaze, sve stare nekada su bile Nove. Kada se kazaljke sklope budimo dobrog duha, duha Nove godine da nas prati na svakom koraku, svakim danom, da ne zaboravimo sve nase želje koje smo uz kucanje čaša sebi obećali.

ČAROBNI BOŽIĆ

Autor: Mirjana Magura

Autor: Mirjana Magura

89

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Okupili smo se oko stola u sjaju Božićne sveće. Njen sjaj uvek očara, donosi radost u srca naša. Jelka u sobi bogato okićena, a miris badema, pečenih jabuka, smokava i lešnika oko nas se širi, vruću pogaču domaćica nosi. Večeras je vreme mira i razmišljanja, spokoj u dom se vraća. Domaćine, osmeh i toplotu srca koju nama daješ, neka se tebi vrati. Badnji dan je, najlepši dan! Noćas zvezde padalice, kao kiše liju, želje sa neba padaju, ove hladne noći sjajne sveće duše greju, odrasli se kao deca raduju. Kada se nebeska pesma u ponoć začuje i sva crkvena zvona čarobno zazvone, svaki dom u magičnom svetlu zasija a srca nemirna poveže čar Božića.


_

POEZIJA

Damjanović Dragiša je rođen 14. 11. 1989. god. na Cetinju, Crna Gora. Student je Filozofskog fakulteta u Nikšiću, na odseku za Filosofiju; Univerzitet Crna Gora. Autor je dve zbirke pesama, brojnih autorskih i koautorskih filozofskih ogleda. Potpredsednik je NVO-a „Golden logos“, koji se bavi afirmacijom talenata u Podgorici. Budističkog religijskog uverenja, ali i borac za prava životinja i vegetarijanac. Objavljivao je u studentskim časopisima, kao i u časopisima za umetnost i filozofiju: u Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj.

Gavaž Ples Mauritanaca odzvanja jamom Atara. Čuje se udaranje zayara po malim nogama. Misli mrtve, bore se sa štapovima boli. Svaki put naborana majka sruši čin štapa. Zvekeću jadi i zayar koji udara po stopalima bosim. Kosom veže osijeđela majka zayar-i štapove ćerkinim nogama. Osijeđele kose pokriva marama srama. Jedine oči crne i brada bijela je rijekom mrtvih kročila. Mlijeko po koži crnoj se prosipa, gavaž !!! Urlici majki !!! Zveket zayara !!! Plač djece crne !!! Gavaž !!! Musayda !!!

90


POEZIJA

_

Možda jeste krezuba, možda čak i ružna, al’ je zato veoma dobra duša. Dovela ga je jednom kući, „od sada će ovo biti tvoj dom,“ al’ je zbog toga dobila batine od oca svog. „Šta će ti džukela šugava, kad imaš mačke,“ reče besan, skoro gazda, i istera ga napolje. Daniela Vrškova rođena je u Bačkom Petrovcu. Piše kratke priče i poeziju a svoje radove objavljuje pod pseudonimom Dana Hill na blogu “Pisac u pokušaju”.

Namrštena žena, pomalo krivog nosa, mnogo voli da trača, i dosta priča, i pita, i veoma voli okolo da skita. Od komšinice do drugarice, kafu za kafom u sebe sliva, o seoskim dogodovštinama okolo pripoveda.

Sneško bez nosa Sneško Belić teške suze roni, nariče i zapomaže, plače i urliče što bez nosa, jadan, ostade. „A da znate kako je bio dugačak i lep, moj nos od šargarepe napravljen. Kako sam njime mraz mirisao i njime pahulje hvatao, al' dođe ona lopuža čupava, zubima mi ga iz lica iščupa. Pobeže nesreća u kućicu svoju, da od mog nosa sebi napravi gozbu.“ „Keru jedan nevaljali,“ vikne graditelj mali, i sa usana uzme ugalj crni i od njega Snešku nov nos napravi, da može mirisati mraz ledeni.

Ko je šta jeo, ko šta kuvao, ko je šta u prodavnici kupio, i sreo, i rekao, varao, sve to ona zna, jedino što ne zna, je da vodeći brigu o ljudima drugim tvoj život se zbog toga isprazni, ljudi te ne vole i ništa pred tobom ne govore, jer znaju da ćeš kod prve komšinice dobro da ih opereš.

Priča o lutalicama Žuti pas ulicama trči sa svojom braćom seoske mačke juri. Kante prevrće, u prolaznike reži, nada se da će njegov gazda već jednom da se vrati. Imao je on doma svog a onda, nekim čudom, našao se u polju tom, bez hrane u činiji svakog dana, i svoje kućice da se odmori glava. Al’ njegova nesreća ne beše dugog veka našao je braću bez doma sa kojima okolo luta.

Tako se rodi ljubav čudna između stvorenja dva, koja su dosta okolo lutala. Čuvaju se i paze, maze i vole, zahvaljujući krezuboj, naizgled ružnoj, devojčici, ali veoma lepoj u duši. A nju, još uvek iz škole lutalice prate, Zato što im baca ostatke svoje užine, možda i njima doma nađe, nekoga koga će da usreće, kad već ne mogu nju, jer ima kući jednu komšijsku mačku.

Jedna dobra devojčica ponekad ga hrani sažali se nad njim i ostatke svoje užine mu baci, a on, kao kavaljer pravi, prati je kući, i čuva od dečurlije bezobrazne, koja se podsmehom hrani.

