1
2
REČ UREDNIKA Odrastala sam u gradovima koji su se graničili sa teritorijama drugih država, često neprijateljskih. U takvim gradovima se mešaju različiti dijalekti, temperament ljudi, priroda, izgled. Obično je veoma živopisno i bučno. Uvek se nešto preprodaje, kupuje, vlada transfer robe, novca sve je dostupno za razmenu. Često me taj mediteranski ambijent „povuče“ u neko sećanje, i danas, pošto nema struje na Novom Beogradu, imam mnogo vremena za razmišljanje. Mnogo toga sam za danas isplanirala da uradim: ustati rano, popiti kafu, završiti uvodnu reč, pustiti časopis u produkciju, međutim, dogodi se da ne možemo isplanirati baš sve. Mihajlo se javlja, napisaće članak o zaštiti privatnosti na Internetu. Hteo je da napiše priču o ženi, koja je podlegla prevari na Internetu, zbog ljubavi. Ipak, nekom drugom prilikom o tome. Dakle, sačekaću i njega, imam dovoljno vremena da osmislim dizajn i da još jednom sve pročitam. Zbog dileme, kako da napišem uvodnu reč; pitam za savet. Obično to radim, kada treba da odlučim nešto. Pitam osobe koje poštujem, iako ih ponekad i ne poslušam, to ne znači da njihov savet nije dobar. Dakle, pitam Draganu šta bi bilo prikladno da napišem, da nije patetično, dosadno, kliše jer ljudi koji čitaju zaslužuju najbolje. Usput se setim razgovora sa dugogodišnjim prijateljem koji se, takođe požalio na kreativnu krizu, što se tiče pisanja. Ipak, ne bih svoju neodlučnost nazvala tako, jer sam upravo završila peti roman i ponosna sam zbog toga, ali ponekad će se svima učniti da su iscrpeli mnoge interesantne teme. Nema potrebe da pišem o tome kako sam srećna što već četvrtu godinu uređujem časopis i negujem divna prijateljstva, koja mi je omogućio. Ipak, Dragana se nasmešila i rekla svojim tihim glasom: Piši o ljubavi! Ljubav je sve! Sve je ljubav! I tako sinoć, na Acinom rođendanu, poklanjam knjigu jednoj poznanici, a ona mi priča o tome kako su je knjige promenile. Lepše izgleda, nema više ni podočnjake. S radošću joj poklanjam „Transibirskom“ jer volim taj roman i imam želju da ga što više ljudi pročita. Bio je posvećen nekome za koga sam mislila da je poseban. Ponekad moramo priznati da smo pogrešili. Ipak, ono lepo zadržimo u nama. Ništa nije nepovratno. Sebe ne možemo napustiti, hteli to ili ne. Onda bismo napustili sve ono što volimo, i što smo voleli. Sunčica insistira da joj napišem posvetu. Želim da joj napišem nešto neobično.
Datum je poseban - rođendan mom drugu Aci. Trinaesti! Pišem, između ostalog, da sve je ljubav, dana 14. septembra, u Beogradu, jedne divne letnje večeri, kako bismo se nekad setili, dok budemo brisali prašinu sa polica, makar knjige ostale i nepročitane, posveta se uvek čita. Obično su posvete napisane u brzini, na kolenu, klupi, ili ih čak izostavimo. Ipak, pišem polako i razmišljam o tome da ne treba žuriti. Trudila sam se da bude od srca. I to je ljubav. Dragana je u pravu. I ovaj časopis uređujemo iz ljubavi. Dajemo nekome prostor - delić neba. Svoj čuvamo za sebe. Nije život vožnja autobusom pa da se guramo. Oni srećniji će se voziti automobilom, a da li su srećniji zbog toga? Sreća je u nama. Umberto Eko je rekao da treba da tražimo mnogo više. I te kako je bio u pravu. Nisu čitaoci ljudi kojima je potrebna površna i laka literatura, naprotiv. Zato dajemo sve od sebe, upravo zbog ljubavi. Neću reći zbog te ljubavi, već zbog Ljubavi. Nije samo reč, i zaslužuje veliko početno slovo. Zaslužujemo jedni druge. Zato smo ovde, sada u ovom trenutku zajedno. Tu je 15-i broj časopisa. Tu su vaši eseji, pesme, zapažanja, misli, želje, sumnje, lamentacije, sve ono što ste otpustili ili mislite da ste otpustili iz sebe. Verujte mi da niste. Sve ostaje u srcu, jer srce pamti. Ono ima sećanje. Lepo je što smo podelili srce. Neću reći - to srce, već Srce. I ono zaslužuje veliko početno slovo u ovoj maloj besedi. Znam da ćete između redova pročitati ono što sam ostavila za sebe, a napisala vama. Razumeće duša umetnika, jer umetnost je život, a život je ljubav, beskonačna. I da se vratim na temu, Dragana je rekla: Piši o ljubavi! Ljubav je sve. Sve je ljubav. Onda ima smisla i život. Neću reći i ovaj Život. Daću mu veliko početno slovo, jer je dragocen. Život, i sve ono što nam je ponudio u ovom vremenu, kada se osećamo napušteni, nevoljeni, prazni, nesrećni, neispunjeni, neostvareni. Postoje takvi trenuci ali prihvatimo ih, kao i one druge, koje slavimo s radošću. Srce pamti svaki trenutak, Neću reći taj trenutak. Promeniću i njemu status i reći - Trenutak, jer čini ovaj naš Život, dajući mu smisao, a smisao je samo kada se voli. Hvala vam što ste i ovaj put pisali srcem za Zvezdani kolodvor, i što ste sa nama sve ovo vreme i što ste učnili da lepi trenuci ostanu zapisani na stranicama časopisa. Vredi zapisati! Zaboravu prepušteno odvaja se od srca... Zorica Tijanić
ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316; GODINA IV, 2018; Broj XV; septembar-oktobar: Izdavač: Klub umetnika Zvezdani kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanic; Redakčija: Boris Mandic, Mario Lovrekovic, Julija Nikolic, Ivana Minic, Miroslav Vasic, Mikailo Tijanic, Zoran Dimitrijevic; Dusan Varicak: Zivko Teodosic; Saradniči: Dragan Maljik, Franjo Francic, Mirjana Stefanicki Antonic, Boris Maksimovic, Mirjana Magura, Snezana Marko Musinov, Jelena Skrobic, Rea Petrovic, Marko Veckov, Avdulah Ramcilovic; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanic; Naslovna fotografija: Vesna Teodosic (Narovi); Ilustracije: Rea Petrovic; Dostupno oniline: issuu.com i na blogu: http:// klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/; Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http:// klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ 3
SADRŽAJ 1.
