Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

Page 1

___________________________________________________________________________________

1


___________________________________________________________________________________

2


___________________________________________________________________________________

#2 godina I Maj-jun 2015

ZVEZDANI KOLODVOR e- časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor ISSN 2406-2219 Godina I Broj 2 Maj/Jun 2015. godine Arhiva

Zbornik poezije „Galerija od stiha —gradske rime“

Nagrađene i pohvaljene pesme

Kolumne

Putopisi Borisa Maksimovića

Nova knjiga Miroslava Lj. Rankovića „Sara“

Naslovna strana i dizajn Zorica Tijanić&Tihomir Stuhne

Impresije Radovana Vlahovića o knjizi Zorice Tijanić „Putovanje kroz san Ksenije Lovrić“

Redakcija: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor

Dušan Varićak - Prokletstvo Bukovskog

Osnivač i glavni urednik: Zorica Tijanić Klub umetnika Zvezdani Kolodvor Urednici: Zorica Tijanić Tihomir Stuhne

Saradnici: Autori u časopisu Dostupno u elektronskom izdanju na http:// zvezdanikolodvor.blogspot.com i na http:// issuu.com

Pepi Kotoras— slikar i pesnik

Peozija i proza

Kutija ljubavi Hellene Himel

Kult urban arta

Mala škola Modus Vivendi 3


___________________________________________________________________________________

U

METNOST KAO MODUS VIVENDI!? Zorica Tijanić

I

spred nas su novi izazovi. Da li će umetnost uspeti da pobedi u konkurenciji sa časopisima kao što su oni sa receptima za kuvanje ili opremanje kuće. I to je, svakako svakodnevnica, veoma bitna ali ono što bi moglo da nam nahrani dušu, kao da uvek nekako nedostaje. Art duha!? Ima li snagu da dostigne razinu koja se očekuje. Hoće li uspeti prevazići otupelu svakodnevnicu koja liči na dan prepun rutinskih pokreta. Verujem da nas ima mnogo, koji još uvek čitaju knjigu u prevozu i trude se da oplemene baš svaki svoj mali trenutak. Verujem da ima nade da se poezija kao i proza jednako poštuje i čita, da će autori jednom dobiti honorar za svoj rad, a ne plaćati da bi objavili svoju pesmu ili priču kako bi se afirmisali, da će udruženja dobijati donacije i uspeti da pruže svima jednaku šansu. Zato se borimo, svako na svoj način, autori da prepoznaju svog izdavača, svoj trenutak i osete radost prve knjige, papira pod prstima, prve objavljene pesme, pohvale, nagrade, aplauz. To je veliki podsticaj i ne dešava se svakodnevno. Mi imamo snove koje sanjamo čekajući priliku, naš voz na zvezdanoj stanici, koja okuplja pesnike i pisce, sanjare, slikare, umetnike, decu. Svi čekamo svoju šansu nadajući se. Zašto da je čekamo, kada možemo da je živimo u obogaćenoj svakodnevnici, uživajući kao umetnici u lepoti trenutka. Oslobodivši duh od brendova koji prete da uguše ne samo talenat i kreativnost, već i dušu, uspećemo da se otrgnemo materijalnom, ostavljajući tragove. Ne postoje časopisi za umetnost i književnost na kioscima. Oni se ne kupuju uz mleko i hleb. Da li će jednom književnost i umetnost uspeti da izađu iz zapećka, gurnuti nepravedno u sekundarnu kategoriju. Zato se okupljamo u nadi da će ove redove, napisane s ljubavlju, za dušu, iz srca, iz pera talentovanih filologa, književnika, studenata i onih koji pišu iz hobija, doći u ruke čitalaca, što je najveća radost pisca i potvrda njegovom delu.

Uredništvo 4


___________________________________________________________________________________

U

RBAN ART GALERIJE OD STIHA Tihomir Stuhne

Pozivajući duhove bulevara antiknim delima iz ormara prozboriće u trenu sada...

N

a raskrsnici tradicije u potrebi, kolorit ritmom sve više traži melodiju da izazove pokret spajanja reči u slike koje izvan svojih okvira postižu večnost u trajanju. Inspiracija se proteže jedino unutar okvira koji su potencijalni putevi u izražavanju i upotpunjavanju sebe kroz postavljenu temu. Gradske rime, urbani vokabular želeo bi da čuje sada neke nove reči proizašle iz našeg vaspitanja gde različitost postaje univerzalnost i mogućnost biranja. Ovekovečiti trajanje prolaznosti stvaranjem novog bulevara koji je postavljen na kolodvoru od zvezdanih maglica. U početku ideje beše samo mnogo koloseka. U traženju raskrsnica izgrađen je kolodvor koji sada proslavlja postavljanje svog prvog bulevara. Beznačajnost kao oblik očaja u boli prevaziđena je stvaranjem sveta koji duboko živi u nama, koji govorimo stvarajući. Ovde iznosimo svetove potisnute u nama. Donosimo one koji su nesvesni, nepoznati nama, poznati drugima. Pogled na položaj, proces je posmatranja svesne biti gde svakako možemo utvrditi gubljenje dela bašte koja je okovana korozijom presušenih izvora. To pokazuje da forme dolaze i prolaze, a oblici ostaju zapisani kao primer i dnevnik svog postojanja. Kako ćemo svoje oblike ostaviti kada presuše forme i kada one budu sa novim vremenom prevaziđene. Hoćemo li moći progovarati ispod dela? Logika postavlja dve osnovne premise. Prva je, želimo li biti prepoznati i pritom naravno, delo stavljamo ispred sebe kao svedoka trenutka u kojem je ukalupljena misao sa primesom sentimentalnog vrhunca. Jesmo li stvarali u veri, nadi, ljubavi, traženju ili smo samo iz sebe preslikali ono što beše utkano u nama. Pitanje fatalnosti tranzitnih polja i popunjenih putanja planetarnog opusa svesno ili nesvesno progovoriće o nama. Pritom, ne odričemo se svog dela već samo tražimo svoje mesto u njemu. Iznad, ispod, pored ili u samom delu. Sve zavisi od perspektive s koje smo stvarali isto. Ponovimo sopstvenu večnost u trenucima kada se perspektive dodiruju. Meditativni koraci će se pitati jesu li bulevari spojeni ritmom gradskih rima ili su gradske rime spojene bulevarima stamenim od vremena. Koliko će odgovoriti vreme, videćemo u večnosti čiji smo savremenici. 5


___________________________________________________________________________________

Kreirati zbornik poezije ne čini se naizgled da je veliki poduhvat. Obično se priređivanje poezije radi dugo i temeljito, sakupljajući stihove iste ili slične tematike. Mi smo ponudili temu vezanu za slikarstvo, želeći da pokušate mislima oslikati svakodnevnicu, da vaše misli oslikaju rečima osećanja. Često pesnici slikaju događaje, pa kažemo, to je oslikana poezija. Koriste pesničke slike dočaravajući emocije i impresije. Želeli smo da prošetate galerijma, ulicama, starim trgovima, da oslušnete život oko sebe, cvrkut ptica, da ne žurite na posao, jer danas je pojam za večnost, a večnost je kratka. Sakupljali smo

vaše misli i poruke mesec dana i osluškivali ono što nam šapućete. Terali smo vas da ponovite pesme, da ponovo prošetate i zapišete impresije. Uspeli ste da uveličate zbornik od gotovo osamdeset pesama koje se prožimaju gradskim ulicama, galerijama, travnjacima, obalama, oblacima. Pisali ste nam iz gradova koji plene lepotom mediterana, sa šarmantnog kontinenta, iz urbanih ali i ruralnih sredina. I svima je zajedničko u zborniku to što ste prihvatili da slikate stihovima i budete kreatori jednog trenutka koji je za sve nas veoma velik, a to je stvaranje i zaostavština.

Zbornik poezije „Galerija od stiha—gradske rime“

NAGRAĐENE PESME 1. MILAN VUČKOVIĆ – EONI 2. MILOSAV VLAJIĆ – USNULA VAROŠ 3. OLIVERA DRAŽIĆ – GALERIJA STIHA

POHVALJENE PESME: VLADANKA CVETKOVIĆ – FRAGMENT 10 VALENTINA NOVKOVIĆ – PAR KAPI ČAĐE OLIVERA ŠESTAKOV – PRIČAM S TALASIMA BALŠA RAJČEVIĆ – SLIKAR KOSTA KURČUBIĆ - ZASLEP FRANJO FRANČIĆ – KIŠA, KIŠA... DAVOR KRSTEVSKI – OVOJ GRAD JANA TOŠIĆ – PROLEĆNA IDILA ANTONIA PADOVAN KRALJ – SAVJETOVALIŠTE TRIJEZNIH (ZA IZMIŠLJENE RIJEČI) TATJANA DEBELJAČKI – SLIKE

Često nije dovoljno napisati delo. Pesnik danas mora biti glumac i recitator. Potreba da se delo predstavi, pročita pesma danas je zaživela i to je s jedne strane veoma dobro, jer poezija lagano postaje bitna. Mnogo pesnika čeka u zapećku, da jednog dana ugleda svoje delo. Sad tonskim i video zapisima možete predstaviti ono što ste godinama stvarali. Možete zahvaljujući modernim tehnologijama predstaviti delo i na sajtu ili blogu, u svrhu promocije i afirmacije. Najveća želja jednog umetnika je knjiga. Korice koje klize ili pak mat sive, pokazujući godine kojima ste čeznuli da dočekate da postanete pravi autor. Ako je tako, zašto afirmisani pesnici objavljuju i dalje u zbornicima. Zato što nema lepšeg doživljaja nego podeliti svoje stihove i radost zajedništva. Zato što smo još uvek timski igrači i delimo radost poetskog druženja. Pobednička pesma nije dočekala svog autora da joj se raduje. Kada je Milan Vučković pod šifrom poslao „Eone“, svi smo se složili da se radi o vrhunskom pesniku koji ima šta da ponudi svetu i on nam je velikodušno ostavio svoja dela. Mi ćemo u časopisu i dalje objavljivati njegove pesme, ne samo da se ne zaboravi Milan, već da bi bio sa nama, jer se radovao životu i nesebično delio stihovima svoje poruke, raspoloženja, tuge i neraspoloženja. Kao i svi koji u sebi imaju pesničku dušu, talenat koji ponekad kao uklet lebdi nad suštinom života, rado bi ga menjali za toplinu ljubavi. U umetnosti nema kalkulacija sa Bogom. Ko god da ih je pravio, nije mu uspelo. Treba samo da se prepustimo osluškivanju i osetićemo ljubav. Svaka je pesma kao ispovest ili neka tiha čežnja, koja se na kraju ipak pretvori u lepotu stihova, a mi se uvek pitamo da li je dovoljno dobro preslikano u duši. Međutim nakon što je ovaj članak napisan, pred samo zatvaranje časopisa, Dragan Maljik, Milanov prijatelj nam je javio da ga je posetio starešina jedinice u kojoj je Milan radio i da je Vojska Srbije odlučila da finansira i objavi zbirku pesama Milana Vučkovića. Zbirka stihova Milana Vučkovića će ostati spomenik jedne umetnosti, još jednog mladog pesnika čiji usud podseća na velike pesnike prerano preminule. Zahvaljujući plemenitom gestu Vojske Srbije, Milanova će poezija ostati zapisana u večnosti. 6


___________________________________________________________________________________

MILAN VUČKOVIĆ Eoni Eoni u jednoj tački crnoj Jednom zarezu, slovu, vrhu pera Od hadajka do fanerozoika u crti toj Provučenoj kroz tebe, jedna je mera Mera ponora tih crnih kanjonskih očiju I zaslepljujući odblesak sa dna reke Skoro božanski, moje vreme piju Moje vreme usahlosti preke Sve sam bio, samo nisam bio Tavorio sam u sebi, zbog sebe

U fosilima njih, duboko u steni krio Krio nas u sebi, zbog tebe Zbog davljenja u plitkim dubinama Otvaranja krvavih pogleda, klanca Bojažljivo se dizati u svojim nizinama Biti ja u rđi ništavne karike lanca Lanca tvog, mog, njihovog Do goline naših stremljenja nama Odlomiti se iz usnulosti smiraja tog U mojim promrzlim rukama ipak nisi sama

MILOSAV VLAJIĆ

OLIVERA DRAŽIĆ

Usnula varoš

Galerija od stiha

Nisu iznikli: cvetne aleje i svetli bulevari,

Pogledom milujem konture tvog lika, dodirom ispitujem dubine boja, u ramu živi posebno draga slika, svaki oblik podseti – samo sam tvoja. Pokret kičice sudbinu nam predstavi, kroz mnoštvo motiva, obrisa i sena, u toj mirnoj luci ljubav mi ostavi, tek da podseti – za tebe sam stvorena. Visinama nota koje vežu moj glas, tiho dosežem nebo plave okvire, primam ih u zagrljaj kao lični spas, podsete me – ljubavi se ne opire. Toplinu sklada koju odaju boje, perom nanosim na pesničke hartije, mastilom nemi reljefi reči kroje, da podsete – ljubav ume da opije. Galerija stiha umetnosti spaja, tim jedinstvom mogu snove da ostvarim, ponosno nosim krila pesničkog sjaja, da te podsetim – s tobom ću da ostarim.

ali mi usnula varoš izgubi nezaboravne čari Do sećanja ponekad izrastu opusteli uglovi i samo trotoarom lepa uspomena mi zaplovi Šetajući još vidim abadžije i brkate klonfere kako neprestano vredno šiju, seku i mere Tamo na trgu šetala je graciozno plava lepotica sa crnom tašnom, sada veselo skakuće njena unuka sa lakovanim cipelama i belom mašnom Nestala su u vidokrugu poznata draga lica, kud se to zauvek izgubi moja bučna ulica?

7


___________________________________________________________________________________

VLADANKA CVETKOVIĆ Fragment 10 Podsmevam se ništavilu. Posvađam se sa sobom. Dosada koja je Pokušala da živi; Bila je okružena Bledim ljudskim krdom Trač kletve,

Ljubav je fantazija, žudnja... Često neuhvatljiva, ali nikad ne zastareva. Podsmevam se ništavilu i svađam se sa sobom. Da li istinski živeh život?

Listah po mrtvim knjigama A bejah mlada za ruševine. Zatvaram vučje čeljusti. Nisi shvatio savršenstvo ne postoji – ni u ljubavi

VALENTINA NOVKOVIĆ Par kapi čađi Ne treba nam mnogo; nekoliko lančanih trzaja iznad zatalasanog smiraja i ljesak odocnele ribe u doskoku. Lelujavi namig snenog kandelabra u dosluhu sa svicima. I nebo-siva sa par kapi čađi. U nas zagledani večnost smo davno nerečjem zakupili.

KOSTA KURĆUBIĆ

Zaslep Zaslepljen svetlošću nevid noćnog vida svoju glad k’o dugu proguta opčinjen senkama sa zida. Uplašen hrabrošću tren večno zaluta u lavirint mračan, pust i čudan. Razuman cvet htenje sunca snažno mami sebi. Ne vraćaju ljubav mrtve zvezde dok sijaju lažno. Ako svemir voli svoj odraz u oku, sa samim će sobom stupiti u brak. Preboleće nevid i sve, u jednom skoku. Zračne ptice let na tren reže mrak i vrpcu pupka zemljine

teže. Letom bio nebo onaj koji skoči. Poj sirena laže, slobodeći veže. Okrenuti leđa, mrakom sviću oči. Sud gravitacije: crnom rupom življi. Zvezda živi smrt, slepilo sja iskrom, cilj levitacije padom jeste dublji. Jutra vole noć, noći trudne jutrom. Zmija je ptica bez nogu i krila. Bezupitan žbun cvrkuće prisutnost, rasipa jutarnjeg semena zvezdanost bezvežđem noćne dobrote zla. Preko ograde miriše upitnost, zelenim ugrizom sazreva odsutnost, na stablu koje temelj je tla. 8


___________________________________________________________________________________

BALŠA RAJČEVIĆ Slikar On je Narcis stalno zaljubljen u svoju promenljivu lik – sliku što Sebe uvek ponovo otkriva, otkriva u Sebe ogledalu. On je uvek oslonjen na svoje uzdanice i miljenike oko i ruku, sjedinjene u zanosu uzajamnog poverenja i predavanja. On je netrpeljiv prema belom platnu: mačevalac što veštom rukom, napada mu podatljivu, izazovnu i nevinu kožu, napada porokom tvoračkog čina,

napada je bojom drogom, i čežnjivim zanosom oka. On ispunjava prazninu obilnim rađanjem; plodi joj belinu životom, a magmu boje uobličava, i snagu i energiju svetla iz tube rado oslobađa. On je znalac i neznalica, trezvenjak i pijanica, mudrac i dete, igrač i veštak, istraživač i otkrivač, ukrotitelj ruke i poverenik oka, on vidi nevidljivo i nepostojeće. On je mačevalac kistom ali ne ubija već uvek oživljava.

FRANJO FRANČIĆ – KIŠA, KIŠA... Ne znam ništa o ljudima, radosti, ljubavi, veoma kasno naučio sam se osnovnih stvari kako da napišem pismo, kako da zapalim vatru u peći, kako da prebolim groznicu, bes, nemir, koji se širi u snu, onda kad bih sreo ženu, čvrsto sam verovao da su poput igračaka samo na trenutak, nisam ih uznemiravao, niti mučio, nisu bile moje senke, ni zaoste majke iako nisam znao, iako nisam mogao, jednog kišnog dana znao sam da slažem tako dobro da sam sam u to poverovao, izmišljao sam ovo ili ono, neke igračke u bajkovitim dvorcima, igrajući žrtvu, i najvažnije za mene je bilo to da vodim ovu igru, da neću bito onaj koji je bio ranjen, tražio sam ljubavnika i monaha u sebi, tražio sam ključ kojim bih mogao da zatvorim ta vrata tražio sam šamana koji bi magično zaveo more, na početku izmišljao sam gluposti, laž za laž, izdaju za izdajom, tragao sam za žrtvama, da im ispijem krv, pojedem dušu koja je bila slična mojoj, rođen u pustinji, molio sam da pada kiša, tu tihu melodiju kišnih kapi da zaboravimo na trenutak, o izgubljenim jutrima, oštrici u ruci, kako je došlo do sloma, drama, begova, neuspeha, siromaštva, sve dok nije stigla napokon usamljenost: kišovita....

9


___________________________________________________________________________________

OLIVERA ŠESTAKOV Pričam sa talasima Sat zidni više ne navijam. Po Suncu vreme ravnam, rosom se umivam, na oblake vrelo čelo stavljam. Sa belog papira gumicom brige brišem i samo pesme ljubavne pišem. Slike breza i strasni zagrljaj Save i Dunava, u mom pogledu, kao u spomenaru, brižno čuvam.

S talasima reka jedino razgovaram o grehu i pokori, o poklonu i kazni, o daljinama koje su nam blizu, da ih dohvatim rukom, dok iz Svetog Grala pijemo vino crveno, a bela pena vala odlazi tamo, gde se beskraj završava.

DAVOR KRSTEVSKI TATJANA DEBELJAČKI SLIKE

Čuvaćemo svaki dan, naš vrt pun raznovrsnog šarenog cveća. Želim neizmerno mi potrebnu blizinu. Koliko dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali željama, snovima, opstali i uspeli sačuvali za čim smo čeznuli. Zapisuj žive slike za oko i um sa osećanjem za “ovde i sad”?

Ovoj grad... Nekorektno miluvanje na grankite nad glavite naši a nie stisnati, gladni, umorni, jademe bakneži, dodeka, kraj nas minuva nasmeano, rastrepereno, golo Kumanovo, niz prozorcite vo magla ene, se frlaat sonovite od včera, relanosta vo blud gi fatila, nenaspani i nedosonuvani, a jas i ti, pa, nam ne ni e gajle mrsen burek i voden jogurt, po nekoja iskinata trenerka na radio pesna za dobro utro, koe ne znae, dali, e dobro ili lošo, a jas i ti, pa, nam ne ni e gajle

trčame po ridot poln so mermer brkajќi pred nas stado miluvki, bludni, strasni, ma žeški, goli ležime pred oltarot na nečija izgubena ljubov koja ja najdovme kako vetarot ja tera po bulevarot na revolucijata a nam, pa nam, ne ni e gajle za revolucii, izgubeni nadeži, bitki, sami sme vo crvena vozdiška na ovoj grad, koj se budi i spie, pijan od ludosta naša, koja ѓubredžiite mrzlivo ja ostavija koga ne poklopija vo iluzija na večen mir gore na ridot, pokraj veštačko cveќe bez miris, a jas i ti,pa nam, ne ni e gajle dve sveќi na dve strani nekolku granki nad nas i ovoj grad

10


___________________________________________________________________________________

JANA TOŠIĆ Prolećna idila Kako najbolje opisati osećaj ljubavi koji me prožme svaki put kada ogreje Sunce, i izmami me da prođem ulicama moga grada ili se pak uputim u neki park da proživim trenutke buđenja prirode, budem deo proleća i rađanja zelenila trave, drveća, šarenila cveća, njihovih opojnih mirisa koje nosi blagi povetarac, a pesmu ptica veselo prati graja dece koju ništa ne može sputati u njihovoj slobodi da trče, da se raduju darovima prirode, onako kako deca to umeju, nevino i radoznalo. Vidim zaljubljene parove, stidljivih pogleda nečijih, zagrljaja i poljubaca onih drugih, i svi su zaljubljeni u nekoga, u nešto, svi vole Sunce, duge šetnje kraj reke, razigrane i raspevane ulice, smeh dece, i sve je čarobno ovog toplog majskog dana, sve je ljubav nežna, najnežnija... Oseća se trenutak svaki, slikar koji slika čaroliju proleća beleži detalje sve, u svim bojama, svim nijansama koje prolaze pred njegovim očima... Eto, jedino tako opisati se da ova bezbrižna prolećna idila... Slikom, ne rečima...

ANTONIJA PADOVAN KRALJ Savjetovalište trijeznih (za izmišljene riječi) Spasonosno drhtanje udova, pa nova groznica pregladnjelih obraza. Otrov ili ubica? Ugasnuta sjećanja; štafeta usidjelica i polu-mrtvih ljudova. Točkice poremetile vid crtama, vjetar oplemenjen suznim krikovima nosi poljubac prešućenih svijetova. Neki umiru u sebi bez sahrane, neki se još dugo, dugo sami nad sobom žale. Ustukne kratkoća misli brže od navale izbljuvanih riječi... Šume su zaboravljene, oceani bara našeg izmeta; zvjerinjak osakačenih anđela hoda kao hipnotizirana gomila. Krasna su nam stvaranja. Teška ironija. “Pojedi jabuku” i on će ju pojesti, no nema više sjemenja. Grijeh je zapečačen. Vulgarna su nam čak i nevidljiva nadanja pod našim noktima. Razgrebano vrištanje nosnica, drugi problem, tuđa zamaranja, u ovom svemiru kraljuje samo ‘ja’, napuhana ega bez vrijednosti, kaotičan trag življenja. Prekratka istina? Onda slijedite laž, krvarit ćete još kilometrima ovih umjetnih pustinja.

11


___________________________________________________________________________________

Piše: Tihomir Stuhne

AHILOV USKLIK

N

a uglu južnog dela upliva reke u zavesu tame nastaje neoprostiva tama tišinom zanesena. Takmiče se struje palog Hada sa naoštrenim pogledima Posejdona koji je Zeusovo bratstvo opravdao lojalnošću. Svaki drugi moreplovac u svrhu svoje bezbednosti nosi dva novčića za lađara koji vodi večnim počincima između zemljanog vazduha vatrom. Nedostupnost Apolonovih peta je nedvojbena u ovim momentima tranzitnih kretanja u neke nove integrativne opuse. U tim situacijama Had postaje sličan u svojoj boji nemim posmatračima. Da bi Had bio slobodni Zeusov brat u vidu personalnog integriteta potrebno ga je lišiti odgovornosti koju nosi sa sobom kao sin iste majke. Hera je još uvek doduše u drugoj formi privržena božanstvu raskoša. Olimp više ne svetli sjajem već čuti zvucima sa one poljane gde je pao Prometej sa vatrom njegovom. Ponovno se netko priseća tisane onog dana Hektorovog otkupljenja greha i borbe za čast kraljevstva na obroncima Troje ukrašene Suncem bisera s mora koji donosi Mirmidonce Ahilove. Tko će sada biti Patroklo, loše naučena imitacija herojske kretnje unutar prostora. Sada se borba ne dešava izvan već unutar rascepa na hrpu nasloženih ličnosti. Svi nosimo šarm Parisa u onoj večeri u društvu Menelaja, Agamemnona i večnih duhova u lepoti Helene koji se smeju iz zlatnih bokala dok kašike u slobodnom padu padaju u mast natopljenu mirođijama spartanske večnosti. Vreme je počinka na vratima Atene iz pravca Maratona.

Četrdeset hiljada suza za svaki korak u nošenju vesti i padu u večnost. Svakih četrdeset godina povratak unazad kroz prostor neprevaziđenog koraka čuteći u nemilosti. Ustaje Prometej da vrati vatru na mesto odakle je potekla da spreči osvetu bogova. Jer služimo svake sekunde jeftinijim spoznajama bez korena u patosu na koji gromoglasno padamo. Ahil uskliče vadeći strelicu iz pete. Biće samo nepokretan, ali će živeti od sećanja u ličnim retrospektivama bez jutra.

12


___________________________________________________________________________________

Piše: Jelena Dimitrijević

SREĆA

Biti ili ne biti? Možeš biti srećan, ali sreća je skupa. Nećeš moći da si priuštiš strah i platiš osiguranje. Neće te pustiti da brineš za sutra. Možeš biti srećan, ali sreća je slobodna. Ona ne podnosi društvo želje da se dopadneš drugima. Nema strpljenja da se prilagodi kalupu tuđih očekivanja. Nema osećaj za pristojnost i nema takt. Možeš biti srećan, ali nije osvajač. Ona beži od rata i svađa i nikada te neće pustiti da drugima pokažeš da si u pravu. Možeš biti srećan, ali znaj, sreća nije sujetna. Neće svoje ime utkati na tvoje čelo i neće se otkriti toj masi ljudi oko tebe. Sve te niti od kojih je satkana neće u njihovim očima probuditi ni zavist ni prepoznavanje, samo čuđenje. Na njihovim ćeš usnama čitati kako promašen život vodiš, kako se zanosiš tričarijama samo tebi važnim i u zabludi da imaš sve ostaješ bez ičega. Prigovoriće ti da živiš u svom svetu. Neće naslutiti da si srećan. Možeš biti srećan, ali znaj da sreća nije laka devojka. Možeš joj zakazivati sastanke i satima je čekati da dođe, ali ona će te ostaviti praznih ruku. To nije dovoljno. Moraš trčati za njom, tragati, lupati glasno na njena vrata. Ne smeš čekati pravi trenutak, moraš iznova i iznova grabiti svaku kap vremena i činiti ih savršenim da bi ih potom položio pod njene noge kao žrtvu. Možeš biti srećan, ali znaj da je sreća slučajna. Ne postoji tajni recept. Do nje ne vodi nijedan put. Ona nije lekcija koju možeš naučiti napamet i prizvati u misli kad god ti se prohte.

Možeš biti srećan, ali znaj da sreća nije mudra. Neće ti otkriti tajne po kojima se svet kreće. U njenim nedrima te neće čekati unapred rešenja za svaki tvoj problem. Ona nema odgovor na tvoja pitanja. Ona nema cilj za tvoja lutanja. Možeš biti srećan, ali znaj da onda ne možeš ostati isti. Svet tinja u vatri promene, a sreća želi da uz njenu svetlost prepustiš igri u ritmu emocija, po sluhu, zatvorenih očiju. Možeš biti srećan ali ne i poseban. Ne može u tebe dospeti seme nove ideje ako tvoja duša nema pukotina, ako ne znaš šta je bol. Ne možeš naslikati sliku samo belom. Srećni ljudi ne pišu pesme. Ali ako stvarno želiš biti srećan, ako se i dalje ne plašiš i ne prežeš da platiš cenu, znaj da onda ne smeš slušati nikoga. Zaboravi sve što sam ti rekla. Usudi se i budi.

13


___________________________________________________________________________________

SKADARSKOM...

Piše: Zorica Tijanić

Nastavljam svoje šetnje kroz stari grad. Ćutanjem se sećam prošlih života, bivših ljubavi i patim zbog svog preteranog optimizma, očekivanja, koja prerastaju mogućnosti. Ponekad me guši nadanje i vera da zvono na crkvi označava želju koja nema ispunjenje. Duh Kosančića još uvek lebdi nad zidinama starog grada. Nekad smo šetali Dunavskim kejom i jeli sladoled na obali, radujući se svakom susretu, ispunjeni očekivanjima da će nam život pružiti bar polovinu od onoga čemu smo se nadali. Zagrljaj ponekad donese utehu, a kad utihne noć, hladnoća boji zidove. Kad si zaljubljen, misliš da će se problemi rešiti sami od sebe. Da će poljupci biti dovoljni za hleb i mleko, a život ti donese račune, decu u pelenama, usamljenost u noćima, pakao iza prozora, tako da ponekad i ne vidimo lepotu koja se pruža u nastojanju da nas nahrani, pruži kompenzaciju za strah, starenje ili tugu. Reka da nas napoji, ispuni jer čovek to više nije u stanju jedan drugome, niti sam u sebi sposoban pronaći ili uspostaviti mir. U ovoj beskrajnoj trci i otimanju, zaboravljaju se moral, ljudske vrednosti, obećanja, a za ljubav se više nema vremena. Ta reč kao da ponekad izazove podsmeh i nevericu. Lagodnost i ispunjenje se traže u virtuelnom. Reči koje ništa ne znače, a vreme curi, ljudi koji su zaslužili da im se posvetimo, ostaju zapostavljeni pored nas, dok tipkamo u beskraj po fejsbuku, tražeći ispunjenje, a zapravo na taj način sve više gubimo dušu. S kim to pričamo?

Kome se poveravamo? Da li taj neznanac zaslužuje da čuje našu ispovest i ko je uopšte on. Zar ne možemo jedni druge saslušati, pružiti ruku pomirenja, utehu umesto da prljamo svoju intimu. Moje su šetnje postale kraće zbog umornih nogu. Više ni potpetice ne lupkaju Skadarskom. Nekad „Tri šešira“ mesto za boeme pretvorilo se u svratište za turiste. Nekad sam tužna zbog toga što vreme uzima danak lepoti. Poneko još zaluta u priču koju želi da živi. Ja godinama tako šetam, obalom ili kamenitom ulicom, prelazeći kilometre samoće u svom svetu u koji ponekad pustim nekog, pa se razočaram. Onda dok oprostim sebi tu lakoću uma, prođu stotine stepenica kajanja koja me odvedu u razmišljanja da je život samo usputna stanica na kojoj beležim svoje snove. I nadam se. Bože, kako mogu još uvek da se nadam! Da li je to univerzalna ljubav kojom sam zadojena, pa volim i osećam da još uvek nešto lepo može da se dogodi, baš meni. Da me sačeka onaj pravi, baš na mestu koje najviše volim, iznenadi noseći sunce u očima. Baš Skadarskom, kaldrmom do kraja sveta, do beskraja lomljenja karaktera usled ljubavi koja ubija, a smrt ne stiže lako. Ipak su samo moje šetnje starim Beogradom, kad pobegnem od tuge, po kiši, sakrijem od sebe parče pite, pa se zasladim pogledom. Doručkujem mirise prolećnih boja i počastim se još jednom iluzijom, da proleće nosi ljubav, možda ipak neko proleće, naredno...

14


___________________________________________________________________________________ Mario Lovreković iz Petrinje, rođen 23.10.1978. u sisačkoj bolnici. Završio srednju veterinarsku školu. Piše poeziju i prozu.

POEZIJA MARIJA LOVREKOVIĆA Dok si jučer mrtva ležala pored mene Dok si jučer mrtva ležala pored mene, Uzeo sam te još jednom – priznajem. Tvoje crne usne ostavile su boju na mome jastuku; Sada su plave. Uživao sam i u njima – još jednom. Dah ti je nestao, ali jedan čudan miris je ostao. Kao kada se slatko i trulo pomiješaju u jedno. Ne smeta mi, ne! Samo ti želim reći da boli. Boli to što ti činim, boli to što te nema. Možda ludost, ha? Možda patnja? Nekako ću te već ostaviti pored sebe. Gamad je već pitala za tebe – pitati će opet. Ma, neka, pobit' ću ih. Neka me sami dokrajče ako mogu.

Danas sam ti donio pticu! Pjevala je samo za tebe. A onda je i ona umrla. Pa sam otišao po mačkicu. Znam koliko si ih voljela! Nije izdržala duže od sata. I sada mislim što da ti još donesem, a da to ostane živo? Ti kao da baš sve moraš ubiti! Ne ljutim se, ne govori mi to. Odmori se sada, sutra ću pokušati ponovno.

Proza: - Muha, U troje, Kaos, Usud – elektronski časopis Afirmator, Beograd - Ljestve – zbirka Najbolja priča za ljeto 2013, Brod Knjižara, Zagreb (2013) - Kućica za ptice – Priča za ponijeti, natječaj Zlatko Tomičić, Karlovac (2013) - Oni što će se nekada uzaludno voljeti – Zbornik savremenih ljubavnih priča, Kreativna radionica Balkan, Zrcalo – zbirka Kajmakčalanska 11, izdavačka kuća Alma, Beograd (2014) - Honda – zbirka Novi kolači, FB Nešto diše u mojoj torti - Klesar, Ledena Anna, Demon Zub, Žena u krvavom lijesu, Lastavica – elektronski časopis Kreativni magazin, Beograd - Učitelj – Whfanzin, West Herzegowina fest, Široki Brijeg Poezija: - Negdje drugdje – časopis Balkan express (6), Klub studenata južne slavistike A-302, - Umrli – zbirka Vrata ponišavlja, KUD Mladost, Niš - Ines – zbirka Valentinovo, Kultura snova, Zagreb (2013) - Tkat' ću tvoje lice – zbirka More na dlanu, Kultura snova, - Zaboravi me – elektronski časopis Kreativni magazin - Bez tebe – zbirka Osmeh život krasi, Udruženje Marija Božinović, Niš (2014) - Kao nekada prije – zbirka Osvetljavanje, KUD Mladost, Niš (2014)

15


___________________________________________________________________________________

ŽENA IZ TAME Divlja životinja u tvojoj je zamci. Grize si nogu kako bi pobjegla. Vrišti od boli, ali ne predaje se. Ti si negdje blizu i slušaš je dok osvajaš drugi plijen. Plaziš jezik kao da se rugaš jer si uspjela. Zvijer si naravi koja sije bol. Njušiš zrak, osjećaš krv. Dah. Pa jecaj. Pa puno njih. Pa opet.

Krećeš se.

Udarci, tupi zvuci prazne zemlje. Netko govori, netko prekida. Činjenice, spletke, pravda. Puno njih u praznome.

Ponosna si.

Dopustite! Samo ovaj dan koristim za smrt!

Skrivaš se.

Oblivena si znojem kojega ližeš, Nisi niti svjesna straha što ga širiš oko sebe.

Ljudi te gone; Da te ubiju. Konopci, noževi, vile. Iskešenih zubi stapaš se s tamom, Trljaš se od tlo kako te psi ne bi pronašli.

Lavež prestaje, blato i zamke pomažu. Svjesna si svoje nadmoći nad smrtnicima. Kesiš zube jer budi se dan. Smiruješ se. Čistiš svoje tijelo prije ulaska u lijes. Gledaš me i znaš. Sutra ću opet biti tu za tebe.

16


___________________________________________________________________________________

Milan S. Kosović, rodjen 1955. godine u Beogradu. Po struci magistar ekonomskih nauka. Član je Udruženja književnika Srbije. Objavio je do sada šest knjiga poezije i priredio jednu antologiju. Zastupljen u mnogobrojnim antologijama, zbornicima i časopisima. Bavi se književnom i likovnom kritikom. Prevodi poeziju sa italijanskog i na italijanski. Objavljuje stručne i naučne radove iz oblasti zaštite voda i ekologije. Sprema doktorsku tezu. Veliki zaljubljenik životinja, spašava pse lutalice i mačke sa beogradskih ulica i brine se o njima. Živi, radi i stvara u Beogradu i Ljutoj u Boki Kotorskoj.

MILAN KOSOVIĆ

DA ISKORAČIŠ SA ONE STRANE

ZAČIN OD LjUBAVI

Svuda vidim uspomene Ono što ne govorim Tiha noć donosi

Šta je važnije: Voleti ili biti voljen Isto je kada bi se zamislili: Šta je važnije ptici Levo ili desno krilo Ljubav su suze I reči koje staju u tri kapi suze Jer samo prave suze se brišu Nečujni uzdah

U očima sjaj zatočenika

Objavljene knjige poezije: 1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

”U senci kotorskog sata”, ZKKS, Beograd, 1989. godine. ”Gde nikad nije postojalo vreme”, Inter YU-Press, Beograd, 1992. godine. ”Hačkar”, Prosvetа, Beograd, 1993. godine. ”Boka plavo ćuti”(sa grupom autora): B. Cvetković-Vitić, N. Pavlović, B. Bojić i D. Jovanović), Prosvetа, Beograd, 1995. g. ”Akobogda”, Interprint, Beograd, 1995. ”Lirika vode”Izabrane pesme o vodama, Interprint, Beograd, 2002. g. “Blagodarnik“, Interprint, Beograd, 2009. g.

Živim na mesečini Na izvoru reke kao bor na kamenu Ni žedan, ni umoran Ko šišarka jedna jedina Naopako okrenuta Koju vetar kovitla Obnoć kiše liju Nebo grli A sunce uvek iznova greje Ponekad zovnem s vrhova golih Da iskoračiš sa one strane Gde psi laju na zvezde Gde sam sada Kraj čijeg uzglavlja dišem noćne mirise Svaki put Sanjam daljine Dok pijem vodu Vidim lik na površini vodenog ogledala Gde bejah nekada Gladim usput mesec Što kaska crnilom modrim Zvezdama prosutim Zamišljen hodam Brojim nevidljive oblake Što ponekad liče na jastuk iz moje sobe Suze uvek govore o ljubavi

Topli pogled Dlan na dlanu i molim i hvala Poverenje, istina Čekanje i spokojan san I da li je pogrešno moje ime Moja starost Kad te suština više ne drži To je kao gravitacija Ljubav je kao zvezde Čim trepneš nestane Uđi u moj svet iluzije Pronaći ćeš začin od ljubavi DESI LI SE NELAGOĐE U tom trenu sve je blizu Što na leđima mi počiva Sa najdražim prtljagom Pregrštom zbunjenih usopomena Savest mi čista I traje kroz damar taj Dišem na ranu Nova čitanja U nedohvat vida Niču mi slike iz glave Da ih rukom dohvatim Da ih tuđi jezici ne oskrnave Iznosim dušu na pazar Desi li se nelagođe Tiče se svih nas Ne prodajem je Uzimam da pišem Vraćam se sebi Desi li se nelagođe Tu smo sami pesma i ja

17


___________________________________________________________________________________

Kotoraš Pepi, rodjen 1953. godine u Splitu. Diplomirao na Građevinskom fakultetu u Beogradu a zatim radio u Beogradu i Splitu kao dipl.inženjer građevine, arhitekta, statičar, inovator, teoretičar, autor niza patenata, enterijerista, pisac, slikar i maštar. Nije nikad bio član nijednog udruženja ili partije. Voli rad u samoći kao solista, bezeći od klišea i osrednjosti. Piše tek od 2011. godine od kada je u penziji i upravo je objavljena njegova prva samostalna zbirka pesama „More pod kamenom“. Zauvek zaljubljen u more, vodu i lepotu , živi sa svojom porodicom u Beogradu, i još uvek slika, piše i mašta.

PEPI KOTORAS

SLIKAR I PESNIK

PRAZNA PESMA

Na satu bez skazaljki otkucava utišana tišina. Na obrazu poljupci bez ukusa, bezrazložna suza. Slavimo godišnjicu nestanka. Slavimo bez slavljenika. Za poklon – slika bez poruke, čak nije ni lepa. U njenom uglu, u moru hladno plave, stoji crveni kvadratić. Zalutao, stidljivo se skupio ,

Sat Pepi Kotoras

kao da svi gledaju u njega. Čini se, ako on nestane, nestat će i prazne pesme i neće biti nas.

18


___________________________________________________________________________________

IZ KOSE ME RAŠČEŠLJAJ

Odustani, po meni se ne šetaj, iz kose me raščesljaj, sa prašinom pomešaj. Maturska

noć

u

leto

sedamdesetprve.

Devojke su mesecima šile haljine i birale frizure. A ti si posle nekoliko kašika slatkog od dunja, obukla onu žutu majicu i uske, već pocepane farmerke. Na stanici si povukla crtu iznad trepuša – ipak je matursko veće. I dok su svi dolazili kolima ili taksijem na ukrašeni plato ispred hotela Jugoslavije, ti si lenjo zalepila žvaku na prozor prigradskog autobusa i izašla na zadnja vrata. Odmah si zablistala osmehom i očima i opet si bila

najlepša, najlepša.

Ne merim šta sam dao i primao, znam dužan sam devojci, koju nisam ni imao. Odustani, po meni se ne šetaj , iz kose me tvoje raščesljaj. Sat vremena kasnije, dok smo još uvek uštogljeni prebirali po tanjirima, bosonoga si plesala po praznom podiju i gledala me u oči. Uvek sam bio glup da shvatim da neko baš takav može baš mene da želi. Glup kao i onaj smoking kojeg sam sutradan bacio. Kažu da se posle gimnazije zaposlila u nekoj piljari i dugo se nije udavala. Čekala je jednog malog iz 4/2 , što nije imao hrabrosti da se useli u njen šašavi svet. Posle sam se odselio u drugi grad i nista više nisam čuo o čudnoj devojci iz ružnog prigradskog naselja.