91

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Požali se žena pred praznike zimske, da nikog nema, niko je ne voli, niko se nje ne seti. Sažali se krezubo, naizgled ružno, devojče nad komšinicom starom i za Božić joj iznenađenje spremi. Ništa veliko ili skupo, jedna čestitka koju je nacrtala i žuti pas da komšinica više ne bude sama. „Iju dete,“ vikne iznenađeno žena. „Šta će meni pas? Šta s njim da radim?“ „Hranite ga a on će da vas čuva, više nećete biti sami i on će mnogo da vas voli.“


_

U čast Jesenjinu... Dijana Redžić Jesenjinu... Seljanka Pored bele vode Seljanka se borila sa grehom Koji se budio kad se ušuška Sunce iza brega Vezivala je sablazan u svojoj duši okovima posta i molitve I bila ponosna na sebe... Kada je odlazio, da li je, poput Dafine, za njim po blatu potrčala, saplićući se o vlastitu bol, govoreći mu da sve te borbe nemaju smisla, da ih ustvari vodimo u onim dubinama koje od drugih krijemo i lažemo se da smo ih od sebe sakrili... Ili je bila zavarana pričom o vernosti i čekanju? Sada se njeno telo otima Dok on izmoren tuđim bitkama bez snage leži I zahvaljuje...I moli za oprost jer kriv je, zna, za tu uvelu masku starosti koja je izobličila njeno lice... A ona- sedi pored peći i gleda u gustu tamu noći. Ples plamena vatre ogleda se u senkama na zidu i oživi plave dubine njenog pogleda. Oprostio si joj, pesniče, što je belina njene kože bila poražena dodirima stranca. Oprostio si joj, jer si u tišinama umeo da prepoznaš njen vapaj za izgubljenim koji je do urlika narastao.

Breza Lišće na kojem počiva hladni mesečev zrak. U zoru ga lako orosi svetlost, a podne ga umije otkrivši u celini njegovu lepotu. Drhtalo bi na prolećnom povetarcu, šapućući mi stihove koje nikada nisam zaboravila. Niti ću ikad... Oslanjajući se o gvozdenu ogradu, ljuljuškala bih se napred-nazad, napred- nazad kao da sam i sama zanesena ritmom njihovog lakog drhtanja.

U tvojim rečima ime krhke stabljike koju je ukrašavalo poprimalo je magijsku vrednost. Ako ne zbog keruše, onda su se sigurno zbog breza za mene tvoje pesme izjednačile sa čarolijom. To nežno drveće dočekivalo me je na požutelim stranicama i meni bi se činilo da vidim kako lišće treperi dok iz bezvremenosti do mene dopire zvuk igre tananih listova. Shvatila sam da sam i sama kao te breze. Borim se sa vetrom, pretvarajući svaki drhtaj u ples. Kada jednom zadnji treptaj ostane poražen u prašini i sve grane ostanu gole, otkrivajući sivilo u pukotinama međuprostora, ako neko prizove melodiju u nezaborav, besmisao je pobeđen...

92


_

Олга Наумовска

молкот ја кажува нејзината тајна... Таа е само моја и секогаш била!

ТАА Е САМО МОЈА

Биљана Димчић

Зарем ферментирано сочно зрно од гроздови ќе ги проголта моите јадови во луда утроба? Ќе го негувам ангелот во мене,да остане чувар над мојот споменик,што ќе ја открие причината за не згасната љубов.

ТАЈНА Ниси хтео озбиљност ситуације пошто би то разрушило кулу од карата саздану

Крај водопади од изродени мисли ти нежна пеперуго го изгуби летот од светлината Со зарипнат крик ја изгуби темната кошула и божем одлета во просторот.

на непријемчивом тлу. Хтео си да ветар разнесе жућкастo-сиву кулу

Ја погребав во манастирот на мојата душа, со топли прегратки... Во мене ја пронајде сопствената ѕвезда... Токму неа, со егзотичен поглед.

и постави неко ново небо над нејаким стварањем.

Јас горам од желба за повторно да те допрам да ја почувствувам твојата нежност Твојата зрела младост распупела со мирис на пролетни темјанушки.

Некако је било

Ти божествена убавино, со стројно тело ненадејно ја разбуди машкоста во мене пред да те допрам во моите мисли, ја разниша мојата розова меланхолија.

говорећи твоју истину

Чекорам во манастирски конаци место за исповед на моите тајни Се плашев од зли ракшаси да не запеам да го извадам кукавичлукот од мене.

А било је да смо свуд

претопло тих дана када си покушавао

да сачуваш трен од бити да нас више нема.

унаоколо јер Тајна са плачним интермецима

Не гибајте ја мојата болна тага... се уште не сум ја запознал Низ маховина се провира таа луда срна со очи разиграни како живо сребро.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

не може се дуго крити.

Во канџи од јастреб, на булка полско цвеќе личи роса по образот од отпор кон мојата врелост... Не зборува ,мирно во преграп се тае Љубов извира од усните зажарени,

93


MLADI PESNICI

_

ПЕСНИЧКА РАДИОНИЦА ''МЛАДИ ПЕСНИЦИ'' Аутор и водитељ песничке радионице „Млади песници, из ОШ „Филип Вишњић“ из Београда Миланка Берковић нам је послала прилог о раду и успесима њених ученика. „Пре четири године једна је песма постала инспирација нашем стваралаштву. Писали смо о природи, о школском и породичном животу, пријатељству и првим симпатијама... За успех радионице чули су многи, па су о нама писали, говорили или се са нама дружили. Остварили смо сарадњу са бројним литерарним секцијама и гостовали у многим културним установама у земљи и иностранству. Позивани смо у ТВ и радио емисије, а радови су нам објављивани у зборницима, дневним листовима и дечјим часописима. Својим највећим успехом сматрамо жељу великих песника и писаца да дођу у нашу учионицу и учествују у нашој радионици. Тако су нас својим присуством почастили Љубивоје Ршумовић, Слободан Станишић, Урош Петровић и Мирослав Кокошар. Освојили смо низ диплома, похвала, награда, повеља и признања у земљи и иностранству. Једно од најважнијих признања је од Аquillrelle из Брисела које смо добили због учествовања на међународном такмичењу. Наше песме су преведене на енглески језик са осталим учесницима такмичења у збирци песама The Аquillrelle children book two, poetry. Kрунa успеха je наша прва заједничка збирка песама Зрнца песништва издата у мају 2012. као и прва е-књига Земља маште коју је 2013. године уредила и дизајнирала уредница портала Златна дјеца из Хрватске.“

Сунце је заклонила, кишним велом све је прекрила. Жутом бојом све се боји, и зимску капу већ нам кроји.