Zorica Tijanic - Rec urednika .........................................................................................................................................
3
2.
Boris Mandic - Samonapustanje i povratak .............................................................................................................
5
3.
Tamara Lujak - Ponekad zaboravim .............................................................................................................................
6
4.
Boris Mandic - Campana Immortale .............................................................................................................................
7
5.
Ivana Minic - Kavala, grad star 2500 godina ............................................................................................................
8
6.
Dusan Varicak - Poetska autobiografija mladog atlasa.........................................................................................
9
7.
Mikailo Tijanic - Zastita privatnosti na internetu ...................................................................................................
11
8.
Dajana Lazarevic - O poeziji Rigora Baraduljina; Pimen Pancaka ..................................................................
13
9.
Miroslav Vasic - Kina, kultura, istorija, ideografsko - kinesko slikovno pismo .........................................
22
10.
Boris Maksimovic - Pariz ili sta je to grad - snoviđenje .......................................................................................
26
11.
Dusko Novakovic - Fatima Sibila H. Gorencevski ..................................................................................................
29
12.
Avdulah Ramcilovic - Promocija knjizevnog i drugog umetnickog dela .....................................................
35
13.
Rea Petrovic - Mladi umetnici ........................................................................................................................................
36
14.
Mirjana Sefanicki Antonic - O poeziji Spasenije Sladujev i Valentine Vulic ................................................
38
15.
Snezana Solkotovic - Zora zivota ...................................................................................................................................
42
16.
Milijan Despotovic - Proza kao trag vremena .........................................................................................................
48
17.
Mario Lovrekovic Lovra - Poezija ..................................................................................................................................
50
18.
Aleksandra Petrovic - Tri pesme ...................................................................................................................................
53
19.
Milan Draskovic - San u snu (Edgar Alan Po) ..........................................................................................................
54
20.
Srecko Aleksic - Proza, Poezija, Recenzije ..................................................................................................................
55
21.
Zivko Teodosic - Poezija ....................................................................................................................................................
61
22.
Ivan Gacina - Pjesnik lavljeg srca u okruzenju tisina ...........................................................................................
64
23.
Vedran Uranija - Pjesnik ljepote koji (re) kreira stvarnost ...............................................................................
67
24.
Radmila Milojevic - Poezija................................................................................................................................................
70
25.
Goran Vitic - Zenice oka ljubim ......................................................................................................................................
72
26.
Jelena Skrobic - Mladenovacka knjizevna kulturna scena ..................................................................................
73
27.
Nebojsa Amanovic - Knjiga kao kulturoloski fenomen; Lingvistika potvrđuje Bibliju - poreklo jezika ..........................................................................................................................................................................................
75
28.
Snezana Marko Musinov - Vidiadhar Surajprasad Naipaul / Vidjadar Suradzprasad Najpol: Islam, nacionalizam i demokratija ................................................................................................................................
78
29.
Ivan Sokac - Brodovi ...........................................................................................................................................................
80
30.
Jovan Pavlovic - Karmen Erera: Kako nadziveti besmrtnost? ..........................................................................
82
31.
Nebojsa Stanojevic - Poezija ............................................................................................................................................
87
32.
Jana Lalatovic - Odnos svetovnog i duhovnog u pripovetci „Krađa i prekrađa zvona“ ..........................
88
33.
Dusan Đ. Niski - Rec u zbegu (Nada Petrovic) .........................................................................................................
91
34.
Katarina Saric - Iz Kamijade ............................................................................................................................................
94
35.
Mirjana Lj. Jovanovic - Ognjiste .....................................................................................................................................
97
36.
Patrik Weiss - Poezija .........................................................................................................................................................
99
37.
Toni Pavleski - Krug .............................................................................................................................................................
102
38.
Boris Mandic - Apoklalipsa danas .................................................................................................................................
103
39.
Sanja Radovanovic - Ljubav nasa godine ne broji .................................................................................................
104
40.
Cedna Radinovic Lukic - Poziram pesmom, iznad vremena .............................................................................
105
41.
Slađana Nedeljkovic - Paunica ........................................................................................................................................