19


___________________________________________________________________________________

NEBO ISPOD TUGE Jednom, kad me se ne budeš sećala, primit ćeš paket u masnoj sivoj hartiji sa pečatom od crvenog voska. Već odavno ga šaljem izmišljajući tvoje adrese, a on se vraća sa naznakom: primalac nepoznat. Ja dodam jos neku sitnicu, ponovo ga uvijem pa danima smišljam novu adresu. Gde ti možeš biti? Na kraju odem na poštu i pitam službenicu gde stanuju morske ptice, bele kao mesečev kamen, sa beskonačno dugim repom nalik na dve niti? Ona me pogleda tužno kao drago ostarelo dete kome se više ne može pomoći. Na posletku sam upišem neki grad, izmislim neku lepu ulicu, odaberem najlepši broj. Upitam za koliko će paket stići? Pomislim: hoćeš li ga odmah otvoriti, hoćeš li me osetiti čim ga primiš u ruke, hoću li se rasuti po tvojoj koži, poteci kao krv žilama, hoćeš li me umotati u svoju zenicu?

Znam da je sve ovo ludost. Evo, zaseci me duboko ispod kože i opet ćeš biti ti. Postoji gradacija u mojim dnevnim i noćnim bezdanima, a na dnu svakog si ti. Znaš li da je ovde počelo proleće? Nikad ti nisam poklonio cveće, a svi ovi dečaci u mojoj duši su oduvek to hteli. Samo ti nikad nisi bila dovoljno blizu. Sada me to cveće davi, podseća da ti nisam zapravo ništa dao. Koji to deo mene govori, onaj mrtvi ili onaj umiruci? Postoje "zaljubljenici", koji, ako takvi umru, smatra se da su doveka voleli. Zapravo, možda je najbliže istini da nisu imali dovoljno vremena da nekog zaborave. I sve to nije važno prema načinu na koji si sedela, prema razmaku izmedju tvojih jedinica i tvojih kolena, prema vikleru zaboravljenom u kosi. Vraćam se kući. Pored puta nađjoh čizmice žute kao iz Andersenovih bajki. Neki avlijaneri veselo protrčaše pravom ulicom, što se na zapadu gubi u nisko nagužvanim oblacima. Pregazih neku vodu, neke ravnice, pa opet neke vode. Pade noć. Pod rukom držim onaj paket. Čujem kako u njemu šuška

moja kornjačica. Ulazim u neki mirisni osvetljeni grad, pronalazim najlepšu ulicu, zvonim na broju 7. Ti mi otvaraš vrata . Uzimaš paket iz ruke starca kojeg ne prepoznaješ. „Koliko sam dužna?“ pitaš sa licem belim kao mesečev kamen. „Ništa niste dužni, izvinite što ovoliko kasnim „Vrata se zatvaraju. Postoji gradacija u tim bezdanima. Moj bezdan je najdublji. Nahranila si kornjačicu i legla da spavaš. Zatvorenih očiju spominješ moje ime. Čuvaš me u molitvama, samo to više nisam ja. Ovo je trebalo biti pesma, a umesto nje ispričan je život, tako mi proleća, tako mi kiša, tako mi tebe u meni.

20


___________________________________________________________________________________

IVAN GAĆINA

P

esnik, tvorac misli, prolaznik u tamnoj noći, kroz ralje života, koji je poput kocke... Recenzija Jelice Ivanović U pesmama Ivana Gaćine susrećemo svojevrsnu sintezu romantičara, realiste, hedoniste, kao i poetu radoznalog uma, koji teži transcendirati i iskazati svoj stav o onom iza zastora „stvari za nas“, s pokušajima da spozna kako izgleda „stvar po sebi“, jer Gaćina daje svoj sud i o najbitnijim metafizičkim pitanjima. Doduše, Ivan Gaćina se ne koristi filozofskom metodologijom, već se služi umetničkom intuicijom, te intuitivno dolazi do veoma solidne i zaokružene slike o pojimanju celokupnog univerzuma. Veliki deo pesama iz ove zbirke su refleksivne i svojom misaonošću kao neraskidiva nit (lajt motiv) provlače se kroz celokupni tok ostalih pesama, bilo da se radi o deskriptivnim, socijalnim ili ljubavnim. Ovaj mladi čovek je veoma znatiželjnog duha. Ne miri se sa nepoznanicama, sa onim što je domen metafizike. „Tisuću ideja giba se u zraku / tražeći svjetlo na kraju tunela, /a mnoge zastanu u polumraku / čekajući tren da postanu djela. … Misli se moje gibaju visoko / lomeći okove ljudskog znanja, / iz mojega uma izlaze žestoko / u blijedu javu općeg neznanja.“ Ivan Gaćina svojim nespokojnim duhom teži da transcendira i odleprša sa one strane mogućeg saznanja. U tom smislu on, između ostalih metafizičkih problema, najčešće razmišlja i o problemu determinizma, kao i ljudskoj slobodi. Pretpostavljam da on intuitivno rešava zagonetke, tako što smatra da nam je svima sve uglavnom sudbinski predodređeno, sa veoma malim prostorom za našu slobodu. Recimo u pesmi „Izgubljena cesta“ kaže: „Koraci po njoj krivudava su gesta, /ona nas vodi kao slijepoga druga. / Kada ne pazimo pogreška je česta, / nastavlja se put s novog polukruga. ... Put kroz crne rupe vješto obilazim, / u okove sudbine pomalo se pačam, / pobjeći joj neću iako se pazim.“ Znači, Gaćina ostavlja prostora i za ljudsku slobodu, ali naše delovanje na tok događanja je mali, to jest, uglavnom to naše pačanje je minorno. Po njemu čovekova slobodna volja se najviše ogleda u odnosu prema Bogu i Luciferu: „Kao gljive niču mnogi lažni suci. / Braćo, sestre moram vas opomenuti. / Oni su janjad, al' ispod kože vuci, / u Bibliji su nam spomenuti. … Mnogima od njih oganj je u ruci, / pazite kojim putem ćete krenuti. / Krije se iza njih njihov vođa Luci, / želi vas s pravoga puta skrenuti. ...“ Iz ovih stihova se može uočiti kakav je odgovor na metafizičko pitanje da li postoji Bog ili ne. Doduše, poeta nam nudi svoj stav, ali nenametljivo. Lično, mislim da je on verujući i da smatra da Bog zaista postoji, kao i da je ovaj život u telesnom obličju turoban i srećom privremen:„U njemu je život satkan od stresa, / drmaju mu svijest razne nepogode, / sve češće su ljudi nemoćna tjelesa / u moru otrova svoje vlastite prirode. …", a posle toga dolazi večnost, upravo onakva kakvu smo je svojim delanjem zaslužili. „Patnji moga tijela došao je kraj, / tajnim putovima um moj kroči. / Iza skrivenih vrata blaženi je raj, / eliksir ljubavi u njemu se toči.“, naravno, za pravednike, jer: „Što je život ako nije kraj? / Znaj da jedna vrata vode te u raj.“ Druga vode u pakao: „Sva vrata kad bi bila zlatna, / životne okolnosti ne daju tako. / Vremena u svijetu prljava su, ratna. / Netko će u grob, netko u pako. … Prečesto je zemlja krvava, blatna, u životu nikom nije lako. / Sve lažna je slika filmskog platna. / Teško je brate, teško je jako! … Pazi prijatelju koja otvaraš vrata, / zlato zlatom uvijek nije, / prati pažljivo dugove od kamata.“ Znači, u svakom od nas je ključ da vodimo računa šta radimo i kako se ponašamo, ali kakav će ishod zaista biti zavisi i od sudbinskih okolnosti: „Znaš li što onaj je svijet? / Spiralne stepenice do njega vode. / Na njihovom kraju starac svet / uvodi duše kroz vrata slobode. …“ 21


___________________________________________________________________________________ Ivan Gaćina, poput mudrih izreka (baštine narodne mudrosti), takođe, ali na svoj originalni način, u stihovima pesme „Dok ima“ izriče stav o životu u kome ima dosta logike, ali i kontradiktornosti, jer upravo život je sam po sebi kontradiktoran. Te otuda, ako ima vere ima i nade, dok ima sunca, ima i topline, dok ima pesme ima i plesa, ali isto tako dok ima svetla ima i tame, dok ima mane ima i vrline, dok ima pustinje ima i oaze, dok ima života ima i smrti. Zaista, život je upravo takav, šarenolik i veoma često sačinjen od suprotnosti, pa čak i kontradikcija. U pesmama „Što je život?“, „Prolaznik u noći“, „Lutam mislima“ upravo govori o teskobi čoveka bačenog u ovu egzistenciju, a sa rokom trajanja, gde je u magnovenjima kao i u snovima moguće pobeći, bar za neko vreme, iz stvarnosti koja je surova i puna zlih ljudi, kao i onih koji te navode na greh. U svemu tome, jedino uzvraćena ljubav voljene osobe, nama prolaznicima, može pomoći da nekako prebrodimo to putovanje sa što manje ožiljaka. Ili pak u „Tama u noći“ oseća se ta teskoba kad ostanemo sami sa sobom, onako u tami gluva doba, gde ni vetar ne duva, u stanju osamljenosti sama sa sobom pesnik sa jezom oseća samo ponor koji zjapi. Svet, posmatran kao celina sastavljen od onih što se rađaju i umiru, a sve sa svojom lošom prirodom i konačnosti i u odnosu na celokupni univerzum... U svetu, pesma „Svijet“, pesnik uočava da je naša planeta sastavljena od uglavnom vode, a opet, u univerzumu ona je jedna obična alka, gde se u toj alki, mikrokosmosu odvijaju procesi od rađanja do smrti uz sve ružno i lepo što te individualne živote može zadesiti, a u zavisnosti od sudbine. A opet, za sveukupni univerzum, naša planeta je samo jedan kamenčić od mozaika celokupnog makrokosmosa. I dok čovek putuje „Izgubljen leži u prostoru i vremenu, / počiva zaboden kao mač u kamenu, / u beskraj se pruža tajanstveni svijet.“, ali sve će proći i na kraju za one koji vode računa o ponašanju, čeka ih „Iza skrivenih vrata blaženi je raj, / eliksir ljubavi u njemu se toči. …“ Život je sam po sebi težak i poeta priznaje da nam ponekad bude svega dosta. Ipak, on je duboko ubeđen u svoj stav da je ovaj život u odnosu na večni sića. A, u trenutcima žute minute, kada pred nama se pričini da je samo ponor, u pomoć nam pristiže naš anđeo čuvar. Gaćina smatra da ga svako na ovoj zemaljskoj kugli ima. U pesmi „Anđeo Rafael“ to na veoma plastičan način i iskazuje: „Na satu života zupčanik je stao, /zjapio je ponor ispod mene. /Anđeo Rafael ruku mi je dao,/ proletjele su umom slike njene. … Kratak je tren na rubu života, /lebdio je život u kocki leda./ Na rubu su bili ponor i Golgota/ s koje me Spasitelj i sada gleda.“ Svi smo mi, manje ili više, arhetipski pomalo i pagani, pa čak idemo i do onih oblika religiozne svesti gde verujemo u vile, vampire, magiju, vradžbine... „Puno laje zmijska baba. / Ne reci joj priče svoje / niti ako si baraba. / Uroci njeni zaista postoje.“ Poeta u svojim maštarijama ponekad zamišlja da ljubav, kao i osoba u koju smo zaljubljeni, može biti vampirska. I dok je na svim drugim poljima svog delovanja oprezan, kada je u pitanju ljubav, ta zanesenost i strast, zaista nas može zavesti, pa i našeg poetu. To se lepo vidi iz pesme: „Sanjao sam da si vampir“, gde između ostalog peva: „Noćas smo igrali neke igrice, / bila si mi poput vatrene tigrice. / Poljupci tvoji mlade vampirice / iskazivali su moć ledene kraljice. … Zubi tvoji oštri vješto su se krili / dok si parodirala u noćnoj svili. ... Mislio sam, postat ću vampir, / proslavio nisam taj đavolji pir.“ Jedino u ljubavi prema ženi i strasti dolazi do potpunog slabljenja opreza. Otuda su stradala zbog žena mnoga carstva, a i Adam je pod uticajem Eve kušao plod spoznaje dobra i zla... Na neki način to je po Gaćini i razumljivo, jer iz celokupne anksioznosti do koje dolazi putnik u tamnim i gluvim snovima, jedina svetla tačka koja mu može olakšati „putovanje“ jeste srodna duša, odnosno voljena žena. Tako, Gaćina i znatan deo svojih stihova posvećuje ljubavi prema ženi. Povremeno, u svojim samotnim lutanjima kosmičkim prostranstvima vapi za njom, priziva je i priznaje da je ona ta koja mu daje smisao života. Tako nam poeta kroz divne ljubavne stihove sasvim ogoljuje svoju dušu, bez uvijanja govoreći da je za njega ljubav voljene žene ono što ga jedino može spasiti, ili ako je neuzvraćena potpuno sunovratiti. Naravno, povremeno se poeta trza iz zanesenosti ljubavne čežnje i strasti, te upozorava kao u pesmi „Zmijska ljubav“: „Je li ljubav podla zmija /što na grijeh te smrtni tjera/ili ti otrove iz krvi ispija?/ Znaš li gdje je tvoja mjera?“... Primećuje Ivan, kako već reče u jednom stihu, da je „ljubav opasna“. Hah, da, u opštem smislu reči ljubav pored toga što je jedno od najlepših i najplemenitijih ljudskih osećanja itekako može biti opasna...

22


___________________________________________________________________________________

Inače, čitajući pesme Ivana Gaćine, a naročito ljubavne i deskriptivne stihove, može se uočiti da je on hedonista i esteta. Verovatno je njegov stav o odnosu između makrokosmosa i mikrokosmosa, kao i teskoba zbog bačenosti čoveka u egzistenciju, a da same one koji se rađaju niko ništa nije pitao, a još i sa izvesnom konačnošću, usput sa neizvesnim rokom, kada će se taj čin umiranja zaista i dogoditi. Slično nekim filozofima egzistencijalistima, i mladi pesnik Ivan Gaćina rešava svoju unutrašnju teskobu, s jedne strane približavanju veri u Boga, ali isto tako s druge strane bekstvom u hedonizam. Vera mu je pomogla da uteši sebe, jer „ovaj život je sića“ u odnosu na onaj beskonačan koji čeka našu dušu posle toga. Takav stav je doprineo, odnosno pojačao onu komponentu u stihovima kojom Gaćina insistira na poštovanju moralno poželjnih vrednosti, te nije svejedno kako i šta radimo. A, njegov hedonizam se ogleda upravo u poetinom ushićenju pred ljubavlju, uživanju u njenim čarima; i, po naglašavanju estetskog, bilo da je u pitanju lepa žena, divan pejzaž, kao i savršeno opisivanje estetskog ukazuje na Ivana Gaćinu – velikog estetu. Ljubavne pesme vrcaju od ogromne ljubavi do čežnjivog bola zbog fizičke razdvojenosti, ili pak zbog neuzvraćene ljubavi, kao i radosti zbog sreće, kada mu izabranica srca svesrdno uzvraća. Sa koliko romantičnog nadahnuća Gaćina peva o voljenoj ženi vidimo recimo u ovom stihu: „Kad zrak udahnem za tebe dišem, / ranom zorom pjesmu ti pišem. / Volim te više nego Petrarca Lauru, / mazim te nježnije nego jugo buru. / Sanjao bih tvojim srcem.“ Ili: „zvijezda moja u stopu te prati / anđeo čuvar dok nad tobom bdije. / Udaljeni smo kao dvije zvijezde, / ali te grije moja ljubav iz snova, / na našim tajnama ptice se gnijezde, / dušo moja draga sretna ti Nova.“ Naravno, poeta itekako peva i o ljubavnim bolima i čežnji: „Životom mojim hara Golgota, / jedina si mu svijetla strana,…“, kao i da je to „ljubav mojih bolnih rana...“, a „Kad zrak udahnem za tebe dišem,...“ jer ljubav ima snagu da se za nju umire, ali je i motiv da se živi. Ivan Gaćina, esteta i hedonista, uživa kako u ljubavnim čarima, tako u lepoti žene, ali i lepoti pejzaža, kao i u ukusu dobrog vina. Recimo očigledan primer su stihovi: „U zagrljaju tvome vrelom / sad uživam cijelim tijelom. … Smije se sunce u oblacima, / darivam te poljupcima. / Vjetar njiše tvoje grudi, / muški ponos u meni se budi.“ Ovaj stih sam citirala ne samo zbog hedonizma, nego da bi prikazala kako poeta Gaćina, znalački upotrebivši sjajni metaforični izraz, uspeva da i žonglira i ne sklizne u vulgarnost, već ostaje u sferi estetskog. Od nekoliko deskriptivnih pesama, lično mene su posebno impresionirali stihovi pesme „Jesenji dani“: „Došli su jesenji dani, / tužnog mene obuzela sjeta, / u rukama se nose kišobrani, / požutjelo lišće putem šeta. … Nema više ptica na grani, / na ulici kestenje pucketa, / dječja vika ne čuje se vani, / nestalo je toplog ljeta. … U moju sobu ulazi miris tvoj, / u moje stihove uvlači se magla, / u mojoj glavi igraju se boje. …“jer uz odličnu deskripciju jeseni, ovde se susrećemo sa melanholijom kao fenomenom naročito karakterističnom za jesen kao godišnje doba, a i prikaz kako združeni faktori godišnjeg doba i nesretne ljubavi pojačavaju ovako tužno osećanje. Isto tako Gaćina odličnom deskriptivnom pesmom dočarava i lepotu morskog pejzaža, gde peva: daleko pogled nam se spaja. … Na začaranom mjestu dupini plivaju, / sramežljivo, tiho, posve tajnovito / samotne stijene u beskraj se odvajaju.“Posle čitanja ovih stihova poželimo otići i boraviti bar neko vreme u primorju, pa i uz nedostatak voljene osobe...Prema vinu Gaćina ima hedonistički pristup. U pesmi „Čarobno vino“ i sam nagoveštava kako on vino tretira. „Negdje iz prikrajka Dioniz gleda / tajanstvenu dugu njegovog nektara / što rosi duše zaspalih mu vilenjaka.“Opet o vinu i uživanju od kada je sveta i veka u vinu: „Pod zvijezdama se rodila nova ljubavna priča / Otkrivajući izgubljene tajne o povijesti vina / Darovanog svijetu davno prije rođenja Krista. …“ Između čoveka i vina ljubav traje stolećima i vino je bilo i uvek će ostati čarobni napitak. „U zraku vrišti galebova graja, / miris morske soli diše, cvjeta, / među oblacima sivim tiho šeta, / tamo Kao i svaki značajniji pesnik i Ivan posvećuje jednu od svojih pesama i ljubavi prema majci. „Njeno srce toplo poput vatre / nije dalo nikom da me satre. / Njena duša čista poput jezera / upila je svjetlost uličnih fenjera. / Njene oči su me pazile, / toplinom svojom mazile. / Njene usne su me ljubile / i za mene u blizini bile. / Zbog nje nikom nisam stran, / do groba sam joj zahvalan.“

23


___________________________________________________________________________________

Pored iskazane zahvalnosti majci, za njene žrtve i brigu, mislim da je u ovim stihovima pesnik provukao i činjenicu da je za odrastanje i formiranje psihički zdrave i stabilne ličnosti od posebnog značaja majčinska ljubav, jer ako je dete primi u dovoljnoj količini onda je kao naakumuliranu energiju ima za čitav život. Prema tome, ta ljubav ga uvek može dopunski grejati i nikada nikome ne može biti stran, jer zrači nagomilanom ljubavlju. Jedno od obeležja Ivana Gaćine, kao poete, jeste da je on i angažovani pesnik. Njegove socijalne pesme su pretežno okrenute ljudima na marginama. Gaćina svojim širokim srcem itekako ima saosećanja i prema ženama posrnulog morala, ne izričući im prekoravajuće optužbe što recimo prodaju svoje telo, već kopa po uzrocima koji su neku ženu učinili da postane prostitutka: „Surovi život osuši joj lice, / naborali vjetrovi jadne su joj ruke. / Od ranoga djetinjstva dijete je s ulice, / u tuzi mi je pričala svoje klete muke.“ Sa puno empatije on u pesmi peva i teško stanje ostarele prostitutke. Takođe, pesnik pevajući o prijateljstvu upozorava da svaki poznanik nam nije isto što i prijatelj. Naime, pravi prijatelj nas ne ostavlja na cedilu i ako nas neko izneveri onda ne treba da: „Al' zaboravit nemoj grijehe, / na lažnim licima lažne osmjehe. / U bolima, muci, gorke suze ćeš liti, / slabost svoju nemoj ponoviti.“, znači treba biti oprezan, a proverenog prijatelja čuvati jer „prijatelji su vredniji od zlata...“ i otuda takvu relaciju treba negovati. Ljubav prema istoj ženi takođe može biti odlična provera prijateljstva, kao u pesmi „Tri ratna druga“, gde „Po našim licima šetala je tuga, / zjapila su usta kao u hijene,...“ i od prijateljstva ništa nije ostalo. Gaćina ne zaobilazi sumornu realnost i tešku ekonomsku situaciju u Zemlji i opšte regionu. Sa ogromnom empatijom on peva o problemima bede i nemaštine. U pesmi „Posao i rad“ upravo stihuje o novim uslovima na radu, gde treba puno raditi za male novce: „Dođeš li u ruke krivog privatnika, / čekaju te muke svetog mučenika. / Prisiljen si brate zarađivati na crno, / slušaj i radi da ne popiješ zrno.“U istoj pesmi poeta govori i o problemu nečasnih poslova i naravno smatra da je bolje ne raditi nego se baviti onim što je sa druge strane zakona i osnovnih moralno poželjnih vrednosti: „Posao i rad nisu što su bili, / u neimaštini život na svašta te sili. / Kada tražiš posao pažljivo ga biraj, / ako poštenoga nema malo pauziraj!“Ivan Gaćina, taj izuzetno senzibilni poeta, oseća samilost i prema prosjacima.„Po krvavom trnju na marginama života / prkosi prosjak svoj studenoj hladnoći / s krnjavim zubima posljednjeg cvokota / zametenih putova čemerne zimske noći. … Odbačen kao dronjak u sivilu se mota...“ Nižući dalje stihove ove pesme Gaćina iznosi svoj stav o sudbini. Ali kao što se svi rađamo sa određenom sudbinom, tako je i sa prosjacima, te će i njihova bedna i žalosna sudbina proći. Ivan Gaćina, sanjalica, poeta čiji je um opsednut metafizičkim zagonetkama, koji kroz stihove plasira svoje stavove i o transcedentnim pitanjima (kažem plasira, ali ne nameće), taj pesnik snevač, povremeno iz putovanja kroz tamne noći i sopstvena magnovenja, povremeno razbuđen svetlošću dana aterira u ovu svakodnevnicu, te nam stihuje o lepoti prirode, o ljubavi i o socijalnim problemima, ali i o zavičaju ispoljavajući divne emocije, kao i povezanost čoveka sa mestom gde je prvi put ugledao parče neba: „Tamo negdje snove o njoj snivam / na vjetrovitoj vremenskoj palubi. / Za njenu ljubav Koranom plivam, / a dok putujem ona mene ljubi.“ Ili: „Oj prekrasni grade na četiri rijeke, / u tebi se kriju tajne moje neke.“ Naravno, većina čitaoca će ove stihove savršeno shvatiti, jer nema čoveka koji nije nostalgičnom sponom prikopčan za svoj zavičaj... Koliko moja malenkost može da primeti, stil Ivana Gaćine je oformljen i prepoznatljiv. Veoma je originalan i ne oseća se poseban uticaj nekog od poznatih pesnika, čak i kada piše o univerzalnim temama, jer Ivan je svoj i autentičan. Znalački slaže rime i nigde se ne osećaju nategnute i neprirodne konstrukcije. Svaku pesmu prati melodika i to u skladu sa osećanjima koje nam trenutno prezentuje. Primećujem da je načitan te njegove pesme dobijaju još veću vrednost, jer metaforično koristi neke likove, bilo iz mitova, ili realne istorijske prošlosti. Upotrebljava ih baš s merom i na pravom mestu.

24


___________________________________________________________________________________

Na primer kad govori o vinu tu je Dioniz; o religiji, raju i paklu, tu su anđeli, kao recimo Rafael, đavo – Lucifer; u ljubavnim pesmama susrećemo Petrarcu i njegovu Lauru, zatim Afroditu, kao i Juditu; kad peva o smislu života recimo Pandoru i tako dalje.Ivanova poezija vrca od prelepih metafora, od kojih su većina originalne. Pored SIMBOLA čest oblik metafora su mu PERSONIFIKACIJA, posebno u deskriptivnim i ljubavnim pesmama. „Bijela radost satkala je staze, / vjetar i pahulje u ljubavi se maze.“ Ili: „u moje stihove uvlači se magla,... vjetrovi ti kažu gotovo je... požutjelo lišće putem šeta.“ Ne mogu a da ne pomenem i njegove odlične metafore – POREĐENJE: „tiha mi je duša poput gluhe noći...“; „Lijepa i ženstvena Afrodita, / borbena junakinja Judita. / Mirišeš, cvateš kao jutarnja ruža,...“ Ovo su romantični stihovi posvećeni voljenoj ženi. Na znalački način Ivan Gaćina koristi i ANAFORU, kao na primer u pesmama: „Dok ima“, „Dok ima sunca ima i topline, / dok ima mane ima i vrline, / dok ima pjesme ima i plesa,...“; Ili pak u stihovima pesme: „Zvone zvona“: „I zvone, zvone zvona, / i zvone svaki dan. / Možda je to ona, / možda je to san. … I zvone, zvone glasno, / i zvone cijelu noć, / i zvonit će za svih. …“ Iščitavanjem pesama nadasve talentovanog Ivana Gaćine, ne mogu se oteti utisku da sam imala sreće, jer utrošiti vreme na upoznavanje njegovih stihova zaista je pun pogodak i veliko zadovoljstvo za svakog ljubitelja dobre poezije, a koja se ne može sebi često priuštiti.Ovaj poetski liričar poseduje magijsku moć da nas svojim stihovima dovede u stanje empatije, tako da je naše uživljavanje toliko snažno da u nekim Gaćinim pesmama osećamo radost i sreću. Često će nam izleteti nekontrolisani uzdah, kao i suze... Snagom i lepotom njegovog pesničkog kazivanja Gaćina nas neosetno uvodi u stanje čitalačke katarze, kao i želje da ovu zbirku, posle vremenske distance ponovo uzmemo u ruke.Smatram da poeta kod čitaoca postiže ovakve efekte zahvaljujući veoma snažnim emocijama, a koje nam iskreno i nesebično daruje. Neosporno je da Ivan Gaćina poseduje ogromnu količinu talenta, koja udružena sa njegovim senzibilitetom i intuitivnim doživljajem sveta, upravo i dovodi do ovako dobrog efekta. Prema tome sa ushićenjem toplo preporučujem ovu zbirku pesama.

25


___________________________________________________________________________________

TVORAC MISLI U mojoj se glavi misli tvore izbačene moćnim katapultom dok prolaze slike i noćne more kao pijanci za noćnim pultom. Tisuću ideja giba se u zraku tražeći svjetlo na kraju tunela, a mnoge zastanu u polumraku čekajući tren da postanu djela. Misli se moje gibaju visoko lomeći okove ljudskog znanja, iz mojega uma izlaze žestoko u blijedu javu općeg neznanja. Sitne se alke povezuju u lance šireći toplinu zvjezdanog puta, ponekad u ljudima vide strance, nekada vječnost s njima luta. Tvore se misli, putuju visoko lomeći okove mojega znanja, u ljudska srca ulaze duboko izlazeći iz okvira mojih sanja.

PROLAZNIK U NOĆI Otvorio sam svoje oči shvativši da na putu lutam, moja noga negdje kroči, crni mrak ja noćas gutam. U daljini sjaji svjetlo za kojim mi pogled ide, okruglo je jedno grotlo što ga oči moje vide. Put bez cilja ispred luta, stvarnost ova nema smisla, hladno mi je bez kaputa, moja riječ je tek suvisla. Na putu nema nikog živog, noć je gluha poput smrti, zalutat ću do puta krivog, čitav svijet se meni vrti. Tko me posla na put teški i zašto uopće idem dalje? Možda su to snovi greški, uranjam u crne ralje. Prolaznik sam ja u noći, tražim tebe na ovoj cesti. Izgubljen sam u samoći, hoću li te ovdje sresti?

26


___________________________________________________________________________________

Ovo je strašno velik grad i zato nema razloga da budeš sam u njemu, pjevao je Bajaga u mojoj glavi, a ja sam ipak bio sam u ovom gradu i polako gubio nadu da će stvari da se promijene. Kad si umoran i kad pada kiša, Istanbul djeluje kao ogromna pijaca gdje svi nešto prodaju, svi se deru, ali niko nikoga ne razumije. Vjetar nosi plastične kese, prodavci svega i svačega razvlače tezge i ćebad, prilaze ti klizećim startom i presijecaju odstupnicu, neki mračni tipovi ti se

unose u lice i govore nešto nerazumljivo i ne djeluju baš prijateljski nastrojeni. Ali, šućur Alahu, ni kiša ni umor ne traju zauvijek, pa kad sjedneš negdje da malo dođeš sebi i popiješ čaj i ako si pored toga dovoljno srećan da sunce malo promoli lice, cijeli grad počinje da poprima drugačije obrise.

U Stambolu na Bosforu

Boris Maksimović

Nevjerovatno je koliko grad mijenja izgled kad padne kiša. Svaka sitnica dobije posebno značenje u slici grada koja ti se stvara u glavi, od svake kese na ulici u stanju si da izvedeš zaključak o mentalitetu ljudi i atmosferi grada, posegnućeš za nekim pogodnim i podobnim citatom koji će se nadovezati na to i tako će tvoje impresije dobiti neki sumnjiv legitimitet i čvršće obrise – ali nećeš biti u pravu. Jer to je samo prokleta kiša, a ti si meteoropata. Kiša će prestati, a ti ćeš doći do kraja Istiklal ulice, osjećaćeš se kao da te nosi neka brza rijeka – Vrbas ili Una, recimo – i doći ćeš do kraja, tamo do Tunela. Tunel je jedan od prvih evropskih metroa, a projektovao ga je ko drugi nego Švabo. Jer nama Balkancima izgleda uvijek treba neko drugi da donese napredak. Naravno, ni Švabo ga nije projektovao iz altruizma već što je imao poslove, a to mu je olakšavalo posao. Ali uspio je da ubijedi sultana i ovaj mu je dao dozvolu da ga izgradi do Karakoja, tj. do Bosfora. I danas se kroz taj tunel saobraća i ostao je da služi kao spomenuik simbiozi preduzimljivosti, korisnosti i ljepote, one ljepote u srednjovjekovnom smislu o kojoj piše Toma Akvinski, gdje nešto mora biti i korisno da bi bilo lijepo. A izaći iz Tunela i doći do Bosfora u predvečerje pa onda uzeti trajekt da prijeđeš u Aziju, u Kadikoj, pa to je nešto najpametnije što čovjek može da uradi dok je u Istanbulu. Jer zalazak sunca u Istanbulu nigdje nije toliko lijep kao na Bosforu. I stvarno, koliko je mjesta na ovom bijelom dunjaluku gdje možeš da počneš gledati zalazak sunca na jednom kontinentu, a završiš na drugom prije nego što ono padne iza horizonta? 27


___________________________________________________________________________________

Dok prelaziš Bosfor i u daljini gledaš horizont kako se spaja sa linijom grada koja u tom posebnom trenutku zaista izgleda kao na razglednicama možeš da naslutiš kako je Istanbul izgledao nekada, jer samo tri visoke poslovne zgrade kvare tu liniju horizonta, a ni njih nije teško ignorisati kao ni zvuk motora trajekta. Ako čovjek ima tu sreću da se nađe na Bosforu tokom zalaska sunca shvatiće da je scena dovoljno magična da te na trenutak baci u neki drugi vijek, a ti ćeš taj vijek da osjetiš na licu jer te vjetar i miris mora nose jednako kao i taj trajekt kojim prelaziš iz Evrope u Aziju. U Istanbulu se istok i zapad ljube svaki dan, na hiljadu načina. I čovjek, ako su mu zvijezde dovoljno naklonjene, može nekada da osjeti kako je to biti usred tog poljupca, u Stambolu na Bosforu. Ni azijska strana nije sva ista.

Tu je Kadikoj, gdje ima i klubova i dobrih kafana, ali tu je i Uskudar, gdje nema ništa. Uskudar je Erdoganov bastion, reče mi jedan momak kasnije. I nije to bilo teško shvatiti. Konzervativan dio grada sa jako puno džamija. Kad prijeđeš u Uskudar shvatiš da su žene pokrivenije, a muškarci brkatiji. Nigdje se kao u njemu ne može vidjeti drugo, orijentalno lice Istanbula. Teško je definisati

ljepotu Istanbula jer on nije jedan od onih gradova koji će te osvojiti fizičkom ljepotom svojih zgrada, širinom bulevara ili geometrijskom uređenošću parkova. Nije da nema lijepih zgrada, ima ih.

Ali ima ih i razrušenih i nakaradno napravljenih i nekih koje vrijeđaju oko. Ali ima ih koje su i u svojoj razrušenosti lijepe. Istanbul nije lijep na taj zapadni način. Ima nešto u tom neskladu što ne boli, ne vrijeđa i smiruje. Kad sam se vratio slučajno sam naletio na jedan Andrićev citat koji mi je jednostavno i lijepo raspleo taj čvor koji nisam znao kako da izrazim. A rekao je Andrić ovo: „Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. Orijent je divno čudo i najveći užas, jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena, nego krivuda i treperi.” Orhan Pamuk u svojoj knjizi “Istanbul” kaže da je melanholija osjećanje koje najviše karakteriše Istanbul i njegove stanovnike jer svakodnevno gledaju ruševine dva ve-

lika carstva. Na prvi pogled ovo izgleda kao besmislena tvrdnja, jer toliko je života u Istanbulu, ali postoje trenuci u kojima te to izgleda kao savršeno logično kada, na primjer, šetaš po Bešiktašu i u svim lokalima vidiš istu sliku na televizorima – vatricu u kaminu kako pucketa, da stvori neki osjećaj topline i intimnosti, šta li. I tada je teško oduprijeti se da te ne preplavi tuga. Vrzmao sam se jednog dana po Sultanahmetu, htio sam da uđem u Aja Sofiju, ali je bila zatvorena taj dan pa sam samo legao na klupu i gledao u vedro nebo kao da imam sve vrijeme ovog svijeta. A onda se u jednom trenutku prolomio ezan sa Plave džamije i prizor je odjednom poprimio sasvim drugi oblik. Prostornovremenske granice kao da su počele da trepere i taj zvuk je bio toliko oštar, jak i prepun značenja da je u tom trenutku bilo moguće sve – samo ne ostati ravnodušan. Naviknut na neke rutinske ezane u Bosni potresao sam se suočen sa količinom emocija koja je izbijala iz ovoga.

28


___________________________________________________________________________________

Ostaci nekog drugog Istanbula u Bešiktašu

Strahopoštovanje i bogobojažljivost jednostavno nisu dovoljno jake riječi da opišu taj zvuk. Ne znam kako ni zašto, ali odjednom sam vidio maloazijske stepe i ratnički narod koji će za jako malo vremena da pokori sve oko sebe. Ne znam kako ni zašto, ali odjednom mi se sve to učinilo jako logičnim i lako shvatljivim. Ušao sam u Plavu džamiju i ne znam ni sam koliko sam unutra ostao gledajući ljude. Majku i ćerku iz Francuske. Neke kosooke pokrivene gospođe. Lokalne plećate momke kako ustaju nakon molitve, grle se i slikaju za Fejsbuk. Selfi u džamiji. Nije moglo da mi ne bude malo smiješno. Kasnije tih dana uspio sam da upadnem i u Aja Sofiju. Kažu da je Justinijan, kada ju je napravio uzviknuo oduševljeno: „Solomone, nadmašio sam i tvoj hram!“ Aja Sofija je veća u pričama nego u stvarnosti. Istina je da je Hram Svetog Save na Vračaru gotovo dvadeset metara širi i viši od nje. Ali Aja Sofija je građena prije 1500 godina, a to je ipak nešto. Mogao bi čovjek o Aja Sofiji knjigu čitavu da napiše, na primjer, kako je rođena praktično iz pokušaja državnog udara, takozvane pobune Nika, kada je prvobitna građevina oštećena. Tada je Justinijan u jednom danu uz podršku svoje žene, carice Teodore, pobio oko 30.000 ljudi. A onda je napravio najveću crkvu na svijetu da u istoriju uđe kao zadužbinar, a ne kao krvolok. Ali ono što se meni najviše svidjelo u Aja Sofiji nije toliko boja njene fasade sa svim nijansama istorijske patine niti ta fascinantna kupola ni mozaici ili natpisi na arapskom iz vremena kada je ona bila džamija već jedna najobičnija mačka. Dok su turisti slušali vodiče kako im na slabom engleskom objašnjavaju šta je tu i kada bilo odnekuda se pojavila jedna mačka i nonšalantno prošla kraj njih krajnje ne-

zainteresovana i za vizantijsku epohu i za islamsku kaligrafiju. Mačka je tu bila domaća, shvatio sam to jer se niko od čuvara nije na nju obazirao, a nije bila ni jedina. Uskoro se pojavila još jedna. Te mačke su unijele dah života u tu dosadnu scenu gdje smoreni vodiči objašnjavaju naizgled zainteresovanim turistima istoriju mjesta. Ljudi su otišli u drugom pravcu, a ja sam mačku vukao za rep u po Aja Sofije pokazujući na svom primjeru kako da čovjek ostane nezreo i kad nabije dvadeset i šest godina u guzicu. Istanbul će čovjeka osvojiti silinom života koji izbija iz svake njegove pore. Kada uđeš u Istiklal ulicu i kada se ponese ta rijeka ljudi shvatiš koliko je u stvari Istanbul veliki grad. Onda skreneš u neku od brojnih čajdžinica i kafana i shvatiš da se svi zvukovi pretapaju u jedan veliki žamor koji je na neki čudan način umirujući. Prva stvar što čovjeku upadne u oči kad dođe u Istanbul je to koliko malo Turci piju kafu, a koliko puno čaj. Upada u oči i da Turci uopšte ne puše ko Turci. Zvanični podaci govore da Istanbul ima 14 miliona stanovnika, ali lokalci se nikako neće složiti s tim. Neki tvrde da ima i do 20 miliona. Teško je reći. Ali kad autobus izađe na autoput koji vodi dalje prema Aziji i kad vidiš bukvalno hiljade zgrada načičkanih jednu pored druge ne možeš da se ne zapitaš kako je zaboga organizovan život u tim džematima. Ili na koliko tih zgradurina dolazi jedna džamija? O istoriji Istanbula su napisane i pisaće se mnoge knjige jer dvije hiljade godina istorije grada nudi i više nego što čovjek može da upije. Ali Istanbul i dalje ispisuje istoriju i zadnji put je veliki rez urezao u maju 2013. godine, kada su izbili protesti protiv uništavanja Gezi parka. 29


___________________________________________________________________________________

Tad su Turci još jednom pokazači za šta su sposobni. Gezi park se naslanja na Taksim, a Taksim je centar evropskog dijela Istanbula. Niti je Taksim pretjerano lijep trg, niti je Gezi veliki i uređeni park, ali je ipak zadnja linija odbrane protiv nadirućeg naleta novih zgrada koje gradska vlast gradi u saradnji sa tajkunima bliskim Erdoganu. Kada se pogleda satelitski snimak vidi se da je Gezi zadnji park u tom dijelu grada. “Da dođe do zemljotresa, mi ne bismo imali gdje da se sklonemo!” – kaže mi prijatelj koji je bio aktivan učesnik tih demonstracija i to danas ističe kao jedan od najljepših perioda svog života, prije svega jer su ljudi pokazali nevjerovatnu solidarnost i jer su najrazličitije grupe stale jedna uz drugu u odbranu tog parka. Sve je počelo kada su vlasti odlučile da sravne taj park za zemljom bez odgovarajućih građeviskih dozvola. Počeli su radovi i tu se pojavilo par dekica – arhitekata i profesora koji su nekako došlo do saznanja šta se radi i rekli su radnicima da je to što rade ilegalno. Vlast je na njih poslala policiju koja ih je suzavcem otjerala. To je izazvalo bijes ljudi, jer to nisu bili nikakvi radikalni aktivisti Grinpisa, već gomila starijih ljudi koja je na najjednostavniji mogući način pokušala da se ljudima ukaže da se krši zakon. To je bila iskra koja je zapalila veću vatru. Svakog dana bi se skupljalo sve više i više ljudi. Sve je buknulo kada je policija jednom upala u park u pet ujutro da rastjera mirne demonstrante. Onda su svi krenuli u park, a policija je svaki put bila sve brutalnija i brutalnija. “Možeš li da vjeruješ da je policija za tri dana protesta protiv demonstranata upotrijebila suzavca onoliko koliko sve policije Evrope upotrijebe za godinu dana?!“ – reče mi drug. Vlast je bila uporna u namjeri da presiječe dotok demonstranata, pa je tako naprasno ukinula gradski saobraćaj iz udaljenih dijelova Istanbula do centra, ali to njih nije spriječilo. “Ljudi su pješke išli iz Kadikoja do Taksima samo da bi bili tamo!” – sa nevjerovatnim žarom i sjajem u očima mi priča on kako se sve odvijalo. Policija je uspjela da istjera demonstrante iz Gezi parka i sa Taksima i “kornjače” su blokirale pristup. Ali se onda iznenada pojavila nevjerovatna sila i riješila stvar. Taj deus ex machina bili su navijači Bešiktaša, izrazito politički aktivni. Drugi domaćin koji me ugostio baš u Bešiktašu rekao mi je da oni često na utakmicama skandiraju protiv Erdoganove vlade, a onda državna televizija te snimke prigušuje, kao da se ne čuju. Navijači su, po prirodi zanata, naviknuti na suzavac i ne smeta im toliko kao “običnim” demonstrantima. Oni su imali marame natopljene vodom, ali bitnije od marama je što su imali sprejeve. Približili su se specijalcima i crnim sprejevima im obojili gas-maske, tako da više ništa nisu mogli da vide, morali su da ih skinu i tako su ostali bez prednosti. Nakon što su se navijači probili na Taksim i ostali demonstranti su stigli i više se nisu povlačili odatle. Onda je vlast krenula sa ubacivanjem zle krvi u cilju razbijanja jedinstva demonstranata. Erdogan je optužio demonstrante da su u jednoj džamiji u Eminonuu pili alkohol i da su napali i obeščastili jednu pokrivenu ženu. Objavili su i neki snimak na kojem se to kao vidi, a u stvari se ne vidi ništa jer se kamera stalno trese. Onda su pritisnuli imama te džamije da potvrdi te iskaze, ali je on rekao: “Ja sam Božji čovjek, ne mogu lagati i reći da sam vidio nešto što nisam.” Ispitivali su ga šest sati, a on se držao toga što je rekao. Na kraju su ga sa porodicom prebacili na službu u jednu udaljenu provinciju. I još šest puta tokom godine. Da ostali nauče lekciju. Ni tu nije bio kraj. Erdogan je jednog dana, planirajući “konačno rješenje”, u skladu sa svojom retorikom pozvao turske majke da svoju djecu sklone sa trga jer će se tamo povrijediti, aludirajući na policiju i njen završni udar. Ali nije računao da će te iste majke doći i ostati na trgu sa djecom. Na kraju, vlast je odustala od rušenja parka i građenja zgrade. Nažalost, u toj borbi živote je izgubilo šest mladih ljudi i nema toga što ih može vratiti. Ništa nije vrijedno toga. Ali vlast, takva kakva jeste, našla bi neki drugi povod za sukobe da nije bilo tog jebenog parka. Narod bi se prije ili kasnije digao. Turci su tu pokazali da mogu da djeluju zajednički, a da se ne glože kao rogovi u vreći. A veliki su narodi koji to mogu da urade.