стварно осећаш. Када те неко, пољупцем зачара, или својим, погледом очара.

Тијана Савић, IV1

Различитих љубави, увек постоји, према мами, тати, секи или баки. Али најлепша је она, у школској клупи.

Љубав није само реч ЈЕСЕН Јесен жута нама стиже, сваким даном све је ближе. Ушла нам је у ормаре, прошетала је кроз паркове.

Љубав није само реч, нити песма или стих, љубав је осећање, или посебно сећање. Није исто, кад' о љубави причаш, или то,

94

Ања Митрановић, V1


_

На растанку победника нема, наша љубав се у сенци губи, оба срца бар једном заболе, ал' губи онај ко искрено љуби. На растанку победника нема, због твог поноса моја душа вене, када прође љубав и осећања избледе, остају урезане само успомене.

свако верује и свако се нада.

Тринка Тамара, VIII1

Анђела Гојковић, VIII1

Негде далеко

Зашто

Тамо најлепше јутро свиће, тамо увек чека те неко, тамо сунце милује све људе, тамо облаци нису далеко.

Зашто птице поју? Зашто људи жито сеју? Зашто кукуруз клија и зашто сунце сија?

То је место близу свима, где свако добије крила, место, које буди осећања, која су се у теби скрила.

Зашто лаје пас и зашто кад неко падне, чује се трас? Зашто вода лије и зашто се чај пије?

Добродошли у ову земљу, овде где могуће је све, у ову свету земљу снова, само ову јер не постоје две.

Младен Лазић, IV1

Учитељица Овде ноћи су топле и нежне, а тамно небо покрију свици, месец осветли сећања, и постану прави ноћни кривци.

Звезданом стазом кочије јуре, И волим и мрзим, а тебе немам, док свици одлазе небеским љубав и мржња на растанку се сводом, сунце се полако прикрада, боре, неким лаганим и лукавим мој бол и страх не знају шта ходом. раде, зид између нас двоје упорно и Добродошли у ову земљу, брзо граде. овде, где могуће је све, Можда су те ове руке превише у ову свету земљу снова, пуну љубави и чаролије. грлиле, мојој души постао си јако драг, Овде ветар своју песму свира можда су моје очи превише и односи сву мржњу и тугу маштале, далеко, у дно заборава а усне ти веровале и предуго да обрише неку мржњу другу. праштале. Растајемо се, кораци тешки као да нестају,

Добродошли у ову земљу, овде, где могуће је све, у ову свету земљу снова, где сањамо најлепше сне.

У овој земљи снених снова, наша краљица срећа влада, зато је свако радостан,

95

Већ други разред она ме учи, али ме никад нимало не мучи. Даје задатке тешке и лаке то су задаци за праве ђаке. Већ даје оцене од један до пет, оцене окрећу цео свет!

Милица Лазић, II3 E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

На растанку победника нема

остаје само тужно сећање на нас двоје, теби је свеједно, емоције престају, али на срцу је жиг, траг љубави твоје.


_

Јесење чари

Другарство

Јесење чари су чудне, као кад притиснеш моћно дугме. Настају промене разне нижу се слике јасне. Јесен нам долази и плодове сочне у кочијама доноси.

Другарство је право царство, у том царству све је лепше и забавније.

Ветрови јаче дувају, па људи топлију обућу обувају. Сунце се за облаке сакрило, није весело као што је летос било. Док ветар дува, дрвеће се љути, и с времена на време прети што му хаљину гужва, бисере кида, лишће стално са грана скида као да не да да се у хаљини златној дуго шепури пред свима. Једно сигурно знам: Нема оног ко не воли плодове што нам јесен подари! Михаило Срзентић, IV1

Другарство Другарство, дечје царство! И не можеш бирати као пар-непар, јер је друг другу велика ствар! Лепота другарства неће побећи, јер другара не можеш избећи! Другарство је као лопта, ал' тачка почетка није и крај, држи је чврство,шутни далеко, ни један метар не мери бескрај!

Деца се смеју и друже иако некад улицом круже, у двоје је тобоган ово је прави сан. Играоница је тамо била све је сама свила, око мене прави рај, ово је песме крај.

Милена Вујачић, IV1

Јесења царица Стигла је јесен у мој крај, сунце је изгубило прелепи сјај, нема више топлих дана купања у мору и летњих радовања. Жуто лишће опада са спуштених грана сива магла се диже и киша пада, у поносној јесени краћи је дан и медвед се спрема за зимски сан. Птице одлазе на топли југ дивни кестен жели да ми буде друг са грана нас поздравља здраво воће јабуке, крушке и укусно грожђе. Волим јесен чаробну и златну и кад са братом скупљам лешнике у парку а и срећан сам признаћу вам јер у јесен славим рођендан.

Лука Костић, IV1

Другарство је као пирамида, само твоја има четири зида. Стоји снажно та твоја планета, ко златна капија неког моћног света

Матија Деспотовић, IV1

96


MLADI PESNICI

_

У част учитељици У част учитељици, направила бих дворац, али као мала нисам такав чудотворац.

Autor slike: Natalija Petković

У част учитељици, дала бих јој награду, али такве награде само у дечјем свету има.

Одлазак На месту где сам те последњи пут видела и дан данас стојим. Моје срце пуно туге ишчекује те болно и месеци у жељи пролазе.

У част учитељици, нагласила бих свима да моје учитељице нигде другде нема. Моја учитељица, мој је ослонац и снага, подршка и љубав, моја мама друга.