106
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
4
TEMA BROJA
SAMONAPUŠTANJE I POVRATAK Anri Bergson tvrdi da je sama priroda života stvaranje, promena, metamorfoza, proizvođenje razlika. („Život se razvija kao neprekidno stvaranje nepredvidljivih oblika.“) U tom smislu možemo tvrditi da umetnost kao produktivna delatnost ima izvor u samim osnovama zivota. Međutim, da li je ovo pomalo redukcionistički, iskljucivo vezati umetnost za pojam stvaranja? Šta je s tim kontroverznim konceptom anti -umetnosti kao čiste destrukcije, razaranje, demontaže stavrnosti? („Spasavanje umetnosti kroz Antiumetnost.“) Boris MANDIĆ Erozija polariteta odavno se desila, ili dualnost nije ni postojala. Umetnost i antiumetnost deluju iz iste pozicije, one nisu u odnosu otrova i protivotrova... Umetnost se spašava kroz samonapuštanje. Potrebno je raskrinkati motive stvaranja, da bi se izbegla banalnost prazne parafraze, recikliranja i citiranja. Padovi i površnosti su opasni i upadljivi. Ambis dilema o pseudoumetničkom otpadu je dubok i ogroman, a praznina iz njega raste i nadolazi, grize i zvaće elan stvaranja. Samonapuštanje je pogled sa oboda tog ambisa, on je spašavanje elana kroz otpuštanje samoobmane, bila ona samoljubiva ili samosažaljevačka. Stvaralaštvo je sabirno mesto sumnji koje su dopuzale iz ovog ambisa i elana koji se otrgao muku, cinizmu, interiornom laskanju i jalovoj praznini. Umetnost jeste neka vrsta pobede nad kosmičkom stihijom indiferencije, gde je nemoguće razlikovati sadržaj, formu itd. (U haosu sve lebdi lišeno suštine i oblika) Delez u tom smislu govori: „Umetnost uokviruje delić haosa da bi obrazovala složeni haos koji postaje prisutan čulima, ili iz kojeg izvlači haoidni čulni utisak kao varijetet“. Da li je umetnost pokušaj dizajniranja haosa? („Umetnost i jeste to: svesna pobeda nad haotičnošću, suglasja, apolonska iluzija.“) Da li je moguć taj optimalni dizajn, uramljivanje? (U tvojim Krugovima, Ptice kao da nekako izlaze iz tog rama, preleću tu zaokruženost lokalizacije, kretaju se na način nemogućnosti njihove simboličke interpretacije, beze svakom Označitelju) Nulti trenutak vizuelnog stvaralaštva počeo u zaustavljanju vremena, tj, jednog trenutka jedne sveobuhvatne vizije, a nastavio se u znaku raspadanja te sveobuhvatnosti. Format vizije postepeno se smanjivao ili fragmentirao, zatim ponovo rastao......Spram mnoštva uokvirenih, ekranolikih haosa posmatrač ima dvostruki identitet, nalazi se istovremeno u dva nekoherentna prostora – u prostoru svog telesnog postojanja i u virtuelnom prostoru tog haosa. Posmatrač se, zagledan u prostor tog haosa, nalazi u poziciji svevideće vizure - on je, zahvaljujući svom
već pomenutom dvostrukom identitetu, u mogućnosti da bude apsolutno prisutan i bezbedno odsutan. Okvir čini nepostojećim ono što je van njegovih kontura. Prisutnost i upućenost u ono što je unutar njega jeste uranjanje u ono što je postalo slika poznatog i sasvim dostupnog sveta. Zapravo, prisutnost zahteva i određenu dozu samonapuštanja. Samonapuštanje ovde znači prihvatiti da je svet koji je okvir haosa svojim granicama učinio nepostojećim zaista prestao da postoji. Samonapuštanje bi moglo posustati usled hranjenja sive virtuelne aveti, našeg sopstvenog posrednika u tom onostranom svetu sa kojom se nikada u potpunosti ne možemo poistovetiti, ali kroz kojeg možemo, u manjoj ili većoj meri, biti prisutni kroz svoje odsustvo. Ipak, delo, bez obzira na svoju velicinu i formu, kada nas jednom obgrli svojim formatom vizije, ukida nekoherentnost. Ono je tada kao stalni i sveprisutni šum…Svetlost zuji, vazduh huči - šum je drugi glas u dvoglasu stvarnosti i nas, on je potka života. Intenzivan a mutan, ogroman i rasut, šum probija kožu. Okvir se lomi, tvrda zaokruženost dela tada se rastače, delo poklapa čula i kolonizuje unutrašnji život posmatrača. Umetnost je čin konstitucije Događaja, kao momenta trenutka izbijanja iz konkretne istorijske situacije nečeg novog, nekog viška, kao dopune stvarnosti. („Svrha umetnosti je razbiti okoštale figure i procuriti u svakodnevni život, gde bi ostavila trag čudesnog.“) Da li u ovom smislu umetnost ima nečeg čudesnog, nadnaravnog kao svoju imanentnost, neotuđivi posed? Ovo izbijanje Događaja dolazi sa ne-mesta praznine, ali ne prazne praznine kao apsolutnog ništavila, nego, paradoksalno, praznine ispunjene čistom potencijom, neiscrpnom mogućnošću. Šta ti misliš o tome? Odgovor na ne-mesto praznine zahteva fini nematerijal vizije koji umetnost poseduje. Život se odvija u okvirima komentara akumuliranog minulog... Odvija se po logici čudovišnog imperfekta, pređašnjeg nesvršenog vrema kao stalne sapletenosti u beskajnoj sadašnjosti. Budućnost nije neminovnost, ona je predmet odlaganja, dok se slaže sintagma života.
5
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