30


___________________________________________________________________________________

IMPRESIJE O ROMANU Maja meseca objavljen je, kako je i najavljeno, a nakon priča „Grad koji je sačuvao dušu“ prvi roman Miroslava Lj. Rankovića „Sara“ u izdanju „Grada koji je sačuvao dušu“. Radi se o veoma emotivnoj priči o devojčici čiji su roditelji svojevremeno emigrirali u Kanadu, ali ona se vraća, privučena jakim korenima koji su je vukli ka domovini i rodnom gradu. Knjiga je posvećena svim damama i svima koji će se prepoznati u liku Sare, devojke u čijem su sećanju duboko ostale slike detinjstva i odrastanja. Sećanje na baku, koja joj je u nasledstvo ostavila stan ima svoju duboku simboliku. Roman nije samo priča već i vodič kroz običaje i tradiciju Beograda i Srbije, u kojoj čitaoci mogu da se upoznaju sa skrivenim lepotama grada, znane samo oštrom oku fotografa, slikara i umetnika, sada u ulozi pisca, koji je uspeo da dočara jednu emotivnu priču povratka u voljeni rodni grad u kojem devojka nakon završenih studija u inostrastvu vidi svoju priliku da napravi karijeru, ali i da pronađe svoju ljubav. U priči će se prepoznati svi beograđani koje „muči“ nostalgija. Pronaći će se i svi oni koji nemaju hrabrosti da započnu novi život, put, posao. Sara, iako situirana, na neki način i predstavlja jedan svet za koji se može reći, „lako je njima“, piše se samo o lepom, s druge strane je nesigurna i usamljena, ali se bori i pronalazi priliku radeći vredno. Ovde se može prepoznati potreba da se ostvari sebe, da se bude hrabar i stane na crtu, pokuca na vrata, predstavi svoja umetnost i započne avantura i to je podsticaj i poruka svima da se može uspeti. Roman preporučujem svima koji žele da udahnu miris Beograda, da se podsete na lepa mesta, slikovito opisana i usput osete ljubav u svakom slovu ove predivne priče.

Miroslav Ranković - Sara Odlomak iz romana „Stigle su i prve, ledene košave. Zadržavale su mnoge pa i nju u toplini doma. Vreme je prolazilo uz muziku veoma ugodno a stara biblioteka je našla još jednog ljubitelja. Sasvim slučajno, u redu pored francuskih klasika izvirilo je nekoliko veoma lepo ukoričenih beležnica. Jedna od njih je sadržala skice, mere i specifikacije materijala za haljine, suknje i ostale odevne predmete. Poneka stranica sadržala je datum i nazive radnji, količinu naručenog materijala sa opisima potrebnih krojačkih aktivnosti i vrstama štepa. Imale su i oznake papirnih šniteva koji su ležali pored mašine. Otvorila je jedan i lagano razmotala sasušenu hartiju. Razmotala ga je na tepihu i složila. Podsećao je na papirnu haljinu lutki lepljenih na tvrdi karton i da su su devojčice ljubomorno čuvale i brižno oblačile prateći modne trendove.

Iznenadila se gracioznošću papirnog modela iz koga je odisala jednostavnost i lepota oblika. Zamišljala je nežno platno kako se pripija na žensko telo ističući baš one linije koje ga čine ženstvenijim ujedno naglašavajući prirodne obline. Pronašla ih je još nekoliko i satima uživala u njima. Izguglala je pozamanterijske radnje, pronašla nekoliko u blizini i ne mareći na kišu i vetar svoju jutarnju šetnju produžila do njih. Iznenadila se izborom tkanina i konca. Izabrala je nekoliko videći u njima svaki model i nekoliko kalemova konca i čipki. Odabrala je dugmad, rajsfešluse, čičak trake i nekoliko pari veoma ženstvenog veša koji se ovde još uvek izrađivao od pamuka. Uspela je i da izmami osmehe prodavačica koje su odavale sreću zbog sticanja još jedne mušterije a njihov je posao činila potrebnim u vremenima koja su bila potpuno neizvesna.“ 31


___________________________________________________________________________________

Miroslav Lj Ranković, slikar, fotograf i pisac rođen je školovao se i živi u „Gradu koji je sačuvao dušu“ Izlagao je više puta kolektivno i samostalno. Najdraže izložbe: „Voljeni Grad“ 2011, Galerija „Čubrilo“- Kula na Gardošu, „Grad koji je sačuvao dušu“ 2012.,2013. i 2014. godine. Slike i fotografije Autora nalaze se u mnogim galerijama, Galerija „Čubrilo“- Kula na Gardošu kolekcijama širom ove stalno vrtuće zemljine kugle. 2013. objavio je zbirku priča „Grad koji je sačuvao dušu“, a 2015. godine i roman „Sara“. Osnivač je i administrator fejsbuk stranice „GradKojiJeSačuvaoDušu“ posvećene svim zaljubljenicima u umetnost. Rad autora možete pratiti na: www.facebook/GradKojiJeSacuvaoDusu

Miroslav Ranković - POZORIŠNA PREDSTAVA „U ime naroda“

Pozorisni komad "U ime naroda" napisan je na osnovu istinite price o Vukanović Dobrosavu - starom majstoru stolaru, koji baveci se sopstvenim zanatom biva ponesen vrtlozima dolazećeg vremena i u njemu pliva sve do oslobođenja i nacionalizacije. Imovina biva oduzeta a on bačen na margine sudova sa kojima se natezao sve do smrti bez uspeha. 27 godina nakon njegove smrti deo imovine biva vraćen naslednicima. Poslednji deo komada se bavi pitanjem starog majstora, da li ce naslednici biti dostojni nasleđa kada jednom ipak vrate imovinu. Pozorišni komad je veoma interesantan zbog podele scene. Na levom delu igraju glumci, a na desnom se projektuju senke „negativaca.

Rađen je za svega nekoliko glumaca i za gerilsko prikazivanje primereno vremenu u kome scenarija idu na javnu nabavku, a do finansijskih sredstava se teško dolazi. Ranković kaže da mu je ideja da „privoli“ nekoliko glumaca koji će predstavu igrati u svoju korist. Muziku za predstavu je uradio kompozitor Spasić S Dragan, zvucne efekte i senke Miroslav Lj Rankovic a deo je moguce čuti i videti na https://youtu.be/EPZRTAhO9Fw. Scenografija - odnosno pozorisni komad " U ime naroda" bice objavljen početkom jeseni u izdanju Zvezdanog kolodvora.

32


___________________________________________________________________________________

I već od samog naslova romana Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić, nameće nam se pitanje, a ujedno nam se i otvara čitalačko interesovanje: Ko je ta Ksenija Lovrć o kojoj autorka želi da nam priča u svom romanu. Znatiželja naša zagolicana je i mi krećemo u avanturu čitanja, prosto, bez velikog razmišljanja šta je to što nas kroz dalji sled događaja čeka. Već u prvom poglavlju koje nosi naziv Vraćanja – ravnica mira, glavni junak, intelektualac, nas, govoreći u prvom licu, uvodi u priču o sebi, o svome ocu, porodici i o majci pesnikinji Kseniji Lovrić, kroz slavonsku izmaglicu i mirise ravnice posle kiše i cvrkut ptica, onako meditativno analitički i sa puno ljubavi, kao kad se meditira iz ljubavi. U sledećoj glavi koja nosi naziv San – prethodnik tuge, junak ispovednim tonom, kao pred pričest, mada je u pitanju intelektualac, doktor psihologije, govori o sebi introspektivno i znalački, otvarajući tako Pandorinu kutiju svoje duše i zavodeći nas isčekivanjem šta se dešava sa Ksenijom Lovrić, mi se upoznajemo sa pejzažima njegove bogate unutrašnjim doživljajima duše.

Impresije o romanu Zorice Tijanić „Putovanje kroz san Ksenije Lovrić“ - Radovan Vlahović, Banatski kulturni centar I već na samom početku romana, Zorica Tijanić nas svojim majstorskim pripovedanjem i zavođenjem uvlači u svoju priču, u svoj roman, a da i ne osetimo da smo mu se predali, onako iskreno, sa srcem i sa punom dozom poveranja da će nam čitanje doneti onu dozu prijatnosti i zadovoljstva koje očekujemo od velikih romana. Ja, kao jedan od prvih čitalac rukopisa Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić pre objavljivanja knjige, osećam da sam uvučen, već u startu, u mrežu čitanja što je za početak težak zadatak svakog proznog pisca. I moj osvrt na ovaj roman neće biti tek puko prepričavanje onoga što se u njemu dešava, već naprotiv, samo skup impresija koje je čitanje u meni proizvelo, kako bih onoga trenutka kad se knjiga pojavi pred tobom, poštovani čitaoče, i kad je uzmeš u ruke, rekao da tvoja posvećenost čitanju i tvoja pažnja, dragi čitaoče, neće biti ni u jednom trenutku uzalud. Jer Zoričini junaci, otkrivajući nam sebe, otkrivaju i nas nama samima i daju nam šansu za vlastitu introspekciju i promišljanje sopstvenih života koji su u stalnoj težnji da prenebregnu vlastite protivurečnosti koje su se u nama življenjem nataložile. Opisujući Kseniju, glavni junak dr Ilija Lovrić, pripovedač, kaže: „Imala je gen mladosti. Izgledala je kao devojčica, a opet kao ledena kraljica.” Govoreći i opisujući svoju porodicu, Ilija Lovrić nam otvara priču o spokojnom životu u slavonskom selu, o lepoti, slozi, miru i ljubavi u porodici u kojoj je Ksenija odrastala, ali nam i otvara priču o devedesetim godinama, o ratu građanskom koji se kao arhetipska slika nosi genetski u sebi i uvek kad se promišlja vlastiti život, takve i te slike su iskakale kao mračni pajac iz kutije i sablažnjavale svojom strahotom, apsurdom, bezrazložnoću našeg glavnog junaka. Putovanje kroz san Ksenije Lovrić je roman o jednoj ženi o njenim ljubavima u senci poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Priču o glavnoj junakinji, o njenom životu, nam sklapa njen sin u romanu, koji je ona od njega, kao zavet i poslednju želju na samrti, zatražila. Ilija Lovrić tako postaje glavni narator koji pored toga što čita ispovesti svoje majke i njene velike ljubavi Emira, takođe i sam ispoveda svoj život. Ovaj roman, slobodno bismo mogli reći, je jedna velika kao pred pričesrt ispovest, gotovo svih junaka koji imaju želju da se oslobode onog neizrečenog u svojim odnosima i da dosegnu katarzično smirenje. 33


„Putovanje kroz san Ksenije Lovrić“

___________________________________________________________________________________

Ovo je, takođe, roman o ljubavi žene prema muškarcima, i o ljubavi muškaraca prema njoj, ali i roman o ljubavi majke prema sinu i sina prema majci, koja nam se sa svakom novom stranicom otkriva u svojoj jezičkoj i pripovedačkoj toplini i lepoti kazivanja. Junaci ovog romana su intelektualci, pesnici, filozofi, slikari, psiholozi što daje prostora autorki da ispolji svu unutrašnju snagu i lepotu sumnji svojih junaka, sa željom da otkriju istinu o sebi i svetu u kome žive, a ujedno i da kroz neko od svojih dela, Ksenija u pesmama, a Emir u slikama, ostave tragove koji mogu biti signali i putokazi za potomstvo. Zorica Tijanić je pre svega pesnik i to se oseća na svakoj stranici ovog romana, ali je uspela da

Odlomak iz romana:

Poslednji dani odmora. U mislima mi je tišina jutra. Ne znam jesu li bliži voz ili tračnice svitanju ili će sunce zameniti poluloptu od suvobelog odsjaja meseca. Uporne daljine u svom nastojanju da nas vode što dalje od voljenih bića ili je to sudbina života da nas odvaja od lepote ili naše prokletstvo koje razdvja od matice. Nisam bio potpuno siguran u sva pitanja, a još manje u neadekvatne odgovore. Tek sam počeo da čitam Platona i da se zamaram sa ostalim velikim umovima filozofije. Bio sam treća generacija koja se prihvatila tog komplikovanog procesa studiranja filozofije, u čiju smo harizmatičnu esencijalnost morali da uronimo, što iz emocionalne nezrelosti ili intelektualne iskompleksiransoti, pa kako potrebe za dokazivanjem moći i ostale divovske fantazije, tako i zbog sujete koja je bila genetski uslovljena. Možda zbog njene poezije, Ksenijinih stihova, koji su mi odzvanjali kroz jutra, kroz zvukove

svojepripovedačko ja transformiše i da govori iz pozicije muškarca Ilije Lovrća. Ovo je roman i o snovima ljubavnika koji, ako se ne ispunjavaju u jednoj generaciji, oni se ispunjavaju, kao sudbina, u životima potomaka protagonista ove prelepe ljubavne priče. Ovo je roman o putovanju kroz poslednjih četrdesetak godina na prostorima bivše Jugoslavije. Roman u kome ima mnogo tajni, koje se otkrivaju sa mnoštvom upitanosti i samospoznaja, naratora Ilije Lovrića, gde on upoznajući život svoje majke, kroz pisama i dnevničke beleške, uspeva da izbegne prozaične zamke u koje je njegova majka upadala i da, zajedno sa Andreom, nađe svoju formulu za životnu sreću.

tračnica, saplićući se u svojoj snazi žudnje za lepotom i ljubavi. Iz poštovanja prema njenoj snazi da podnese samoću žene, krećem u potragu za njenim žudnjama i tajnama, koje je znala samo jedna osoba, a prema kojoj sam se, evo uputio i sa strahom i sa radoznalošću. I da se vratim razlozima zašto i sam studiram filozofiju, nakon završene psihologije, da li zbog osećaja krivice, jer mislio sam da sam ja kriv što nas je otac napustio tako rano. Ksenija je mislila da je ona kriva, otac je mislio da smo svi ludi i tako su se smenjivala osećanja između ugodnosti u mirisu toplih kifli, praznika kod bake i dede na kraju grada, ratluka dede Rastka, putovanja za Koporin, mog prvog razreda, učitelja Andrije, Tare iz treće klupe, ujkice i opet mame i njenih pesama, nežnosti i očiju boje ćilibara u kojima se ogledala ta dubina i snaga, koja me i sad nosi i odnosi svaki bol sa sobom, i danas, i sutra, i uvek i zauvek...

34


___________________________________________________________________________________

NE ČEKAJ GA ANJA Ugasi cigaretu drhtavim prstima na uglu tvojih usana osmeh neverice Jutro te prepoznalo među hiljadu bludnica Noć te sjajem prevarila odabrala da pomiluje bol podno srca Ugasi Anja tu poslednju cigaretu U čekanju dogoreli snovi k’o prsti On sa mnom još uvek završio nije Još uvek naviku ima da na čelo poljubac mi spusti

pa mi trak od svetlosti u čašu vode nasipa i prinosi Ne čekaj Anja Ne daj nadi da te zanosi Ne igraj na sažaljenje u njemu Moje su usne ćutale o svemu Kroz dim pokupi svoje prljave snove i na nekom drugom mestu plači i za ljubav prosi Na drumovima krvave ostale su stope jer godinama hodali smo po vatri bosi Zato ugasi tu cigaretu Anja i ne čekaj ga više U bircu ispod našeg stana

sad neka druga o njemu sanja Ne kupuj već prodano vreme koje snove odnosi na cestu Bog snagu svoju uvek na kraju pokaže hladno je bolje zagrni tu vestu Skupi usne i prosute snove zatvori u zidove Šansa ili izazov nikad ne znaš šta ti sutra donosi Srce je lopov stari igra na sve ili ništa ali u jedno budi sigurna da ljubav se krađom ne ponosi Zorica Tijanić

„OBJETO S TIŠINO“ Objavljena zajednička zbirka poezije Zorice Tijanić i Franje Frančića MORJE, KI GA ŽIVIM

Zorica Tijanić

Franjo Frančič

Še sem na modrini pečine, ko se mi zdi obala tisoče milj daleč. Ladja, ki potuje k meni se sveti kot upanje, ki se prebuja. Včasih ladja izpluje na slepo išče pot k pristanišču na zemljevidu zvezd brez moči obrača jadra.

OBJETA S TIŠINO

Pozno v noč izplujem, da jih poiščem, preko vrženih mrež, ki težko kaj ujamejo v pretrgane niti. Končno sem na pečini svobodna in Vzravnana, moja jadra plujejo brez krmarja, ko iz megle rojeva se podoba mesta, kot najlepši ščit žalosti, ki duši je steber, da zdrži vso samoto. 35


___________________________________________________________________________________

Nikad Otišla je sa zadnjim vozom sunce u očima njenim me oslijepilo, usnice su joj mirisale na med, njeni brzi pokreti, su me uznemirili da blaženstva, donijela je glazbu mira i strasti, možda sam samo zamišljao, možda sam samo glumio, pretvara se, lagao, ali bila je tako zastrašujuća u svojoj jednostavnoj ljepoti, krala moje misli i riječi, sa njom bi mogao dijeliti vrijeme, prostor, zrak, noć, jutro, mogao pobijediti udaljenosti od tijela, znam da nemam prava, da bi se borio, sada sam prvi put shvatio važnost želje

ludosti, boli, ludog nemira, kada ne možete učiniti ništa, kad je odlučeno ranije, glavni dvojnik, koji je uvijek bio ledeno hladan, pobjegao u panici, ona i njezin suđeni čovjek, taj varljivi osjećaj koji sam čekao cijeli svoj život. Nisam znao što se događa, ne znam, ne znam, ja ponavljam,ali ja sam shvatio da ću je ubijati noć po noć, a to nije u redu, ja nikada je nikad poljubio, nikada Vlak je bio izgubljen ruke su mi krvave, Ja nemam srce, sjedim pod mrtvog hrasta, nikada, nikada …

Poezija Franje Frančića Detinjstvo Porodica treba da bude tvrđava otvorenih vrata, govorio sam sâm sebi, ali, zar to nisu samo prazne reči, fraza?! Nisu li ostale samo laži? Nije li bila to samo igra odbrambenih mehanizama? Detinjstvo te označi, ne odbaciš ga tek tako, prati te. I misliš da je odrađeno, da će biti drugačije, ali se vrati. Onaj podmukli nemir, ono odbeglo dete koje te priziva usred noći. Dobro, mogao bi da se izgovaraš na krizu srednjih godina, ali kad pokušaš da izbrišeš pozadinu, da je promeniš, ne uspeva ti. I odjednom život više nema nikakvog smisla, pa da se ne znam kako trudiš da prizoveš lepa, sunčana vremena koja su postojala, ne uspeva ti. Opet si usred rata, opet si zgrčen pod krevetom i drhtiš od straha, opet si malo izluđeno kopile koje ništa ne razume. I onda se setiš svih onih seljakanja, svih onih zidova i noćnih samopropitivanja, svih novih strahova, naraslih u planinu. Setiš se krikova, bežanja i preteće praznine. Postaneš svestan da je bilo šuplje, promašeno i ludo. Maziš taj bol u sebi, ljuljuškaš se. Sto ti je godina, usred noći ljuljaš se na fotelji i plačeš. 36


___________________________________________________________________________________

Marko Ivančević iz Novog Sada, do sada objavio dve zbirke poezije u izdanju Nove Poetike, „Šapat Tise u Banatu“ i novu zbirku „Fenjeri iz mog sokaka“...

MOSKVA – GROMADA OD GRADA Prišla si mi vrlo tiho Pahulje su tkale svoju nit Među prsima pršti sloboda Ljubav je najjača kada je tren – bit. Procenila si me vrlo oštro Na mozaiku glas što me tebi mami Ne izlazi iz pocepanog lista Ne ludiraj se nismo sami Tražila si leto u mom plavom oku Dubrovnik,mesto gde nastasje greh Galebovi vrebaju naša srcsa U kojoj bonaci ribari plaćaju ceh Ne njiši palmine grane Posebno sam ponosan mna njih Oprane plimom sjaje se hridi Pučinu para sastanak lepši od svih Podmoskovske Kaljinke, tvoju

nevinost kriju Veseli Kozaci, borbeni duh u nama sjja Spavaj Mila na pramcu bele lađe Ravničarska krotkost za otok da zađe

37


___________________________________________________________________________________

Nemanja Oblaković Profesor srpskog jezika i književnosti. Bavi se kreativnim pisanjem poezije i proze, radio sa decom iz SOS Dečijeg sela, organizovao kreativne radioniuce pisanja, organizacija i izvođenje dečijih predstava, učesvovao u organizaciji akcija za prikupljanje i organizaciji kampa zha decu bez roditeljskog staranja. Učestvovao na pesničkim večerima i maratona u više navrata, dobitnik treće nagrade Duška Trifunovića i Trifuna Dimića u kategoriji poezije i kratkih priča, objavljeni radovi u izvesnom broju književnih časopisa i naširoko posećenih portala. Ima blog pod nazivom Melanholija. Živi i radi u Novom Sadu.

Tragom Lune (Priča o najljupkijoj B)

Naše religije se razlikuju utoliko, što mi i dalje verujemo, da se svako putovanje neumitno završava novim početkom. Istina je doduše, da smo nekoliko puta pohitali u zagrljaj Zemlje i da se u sveopštem nesporazumu, to završilo tragično po obe strane. Ali ti ćeš ionako, sve ovo zavesti pod buncanje pošašavelog kamenja - završio je svoju ispovest asteroid B-24. Pluton je bolovao od urođenog egzistencijalnog straha (što je doprinelo njegovom bitisanju na marginama), Mesec je i dalje bio rastrazan svojom podvojenošću (nešto više u članku Tri lica jedne Eve), dok davno prežaljena Kalista nije vredna pomena. Nakon rekapitulacije opsežnih naučnih istraživanja, koja su prevashodno

vezana za severno - karipske vode, te zaliv Puerto, dolazimo do iznimnog zaključka, da se pojava Lingulodinium polyedrum i dalje opire svakom konvecionalnom objašnjenju. Sama činjenica, da se emitovanje svetlosnog fluksa drastično povećava pri kontaktu sa subjektima iz spoljne sredine, ne mora nužno ukazivati na samoću.

38


___________________________________________________________________________________

ĆILIM

Ribari mu cijele mreže, Znaju dati, Da se ćilim može tkati. Od nekuda dupin svrati... Nije dupin za to tkanje, Već je dupin za igranje, Za parati mora tkanje. glazbala zore prsti sjene glas

Kada more ćilim tka, Valova mu kapi, Pomažu ćilim tkati. Gdje koji galeb svrati, Kao tkalac ćilim tkati, Il' u tkanje se utkati. Bijela lađa sred ćilima Usidrena znade stati, I u tkanje se utkati.

Poezija Nikole Šimić Tonina

ZAGREBAČKE JESENI Ništa nije, kao što su, zagrebačke jeseni, starogradskim ulicama, prospu zreli kesteni... kad' se, Šestinski kišobrani, s' kapima kiše bišće, opalo jesenje lišće... Gredeljevi tramvaji, kraljevi ulice, jesenje melodije, sjetne, škripe... Trinaestica- Žitnjak... Sedamnaestica- Prečko... Šestica- Črnomerec... Dvanaestica- Ljubljanica... Četrnaestica- Zapruđe...

Jedinica- Zapadni kolodvor... Trg Bana Kaptol, Kvatrić, Dolac, Ilica... Novi Zagreb, Jedan grad, a tisuće lica...

39


___________________________________________________________________________________

RADOJKA UŠUREL Radojka je rođena jednog kasnog toplog avgustovskog dana, 1958. godine u Vršcu, lepom malom mestu koje se, poput osvetljenog kraljevskog broda, usidrilo u mirnoj panonskoj luci, pod obroncima Vršačkog brega, gde najčešće duvaju ludi vetrovi sa zaboravljenih obronka Karpata. Ostala je verna svome rodnom mestu i u njemu živi i danas sa svojom porodicom. Radi već trideset i pet godina u Opštinskoj upravi Opštine Vršac i piše pesme, dušom i srcem, jer veruje da izrečene misli svetom putuju, nošene krilima povetarca, plamte, pa onda nečujno zgasnu, samo napisane reči ostaju da nam srca razneže, dušu nadahnu i posle nas. Od 2010. godine učestvuje na književnim konkursima, na kojima je nagrađivana i do sada joj je objavljeno više od pedeset pesama i sedam kratkih priča u zbornicima i književnim časopisima u Beogradu, Nišu, Bečeju, Subotici, Zmajevu, Vrnjačkoj Banji, Žitištu, Sokobanji, Inđiji, Gornjem Milanovcu, Vršcu, Topoli, Rožaju (Crna Gora), Mrkonjić Gradu (BiH), Rijeci (Hrvatska), Čačku i Ćupriji.

„Najgore što se pesniku može desiti je da bude omiljen i neshvaćen.“ Žan Kokto

Čekajući Godoa Stajala je na vlažnom peronu čekajući nekoga i plakala, a možda to i nisu bile suze, već samo bistre kapljice hladne jesenje kiše što su joj klizile niz lice. Lokomotiva je nervozno huktala, sirena se poslednji put oglasila, svi su već bili u vagonima samo je ona nemo stajala, skrivena gustim oblakom dima i brisala lice promrzlim rukama. Koraci su na stanici zamrli, ni vrata više nisu škripala, u daljini se samo nazirala kontura nekog čoveka, svi su pogledi bili uprti u nju nadajući se da ona njega čeka. Ali, bila je to poslednja provera starog otpravnika vozova sa crvenom šapkom na glavi da je kompozicija spremna da krene metalnim šinama i u magnovenje prohujalog dana sve ostavi. Vagoni su sa stanice krenuli i ubrzo se u magli izgubili

a ona, kao lutka u izlogu, zamišljenim pogledom punim suza i ravnodušnosti ispratila je tu kompoziciju. Da li je ona nekog čekala ili je nju čekao neko na jednoj od usputnih stanica to nikada neće saznati niko jer ona je ostala sama na peronu u smiraju tog oktobarskog dana. Protutnjali su svi vozovi, na praznom peronu ostao je samo miris železničkih pragova, jato crnih gavranova u letu, slani ukus na njenim usnama i prazni vagoni na sporednom koloseku.

40


___________________________________________________________________________________

SANDRA MILADINOVIĆ Miladinović Sandra rođena u Kruševcu 17. jula 1971. godine. Živi u Majdevu, selu nadomak Kruševca kraj reke Rasine. Ima sina koji joj daje snagu da istraje u ovim burnim vremenima. Pravoslavlje je njena inspiracija. Veliki je kosmopolita. Diplomirani je ekonomista bankarstva, finansija i osiguranja Ekonomskog fakulteta beogradskog univerziteta. Od kada zna za sebe privlači je sve što ima veze sa umetnošću.

Taj ton

Jedan, jedini ton koji pokrene suštinu mog nadahnuća, poneće me u avanturu bez daha i lomiću koplja tako spretno za nove odaje svetla, a, taj let sa andjelima biće bez straha! Da… U euforiji eksplozije dok igram po varnicama, noćobdije će me samo krajickom oka gledati i nastavljati svojim putem, taj trans i odsutnost nerazumljiv je svakom i sličan samoći ludila…. Ali, taj jedan jedini ton bi me tako srećnom učinio, jer sva moja čula bi se probudila, i u zanosu ja možda nebih prolaznike videla, ali, svetlost bar jedne nove odaje stašno bi mi se svidela! Bila bih opčinjena…. Čak i koja kap krvi, tog blaga sto kruži nama, neka iz vena oteče, ali znam da neću okovana sedeti i plesti paukove mreže!

Ne, to nije moja misija, misli od toga beže… Ja volim beskraj i stisak ruke pomoć što ište, sreću i blagost u ljudskim očima najviše…..! O’ kako boli strast za tim i neka me kazne moj dragi Isuse što više, jer znaću da je moja želja tvoj stih, da te polako sledim i da sam ti bar malo bliže!

41


___________________________________________________________________________________

SAŠKA SOLDAT Saška je rođena 1. aprila 1994. godine u Vrbasu. Student je druge godine Filozofskog fakulteta, odsek Srpska književnost i jezik. Do sada nije učestvovala na manifestacijama, ovo su njeni prvi objavljeni radovi.

U željama

ŽELJA

SVE ŠTO ŽELIM

Želeo sam te oduvek. Tako najlepšu, tako jedinstvenu. Ti za mene to jesi. Najlepša vrednost u mojim mislima. Mnogi nemaju tu sposobnost da žele i traže svoju želju. Daleko od svih, a ni tu privilegiju da je nađu, kao ja. Pojavila si se baš sada, kada sam prestao da verujem da ćeš doći. Zaista sam te želeo. Samo je trebalo da te pustim da dođeš, samo to.

Sve što želim mora da se čeka. A sve što sada priželjkujem,ne vredi ništa. Sve što je trenutno,izbledi. Čuvaj one želje što ti iznova i iznova izmame osmeh, a Prave stvari se čekaju. Čekanjem na njih postaješ čvršći,i jači. Želja za njima te pokreće. Tera te da nikada ne odustaneš i da veruješ. Vera u ljubav,vera u sebe,vera u druge. Čekam da ponovo verujem sebi,drugima i da volim. Potrebno je mnogo vremena da ostvarim svoje želje. Ali kada ih ostvarim,biću nezavisan i srećan.

42


___________________________________________________________________________________

SLOBODAN M. STEFANOVIĆ Slobodan M. Stefanović, rođen je u Beogradu. Po zanimanju istoričar umetnosti, član Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije i Udruženja primenjenih umetnika i diz. Srbije. Dobitnik brojnih nagrada, plaketa i priznanja za doprinos kulturi grada Beograda. Zastupljen je u više antologija za prozu, poeziju i aforizme.

Objavljene knjige: „Žali se Markusu“, „Satanski aforizmi“, „In vino veritas“, „Stepenice koje nikud ne vode“, „Beograd u Beogradu“ i „Libero aforizmi“.

Objavljene knjige: - “Žali se Marksu”, Beograd, 1989, Književne novine ( koautor sa Milutinom Alempijevićem i Draškom Antovom) - "Satanski aforizmi", podlistak, Beograd, 1991. Privredni pregled - “IN VINO VERITAS”, Beograd, 1992, Solid - “Stepenice koje nikud ne vode”, (beogradske priče), Beograd, 1998, GEA - “Beograd u Beogradu” (beogradske priče 2), Beograd, 2002 Singidunum

Knjiga je dobila nagradu “6. April” za knjigu godine o Beogradu za 2002. godinu - "Libero aforizmi", Beograd, 2007. Grafički atelje "AS"

43


___________________________________________________________________________________

III nagrada Srpske književne radionice, 2012. Frankfurt am Main, DE

i vratite tihe ulice kroz koje prolaze slikari i JUŽNI BULEVAR pesnici u ranu zoru, zagrljeni, da ne Posvećeno Slobodanu padnu. Markoviću - Liberu Kad zatvorite Južni bulevar na sred ulice ponovo sazidajte Šta će nam Južni bulevar kafane “Tabor”, “Složnu braću“ kad nema Libera? i “Ljig”, Treba zatrpati tu ulicu možda ćete ponovo vratiti da više niko njom ne prolazi. boeme. Šta će nam Južni bulevar, U te obnovljene kafane, dođite ni Liberovog ateljea više nema. u ranu zoru Ko će da crta uboge probisvete pronaći ćete uklete pesnike i i svirače za čašu vina. slikare Šta će da budi uspomene kako sede u njima, s čašom u kad pravih boema više nema. ruci Nisu dovoljne knjige, i gostima govore svoje stihove. na prašnjavim policama. Oslobodite Čuburu bulevara

Iz zbornika „Galerija od stiha - gradske rime“

BEOGRAD PRIPADA UMETNICIMA Ako krenete unakrst od Dorćola do Čubure od Crvenog krsta do Topčidera i prođete svih sedam beogradskih brda, izlazeći na reke i tumarajući po pravom kamenolomu na Tašmajdanu, opet ćete ostati bez odgovora kao da ste zavirili u nemirno more bez dna. Zato boemi obilaze musave krčme i lomeći se pijani po kaldrmi Skadarlijskoj zapisuju najlepše niske stihova. O, muzo poezije, kćeri Zevsa i Mnemosine kako ti nežno pomažeš tim besmrtnicima da pretoče slova u pesmu.

A slikari, slikari prenose na platna protekle dane i godine beogradske. Vekovi ne mogu da im pobegnu i pretvaraju ih u najlepšu pesmu. Govor ptica je nestvaran naspram mašte ostarelog slikara sa, na desno dlakavo uvo navučenom beretkom. Dok slika peva, grlice su podvukle glavu pod krilo i svojom belinom ne daju umetniku da završi sliku. Potrajaće to, ne može se lepota brzo naslikati.

44


___________________________________________________________________________________

ĐORĐE PETKOVIĆ Biografija ĐORĐE PETKOVIĆ (Potočac, 1940), diplomirani pravnik u penziji. Objavio dvadesetak pesničkih knjiga i plaketa, od kojih su najpoznatije: „Tmini u talase“ (1970), „Crna uzdarja“ i „Albatros bolna varnica“ (Venac sonetnih venaca u akrostihu) 1997, kada je primljen u Udruženje književnika Srbije. Objavio je više knjiga i rasprava u zbornicima sa naučnih skupova iz zavičajne istorije i mitopoetike. O njegovom pesničkom delu dr Predrag Jašović je objavio „Knjigu o Đorđu“ (2004). Ovo su njegovi najnoviji neobjavljeni pesnički eksperimenti.

Grad na vodi

Dekonstruisan sonet s repom i sa dvostrukim akrostihom u ogledalu. Akrosonetni stub: Ćirilovo slovo; Lansira se novo poglavlje: savski rub! Erektivna silo uklete planete, Klet podiže dete - krug za nedođilo. Svet je zauman hir, mada ga čeka glog; Ako je Sunce bog, crne rupe su vir. No dotle, ovaj grad, uz dva rečna toka, Dostižan iz oka: večito bi će mlad! A rušen i dizan da u punom svetlu Raspevanom petlu, kad god oglasi dan, Vraća se kao zdrav iza ratnog pakla, Upornog spektakla argonautski splav. Čudo je sav taj trud kad staro k'o novo Izrasta u slovo, sonetni akro-s(t)ud. Ćirilični svici jesu u ekstazi: Ćao, buba-lazi po vukovskoj žici! I sad ogledalo mirisni nudi s(l)ad:

Čekaće ko je mlad da bi mu zasjalo! Uskrsna obala kada prihvati vrv, Vijaće (č)uman strv da izoštri zjala. Rečjem se naumu reči svlače u čun, Astralnim biće pun uz žvakaću gumu. Dok se feniks rađa iz pepela će grad, Neko je tome rad što sne oslobađa. Apokalipsi se reže Gordijev čvor, Suština jeste tvor s poetske premise. Klet podiže dete - krug za nedođilo, Erektivna silo uklete planete! Lansira se novo poglavlje: savski rub; Akrosonetni stub: Ćirilovo Slovo!

45


___________________________________________________________________________________

DRAGAN SIBINOVIĆ Rođen u Valjevu 1989. godine. Živi na Ubu. Student master studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Meditacije

Meditacije ( I )

Meditacije ( III )

Gle, lik odraza u staklima Moj lik, Prelomljen u neravnini Površine njene, Iskrivljenost ta moja je potpunost, Opis istinit. Ogledalo maske stvara da želiš drugi biti. Realno, to nije pogodno i istinito nije. Dubinu sebe sklopi, na svome budi, Oduška sebi, a ko ne zna, Realnom stazom nek pati, U dno za nepostojećim rešenjem.

Propušta hladnoću kroz um, Tvoj ledi se. Mrak šalje krt pozdrav,nema te. Zabrana, svesnost ne da, oči spajaju se, Belo, crno postaje. Opuštaš, misli raspuštaš, istini pokretač. Da li tad? Kad ti si? Silno nedokucana. U tebi zarobljeno dete, Mator pravdaš postupak... izgovor. I uvek isto. Bolesti trenutak je večan. Kralj nad tebi je, ona oseća se velikim. Ti mrtav si... još malo... Otkucava kap. Tebi život, još jedan od milion, ponosno, Po poslednju ratu došao je.

Meditacije ( II ) Ja sam oko, Pogled jeo pogledom. Sedmi pršljen ježio se, Da mio odraz tebe u oku sačuva. Ne haješ, nevešt čovek tvrdio bi tvrdo. Sluga mudrost ne ume, Između redova tandrljati. Nedostaje ti da pogled uputim, Time ego ženin hranim, A zapostavljanjem neosvojene Strast i znatiželju. Mantam, glavi hlad da malo dam. Ne! Sada sceni ja glava sam, Ušao, da nered pameti napravim... Obrnuto sad, hlad moj je, Da u njemu ona dođe mi na noge, A doći će!

46


___________________________________________________________________________________

UPLAKANI GRAD u mom gradu nema uličnih svirača. ni osmjeha prolaznika. pločnici natopljeni suzama napuštenih izloga. u zemlji u kojoj je kava sinonim za ljubav, posao i seks u mome je gradu propala čak i birtija DUNAVSKE TREŠNJE Nisi ti čovjek grada. Za tebe je Mjesto na kojem dobro rađaju trešnje. Uz Dunav, gdje je voda blizu koliko i sunce.

NERINA SARKOTIĆ Rođena u Sisku. Nakon gimnazijskog obrazovanja upisala je Filozofski fakultet u Zagrebu i danas je profesor hrvatskog jezika i književnosti, te fo netike. J edna od nagrađenih na SPIKAPP-u natječaju neafirmiranih sisačkih pisaca. Bavi se izradom nakita, i dobitnica je nagrade za najbolji suvenir Osijeka, a danas svoje znanje prenosi svojim učenicima.

SMRTNI DAN Moj je otac volio ptice Iskreno i nježno, kako djeca vole slatkiše. Ima ptica, golubova - baš lete ispred mene. Ali tate nema. Sjaji se jedno pero nečijeg krila. Znak? Ili samo prigodan pozdrav? Sutra je tati smrtni dan.

Piše poeziju i prozu.

47


___________________________________________________________________________________

Tanac-mat, fuškac

DANIJEL ŽUPANČIĆ Beleška o piscu Danijel Župančić rođen je 13. listopada 1978. u Zagrebu. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu. 2000 prekida studij fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Od tada piše poeziju, slika u programu Photoshop, prevodi hrvatske pjesnike na engleski.

I danas sam posjetio nebo Ali nijedan stih nije me dočekao Zlatni je tepih sunce Sunašce prostrlo po moru Nehotice sam muhu Nevinu muhu Zatočio U frižideru Popio sam jednu Tabu-let: Stranac i lapsus Ca(la)mus Moralni vamp-elativ: Pazlučiti Zlo od Manjeg zla Japanka u svahili-hvalosvili Svojih gaćica Simboliva-grančica Grana se moja sekvoja meGalospjev U njenoj vešmagini Veo-magiji

Konveresije II Pjesma po cesti papira, dva katrena Natrijvolim te kao sol, kruh i more: duša NOFRETETE iliti nježno je FORTUNA došla Tvoje ime, tržnica tercinama, krema Zašto ama baš nitko ama baš nikad ne vrednuje dio opusa Vesne Krmpotić inspiriran indijskom duhovnošću sa stanovišta indijske prenaseljenosti? Zašto duhovna poezija nikad... Naša će djeca, Nerina, biti sretna I mi ćemo biti sretni Zeleno Vjetar nosi mirise Šumske

Do sada objavio iduće knjige: Manična mučnina (2004), U kaljuži makljaža (2006), Haljiljana (2007) za koju je do b io n a g r a du Ru ži c a Orešković, i Let iznad kukavičjeg gnijezda (2013).