Километрима унаоколо не примећујем твоје обрисе. Ипак срце ми каже да ћеш доћи, да ме напустиш и заборавиш... Али то нећеш моћи.

Гордана Радоњић, IV1

Мој живот ускоро је постао мртво море, све се једнолично понављало. У хладном периоду ватра ме је грејала, а у топлом ветар хладио.

Учитељица Учитељица наша мила добра је као добра вила, срце јој је меко, свако би то рек'о.

Дуго је времена прошло... Више од годину дана а нада ме је напустила јер чекајући те ватра постаје пепео кораци обриси, живот пустиња, ветар гора, шуме сушни предели.

Увек је за нас ту, поклања нам пажњу сву. Учитељица нас увек бодри и у свет одраслих уводи.

Једино што ми остаје је уздах на устима и успомене у очима.

Јана Петровић, IV1 Лила Милошевић,VIII2

97

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Лепа је она, као права примадона, воли да се шали и зове нас ''шврћо мали''.


_

POEZIJA

Snežana Marko Musinov Pun sjaj sajma knjiga Na prvi pogled upečatljivo i impresivno trotomno izdanje o Banatu, ostvarenje je jedno od mnogih zbog kojih je vredelo pola sata, na šezdesetom jubilarnom sajmu knjiga, u haotičnom redu, čekati na jakom vetru i kupiti kartu.

Ništa manje impozantne, tvrdo povezane knjige, od Hafeza do novih pesničkih nada što Zbornikom poezije stopama Alekse Šantića identitet i dalje traže, trudeći se da ih stihovi, sopstveni i tuđi, ne učine da ih pisanje od okoline otuđi. Predivna, gotovo minijaturna i prikladna izdanja ne učiniše da njihova vrednost rečenice, aforizma, stiha, postane, od golemih,vrednosno manja, njima su i dečja srca bila pored Ćopića, Crnčevića i drugih autentičnih, dobrano očarana. Stručna literatura: ekonomska, medicinska, psihološka, arhitektonska, dizajnerska... znanja, na štandovima brojnih izlagača uredno poređana, i starih, korištenih izdanja, i novih, radoznalim okom budućeg čitaoca jednako behu posmatrana. Slikovnica za decu maštovitih ilustrovanih priča, oblika neobičnih, tema raznovrsnih, sažetih i baškareno rasprostrtih po papiru i šarenog omota CD-u, slobodnih, istorijskih, verskih, naučnih, ekoloških, kulturom opredeljenih... malih i velikih, u punom sjaju prikazanih. Tja, knjiga mora radi širenja vidika da se čita, koji su ti favoriti na tom polju niko i ne treba da te pita, ko je došao da se samo prošeta i uslika nek’ne pravi gužvu, bolje da se kad ne kupuje, ne razgleda, ne prelistava i u čitaoca se ne svrstava, na drugom nekom mestu zadržava i skita. Ne postaje se jednim potezom elita. 01.11.2015.

98


U ČAST JESENJINU

_

Kristina Janković Rođena 1974. godine u Zemunu. Od malena se bavi pisanjem. Do sada je objavljivala u pojedinim dečijim novinama. Zbog bolesti, mnogo kasnije se vraća pisanju poezije. Majka je dvoje dece. Počev od maja ove godine, pesme su joj objavljene u nekoliko zbornika poezije, u zborniku „Društva živih pesnika“, zatim u zborniku poezije „Stopama Alekse Šantića“, i u dva digitalna zbornika. U toku je priprema za prvu zbirku pesama.

Eh, mladosti, silna pusta,

Što uzdahom kradeš snove, Gora si od mora sinja Tvoj dašak porobio je i mladoga Jesenjina. Nežne duše, ko romantik, Detinji je lik imao, Lik što blista, oči sjajne, Voleo je selo, žene, Pisao je dušom, Iskreno i toplo, Živeo brzo k’o Proletnjim dahom. Ostavio sobom slasti i pesme k’o kamen trajne! Eh mladosti, silna, pusta, Ti što silno vole, pate, i Jesenjin srce dade,

Jednoj ženi punoj strasti Voleo je mnogo, Do bola besmisla, „Gde si moja draga? Gde si oko svoje skrila?“ Ljubljena je od pesnika Ljubljena od Jesenjina. Bol mu beše prevelika, Da životom svojim gazi, Bolje da i putem pakla Svoju dragu da potraži. Eh, mladosti, silna pusta, Što uzdahom kradeš snove, Gora si od mora sinja Tvoj dašak porobio je i mladoga Jesenjina.

99

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Pesma Jesenjinu


_

Nikola Vukoje

Nerandža Nena Kostić

ZA SREĆU MALO SAMO TREBA

,,BELE ZASTAVE"

Zar da nam živote mlade muče oni tmurni dani, tugo stani, gledali smo tebe dugo, hoćemo nešto sasvim drugo. Ugrej me tvojim rukama toplim, želim da se s tobom topim. To je tako zabavno i fino,pijuckamo crveno, crvrno vino. Gledamo film, u mraku, sami nas dvoje, mrak je, a vidimo sve boje... Šarena, zelena, žuta, bela,svuda je samo sreća vesela. Igramo se, u blatu, na snegu, na ledu, rušimo svaki poraz i bedu.Srećni smo mi previše, jako,samo ćuti, raduj se polako. Igra ruka, igra noga, zavoleli smo, skoro, bića mnoga. Idemo samo gde smeh može da nas vreba, jer, za sreću malo samo treba.