PONEKAD ZABORAVIM Tamara LUJAK Ponekad zaboravim da sam tužna i sama, i da me niko ne voli. Ponekad zaboravim da su me svi napustili, okrenuli mi leđa, izbrisali me; da sam osuđena da dane provodim sama na ovoj zemlji, u sobičku dva sa dva, u koji jedva ja mogu da stanem, a kamoli krevet sa policama. Ne treba mi ništa više: krevet na kojem mogu da odmorim glavu otežalu od razmišljanja, i nekoliko knjiga koje mi čine društvo u danima neizdržive samoće, poput ovog. Ponekad me sunce pritiska, i mesec sa zvezdama, ponekad mi smetaju oblaci i reski noćni vazduh, i tad pomislim kako nema rupe dovoljno duboke u koju bih mogla da se sakrijem, svenem. Otvrdnula sam, kao što su me i upozoravali da će da mi se desi. Svet je surov, govorili su, bez obzira što izgleda pitomo i opojno, ali nisam slušala. Imala sam vere u ljudski rod i želela sam da mu pomažem, da ga okusim, iskusim, dodirnem. I iskusila sam ga, i te kako! Niko nema razumevanja za nas, govorili su mi. Iako veruju u nas, iako nas prizivaju i mole nam se, ponekad, ipak nas ne prihvataju. Da li iz straha ili ljubomore, nisu znali da mi objasne. A ja sam bila dovoljno blesava da istražujem sama. Mislila sam, kada zađem među ljude, sve će biti drugačije. Oduševiće se, kliktaće od radosti, prigrliće me svom svojom ljubavlju i biću srećna, biću blažena, kao što sam na nebu bila. Ali, kako sam se samo grdno prevarila! Prvo što su uradili kada su otkrili moju pravu prirodu, saznali za moje pravo poreklo, bilo je da me sputaju, da me vežu i onesposobe da letim. Vezali su mi krila, vezali su me oko vrata i vodili na lancu prašnjavim ulicama grada. Pokazivali su me kao vašarsku mečku narodu, gađali su me blatom, trulim voćem i povrćem, čime god su stigli, pljuvali me; deca su čupala moje blještavo belo perje i krila ga u nedrima, misleći kako će i ona jednoga dana da polete, dok su ih majke prekorno grdile što hule na boga – jer bića kao što sam ja nisu trebala, nisu smela da postoje! Anđeo na zemlji, ko je to još video?! Gde se to još javlja?! Zar je Bog dozvolio jednom takvom biću da se spusti međ` ljude, izmeša se s njima i uprlja svoja krila? Zar je, ako je dozvolio silazak, poslao samo mene? Zašto nisu došli drugi za mnom? Zašto živimo na nebu, daleko od ljudskih očiju, pogleda, zašto ih ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
nikad nismo posećivali tokom istorije, borili se za njih – kad ih već toliko volimo? Ta i slična pitanja pljuštala su po meni, zajedno sa bubotkama i batinama, kojima su me neštedimice obasipali. Kada su završili sa javnim porugama i kamenovanjem, očerupali su me poput kokoške, polomili mi i spalili krila, i ostavili me da krvarim u blatu i kalu, na sred prljavog i oronulog gradskog trga. Kiša je lila ne štedeći me. Ležala sam skvrčena na hladnom pločniku, gledajući kako besna rulja odlazi, zadovoljna što me je svela na jednog od njih, što mi je uništila jedino dobro koje sam imala da im dam, jer u krilima je ležala sva moja moć. Kao što je Samsonu snaga boravila u kosi, tako je moja moć izvirala iz mojih krila. Bez njih, nisam mogla da se vratim kući. Ali, kom bih se to domu vratila? Nebu? Da li bi me primilo, ovako uprljanu, okaljanu, izubijanu? Dva sam dana ležala na trgu. Dva sam dana krvarila. Kada sam najzad smogla snage da ustanem i odvučem se do sobička, istog ovog u kojem provodim svoje jadne dane na zemlji, nikoga nije bilo da me isprati pogledom, nikoga da mi pruži ruku, oslonac. Nedeljama sam lečila rane, a kada sam primetila da sam zacelila i da su krila ponovo počela da mi rastu, sama sam ih oprljila vatrom. Nisu smela da mi izrastu ponovo, sve dok ne okajem svoje grehe oholost, jer sam pomislila da mogu ljudima da donesem sreću, uobraženost, jer sam verovala da će mi se diviti i prihvatiti me, samo zato što sam imala krila. Kada budem okajala grehe, tada će me možda, i samo možda, nebo primiti nazad. Do tad sam imala da trpim i nanosim bol sama sebi, da prljim svoja krila, zasecam sama sebi rane, dok ne zacelim, najpre duhovno, a potom i fizički. Koliko je to imalo da traje, nisam mogla da znam, jer... ja... zaboravljam stvari... Ponekad, tako, zaboravim, odakle sam došla i zašto sam tu. Ponekad zaboravim da sam tužna i sama, i da me niko ne voli. Ponekad zaboravim da su me svi napustili, okrenuli mi leđa, izbrisali me. Ponekad, samo, ponekad, zaboravim...
6
RECENZIJA
CAMPANA IMMORTALE Boris MANDIĆ Danas je smisleni razgovor – kome je bio imanentan Heraklitov Logos – zamenilo beskonačno impotentno brbljanje u praznini, u onome Ništa, a muziku Pitagotinih nebeskih sfera, kakofonija škripućeg Šuma; Poezija Zorice Tijanić pre bira ćutanje nego laž, tišinu nego buku, zapravo, slično američkom kompozitoru Džoniju Kejdžu, čija muzika lebdi iznad tišine, njena muzika stihova izvire direktno iz samoće sopstvene Tišine i preliva se negde daleko, negde blizu... Umetnost i teorijska apstakcija su dva arhetipska neprijatelja kjerkegorovskog ili-ili tipa, čija borba je uvek titanskog, apsolutnog karaktera, u kojoj je neminovno ishodište smrt jedne a pobeda druge: ritam jedne kompozicije jednog Erika Satia direktno je proporcionalan ritmu otkucaja njegovog pulsa – Umetnost Zorice Tijanić je direktno proporcionalna poljupcu nemira njene Duše i čežnje oka za blagom svetlošću Doma. Kompozitor i pesnikinja su Umetnici. Razdvoji se od neistina, kaže pesnikinja – svaka poezija koja nije urezana u telo i ne teče krvotokom je lažna: Bol kao izvor njene Poezije (Niče je u Rođenju tragedije pisao da jedino pesnici i muzičari, poput Orfeja, imaju direktan pristup svetskom Prabolu), seta mediteranskog zalaska Sunca, ranjivost Paskalove trske na vetru, snovi tišine koja sve može čuti. Strah je moć, a moć zaudara na zlo. Poezija kao borba protiv moći i straha! (najveće duhovno zadovoljstvo, kaže Epikur, postiže se ispitivanjem baš onih stvari koje duhu zadaju najveći strah) Milan Oklopdžić je u svojoj knjizi California Blues svirao kalifornija bluz: Zorica Tijanić takođe svira bluz, ali ne kalifornijski, već mediteranski bluz melanholičnog Sunca, čiji odsjaj putuje, poput road proze (sada imamo i road poeziju, između ostalog) u dubine slavonskih šuma i širine rostovskih nizija, u gustinu londonskih magla i stamenu mirnoću Azovskog mora, u tihe vode Tihog Dona, u Veliku lepotu (kao