Kvinttesencija Nerini Ne sjećam se Sanjao sam U tamnom moru Vidokruna Mjesečina puna Vidro

Tvoje lice Ti u Berlinu A ja u Zagrebu Ti u haljini Moje pjesme Tamnog mora Čipke Tvoji prsti Kvestintencija svile Ples

48


___________________________________________________________________________________

JOVAN M. BAJC Jovan Bajc rođen je 13. jula 1976 god. u Aranđelovcu. U rodnom gradu završio je osnovnu, a u Mladenovcu Tehničku školu. Od rane mladosti bavi se pisanjem poezije, koju i objavljuje po školskim i lokalnim književnim časopisima. Oslikavajući realnu sliku Srbije kroz sva vremena, stvara poetski roman Vatreno oružje (2003), čime je dokazao da poseduje izuzetan talenat za pripovedanje. Savremenim romanom Raspeće (2005) potvrđuje svoje književne sposobnosti, što mu otvara mnoga vrata u svetu kulture i umetnosti. Aktivno učestvuje na književnoj manifestaciji Inspiracija Dunav, prezentujući svoje literarno stvaralaštvo po evropskim destinacijama. Po mogobrojnim zbornicima objavljene su njegove odabrane pesme, priče i aforizmi. Iz štampe izlazi i zbirka aforizama Let bele vrane (2014), gde se ističe britkim, satiričnim humorom. Nastupa na mnogim književnim manifestacijama, prezentacijama knjiga i književnim večerima, uključujući i gostovanja po inostranstvu. Dobitnik je diplome na Festivalu satire u Mrkonjić-gradu (2014), zlatnog odličja na Festivalu ljubavne poezije u Barajevu (2014) i zlatnog odličja na Festivalu Poetska harfa u Skoplju (2015). Član je književnog kluba Aranđelovac u istoimenom gradu, gde inače živi i stvara. Kao autor je zastupljen u preko 30 antologija i zajedničkih zbirki poezije, kao što su „Šumadijske metafore, gde mu je nagrađena pesma, zatim njegovi autorski radovi: roman „Vatreno oružje“ i „Raspeće“.

PURPURNI SONET

PURPURNI SONET Bojim se da nam prolaze vozovi... Krunim se... Nisam tvoj stari Titan... Ne čekaj čuda... Sad me pozovi... Ne daj da skončam bedan i sitan... A da ti sonet prelijem malinom? Ili da krvlju bude napisan? Il' da ti slomim srce daljinom? Il' da od grêha bude nanizan? Ja svet posmatram sa gorske litice... Društvo mi čine divljač i ptice... Vapim za jednom bolnom istinom... Crtam po zidu... Mrak... Siluete... I u maniru ludog poete Purpurni sonet bojim ti vinom...

ZABORAVLJENI SONET Bez nje sam samo stih iz pesama... Ili sam plamen što bolno tinja... Il' možda tepih čipkast resama na kojem prošlost vekuje škrinja...

А pokraj mene cvetaju zôve... Dešavaju se neke promene... Na rame često sleću mi sôve... А ona nikad me ne spomene... Јesam li uklet, stalno se pitam... Nje nema... Sebi sonete čitam... I uvek sâm u mraku ostanem... Ceo svet svodim na prašnjav kutak, sviknut da budem drveni lutak i da nikada čovek ne postanem... 49


___________________________________________________________________________________

KOMA— IZ ROMANA „U CVETU KRINA“

ZORAN ŠKILJEVIĆ

BIOGRAFIJA: Piše novele, kratke priče i romane. Na književnoj sceni prisutan je od sredine devedestih. Objavljuje u književnoj periodici (Književne novine, Književni List, Beogradski književni časopis, Letopis Matice Srpske, Koraci, Trag, Međaj, Avangrad, Avlija, Poeta, Li bart e s, P r oza o n li n e, Pljuskovi, Konkursi regiona, Slovoslovlje...). Zbirka priča «Happening», SVEN 2014. Zastupljen je u zbornicima: Srpsko pero 97, O malim i velikom stvarima, Jedan život u manje od devetsto znakova, Najkraće priče 2012, Hilandar, Šumadijske metafore 2013, Najkraće priče 2013, Ispod duge, Šumadijske metafora 2014, Zbornik savremenih ljubavnih priča, Sve boje leta, Ljubav i smisao, Kajmakčalanska 11, Zbornik savremenog književnog stvaralaštva...

Tog dana, nije mi bilo potrebno jutro da bih ga započeo buđenjem. Ako ćemo pravo, nije mi bilo potrebno ništa. Jer kada izađete iz kome i vidite da su vas otpisali, štaviše već i oplakali, brzo shvatite da se sve čime ste okruženi zapravo nalazi u gabuli ne manjoj od one iz koje ste se upravo izvukli navodno bez posledica. Navodno izvukli, hoću reći, a za posledice ćemo tek da vidimo. Tako trijumfalnim povratkom u stvarnost, u zbilju koja vas okružuje, rolate pravo na pistu odakle se otiskujete u nepregledno prostranstvo surove neizvesnosti, a, pri tom, nemate precizne sprave za navigaciju, znate samo pravac i odredište, nemate niti padobran, niti pojas za spasavanje, ništa čime bi amortizovli mogući aksident, ako bi se dogodio. Eventualni pad sa visine dok ste negde na pola puta, ili pri samom kraju, kada pomislite da ste bezmalo na korak od cilja kome stremite, da su vam sva vrata otvorena. Jedno – bup! prknom o ledinu, tek toliko da vam pomogne da shvatite ono što još niste razumeli: da u početku beše upornost, a naposletku možda i poberete lovorike! Naravno, ako se prilikom tog sunovrata niste previše ofanfuljili, pa rečima više ne možete da uhvatite smisao. Ili se još ošamućeni od pada pitate sveušesnaest, može li to bupete da bude ipak malko nežnije, da ne iskrvarite pre vremena. Onda, dok skupljate krhotine svoga Ega pokušavajući da se uspravite, čujete glas starijeg u vama, kako vas ohrabruje. Glas za koji vam se čini da dolazi negde iz dubine vekova, čije zapovesti vam odzvanjaju u ušima: Okej, dečko, dobro si se zaigrao, ali gde su ti krila za letenje? Pao si, nisi glavom platio, ali jednako boli. Sorry, moraš da trpiš posledice! Vrati se na početak, probaj ponovo. Nije važno što ti nisu porasla krila, savladao si tehniku. Ne odustaj pre nego što opet pokušaš, ne odustaj na domaku si cilja. Samo još malo, samo još da ti se Bog nasmeši... Ali, šta ako se namršti, kažem ja, pa opet bude bupete? Hoćemo li opet Jovo nanovo? Pa onda opet, i opet, i opet? I dokle tako? Sve dok ne stigneš na nebesa. A, kao što vidiš, tamo se ne stiže lako. Ne primaju bez propusnice!, glasio bi odgovor. Eto, dragi moj, to te čeka u svetu velikom. Pa uzmi ili ostavi, na tebi je izbor. I budi pametan, kažu. Ako si melanholik, pa još i fantasta, neka ti se smiluju svi sveci i device, i neka se mole za tebe, zabludelu ovčicu tako skrojenu. Valjaće ti njihov blagoslov. Umojebina od civilizacije smeši ti se raširenih ruku: nož u leđa i aplauz u potiljak, ne daj da te obeshrabre; laž i mizerija na svakom koraku sigurno ti neće nedostajati. A šta bi ti hteo, čemu bi se radovao? Ono za čime uzdišeš, a čega nema između trepavica? Samilost bez prezira, lojalnost bez opravdanja, nešto što ničim nije uslovljeno? Možda nešto bez borbe, što ništarije poput tebe uobražavaju da se podrazumeva? I što misliš da zaslužuješ? Ništa od toga. Ovde ne rastu takve voćke, dečko moj. Možda u nekom drugom vrtu neizmerno srećnijem, gde humanije sile zapovedaju. Možda tamo odakle poete pevaju arije da bi dozvale svoje muze. Zato zaboravi da ćeš dobiti ono što očekuješ, ili što misliš da zaslužuješ: u ovom svetu nema nešto za ništa – doći će samo ono što mora, i koštaće uvek više nego što možeš da platiš. I pomiri se s tim.

50


___________________________________________________________________________________

Neću! Onda skapaj! A možda je svet u najboljoj nameri nesklon meni ovako sluđenom? Možda bi više bio naklonjen nekome drugačijem, nekome razboritijem i prilagodljivijim, i zato me stalno opominje da se promenim? Ovako kao sad, na primer. Mora da je u tome vic, onda pomislim. Nije u redu da svet i ja idemo ovako, svako svojim putem, kao da se ne poznajemo. Ako je tako, sve mu je oprošteno! To jutro bez buđenja u koje sam uplovio posle duge noći bez sna, dočekalo me je sa hiljadu upitnika. Kako sam dospeo ovamo? Šta mi se dogodilo? Zašto mi se dogodilo to što mi se dogodilo? Da li je moralo da se dogodi? Znaju li moji gde se nalazim? Gde su sada oni? Da se i njima nešto nije desilo? Šta je sa Teodorom? Ako se i njoj nešto dogodilo?!... Moram to znati. Koga da pitam? Sestre? Doktora? Neko nailazi, moraću da pokušam. Sestra medicinka. Korpulentna crnka, teška kao haubica; ali otresita, reklo bi se pravi harambaša. Ne daj bože da ta nekoga opauči. Valjda i neće. Primećuje me, vidi da gledam u njenom pravcu i da pokušavam da se pridignem. – Joooj, što boli! Da mi je znati ko je izmislio ležanje, ne bi mu trebalo dati da ustane – progunđam ne bih li joj skrenuo pažnju. – Crnogorci! – oglašava se sestrica, prišavši mi. Izbeči se onda u mene, zavrte glavom i nastavi: – Ne. Pogrešila sam, nisu Crnogorci. Oni su izmislili izležavanje, a to je već nešto drugo. – Sestro slatka, može biti i četvrto, ali meni je ovog lenčarenja više preko glave. Bolje mi je, zar ne? – upitam. – Ako ti ne znaš, ko onda zna, frajeru?... I ako ćemo iskreno, dozlogrdilo mi je više da te dvorim. Briši odavde, da te više ne vidim. I nemoj slučajno da ti padne na pamet da mi ovde izvodiš neke besne gliste. Evo ti doktora, pa njih muntaj do mile volje. Mene sigurno nećeš, znam vam narav poganu, giliptersku. I, u poverenju, pun mi je k. vas nedoklepanih, maloumnih alkosa i ostalih beogradskih drogoša i druge fukare... Zapretila mi je onda prstićem i izgubila se iz mog vidokruga. Lepe li dobrodošlice, nema šta. Ništa bolje nisam ni zaslužio. Da, u Beogradu su, ovako, sa bajle svi nadrndani, onda pomislim. Na to sam zaboravio. A opet, njoj je možda s razlogom pun k. nas zbog kojih je i ovde. Ko zna kakvih se budala i čega se sve nagledala. Takvo je vreme došlo: svako malo nekome je pun k. i na to nikako da se priviknem. Ovoj je pun k. nesnađenih, onoj je pun k. neiživljenih, onoj je pun k. nezrelih, ovom je pun k. ovoga, onom je pun k. onoga, a možda je i meni pun k. nečega? Sorry! Ili ja nemam pravo na to, da mi bude pun k.? Jer mene niko ne zarezuje ni za šta? Biće da je u tome stvar. Ne vredi ti što ti je pun k. ako si niko i ništa. Moraš biti nešto, moraš biti neko etablirano mudo, da bi ti bio pun k. Onda to ima smisla, onda to nešto znači, onda je to već nešto... Opet čujem korake. Odsečne i ujednačene. Tako bar odzvanjaju. I, koliko znam, tako važno idu samo doktori i ministri. S tim što ovi drugi ne zalaze u ovakve odaje, sumorne i ponekad beznadežne, za njih su rezervisana samo fina mesta, kristalne dvorane, palate i dvorovi, ako im se u međuvremenu ne dogodi kakav aksident s karakterom pa, u ime naroda, a shodno slovu zakona, zasluže konfor omeđen zidovima s onom omraženom, najdosadnijom nijansom sive boje. Približavaju se. Ti koraci. Sve jasnije ih čujem. Sad ćemo da vidimo ko nam to dolazi, možda je i njemu pun k. Dođe i doktor. I to u suknji. Ravnoj, do kolena. Baš po meri. Po meri njenih butina i mog pogleda. Pegava, tankovijasta, naočita plavojka mojih godina. Kosa puštena, mantil raskopčan. Ja zevam u nju, ona studira moju istoriju bolesti. Ima šta i da vidi. Dobro znam taj pogled: kad god sam ja na meniu, uvek je isto, uozbilje se kao da izriču smrtnu presudu. Čekam, mada već znam ishod. Zato ništa i ne pitam. Ovde je svima sve poznato. Nikad je nisam video a znam tačno šta misli, zašto vrti glavom i zašto se unervozila. Nažvrlja onda brže-bolje nešto i bez reči ispari njišući bokovima. Ode moja lađa spasa. A ja, očito slobodan da napustim ove tužne bele odaje, prebiram po moždanim brazdama, odnosno po njihovom korovu, pitajući se kuda ću sad da se otisnem. Prepušten samome sebi. Pribojavajući se te slobode u kojoj me pouzdano čekaju novi brodolomi. Onda na trenutak pomislim da sam prevazišao samoga sebe iz taka nalazeći odgovor: Kako kuda ću kad mi nema druge? Iz kome, odakle sam se vratio, zaroniću opet pravo u komu!

51


___________________________________________________________________________________

Bravo genije. A gde bi drugo?! Teodora je došla po mene. Moja voljena Teodora. Naš susret bez osmeha. Samo zagrljaj, grčevi u mišićima i po koja suzica. Prilično je nervozna, primećujem. Sigurno se polomila da stigne na vreme. Koliko pamtim, nikada nigde nije zakasnila, osim ako izuzmemo naše poznanstvo. Da je proviđenje naš susret upriličilo par godina ranije, verovatno se sad na njenom mladom i lepom licu ne bi očitavalo toliko ozbiljnosti.

Dok je gledam, čini mi se da je previše mlada za toliko tužnih senki na njenim obrazima. Ali kao da to njenu lepotu čini zrelijom a mani dražom, dajući joj potrebnu dozu senzibilnosti kakvu srećemo samo u melanholiji prerano zaboravljene mladosti. Njeno lice bilo je moje ogledalo istine; svaki drhtaj na njemu značio bi nešto. Zahvaljujući tome, uvek bih znao kada sam u nečemu preterao i kad sam u nečemu pogrešio, i kad sam nešto totalno zasrao, i kada sam okej, mada je, istini za volju, ovo poslednje bivalo veoma retko. Imala je nepogrešiv osećaj da proceni puls trenutka i neverovatnu pronicljivost. I hrabrost vučice. Kao retko ko, imala je taj nerv da prozre stvari koje se ne vide, ili bar ja mislim da se ne vide, da oseti titraje budućeg vremena u sadašnjem trenutku, da vidi nešto što će se desiti mnogo pre uočljivih naznaka da bi se tako nešto uopšte moglo dogoditi. Dar ili instikt? Šta god bilo. Ja sam, takav kakav sam bio, nespretan i nedozreo, postao njena briga i njena muka. I ljubav. I sve njeno. Počela je da brine za mene takoreći od dana kada smo se upoznali; premda sam bio stariji od nje gotovo čitavu deceniju i bilo bi logično da je situacija obrnuta. Prozrela je moju nespremnost da grizem život i neverovatan talenat da privlačim nevolje. Svako drugi bi na njenom mestu pobegao miljama daleko od mene. Ona nije. Borila se s mojim pogubnim navikama i porokom koji mi evo umalo nije došao glave, ni jednog trenutka ne odustajući od mene. Oštro, ponekad i grubo. I verujući u mene. Na svoj način. Kao što znamo, sa životom nema šale. Istrajno, mimo naše volje, nagrizao je tako naše godine. I nas same. Bezbroj puta me je saterao u mišiju rupu iz koje bi me onda

ona izvlačila i vraćala na pozornicu: igrao, borio se, padao, dizao se, ponovo pokušavao. Bio sam tamo gde je ona mislila da mi je mesto, samo da je ne bih izneverio. A jesam, i to mnogo puta. Svaki put kada nisam bio na visini zadatka, a potom se povukao u sebe izjedan krivicom i ojađen neuspehom; svaki put kada bi me strah nadvladao, kada ne bih izdržao pritisak neizvesnosti i rizika; kada bih razmišljao o posledicama a ne o tome gde idemo, šta tražimo i šta hoćemo. Šta nas dvoje zapravo hoćemo! I, konačno, svaki put kada bih se ponovo uhvatio flaše. A, za nevolju, ta nesretnica me nikad nije izneverila, uvek bi bila tačno tamo gde ne treba da bude, uvek pri ruci. A bilo bi bolje da jeste, i za mene, i za Teodoru. Tek ona me nikad nije izneverila. I ona je uvek bila tu, za mene tu, kao spas, na moju sreću, a na njenu nesreću. I sad, evo opet osećam da na trenutak nalazim spas u njenom zagrljaju. Beskrajno nežnom. Malo mi je trebalo da shvatim da nešto nije u redu. Na ova sranja u koja sam uvaljivao i sebe i nju, već je oguglala. Istina, nikada nisam ovako zabrazdio, da se napizdim preko svake mere, zaglavim u komu, i da mi život bukvalno visi o koncu. Da se, takoreći, do poslednjeg momenta ne zna da li će mi se povratiti svest, ili mi je došao kraj. Ali nešto u njenom pogledu govorilo mi je da nije reč o tome. Nešto drugo naoblačilo je njene obraze. Od ljudske bede kako sam video sebe u njenom prisustvu, pretvorio sam se u upitnost. Bednu, ništavnu upitnost. Otišli smo u našu iznajmljenu garsonjeru na Zvezdari. Nebo je bilo mutno i otežalo, prekriveno pretećim oblacima. Samo što smo bili stigli, napolju je grunula kiša. Teodora je na brzinu pripravila sebi svoj omiljeni espreso a meni smućkala kapućino, dok sam ja nervozno špartao okolo. Potom sedosmo na kauč jedno pored drugog, kao što smo obično sedeli. Ne znam koliko je vremena prošlo, minut, deset minuta, pola sata, koje smo tako proveli, nemo, zagledani jedno u drugo. Onda me je zagrlila i svoju lepu glavicu priljubila uz moju, a drugom rukom provlačila mi je prste kroz kosu, dugo, dugo. 52


___________________________________________________________________________________

Da bi onda tiho zaplakala. Drugačije izgleda nije moglo. Nikada ništa nije krila od mene. Bila je sušto poštenje i istina. Znala je da se postavi u svakoj situaciji i da proguta vatru onda kada je to potrebno, za razliku od mene koji to nisam umeo. Sad joj je dopalo u zadatak da mi saopšti ono što verovatno niko nikome ne bi poželeo. I to je učinila na svoj način, ne da bi me utešila, to nije ni pokušala, već da bi me ohrabrila. I na tome sam joj beskrajno zahvalan. To mi je pomoglo da konačno progledam, ako tako može da se kaže. Kada je moj otac saznao šta se sa mnom dogodilo, nije mogao da izdrži – digao je ruku na sebe i presudio sebi. Nije imao snage da sačeka sledeću vest, ne bi mogao da podnese takav gubitak. Pre nekoliko dana – dok sam ja još ležao na klinici jedva dajući znake života – ispratili su ga uz sve vojne počasti, kako je red i običaj. – Nije bilo ni najmanje nade za tebe – rekla je. – Svi su se već pomirili s tim da smo te izgubili. Ja nisam. Verovala sam. Bila sam sva pogubljena i očajna, ali sam verovala da ne može biti toliko nesreće u jednom danu a da to ni na koji način ne bude opravdano. Ništa od toga što se dogodilo nije bilo nužno da se mora dogoditi. Kao što znaš, mili, ne verujem u predodređenost, u apsolutno dobro ili apsolutno zlo, ne verujem u to da je negde već zapisano šta nas sve čeka, da će biti tako i tako i nikako drugačije. Ako i ima povezanosti u pojavama koje nas se tiču, onda ona nije određena ni dobrom ni zlom, ni patnjom ni nesrećom, ni krivicom ni kaznom, pre će biti da to ima neke veze sa smislom i sa svrhom, da bi to moglo da se odnosi na svrhu naše patnje, da bi moglo da se tiče naše sposobnosti da odolevamo patnji sagledavajući njene uzroke i tražeći u njoj smisao koji može opravdati njeno prisustvo. Tako sam i znala kada je on otišao da ćeš se ti vratiti, jer samo tako će sve ovo što se već dogodilo, sva ova silesija zla i nesreće, bol i patnja kojim smo izloženi mi koji vas volimo, opravdati same sebe. Držao sam je čvrsto, kao i ona mene. Ništa nisam rekao. Ništa nisam mogao da kažem. Reči su mi zastajale negde u predelu bombe u grudima koja je pulsirala u meni. Nestao sam u vasioni koja se izobličila u živu ranu. I bolno zajecao. Trebalo mi je vremena da se priberem i da prihvatim stvari ovakve kakve su, ne poželeo ih ni najvećem neprijatelju. I da se suočim sa posledicama. Da bez imalo samilosti budem u stanju da svojoj bednoj pojavi pogledam u oči a da, pri tom, ne skršim sve oko sebe, ili bar svoj lik u ogledalu. Tako sam i uvideo šta mi je sve donela moja ljudska ništavnost. I da je izvesno da ću oca nositi na duši dokle god budem živ. Jer nema načina da popravim ono što sam napravio, posledice su tu, crne da crnje ne mogu biti, bolne da bolnije ne mogu biti. I da mi nema ni pokajanja, ni oprosta, niti iskupljenja. Da ću pogružen u košmarnu zbilju samoosude i samoprekora isijavati svoju patnju koliko god bude trebalo. I da kao njegov nedostojni sin imam samo jednu dužnost preču od svega na ovom na ovom svetu: Ako je on otišao da bih ja mogao da se vratim, moja jedina dužnost je da nastavim tamo gde je on stao! Da izvršim njegovu životnu misiju! Samo tako će bol i patnja opravdati same sebe. Samo tako, i nikako drugačije.

53


___________________________________________________________________________________

BILJANA DIMČIĆ Rođena je u Vranju, 25. novmbra 1980. godine. Gimnaziju društveno-jezičkog smera završila je u Vranju, a Fakultet političkih nauka u Beogradu 2005. godine. U toku studija radila je kao specijalizovani novinar u otvorenoj redakciji Prvog programa Radio Beograda i diplomirala kod doktora nauka Radeta Veljanovskog, bivšeg glavnog i odgovornog urednika Radio Beograda na temu Informativna funkcija 1. programa Radio Beograda. Nakon diplomiranja stekla je zvanje diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju. Posle diplomiranja zapošljava se kao stručni saradnik u Ministarstvu Vlade Republike Srbije kao komunikacioni menadžer za odnose sa javnošću, tačnije u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike onda nastavlja svoj posao na beogradskom Fakultetu informacionih tehnologija, univerziteta Metropolitan i u grčkoj kompaniji Terna. Autorka je knjige intervjua sa poznatim ličnostima iz sveta politike, muzike, novinarstva, umetnosti - Razgovori.

Kratke priče

Biljana Dimčić

NOVO SAZNANJE

U NALETU

U razotkrivanju sebe nadomak litice, budi spreman da se suočiš s verovatnošću kako možeš da padneš i nestaneš. Toliko mnogo je bilo dato za visine… kada se stvara i traje u Sopstvu. Trgni se, govori unutarnji glas, onda se pojavi kao iskon Danilo Kiš, zatim zaleluja kroz vreme Miroslav Krleža i nastane sam po sebi tajac. Veza koja opčinjava je nadražaj jer je nemoguće uključiti racio za dokazivanje naučnog aksioma već je samo moguće slušati reči i čitati. Slušati i čitati, dodala bih i davati. Juče negde oko sedam sati uveče (ovo je već dobro pošto se vraćam) nasuprot izrecivom ograničenog vremenom i od tačke A do tačke B, nastade nešto novo. Nešto lepo novo.

Moji najbliži bi me verovatno svrstali u red nezgodnih osoba koje ne svojataju ono što je njihovo već bezobzirno ćute u kovitlacu dnevnih događaja i irelevantnosti. Toliko muke ni oko čega. Zadala bih nekoliko domaćih zadataka koji se rešavaju ćutke bez da se o njima priča, raspreda kao na nekoj sahrani ili pomenu za dušu stradalnog čovaka koji je napustio ovdašnji svet. Međutim, kad god sam opisivala neki moj lik uvek mi je falilo prostora da njime nadahnem kazivanje o njemu samom. Zato što bi se odnekud u razmatranjima pojavio egzistencijalizam i nezaobilazni Sartr. Koji likovi? Likovi ne postoje. Nasuprot tom osećanju za likove nema ni radnje. Sve je zajedno. Samo svoje u svojoj priči. Tako dođe, tako i prođe. 54


___________________________________________________________________________________

NEMANJA SAVIĆ Ima 11 godina, učenik V razreda OŠ „Vladisalv Ribnikar“ iz Beograda. Voli da piše priče i do sada je dobio sledeće nagrade: - I nagrada za priču, na I konkursu „Ciganski krevet“ (po knjizi Mome Dimića) na manifestaciji „Momini dani“, Beograd 2014. (u kategoriji osnovaca V-VIII razred). - I nagrada za priče, na VI festivalu „Stanislav Preprek“, Novi Sad 2014. (u kategoriji: Osnovaca) - III nagrada za priče, na VII međunarodnom festivalu “Mihal Babinka“, Novi Sad 2015. (u kategoriji: Osnovaca) Voli da crta i od 2011. godine objavljuje svoje crteže u „Večernjim novostima“, u rubrici „Dečje novosti“. Učestvovao je i na izložbi „Crtam Deda Mraza“.

ŠKOLA ČAROBNJAKA Jednog dana kada sam išao u školu, upao sam u jednu veliku rupu, i odjednom sam se našao ispred svoje škole. Imao sam čudan osećaj, da nešto nije u redu. Kada sam ušao unutra, video sam da je čuvar na ulazu bio vitez, koji je u rukama držao štit i mač. Video sam i svoje drugare koji su se pretvorili u figure od slame. Razredna je postala dobra vila i nosila je magični štapić. Pitao sam razrednu, šta se dogopdilo, a ona mi je rekla da odem u kabinet za biologiju i da tamo napravim čudesnu supstancu koja će me vratiti u stvarni svet. Kad sam otišao u kabinet, u jednoj fotelji je sedeo majmun i dremao naslonjen na sto. Napravio sam tu čudesnu supstancu od dlake majmuna. Kad sam to popio, odjednom sam se probudio i tada sam shvatio da je to bio samo san. Pogledao sam na sat i video da je 8 sati i da ću sigurno zakasniti na

prvi čas, pa sam se obukao i požurio u školu.

55


___________________________________________________________________________________

56


___________________________________________________________________________________

STRAHINJA JEŽ Strahinja Jež, rođen 23.11.2003., učenik V razreda OŠ "Nikola Tesla" u Novom Sadu, recitator od prvog razreda. U prvom razredu je osvojio prvo mesto na školskom takmičenju, a na gradskom je dobio pohvalu. U drugom razredu je prošao školsko, gradsko i stigao do medjuopšrinskog takmičenja, u trećem je osvojio prvo mesto na takmičenju recitatora pri organizaciji društva učitelja na nivou grada Novog Sada. Trenutno pohadja i III razred osnove muzičke škole i svira harmoniku, voli da glumi, a kad poraste želi da postane sveštenik. Ove godine je na "Antićevim danima" osvojio treće mesto. Među članovima žirija se našao i Mošo Odalović koji je izjavio da je oduševljen Strahinjom i dao mu je svoj glas. Učestvovao je i na manifestaciji "Noć pozorišta" u gradskoj biblioteci Novog Sada.

MALI RECITATORI I VELIKI PESNICI LAV LUKIĆ Rođen je 6. avgusta 2004. u Beogradu. Učenik je 4/1 OŠ „Nikola Tesla“ u Rakovici. Kod učiteljica Desanke Janković, Ivane Andrić i bibliotekara Aleksandre Drakulić zavoleo je da čita knjige i piše pesme. Sa samo deset godina Lav Lukić ima zavidnu pesničku biografiju. Do sada je osvojio 52 literarne nagrade i pohvale: 1. nagradu na festivalu „Izvor žive reči“ u Kolarima, 3. nagradu na festivalu „Šantićevo pero“ u Kaluđerici za poeziju, 3. nagradu na festivalu „Pesnički pozdrav proleću“ u Loznici u organizaciji Književnog kluba „Vuk Karadžić“, 3. mesto za poeziju na festivalu „Dani Gordane Brajović“ u Aleksincu koje se održava pod pokroviteljstvom „Večernjih Novosti“, 2. nagradu na literarnom konkursu učenika osnovnih škola Rakovice „Božidar Timotijević“, 2. mesto na Međunarodnom festivalu „Dječije pjesničko carstvo“ u Banjaluci, 1. nagradu na konkursu „Šantićevo pero“ OŠ „Aleksa Šantić“ u Kaluđerici za priču „Ključ za matematiku“, 2. nagradu na konkursu Ogranka Vukove zadužbine u Bavaništu „Dani ćirilice“. Školske 2012/2013. godine osvojio je 1. nagradu na Festivalu humora za decu u Lazarevcu, nagradu „Politike“ za rad na temu „U svetu mašte“, diplomu izdavačke kuće JRJ za rad objavljen u zborniku ove izdavačke kuće, 3. mesto na opštinskom konkursu Vatrogasnog saveza Rakovice na temu „Moj prijatelj vatrogasac“ i pohvalnicu na Gradskom takmičenju, 2. nagradu na konkursu Ogranka Vukove zadužbine u Čačku „Mladi čuvari narodne kulture“, pohvalnicu na festivalu „Dani Gordane Brajović“ u Aleksincu pod pokroviteljstvom „Večernjih Novosti“, nagradu „Miroslav Antić“ za najlepšu ljubavnu pesmu na konkursu Gimnazije „20. oktobar“ iz Bačke Palanke, 1. mesto na Festivalu poezije beogradskih osnovnih škola „Mali pobednik“ (čime se kvalifkovao za učešće na međunarodnom pesničkom festivalu „Dječije pjesničko carstvo“ u Banjaluci), 1. mesto na konkursu „Božidar Timotijević“ u organizaciji Centra za kulturu u Rakovici i Književnog društva „Rakovica“, specijalnu nagradu na Međunarodnom festivalu „Dječije pjesničko carstvo“ u Banjaluci, 1. nagradu na Međunarodnim festivalu „Na krilima Sombora“, 1. nagradu za poeziju na konkursu „Šantićevo pero“ OŠ „Aleksa Šantić“ u Kaluđerici i nagradu na konkursu izdavačke kuće „The English Book“ iz Beograda.

57


___________________________________________________________________________________

Školska 2013/2014. godina započela je osvajanjem 2. mesta na Međunarodnom festivalu dečijeg humora u Lazarevcu i nagradom na Festivalu lepe reči „Flert“ u Titelu. Usledile su pohvala na konkursu „Dani dečije proze i poezije“ u Dragincu kod Loznice, 1. nagrada na 5. međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Magda Simin“ u Novom Sadu, 1. nagrada na konkursu Srpske književne radionice u Frankfurtu, 1. nagrada za poeziju na konkursu „Mihal Babinka“ u Novom Sadu i 1. nagrada za poeziju na konkursu „Pavle Popović“ u Novom Sadu. Slede nagrada na konkursu „Mika Antić“ Gimnazije „20.oktobar“ u Bačkoj Palanci, 1. nagrada na festivalu „Mali pobednik“ u Beogradu, 2. nagrada za prozu na konkursu „Dani Gordane Brajović“ u Aleksincu, 1. nagrada za prozu na konkursu „Božidar Timotijević“ za učenike osnovnih škola Rakovice, zlatnik s likom Sv. Save kao sveukupni pobednik na konkursu „Božidar Timotijević“ za učenike osnovnih škola Rakovice, 2.nagrada na Međunarodnom festivalu dječije poezije „Dječije pjesničko carstvo“ u Banjaluci, 2. nagrada na Nevenovom festivalu dece pesnika u Savinom Selu, Vitezova nagrada, 2. nagrada za poeziju na konkursu „Rade Tomić“ u Novom Sadu, pohvala na konkursu „Mašta i snovi“ Centra za kulturu „Sirmijumart“ u Sremskoj Mitrovici, pohvala na konkursu za najlepši pismeni zadatak povodom Dana slovenske pismenosti pod nazivom „Smotra ćirilske pismenosti“ Narodne biblioteke „Stojan Trumić“ iz Titela, 1. nagrada za pesničku zbirku i 2. nagrada za pesmu na konkursu „Šantićevo pero“ u Kaluđerici. Tu je i nagrada za jednu od najlepših pesama napisanih na engleskom jeziku na konkursu izdavačke kuće „The English Book“ iz Beograda.

Biografija

Lav Lukić

U školskoj 2014/2015. Lav je osvojio 2. nagradu na Festivalu humora za decu u Lazarevcu, nagradu kao finalista i na konkursu „FLERT 2013“ u Titelu i 2.nagradu na konkursu Društva „Sveti Sava“ iz Beograda. Pesme su mu objavljivane u časopisima i zbornicima poezije sa festivala, u zborniku Dana ćirilice u Bavaništu 2011. i 2012. godine, u kalendaru „Danica“ Vukove zadužbine, u „Danici za mlade“, u antologiji dečijih radova izdavačke kuće JRJ pod naslovom „Nebeske kočije“, u zborniku „Literarne staze“ Vršačkog književnog kluba, u časopisima za decu „Naj“ i „Đačko doba“, kao i na Dečijoj strani „Politike“. Poezija mu je prevođena na slovenački i objavljena u zborniku dečijih radova sa Međunarodnog festivala „Mlada Vilenica“ u Sežani. O Lavovim literarnim uspesima pisano je nekoliko puta na Dečijoj strani „Politike“ i u mesečniku „Čukarica Rakovica“. Lav je 31. marta 2013. prvi put gostovao na 1. programu Radio Beograda u emisiji „Poštovana deco“, povodom osvajanja 1. mesta na Festivalu poezije beogradskih osnovnih škola „Mali pobednik“, a zajedno s Literarnom sekcijom Osnovne škole „Nikola Tesla“ 20. aprila 2013. godine gostovao je na Jutarnjem programu RTS-a i ovom prilikom je čitao svoju poeziju. U toku školske 2013/2014. godine nekoliko puta je bio gost u emisiji „Poštovana deco“ 1. programa Radio Beograda. Lavova poezija predstavljena je na književnom druženju koje su u njegovoj školi organizovale Vukova zadužbina i Literarna sekcija škole, a imao je i niz nastupa na školskim priredbama, predstavljanjima dečijih knjiga i na književnim druženjima u školi, u Centru za kulturu u Rakovici i širom Beograda. U oktobru 2014. Lav je za svoj rad dobio zahvalnicu Opštine Rakovica, a istu nagradu 2011. i 2014. dobila je i literarna sekcija škole. Svojim radom i uspesima doprineo je radu i afirmaciji Literarne sekcije Osnovne škole „Nikola Tesla“ iz Rakovice koja je zahvaljujući mnogobrojnim aktivnostima i uspesima svojih članova na Republičkom takmičenju literarnih sekcija osnovnih i srednjih škola u januaru 2012. osvojila 2. mesto, u januaru 2013. i u januaru 2014. godine prvo mesto, a u januaru 2015. 3. mesto. 58


___________________________________________________________________________________ *** Izgleda da sam i ja ostario. Jedva nazirem Mazala, a i to mi se dešava isključivo u ranim jutarnjim satima negde između jave i sna. Mazalo je patuljak, jedan od onih što jednako vide i noću i danju i neshvaćeni umetnik, slikar i veliki poštovalac apstrakcije. On ide u slikarsku školu u dalekoj zemlji patuljaka i tamo mu je profesor izvesna gospođa Bela Rada. Na žalost nikako se ne razumeju. Jednom mu je rekla da njegovog čiča Glišu ni Grica, najveći žderonja među patuljcima, ne bi pojeo čak ni sa šlagom da ga premažu. Mazalo je naočit momak i prilično visok za patuljka trideset devet i po zrelih kupina, ali za gospođu Belu Radu on je jednostavno čupav i onu gumicu bi mogao bolje da zategne. Još bi mogao da koristi tamnije boje, a ne onako jarke i svetle. Čitavo leto Mazalo je bio na časovima slikannja samo da ne ponavlja razred, a onda u jesen sve je počelo ispočetka. Mazalo naravno kao i svaki umetnik teško podnosi kritiku pa zato pokupi svoje boje i četke i noću se ušunja među nas. Prvo je mislio da svrati do Košutnjaka i tamo u šumskom miru stvara. Ode tako i počne da maže listove i trave bojom, da se igra. Uživao je nekoliko noći, ali onda naiđu u glivo doba neki znojavi i zadihani ljudi i prospu po šumi stari šporet i mašinu za pranje veša.

Priča

Lav Lukić

Umalo nisu zgnječili Mazala. Iza njih naiđu neki što na sred šume istovare šut i daske umazane malterom. Mazalo se trgne i bez obzira što mu se dopadalo ono što radi odluči da ode na neko bezbednije mesto. Počne da oslikava bašte i parkove, ali ni tamo nije prolazio mnogo bolje. Mačke su pokušale da ga ogrebu. Psi su besno lajali na njega i umalo mu nisu prosuli purpurnu, zlatnu, i bakarnu, omiljenu Mazalovu boju, posebno mešanu da prione na hlorofil. Tamo gde nije bilo životinja kao kod komšije Pere bili su otvoreni prozori. Iza jednog prozora širo se miris ajvara, a iza drugog hrkao je Perin zet. To je za Mazala bilo strašno. On je alergičan na papriku, a hrkanje koje ga je podsećalo na jodlovanje stvarno dekoncetriše umetnika. Rešio je da ode do školskog dvorišta i tamo nešto oslika. Menjao je izgled starog drveća u dvorištu i baš uživao kad ga je primetila Košava. Počela je nezadovoljno da duva i tek obojeno vlažno lišće padalo mu je na lice. Mazalo je odmah shvatio da je i ona kritičar. Uspela je čak da podigne i neke plastične flaše iz prepunog uličnog kontejnera i lupi ga po glavi. To je bila kap koja je prelila čašu. Mazalo je pokupio boje i četke koje je prethodno oprao u rupama koje je sam iskopao i napunio vodom na trotoarima oko škole. Znači nemojte nikako misliti da su raskopane ulice u jesen pored škole delo neogovornih putara. To Mazalo pere četke, a kada je završio, odlučio je da se vrati na časove gospođe Bele Rade još jednom. Ujutru, iako sam jedva nazirao Mazala, vidim po rasutim toplim bojama da je slikao po našem kraju. Nije baš sve obojio. Nadao sam se i novoj boji na oronulim fabrikama i novom sjaju na starim kaputima mojih sugrađana, ali dobro je i ovako. Ostatak će možda obojiti kada se sledeći put naljuti na kritičare u zemlji patuljaka. Siguran sam da će doći ponovo.

59


___________________________________________________________________________________

HELENA HIMEL - KUTIJA LJUBAVI Helena Himel 25.07.1989, rođena u Zrenjaninu. Završila sam Zrenjaninsku gimnaziju 2008. Apsolvent Istorije Umetnosti na Filozofskom Fakultetu u Beogradu. 2012., 2013, 2014 godine mi je uručeno nekoliko nagrada na medjunarodnim konkursima u Novom Sadu. Član: Klub ljubitelja knjige "Majdan"Festival lepe reči (opština Titel), mi je dodelila priznanje" Tiski cvet "2012 i 2013.godine za kratku priču. Priča- "Bila je samo nemoćna baka" je štampana u okviru časopisa Titelka za koji je zaduženo srpsko-rusko društvo iz Titela.2014. Prva nagrada za kratku priču na konkursu „Rekoh i spasih svoju dušu“, koje je dodelila Književna omladina u Beogradu. Priča "Snežni dečak-zimska čarolija " je štampana pod okriljem redakcije "Vitez " 2012.godine kao i "Dečiji snovi" 2013. 2014. Štampana je priča "Spavaću mirno do god budeš živa" u okviru časopisa za kulturu i umetnost "Majdan". 2014 u časopisu za underground kulturu i umetnost „Arsenik Fanzin“, štampane su priče: “Sudbina“ i „Vilenjaci“. 2014. „Bila je samo nemoćna baka, velikog srca“, štampana u okviru antologije srpskih priča, prevedenih na slovenački, koju je izdao Banatski Kulturni centar u Novom Miloševu. 2014. „Uspomena za dva minuta“- štampana u regionalnom zborniku „Crna ovca“. 2014.“Vilenjaci“ - štampana u zborniku „Ispod duge“. 2014. „Bila je samo nemoćna baka, velikog srca“ - štampana u zborniku „S ljubavlju ženi“2014. „Sudbina“ - štampana u zborniku Savreme ljubavne proze, izdavač Kreativna Radionica Balkan.... Neke od mojih priča se nalaze i u elektronskim časopisima: Blacksheep.rs, Kreativni magazin, Avlija. Trenutno su moje priče u štampi za časopis Trag.