Piši mi da znam,da me zaboravio nisi... Kaži šta moje drugarice rade,imaju li decu i da li su još tople milanovačke kiše, da li dunavskim kejom ljubav u paru šeta kao nekad? Ko zvezde broji u one sitne sate iznad mamuta,,Lepenca" dok se oblaci nad Dunavom šegače, čije prste ti stišćeš sad od strasti,čija bedra??? Govori mi o sjaju ruže majske, koju su davno počupali i presadili... Ne ,nemoj o tome...to me još boli. Pričaj o nečemu lepom... o duginim bojama rasutim niz litice klisure o plavoj ljubičici miročke livade.. Pitam se mirišu li noćne frajle u komšijskoj bašti i kome kruškovačom našom noćas greješ usne zdravicom za buduće nade? Piši ko se plodovima Krajne sladi, koliko ste tegli meda u ostavu otpremili za Krsnu slavu Ko velike pogače mesi i krofne, zamirisa mi na prošle dane... Čime se ti naslađuješ u ovoj zori pokidanih liski breza, piši mi,da znam,da me zaboravio nisi. Da uspomene još vise u dnevnom boravku i zidovi čuvaju tajne. Reci da si mi odlazak oprostio i sahranio prošlost u onom zadnjem tunelu ka Golupcu. Piši mi bar jednom da znam da si dobro, da se još smeješ i hodaš po nekad bos po kiši... I ne pitaj jutra šta je sa mnom !? Da li sam odledila tuge koje smo delili... Sve je zaspalo u tišini. Na horizontu nova Sunca svanjavaju. Dva broda brode u suprotnom pravcu, umorni su kapetani a obale se udaljavaju. Neka života...neka nas nose pučine plave, samo mi jedan glas pošalji da znam da si dobro... Galije su se odavno u moru mimoišle i istakle na jarbolima bele zastave!!!

Slađana Milivojević Stošić ŽENA IZ SNOVA Ne dam da me slomiš osmeh ukradeš u hladnom staklu ranjenu čuvaš zadovoljan što sam tu iza zatvorenih vrata neka žena poznata. Hoću da budem ona devojka iz snova tebi poslata, zauvek predata. Zato kazujem ove rime sa nadom da prepoznaćeš me.

100


POEZIJA

_

Uzaludnost Milovao sam rubove oštre i hladne, Mali čovek ispod čežnje strahovite, Carstvo neba neka se sunovrati, neka padne, U sredini, gde maštanja su oblici žudnje plahovite.. Mogao sam Suncu srce iščupati iz ognjenih grudi, Doneti joj ga dok još kuca, ugljenisanih ruku, Nedovoljno za milost, uzalud se mali čovek trudi, Sebična kraljica ne shvata pesnikovu muku.. Njeno postojanje definiše gordost, Tkanina odbojna dalje ne pušta, Drevni svedok onoga što čini njena podlost, Mali čovek grize ruke i pepela puna su usta.. Slepo tumarao sam tragom njenog plašta, Ponosa poniznog, ubijenog tajno, Ne smem prići, njen pogled pohotu ne prašta, I da blizu bio sam svejedno je, san očajnika ne opstaje trajno.. Suvereno vlada sudbinom jednog pesnika, Povlači svilene konce, razdire upaljene rane, Nevinošću gasi nadu, prokletstva vesnika, Mali čovek bledi, nestaje, koga briga, svet neće da stane..

Čelični lanci zveče u tmini, Kolona duga ubogih i leproznih, Jadnici kleče u pustinjskoj prašini, Na distanci od čuvara opreznih. Izabrani bezuslovno, da plate cenu, Obesti drugih sa pokrićem, Oni u pesku ostaju da venu, Žrtve za sistem, svim svojim bićem. Okovi ih neće sputavati, Slobodni su u vrelini da skončaju, Majka i dete u osudi se neće odvajati, Sve dok licemeri, diktatore veličaju. Njihova sudbina simbol postaje, Plimski talas lidera pobedu odnosi, Nestajući život kao prkos ostaje, Visoki glasnik konačnu presudu donosi. Borba protiv mašine glas je ludila, Njihove kosti pamti samo vreme, Senka vođe svetlost je ubila, U susret novom poretku mora da se krene.