u filmu Paola Sorentina) rimskih brda i katedrala... Lutanje po svetu – lutanje po lavirintima duše! Taj bluz je delikatno ritmičan, aristotelovski odmeren, bez suviše ili premalo reči ili tonova, jedna, u kvalitativnom smislu, zlatna sredina melodije blagog Srca. Oživljena iluzija leptirov je let. Poezija kao borba protiv iluzije u prolaznosti Lepote! Na svojim platnima, Jovan Bjelić je uhvatio sve boje malograđanskog i građanskog Beograda; Pol Gogen je putovao malo zapadnije od Bjelića, tu blizu, ništa strašno, Tahiti, gde je, poput pronalazača izgubljenih civilizacija, pronašao izgubljene, do tada, za zapadnu Evropu neviđene, boje; Konjović je sedeo malo severnije od Bjelića, ništa strašno, tu blizu, na nepreglednim panonskim nizijama, užurbano skupljajući raskošne boje koje su divlje plesale po njegovim platnima; Zorica Tijanić boji svojim stihovima – koriseći kao paletu čitav spektar ljudskih emocija – prazni beli papir: svaki papir tri, svaki stih dve, svaka reč jedna emocija – Enciklopedija ljudskih osećaja, strahova i čežnji. Slikar ljudske Duše! Izabrao si udobnost uživajući u preživljavanju. Poezija je egzistiranje u zoni nekonformnosti, neukrotiva reč! Pet fundamentalnih egzistencijala ljudskog bića, po Eugenu Finku, koje obeležavaju njegovu egzistenciju: smrt, igra, borba, rad i Ljubav; kategorija Ljubavi Alena Badjua kao forma događaja – izbijanja nečeg novog, Stvaranja, za koje su potrebni dvoje; Empedoklova kosmička Simpatija; Simpatija kao Ljubav; ljubav prema istini, ljubav prema bolu, ljubav prema svetlosti, ljubav prema početku, ljubav prema kraju, ljubav prema danu, ljubav prema noći, ljubav prema snu, ljubav prema javi, ljubav prema ljubavi... Poezija Zorice Tijanić ima u sebi svetlosti i istine, koju šire njeni stihovi: jedna permanentna težnja ka sjedinjavanju u Jednom, u toplini Ljubavi. Sveti Jovan od Krsta piše: „Bez oslonca i sa osloncem, bez svetla i u mraku živeći, živim polako nestajući.“: pesnikinja bivstvuje nestajući u visinama i dubinama svojih stihova, gde se iznova i iznova gubi i pronalazi... u bolu, u patnji, čežnji, samoći, nemiru, u Ljubavi! Snaga je ljubav moja, molitva reč tvoja. Poezija kao molitva ljubavi! Ima nečeg dostojanstveno odmerenog i sakralnog u poeziji Zorice Tijanić, poput starozavetnih psalama („I duša se moja uzdrhtala... ! Štit je meni u Boga, koji čuva one koji su prava srca.“), poput molitve Tereze od Avle („Udobnost i molitva jedna sa drugom ne idu.“): odzvanjaju besmrtna zvona kroz njene stihove, gde se rađa nova Ljubav, gde se rađa nova Reč, gde se rađa novi Život – Campana immortale, poezija Života!
7
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ISTORIJA
КАВАЛА: ГРАД СТАР 2500 ГОДИНА Текст: Ивана МИНИЋ Фото: Ивана МИНИЋ
Неаполис у античко доба, Христопољ у доба Византије, Кавала у новијем периоду. Град на раскршћу Истока и Запада, са дугом историјом, што се неминовно одражава на његовом данашњем лицу. У доба античке Грчке град је имао назив Неаполис. Био је станица на античком путу, који је спајао Исток и Запад, Европу са Азијом. Филип II, отац Александра Великог, претвара га у пристаниште тадашњег моћног града Филипи. Из Неаполиса је почињао и пут који је водио на планину Пангеј са налазиштима златне руде. Током римског периода, град остаје важна лука и прометна станица на чувеном путу Егнатија, који је спајао Запад са Истоком. 42. године пре наше ере одвија се једна од најпознатијих битака светске историје - чувена битка код Филипа. Ова битка је вођена између Другог тријумвирата са једне и Цезарових атентатора (Либератора) са друге стране. Састојала се од два војна окршаја на равници западно од града Филипа. Завршена је победом тријумвира и њиховим доласком на власт Римске републике. У бици је учествовало преко 200.000 римских војника, што ову битку чини највећом у историји Рима, а вероватно и највећом битком у старом веку. Апостол Павле се 49. године пре наше ере искрцава у луку Неаполиса, и тако овај град постаје први европски град који долази у додир са хришћанском религијом. Управо, у византијско доба, у знак сећања на долазак
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Апостола Павла, град мења име у Христопољ. У XVI веку Османлије подижу град из пепела, након што су га они сами уништили у XIV веку, и град мења име у Кавала. Ово је период када се ојачава или изграђује важна инфраструктура у граду: зидине, тврђава, импресивни аквадукт, али и религијске грађевине од велике важности као што су Имарет и „Халил Бег“. У новије доба од средине XIX века па све до педесетих година XX, Кавала представња највећи центар за прераду и извоз дувана на Балкану. Једини музеј дувана у Европи, налази се у овом граду.
8
Stefan Stanojević (1995, Pančevo), objavljivao je u časopisima, zbornicima, internet portalima. Pisao za “Pančevac”, “Konkretno – zdrav razum i javna kritika”, “Draft”. Sa grupom mladih prijateljaistomišljenika osnovao neformalnu umetničku grupu Puč u Andori. “Mladi Atlas” mu je prva objavljena knjiga poezije.