Zovem se Helena i volim da pišem. Nakon svake priče, ja sam bolji čovek što bi rekao - Ivan Tokin. U mojoj glavi je nakon ove rečenice predviđena dramska pauza. No, trenutno nismo na dramskoj sceni već kraj računara. A, ja razmišljam kako da Vas dobro zabavim i dovršim dramski tekst koji sam započela pre dva meseca. Kako sam dobila ime, ili kako bih se zvala da nisam Helena ? Da, ta priča zaslužuje da ostanete kraj računara. Dugo se vodila bitka o mom imenu. Ispada da ja i jesam postala od Jelene odnosno Helene Trojanske. No, mama je presudila. Da je bilo do tate zvala bih se Hortenzija ili Barbara i danas bi me zvali Horti, Barbie… Pravo umetničko ime u skladu sa profesijom istoričara umetnosti… Ne volim šablone ni kopije, draži mi je

original. Ne volim polovne stvari. One se brzo i lako, pokvare, poderu. Ja bih i danas radije - novu, žutu... Stodvadeset osmicu“, koja traje punih dvadeset godina, nego polovni „Audi “. Šta ću, ne volim polovne stvari. Nosim velike torbe, svi koji me poznaju kažu da su one čarobne. U njima se može naći ponešto za svakog. Kao mala leti sam nosila gumene čizme, otvarala kapiju i bežala do škole… Prvi put sam zapalila cigaretu sa pet godina. Kažu: mladost, ludost… A, danas vam otvoreno kažem !

60


___________________________________________________________________________________

Sajt posvećen umetnosti, Kutija Ljubavi – magazin za sve one koji i dalje veruju u „Malog princa“ i vrednosti bez kojih čovek ne može da živi: rad, iskreno prijateljstvo, ljubav. Raspisuje konkurs za poeziju, prozu, dramske tekstove, eseje, kritike (književne, likovne, filmske, muzičke), grafite, nezaboravne fotografije i recepte koje ste pronašli u starim beležnicama. Hajde da svi govorimo o ljubavi! Svoje radove možete slati na mail: kutijaljubavi@gmail.com. Najbolji radovi će biti objavljeni na sajtu http:// www.kutijaljubavi.wordpress.com/ . Neka nam Kutija Ljubavi, pruži nezaboravna putovanja kroz svet umetnosti. Putem najdivnijih reči, uz miris tople čokolade i neizostavnog začina, ljubavi.

KUTIJA LJUBAVI HELENE HIMEL

J

EDNU ZVEZDU, MOLIM!

Krov zgrade. Prisvojila sam ga u noćnim satima. Usput, ne primam goste i ne dočekujem ih. Vrlo je važno da to zapamtite. Ispružila sam noge, zapalila cigaretu i pogledala u nebo. Neverovatno, zar ne ? Na nebu su skupa, a tako deluju usamljeno. Sijaju. U pravu ste. I vode nas, čak i kada zaboravimo kuda smo krenuli. Da, mogli bismo reći da one više veruju u nas nego mi sami. Odlaze, ponekad u „ludi provod“, pa se zapiju i onda padnu. Zatrepere i nestanu na kratko. I one se odmaraju. Umore se od silnog posmatranja, čekanja, praštanja. I one govore. Jasno i bez poštapalica. Kad god

žele da nas pozdrave, zablicnu tačno dva puta. Ako nema dovoljno svetla, ruka se nađe u ruci zvezde. One uvek trepere. I kad su srećne i kad su setne. One se bore protiv mraka. Hrabre su. Ne beže od odrastanja. Vole. I onu do sebe. I one koje su kilometrima udaljene. Smeju se. Plaču. Govore glasno, samo zato jer se plaše tišine. Visine ih bodre. Tamo su svoj na svome. Hajde, pitaj me ! – Izvolite ? – Jednu zvezdu, molim !

61


___________________________________________________________________________________

RAJKA MILIŠIĆ Rajka Milišić je rođena 12. marta 1997. godine u Banja Luci, a trenutno živi u Aleksandrovcu. Učenik je trećeg razreda SC „Ljubiša Mladenović“ u gradu na Vrbasu. Ova mlada devojka piše poeziju i kratke priče. Osvajala je nagrade i za pesme i za kratke priče, od toga broji šest za drugo i četiri za treće mesto. Učestvovala je na Međunarodnom festivalu poezije i kratke priče u organizaciji „Scena Svih Kreativnih“, koji se održava u Novom Sadu. Prošle godine je bila dobitnik diplome „Kluba umjetničkih duša“ iz Mrkonjić Grada za NAJOSJEĆAJNIJU LJUBAVNU PJESMU, a ove za NAJZAVODLjIVIJU PJESMU. Njena pesma je zastupljena u Međunarodnoj zbirci poezije „Moja pjesma tebi za Valentinovo“ povodom Dana zaljubljenih 2014. godine, čiji je izdavač „Kultura snova“ iz Zagreba. Isto tako, njena pesma je našla mjesto i u zborniku 13. susreta pjesnika Vidovdanske besjede – Svome rodu od Kosova do danas, koji organizuje SKK „Talasi“ iz Prnjavora. Kao poseban uspeh ističe osvojeno drugo mesto u konkurenciji od 87 radova srednjih škola, povodom dana Svetog Save u Beogradu. Učestvovali su učenici iz Republike Srpske, Srbije, Crne Gore i dijaspore.

PUTUJE BEZ PUTA, PUT SE PRED NjIM RAĐA

Noć je. Osjećam blago pucketanje vatre i vidim kako se njena svjetlost blago prelama po mojoj skučenoj sobi. Gluvo je doba noći, tišina steže, guši i obavija se oko mene poput omče koja će da me dokrajči svakog trena. Sjedim na trošnom podu, nemam ni tepiha; krevet mi je u fazi raspadanja, dušek mi je od slame, a jastuk? Jastuk nemam. Nemam čak ni sto, samo jednu stolicu ako bi neko čeljade slučajno dolijalo tu, do moje luksuzne garsonjere, samo da proviri kroz najlonska vrata, da vidi da li sam ja živ. Ništa u životu stekao nisam, ništa imao, nizašta se borio. Služio sam ovoj varoši i ovim nadžak ljudima tek kao jedan klovn iz njihove lude mašte, samotnjak koji je čitav život bio sam i kao takav, bio sklon ismijavanju. Po licu su mi prolazile brazde, uske i duboke, kao trag svog mog dosadašnjeg vremena, kosa mi je posijedila odavno u ovom mjestu, i prije nego što je trebala, imao sam blage zavojke koji su padali po mojim ramenima. Osmijeha nisam imao, evo već dvadeset i kusur godina. Oči mi upale, prazne, ispod čijih trepavica seže pogled usamljenih divljih ptica. Često ne govorim, već ponekad, kad januar tužno zalaje, ispustim krike oslobađajući ovu napaćenu dušu. Ništa, baš ništa nisam imao od ovog svog života, nikakav trag da sam živio, neko bio, nešto imao,

nekog imao. Samo jedino što je bilo uvijek u mome domu, a i uz mene, jeste ikona Svetog Save. Okačena iznad mog kreveta, tako da ju je uvijek mogla obasjavati svjetlost moje vatre i tako mi pružati toplotu i sigurnost koju mnogi nisu imali, a htjeli su. Otuđio sam se od ljudi, prestao da ih viđam, da izlazim među njih. Da ispijamo rum do kasno u noć, rum koji bi oni uvijek zagorčali, i on bi izgubio onu svoju slast. Htjeli su da žive, a nisu znali. Okomili su se na mene i nisu me puštali. Uvijek nazivali pogrdnim imenima, uvijek ponižavli i ne prihvatali. Imao sam nešto što oni nikada nisu. Možda su tražili, potajno željeli, pokušali imati ili čuvati, ali nisu uspjeli. Imao sam vjeru. Vjeru u Boga, vjeru u Savu. Često, kada bih bio predmet njihove igre, ne bih se lako predao tom vrtlogu, već bih se samo prekrstio, pomislio na ono što mi je najsvetije, i otišao svom kakvom takvom domu. Nije Bog zna šta, ravan je nekoj šupi, ali ta moja šupa je bar puna topline i ljubavi, iako sam sam i otuđen od svijeta, nisam od sebe. Još ja bijem bitke. Poći ću sutra, ne znajući gdje i kome, ne znajući zašto. Znam samo da moram da idem, moram da gonim nekud odavde.

62


___________________________________________________________________________________

Ništa nisam ostvario, među hijenama, želim da se ostvarim meću lavovima. Osvanulo je jutro. Gledam u ovu ikonu na zidu, gledam stvari oko sebe, znam da moram da idem, gone me neki moji unutrašnji vjetrovi, već sam odlučio, to je to. Nisam se nikome javio, niti planiram. Jedina osoba koja me je obilazila i donekle poštovala, bio je konobar Pero. No, kada ugleda da me nema, a sa mnom ni moje ikone, znaće kud sam pošao. Još sam mu onomad govorio kako želim da se otisnem u daljine svjetlosti i kako ću pod svojom miškom ponijeti svoju ikonu; jedinu svetinju koju imam, jedinu za koju znam; koja će me pratiti ka mome putu na etapi od ovdašnjeg pomračenja do sutrašnjeg izlaska sunca. Idem. Ne znam gdje, ne znam kud, ni da li će moj put biti otvoren pred mojim očima ili zatvor. Ništa ne gubim ako pokušam, jer ništa već imam. Idem na sve. Izlazim iz svog doma, svog skromnog doma, faliće mi svaka stopa koju pređem. Uzeo sam svoju ikonu i čvrsto je stisnuo pod ruku. Zatvorio sam vrata i lagano krenuo, na pola dvorišta, kao izgubljeno kuče, kao lutalica bez puta, okrenuo sam se ka domu i preko ramena bacio jedan dugi, otužni pogled na onu svoju šupicu. Ledilo mi se nešto u venama, hvatao sam dah koji se gubio, suza mi se slijeva niz lice. Odlazim. Ostavljam ovaj izgubljen narod, zatvoren u njihovaoj vječnoj unutrašnjoj praznini sa porukom : "Pronađite se, dok još nije kasno!" Usput sam svratio do crkve, pomolio se dragom Bogu, recitujući u sebi dio Biblije, Isusuove riječi: "Oče, oprosti im, ne znaju šta čine!" Pop Stanislav mi se tiho prikrao, i potapšao po ramenu, kazujući: Kud si pošao, dobri moj, sa tom ikonom, i tom suzom? Putujem bez puta, dobri moj pope, u nadi da ću sresti Boga. Putuj sine moj, čuvaj Savu i moli se svom Bogu, put će se pred tobom roditi. Gledao sam ga samo pogledom razdraženog djeteta koje je upravo smireno i kako su se sve mračne sile rastjerale oko njega i on može dalje. Dobio sam blagoslov i krenuo na svoj neznani put. Januar je. Mnogo je hladno. Snijeg je odveć pao i zabijelio sva prostranstva, pa i moju dušu, siromašku. Ispred mene pružalo se omanje brdo, strmovito, koje je prekrila tanka poledica, odista nisam znao kako ću se popeti i krenuti dalje. Zaustavljala me je pomisao da ne mogu, a vukla me je želja da napustim svoje mjesto, sada i navijek tuđe mjesto. Uzeo sam svoju ikonu u obe ruke, puste, ogoljene, rasječene oštricom prohujalog vremena, privukao je na svoja ispucala, suva usta i poljubio. Kroz glavu mi je prohujala samo jedna misao: "U ime Oca, Sina i Svetoga Duha, pomozi mi, Savo, pomozi." Klonuo i umoran – vjerovao sam. A šta sam drugo, ljepše i draže imao? Vjetar je strašno duvao i zavijao, lomio je moje slabašne noge, a ja sam samo žmurio promrzlih kapaka, i držao svoju Svetinju na prsima, obrgljenom s obje ruke. Čuvao sam je više nego život svoj. Biju me i tuku razni vjetrovi i mećave, a ja, ponizan i nijem, putujem dalje iako ne znam kud me sile ovozemaljske, vuku i gone. Nakon dugog napora, posrtanja i padanja, vjetrovi su se stišali i ja sam uspio da dotakenem zemlju svog carstva. Kažem carstvo, jer sam slobodan. Jer sam daleko od nesrećnog života. A bivam, sve bliže svojoj pobjedi. Pao sam na koljena od umora pored jednog drveta. Izdisao sam svaki vazduh kao da izbacujem Bog zna kakve sile iz sebe, vazduh mi je ponestajao, ali sam se ipak izborio. Sjeo sam ispod drveta, otužan i sam. Ispred mene se prostirao dug put u čijim širinama nestaje i gubi se sve. Iza mene, jedna prošlost zauvijek ugašena i izgubljena u januarskim vjetrovima. Sjedim tako na snijegu i od hladoće koja protiče kroz mene, ništa više ne osjećam. Odlutao sam mislima tamo, negdje daleko, u neke daleke krajeve, tople krajeve, gdje su ljudi dobri, i nikad nema zime od koje srce lako podrhtava i zebe. Dok sam lutao svojim mislima i toplim krajevima, prišao mi je neki prosjak, stvorio mi se pred očima kao grom iz vedra neba. U prostranstvu gdje ničega nema, stvorio se on. Bio je povisok, obučen u neke otrcane, stare, prosjačke haljine, smeđe boje. Desnom rukom prislanjao se na štap, koji je blago podrhtavao pod njegovom rukom. Imao je kapuljaču i gotovo čitavo lice mu je bilo pokriveno, sem očiju. A oči su sjale, sjajem iskri vatre i pružale su mi neopisivu toplotu. Gledao sam taj pogled, i činilo mi se, kao da ga odveć znam. Nisam uspio ni doći sebi, a već je otpočeo priču, dubokim glasom:

63


___________________________________________________________________________________ Dobri čovječe, šta radiš usred ničega i kud si pošao sa tom ikonom? Pogledah ga onako izgubljeno, sav je bio čudan, kao da i nije sa ovog svijeta. Ne bih ti znao reći, nekud idem, gonim, nemam puta. A ova ikona, to je Sveti Sava, ponio sam ga sa sobom da me čuva, jedino dobro koje sam u životu imao. Sveti Sava!? - reče to tako iznenađeno, kao da je s njim zajedno jeo ili pio rum, uistinu lud čovjek - ako, samo ti njega dobro drži, duša ti je široka i u njoj bije stotine vatrometa, pogled ti je topao i pomalo izgubnjen, nisu bili dobri prema tebi, nisu te štedjeli, nastavi dalje tim putem, tamo ćeš… Prekinuo sam ga prije nego što je završio svoju rečenicu i sa malo povišenim tonom upitao ga: Otkud ti znaš kakvi su bili prema meni!? Ko sam i kud idem!? - glas mi je podrhtavao, čelo znojilo, nisam znao prije šta bih rekao, no on je svoje nastavio. Kao što rekoh, nastavi dalje tim putem, tamo ćeš naići na jedan kamen, iza tog kamena raste cvijet sa četiri zlatne latice, uberi ih, prodaj zlato i uradi ono što ti prvo padne na pamet sa novcem. E, moj ti, ti si lud čovjek, pravog si našao zavitlavati, pa progurao sam jadan vijek, ne treba mi još i ova sprdnja. Čuj, usred zime, raste civjet i to sa zlatnim laticama, pih! Ako mi vjeruješ, učinićeš onako kako sam ti rekao. Ako vjeruješ. – zagledah se u njegove oči, crne duboke oči i taj blagi, a istovremeno i oštri pogled, duboko u meni izazvao je lavinu koja me je gurala ka cvijetu. Taj pogled, te oči, zaboljele su negdje duboko u meni. Čekaj samo da ti pokažem kome se treba vjerovati – okrenuh se da uzmem ikonu koja je bila iza mene, no on je već nestao. Kako došao, tako i otišao. Htio sam mu samo reći kako ja vjerujem jedino Savi, a ne prosjaku ili svakoj budali koja, eto tako naleti, i napriča šaku gluposti. Htio sam mu reći da i on vjeruje u Savu… Iako nisam bio svjestan zašto sam tom prosjaku toliko vjerovao, krenuo sam na put. Činilo mi se ako izdam njega, izdajem Savu. Hodao sam dugo i bez odmora, i na čitavom putu baš nigdje nikoga. Kad najednom, pored puta neki kamen. Govorim sebi, ti si lud, ti ne znaš šta činiš. Ti si lud, tamo nema ničeg. Gledam u svoju ikonu, gledam u kamen, i odlučih da ga pomjerim. Kad tamo stvarno, cvijet sa četiri zlatne latice! Neka mi bude Bog na pomoći, ako me već oči izdaju. Ubrah latice, strpah ih u džep i krenuh dalje, ni sam ne znam kud sad. Onaj je znao da se pojavi i nestane, jaka mu fora! Išao sam tako dugo, noge su mi polako slabile, bio sam gladan, žedan, ali nisam bio sam, Sava je bio tu, pod mojom rukom, tu bliže srca mog. Hodio sam dalje, vjetar mi je strugao lice, ruke poplavile od hladnoće, ali duša se bori. Iz daljine nazirale su se kuće, bilo mi je drago da ću moći malo da odmorim. Kada sam stigao, ljudi su mi prilazili, pitali za pomoć, da li mi treba štogod, i odveli na jedan rum u njihovu seosku kafanu. Sjeo sam izbezumljen, nikad dosad nisam vidio toliku pažnju, dirnula me je njihova toplina, povrijedila njihova dobrota. Popio sam rum i otišao da vidim koliko mogu da dobijem za ove latice. Čovjek, kome sam pokazao zlato, gledao me je kao da sam pao s neba! Nisam siguran o kom se iznosu radilo, ali sam znao da bilo mnogo novca. Ogromna hrpa novca koju dosad, nisam vidio. Gledam ja novac, gleda on mene. Ali, gledam i ovu ikonu. I vidjeh, moja ikona vrijedi više nego sav ovaj novac ovdje. Nikad nisam imao nikakvog novca, a kamoli ovoliko. Nisam ga koristio, a ne treba mi ni sad. Vjerujem, da bi svi oni koji su me otjerali iz mog doma, uništili vlastiti život zbog ove hrpe, zbog svoje pakosne gladi, ne potrebe. I tad kroz glavu mi prođe jedna misao, sav novac ostaviću ovom mjestu, ovoj djeci i ljudima. Meni ne treba, ja i moj Savo idemo dalje. Molili su me, vukli za rukav, samo da ostanem. Proglasili su me svojim svecem i zaštitnikom! Bio sam opet u čudu, no morao sam ići dalje, jer znao sam, ovdje nije moj dom. Nastavio sam put, ikona je i dalje bila uz mene. Bio sam po prvi put srećan, jer sam druge učinio srećnim. Jer sam pomogao, nisam i dalje imao ništa sem vjere, ali to jedino što čovjek i treba da ima. Putovao sam svijetom, pomagao narodu, zajedno sa štapom i mojom ikonom. Bez puta sam putovao, put se preda mnom rađao. Jer sam vjerovao. Zaustavio sam svoj hod, samo malo da odahnem i da razmislim kud i šta dalje, ali prekide me glas iza mene: Dobar si posao uradio, nisam ni sumnjao da će biti drugačije. – iako mu je lice bilo prekriveno, mogao sam da osjetim njegov osmijeh i zadovoljstvo, bio je to opet onaj prosjak, uvijek je negdje uz mene.

64


___________________________________________________________________________________

Učinio sam ono što sam osjećao. Time si pokazao koliku dušu imaš. Putovađeš dalje svijetom, put će se dalje sam rađati pred tobom i potrudićeš se da se niko više nikada ne osjeti kao što si se ti osjećao, dok si odlazio iz svog mjesta. Tad odjednom stvori se ogromna količina novca, stojim i gledam, ne vjerujem očima. Oduvijek sam znao da ovaj prosjak i nije baš u najboljem redu. To će biti dovoljno za početak. Idi, putuj svijetom i čini dobra djela. Sad ja vjerujem u tebe. Ko si ti da vjeruješ u mene i da činiš sve ovo? Ja sam onaj koga si ti čuvao i kome si vjerovao, i ko je bio uz tebe. Začuđen njegovim riječima, htjedoh da ga pitam nešto, kad on udari štapom tri puta u zemlju i tad zablijesnu ogromna svjetlost, kao da je preda mnom sinula zvijezda. Odjednom, njegova prosjačka odjeća i štap, bili su na zemlji, a on je lebdio u vazduhu. Pogledah malo bolje… trljam oči i ne vjerujem, mlatim ovom teškom glavom. Bio je to, ni više ni manje, no glavom i bradom, Sveti Sava! Nisam znao šta bih rekao, jezik mi je utrnuo, krv se sledila. Moj pratilac je sve vrijeme bio uz mene! Zato me je taj pogled dotakao! Ipak nikada nisam bio sam! Pitao sam ga: Šta ja imam od svega ovog? Postao si čovjek. Tad se on vinu u nebeske visine i nestade onog blještavila koje me je zaslijepilo. Ostao je samo njegov prosjački štap, novac i ona prosjačka haljina u koju je bio umotan i na kojoj je stajala jedna ceduljica. Na ceduljici je pisalo samo: Čuvam te.

65


___________________________________________________________________________________

Olivera Dražić, rođena 29.6.1991. godine, u Loznici, Republika Srbija. U rodnom gradu pohađala je O.Š. „Jovan Cvijić“, kao i srednju školu „Sveti Sava“, gde je stekla zvanje: tehničar za industrijsku farmaceutsku tehnologiju. U Loznici je trenirala karate, išla na časove plesa i bila član školskog hora. Nakon završene srednje škole, studirala je na Pedagoškom fakultetu, u Bijeljini, gde je stekla zvanje: profesor razredne nastave. Trenutno pohađa master studije na istom fakultetu. Svoj doprinos daje „Vitez“-u, sa kojim nastupa na festivalima za decu. Pored poezije i proze kojoj je posvećena, akviziter je jedne izdavačke kuće i aktivna na polju edukacije dece i studenata. Njena poezija je zastupljena u zborniku poezije „Almanah“, koji je promovisan na 58. M e đ u n a r o d n o m beogradskom sajmu knjiga, 2013. godine. Pesma „U raskoraku uzdaha“ proglašena je za pesmu meseca marta, uz priznanje „Marama ZŽ“ kulturološkog projekta Juhorsko oko, 2014. godine, na Poetskoj pozornici, u Ćupriji. Pesma „Zvezdana prašina“ nalazi se u zborniku poezije „Kapi slobode“, povodom istoimenog međunarodnog konkursa književnog kluba „Slovoslovlje“ iz Beča, 2014. godine, Galerija od stiha – gradske rime, „Klub umetnika Zvezdani Kolodvor“, Beograd i časopis za umetnost i kulturu ZK.

Olivera Dražić - poezija za decu (Vitezovo proleće, 2015.)

NA TERENU Na terenu borba ljuta, bežite mu svi sa puta. Kada krene prema golu, uznemiri celu školu.

Sa tribina osmeh sleće, ceo svet vešto okreće. Tako ulije mu volju, za utakmicu još bolju.

Ima jasan cilj i sliku, koristi svaku priliku. Bodre ga i navijači, verni glasovi najjači.

Verujte, zna da istraje, golove srcem da daje. Ljubav na terenu traje, jer u publici ona je.

Jedna plava lokne ima, često divio se njima. Šalje mu poljubac mali, tek ponekad, k'o u šali.

Škola pobedu odnosi, svako njime se ponosi. Na mekoj, zelenoj travi, on srce za nju ostavi.

66


___________________________________________________________________________________

Ivan Šarčević iz Bariča, rođen je 1988. godine, završio Učiteljski fakultet u Beogradu, po zanimanju je master učitelj. Radio je u školi za osnovno obrazovanje odraslih „Obrenovac” i u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj”, Obrenovac. Piše poeziju i prozu. Poezija mu je objavljivana u književnim časopisima i portalima. Takođe pesma Emotikoni (objavljena u zborniku „Gradske rime“) je dobila treću nagradu za poeziju u kategoriji do 30 godina na sedmom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Mihal Babinka“.

Ivan Šarčević - Udaljeni svetovi

Udaljeni svetovi

Pesma od emotikona

Otići odavde – u glavi se rodila ideja. Moja sledeća stanica biće Papua Nova Gvineja. Kofer na gotovs! Za put sam pečen, Ali zbog čudnog saznanja ostadoh zatečen. Posao iz snova – biću ono što jesam. Sreći kraja nema, konačno znam gde sam. Sve je to lepo, al’ ne lezi vraže! Problem je u tome što i adresu traže. Pročitah spisak – tu greške nema, Sve zemlje na njemu, samo moje nema. Obraćanje zvanično, sve u prvom licu U formularu ne nalazim ni svoju ulicu! Misli me peku, opet mi smeta To što smo zemlja trećega sveta.

Napisao sam poruku, al’ i dalje je ljuta na mene. Kaže da moje emocije nisu „dovoljno izražene“. - Kako to misliš? Znaš da te volim... - Dragi, crvenim srcima ne mogu da odolim. Raspravljati se neću (bolja je u tome) Počinjem da sklapam herc emotikone. Ona mi uzvraća i znam da se smeška, Valjda nije bila neka štamparska greška. - Zašto samo ta? Gde su srca zelena i plava? - O, srećo moja, ćurka si prava! Svako to zna – srca su vazda bila crvena, Nebo je plavo, a trava zelena. Neću da se igram tako! Hoću srca zelena i plava! - Znaj da te volim svakako, ali sad mi se spava.

67


___________________________________________________________________________________

Stevan Šarčević iz Subotice, urednik i recezent zbirke priča "Reči u vremenu", Argus, 2014. god. Objavljene knjige: Zbirka poezije „Na tragu svetlosti", „ Argus", 2013. Roman “Sam, ispod šljive” sa Lazarom Janićem, Nova Poetika, 2013. Roman „Kaurinova kletva", Nova Poetika, 2014. Zbirka priča „Dolazak tame", Nera, 2014. Zastupljen u brojnim zbornicima, zbirkama, webportalima, časopisima, višestruko nagrađivan. Živi i radi u Subotici.

Stevan Šarčević

U NOĆIMA KAO ŠTO JE OVA U zaboravljenim, dugim noćima, dok kraljica zime oluju sprema Čućeš poziv vuka o planinu odbijen što pokreće čopor za krvi tvojom. Vreme smrti, vreme lova. U noćima ledenim, u noćima jezivim, u noćima surovim, u noćima strašnim uspravićeš se grubo prenut bukom, drhteći zurićeš u mrak i znaćeš; Ta noć je baš ova.

DODIR TAME

OČNJAK

Postoje mesta o kojima ne govoriš, postoje dani koje ne pominješ i strahovi od kojih bežiš. Negde duboko u tebi potmulo drema i čeka te željno jebeni dodir tame. Postoji mesto koje će te čekati i dani kojima ćeš se vratiti. Taj jebeni dodir tame. Jednom će te poput zahuktale motorne testere ponovo ujesti davni dodir tame.

Senke zovu i šuma je blizu danas ovde sutra tamo. Naravno... Stranac, prolaznik . glupo je verovati drugo. Tugo... Ali noćas ujedaš gde treba i gde boli. Zastajem...

68


___________________________________________________________________________________ Maja Familić rođena 15. februara 1973. godine u Novom Sadu. Profesor razredne nastave i diplomirani strukovni vaspitač. Pesnik i slikar. U februaru 2011. godine dobija sertifikat o položenoj Školi Romologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U sferi inklutivnog vaspitanja radila je kao mentor likovnih i eko radionica sa romskom decom OŠ „Jovan Grčić Milenko“, Opštine Beočin, pod pokroviteljstvom britanskoj fondaciji OR Rpoint (Velika Britanija). Trenutno zaposlena u Sektoru za digitalizaciju kulturne baštine, JKP Informatika u Novom Sadu. Članica je Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije. Objavljena dela: - Zbirka poezije „Ćup Nadanja“ 2009. godine / autorsko izdanje. - Zbirka poezije (drugo dopunjeno dvojezično izdanje na srpskom i romskom jeziku) „Ćup Nadanja – O khoro ažućarimasko” 2011.godine / Kancelarija za inkluziju Roma. - Zbirka poezije za decu „Domaćinski gost/ Odosto ćheresko/ Homly guest“ 2013.godine / izdavač fondacija “Nomadik”, pokrovitelj Pokrajnski Sekretarijat za kulturu i javno informisanje i Gradka Uprava za kulturu. Pisana na srpskom, romskom i engleskom jeziku. - Poema ( bajka za decu „Crno-bela sreća/ E Bah kalo-parni/ Black& White Heppines“, pokrovitelj Pokrajnski Sekretarijat za kulturu i javno informisanje i Gradka Uprava za kulturu. Pisana na srpskom, romskom i engleskom jeziku.

Maja Familić

SPOZNAJA

POTPIS

Neimenovana! Otkrivam se u sonetu noćnih svitaca. Savršenstvu života predana. Stihovima razlivena Koračam bez koraka na drumu sumraka. Tu trnu i svetiljke i čula Jedino mi duša topla. Zgrejali je končići Sunašca u igri pomamljene nesvestice. Ostajem sama sa sobom! Sebi u goste dolazim sa sporednih i glavnih strana sveta. Prvi put osećam sebe...

Potpisujem se plamenim jezikom na crnom papiru nevidljive knjige. Ko sam ja ? -Tamnoputo potomstvo uvijeno šatorskom zavesom. - Smelost, što priglupe imenuje visokom kastom. - Premorena pesma što razgaruje duše jadnika - Čađava smola za vaše tlo krvlju slepljena. Pre nego što suludo sudite oslušnite jecaj gorde viole! Najavljuje rat doma i izgona - Uskoro će potop mračnih sila! 69


___________________________________________________________________________________ OGLAS

Branko Ječmenica je rođen 1989. godine u Valjevu. Student Građevinskog fakultetu u Beogradu. Pesme i priče su mu objavljivane u zbornicima i e-časopisima.

Dajem oglas za večne trenutke Objavljujem ga na sto miliona roda I snovima lutki u izlozima Traže se oni trnuci Koji će doploviti brodovima U atmosferu mog privatnog proleća I čarobnog zvuka trombona Bitno je da svi večni trenuci znaju Kako se čuva kiša u tegli I da moraju Bar jedno ludo srce da imaju I još mnogo drugih Sa sobom će povesti leoparda sa cilindrom I u fraku Koji voli kajsije I da sadi stetoskope U bezbrojne saksije Kako bi zemlji slušali srce Dajem oglas za večne trenutke Na telima breza Koji će mi doneti vile u pidžamama I njihove tihe sestre gugutke Da me oslobode svih teških dosadnih veza Ružnih i sumornih stvari

Oglas za večne trenutke PAMUČNO ZVONO Nemo, kao ponoć patnja i tuga Nemo moje pamučno srce urliče Slutim Srebrne gorile kako drže leptire I osećam toplu ljubav solarnih medveda U kapima sunca što se tope na meni I nemo vrisnem Vriskom bih da oteram seni Ja volim ovde i dalje, preko krovova kuća Iza hladnih planina i nebula Dalje od svih bespuća Volim I nežno ćutim o gromovima u slamkama U kojima se ptice gnezde Olujne ptice u odbrani večnih proleća I širokih bulevara Nepoljubive kao zvezde Lako ponekad zadrhtim, kao san u magli Na vlažnom opalom lišću, Rumenih kapilara u kojima me sanjaju reke I tonovi Po jednom tankom tankom pogledu Koji tužno ćuti u suton Raspet između zalaska i izlaska sunca U kom me prostor nagriza

Branko Ječmenica Čežnjiv u meni bunca vrisak Koji bih da izlijem u bolnu pustoš Od koje mi biće strepi Celo moje biće strepi I lebdi Iznad ambisa I nemo vrisnem Vriskom bih da oteram seni Ždralove molim Dajte mi krila Da zvone moje misli Zelenkastim izmaglicama ružičastih brda Go Kao da me prostor krade, guši Borim se sa njim I ovim vazduhom što se na meni suši Daljinama nem i vascelom nebu Spomenik tvrdi postaću Spomenik vazduhu što nikad ne jeca Dublji od senki i samoga mraka Deo tišine i prostor sam I možda je san, Al ako neki pogled, nevin kao deca, ka meni zaluta Il intimna svetlost ka meni sevne Stepenik do meseca nek sluči pamuk moga srca Što tiho kuca, u sebi grca, i nikad ne vene 70


___________________________________________________________________________________

Anđela Turukalo Rođena je 21.11.1990. u Podgorici. Osnovnu i srednju školu završila je u Podgorici. Student je Sociologije na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Već dugi niz godina bavi se pisanjem poezije. Radove je publikovala u školskim časopisima, kao i u zajedničkoj zbirci pjesama "Cetinju s ljubavlju" 2004. godine. Njena prva samostalna zbirka „Marioneta“ objavljena je 2011. godine.

PRASKOZORJE

Anđela Turkalo

Rađa se. Ustaje iz groba: Prljavo od majčine utrobe- Sunce U poljima lavande. U poljima: Mjesec se uspavljuje na drugom kraju svega. Od neprospavane noći natečeno mu je lice U borovim šumama. U šumama: Pružaju ruke polja I šume. Drže se čvrsto. Stide se usne. Na granici samoj, među njima - nit. Uzdah nijem. Zagasit.

Vatromet razlivenih tempera cvjeta pred očima Dotaknut hladnjikavim prstom noći. Sunce proviruje iz krevetića. Pospanost i dalje tinja Dok se prst tiho, neosjetno povlači.

71


___________________________________________________________________________________

ZABORAVLJENI IZLOG Mi smo se prećutali kao sto se prećutkuje sjećanje mutno od želje za zaboravljanjem. Mi smo se dodirivali kao sto kiša dodiruje ulice u oktobru svjesna ograničenosti i skore (za)mjene. Mi smo se voljeli kao što se voli život pred izazovom ostvarenja sna omeđeni uzdasima trajanja. Mi smo tonuli kao što tone kamen bačen rukom čvrste odluke na kraj okeana što je nekad bio more bez straha od poraza. Mi smo bili grad koji je presadio kišu unutar svojih zidina i čekao da izraste Sunce koje je zaboravilo gdje niču proljeća. Sanja Radulović

Sanja Radulović

Slađana M. Stošić

BEZ GRANICE Pomeri granice ljubavi Pokidaj paučinu Oko srca Guši te i plaši Pokreni se Na kulama straha predugo stojiš Progledaj Zavrišti Uroni dušom u moje srce Spasi ga - pokaži mu put Volela bih da mi zašiješ rane Čežnjom jakom kao Talas kad zapeni more Da nežnim jaukom žudnje Na toplim grudima mojim Zagrliš mirisne bele zore Čekam te

Pomeri granice i kreni Posula sam put laticama sreće Ustani I uzmi me konačno Pogledom ljubavi Slađana Milojević Stošić

72


___________________________________________________________________________________

ŽELIM SAMO KAPLJICU MEDA Gledam kroz prozor sudbine svoje i vidim život kako prolazi i sve se trudim da hodam pravo a on me uporno nogom gazi. I vidim svetlost u tamnoj noći kako kroz oblake izranja a neki glas me uporno teši dok u duši mi nemir ko zvono odzvanja. Stojim na margini svog života i pregršt želja, puna vreća u svakoj samo bol i tuga a ni u jednoj mrva sreća. I želim samo kapljicu meda i cvrkut ptica na prozoru ok vilina tiho jeca i ispeva svaku novu boru. Božica Mihaj

Božica Mihaj

Snežana Marko Musinov

OPIPLJIVA SREĆA Ulične svetiljke rutinski upaljene, Kalemegdan brižno osvetljen u daljini, to Beograd, u svet, posmatrano iz Zemuna, šalje najlepšu sliku o sebi. Već par nedelja patriotski ustreptala imam dobar osećaj za tekuća zbivanja, prikazivanja, napredovanja, pobeđivanja, brojkama posetilaca uvažavanja u svetskim okvirima. Sajam se turizma polako bliži kraju, kupci aranžmana nikako ne posustaju, svi bi da vide udaljenije, bolje i veće, a Beograd jedinstveni grad, tu pred nosom, nudi im pregršt istorijske, komunikacijske i sadašnje trenutke opipljive sreće. Sve što je pred nas stavljeno

može da garantuje lepotu i, ako ne odustajemo, pomogne da nađemo put kakav se smrtniku otvara samo jednom u životu. Strepim nad svakim danom da dočeka mirno veče u kome će svetlost ulične svetiljke noć spokojnu čarobnom slutnjom da preseče. I moći će svaki vajar, fotograf, novinar, pesnik, slikar, svaki namernik, ljubav u belom gradu da nađe, da zaboravi na sve nepogodnosti i bivše svađe jer lepota uživanja je mesto gde svak` treba da zađe. Snežana Marko Musinov 73


___________________________________________________________________________________

N

ikola Đorđević

Nikola Đorđević Beograd, 17 godina Pesma u pismu Kada dođe i kada me rukama zagrli kao zid, kao da sam Kina i takva moja, mala, nežna i čista kao voda u planinama pita "Da li ti se sviđaju moji novi rukavi?" A ja je gledam i ne vidim rukave i krenem da joj ljubim dlanove. Kada ona i ja, često, daleko dišemo i kada su nam tereti veliki ona se seti da ja postojim i da jedva čekam da čujem njenu novu teoriju. Kada ona i ja

glumimo mađioničare i ja joj kažem "Ti sada lepotice moja idi daleko!” i ona ode malo bliže. za svaki slučaj, a ja se pokrijem tkaninom pa se otkrijem, da se teleportujem, da više ne budem gde jesam, da budem kod nje, da budem bolje. Kada ona uči o planinama i kada me gleda kao da sam šuma i kaže "A tvoja glava, je l’ zavejalo gore?". Kada se nasloni na zid pa se smeška i smeška i smeška i smeška i tako se smeška i čeka kao da je poljubim i priđem i poljubim je "Ludače! Vidi, porasla sam ti, stavi jednu tačkicu naše ljubavi ovde iznad mog čela.”, pa nam zid uvek ima boginje. Kad mi pošalje pesmu i kada ja naučim sve reči iz te pesme i kada posle 57 godina, šapućući joj stihove, kažem "Sećaš li se ove pesme?".

74


___________________________________________________________________________________

ŠKOLE SU VELIKI ČUDNI DVORCI Škole su veliki čudni dvorci, u njima stanuju đaci borci. Škola je izvor radosti, i najlepši period mladosti. Đaci se tuku, za kiku vuku, i drže za ruku. Uče polinome, stolice lome, vežbaju se pravopisa, i uče Petković Disa.. Uče o svetskom ratu, pomažu drugu, bratu ... Gledaju na sat.. uče Balkanski rat..

Škole su veliki čudni dvorci, đaci se raduju petici i četvorci. Deca u njima sreću dele, i međusobno se vesele.. Škole, veliki dvorci čudni, u njima su đaci, neumorni, uvek budni. Nikola Vukoje

Nikola Vukoje

Nikola Spasojević

LITICE VREMENA U limbu nekršten stojim, Čovečijeg u sebi izdajnik, Sve duhovne nevolje brojim, Nikada zaista pokajnik.. Nit’ laskavac, nit’ jeretik, Zabraniše mi pitanja, Za krivokletnike ja prokletnik, Svetovni poglavari lažu te do svitanja.. Moja mater bila bi mi Beatriče, Moj vodič, žena jakog kova, Al’ ciklama mržnje u meni niče, Uzdah za njom, smrt nova.. Ne bejah kao Paris, Nikada pohotom opijen vuk, Moje večne kuće u vazduhu bukti natpis, Prvi koncentrični krug.. Ni na jednu silu nisam hulio, Pa mi je zato kazna blaža, U levak mirno sam se ulio, I uvek na oprezu je zverska straža..

Kada bih se mogao sa Minosom nagoditi, Da u manji me krug spusti, A da ona oživi, kako bi moju sestru mogla voditi, Neka pogrešni sve slasti života propusti.. Umesto zagriženog Kasija ja bih ušao u čeljusti, Da zenica majke svetlo ponovo ugleda, Minose u hodnike Memfista me pusti, On je krut, priliku za nadu mi ne da.. Ostaću u limbu da stojim, Izdajnik al’ ne i grešan, Nema smrti koje bi mogao da se bojim, Niz litice vremena ja padam, besan.. Nikola Spasojević

75


___________________________________________________________________________________

CIGANSKA Igraj, mala, igraj Zveckaj narukvicama i smehom pravi Muziku za uši. Igraj, samo igraj Nogama bosim obriši kapi vina sa stola Ko suze, ko tragove na duši. Igraj, mala, igraj Kao da nemamo misli Kao da smo ništa Igraj samo, igraj Svo piće sa stola obori Da preplaši sva ta u tami čudovišta Igraj, mala, igraj Nema puta nesreće kog s osmehom ne možemo preći Igraj samo, pusti nek pričaju Mi smo iznad reči.