101

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Konačna presuda


RECENZIJE

_

Мелодијска доминанта се провлачи готово у свакој песми, која у мањој или већој мери разматра дубинска значења именованих предмета и појава (Коњаник, Самоварка). Откриће тог (не)скривеног смисла је, заправо, вечита тајна и драж поезије, која Валентина Новковић се налази у недосегнутом, далеком, мистичном. Звуковни слој и његово коначно дешифровање су наговештаји тумачења и схватања ове сложене поетике, која није толико семантички затворена и херметизована колико је изазовна и подстицајна за Магија језика! Тако би се у најкраћем могла додатне интерпретације и контекстуализацију. окарактерисати прва песничка књига Безвремено Одређен број песама, нарочито почетни Валентине Новковић, сачињена од два идејноциклуси, у неку руку представљају поетесин дијалог тематска циклуса: Лирски ехо и Док не утихнем. са самом собом, односно са песмом. Велики знак Утицаји и реминисценције Момчила Настасијевића једнакости стоји између живота и песме. Овде се не су очити и плодотворни, а све овоме треба додати и елементе митологије, фолклора и народне ради о расправама, диспутима или лирским традиције, који њену поетику чине богатијом и полемикама, већ о сетним и носталгичним сложенијом. Стихови су врло језгровити и сажети, кликтајима душе, чије ритамске и мелодијске налик изразу Васка Попе, сведени на минимум варијације у слободном стиху делују врло хомогено језичких значења и варијација, који сведоче о и уједначено. То су прави ватромети речи, разни својеврсној игри духа и раскошним језичким симболи и необичне слике, пуне благости, топлине и каламбурима. То потврђују бројне кованице и девичанске прозирности. Валентина Новковић има сложенице (зорим, безуда, искорачје, муковање), врло делотворан и стваралачки однос према које коначном обликовању грађе дају посебно традицији и целокупном књижевном наслеђу, па отуда реминисценције и повремени одбљесци значење и арому. народне лирике и фолклора (заумни језик, Углавном саопштени у првом лицу једнине, веровања, обреди, гонетања, чарања и сл.). ови стихови илуструју поетесин однос према свету, Првенствено интровертна и загледана у сопство, у њено разумевање дијалектике и историјског процеса свој унутрашњи живот, поетеса успешно залази у настајања и нестајања човековог живота. Оно што тамни вилајет језика, редукујући песнички израз и одмах пада у очи приликом сусрета са овом његову богату метафорику. Она није расипник речи, комплексном књигом поезије (100 страна), јесте већ штедно и умерено саопштава своја осећања, њена мелодичност и звучност, односно посебно доживљаје и виђења свакодневице. осећање за чарање језиком и његовим симболичким Надреалистички супстрат, такође, још једна је варијацијама. Тако се лирски субјект суочава са битна поетичко-стилска карактеристика ове лирике, свеколиким тамновилајетским мелодијама и која уопште није почетничка и наивна. Наиме, одмах звуковима (Светло ми измиче, Иза замућеног, Наша се може приметити да иза ауторке стоји завидна прича), чија митолошко-религиозна основа читалачка наобразба и искуство, односно богата употпуњује поетску структуру, чинећи је сложенијом лектира, што и те како треба поштовати и нагласити. и естетски делотворнијом. Остварена модерним песничким поступцима и Језички преображаји, алогичне комбинације, говором, поезија Валентине Новковић чита се у у архетипски слојеви, фантазмагоричне слике и једном даху, као да је реч о својеврсној поеми или психолошко-емотивни регистри су само неке од кантилени са идентичним мотивским језгром и крупнијих идејно-тематских преокупација лирског сликом света. субјекта, који се налази на граници између сна и јаве, односно између стварности и мита. Исказ Др Милутин Ђуричковић запретан лексичким играма, симболима и експериментима не умањује комуникативност поезије и њену уметничку вредност, већ је, напротив, чини особенијом и несвакидашњом у текућој песничкој продукцији, а нарочито када се ради о младим и даровитим ствараоцима.

Безвремено

102


POEZIJA _

Валентинa Новковић Чежња

Недостојна

Равномерним ударцима Чежња опомиње на незаборав Проналазећи пут Кроз предсказања Смешта се на место Њој припадајуће У крило подсвести Несан мој И нежеља твоја Руку под руку Као једно дишу Пресецајући Чворове заборава које сам У ненадање свезала

Зар неподиглог спотицати, суновратној птици камен о врат, а мени узнадалој сред титраве светлости ветрове на праг. Надање моје сред стиснутих рамена нема те ко у наручје свити, преко задатих аршина мера не дотиче нит ће икад бити. Изанђалим хаљама на господу је казна. Безглавом нема места за капу, стиди се бежељна креатуро што крчаг са вином одбијаш гладна.

Рајкa Милишић

Искрена пјесма Од мисли мојих ти си тек саткан, у магловитој даљини стојиш. Од илузије те створен ти си, хајде, кажи, зашто не постојиш?

Не могу ти говорити о срећи, час прољећни кад се уплете у косу. Нити шта то душа може да осјећа, кад пољубац оставиш на мом носу. Не могу ти говорити о срећи, и кад на раме спусте се прве ласте. Од нас двоје, кад се воли, ко је већи. О, како срце с првим прољећем расте. Не, не могу ти срећи шта је то срећа. Мене зову прољећни немири. И душа као некада опет се сјећа, како у њој сударише се свемири.

У машти рођен ти си само, моја истина, чежња и мој блуд. То што ниси, а хтјела бих да си: мој пријекор, казна и мој усуд. И све си оно што нема нико, савршенство што у мраку стојиш. Све оно што заправо ниси, хајде, кажи, зашто не постојиш? Сад остани закључан у тами, у очима мојим вјечно живи. Буди даљина, свјетло и жар; јер све што немамо, сами смо криви.

103

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Прољећна пјесма

Снова мојих ти си само слика, привиђење које дуго траје. Тек сјенка што се понекад губи, па што те тишина мени даје?


POETSKE CRTICE

_

*** Kradeš moj svet, filigranski, prstima I rušiš tabue, zamke i načela Sve tvoje sada moje preuzima nađoh te, jedna je duša u dva ova tela.. Večeras novembar isplakuje poslednju kišu, a ledeni kovači potkivaju naš grad Slike od daha prošlosti se brišu, ništa nije bitno osim ovog sad Ne znamo koliko mrva je naše, sa tog stola večnosti dato za nas I kapi radosti iz životne čaše Zato uzmimo što više, ovo je naš čas.

*** Nešto mi govori da me još uvek voliš... Laže me vino! Al ispijam te laži kao zemlja kišu I snova ih točim, Sve za tvoje oči, žedniji i gori, Za tvoje oči: Živeli! Živeli! Nazdravljam strancu, pijan i iskren ko grešnik u crkvi kad moli se Bogu I tražim utehu u reči i pesmi Al sve je lažno kao ovo vino.. Vino za pričest, jer molim se Bogu Apsurd: u krčmi a ne u Božjem hramu Molim za oprost jer više ne mogu kroz snove da virim u duboku tamu. I zato gazda, još po jednu toči, Kasno je znamo, možda ne bi smeli, Al pusti sada, sve za njene oči, Za nju, za tugu: Živeli! Živeli!

104


IN MEMORIAM

_

ista tanka paučina kaveščina što nas drži zatočene a bili bi savršeni bez nje, tijesna je. ...uvijek jedno nikad skupa ali to već nije do mene. ...nikad jedno uvijek skupa, koliko to košta je li skupa ta slatka budalaština?