Fotografija: https://013info.rs/vesti/kultura/pancevo-mladi-atlas-u-biblioteci
POETSKA AUTOBIOGRAFIJA MLADOG ATLASA Dušan VARIĆAK Pred nama je još jedna knjiga iz crne biblioteke Balkanskog književnog glasnika, malog beogradskog štampanog i internet izdavača, kojom on promoviše nove domaće pesničke nade. Savremena domaća poezija kreće se u rasponu između dve krajnosti – nekakvog sterilnog, kvaziakademskog hermetizma (što je Stefan vrlo plastično istakao na svojoj pančevačkoj promociji), gde je valjda samo autoru jasno šta je hteo da kaže (ako je i njemu), i iritirajućeg, ne amaterizma, već diletantizma. Izuzetaka ima, ali stvarno malo. U takvom, nimalo obećavajućem kontekstu, pojava „Mladog Atlasa“, dolazi kao pravo otkrovenje. Naravno, nije samim svojim pristupom Stefan u toj, prvoj svojoj zbirci, izmislio toplu vodu – ovakva vrsta narativno-ispovedne poezije prisutna je odavno, kako u stranoj, tako i u domaćoj poetskoj produkciji. Kod nas, to su mnogi pesnici srednje, pa i mlađe generacije – Ana Ristović, Marija Šimoković, Vojislav Karanović,
Dušan Gojkov… pa i ja lično – s tim što pomenute ne svrstavam baš u mlađu generaciju, a i u srednjoj se manje-više švercuju. Nešto drugo razlikuje Stefana od većine rečenih autora. Tako direktno, iskreno i otvoreno iskazivanje svojih emocija i stavova, kojeg je osnovna odlika jednostavnost, to potpuno ogoljavanje, prosto raskrinkavanje sebe, prava je retkost. Poezija je to lišena svih nepotrebnih ukrasa, metafora, i drugih, za ovakvu vrstu iskaza, suvišnih poštapalica, dakle redukovana – i tako prividno minimalistička, na neki način... ali samo prividno. O čemu se, zapravo, radi? Stefan je kao mlad pesnik vrlo brzo prošao jednu veoma tešku književnu školu (što ne uspeva svakome, već samo malom broju njih), i završio je sa najboljom ocenom, dolazeći do nekih suštinskih spoznaja, te i do svog kreda... I čini mi se da se to desilo više intuitivno, ili čak instinktivno, nego racionalno i voljno. 9
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
KNJIGE STEFAN STANOJEVIĆ A koji je taj njegov kredo? Onaj koji pokazuje da je savršeno shvatio nauk svog očiglednog uzora, Čarlsa Bukovskog: U pisanju je najteže postići dve stvari – jednostavnost i iskrenost; što samo prividno deluje paradoksalno. (Јеr, ko god je ikad makar pokušao nešto iole suvislo da stavi na papir, ako ne i više od toga, zna koliko je problematično zadovoljiti ta dva naizgled prosta uslova.) Možda je još samo Bukovski ovako pisao (ili jedan Ruževič, u svom “Središtu života”). Bilo kako bilo, sada je i Pančevo dobilo jednog svog. Bukovskog, mislim. Stilski uticaj je u pojedinim pesmama baš očigledan. (Nimalo čudno, znam iz ličnog iskustva – taj na prvi pogled jednostavan i redukovan stil američkog pesnika prosto se toliko uvlači “pod kožu” da potom postane integralan deo nečijeg drugog poetskog vokabulara): Ljudi ne vole. Ne vole život ne vole životinje ne vole druge ljude, ne vole sebe. Ne vole.
Pored pomenute eksplicitnosti, još jedna osobenost Stefanove poezije – ili razlika u odnosu na druge, uslovno rečeno žanrovski srodne pesnike: „Mladi Atlas“ se može čitati i kao poetsko-autobiografski roman... On to i jeste, u bukvalnom smislu te reči – onom hronološkom; to je pesnička autobiografija sređena hronološkim redom, od detinjstva do današnjeg dana (Sve je tu – od nesretnog odrastanja u sumračnoj i haotičnoj tranziciji devedesetih i početka novog milenijuma, preko traumatičnih godina prve mladosti, do studiranja i početka, po svemu sudeći, uspešne pesničke karijere…). Nešto na šta ja, iskreno, do sada nisam naišao. U svakom slučaju, mladi Stefan Stanojević je pesnička pojava na koju se u budućnosti mora ozbiljno računati.
Umreće za par minuta umreće do zalaska Sunca umreće sutra umreće za par godina. Umreće. Oni ne znaju za mir oni jure po naredbi oni prate frulu smrti oni ne znaju ko su ne znaju gde idu. Oni ne znaju ništa. “Neki su tako odlučili”
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
10
ZAŠTITA PRIVATNOSTI
ZAŠTITA PRIVATNOSTI NA INTERNETU Piše: M.sc Mikailo TIJANIĆ
Kada govorimo o zaštiti naše privatnosti na internetu ili pak zaštiti poslovnog okruženja, može se reći da je u fokusu posmatranja čitav niz zloupotreba koje se vrše na internetu. Nije bitno da li su u pitanju pravna ili fizička lica koja su pogođena nezakonitim aktivnostima na internetu. Pravni subjekti trpe štetu zbog različitih krivičnih dela koja se vrše u cilju ometanja ili prouzrokovanja štete njihovim poslovnim aktivnostima (upad u zaštićeni računarski sistem, računarske sabotaže, unošenje računarskog virusa, krađe podataka, zloupotrebe u oblasti elektronskog plaćanja i slično), gde ti pravni subjekti nekada, nesvesno pomažu samo izvršenje krivičnog dela, kroz nedovoljnu zaštitu svog informacionog sistema od zloupotreba spolja, ili greškom koju je prozrokovao ljudski faktor (nedovoljna obučenost za rad u web okruženju, nesavesno postupanje sa pristupnim šiframa ili kodovima i slično). To je jedna strana medalje, ali isto tako neodgovornim ili protivzakonitim ponašanjem drugih u on line okruženju, mogu biti pogođene pojedine
osobe koje nisu znale da su njihove fotografije, portreti, skice ili snimci dospeli na internet. Da li je kažnjivo ako neko postavi vašu fotografiju ili fotografiju čiji ste vi stvaralac, bez vašeg odobrenja na internet, ako objavi vaš portret ili portret, skicu, snimak na kome se vi nalazite ili čiji ste vi autor, pitanja su koja interesuju kako pojedince, tako i nosioce autorskih prava u sferi pronalazaštva, nauke i umetnosti. Nekada objavljavanja vaših fotografija zadire u vašu intimnu sferu, jer neko se na neki način dokopao vaših slika sa letovanja koje vi želite da podelite samo sa bliskim prijateljima, ali one su se one bez vašeg znanja i odobrenja pojavile na nekoj društvenoj mreži. Pitamo se, da li i kako to da sprečimo? Onda kada se te fotografije pojave na internetu, kasno je da bilo šta uradimo, mnogi su ih možda preuzeli na svoj računar i podelili svojim prijateljima, broj lica kojima su fotografgije dostupne nekada se širi geometrijskom progresijom, to je nezaustavljiv proces.
11
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Postavlja se pitanje šta činiti u takvim situacijama? Moramo pre svega da budemo oprezni i pažljivi da ono što ne želimo da delimo sa drugima, bude zaštićeno, dakle da ne bude ni na koji način dostupno osobama kojima ne želimo da to bude. Najčešći razlog kako su neke fotografije, spisi, portreti ili snimci ličnog karktera dospeli u javnost leži u našoj neopreznosti da takve sadržaje čuvamo i štitimo na adekvatan način.