Jelena Dimitrijević Igraj, mala igraj Poput Sunca noć pozlati Nek stanu i java i sati Igraj mala brže od svetlosti Ti jedina ne smeš nikad stati. Igraj, mala, igraj Život je ono čime ga napraviš Zato pleši Igraj, samo igraj I ne traži razlog za plakanje Ne traba nam niko da nas teši Igraj, mala, igraj Samo tako udahnućeš miris slobode Igraj, samo igraj Mislima ne veruj Idi kud te noge vode Igraj, mala, igraj Mi imena nemamo Nomadi kroz prostor smo I nomadi kroz reči Igraj, samo igraj Mi kajanja nemamo

za ono što nismo zbog onog što jesmo ne okreći leđa sreći Igraj, mala, igraj Prekinutu liniju života na dlanu Nemoj kriti Igraj, samo igraj Strahaza sutra nemamo Znamo šta će biti Igraj, mala, igraj Nek vetar rasplamti Te vatre u tebi Igraj, samo igraj Samo onaj bez srca zaigrao S tobom noćas ne bi Igraj, mala, igraj Noć je tako samotna A mi smo deca noći Igraj, samo igraj I život je samo igra Što će za tren proći 76


___________________________________________________________________________________

Hemingway je živio tu Gledao sam klošara, Zauzeo je rešetke metroa. Nije se obazirao na ljude. Topli zrak i smrad curili su kroz rešetke i kroz njega. Nisu ga smetali prolaznici. Smiješio se. U smradu, na toplome. On je znao da je sam. Ja sam osjećao da sam sam. Sjedio je nasred Rue Mouffetard i nije ga bilo briga. Bio je veći čovjek od mene. Ja sam se skrivao u sjenama Quartier Latine i stiskao plastičnu vrećicu sa jeftinim francuskim

vinima. Gledao sam iz sjene. Bezlična lica i umjetne osmijehe. Nazdravljali su i slikali se ispod slika Hemingweya, Millera, Fitzgeralda. I mi smo bili tu! I mi smo netko i nešto! Žalio sam ih sve. Tko sam ja da im kažem da su nitko i ništa. Gledao sam ih i stezao plastičnu vrećicu sa jeftinim vinima. Na Rue Rollin nikada neće pisati da sam ja živio tu. Hemingway je živio u Parizu, ja sam samo klošar u prolazu. Marijan Falica

Marijan Falica

Mira Milutinović

DVOJE

OSTANI

Govorili su nekada Da postoje dvoje Ćutala sam Reči su pričale same Ja sam mrzela reči Govorili su mnogi Smejala sam se Niko nije primetio masku Ipak Kada sam srela dvoje Nije bilo svejedno Ćutala sam Tišina je bolela Pogled je hodao po trotoaru Mimoišli smo se Okrenuh se Dve siluete Držale su se za ruke...

U magli korake ti nazirem stranče i pitam se hoćeš li stići pre nego umori me čekanje? Pre nego pahulja prva istopi se na dlanu i hladan vetar zacvili među drvećem poput promrzlog kučeta, hoćemo li se sresti? Dok primičem šolju kafe ka usnama posmatrajući prolaznike, hoćeš li zastati i reći: „Izvini što kasnim, letovi su otkazani pa sam pošao peške. Posmatrao sam te nekada dok si sakupljala kamenčiće za svoju malu zbirku. Proglasivši te detinjastom otišao sam! Sada se vraćam jer šapnu mi vetar da u svet odraslih

zakoračila je devojka smeđih uvojaka i pokušava me pronaći.“ Ako me sretneš ne govori o ljubavi, o njoj lagali su mnogi pre tebe. Samo zagli me snažno i ćuti, najlepše se ćuti u dvoje. Ne odvijaj klupko putem kojim ćeš poći jer ovde si da ostaneš pre nego umori me čekanje... Mira Milutinović

77


___________________________________________________________________________________

Sumrak svitanja Zaželeh biti u parku nakaza, pred burom i pod nebom belim, al ne mogoh izaći iz kože svoje i načiniti put smelim bio je tešnji od zabuktale oluje što se predkaza. Uzbuktali listovi podsetiše me na taj park mio. Zaželeh preskočiti visoke čemprese i rđajuće ograde, stvoriti se tamo u sred cvetnih vrtova što tajne grade. Manijake i izgubljene, skriveni park večito je krio.

Misli i sećanja od oblaka, vodili su me tamo, gde jedan svet neshvatljive vrste i lepote nestaje i ostaje. Zaželeh se sakriti u tamošnjoj močvari i pod krošnjama gde sve prestaje da poprima naličje rugoba i utvara u zlo samo. I kao da je težak i sparan sumrak svanuo, nebo preda mnom se spustilo i ukaza se gromki bljesak. na uzdrhtalim granama zaigrao je modri pljesak. Zaželeh da me mrkozeleno sećanje nije ganulo.

Marija Vasić

Noći i jutra Upustih se poći na put njihovog srama, mene uvukli da ne iskočim iz pozlaćenog rama, u noći bez razuma sjaja, magli udaraca, srca iz žudnje što na glas tihih misli baca. Otečenih stopala u okovima tesnim, ja zakročih na prljavom i zagluvelom pragu misleći da smo došli pravo ka bludnom vragu, nemo se utopila jer ne imadoh snage da besnim.

U dimu pijanih pesama počeh se u sebi moliti, kraju noći tog lakog besmisla, što me tuđa zadovoljstva pritisla. u njihovom vapaju bezbrige nisam se smogla slomiti. U po noći htedoh suludo sama poći, ali nije imao niko po me doći. I u mom prkosu, za tvojom spoznajom sam te navela, ali ne sa namerom da bih te zavela.

I u svitanju nemom upoznadoh te povrh, tada, bez volje, sva ohola i ogrezla od umora i jada, ne želeći ti se otkriti i dušu ogoliti, koju si iz dosade okušao okoliti. U tebi je igrala želja a u meni ponor. Bih i suviše pokorna sebi za tvoj pokor. U meni je postala od tvoje želje, iskra što me sad sanjarijama o mom prkosu tiska.

78


___________________________________________________________________________________

Jana Tošić Sunce se stidljivo promalja kroz zavese, budi me nežno, osmehujem se... Okrećem se ka drugoj strani kreveta i par trenutaka posmatram svoju ljubav dok mirno spava, usnama dodirujem njegove usne, sasvim blago, čisto da se uverim da ne sanjam, da sam budna i na javi. Upravo tada ustaje i naše najdraže biće, uskače u naš krevet, zavlači se u postelji među nama, grlim ga jako, osećam ljubav. Zajedno budimo tatu, golicamo ga, ljubimo, pa onda on nas, da se „osveti“ što mu ne damo da još spava. Smeh odzvanja prostorijom... čini se da će ovo biti jedan lep i veseo dan... jer dan se po jutru poznaje... Zahvalna sam na ovim jedinstvenim trenucima u kojima vredi boraviti što duže, osetiti svaki njihov delić, jer to su trenuci zbog kojih vredi živeti... Zahvalna sam na Suncu koje nam ulepšava dan, zahvalna sam što imam koga zagrliti jutrima i voleti... Odlučujemo da, nakon doručka, dan provedemo vani, da iskoristimo dragoceno vreme koje je pred nama... Uz par rekvizita za igru napolju, i hranu za piknik, odlazimo— pravac priroda. Deca su ta od kojih treba učiti kako uživati u jednostavnim stvarima i radovati se svemu što te okružuje... Skupljanje kamenčića, lišća, šišarki, branje poljskog cveća, šumskih jagoda, trčanje livadom, sloboda, pravljenje kućice za mrave, vrapce, mašta, po koji poljubac i zagrljaj mame i tate pa opet igra, sloboda, radost... To su vrednosti koje čine život, to su doživljaji koji se zauvek pamte... To su dani bezbrižnog, jedinog, detinjstva... Ne postoji ništa lepše od nasmejanog deteta... Lepo je i provesti dan u tišini, sam, u sanjarenju, ili dani provedeni na moru, plaži, u razgledavanju novog mesta, u spa centru... ali najlepši dan je onaj u kojem suština tvog života dolazi do izražaja, a svrha tvog života ti zahvaljuje što si joj omogućila da postoji, da pusti krila i poleti u visinu pa se opet vrati tebi...Od celodnevnog boravka na čistom vazduhu, našem malom biću se prispavalo. Na putu do kuće, nije izdržao, prepustio se carstvu snova... i kada sam mislila da uveliko spava, spuštajući ga lagano u postelji od magije, samo me je jače prigrlio i rekao šapatom, u polusnu: „Volim te, mama...“ ... te reči se urežu u srce, te reči znače život... Ovaj, moj najlepši dan, završavam u zagrljaju svoje ljubavi, spokojno, tiho, iskreno...

Moj najbolji dan Mirjana Magura Ležaljka Noćas, noćas nisam pisala pesmu za dan zaljubljenih. Nisam lutala ulicama Beča, već čuvala svog unuka i pritom mnogo razmišljala. Posmatrala sam ručice male, nogice koje su nedavno prohodale i poželela malom srcu mirne snove. Poželela mu da korakom pravim, sa osmehom na licu ,savlada sve staze života. Da svoj ležaj nikada ne izgubi, jer kažu; "Mirna duša je najbolja ležaljka! "Pitam se, kakva je naša ležaljka? Noć je tiha, misli mi lete, brzo dolaze i odlaze, a san jako daleko. Zaboravila sam i cigaretu da zapalim. Osećaj je divan, srce mirno sluša svoje reči neizrečene. Sve je tako čudno. Kao da se taj spokoj, male dušice, moga unuka, širi začarano po sobi, po čitavom stanu. Uhvatila sam sebe, kako sa osmehom, posmatram kroz prozor. Dolazim do zaključka da sam srećna. Iako ne spavam, ležaljka mi je udobna, ne žulja i ne bode. Možda zato što se ne bunim u pitanjima i odgovorima koja me se ne tiču? Možda, jer smatram da nisam toliko slatka, kako bi me odmah pojeli, niti gorka, kako bi me odmah ispljunuli? Možda? Često zaboravimo da se ugledamo na nevina srca, na okice vedre, koje žele našu ljubav. Zaboravljamo da istražujemo dubinu duše i budemo izdržljivi u svakome pogledu. Brzo oštrimo jezik, ne razmišljujući da rečima nekome režemo rane i stvaramo večne ožliljke. Misao treba da predstavlja ukras reči. Svako biće ima dve strane, proslost i buducnost, dobro i zlo, koje nosi u sebi i sa sobom. Život je jedan, skup, a vrlo jeftin. Sve do svitanja zore misli me držale budnu. Obradovao me jutarnji cvrkut ptica, koji je nadglasao zvuk automobila. Obradovao me i sjaj sunca, a najviše ručice male koje se podizale i želele da ih u naručje uzmem. Topli zagrljaj mog unuka izmami mi suzu iz oka. Bio je to moj najlepši Valetinov dan! Svakome ću poželeti jednu udobnu ležaljku. Ne samo na dan zaljubljenih, kada se kupuje cveće, poklanja srce i slatke reči šapuću, već u svim sadašnjim i budućim danima.

79


___________________________________________________________________________________

Marina Milosavljević Rođena u Nišu, gde i sada živi. Građevinski inženjer po struci, a od malih nogu zaljubljena u lepu reč i pisanje, član literarne školske sekcije u osnovnoj školi, gde su i krenula prva priznanja, kasnije je objavljivala u časopisima za mlade. Prvu zbirku pesama „Sa izvora duše“ objavila je 2015. godine. Kao autor je zastupljena u brojnim međunarodnim zbornicima i antologijama.

Marina Milosavljević - „Sa izvora duše“

Vetar

Noć istine

Boluje vetar, struji kroz tamnu noć, čežnja ga goni, u zagrljaj bi dušu da odmori, jecajem budi tišinu, hrli želji tuđoj, od nje boluje, ne može da se smiri. Huči oluja sumornim putem zalutale duše , prosipa noć ariju tužnu, opominje bol duše da stane, da se svije kao dete u skute mira, da savlada nemire burne u vihoru požude ugašene prašinom lažnih dodira. Istina zavija bolnim putem koji prati surova strana sveta, nesiguran pravac provlači nepregledne peščane dine, srce slama tuga da od bola plače. Vetar fijuče kroz besanu noć, opominje razneta istina iluzija je to bila od snova i jače, grabljivice tvoju ljubav uzeše, zato sad ne daj srcu da plače.

Uništava noć tamu koja izgara osamom lutanja, odsutnost misli ruši misteriju zatvorenog života. I Mesec je u mraku na nebu daleki putnik, kao ja u potrazi za telom koje priziva da utoli glad, i napije se toplog poljupca otkucaja tvog srca, od kog se vene kidaju, i grč steže telo. U moru reči potražiću tražene najvrednije za mene, šapni mi ih tiho na uho da ih kao šum nežnosti čujem, da svaka pora odzvoni imenom tvojim, kad osetim istinu iskrenih reči, i nasmeješ mi zadovoljno dušu.

Noć spokojstva nabrekle žiile smiriće, uzavrelo čekanje osamostalilo misli, traže te otvoreno, prizvane prikrivenim osećanjima u tišini tajne koja čuva istinu, svet se menja oko tebe, ljubav ti ispisuje noć u kojoj su utabani naši koraci neobjašnjivog susreta spojenog predajom duša.

80


___________________________________________________________________________________

Rijeka Janj

Milan Džakić, rođen 11. avgusta 1992. godine u Mrkonjić Gradu. Student treće godine Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Piše ljubavnu i rodoljubnu poeziju. Ove pesme su najava za njegovu prvu zbirku poezije. Pesme posvećuje svojoj devojci.

Okićena poput svite Janj se zove rak ova kroz kanjone kamenite Probija se do Šipova Voda bistra i ledena vešto skače često brza kao zmija uhvaćena od nečeg se stalno trza Kad nadođe voda Janja kida grane ko da kosi otkida ih sve do panja pa ih hladnoj Plivi nosi Ljeti hladna topla zimi ko da Plivu stalno juri kad je zima tad se dimi ka Šipovu uvek žuri Kad Janj stigne u Otoke zabjeli se kao bjele rade

razlije se u potoke mnogobrojne praveći kaskade Kad stigne do Mujđića voda mu se malo smiri nestane mu potočića koritom se tada širi Mlada vidra ribaru prkosi kraj obale u vrbaku mladu hitro skače u zubima ribu nosi još hitrije nestaje u hladu Kad Janjanin u svet ode u mislima Janj mu često tad poželi s Janja vode želi vidjet rodno mesto

Milan Džakić Žal Vitoroga Vitoroga žalila se stara nema s kime da se razgovara nema kosca nestalo kopača nigdje krave ni vola bodača

Nema tora nestalo i pasa zrela žita da se zatalasa nestali su putevi i staze bose noge rosu da pogaze

Koliba se stara urušila a pojila davno presušila nema pijetla da je zorom budi ognjišta su napustili ljudi

Sa kajmakom nestalo i pure za momcima otišle i cure nesta mlada i dječijeg plača hleba crnog pite ispod sača

Stada bijela odavno nestala čobanska pjesma je prestala nedavno su nestali hajduci za stadima otišli i vuci

Nema grla koje podvriskuje i ojače da se s brda čuje osta vetar da se s burom tuče i poneki golub da zaguče

Nema trube od kore ivove svirke frule pravljene od zove nema maše nestalo i sača noža sklopca Milana Kovača

81


___________________________________________________________________________________

Miro Matijaš

Primitivizam u Duši Drvo misli, počiva na korijenu emocija. Ako je korijen laž, svaka misao na svakoj grani biti će laž. Ako je nacionalizam deblo, svaka grana je bez lista. Od pamtivjeka sve primitivne duše su nacionalisti, koji dušu svoju mržnjom hrane. Zašto su nacionalisti primitivni i najprimitivniji ljudi? Različitost misli, je različitost prihvaćanja. Druge misli, drugi Bog, koji voli sve. Moja duša i naš Bog voli samo iste, primitivne. Moje emocije su na svakoj grani, jer isto primitivno deblo imaju. Primitivno od nacionalizma, ustajalo i nepokretno. Drvo je to kameno bez života, kao i emocije, mržnjom prema drugom ispunjene i prepune. Kad čovjek ne bi deblom Lucifera slijedio, imao bi korijen istine. Kad laž za istinu prihvatiš, jer se zbog mržnje nemaš snage mijenjati. Mijenjati se, znači istinu i ljubav prihvatiti. Ne, ne, nemoj me mjenjati, jer za ljubav mjesta nemam. Svako područje života i umjetnosti na laži počiva, jer mu je korijen lažan. Iz tog korijena laži svoje ideje nesvjesno sisa. Nesvjesno u djelima, svjesno postaje. Svjesno je mržnja nacionalistička, koju siromašne riječi opisati ne mogu. Riječi primitivizam, i uzrok svih zala opisati ne mogu. Ove riječi, na korijenu istine u svaki list ideju istine šalje. Ove riječi, samo o ljepoti pričati znaju, što u svakom listu počivaju. Autor: mr.sc. Miro Matijaš, prof. Zagreb, 29.3.2015. ( na Cvjetnicu)

82


___________________________________________________________________________________

Marina Jovanović, pesnikinja, književnik, filozof iz Leskovca. Objavila je dve knjige poezije 2006. godine u Novom Sadu: „Vremenska varljivost” i „Greh požude”, 2011. objavljuje i poetsko-filozofsko delo roman „Razmišljanja palog gospodara” u zaštiti Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu, po čijim motivima je snimljen i kratkometražni igrani film „Opus istine”, Recezent je zbirke pesama “ŽIVOTNI PLAMEN” Crnogorskog pesnika Darka Rajkovića, Marina piše poeziju i prozu, a u nekim knjigama, kombinuje i jedno i drugo. Bavi se metafizikom, filozofijom, psihologijom i parapsihologijom.

Marina Jovanović - Moć transformacije Niko ne može u potpunosti da se odvoji od svog "izvora", ma kako se zvao uvek ćete ličiti na svog Boga a ne "on" na vas. Možemo da verujemo u šta hoćemo, možemo da govorimo šta želimo ali nikad ne smemo da dozvolimo da se drugi dešavaju nama. Budimo smeli i dajmo da se dogodimo sebi kakvi jesmo, tada nećemo razmišljati ko smo, odakle dolazimo i gde idemo, to su suvišna pitanja za one koji se dešavaju sami sebi "sada". Dozvolite drugima da se "dogode" da bi se vi desili sebi, budite šta jeste, iskustvo nenametnuto drugima, dozvolite da volite bezuslovno onako kako vi umete a ne kako vam drugi govore, tada vam neće biti potreban "napad" ni "odbrana" jer besmislene su barikade neograničene slobode, u tome je sva kosmička ravnoteža, jednačina duša, poravnjanje suprotnosti, alfa i omega svega što ne razumemo, čega se plašimo i nadamo se da to nama neće da se desi!!! Dozvolite drugima da imaju svoj svet da bi sebi dopustili stvaranje, očekivati nešto od drugoga odustaje se od sopstvene odgovornosti. Govore mi da sam sebičan!!! A, ako ste ubeležili tamo negde moje ime na vašoj tabli izbora to nisam ja već vaša zamisao kako ću za vas da postojim. Možete da me zovete kako hoćete, nisam deo tudje spoznaje, ja sam šta jesam. Niko ne može biti deo vašeg iskustva ako ga vi ne pozovete, vaša pozivnica zove se "strah".

Ništa se nije promenilo, ukrali su nam srce da želimo za njih a verujemo za nas. Na ivici razuma izludjeni od opasnosti svakodnevnih laži u veri bogataša iluzija izgubili smo zadnji deo sebe, služićemo ko ratnici-sluge suludim fantazijama srećom smrtnika neispunjenim željama posesivnih novih prolaznih gospodara sveta, jednom jedinom svom palom Bogu. Aplaudiraćemo šupljim doktrinama njihovog i našeg greha, večne ljudske gluposti da tudjinac u srcu može biti svako ako nije pobeđen. Surova je laž da pobeda umire, ona nas samo osvaja da bi u njoj ostali sami dok prolaze pored nas neki novi pobednici naše sujete. Pobeda radja mržnju pobedjenih da nas kazni njihova sudbina, prokleta pobeda nadmeće se sa nama, želećemo je uvek i kad nam se ista desi. I, kad gubimo, i, kad volimo, i, kad se dajemo, i, kad uzimamo, i, kad tražimo, i, kad se kajemo, i, kad se molimo zajednički interes je podvučen naslovom pobedom nas samih. Daaa...I, kad gubimo, i, kad dobijamo nećemo znati da uvek gubimo, uvek ćemo reći da pobedili smo, ako ne na silu, podsvesno čekaćemo svojih pet minuta željenog skoka, iskoraka iz stvarnosti onih koji su nam ukrali snove i zatvorili u lične samice uzaludnih nadanja nenadmašnih vernika sumnjive svetine pokajnika. A ako nismo verovali, sumnjali bi da jesmo, da nismo, ne bismo imali želju. 83


___________________________________________________________________________________

DRAGAN MALJIK

Prosula se tama ravnicom tog stradanja koje zovem život.. A oči nisu svikle. I gde ću sada otići? I ovako je bilo teško al ipak hodao sam uz bledu svetlost rascepljenog meseca i nazirao put. Tamo u daljini svetionik si bila Ti.. Ali odakle je došlo to jato prljavih ptica, davno ugaslih očiju i donelo ruku straha koja je grčevito stegla mesec i kao limun ga iscedila po indigu neba? Izgubio sam put. Vatra svetionika se ugasila i tamo gde si bila ničega više nema.. Samo prokleta tama. Tražim po džepovima duše kremen da upalim baklju mada znam da je i poslednji sagoreo. Znaš onda, kada sam Te sreo.. Prosula se tama po ravnici tog stradanja što je bio život.. A oči se nisu svikle.. da Te više nemam ...

****

Neko je probušio mesec i po ogledalu moćne reke razliva se mlečno-bela svetlost. Polako, kap po kap, curi mesečina i mesec je sve manji, a reka sve veća.. Most nad vodom se pružio i odseca dobar komad neba iza sebe. Zategao čelične sajle kao svirač na tamburi strune. I čeka. Mrtva usta da naruče svoju pesmu, onu staru.. onu tužnu. I sve se pretvorilo u nebo. Milioni zvezda su i gore i u vazduhu i dole po vodi rasute prave iskričavi vatromet po tamnoj, somotskoj površini reke koja se lenjo valja i miluje obale. Gluvo je doba. Mir. Neko je na mostu,neka senka. Neko ko je na obali ostavio ime, prošlost i vreme. Sve.. Neko ko će svakog momenta postati reka. - Koje su ti poslednje misli Senko? Razgovaraš li sa Bogom ili rekom? Ili samo ćutiš? Šta te je dovelo večeras ovde da doneseš konačni sud i telo predaš reci? nervozno je pitao most. - Ima li neko kome ćeš slomiti srce? iskrile su zvezde. - Vrati se! Budi jaka! vapile su obale.. - Dođi u zagrljaj! - presudila je reka.. Samo na kratko poletele su iskre sa površine vode, pobunilo se preslikano nebo,zacvileo je most i kriknule su obale, a onda.. mir. I iskapljala je sva mesečina i nestao je mesec, a voda je postala veća, most se ućutao, a obale povukle u svoj mrak. I sve je isto i ništa više nije isto jer.. neko je večeras postao reka.. ***

Večeras pakujem tu šarenu šatru i odlazim zauvek iz ovog malog mesta. Predstava je gotova i nema ni bisa.. preda mnom je samo nepoznata cesta. Da sam mogao da biram, ne bih uznemirio ja nikad, ovaj prelepi, zabranjeni grad. Samo bih iz daleka nemo posmatr'o lepotu njegovu i taj njegov sklad. Ne, ne kajem se uopšte, predstava je išla,priča je lepa, kulise još stoje.. Ma, žao mi samo zbog onoga bisa i žalićemo uvek zbog njega oboje. Igrao sam ovde ulogu života, a da nisam glumio nego stvaran bio, na nestvarnom mestu pozorišta jada, ja sam te voleo, ja sam te ljubio. I kao i svaki put kad upale se svetla i zavese spuste, ostane praznina. Al nikad nije od ove bila veća. Teška i hladna, ledena silina. Posmatram nemo malenu scenu na kojoj je ljubav izašla iz pesme i oživela u tebi, u meni u nama, al je ustuknula jer zna da se ne sme. Predstavi je kraj,a ja na početku, govorim svoj tekst kao u transu, šapućem iznova da te ludo volim, dozivam uzalud zabranjenu romansu. I zato večeras pakujem šatru, odlazim za uvek iz ovog dragog mesta, predstava je gotova i neće biti bisa, preda mnom je samo nepoznata cesta..

84


___________________________________________________________________________________

J

adranka Čavić

Jadranka Čavić je diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavila se pedagoškim i prevodilačkim radom. Sarađuje sa nekoliko časopisa iz regiona. Piše kratke priče, pripovetke, satire, radijske drame i pozorišne drame. Uvrštena je u mnoge zbirke proze i nekoliko zbirki poezije. Objavila: Odbrana snova(proza), Mlečni put(poezija) i Laviranje uz kajganu (proza). U pripremi je zbirka priča na češkom jeziku. U kategoriji kratke priče osvojila je jednu međunarodnu nagradu i tri iz Regiona. Počasni je član Maison Naaman pour la Culture iz Libana.

Ronin Gde je nesloboda, tu je i sloboda Iz Svemira gledano, Ronin je neprestano slavila nesputanost svoga bića. Odlučila je da sve zemaljske neslobode poređa, bez obzira na krivicu, te da se sa svakom ponaosob sa ljubavlju oprosti. Posebno joj je bio važan dan slobode od podrazumevajućeg. Sve je, naravno, počelo iznutra... Možda je tome kriv vrhunac sreće koji je dodirnula u bestežinskom stanju duše, pa se umorna od retkog vazduha prepustila izdahu i slobodnom padu. A dok je padala, oslobađala se tereta poznanstava, navika, kesa sa đubretom i loše hrane kojom je bila hranjena. Najtvrdokornije salo strahova za budućnost otapalo se u ognju njene odluke. Nesloboda je otpadala sa njenog tela kao riblje krljušti ili stara, istrošena koža, a tkivo gubilo obrise... Sloboda od neslobode, od morala opsednutog nemoralom, od dobra što neprestano ukazuje na zlo... Ophrvala ju je pospanost i laki dremež koji se predaje slatkom, dugotrajnom snu o kome sada sve zna. A nakon toga – novo rođenje potvrđeno telom... Smog je prekrivao nebo nad Zemljom, kao prašnjava, zaslužena, lepljiva paučina. Zagledala se kroz prozor i gustu maglu što se diže iz usijanih glava stanovnika grada. Zadenula je olovku za pojas. Druga, nešto veća, probijala je celom svojom dužinom grumen uvijene kose na vrhu temena, zamenjujući ukosnicu. Ustade i proplesa stanom. Široka odeća bez dugmadi usporeno je lepršala kroz prostor. Patos je mekano primao ritam bosih nogu. Vazduh se sklapao za njenim telom, uvlačeći se za mirisima u platno njene odeće, da bi se svetleći vraćao istim putem nazad. Nestajanjem u mestu tiho je zatvorila za sobom vrata nametanog, bučnog neznanja... Spratovi stambene zgrade su s drhtajem odjekivali, prenoseći grube zvuke električne burgije koja probija betonski zid. Raspomamljeni Slikar je opet imao loš dan. Očigledno je našao mesto na zidu za još jedan umetnički ili prodajni neuspeh. Ronin je predosećala da on ne razlikuje te dve stvari zbog svoje isključivosti. To je bio njegov način da negde nađe mesto za sebe i da bar na svoj zid okači tu tešku zastavu prikraćenosti izraženu njegovim bojama – sliku koju niko nije pohvalio, niti poželeo da kupi, a možda ni da je pogleda, namenjujući joj sudbinu stare frajle. Ronin je uhvatila tu poruku koja je bila jasnija od reči, dok je burgija i dalje ljutito nasrtala na zid, brektala i režala, ne odustajući od grubog proboja kroz tuđe neprihvatanje. 85


___________________________________________________________________________________

Onih dana kada je sve bilo kako treba, kako je to Slikar želeo da bude, u kući je vladao uobičajeni mir, a tek poneki ekser bi probio tišinu i gipsani, pregradni zid, praveći mesto i oslonac za novu policu, bez psovki i kletvi. Ali, kada njegov rad ne bi naišao na dobar odjek, doživljavao je to kao poricanje njegovog postojanja. I tada bi kidisao na sve noseće zidove u stanu, sveteći se nečijem bogu, komšiluku, tišini, vremenu odmora, ciglama i temelju zgrade, te samoj burgiji, a jednom i svom dlanu. Tada, kada se burgija obrušila na dlan svog ljutitog vlasnika, tako je zapomagao da mu je Ronin kao bez glave pohitala u pomoć, ostavljajući na stranu svoju obazrivost i upravo pripremljen čaj. Tog dana je prvi put videla Slikarev stan i atelje, i sve joj je postalo jasno. Slikar je, sav razbarušen i znojav od muke, pritiskao uz telo svoju povređenu ruku. Dlan je prethodno doslovno uvaljao u donji deo stare, iskrzane majice koja je izdržljivo zamenjivala sve ostale slične odevne predmete, ali i krpu za brisanje, a sada i zavoj. Time je dobila novu boju na paleti fleka, jer on nikad nije koristio crvenu boju i njene nijanse na svojim platnima. Podsećale su ga na krv. Iz istog razloga je izbegavao da pogleda nadole ka ruci. Svih tih meseci koliko je živeo u zgradi Slikar se do te mere navikao na sopstvenu buku da nije bio svestan koliko je glasno ječao kada se povredio. Negde u svesti mu se pojavila misao da je možda ipak samo dao sebi oduška pošto je prizvao nesreću da ga silom oslobodi utamničenog krika koji sâm sebi godinama ne priznaje. Jer za takva razmišljanja nije imao vremena... Ravnodušno je pogledao ka Ronin, mada mu je laknulo kada ju je na vratima ugledao. Iako se trudila da bude ozbiljna, jer je njen smeh Slikar mogao drugačije da protumači, njemu nije promakao njen napor. I nije mu zasmetalo. Imao je svojih briga i svoje više ciljeve... Ceo prethodni dan je proveo u galeriji, u društvu njenog vlasnika a njegovog tobožnjeg mecene. Prodefilovalo je tušta i tma poznavalaca umetnosti i galeristinih kompanjona – parajlija. Pozorišna predstava koja je trebalo da mu pokaže njegovo pravo i svakako malo mesto u umetnosti, a galerista da nastavi da mu podlo zakida na zaradi, sa mudro prislonjenim palcem na obrazu, a kažiprstom na slepoočnici. ,,Baš kao tipovi iz predizbornih kampanja!’’ I sa ležerno ukrštenim nogama u cipelama od krokodilske kože. Onim skupocenim verzijama Ali-babinih papuča sa kljunom bar pet centimetara dužim od najdužeg prsta. ,,Fuj!’’ Ovo lice pred njim je bilo nešto sasvim drugo. Milo! Kao da nije došla iz susednog stana omražene mu zgrade i isto takvog sveta, već iz priče za Laku noć, deco! Ocenio je da njoj razgovor nije neophodan i da je novonastala vrsta tišine ne zbunjuje, pa je nastavio da ćuti. Bez reči joj je usmerio korak ka uglu kuhinje. Potvrdno je klimnuo glavom kada je Ronin dohvatila narandžastožuti prašak na koji joj je pokazao prstom. Ona ga je isto tako bez reči sasula na njegov raskrvavljeni dlan, ali se ubrzo pokazalo da je to pigment za boju, samo jedan od mnogih u pravom carstvu raznobojnih flašica. Bez reči su zajedno krenuli u novu potragu za lekom koja Ronin podseti na neme burleske. Kako nikako nisu nalazili ono što traže, Slikar progovori, mrmljajući sebi u bradu: – Eh, baba, baba! Ti i tvoje spremanje! – Da bi u sledećem trenutku iznenada podmetnuo ruku pod mlaz vode iz slavine nad sudoperom, zakrčenom sudovima i prljavim staklenim teglicama od farbe. Ronin sve vreme nije izlazila iz osmeha, iz minute u minutu podgrejavanog nečim novim što vidi ili na šta pomisli. Dok je prvo predano ispunjavala svoju ulogu tragačice, a onda i negovateljice, Slikar je proučavao njeno lice, prvi put je videvši iz takve blizine. Bio joj je zahvalan na licu i ostalom, ali bez ,,Hvala’’. Čak joj je i kafu ponudio, ali ne i mogućnost da odgovori. Ronin se seti svog čaja koji se do tada sigurno ohladio i postao opor i neukusan za piće. Kafu nije pila, ali tada zamalo da popusti. Pitala se, kakav ukus može da ima kafa, ili bilo koje piće, u šoljicama koje su svaštarski ispunjavale i ulogu posuda za boju. Ronin pogleda oko sebe. Prislonjena uz zid, najnovija slika je čekala na ekser. Bilo je to poveće ulje na platnu – žena-leptirica u polju modrih makova i plave trave pod plavim nebom. Vatromet plave! Udubila se u sliku, a Slikar u svoju pretpostavku njenog doživljaja, što inače nije radio, jer ga u načelu nije bilo briga za tuđi sud. Pratio je putanju njenih očiju koje su klizile po platnu i osetio ugodan mir. Nije osetio strah od procene. Začudio se što mu ne smeta ovo besposleno biće, sada nakon što je ispunilo svoj zadatak.

86


___________________________________________________________________________________

Pomisli na to koliko je proteklo vremena od kada se poslednji put zapitao šta je to pravo delo, a šta njegova svrha? Nekada je tražio i nalazio izazove, padao pred njima, ali ih i savladavao, osećao ushićenje kroz koje je umirao i rađao se... Ronin na to reče: – Možda je razumevanje života sva svrha i jedina prava potvrda kreacije? – Nakon toga vazduh između njih zatreperi. ..... Ali, ja se osećam živim jedino kroz umetnost! Ona me stvara ..... Da li je to razumevanje ..... To sve vreme radim! Nerazumno? O razumu ama baš ništa ne znam! ..... Ali, ljutite se! ..... Naravno! Taj gad me siše! A onda, tako nasisan ode na ručak. Ja glabam suvu kiflu od juče! I pljujem krv! Onda čujem da kaže kako je umetnost samolečenje. Doktor veterine! Što bi rekla moja baba: ker majstor! ..... Moćnici udeljuju milost samo kad su na to prisiljeni, ili od toga imaju koristi. Sećate se?! ..... ??? ..... Ali oni nam dostojanstvo nisu ni dali, pa nam ga ne mogu ni oduzeti! ..... Šta? ..... Što znači – da li hoćete da vam pripremim nešto za jelo? ..... ?!? ..... Obećajte mi da nećete da besnite. I da ćete ubuduće da pozdravaljate komšije u hodniku i liftu ..... Šta?! Ha! Naročito te što se prave gluvi!!! Je l’ to nekome smeta što nikada nikoga ne opterećujem? Ni u liftu ni u hodniku. Niti jednom jedinom rečju! ..... Da? ..... Kakav je ovo dan?! Kao da razgovaram sa delfinom, ili autističarem... Mislio sam da sam se slučajno povredio! ..... Slučajno ne postoji. Od toga dana Slikar je zaista pozdravljao sve stanare u zgradi, zagonetno se smejuljeći. Ali, burgije još uvek nije uspeo da se reši. Mada sve manje, povremeno se ipak čula. Ronin je znala da će u takvim danima ostaviti odškrinuta ulazna vrata stana. Da ona svrati ako zatreba. Kao onda... Ili kao danas. Znao je da će da svrati ako bude bio dovoljno bučan! I ona je to znala. Znala je da on to zna, ili bar da misli da zna. Jednoga dana je, prolazeći pored njegovih vrata, čula: – I? Ne trpiš gospodare? Ostavili su te na cedilu? Ili si takva sorta? Tvrdošijanka?! Ja sam sluga! Uvek sam to bio! Tuga je moj gospodar!... Uh! Odvratno rečeno! Ali – šta sa njom da radim? Sa tom šećernom vodicom od koje mi se povraća? Ne, ne, ne! Nema to ništa sa svetskim bolom. Niks veltšmerc! To je mala, mizerna tugica što dolazi od čistog, sebičnog, crvljivog osećanja osujećenosti sopstvenog plana ili želje. Da! Čista taština, ali suza ide niz svako oko. Vrlo uzvišeno, zar ne?! – Ronin je nečujno odlelujala...

I sama bi ponekad nešto rekla ispred njegovih vrata koja su od neke tačke Slikareve odluke počela da budu otvorena tokom celog dana. Na njima je napisao – Laskerovo otvaranje, ali Ronin nije ulazila. To joj je mirisalo na šah. Nije ušla ni onog dana kada se sama samcata suočila sa kompromisima više vrsta i veličina, te stala ispred njegovih vrata kao pred ispovedaonicu. Čula je njegov dah. – Ne činim kompromise. U toleranciju ne verujem. Prožeti su priučenom ljudskošću. Nije teško odreći se bliskosti. Lakše se krećem – rekla je i sigurnim korakom produžila ka svome stanu. – Zašto onda nemaš bore na čelu? – čula je kako joj dobacuje. – Zbog priče O štitu sa kamenim srcem čije me dleto-olovka još uvek čeka –odgovorila je, odlazeći, ali on je najverovatnije nije čuo. Sluh mu je oslabio zbog tuge i sve te vike i buke. Nije mu rekla da se kompromis lepi na nepce i da ima ukus laži. Da je to ono što ju je mučilo dok je bila bliska sa ljudima koji pozivaju na zajedništvo smišljajući deljenje. Znala je da je bliskost samo druga reč za imati i polagati pravo. Setila se starih vremena i obaveze na Odanost i Poniznost... Ne želi da zaboravi taj ukus! Slučajno?! Nekada se i suviše često pitala ima li razlike između kompromisa i laži da bi poverovala da je ima. Za Ronin je ukus bio odlučujući, a njen osetljivi jezik joj je govorio da u recept za oba mora uvek biti umešan duet obmane i samoobmane. Spremali su se da je ražaluju. Bila je muškarac, visok i lep. Gospodar je tako odlučio. Došlo je vreme da se oslobodi svoje slabosti. Kada su joj oduzeli oružje, kao i mnogima, nije bilo tuge na njenom licu. Verovala je u prazne ruke. Mač je pripadao tradiciji vežbe. Njena ravnodušnost je shvaćena kao izdaja poziva, a dostojanstvo i odsustvo stida i uvređenosti zbog poniženja protumačeni su time da nikada nije predano služila. Gospodar je i tada, kao i svi gospodari, bio zaslepljen svojim životom, mada mu je titrao njen bledi lik pred očima – lik mladog ljubavnika. Odložila je pored puta ostatke svog srca sa štita i krenula u suprotnom pravcu, da se izgubi u nekom drugom životu. Putem, obični ljudi bi ponekad uhvatili njen pogled, ali bi oborili oči. Nije bila sluga kao oni. Nije imala u sebi strah i nije tražila utehu u nekoj luci ili ženi. Nije prstom ukazivala na uzore, a krv je za nju bila voda koja može i ne mora da se prolije. Nije pala ni na treće zemaljsko iskušenje.

87


___________________________________________________________________________________

,,Slikar je ubio veš-mašinu!’’, Ronin je čula jednog dana dečiji glas iz dvorišta. Shvatila je da je veš-mašina usled nečega odskočila i uz tresak pala na pod sa otvorenim vratancima, a da je komšiji u stanu ispod njegovog od tog treska palo ogledalo u kupatilu i razbilo se o lavabo. Glavni krivac – Slikareve farmerke u zakrpama od cirka deset kila. Slikareva glava se usijala od novog problema. Morao bi da ih preseče napola, ako bi sledio sva ta uputstva za upotrebu u koje je žmirkavo piljio sedeći na vlažnom podu kupatila. ,,Nisam lud!’’ Nikada nije razmišljao o kilaži. Ni svojoj, a kamoli o težini farmerki. Možda su mu od njih noge bile teške, a on je mislio da je to zbog promene vremena. Čudio se što ga ruke nikada ne bole... Farmerke su bile njegova uniforma! Istina, kada malo bolje pogleda – od njihovih zakrpa je mogao da sašije bar još jedne takve. Kako da ih baci kad im serijski broj potiče još iz srećnog doba ,,Digićije’’ i Trsta? Tradicija je to! Iz Trsta vija Prag, pa kući! U Pragu – jeftina kupovina boja i platna. U predahu – deset krigli piva uz nazdravljanje Napoleonu Bonaparti. Na prazan stomak i, hvala Bogu, bez knedlički. Domovina ih je čekala sa toplom kajganom, ili burekom, i vrelim poljupcima što se snažno utiskuju u njihova mamurna lica. Trežnjenje i novi dan donosili su nove devojke u mini suknjama, maksi prslucima i sa malim grudima, po ondašnjoj modi. Ali, njegovo društvo je zbog estetike išlo u školu i znalo za žrtve... Amansamens. Tačka. Brak. Tačka. On Tom, ona Džeri. Zapeta. Bračni nastavci. Uskličnik! I zavlada mir... ,,Amans-amens-amen!’’ Poželeo je da sve ćutke ispriča Ronin, ali ona je, poput neuhvatljive senke koja se čuva sunca, promicala pored njegovog stana. Miris trezvenosti je ostajao za njom u hodniku, savetujući mu da razmisli pre nego što zakuca na njena vrata. Možda je sve bilo obrnuto, a njena urođena opreznost nije bila u vezi sa netrpeljivošću spram ljudi? Pitao se... Ostavila je štit, ali je imala mač u glavi čije su oštrice sijale u njenom oku. Bila je umorna od kažnjavanja slabih. Oslobodila ga je od bremena duga. Oprostila mu je odavno. Danas je ušla u njegov stan bez kucanja. – Jednoga dana kada odustanete od te burgije kao oružja, znaću da konačno shvatate da vas drugi vide i čuju. Ispuniće se vaša davnašnja želja za važnošću. Niste se nikda zapitali odakle vam ta želja?! I očaj. Verovatno ne... A ova slika bez imena, ova drugima neprepoznatljiva plava slika – jeste slika mojeg višeg Ja, mada i više mojih Ja, onda kada sam ispuzala iz čaure Dužnosti u koju me je ulepila Čast – rekla je, ispuštajući pravi zlatnik u najbližu praznu teglicu. Ovaj je pao na njeno dno kao kamen. Nije sačekala njegov odgovor ni pristanak. Propela se na prste i skinula sa zida neuramljeno platno. – Sada imate jedno prazno mesto – u odlasku je odšuškala Ronin, zatvarajući vrata Slikarevog stana za sobom. Imala je mnogo godina i mnogo ratnih pohoda iza sebe koji su joj bore izbrisali sa lica. Godine se na stratištima gube. Čuđenja isto tako. Bola je bilo i suviše za jedan ljudski vek, a da ga pamćenje ne obezvredi. Njen Gospodar je bio neznalica zasićen divljenjem podanika, žena i konkubina, po dužnosti. Tlo se ugibalo pod njim, pa je draž lepote tražio u otporu i njegovom kroćenju. Nije poznavao senke i nije ga brinuo njihov prelazak u svet živih. Sve je slio u ovaj jedan život, unapred osuđen na tugu i nepotpunost. Ali, četkica za pisanje mu je pružila otpor. Nesalomiva, neživa, nema i bez straha. Bio je opčinjen njom kao ničim drugim. U njoj je tražio taj savršeni oblik praznine koji će u mnogim budućnostima da traži. A taj mladi mačevalac je to našao na bojnom polju. Video je to sa sedla svoga konja, iz daljine, i iste noći podrobio ljubav te ruke što je jedno s mačem. Kada je ona, kao ratnik i ljubavnik, napuštala dvorac Gospodara, ovaj je opet zaslepljeno gledao u svoju nepomičnu ruku nad papirom koji čeka. Zemlji je pretio rat, ali uzalud. On je vodio svoj – onaj u kome ne može da preti i ubija. Onaj u kome je već toliko puta pogubljen. Zbog toga što je bilo onda, on ostavlja otvorena vrata sada, kao otkupninu za stari greh kojim ju je gurnuo u izgnanstvo i slatku slobodu. Kako mu je zahvalna! A, on... On još uvek, i sada, nemirno spava i čudi se događajima. Slikar ranjenom rukom pospano odškrinu vrata svoga doma. Gde je sloboda, tu je i vrlina.