GRANICA znam da negdje postoji lampa dovoljna za ljude poslana od anđela kojima je na nebu vjerovatno strašno dosadno mora da je negdje sakrivena lampa što upalila bi zrak i obasjala uzdasima osmijesima zidove obojila u nebesko-plavi mrak i u beskrajno i što prekinula bi dosadu i nemir i uznemirenost pretvorila u smirenost vidjela sam negdje stoji ne mogu se sjetit' gdje ali znam da postoji lampa dovoljna za sve pronaćiću je upaliću je obasjaću i anđele da sjete te na Ildefonskog tebe, mene, nas i sve

...imam nešto malo keša

105

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

...to sigurno je, da, nema do tvojih poljubaca, ne postoje ljepši dodiri su tvoji ...vrhunaca sami vrh, da, to uvijek biće tako to znam. Kako? Lako, znamo znamo oboje znaju zvijezde naše tvoje moje iste zaljubljene vječno. ...to sigurno je, da, tvoje i moja koža su jedno


_

*** Odvedi me. - Kamo? Gdje god. - Svuda? Može tamo. - Ludice luda. Miluj me. - Gdje? Pa svuda. - Ma volim te, ti si čudo od čuda! I njegovi prsti klize po njoj i ona se smije i čini joj se da nikada nije voljela toliko njemu nikada nije bilo ovoliko dobro, skoro se osjeća kao da ne smije... Poljubi me. - Dođi mi bliže. Odvedi me, hoćeš li? - Hoću samo reci kamo i u jednom trenu smo tamo. Nije bitno, samo me vodi. hoćeš li? - Hoću. Nije bitno da li danju ili noću. - Ah ti ludice luda, volim te više od svega. Pssssstttt, ćuti, hoću da čujem kako dišeš. - Kako samo divno mirišeš. Psssttt, tiše...to jutro miriše u mojoj kosi, a vjetar miris tebi nosi. A on se zanosi, on se zanosi nije mu važno dal' stvarno je il' nije prvi put se ni od čega ne krije, pogleda nju, i odmah se nasmije. Smijeh sreće, ja je volim, ljubav, ples što nas okreće, to je to. Odvedi me. - Već vodim te. A kuda? - Ah ti ludice luda, volim te, strašno te volim.

... obuzimaš me svojim postojanjem oduzimaš me, uzimaš moj dah mene u prah pretvaraš i igraš se, znam nije ni tebi lijepa ta igra ta vrtnja verrrrrrrtigo riiiiiigggggggoleto eto na istom smo dragi, na početku kraja pred vratima raja, imam ideju ajmo bacat jaja na raj kao na vladu možda nam ulije nadu da nismo jedini koji tamo će da čame, u bijelom dosadan je raj kao neki bez kraja kraj dobrote i miline orgazam od deset minuta bi te sigurno ubio. ... opet me obasipaš nježnostima, tu si ne mogu bez tebe sa tobom još manje sve tanje i tanje su linije među nama sve tamnija je noć, stvarnija je tama sve stvarnije sam sama kad te nema a nema te mnogo nema ni mene sve vene

A ja tebi ne mogu da odolim. Nije bitno da li istina je ili ne. Dajem ti sebe i svoje sve.

znam da ni tebi nije lijepa ta igra ta vrtnja vrrrrrrrtnja verrrrrrrtigo riiiiiiigggggggoleto eto. Nije ni meni.

106


_

...sjećanje, žudnja

Sve manje nas gledam kao nešto što se zbilo. Lijepo je nakon svega ima nas i dalje, Naša ljubav - svjetionik, jasan signal šalje brodu moje budućnosti. Naša ljubav - lampa svih mogućnosti... _

Zbog mene suze, malac, ne smiju da teku. Zbog mene malac, suze tebe ne smiju da peku, nemoj mi mila pisati, Naći ćemo soluciju neku, mislim da nisam na glas rekla te zadnje riječi... čekala sam kad ćeš ih ti reći, i tako...

107

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Sve manje nas vidim kao nešto što je prošlo. Otvorenih ruku kažem, bilo je - i dobro došlo jer jeste prošlo uh, kroz šta sve nije, univerzum plače, cijepa se od smijeha joj kako se smije... ...a ja u lice se unosim, kao, kriješ nešto bitno, reci, kažem slušam te... sad bitno nije, udovolji... slušam.

Sve manje nas vidim kao nešto tužno. Dobro što uvijek kad je nešto prošlo odbacim ono ružno i držim se novog što time je došlo. Držim se toga da novo je lijepo, da novo je dobro, potrebno i milo. Držim se, slijepo i uvijek, da treba samo naprijed, ''veselo i čilo'', onak' kak'' mi se snilo.


SEĆANJA

_

In memoriam

M

ilan Vučković

Pesma Milana Vučkovića „Eoni“ koja je pobedila na konkursu „Galerija od stiha— gradske rime“ objavljena je u petom godišnjaku Književne zajednice Sremska Mitrovica. Godišnjak je promovisan 30. novembra 2015. godine u galeriji „Lazar Vozarević u Sremskoj Mitrovici.

One u tebi Tužni koraci utisnuti na trotoaru, miris snega u pozne jesenje dane Tu počivši snovi ce se vratiti u ulicu staru Tu su rođeni,tu im se i otvorise rane. Davne ljubavi, klupe u parku će otelotvoriti, odraz prošlosti u borama oktobarskih kiša Prepoznaću... i sa tim uspomenama se neću boriti jer ona u meni s godinama sve je veća i tiša. Koraci na trotoaru, sneg su u blatu pored mene prolaze, kroz mene prolaze pogledi im uplovljavaju u moje oči dok tvoji su na satu Sidra bacaju, u tom tužnom osmehu marinu nade nalaze. Neuprljani pogledi iz kojih im se čežnja nazire Nema sivila novembarskog jutra kao u tvojim očima Koje maštu samotnjaka poput mene raspire. Ali ni jedna tebe u sebi nema, a svaka sebe u tebi ima ...