Dakle, trnovit je put da one koji su se ponašali neodgovorno i izigrali naše poverenje stigne ruka pravde, jer kao privatni tužilalc, moramo da preduzememo niz pravnih radnji, koje uključuju angažovanje materijalnih resursa i vremena da se istina utvrdi, ali ako krenemo tim putem, moramo imati u vidu da je ishod uvek neizvestan. Drugačija je situacija kada se na internetu objave fotografije, crteži, spisi, skice, portreti ili filmska dela na koja polažemo autorsko pravo, jer se u takvim slučajevima gonjenje učinilaca preduzima po službenoj dužnosti. Sa naše strane potrebno je samo prikupiti dovoljno materijalnih dokaza kako bi se dokazala protivpravnost postupanja lica koja su takav sadržaj neovlašćeno iskoristila ili zloupotrebila, pri čemu gonjenje preduzima nadležni javni tužilac, dok onaj ko je nosialc autorskog prava, ima ulogu oštećenog.
Ima slučajeva da takav sadržaj dospe u javnost zahvaljujući izigranom poverenju osobe ili osoba kojima smo verovali, ljubavnim i životnim partnerima ili bliskim prijateljima. Ali za to nismo mi krivi, već oni, mi samo snosimo posledice zabluda u kojima smo živeli, jer smo nekome previše verovali.
Važno je da znamo, da ukoliko ta lica budu pravosnažno osuđena od strane nadležnog suda, bez obzira na vrstu i visinu kazne (nije od značaja da li je u pitanju uslovna kazna i novčana), možemo po njenoj pravosnažnosti pokrenuti parnični postupak za nadoknadu štete koja nam je pričinjena (moralna i materijalna). Pri tome, krivca je već dokazana u prethodno vođenom krivičnom postupku, pa ostaje samo da se u parničnom postupku utvrdi visina novčane nadoknade.
Često ne možemo ni biti sigurni ko je tačno "šerovao" taj sadržaj, jer teoretski je mogao bilo ko od nekolicine naših prijatelja, kojima je sadržaj bio dostupan. Protiv posledica je teško boriti se, one nam uglavnom mogu služiti kao nauk u budućnosti kako da se prema nekim ljudima ophodimo i koliko nekim ljudima možemo da verujemo. Istina je da možemo da preduzmemo i krivično gonjenje osoba u koje sa sigurnošću sumnjamo da su to učinile, ali to je težak put, jer zahteva provere IP adresa računara sa kojih je taj sadržaj deljen, što sve nije moguće bez sudskog naloga.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
12
ESEJ
GLEDA TE DUŠA U OČI
Дајана ЛАЗАРЕВИЋ
О поезији Ригора Барадуљина Живот народног песника Белорусије Ригора Барадуљина - то су десетине збирки песама и поема, које су угледале свет на белоруском, руском и многим другим језицима. И још - хиљаде дословних превода на белоруски језик бисера цветске поезије. ...Стремећи упавши у белоруску поезију 1950. године, Ригор Барадуљин већ више од 60 година чини да се професионалци и аутори-почетници сложе око високог нивоа његовог поетског мајсторства, чинећи да се помире естетска убеђења са његовим формама и формулама. Понекад (говорећи то без зле мисли, а из разлога неразумевања високе стваралачке моћи аутора) могле су се чути незамисливе читалачке критике: „И опет код Барадуљина ништа није јасно.“ Обично је то једино и јасно. Приближи се И, сијајући, Зазвучи Реч у мисли Као лишће у круни. Напијени словенства кључеви Коренима белоруских ствари.
Ови редови су из песме „Андреју Вазнесењском“, које је написано 1974. године. Посвећен је великом руском песнику 20. века - таквога правца је и поетски манифест Ригора Барадуљина. Из исте песме је и: Оку оштром Оштра секира, Само су у образе летели - ш а м а р и. Под круном векова До данашњег дана Језици нашег корена, Као фреске.
13
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Ала Марченко се сетила „Црвене књиге“ али не случајно. Ригор Барадуљин, држећи се свог поетског саздања, узео је природни „сиже“ за своју главну основу, главни свој фундамент. Зато се органским и разумљивим чине следеће речи: „Слушао сам: кроз мене је прорасла Беловежа.“ Штавише, природа је значајно стекла у његовој поезији ширину, која прелази странице нашег традиционалног разумевања постојање „Црвене књиге“. „Природна“ основа је и у песми Ригора Барадуљина „О мом језику“: Када се реч моја Улије у људски океан, Она на себе прима Улогу извора у Голфској струји, И грејаће ме срце Изрођено опет и опет Моја вековечна Белоруска реч! ...Моћ поетског талента Ригора Барадуљина нарочито је јако приметна у његовој лирици посвећеној рату. „Палату минера“ (песму написану 1960. године... Песнику је било свега 25 година!) можемо смело и данас да укључимо у антологију радова, не само о Отаџбинском, већ просто о Другом светском рату, а у антиратну песничку антологију народа света. У антологију, која ће јарком поетском речју бити глас против рата у Вијетнаму и Афганистану, у земљама Азије и Африке, против рата на Балкану и у Чеченији...
Рыгор Іванавіч Барадулін Извор фотографије: https://cs.wikipedia.org/wiki/ Ryhor_Baradulin
Сила барадуљинског стиха - чак у случају усложњења њене конструкције овладава високим степеном „разумевања“. Значајна руска књижевна критичарка Ала Марченко пре више од четврт века је приметила: „Јесењин је сматрао, да је задатак песника не да позлати одређену реч, већ да јој да могућност „да исплива“ из сопственог срца као риба.“ Ригор Барадуљин ми је предложио савремени начин „реконструкције“, али циљ је један: отиснути кључ душе народне и сачувати живо за живе, а не постати колекционар уметности, сакупљач словеснога мртвила. Осим тога, столар, наоружан оштром секиром - пред зараслом кором и кором векова „паганских фресака“, је још и отелотворење, вероватније, стварање лица не само живога, већ слободнога, а не музејскога односа према вредностима! Међутим, за Барадуљина су ти елементи „поетских ставова Словена према природи“, које су сачували још у његовим Ушачима, на северу Белорусије, у Витепској области, никада и нису били „музејско добро“, већ увек жива животност, иако живот такве врсте, којој, као и резервату Беловежи, треба „Црвена књига“. ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Старац ми руку своју пружа. О, барут и махган, залепљени у поре! Прашину ћу стрести, И брижно уздахнути Окружном болницом, Палатом „минера“. Падали су на запад и пламен и гром, А ми смо се „наших“ и „Немаца“ играли, А мине су се под сваким жбуном криле И дечије игре за трен убијале. Песме о рату, виђеном и доживљеном на свој начин, довели су Ригора Барадуљина поемама, које су, приметићемо, одвојене, а остављају утисак двојединства и своје уопштености. Говоримо о „Блокади“ и „Балади Тврђаве Брест“.