88


___________________________________________________________________________________

N

emanja Stević

Nemanja Stević je rođen u maju 1991.godine u Prištini. Nakon ratnih dešavanja, seli se sa porodicom u Vrnjačku Banju, gde i danas živi. Ima 23 godine. "Oprosti nemoć rečima" je ime njegove prve knjige, zbirke pesama, koja je objavljena u izdanju "Nikanor-a" u februaru 2014. godine.

Čežnja Stajao sam na terasi, bezbrižan i tih, posmatrajući svetla u daljini. Plamen se širio i obuhvatao kut po kut, ovog usnulog grada. Odjednom, sećanje me trže iz spokoja i osetih dlan na svom ramenu. Vetrić je skrenuo u mom pravcu i jeza obuze mi telo. Okrenuo sam se,pomalo neodlučno, plašeći se osobe koja me je dodirnula, možda slučajno, možda sa namerom da izazove pitanja. Najzad, prisetih se onoga, što se može nazvati hrabrošću, te se usudih da zađem u svoju sobu, ispunjenu mrakom i senkama. Ništa sem mesečine i praznine ne beše skriveno u ovom bezazlenom prostoru. Čak sam se potajno i nadao kakvoj utvari, koja bi me ispunila makar i strahom.Voleo bih osetiti bilo šta drugo sem ovih boli. Sećanje se prožimalo mojim mislima, tutnjajući sobičkom i stvarajući zujalice u mojoj glavi, zujalice koje me nateraše da se prečesto osvrćem, unevši mi nemire. "Eh,Anđela...", tužno zaječah, a znam da je uzalud dozivati je imenom, u ovoj tihoj vatrenoj noći.Tim se imenom još samo zvezde koriste, da, i to sećanje.

Možda nisam sasvim sam na ovome svetu. Možda me Ona posmatra odozgo i smeška se, onako slatko izbacivši kez u prvi plan. Možda je sve to tako ali znam šta jeste. Provodim i ovu noć u samoći, ništa manje sam nego juče, a ništa više no što ću naredne biti. Beživotno streljam pogledom, sve te zaigrane i živopisne predele preda mnom. U mojim se očima sreća izgara. Podstaknut sećanjem, zapevuših staru melodiju neke poznate pesme, da i noć ima u čemu da uživa. Moj poj beše tih, ali odzvanjaše duboko u tminu, zalazivši u najtamnije i najskrivenije kute. Zemlja, drveće, trava, nebo i zvezde... sve je osećalo moju bol, za Njom. I nema na svetu, bar ne na ovom, tog korova koji može uništiti bilje, kao onaj što može izrasti na duši.U tim se dubinama štošta dešava, a da toga nismo ni svesni. Eh, kakve se samo vradžbine uzgajaju tamo. Jednom, u zalutalom snu, uspeo sam da posetim te zemlje čovečje. Videh kako iz pupoljaka bujaju krici i prostiru se prazninom. To beše sve od moje duše što ostade. Istina je. I dalje je previše želim.

89


___________________________________________________________________________________

O

BLACI VEDRANA VOLARIĆA

Biografija: Vedran Volarić (1988.) je pisac znanstveno -fantastičnih, kriminalističkih, bajkovitih i ljubavnih priča. Piše na hrvatskom i engleskom. Do sada je objavio tridesetak kratkih priča na mnogobrojnim web stranicama, portalima, društvenim mrežama i u časopisima u regiji.

Za spomenutu formu bio je dva puta nagrađen drugim mjestom: za SF priču „Slijepac“ na natječaju metaFORA 2014. – SFora, te na natječaju društva studenata kroatologije Cassius 2012. za nadnaravnu priču „Noćna vožnja.“ .“

Priča „Povratak iz mrtvih“ ušla je u najuži izbor natječaja „Oktobar, mesec horora“ portala blacksheep.rs. Profesionalni cilj mu je postati jedan od najuspješnijih svjetskih pisaca. Više o autoru na „vedranvolaric.wordpress.com

90


___________________________________________________________________________________

Postoji jedna stara legenda o nastanku oblaka. Riječ je o veoma, veoma staroj priči; starijoj od one najstarije. Neko vrijeme kružile su glasine da su i drevni bogovi polako gubili sjećanja na nju, a nakon što su utihnule, ona je nestala iz svih mašta, iz svih ideja, iz svih umova. Jednostavno je iščeznula za sva vremena. Nekoć davno bio je jedan mladić; ljepuškast i snažan, pametan i mudar, dostojan biti prozvan kraljem. Nekoć davno bila je jedna djevojka; prekrasna i iskrena, inteligentna i lukava, dostojna biti prozvana kraljicom. Međutim, njihovim venama nije tekla kraljevska krv, kao što im nije bilo ni stalo do toga. Samo su se željeli voljeti do kraja vremena; on nju, ona njega. Svi su čuli priču o dvoje mladih čija ljubav nije poznavala granice. Toliko se pričalo o njima da su nastala razmišljanja kako bi njih dvoje bili idealni za vrhovna mjesta. Svojom međusobnom ljubavi bili bi najbolji mogući primjer kako se ljudi uistinu trebaju ponašati, tvrdio je narod. Svi su ih htjeli vidjeti na kraljevskim mjestima, stoga su se aktualni kralj i kraljica počeli brinuti. Kada su shvatili da im prijeti ozbiljna opasnost, naredili su vojnicima neka uklone mladića i djevojku, no muškarci u sivim oklopima odbili su naredbe. Iako mladić i djevojka nisu iskazivali volju voditi narod, kralju i kraljici nije ništa drugo preostalo nego se obratiti drevnim bogovima. Za njihovu pomoć obećali su im svoje duše. Ubrzo su bogovi mladiću i djevojci oduzeli ljudske izglede, pretvorivši ih u dvije bijele nakupine vode, koje su izgubile doticaj s tlom. Vjetar ih je uzdigao više od leta zmajeva, više od najviših divova, više od najviših planina, zadržavši ih odmah ispod plavog neba. Svi narodi diljem svih zemalja s čudom su promatrali bijele nakupine u zraku ne znajući kako ih nazvati. Vidjevši da se zaljubljenici i dalje drže skupa, drevni bogovi su sve ljude pretvorili u bijele nakupine, dok ih je vjetar razdvojio i razbacao diljem neba. Tako su se mladić i djevojka odvojili i zauvijek izgubili. Kralj i kraljica najprije su bili zadovoljni, da bi ubrzo shvatili kako na svijetu više nema ljudi. Bili su glavni, imali su moć, ali ne i narod kojim bi vladali. Iako su tijekom ostatka života posjedovali duše, osjećali su se golo, ispražnjeno i žalosno. S vremenom drevne su bogove zamijenili novi, koji su ponovno stvorili ljude, međutim sve one bivše ostavili su neka lebde zrakom. Novi ljudi jednog su dana te bjeline iznad sebe odlučili nazvati oblacima. A što se tiče onih starih ljudi, legenda dalje kaže da će i oni jednom ponovno poprimiti svoj istinski oblik, no da bi se to dogodilo, mladić i djevojka moraju se pronaći u gomili. Ta dva oblaka moraju postati jedan. Kada su blizu jedno drugome, postaju posve bijeli, a kada ih vjetar udalji na druge krajeve svijeta, postaju sivi i tužni. Toliko tužni da ispuštaju suze koje novi ljudi nazivaju kišama. S obzirom da je njihova priča posve zaboravljena, nitko ne zna koliko će ih dugo vjetrovi razdvajati i hoće li se ikada pronaći. No jedno ostaje sigurno – njihova ljubav postojat će zauvijek.

91


___________________________________________________________________________________

P

ROKLETSTVO BUKOVSKOG - DUŠAN VARIĆAK

Bibliografija: Zbirke pesama „Posmatračeva pesma“ (Smederevski književni krug, 2010), „Tražeći čoveka“ (Beoknjiga, 2011), „Sto lica jednog pisca“ (Beoknjiga, 2012). Zbirka pripovedaka „Prokletstvo Bukovskog“ (Balkanski književni glasnik, 2014). Koautor je, sa Franjom Frančičem, zbirke pesema „Sto obrazov enega pisatelja“ (Društvo prijateljev zmernega napredka, 2015).

Dušan Varićak je rođen 1962. godine u Beogradu. Jedan od poslednjih preživelih boema iz beogradskog „Bermudskog trougla“. Drugovao od mladosti po ulicama i kafanama rodnog grada sa Jakovom Jašom Grobarovim, Aleksandrom Acom Sekulićem, Srboljubom Srbom Ilićem, Br anislavo m Branom Petrovićem, Ambrozijem Ambrom Maroševićem, Nebojšom Nešom Jevrićem, Emilom Miloševićem, Branislavom Sučevićem i drugima. Studirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu; radio masu različitih poslova – od fizičkog rada na stovarištima i kopanja bunara, preko prodaje knjiga i razne druge robe u Knez Mihailovoj ulici i po beogradskim pijacama, sve do poslova obezbeđenja i rada u detektivskoj agenciji.

Priče i pesme objavljuje u književnoj periodici – „Književnim novinama“, „Književnom magazinu“, „Poljima“, „Bdenju“, „Priči“, „Tragu“, „Savremeniku“, „Mons Aureusu“, „Majdanu“, „Jesenjinu“... kao i u dnevnoj štampi i magazinima – „Politici“, „Danasu“, „Večernjim novostima“, „Ninu“, „Vivi“... O njegovim pričама i pesmama pisali su Miroslav Todorović, Duško Novaković, Zoran Bognar, Vanja Bulić, Ivan Bošković, Nebojša Ćosić...

92


___________________________________________________________________________________

Prokletstvo Bukovskog Razne vrste prokletstava postoje, kao što je svima dobro poznato. Sticajem okolnosti, što subjektivnih, što objektivnih, ja sam se, za svojih četrdeset i kusur godina, saplitao o mnoga. Ali, ovde se ne radi o onim klasičnim, kao što je prokletstvo faraona na primer; govorićemo sad o nekim posve drugim prokletstvima, onim posebnim, pesničkim. Moja prva knjiga, zbirka pesama pisanih u razdoblju od nekoliko decenija, uveliko je već bila u pripremi. Porođajne muke svakog prvenca opštepoznate su, pa je i kod ovog sve išlo uobičajenim tokom: gužva i strka oko štampanja, pronalaženje i ispravljanje pravopisnih grešaka, prelomi i lomovi, tabaci, korice, dizajn, broj strana („Može samo četiri tabaka, rekli su...“; „Šest, šest, rekao sam šest ili ništa!“ urlao sam u telefonsku slušalicu.) Sve je još više komplikovala činjenica da sam ja živeo u jednom gradu, zauzet svakodnevnim poslom u nekoj levoj firmi; moj izdavač, lektor i menadžer – utelovljeni u jednoj osobi – u drugom, kao i moj mentor; a štamparija je bila u sasvim trećem, negde između ta dva. Pritom, pošto ja niti sam imao, niti nameravao da ikad imam nešto takvo kao što je kompjuter, pa tako nisam imao ni blagu predstavu o tome šta su mejlovi, fejsbuci, defolti, katovi i tome slično – put mojih, rukom pisanih ili, u najboljem slučaju, na mašini kucanih, pesama, do njihovog završnog, štampanog oblika bio je sasvim autentičan i baš trnovit, a meni samom potpuno mističan. Nešto kao u doba Poni ekspresa. Kad bi moj menadžer-lektor-izdavač, ili pak moj mentor, stigli, od svojih silnih obaveza, da dođu do mog grada, ili kad bih ja ugrabio priliku da šmugnem sa posla i skoknem do njihovog, to bi bila jedina prilika da na brzinu pregledam ono što se dešava sa mojim rukopisom u procesu pripreme i štampanja. Inače su telefoni, i fiksni i mobilni, bili usijani – naredbe i primedbe, molbe i pritužbe, kuknjava, plač, zapomaganje i pretnje – putovali su zvučnim signalima u jednom smeru, da bi se odmah potom, vraćali u suprotnom, sasvim neznatno modifikovani. „Nabavi već jednom taj prokleti kompjuter!“ drao se sa jednog kraja te cirkularne veze izbezumljeni glas izdavača-lektora-menadžera, i čega sve ne... „A, ne! Ne dolazi u obzir! To je satanska rabota. I telefon je zlo, već sam po sebi, mobilni – da ne pričam, ali kompjuter!... Toliko informacija i funkcija na jednom mestu? To nisu čista posla...“ odgovarao bih. „A i to da je, navodno, smišljen da poboljšava komunikaciju – pričam ti priču; tako nešto samo vodi još većem otuđenju, totalnom i apsolutnom! Umesto da se čovek sa čovekom, ne daj bože, druži, opšti lično, ili barem pismima, kao što je red, on po čitav dan bulji u to čudo i drnda po tastaturi. To u moje vreme nije bilo...“ Veza bi se tu uvek, iz meni volšebnog razloga, prekidala. A još i ako bih ja, što se obično događalo, iskopao odnekud pokoju pesmu pride, za koju sam insistirao da se ubaci među ostale, gotovo već štampane, taj telefonski košmar dostigao bi svoj vrhunac. Nastalo bi dugotrajno, mučno, precizno diktiranje – stih po stih, reč po reč, slovo po slovo... A zatim, pošto te nove pesme krenu na svoju odiseju prema štampariji – nova zivkanja sa kojekakvim ispravkama, zbog mojih stalnih nedoumica da li da neki stih ostane kakav jeste, ili se promeni neka reč. I taman kad je izgledalo da sve konačno ide svojim normalnim, uhodanim tokom, te pomislih da, kao i uvek, sve stvari držim pod strogom kontrolom... ono, ne lezi vraže! Moj mentor bio je jedan renomirani pesnik i recenzent, viđeniji funkcioner i javna ličnost, organizator čuvenog međunarodnog pesničkog festivala.

93


___________________________________________________________________________________

Korpulentan, u crnom kišnom mantilu i sa stomakom dva koraka ispred sebe, te mrgodnim, prodornim pogledom ispod gustih, nabranih veđa – svuda gde bi se pojavio ostavljao je utisak nenametljivog dostojanstva, i spontano izazivao kod prisutnih izvesno strahopoštovanje. Bilo mi je zanimljivo kako njegova pojava, stroga i autoritativna, ali istovremeno i nekako dobroćudna i simpatična, otvara pred sobom sva vrata – kao da se sve čega bi se dohvatio rešavalo lako, samo od sebe... Ukratko, čovek zlatnih ruku – u poetskoj varijanti. Priprema je već bila gotova, uključujući lekturu i korekturu – sve spremno za štampu. Zamalo. Dve su sitnice čekale svoj dan. Prvo, od silnih obaveza, javnih nastupa, govora i sastanaka, moj mentor nikako nije nalazio vremena da mi napiše davno obećanu recenziju za tu zbirku. Mislio sam da je sam Bog spustio temperaturu na minus dvadeset tog jutra. Bar će sad, sticajem okolnosti, kako su putevi zaleđeni i zavejani, imati dovoljno vremena da joj se, sasvim neopterećen, na miru posveti i konačno je završi. Sav ustreptao od nade i nestrpljivog iščekivanja, dva dana kasnije nazvah svog izdavača-lektoramenadžera. Kao slučajno, onako usput upitah: „Šta radi moj recenzent? Kako je?“ „Šta bi radio?! Leži i kuka!“ „Je li, možda, završio recenziju?“ „Nije. Boli ga glava. Od tvog rukopisa.“ „Molim?!“ rekoh glasno, a u sebi pomislih, „Nije jedini!“ „Sinoć je ponovo čitao tvoje pesme, da bi konačno napisao pogovor, a onda je zaspao. Probudio se tek kad su se tvoji rukopisi, sami od sebe, sručili sa police i tresnuli ga po glavi. I sada ga, naravno, otkida... Ne mogu da verujem, ništa ne ide kako treba... Šta je, bre, ovo – prokletstvo faraona?“ „Ne, nego prokletstvo barona!“ promrmljah poluglasno. „Molim?! Kakvog, sad, barona?“ Uzdahnuo sam: „Nisam ti to još rekao... moj pradeda je bio baron!...“ „Šta? Kakav baron?...“ „Evo, slušaj: pradeda mi je bio baron, i ja sam skoro – tek pre neku godinu – to saznao. Nije ni čudo, to je bila strogo čuvana porodična tajna... zbog komunizma, i tih stvari. Elem, dedin otac je bio najmlađi vojnik u vojsci Bana Jelačića, kao dobošar sa dvanaest godina. I, kada je dogurao do čina pukovnika, Franjo Josif mu je dodelio baronsku titulu za vojničke zasluge... „I otada, moju porodicu sa ćaletove strane neprekidno prati neko prokletstvo; predugo bi trajalo da ti sad pričam sve detalje, ali možeš mi verovati na reč da je tako. Uostalom, zna se ko je takvu titulu sve dobijao, zbog čega, i kakvi su bili baroni... Da ne spominjem one najčuvenije primerke – Trenka i Minhauzena. „Kao što rekoh, kola nam krenuše nizbrdo; počele su, i nastavile sa kolena na koleno, da se dešavaju čudne, nesvakidašnje stvari, sve peh za pehom. Tako i meni – i to izgleda najviše, kao poslednjem izdanku čuvene porodice. „Pričao sam ti već da mi je još od malih nogu sve išlo naopako – čemu sam i sam itekako doprinosio, radeći mimo sveta, što bi se reklo – samo da nije uobičajeno, normalno i kako treba da bude... u početku svesno, svojom voljom i slobodnim izborom. Ali i kad sam prestao s tim, stvari su se nastavile tako odvijati same po sebi, kao po inerciji... Kao što mi reče jedan prijatelj iz studentskih dana, komentarišući moj slučaj, 'Svi poslednji potomci velikih porodica završavali su pod stolom!' „Ali, to još nije ono najgore. Kao kruna svega – i svima oko mene koji dođu u kakav bliži ili, ne daj bože, duži kontakt sa mnom, počinju da se dešavaju sve nekakve čudne i nadnaravne stvari... kao kod Poa, Hofmana, i ekipe. I, s vremenom, postaje sve gore i gore... Halo! Halo!“ Veza se naglo prekinula... Druga „sitnica“ – ova čisto formalna i profana, sa kojom nisam hteo da imam nikakve veze, pa sam je prepustio sponzoru – bila je plaćanje i preuzimanje celokupnog tiraža mog prvenca.

94


___________________________________________________________________________________

Taj moj sponzor – sušta suprotnost mentoru – bio je visok, suvonjav, tridesetogodišnji kontroverzni biznismen i preduzimač, čovek atletske građe, posvećen zdravom životu, bez imalo interesa za umetnost, kulturu i, ne daj bože, poeziju. Prihvatio je da finansira izdavanje moje zbirke pesama, treba li reći, iz meni potpuno nejasnih razloga. (Kad porazmislim, verovatno je to imalo neke veze sa poreskim olakšicama i/ili pranjem novca). Elem, dođe i taj dugo očekivani dan. Rad u štampariji bio je gotov. Pomenuti sponzor, sposoban kakvim ga je bog dao, očas je regulisao sitnice oko plaćanja boktepita kakvim internet bankarstvom, te, ne hajući za sneg i led, uskočio u jedino vozilo koje mu se u tom trenutku nalazilo na parkingu njegove poslovne zgrade. Taj njegov legendarni „stojadin“, do tada prešao, bez i najmanjeg zastoja, desetine i desetine hiljada kilometara, kroz sve silne Scile i Haribde poslovnih putešestvija kontroverznog biznismena na počecima karijere, bio je uvek pouzdani i verni prijatelj svog vlasnika. Zamalo i tad. Na pola puta između negde i štamparije u drugom gradu, starina nepovratno otkaza. Lokalni majstor, najbolji automehaničar u bližoj i daljoj okolini, samo se u nedoumici češkao po glavi; sve je, na prvi pogled, delovalo besprekorno i bilo u savršenom redu, samo – stari veteran eks – ju automobilske industrije ni da makne. Sujeveran po prirodi, videvši da put ne teče glatko, sponzor pozva vozača iz firme da ga pokupi, i odluči da odloži put za sutra. Rano ujutro sede on u svog mezimca, najnoviji model BMW-a, ne prepuštajući se više hirovima sudbine. Sigurno savlađujući krivine po najvećoj poledici, brzo se obreo u štampariji. „Došao sam da preuzmem V.-ove knjige.“ „Može, spremne su i spakovane. Al' kad se plate.“ „Štaaa? Kako – kad se plate? Pa, plaćene su. Još pre tri dana. Lično sam prebacio sredstva na vaš račun. Evo vam i priznanice.“ „Hm, da vidim... Dobro. To je u redu. Samo, to nije naš račun.“ „Štaaa?“ „Nije naš račun, kažem. Prvo to regulišite, pa ćemo da pričamo.“ Usledilo je beskrajno i besomučno telefoniranje, bankama, sekretarici, računovodstvu pa nazad, uz pretnje, viku i spominjanje bliže i dalje familije, dok se na kraju štampareva hladna faca nije razvukla u zadovoljan osmeh. Ali su zato ovom drugom već popuštali živci. Onako besan, naredi da mu utovare pakete sa knjigama u gepek, i pojuri put firme. Zadržao se mnogo duže nego što je planirao, mislio je. Klijenti ne čekaju, bog te pita koliko je do sad izgubio dok se zavitlavao sa kojekakvim knjižurinama. Žurio je da se čim pre vrati svom pravom poslu. No, led nije tako mislio. Sledeće što je sponzor video bila je hitna pomoć. Polomljena noga, uništen mezimac i propuštenih nekoliko dobrih poslova – bili su bilans njegovog pokroviteljstva umetnosti. „Jebale me pesme!“ sigurno je mrmljao u gipsu. Bilo je to nešto što mu se nikada, i nigde do tada, nije dogodilo – ni nalik tome. U firmi mu nastade opšta strka, vika, uzbuna – sve strukture bile su na nogama... Sem njega, naravno. Jedna njegova završila je u gipsu, prvo u bolničkoj sobi, a potom fiksirana iznad kreveta u njegovoj spavaćoj, jednoj od mnogih u velelepnoj vili na periferiji grada. Bio je nepokretan, bespomoćan, izbačen iz stroja, na neodređeno vreme. A bez njega u prvim redovima, cela uhodana mašinerija kompanije u trenu je zaribala i stala. Totalna katastrofa! „Dovlači to svoje pesničko dupe ′vamo,“ urlao je u slušalicu, „i nosi ove proklete knjižurine što dalje od mene! Odmah!!!“ „O, dobar dan, kako ste, baš sam mislio da Vas obiđem...“ „Da me obiđeš?! Ne izlazi mi na oči, nesrećo! Prokletinjo! Proklet si i ti, i te tvoje pesmetine; znaš li ti kol'ko mi je poslova zbog ove jebade propalo? Neću očima da te vidim. Nikad više. Ni tebe ni tvoje kupusare.“ „Mislio sam samo da svratim...“ „Ama teraj se, more! Knjige su ti u garaži, pa ih nosi, i da te više moje oči ne vide!“ Nisam stigao da izustim bilo šta još, kad se veza prekinu. Svog sponzora više nikada nisam video. Nekako sam znao da je sve to delo nesretnog barona.

95


___________________________________________________________________________________

Ali to još uvek nije bilo sve. Jedna od pesama predviđenih za tu zbirku bila je i „Mrzim te, Bukovski“, posvećena mom možda najomiljenijem pesniku – i u svakom slučaju jedna od meni najdražih sopstvenih pesama. No, od samog početka, kad god bih se nekako dokopao neke od štampanih verzija svog rukopisa, tu sam svega i svačega nalazio. (Doduše, i u drugim pesmama su se uveliko pojavljivale greške – neki put i katastrofalne. Ponekad bi čitave strofe, pa čak i stranice, voljom neke čudne sile, bile ispremeštane nekim svojim redom. „Pazi ovo! Zamisli, nedajbože, da zaista ovako izađe iz štampe!“ kažem ja svom lektoru-menadžeru-izdavaču. „I šta onda da radim? Da uzmem flomaster i označim zlehudom čitaocu, 'E sad, vidite ovu strelicu, ova strofa od gore ide, u stvari, ovde...' – pa opet strelica, ali u suprotnom smeru – 'a ova od dole, ide tamo!... A ovo između – e, za to nisam baš siguran, nije uopšte loše, naprotiv, samo – to nije moje! To je iz nečije tuđe pesme!'.“) Ali po ispravljanju, te greške najčešće se više nisu pojavljivale. Samo u ovoj pesmi, jednoj jedinoj, i posle svakog redigovanja, ponovo bi se volšebno nešto čudno događalo: neko slovo viška ili manjka; rečca „još“ – umnožena tri, četiri puta; samoglasnici su se na neki misteriozan način, k'o sami od sebe, menjali i transformisali jedni u druge – „a“ u „e“, „u“ u „o“, itd. To je zaista bilo i više nego intrigantno. „Da mi je samo znati – šta se ovo dešava? Kao da se nešto navrzlo baš na ovu pesmu,“ mrmljao sam sebi u bradu. Tada bih se, po ko zna koji put, hvatao telefona i zvao svog lektora-izdavača-menadžera. Javljao bi mi se dobro poznati, iznureni glas: „Halo!“ „Šta to radiš, jebote?! Ti baš mrziš Bukovskog, jel′ da?“ „Šta je bilo?“ „Kako, šta je bilo? Opet greška kod Bukovskog!“ „Pa šta da ti radim? Zašto nisi pažljivije pregledao rukopis kad si ga poslednji put imao u rukama?“ „Šta da radiš? Radi svoj posao, eto šta da radiš! Zašto te, uopšte, plaćam?!“ „Samo da te podsetim: ne plaćaš me, uopšte!“ odgovara on. „I zašto, uostalom, nisi našao pravog lektora, da ti profesionalno odradi taj posao?“ „Možda zato što bi ga trebalo platiti. A šta bi mi onda ostalo za štampanje?“ „Koliko znam, ni štampanje ne plaćaš,“ odzvanja namešteno prijazni glas sa drugog kraja žice. „De, de! Uvek se hvataš za neke nebitne sitnice, samo da se izvučeš... Angažovao sam samo tebe za lekturu itd. da se ne rasipa energija nepotrebno, već da se sve te silne funkcije koncentrišu u jednoj osobi. Pouzdanoj, naravno! Da se čitav proces ne rasplinjava i što je više moguće ubrza...“ „Jasno mi je, jasno mi je!... Pa eto, menadžer i izdavač kažu da je lektor verovatno preopterećen poslom, pa pravi kikseve...“ I prekinu vezu. „E, baš ima čudnih ljudi!“ pomislio bih tada. Inače, početak te pesme – prva strofa, glasi ovako (usput, ovo mi je zaista jedinstvena prilika da se „Mrzim te, Bukovski“ konačno pojavi u svojoj originalnoj, nelektorisanoj verziji):

Čitamo priče zajedničkog poznanika Moj prijatelj Zoran i ja Po zanimanju glumac (Inače, izlazi mu prva zbirka pesama bolja od svega što sam ja do sada napisao.) Pokazujem mu jednu svoju I njegov komentar je „Taj poslednji stih – isti takav ima i Bukovski.“

96


___________________________________________________________________________________ „Ali, to sam napisao kada za njega Još nisam ni čuo,“ Branim se. On samo sleže ramenima Ravnodušno. Nekoliko dana kasnije Pišem kratku pesmu O borbi između duha i tela Materije i Ideje. Moja žena reče, pošto je pročita: „Ova pesma, pa to je Bukovski!“ I ironično se nasmeja. I ova pesma, kao uostalom i većina drugih u toj zbirci, bila je proizvod kombinacije stvarnih zbivanja i mojih refleksija na dotičnu temu. Tako se i ovo opisano u prvoj strofi zaista i dogodilo, upravo onako kako sam i zapisao. Pesma dalje glasi ovako: Iznerviran, odlazim da spavam (Ali, ni san više nije spas). Sanjam recenziju svoje prve zbirke Pripovedaka: „Autor je pod očiglednim uticajem Trenutno vrlo modernog pisca Književnosti američke Po našem skromnom mišljenju Kič-tendencije.“ Budim se sa krikom na usnama Bukovski­! Sedi za mojim radnim stolom Kopa mi po pesmama Traži sebe u mojim rukopisima Ceri se iz mog montgomerija Na jedno piće ide u njemu Zorom, u „Zoru“ Mrzim te, Bukovski Izležava se u mom krevetu Maltretira mi majku Troši moje žilete Moju penu za brijanje Zaviruje iza ormana Traži moje čarape Mrzim te, Bukovski Kuva kafu mojoj ženi Kezi mi se iz ogledala Po mom faksu juri plavuše Blamira me Svuda me prati i ne da mi mira Načisto me izluđuje Mrzim te, mrzim te, mrzim te Mrzim te, Bukovski. Hoću li te se ikada osloboditi­? 97


___________________________________________________________________________________

Dakle, posle onog mog razgovora sa ženom, otišao sam u krevet; no kako mi san nikako nije dolazio na oči, pade mi na um – kako bi bilo da baš od tog prepoznavanja Bukovskog u mojoj poeziji – napišem pesmu! Urođeni lenjivac u meni je, naravno, odmah protestovao: „Ma, pusti, neka. Možeš to i ujutro.“ Ali već u sledećem trenutku, moje drugo „ja“, poučeno prethodnim, sličnim iskustvima – da od toga ujutru neće biti ništa, stupi na scenu, i ja, k'o šutnut u dupe, iskočih iz kreveta, odoh u kuhinju, te sedoh za sto sa papirom i olovkom u rukama... Pisanje je išlo relativno glatko; po samoj prirodi teme, nije bilo nikakve potrebe da sad nešto posebno izmišljam i dodajem. Čak i ta moja tadašnja žena, kada joj sutradan pokazah pesmu, odmeri je svojim strogim kritičarskim pogledom i reče, sasvim neuobičajeno za nju: „Dobra je! Vidi se – iskrena...“ To je već, samo po sebi, predstavljalo izuzetan kompliment; o većini drugih mojih poetskih umotvorina obično je imala vrlo osrednje – da ne kažem katastrofalno – mišljenje. Ne mogu da krijem, zaista sam bio ponosan na tu svoju novu tvorevinu. I u godinama koje su usledile, ta pesma je bila, i ostala – evo prođe već više od dve decenije od te noći – jedna od nekoliko meni najdražih. Kao da joj ni svo vreme otada prošlo nije moglo nimalo nauditi. ... Elem, pošto se, kao što već rekoh, baš kod te, toliko značajne pesme, misteriozno stalno dešavalo nešto naopako, pri poslednjem sam, završnom, redigovanju posebnu pažnju obratio baš na nju. S najvećom mogućom pažnjom iščitavao sam stih po stih, reč po reč, pomno ih proveravajući, sve u zebnji da se ponovo negde ne potkrade kakva greška. Iznova i iznova. Najzad je i to bilo iza mene. Posle svih tih muka i peripetija, nerviranja i lomova živaca, čudnih i nadnaravnih stvari i pojava koje su pratile ceo proces, posle svih silnih maratonskih telefonskih razgovora i astronomskih računa za iste (izgleda da je moj menadžer-izdavač-lektor u ovom slučaju bio u pravu – možda mi je zaista bilo isplativije da sam najmio i platio pravog lektora, no što sam sve te silne pare poklonio Telekomu i PTT-u) – izgledalo je da će se sve, ipak, završiti kako valja. Došao je i taj, dugo očekivani dan. Sa neizrecivim ponosom, držao sam svoj prvenac u rukama i prelistavao ga, sa suzama radosnicama u očima. Još uvek je mirisao na svežu štamparsku boju; prsti skoro da su se lepili za njega pri listanju. Ehej, baćo – nije to mala stvar! Izdati svoju prvu knjigu, svoju prvu zbirku pesama... U četrdeset sedmoj godini života. A? Kada mi se magla malo razišla pred očima, mogao sam nešto pažljivije da pogledam svoje remekdelo. Još uvek u grozničavom uzbuđenju, ponovo sam, po ko zna koji put, iščitavao svoje pesme, ali sada – po prvi put – u obliku knjige, prave knjige... Delovalo je savršeno. Gde god da sam nasumice otvorio – nigde nijedne greške. Izgledalo je da je posao, konačno, perfektno odrađen. Tri put „Ura“, i večno i neiskazivo hvala izdavaču, isto tako menadžeru, pa čak i lektoru! Otvorih i stranu 42. Evo je, moja omiljena, možda najdraža pesma, moja dika, moj ponos – „Mrzim te, Bukovski“. Počeo sam da čitam, ponovo uživajući u svakom stihu. ... Najednom, nešto me preseče u stomaku, negde u predelu dijafragme. Bio sam stigao do kraja prve strofe. „I zlobno se nasmeje...“ čitao sam. „Zlobno se nasmeje, zlobno se nasmeje...!“ – ponavljao sam sumanuto, kao hipnotisan buljeći u te reči, dok su mi slova titrala pred očima – „Koje je to vreme, zlobno se nasmeje?!“ Osećao sam da gubim dah. A onda, pogled mi nasumice pade na sam kraj pesme... Imao sam i tu šta da vidim – treća strofa nije bila odvojena od poslednje, tj. od poslednjeg stiha: „Hoću li te se ikada osloboditi?“ Neophodna dramska pauza između poslednjeg stiha i ostatka pesme nedostajala je, bila je izgubljena, nepovratno! Glavni efekat na kraju pesme, na koji se sve vreme čeka, zbog kojeg se pesma i protegla na čitavu stranu i po... bio je uništen. Konačno i definitivno. Rano, kasno i zauvek. Ode moj Bukovski, pravo u vražju mater, kao da ga nikad nije ni bilo. Zaista mi nije bilo dobro. Do tada sam stajao, sada sam morao da sednem. Povraćalo mi se, išlo mi se u toalet... Nisam mogao da verujem sopstvenim očima, nisam želeo da verujem. Ne, to nije istina, to ne može, to ne sme biti istina... 98


___________________________________________________________________________________

Ali to je bila samo uvertira. Završni udarac tek je imao da usledi. Dakle, seo sam da se malo povratim. Morao sam. „Broj do deset, broj do deset!... Ne, broj do sto, broj do sto!“ neprekidno sam u sebi ponavljao. Iz prikrajka, počele su da me vrebaju kojekakve misli koje baš i nisu za objavljivanje. „Čekaj, stani malo! ′Ajde, razmisli sad – pa nije sve baš tako strašno. Život ide dalje, šta je bilo – bilo je... Seti se samo ratova, bede, bolesti, pomora, koje i kakve se sve muke i udarci sudbine događaju ljudskome rodu. Seti se svega toga i biće ti odmah lakše – znaćeš da nisi sam u svojoj nesreći!“ mozgao sam tako, ne bih li se nekako smirio. I, nećete mi verovati, to mi nekako zaista i pođe za rukom. Autosugestija, očigledno, ponekad pomaže... Sedeo sam tako, tupo zureći pred sebe, izgubivši svaku predstavu o vremenu. Onda se nekako prenuh iz tog prividnog mrtvila, zatresoh glavom, i glasno rekoh: „Ništa! Šta sad, idemo dalje!“ Naterah sebe da ponovo uzmem svoju knjigu u ruke, pošto mi je predhodno bila ispala, i da još jednom – ovaj put na miru i potpuno trezne glave, iščitam nesretnu pesmu. Stegao sam zube, zatvorio oči, opet ih otvorio i krenuo. Odmah na početku, već u samom naslovu, potrudio sam se da ne primetim zarez koji je nedostajao između „Mrzim te“ i „Bukovski“... Ili, ako ga i primetim, da to odmah zaboravim. Najbolje je – praviti se lud. Pregurah nekako i nesretno „Ona se nasmeje“, i stigoh već do pred kraj. Usput, malo teže progutah činjenicu da su druga i treća strofa, greškom, spojene. A tada se desilo to... Osetih udarac pravo u glavu, bio sam nokautiran, sada definitivno nisam mogao da verujem da mi se ovo dešava. Kap koja je najzad prelila čašu. Sve se srušilo kao kula od karata. Zamagli mi se pred očima, svet se zavrte oko mene k'o karusel. Sve je izgubilo smisao. U magnovenju, hvatam se telefona i okrećem broj. „...Iza ogledala, iza ogledala!“ histerično urlam u slušalicu, na ivici plača, na rubu nervnog sloma. „Ko?!“ pita zbunjeni, dobro poznati glas. „Kako ko, jebote?! Bukovski!“ „Šta će tamo?“ (Ha, kao – pravimo se naivni!) „Šta će tamo?! I ja se pitam – šta će tamo!“ kažem, cepteći od besa. „Mislim, šta radi tamo?“ „Šta radi tamo?! Sedi i plače, eto šta radi!...“ dahćem u slušalicu. „I pored sveg tvog silnog lektorisanja, u završnom, finalnom proizvodu – greška u mojoj najomiljenijoj pesmi! Ne jedna, no – tri, četiri, pet grešaka! Zašto si lektorisao, zašto si je dirao uopšte, šta imaš protiv Bukovskog i protiv mene, što nisi ostavio kako je bilo?! A najgora od svih, greška nad greškama – iza ogledala!...“ „Ma, šta je iza ogledala?“ „Alisina zemlja čuda! Zajedno sa mojim čuvenim lektorom, koji se – na moju najveću nesreću i tragediju – našao nekako, nekom kosmičkom greškom, s ove strane ogledala da mi upropasti život... Stih glasi, pardon, trebalo je da glasi: 'Kezi mi se iz ogledala', a on – da li možeš samo da poveruješ – u mojoj prvoj knjizi, i prvoj zbirci pesama, u meni najdražoj pesmi, jednoj od najboljih koje sam ikada napisao, glasi – 'Kezi mi se iza ogledala'!“ „Pa, može i tako. Tako je, možda, čak i bolje. To daje jednu sasvim novu notu, sasvim novu dimenziju celoj pesmi!“ „Ma, bogati?!... Možda bi i moglo, da neposredno pre toga nema, 'Zaviruje iza ormana'! Da li si ti, kao navodno neki diplomirani faktor, u stanju da pojmiš najjednostavniju moguću činjenicu – suštinsku razliku između, 'zaviruje iza ormana', i 'kezi mi se iz ogledala'?! Predlog, prilog, jebemliga šta je – jedno je 'iza ormana', a drugo 'iz ogledala'...!“