*** Hodam već satima, sve više miriše ulica zaboravljena sećanja na bis vraća Pogled hrli daljinama, dok promiču senke bez lica Prvi mrak je utihnuo, čak i šapat se ne vraća Na mokrom trotoaru opalo lišće skriva tragove tvojih gracioznih i mojih pijanih nesigurnih a džepovi stari, pocepani, ne zadržavaju snove oticaće, sve dok ih noć ne otpeva, tvoj poslednji stih

*** Nad astalom ruke paorske su skrštene Nad sudbinom miris dunje sa ormara U oronuloj duši zasmrdeće nekrštene kad istrule od promašenog života dara Vodi ljubav sa rakijom u čašici od kristala a onda cepa vezenu postelju u tim noćima devojačku spremu na koju je prašina pala zameniće pokrov zaborava, koji od nje ima

*** Na papiru je teško ovo osećanje razapeti što se više trudim, to su mi dalji rubovi samo je slobodno i svoje, kada je u oblacima i leti to samo ne mogu zameniti o tome mnogi snovi Utvrđenje samoće građeno teškim stubovima nestaje poput Pompeje od lave te nežnosti od vulkana, vatre trenutka i večnosti dima samo da je ljubav ta, deo životne neizbežnosti

108


INDIAN ART _

Manish Sharma je rođen 25. jula 1982. godine u gradu Udaipur, u Rajasthanu, jednoj od mnogobrojnih Indijskih država. Rajasthan je zemlja koja se nalazi na zapadu Indije, opisana kao zemlja velikih suprotnosti, obeležena dolinama i planinama, te mnoštvom veštačkih jezera i nenaseljenih pustinja. Karakteristična po kostimima šarenih boja, gde se prošlost prenosi svakodnevno u bogatoj turističkoj ponudi, korz pesme bardova, koje se pevaju uveče uz vatru ili u dvorištima starih dvoraca. Manish Sharma je matematičar. Završio je M.B. Koledž i M.sc master studije iz oblasti matematike, ali u duši je umetnik i u slobodno vreme se bavi crtanjem i slikanjem, za šta je veoma talentovan. Svoje radove objavljuje na svojoj fejsbuk stranici Artofmanish. Kada smo ga pitali za njegove planove rekao nam je da ne želi da razmišlja mnogo o budućnosti. Kaže da njegov plan za budućnost još nije kreiran, jer želi da živi u sadašnjosti. Ono što je veoma interesantno za Manisha je to da još uvek nije prodao ni jednu svoju sliku niti crtež. Razlog za to je što ne želi da se odvoji od svojih slika, jer bi se osećao kao da mu je neko odsekao deo tela. Zato ih ne prodaje. Novac mu nije važan ali bi želeo da publika uživa u njegovom radu. Publicitet i uspeh, kao i to da njegova umetnost bude zapažena od strane publike širom sveta. Njegov rad možete pratiti na fb stranici Artofmanish.

109

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Manish sharma


_

110


KONKURSI

_

(POVODOM JUBILEJA 120 GODINA OD ROĐENJA JESENJINA) Redakcija online časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani Kolodvor“ priprema

svoju prvu antologiju savremenog pesništva u ediciji „Poezije misli“ i povodom toga raspisuje međunarodni konkurs u čast jubileja 120 godina od rođenja Sergeja A. Jesenjina. Uslovi konkursa: Poslati po jednu ili dve pesme posvećene životu i delu Sergeja A. Jesenjina. Pesme šaljite u Word dokumentu (font Times New Roman, veličina 12). U posebnom fajlu poslati biografiju sa fotografijom (navesti ime, prezime, adresu i broj telefona)... Pravo učešća imaju autori iz svih zemalja sveta koji pišu na srpskom (ćirilica ili latinica), hrvatskom, bosanskom ili ruskom jeziku.

Kluba umetnika Zvezdani Kolodvor.

Antologija će biti objavljena i u elektronskom i u štampanom formatu. Za štampani primerak (ukoliko budete želeli) plaća se 700 dinara za Srbiju, a 10 eura za inostranstvo. Radove slati na mail adresu: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com sa naznakom (za antologiju) Konkurs je otvoren od 23.oktobra 2015. godine i završava se 28. decembra 2015. godine, na dan obeležavanja 90 godina od dana Jesenjinove smrti, kada ćemo objaviti rezultate.

111

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Po objavljivanju zbornika održaće se i književno veče – promocija u organizaciji


_

Youtube kanal Zvezdani radio uskoro počinje sa radom na stranicama našeg Kluba. Od sada neće samo časopis biti naš medij preko kojeg ćemo predstavljati vaše autorske radove već i putem talasa na kojima ćete jednom nedeljno biti u prilici da čujete klasike savremene književnosti, a takođe i vašu poeziju. Imaćete priliku da predstavite svoje delo, svoju poeziju i sebe u radio emisiji za koju ćete nam se prijavljivati putem maila, a članovi redakcije (komisija za odabir radova) će vršiti izbor koji će autor biti zastupljen u emisiji.

Uskoro ćemo vam ponuditi i video emisiju u hd kvalitetu - pilot emisiju, a nakon toga i uslove koje je potrebno da ispunite da biste bili predstavljeni i na ovaj nacin.

112


_

KONKURS

Redakcija e-časopisa za umetnost i kultruru objavljuje peti po redu konkurs za učešće u radu časopisa Zvezdani Kolodvor. Vaše radove nam šaljite i dalje na e-mail adresu klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com s naznakom “za peti broj časopisa”. Temu broja je “Moj najdraži lik”. Možete nam pisati o omiljenom pesniku, piscu ili liku iz nekog dela ili romana i njemu posvetiti pesmu, esej ili priču ili sve to napisati po uzoru na pisca, roman ili lik iz romana. Radove nam možete slati konstantno.

E-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Rok za slanje radova je 31. januar 2016. godine, kada ćemo objaviti rezultate konkursa.

113


_

114

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis broj 4

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis broj 4

Advertisement