99


___________________________________________________________________________________

„Prestani da se dereš na mene! Usred posla sam, ne mogu da dignem glavu... Kao Vaš menadžer, upravo radim na rešavanju problema promocije i plasiranja remek-dela Vaše Visosti!...“ „Ha, ma nemoj mi reći! E, pa, baćo moj, ništa od toga!“ kažem ja, zlurado se kezeći. „Nećeš imati kad, bićeš zauzet!“ „Čime?“ „Procesom!“ „Kakvim sad procesom?“ „Sudskim! Po tužbi zbog nanošenja teške duševne boli!“ ovoga puta sam ja tresnuo slušalicu. „Ovo je prokletstvo. Da, da – to je to. U tome se, znači, sve vreme radi... Prokletstvo, prokletstvo lektora. Gore prokletstvo od prokletstva faraona, od prokletstva barona, od svih mogućih, ma – gore i od samog Hanibala Lektora!“ tako sam razmišljao. I, zaista vam kažem, neko vreme sam se najozbiljnije nosio mišlju da, po prvi put u životu, podnesem tužbu, žalbu, molbu, šta već... protiv nesretnog lektora, naravno – te zle kobi mene kao pesnika, pisca, stvaralačke ličnosti uopšte. Zbilja sam se osećao kao da mi je taj upropastio karijeru – ma kakvu karijeru, da mi je uništio veru u ljude, volju za pisanjem, za životom... Čak sam, po prvi put od kako znam za sebe, odistinski – iz dna duše – zamrzeo nekoga; nisam više očima mogao da ga vidim, niti sam želeo bilo šta ikada više da imam sa tom personom. Daleko mu lepa kuća... Dok sam i dalje, naravno, osećao nesmanjeno poštovanje i uvažavanje prema svom menadžeru i izdavaču. Njima – svaka čast. A onda su počele, tačnije rečeno – nastavile, da se dešavaju stvari koje su me naterale da se malo zamislim. Zove me, ipak, moj menadžer. I hukće: „Uh! Kaži – dragička!“ „Računaj da je učinjeno.“ „Imam dve vesti...“ „Znam, znam! Dobru i lošu. I koju god da izaberem, presešće mi, odavno sam to primetio – otkako imam posla s tobom, u stvari... Obično biram lošu, pa ću zato sada – za promenu, reći suprotno: kaži mi prvo dobru!“ „Dobio sam sa televizije disk sa emisijom o kulturi, u kojoj je prikazana promocija tvoje knjige, kao i intervju sa tobom...I, mogu ti reći, traje dobrih pedesetak minuta!“ „Super! Pa, u čemu je problem?!“ „Polako. To je bila dobra vest; spremi se i, molim te, nemoj da histerišeš!“ „Svašta od tebe. A, kada sam to ja, pa kao, histerisao?“ „Dobro!... U miksovanju, prilikom montaže se izgleda nešto desilo, nešto je pošlo naopako, te je deo gde glumac recituje „Mrzim te, Bukovski“ sav isečen – nedostaje prvih šest, sedam stihova, a ostatak je ispresecan i ispreturan, zbrda, zdola, bože me prosti... Inače, sve ostalo je ispalo upravo fenomenalno; to je jedini montažerski kiks, ni njima nije jasno kako je došlo do toga...“ „Jel?!“ samo rekoh hladno, već u dubokom razmišljanju. „Šta je, ne nerviraš se?“ zabrinu se menadžer. „Ma, jok. Sve je O.K.,“ kazao sam rasejano, dok se jedna misao polako kristalisala u mojoj glavi. ... Nekako baš u to vreme, pozva me moj izdavač, te mi sav oduševljen reče da je Ivana, mlada, talentovana i avangardna novinarka, stavila „Mrzim te, Bukovski“ na internet sajt, tako da će pesmu moći da vidi i pročita nebrojeni krug ljudi. Ja sam, nekako, bio mnogo manje ekstatičan; kao da sam već predosećao nešto. I zaista. Ne prođe ni dva dana, a on me opet zove: „Hm! Ovaj...“ zbunjeni početak. „Zamisli šta se desilo!“ „Zaista ne mogu. Šta li bi samo moglo da bude?“ kažem ja rezignirano. Stvar je već počela da biva monotona. „Paa... “Mrzim te, Bukovski“... Ovaj, pesma je izašla na sajtu sa par greščica: 'Na jedno piće idu u njemu...' umesto, 'ide u njemu'... – i tako to... I, zamisli, molim te, nećeš verovati – opet se i ovde, ko zna kako, pojavilo ono 'iza ogledala'!“ „Zaista si u pravu! Stvarno ne mogu da poverujem,“ samo sam suvo odbrusio. Čitava misterija se polako razrešavala, i meni su neke stvari bivale sve jasnije. Već sam naslućivao surovu istinu. 100


___________________________________________________________________________________

Pesma „Mrzim te, Bukovski“ nastavila je da živi svojim životom, van moje, kao i lektorove volje i kontrole. I dalje se pojavljivala na raznim stranama i mestima, u raznim varijantama i verzijama, ali izmenjena, naravno, u odnosu na moj original – koji je već odavno pao u zaborav. Prestao sam, naposletku, da se nerviram, svestan uzaludnosti toga, sada već potpuno ubeđen da je posredi neka viša, mračna sila... Ukratko, neko prokletstvo, anatema, baš kao što sam i ranije pretpostavljao. A, onda, nenadano – Eureka! Iznenada, u magnovenju, kao što to obično i biva – ničim prethodno najavljeno, samo blesak i – otkrovenje! Pravi mistični doživljaj! U tom jednom, jedinom trenutku, obasjanom bleštavom svetlošću, sve mi se izbistrilo i postalo kristalno jasno. Prokletstvo – da, anatema – da... Ali ne moje porodično prokletstvo barona; niti prokletstvo nesretnog lektora; ništa slično tome!... Čudio sam se samome sebi – kako mi ranije nije sinulo: pa, samo po sebi je bilo sasvim očigledno, prosto se nametalo da se zec krije u nekom sasvim drugom grmu. Nemo sam klimao glavom. Da, proganja me – baš kao u mojoj pesmi. Bukovski! Nesreća i prokletinja za života, za sebe i svoje bližnje; nesreća i prokletinja i posthumno, za svoje nastavljače i sledbenike... „Izbaci Bukovskog iz ove priče, i iz naslova knjige u kojoj će se ona pojaviti...“ kaže mi Brana Sučević, pisac u ostavci i doskorašnji manastirski iskušenik. Ako se ko razume u te stvari – u razna prokletstva i anateme, to je sigurno on. „Ta storija ti je, ionako, najtanja u zbirci.“ „Pa šta onda ostaje od priče, ako njega izbacim?“ kažem. „I od cele zbirke? Taj baksuz je okosnica svega, cele knjige.“ Ni s njim, ni bez njega! Naravno, to još ni izbliza nije bio kraj peripetijama vezanim za ukletu pesmu. To što je poreklo prokletstva razjašnjeno, nije značilo da je i njegovo delovanje prestalo. Prođe neko vreme u prividnom miru... malo duže vreme, u stvari; već sam polako počeo da zaboravljam na fenomen Bukovskog, i sve to, kad... Uveliko sam već privodio kraju knjigu koja je pred vama, nazvanu upravo po ovoj priči. Ostalo je još svega desetak dana do predaje konačne verzije rukopisa u štampariju. Laki, moj sekretar, kojeg sam u međuvremenu angažovao, i ja, radili smo danonoćno. A onda je opet počelo. Nas dvojica smo po poslednji, po ko zna koji put već, iščitavali rukopis – pasus po pasus, reč po reč, tražeći greške, slovne i one smislene, ispravljajući ih, a potom sve to polirajući – udarajući glazuru. A onda, jednog dana, noseći kafu na krov moje zgrade, gde smo radili – zapeh, u onoj žurbi valjda, za stepenik, tresnuh, ispolivah se kafom i... skrljah nogu. Snimanja, prelom, urgentni, gips – a rok se neumitno približava! Tek što me dovukljaše kući, s onom nogom – svega par dana do predaje rukopisa, a Laki se te noći ne pojavi da nastavimo s radom – 'ladno me ostavi na cedilu! Crk'o mu mobilni – alarm mu se nije oglasio, pa se nije probudio na vreme. Sutradan mu dadoh moj rezervni, da se ne bi opet uspavao. No iste te večeri – i taj crče. Zatim onaj njegov proradi, ali opet – baš u nevreme – umuknu... Pa moj proradi i crče, i sve tako, u krug. Već na rubu pameti i živaca, svečano mu uručih bateriju iz mog kineskog budilnika, da stavi u svoj. I, pogađate već – dolazi mi nesretnik tek sutradan: „Ne radi mi sat!“, reče, stavljajući onu moju bateriju na sto. Vraćam bateriju u svog „kineza“ i... ništa. Kazaljka miruje. Sat mu znači, radi, al' je, očito, moja baterija baš tad odlučila da štrajkuje. Kupih novu bateriju. Moj sat je s njom radio. Dadoh mu je, i kad se opet ne pojavi te večeri, stvarno se zabrinuh.

101


___________________________________________________________________________________

Doneo je sutra i svoj sat i tu novu bateriju. „Opet ne radi!“ „Kako ne radi, nesrećo?!“ Uzeh bateriju i stavih u svoj sat. Radio je. Stavih je u njegov. I on je radio. Jauknuh od muke. Dadoh mu svoj sat da ga nosi kući, i da se te noći nacrta kod mene kako zna i ume. Došao je sutra. „Ni tvoj ne radi“, kaže. Ispostavilo se, na kraju, da iz nekog volšebnog razloga – da li zbog vlage, ili kakvog zračenja u toj njegovoj rupi od gajbe, baterije jednostavno – zakazuju. Ali dok smo ustanovili taj radiestezijski, ili kakav god, fenomen, proleteše dragocena tri-četiri dana. Na kraju je spavao kod mene. ...Ovih nekoliko dana preostalih do isteka krajnjeg roka za štampariju radimo u senci straha od globalne katastrofe – Zapad preti Rusiji, Bliski istok gori, potopi na sve strane, pa i kod nas... rečju, Armagedon je očito sve bliži. Samo da ova knjiga, tog nesretnog imena, izađe dok još nije sve gotovo, razmišljam strepeći. U trci smo sa vremenom. Šta će pre – moja zbirka, ili kraj sveta. Trenutno vodi Sudnji dan. Dok ovo pišem, ostala su još dva i po sata do predaje rukopisa...

102


___________________________________________________________________________________

K

ulturni centar Nea Pangea na Savamaloj

K

ulturna dešavanja na Savamaloj postaju sve učestalija. Nedavno je održan i Savamala Book fest 2015. godine. S obzirom na istorijsku vrednost ovog gradskog naselja, koje sve više pleni svojom patinom i istovremeno urbanim šmekom, postaje središte kulturnih dešavanja. Savamala je smeštena južno od Kalemegdana i Kosančićevog venca, protežući se uz desnu obalu Save. Otud naziv Savamala, koji je proizašao iz imena reke Sava i turske reči „mahala“ koja se koristi sažeto „ma('а)la, što je naziv za mala naselja. Novija istorija Savamale, a koja je vezana za istoriju Savskog venca, počinje u 18-om veku, u vreme kada je Austrougarska osvajala Beograd i pokrenula preseljavanje hrišćanskog stanovništva iz utvrđene varoši na deo uz Savu, gde je postojalo Srpsko selo, a koje je kasnije nakon poslednjeg povratka Turaka zamenilo Tursko selo. Urbanizovanje je započelo u 19-om veku, u vremenu kada je to već bilo selo od nekih sto kućeraka rasprostranjenih na delu od Varoš kapije u blizini Pop Lukine, preko tada močvarnog terena, koji danas omeđavaju Krađorđeva, Savska, Gavrila Principa, Sarajevska i ulica Kraljice Natalije. Otud šarm i mešanje svetskih raznovrsnih kultura koje već duže vreme organizuje Kulturni centar Nea Pangea, otvoren za saradnju sa svim umetnicima, kako slobodnim, tako i sa organizacijama, koji izvode svoje projekte u okviru ove organizacije i u saradnji sa njom. Tolerancija je glavni moto. Aktivnosti podržavaju kulturnu inkluziju i pluralizam u lokalnoj sredini. Težnje da se delovanje razvije i izvan lokalnog konteksta realizuje se kroz projekte koje pomažu kulturni razvoj drugih, manjih umetničkih zajednica u zemlji. Tanja Pivljanin, kao koordinator KC Nea Pangee uspešno deluje povezujući centar sa velikim brojem drugih kulturnih organizacija i institucija iz zemlje i inostranstva, a tako i sa pojedincima, koji svojim radom daju svoj umetnički doprinos. Osnovna vizija je povezivanje različitih svetskih kultura, mesto koje će postati centar ili čak sedište svih kulturnih dešavanja, što se i uspešno realizuje do sada. KC Nea učestvuje i u humanitarnim akcijama takođe. Navešćemo neke od dosadašnjih urađenih projekata, a najavićemo i jedan veći projekat koji će Nea realizovati u saradnji sa Klubom umetnika Zvezdani Kolodvor. Do sada je realizovana radionica pravljenja i doniranja 2000 ždralova japanskoj ambasadi u znak saosećanja sa tadašnjom nesrećnom situacijom u toj zemlji, izložba fotografija japanske umetnice Midori Omachi, manifestacija “Dani Japana”, konstrukcija i svečano otvaranje japanskog vrta u Martincima, čemu su prisustvovale Njegova Ekselencija Toshio Cunozaki, tadašnji ambasador Japana i brojne druge zvanice, organizovanje ekoloske radne subote u Martincima za polaznike osnovne škole, doniranje knjiga od strane japanske ambasade martinačkoj biblioteci, kao i donacija knjiga iz privatne biblioteke poštovanog Ive Eterovića i Gradske biblioteke, zatim „Dan Palestine” uz predavanje o kulturi i istoriji te zemlje, zajedno sa ambasadom Palestine u Beogradu, učesće u organizaciji “Let’s speak Japanese”, takmičenja u besedništvu i umetničkom izražavanju na japanskom jeziku, u SKC-u, promocija projekta “Multimedijalnost i digitalizacija knjige”, saradnja sa ambasadama Japana, Argentine, Palestine, Meksika, kao i Institutom za pedagoška istrazivanja, “Art Centrom”, “Jica Alumni „ i mnogo drugih kulturnih dešavanja. 103


___________________________________________________________________________________

PRIČA U NASTAVCIMA - „OD SUSRETA DO... PUTEM DODIRA „ ZORICA TIJANIĆ & TIHOMIR STUHNE

I ČEKAJUĆI SUSRET

Jedna djevojka s prozora promatra luku i sluša melodiju klavira. Berlioz u daljini u svojoj fantastičnoj kompoziciji lagano putuje zvukom niz ulicu...

Došao si nošen daškom vjetra u jednom malom ali raskošnom jutru, odjeven u bijelo ruho. Riječi ti bjehu snene, kao da slute da ćeš jednom biti zaljubljen u mene. Baš u mene! A ja... ljubavi se ne sjećam više. Jutrima tužna osvićem i u bolu se danima gušim, bol svoj nadama rušim. Odjednom ti, nepozvan stižeš. Pitam se: Tko te je poslao da mi osmjehom ozariš lice, vratiš lak korak na moje ulice? Sad kad znam da postojiš, negdje nježan, kao cvijet, izabran samo za mene i čekaš da započne naša priča, ne mareći za riječi oholih narcisa i zvukova zlosutnih ptica. Donio mi te dašak vjetra

nježnim lahorom, kojim čudesno obaraš sve ono što je bila prepreka do mog srcao odavno.

sada misli, da li su mu kao moje istovjetne nade, da li će biti želja ono što zamisli, dok čeznem da mu Lijepog mladića, obučenog u kažem da bih mogla voljena biti bijelo sa njegovih usana kao sa izvora ruho naslućujući tek ljubav, koja piti bi i uspjeti vratiti vrijeme koje mogla da nas rodi i odvede se izgubilo negdje između nekim stvarnosti neslućenim putevima oceana. i između sna, povući lađe sa dna. Pojavljuješ se, a ja opet sanjam i maštom dopuštam sebi da mi prijeđeš preko granice da staneš na crtu hrabro i kao vitez moje tamnice pomiluješ kosu i zaljubiš me u sebe. O, da li su misli moje previše smjele kada bi tebe ljubiti htjele! Ta čežnja u čekanju što se nezvana javlja, slutim da te pomalo i zabavlja. Možda se smiješ ludosti mojoj, eh, kada bih znala o čemu on

I tko je taj mladić nepozvan što se javlja sad meni i tko sam to ja neljubljena, a zaljubljena suđena, a nesuđena, kome sam to dosuđena od porote samoće u grču koji savija gipko tijelo i boli do beskraja. Možda se javi da mi odgovori, možda će dati mi neki znak, možda je za mene ipak dovoljno jak, da bi mogao biti mi drag!

104


___________________________________________________________________________________

O

d

susreta do... putem dodira

Jedan mladić sjedi u parku i misli ga nose k njoj. Osjeća u srcu da i ona čežne za njim. Vjetar nježno svira tihu pjesmu kao da naslućuje ljubav...

San me njoj doveo od boli sneni, kao da je u trenu čitav svemir stao sjećam se, nepomičan sam kraj nje ostao, s toliko sreće su me obasjali pogledi njeni. Stajala je nepomično usred rascvjetale bašte, došao sam pred nju i dao sam joj ružin cvijet, ljepša je nego svi snovi iz moje lude mašte, milija nego što može zamisliti ovaj svijet. Najednom su počeli snovi progovarati, tako su naše duše počele razgovarati o dijelovima života, koji život znače, zato su naše oči brzo počele da zrače. Govorio sam joj o snovima koje živim, govorio sam joj o bolima koje me prate i da sanjam oči koje mogu san da prihvate, na to mi se samo pogledom mekim nasmijala. Vjetar mi donosi miris njene mekane kose, pomiješane sa tragovima

jutarnje rose, u snu joj nježno rukom milujem lice.

Je li se ljubav u mom srcu rodila?

Sanjao sam da vrat dodiruje njen dah, stvara snagu koja tjera od mene strah da ću je voljeti, a ona neće moći vratiti, jer se ona boji da je ja neću shvatiti. I ja sam volio i puno duše izgubio bio sam u ljubavi kao skitnica sam opijen ljepotama koje za me marile nisu samo su od mene otišle bez riječi još i danas mi ne prestaju suze teći. San me k njoj sneni vjetrom odveo i tko zna što li radi negdje sada, da li još živi u njoj u ljubav nada ili će mi ju vjetrovi zlobe odvesti, da li će me tuga velom svojim obaviti? Opet nešto mi govori da me negdje čeka što to u meni tako tiho nečujno govori: 105


___________________________________________________________________________________

Klub Zvezdani Kolodvor raspisuje stalan konkurs za vaše radove, slike, fotografije, poeziju, prozu, dečije radove, poeziju ili prozu za decu, ob­ javljuje vaša postignuća, nagrade, vesti o promocijama, najavljuje promocije u toku meseca, kao i sve ono što je vama veoma važno, a želeli biste da bude objavljeno.

Vaše radove nam možete slati na e-mail adresu: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com Možete nas pratiti na našem blogu http:// zvezdanikolodvor.blogspot.com na fejsbuku, u grupi Zvezdani kolodvor na adresi: https://www.facebook.com/groups/635159179946250/?fref=ts

106


___________________________________________________________________________________

EDUKATIVNO ASTROLOŠKO SAVETOVALIŠTE MODUS VIVENDI

Škola Astrologije! Za razliku od online škola Astrologije, odlučili smo da našim potencijalnim studentima, učenicima Astrologije ponudimo kvalitetan program i kvalitetne predavače, kao i literaturu koja će im biti na raspolaganju u toku školovanja i biti koncipirana na bazi kreativne radionice. U zavisnosti od zainteresovanosti i prijava, napravićemo grupe i objaviti mesto i vreme održavanja nastave... Na kraju školovanja svi polaznici dobijaju diplomu sa stepenom koji su savladali.

Diplomom stičete mogućnost da se posvetite konsultantskom radu, a najbolji učenici da dobiju priliku da sarađuju sa Edukativnim astrološkim savetovalištem. Prijave slati na mail.adresu

sa naznakom (za modus vivendi) sa kratkom biografijom, gde ćete navesti vaše zanimanje, interesovanje i eventualna iskustva u poznavanju astrologije, kao i ono što očekujete i što biste nam sugerisali da eventualno dodamo u program edukacije. Vaš Modus Vivendi tim *******************************************************

107


___________________________________________________________________________________

Su

nce u znakovima

Sunce predstavlja osnovu naše ličnosti. Sunce nije planeta već svetlo i pokazuje kakva je naša osnovna energija i ono kakvi zapravo jesmo. Kao simbol individualnosti, autoriteta, ambicije predstavlja mušku energiju i oca, kasnije u ženskom horoskopu supruga, oca dece. Simbolizuje način na koji pristupamo životu i iskazujemo svoju ličnost i u kom polju se nalazi, tamo je područje našeg delovanja najsnažnije u smislu iskustva ili doživljaja. O aspektima ovisi da li će individualnost, vitalnost, moć biti uspešni, da li smo predodređeni za borbu, što je uslovljeno mnoštvom kvadrata ili ćemo se prepuštati stihiji života… Sunce je upravljačka snaga koja nas pokreće u traženju ispunjenja našeg identiteta; koristeći se kreativnim potencijalima na najvišem nivou. Borba za postizanje ciljeva je osnovna svrha života. Ljubav je početak i kraj ovog procesa. A sredina? I ona je isto tako ljubav i predstavlja centar oko koga se kreću početak i kraj, a bez koga ni jedan od ovih pojmova nema nikakvo značenje. Iako Mesec predstavlja skupljena iskustva iz prošlosti i pokazuje kako funkcionišemo kao rezultat tih iskustava. Jedan deo ovih rezidentnih efekata postaje, instinktivan, a većina je apsorbovana i klasifikovana u mehanizmu opstanka. Podsvest, međutim, ostaje otvorena za primanje impulsa svesti. Iako Mesec predstavlja mehanizam opstanka, on ipak samo služi jednom cilju Sunca, a to je ljubav.

108


___________________________________________________________________________________

O

van – rođeni sa suncem u znaku Ovna imaju za vladaoca Mars, kao Ovnov simbol, asocira odmah na sport, militaristička zanimanja ili pravo. Jaka volja, izražen osećaj pravde i borbenosti, hrabrosti, strastveni temperament, pobednički duh, nikakva oklevanja, radni elan, Mars kao muški vatreni znak, čini Ovnove punim života i životne snage. Budući da imate izvanredne sposobnosti, predstoji vam sjajna budućnost. Hrabrost i energija pomoći će vam da sakrijete svoju nestrpljivost i impulsivnost, kao i nekontrolisanu oduševljenost. Najbolje se, dakle plasirate u delatnostima gde se traži da upravljate drugima. Uživate u putovanju i stalnim promenama kako u poslu tako i u ljubavi. Odlučni ste i bez ikakvog ustručavanja idete ka cilju. Samostalni ste i veoma uporni. Rano počinete da se sami probijate kroz život i pritom ne prihvatate nikakvu pomoć. Jakom voljom i tvrdoglavošću neustrašivo se probijate kroz život, ne dozvoljavajući nikakvu podređenost, a podnoseći odgovornost za svoje postupke koje umete da branite, ne odstupajući od svojih ideja.

B

ik – rođeni sa suncem u znaku Bika imaju za vladaoca Veneru, kao simbol ne samo ljubavi, lepote, kreativnosti, već i ljubavi za materiju, materijalizaciju umetnosti. Energični i dinamični u svojoj suprotnosti postajete pasivni. No, u tim trenutcima mirno i smišljeno pripremate akcije. Vežete se za ljude romantične i bogate maštom. Često talentovani za umetnost, kreativni, u konstantnom usponu. Takođe umete da budete i nefleksibilni, uvek u pravu, često ste preosetljivi. Nepoverljivi ali sa smislom za lepotu, pa je oko vas uvek harmoničan i topao ambijent. Veliki su entuzijasta i optimista, volite da se sami uhvatite u koštac sa teškim problemima. Vaši principi su čvrsti kao zemlja po kojoj se hoda. Držite reč i obećanja, navike ne menjate lako, čak i negativne, ljubomorni na sve što smatrate svojim. Ljubav i posesivnost kod vas idu zajedno sa ljubomorom. Imaćete dugotrajne i skladne veze, ljubavi i brak. Uživate u snazi, koristeći je u punoj meri u postizanju svojih ciljeva. Znate šta hoćete i uglavnom to ostvarite.

B

lizanci – rođeni sa suncem u blizancima uvek su mladi zbog Merkura. Njihova snaga potiče iz duboke sklonosti da se prilagode. Promene ih privlače neodoljivo, pa su često nesposobni da okončaju započeti posao i otpočnu novi. Ovim znakom dominira planeta Merkur, koja mu daje karakteristične osobine brzine i promenljivosti. Podanici ovog znaka imaju vrlo promenljiv karakter, lako padaju pod uticaj, skloni su sumnjama, dvostruki. Tajanstveni magnetski talasi uslovljavaju neku vrstu strujanja između čoveka i boje. Mogu biti i pozitivni i negativni, zavisno od reagovanja pojedinaca pred određenom nijansom. Blizanac je nemiran i dinamičan, dok je njegov um u stalnom pokretu, stoga je razumljivo što u svemu što ga okružuje traži nešto umirujuće, neuzbudljivo i blago. Takav je Merkur planet. Merkur, Bog trgovaca i lopova, uzrok svemu. Njime se i objašnjava dualitet. Okretni, radoznali ponekad neozbiljni ipak ulazite u srž svakog problema, razumete sve i nađete za svakog odgovarajuću reč. Vaša inteligencija veća je od prosečne.

109


___________________________________________________________________________________

R

ak – sa suncem u Raku u vama je često neprekidna borba između intelekta koji upućuje na razum i mesečeve energije koja daje emotivnost i boji vaše reakcije emocijama i dušom. Vama je neobično potrebna nežnost a ljubav i prijateljstvo smatrate najpresudnijom komponentom svog života. Preterano osetljivi, otvoreni ste za sve emocije, ali ipak izdržljivi i prilagodljivi, kao i strpljivi, posedujete veliku snagu razumevanja i poistovećivanja u radostima i bolu drugih; takva vaša priroda može da vas dovede do preterivanja. Često naslućujete pravi trenutak da iskoristite situaciju i ocenite raspoloženje drugih, što vam ponekad može doneti razočarenje. Vaš karakter je bogat idealima, a nevolje nastaju zbog nedostatka smelosti u trenutku reagovanja i odlučivanja. Znate da budete uporni i tvrdoglavi, pa vam to ponašanje često donosi kritike, neizvesnost, prepirke i kontradikcije. Uglavnom ste verni samom sebi i pobeđujete baš zahvaljujući toj pasivnoj upornosti prema onome što vas privlači. U dubini duše zaista ste postojani, vaša inteligencija je živa, puna realizatorskih sposobnosti. Inače, uz zrelu ambiciju, možete ostvariti sve ciljeve, a ciljevi su uvek visoki. Potrebna vam je zaštita, oslonac na nekoga. Ljubav je cilj vašeg života i ona je jedino što može da vas pokrene iz melanholije u optimizam, kao i vera, koja ima prioritetni značaj. Iako mnogo volite svoj dom, veliki ste putnik, uživate na moru i okeanskim krstarenjima. Nostalgična i mnogo sanjarite o prošlosti, naročito se vraćate u detinjstvo.

L

av – sa Suncem u znaku Sunca vi ste i mali odrasli. Sunce je uvek odrastao čovek, drvo života, kralj – bog u solarnoj mitologiji. Ljubav je cilj vašeg života i ona je jedino što može da vas pokrene iz melanholije u optimizam, kao i vera, koja ima prioritetni značaj. Iako mnogo volite svoj dom, veliki ste putnik, uživate na moru i okeanskim krstarenjima. Nostalgična i mnogo sanjarite o prošlosti, naročito se vraćate u detinjstvo. U vrlo ste dobrim vezama sa uticajnim osobama na putu ka uspehu. Međutim, iako ste velikodušni i optimisti, nećete pokazati baš preterano visoku svest praštanja prema onima koji vas povrede, jer vaš bes je iznenadan, ali ipak prolazan. Vaša dobrota duše i plemenitost čine vas nesposobnim za mržnju, ali to ne smeta vašem pamćenju. Kreativni ste, sa mnogo smisla za umetnost, lepotu, otmenost, kao i duboki prezir za sve ono što je osrednje i obično. Nepovredljivi, mada skeptični, umete razumeti drugoga, žestoki u emocijama i u strepnji, skloni riziku i opasnosti, sa dubokim prezirom za monotoniju. Bezgranično verujete sebi i svojim mogućnostima. Posedujete apsolutnu želju za radom, birajući poslove koji zahtevaju maksimalnu sposobnost, pa ste uspešni u svim rukovodećim funkcijama, ali i među umetnicima. Sunce potencira važne odluke i autoritativna dela, prestiž, čast, ugled, a rođeni sa Suncem u ovom znaku, pod njegovom svetlošću odlikuju se dobrodušnošću, plemenitošću i širinom pogleda. Opasnost od egocentričnosti, samoljublja, sujete, izvesne mističnosti, može biti jedino opasnost za njih same.

110


___________________________________________________________________________________

D

evica – sa Suncem u Devici vi ste Merkurov podanik koji ponekad u aspektu sa Saturnom rađa genijalnu inteligenciju. Dakle, vi ste osoba koja voli preciznost, nadarena izuzetnom memorijom i neverovatnim razumom, kao i veštinom da prodrete u suštinu stvari. Ponekad ste idealista, a temperament vam je često izuzetno složen i zatvoren. Strani su vam svi oblici egzibicionizma, a umete biti vrlo duhoviti - na svoj način. Vaš način života je rezultat mnogih iskustava i zrelih razmišljanja. Device uvek pažljivo ispituju, analiziraju, kritikuju i proučavaju situaciju do najsitnijih detalja, uvek spremni na nove obaveze. Snalažljivi ste u svakoj situaciji, iako osetljivi i ponekad strogi, što je samo maskiran vid plašljivosti. Zato ne biste trebali previše da sumnjate i preterujete u izbegavanju životne realnosti. Kod donošenja odluka javlja se tvrdoglav kritički smisao koji vas odvraća od jasnog i objektivnog sagledavanja problema.. Za vas ništa nije teško, ali ni sitnice nisu beznačajne; vi ste ipak detaljista i perfekcionista; rođeni kritičar, ipak morali biste izbegavati izvesne destruktivne kritike, koje su najčešće negativne i beskorisne; a da glasa više za lepo i pravo, iako mnogo ne volite pohvale. O "kovanju u zvezde" kod vas nema ni govora, a niste ni za kompromise. Zato među podanicima ovog znaka ima i mizantropa. Zbog silnog analitičkog duha i kritizerstva, Devica teže uspeva da im onaj simpatični deo ličnosti dođe do izražaja. Device - ljudi Merkura su neosporno pouzdane i iskrene. Organizovanost može da bude otvorena, ali samo nekolicina ljudi je dovoljno jaka da može da nadmaši kombinaciju šarma i oštrog intelekta,

V

aga – sa Suncem u znaku Vage rođeni su ljudi pod uticajem Venere, pa se otud smatraju za blage, nežne, saosećajne i ljubazne osobe. Vaga se ne suprotstavlja - bar ne tada ako to može izbeći. Mrzi sukobe, bilo unutar porodice, bilo na poslu. Radije se na različite načine povlači. Uvek kada kod čoveka postoji nekakav nedostatak, ona druga osobina to nadoknađuje. Tako i Vaga zna biti veoma lukava, što koristi u profesiji, gde nadoknađuje čvrstoću i prodornost. I najupornije i najmarljivije Vage smatraju izreku prema kojoj čovek živi da bi radio, besmislenom. Retko će utrošiti za rad više vremena i truda nego li je to bezuslovno potrebno. Osoba u znaku Vage može voleti svoj posao - ako joj odgovara i zanima je - ali se nikada neće osećati neraskidivo vezana uz njega. Retke su osobe koje nikad ne kasne, ali i ne dolaze ranije. Vage ne podnose samoću. Potrebni su joj odjeci - naravno pozitivni. Kada su potpuno prepušteni sami sebi, osećaju se izgubljeno i čine sve što je moguće kako bi prevladali to stanje. Ponekad ili često mogu biti nametljivi, jer u grčevitom nastojanju da se nekome pridruže vešaju se svakome za skute, bio to kolega, sused ili slučajni znanac. I tada su teški za odbiti. Jasno se zapaža sklonost udobnosti. Neugodne stvari radije zaobilaze, izbegavaju sukobe, nikome ne žele učiniti nešto nažao i stalno odgađaju neugodne odluke. S druge strane, tip može biti vrlo energičan kada je potrebno da se založi za blisku osobu, osobito onda kada joj se nanosi nepravda. U tom znaku je veoma jako izražen osećaj za pravdu. Da bi pomogao prijatelju u nevolji, Vaga će preuzeti i one obaveze koje inače zaobilazi u širokom luku.

111


___________________________________________________________________________________

Š korpija

– Pluton i Mars vladaju Škorpijama. Pod uticajem Marsa, simbola izdržljivosti, a posebno osobine koncentracije i dubljeg sagledavanja stvari, često izgledaju misteriozni. Ono što im koristi u mnogim situacijama je njihova akutna i duboka intuicija koja im omogućuje da razlikuju istinu od laži, slabosti od grešaka, dobro od zla. Iako često opsednuti smrću, pesimizmom, ipak su puni volje i dinamike, nalazeći se konstantno u razdoru sa samim sobom i drugima. Neobično osetljivi na simpatije i antipatije, mogu biti pažljivi i ljubazni, ali i hladni i bezobzirni. Nikada ne zaboravljaju učinjenu im nepravdu, ne odriču se borbe, niti dozvoljavaju poraz; uporni u svojim odlukama, istrajni u akcijama, sposobni su da svu svoju energiju koncentrišu za cilj koji žele da postignu. U njih se može potpuno uzdati. Oštrog duha, otvoreni za nove koncepcije, jake inteligencije i vatrenih misli, oni su borbeni, hrabri i gospodari na svakom polju. Podanici ovog znaka su čudno izdržljivi i imaju zapanjujući nagon opstanka i bobe za život, praiskonski, instinktivni, skoro animalni. Raspoloženost za borbu, principijelnost, izgaranja u radu i oštroumnost druge su odlike njihovog karaktera. Često izgledaju bojažljivi, ponekad ćutljivi, ali je to samo prividno. U njima se krije beskrajan broj ideja i planova. Stalno tvrde, kao i sve izuzetne i umetničke prirode, bivajući iznad "običnog" da ih niko ne može razumeti, što oni i ne žele, niti se žale jer dovoljno poznaju sebe i znaju da su neprikosnoveni apsolutisti i sveznalice koji ne primaju nikakve savete. Škorpije su inače dobri organizatori i rukovodioci, očajavaju ako im se planovi ne ispune, ali se ni tada ne šale, niti traže pomoć, već sve probleme rešavaju isključivo sami, retko prihvatajući izvesne sugestije; ne zavaravaju se nikakvim obećanjima, vrlo su samouvereni, a u ljubavi često impulsivni. U oceni čoveka retko se prevare, zato što su dobri kritičari. Škorpija je, dakle, sukob dvaju sila koja su jedna drugoj dijametralno suprotne tu je borba između duha i tela, pa se ta dva elementa neprekidno sukobljavaju, tako da je ona čas crnja od đavola, a čas svetlija od anđela.

S

trelac – rođeni sa Suncem u znaku Strelca osobe prihvataju život sa filozofijom, ne plašeći se nikakvih iznenadnih situacija, pa je lepo biti u njegovoj blizini; uvek je ljubazan i ume da pokaže iskrenu odanost i velikodušnost. Inače, hrabar je pobornik svoje slobode i ne toleriše prinudu; progresivan, entuzijasta, slepo pouzdan u svoju srećnu zvezdu - Jupitera. Ipak nije miroljubivi tradicio nalista, već je antikonvencionalan u pravom smislu; njegova se bujnost može zaustaviti jedino ako se javi sumnja u ispravnost nekog izbora, ali on je uvek spreman da brani vlastita ubeđenja, nikada se ne obeshrabrujući. Neodoljivo ga privlače neobične i egzotične stvari, veliki značaj pridaje intelektu, nastojeći da obogati svoj duh i svoju kulturu. On je ipak idealista širokih vidika. Njegova je inteligencija živa i spontana, a njegov smisao za realnost ne dopušta mu da se gubi u sitnim stvarima. On samo ponekad sebi da ga obuzmu razmišljanja o grandioznim stvarima, ali to je slabost koja mu se lako prašta. Sam simbol ovog znaka, u mitologiji, izražava visoke principe, maštu i moral Strelca, ali također i netaktične, iskrene primedbe, kojima, i ne želeći, ponekad uvredi ljude, pri tome je ipak vrlo srdačan, prijateljski, pomalo nestrpljiv i nagao, ali znatiželjan i pametan. Ni u čemu ne uživa toliko kao u društvu sakupljenom na brzinu, iznenadnom putovanju ili nepredviđenim događajima - veruje u spontanost, zabavu, igru, smeh... Oni svima kažu istinu u lice, vrlo su samosvesni, ne vole monotoniju i običan život.

112


___________________________________________________________________________________

J

arac – Saturn vlada ovim znakom i odatle ambicija, istrajnost i upornost, ozbiljan duh. Odlikujete se sposobnošću življenja sadašnjeg trenutka. Ponekad pokazujete i nedostatak diplomatije, ali ne i lukavstva, želje za visokim društvom, uspehom, uzsvu energiju i jednostavnost. Vaša su osećanja često hladna poput stene, svojim hladnim, filozofskim stavom impresionirate. Volja je prodorna, konstruktivna. Vaše su intelektualne osobine često okrenute ka krajnje realnom i praktičnom. Takav način razmišljanja može vas odvesti prema skeptičnm i nepoverljivom ponašanju, pa ponekad verujete da su događaji protiv vas i puni ste obazrivosti. Iz ovoga se vidi vaša jasna sklonost ka samoći, što Vam može doneti poteškoće u kontaktu sa ljudima i svetom koji Vas okružuje. Jarac je često ćutljiv, nerado se poverava drugima, izbegavajući savete. Kad-tad je težak osobenjak, voli da uradi sam, ne voli da mu neko smeta. U tome prilično uspeva jer je uporan i tvrdoglav, što ne skriva, već i dokazuje, ponekad i na brutalan način. Češće je hrabar i ne boji se nikakvih pretnji. Ne voli, niti želi mnogo da razgovara, ako nije posebno raspoložen. Kod njega je ipak na prvom mestu njegova velika radna sposobnost i racionalnost, ponekad i koristoljubivost, pa se često penje i do vrhova društvenih lestvica. Iako pada u melanholična raspoloženja, nežnost mu nije najbolje poznata osobina. Rođen je kao praktičar, kako na poslu, tako i u ljubavi. U kasnijim godinama su još preduzimljiviji i sigurniji u sebe. Oni ne teže mnogo za dopadanjem, možda zbog preozbiljnosti, filozofiranja i moralizatorstva, a i negalantnih manira u odnosu na suprotni pol, koji se osvaja i pažnjom, pored laskavih citata... Ponekad se nađu u procepu između svojih emocionalnih želja i ambicija, a na cilj stižu usamljeniji nego ikada.

V

odolija – rođeni sa Suncem u Vodoliji imaju za vladaoca Urana, dinamičan i progresivan. Drugi je vladaoc Saturn, spor i tradicionalistički, pa sapajnjem ove dve sile, osobe rođene u znaku Vodolije postaju inteligentne, intuitivne, zaljubljeni u rizik, revolucionari i bez predrasuda. Zbog svoje nepristrasnosti, mogu se definisati kao antipod konvencionalnim željama za afirmacijom i realizacijom svojih ideja, što je od kapitalnog značaja za njih. Ne vole samoću, već grupni rad, nagoveštavajući nove sisteme i reforme. Inventivne i kreativne, ali i racionalne, Vodolije vole sve što ima veze sa društvom, sa velikom potrebom za stabilnošću i sigurnošću. One o svemu najpre dobro razmisle, analizirajući svaku situaciju i argumente, namećući svoj originalni način, pa su često neshvaćene u okolini, posebno zbog želje za otkrivanjem novih horizonata. Vodolije se u mladosti ističu naprednim idejama. Nemirnog duha, često nespokojne, one žele da promene čitav svet, pa se sa puno elana zaleću u svaku novinu gde ima i trunka progresa. Zbog svoje želje za isticanjem i velikom borbom, često se stavljaju na čelo svih vidova ljudskih organizacija, ne mogući da zamisle život bez borbe i stvaranja. Međutim, za njih je karakteristično da ne rade samo za sebe, već i za druge, njima drage. Urođeno im je da čine velike stvari, retko bez društva, jer je samoća za njih najveća kazna. Izuzetnost i originalnost po svaku cenu i u svim varijacijama, od klošara do genijalnog pronalazača, predstavljaju misli vodilje ovog znaka. Vladani Uranom, najbolji su astrolozi, teolozi i praktičari svih okultnih nauka. Vole slavu, pohvalu, boreći se za svoje vrednosti, mrzeći nepoštenje i licemerje. Ponekad imaju bolesne sklonosti, preterani su snobovi, bežeći od ovog vremena kome ponestaje mašte u krug porodice. Principijelne, borbene, sa puno poverenja u ljude, ali i individualisti koji mogu vrlo lako preći u egoiste, iako im je humanost izrazita strana karaktera.

113


___________________________________________________________________________________

R

ibe – Neptun i suvladar Jupiter vladaju ovim nežnim osetljivim, blagim znakom. Ribe su blage, veoma osetljive, iskrene, plemenite, hiperemotivne, živeći u svom romantičnom svetu, sazdanom od najpoetičnijih i često potpuno nestvarnih elemenata, kao da su predodređeni za umetnost, a samim tim i patnju i tragiku. Zanoseći se u prevelikoj fantaziji često gube smisao za realnost, a ponekad skrenu putevima osobenjaka. Skloni su melanholiji i pesimizmu, mada znaju prevazići životne teškoće, zahvaljujući snazi svoga duha i izuzetnom smislu za humor, tomgenijalnom izumu velikih nesrećnika. Veoma maštovite, Ribe često sanjaju otvorenih očiju, prilagođavaju se ambijentu kao voda, uvek ostaju dosledne sebi, svojim idealima dobrote i poštenja, čak i u najsurovijim vrtlozima; teško donose odluke, nesigurnog karaktera, plašeći se odgovornosti za inicijativu; ali kad jednom nađu pravi put, umeju biti i ambiciozne, čak neustrašive. To šesto čulo koje vodi osobe rođene u ovom znaku je njihova intuicija, instinkt, predosećaj. Njihova dvostruka priroda tera ih da udovoljavaju svetu s jedne strane, a s druge da ostanu dosledne svom unutrašnjem glasu. Ribe su nestalnog karaktera, idealisti i fatalisti, teško shvaćene od okoline. Njihov život je pun uspona i padova, kada postignu cilj, nije im dovoljno, odmah traže nove inspiracije i ideje, i, ako se afirmišu, to duguju svojoj draži i mogućnosti prilagođavanja, kao i velikom trudu. Neuspeh blokira njihove inicijative, postaju apatične, ne uspevajući da produktivno upotrebe svu svoju energiju. Tek u kasnijim godinama, kada im intuicija, njihovo najmoćnije oružje, služi kao pozitivan oslonac u najdelikatnijim situacijama, stiču više samopouzdanja.

114


___________________________________________________________________________________

115


Turn static files into dynamic content formats.

Create a flipbook
Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.