14
Поново ћемо се обазрети на речи Але Марченко: „Те године Победе, Барадуљину се испунило десет година. „Балада Тврђаве Брест“ звучи као да ју је написао очевидац. И ако размислимо, у томе нема ничега неочекиваног: експеримент БЛОКАДЕ је дозволио песнику не само да пренесе атмосферу херојске ЧЕТВРДЕСЕТ ПРВЕ, већ и да одговори на питање, које свако себи неизбежно поставља: „Какви су били они, заштитници „тврђаве славе“ – „са каквом слободом, са каквом крвљу је храброст њихова помешана?“ Да, од малих Ушача кроз БЛОКАДУ и сећање на БРЕСТ, напред и напред, ишао је народни песник Белорусије Ригор Барадуљин путем, који је откривао пред песником речи нове и нове перспективе високог грађанства.“ То је написао критичар, понављам, пре око тридесет и више година. Данас са нама нема народног песника Белорусије Ригора Барадуљина - преминуо је 2014. године, не дочекавши 80. рођендан... Али он, као и до сада, иде напред. Иза њега је свестрана песничка судба. Књиге и књиге. „Млади месец над степом“ („Маладзік над стэпам“, прва књига, изашла 1959. године, привезена из циљаног пословног пута у Казахстан), „Зеленети, цветати, заливати се“, „Откуцај“, „Нерушење“, „Адам и Ева“, „Линија промене датума“, „Повратак у први снег“, „Празник пчела“, „Амплитуда храбрости“, „Сурова опомена“, „Април“, „Крзно сивих, крзно белих“, „Испит“, „Ај! Нећу! Не желим!..“
Песме Ригора Барадуљина су 1965. и 1985. године штампане и у Југославији. Преводили су: В. Дивошић и Т. Павчик. Барадуљин је превео на белоруски језик поезију А.С. Пушкина, М. Ј. Љермонтова, Бориса Пастернака, Осипа Мандељштајма, Сергеја Јесењина, Јевгенија Јевтушенка, Андреја Вознесењског, Марка Шагала, Пабла Неруде, Николаса Гиљена, Адама Мицкевича, Стефана Паптоњева, Ду Фу, Ли Бо, Ивана Драча, Кајума Тангрикулијева, Карлоса Шермана, Ганада Чарказјана... Права библиотека поезије! Библиотека саздана и формирана од стране једног аутора, таленат, ширина и многостраност стваралаштва које не могу да поразе, не могу да изненаде. Уствари, и данас, већ после смрти народног песника Белорусије, његови преводи се и даље прештампавају. Скоро је видела светлост дана књига Омара Хајама на белоруског језику у преводу Ригора Барадуљина. Аљес Карљукевич, члан Савеза писаца Белорусије, Вероника Карљукевич, критичарка, преводилац Превела са руског језика Дајана Лазаревић
Штампана су четворотомна сабрана дела. Лирика, поеме, песме за децу, сатире, хумор, записи и обраде предања из родног Ушача (Ушачи, Ушачка област - родни крај песника)... „Поезија Барадуљина је преведена на пољски, бугарски, чешки, словачки, шпански, туркменски, украјински, српски и многе друге језике. Чак и на калмицки. Алексеј Бакалајев је превео значајну песму „О мом језику“. Недавно је у Минску изашла књига, где су многе песме Р. Барадуљина штампане не само на белоруском, него на свим језицима, на које су превођене. Уврштена је и „О мом језику“. На украјинском језику је у преводу Ивана Драча, на словачком - Гелене Крижанове -Бриндаве, на руском - Федора Ефимова, на пољском - Флоријана Неуважнога, на латишком - Јаниса Симбардиса.
15
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ПРЕВОДИ Пімен Панчанка Дајана ЛАЗАРЕВИЋ
Пимен Панчанка (бел. Пімен Емяльянавіч Панчанка), рођен је 23. августа 1917. године у Ревељи (данашњи Талин, престоница Естоније), а преминуо је 2. априла 1995. године. Носио је титулу Народног песника Белорусије. Панчанка је почео да пише у младости. Своје прве стихове објавио је 1934. године у часопису „Ударници“ (Ударнікі), а прву збирку песама „Испуњеност“ (Упэўненасць), објавио је 1938. године. У првим годинама стваралаштва песника је највише надахњивала љубав према вољеној особи, а како је време одмицало, та љубав је добила сасвим другу димензију – постала је љубав према родној земљи. Славио је херојство, богатства родне земље, идеје социјализма. Славу стиче стиховима објављеним за време Другог светског рата, у којем је учествовао као војник Црвене Армије од 1939. до 1946. године. Служио је као специјални коресподент, писац у војним и фронтовским новинама. Био је на разним фронтовима: Западном Белоруском, Бранском, Каљининском, где је радио на фронтовским новинама „За слободну Белорусију“ и у сатиричном часопису „Партизанска дубока мисао.“ Од 1944. године Пимен Панчанка је служио у Ирану, где је био премештен његов штаб. У Ирану је дочекао и демобилизацију 1946. године, када се враћа у Минск и наставља да се бави литературним стваралаштвом. Пимен Панчанка је добитник многих књижевних и ратних награда и ордења: „Народни песник БССР“ (1973), Орден Лењина (1987), Орден Октобарске револуције (1984), Орден Отаџбинског рата 2. степена (1985), три ордена Радног Црвеног знамења (1955, 1971, 1976), два ордена Знак Части (1944, 1962), медаља за Ратне заслуге (1943), медаља „Партизану Другог светског рата“ 1. степена (1943); књижевне награде: Државне награде БССР имена Јанке Купале (1959, 1968), Државна награда СССР (1981) . Професор Иван Чарота са Филолошког факултета у Минску је две песме Пимена ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Панчанке уврстио у „Антологију белоруске поезије“ (1993), превео их је професор Миодраг Сибиновић. Антологија друго издање доживљава 2012. године.
Извор фотографија: https://charter97.org
Пимен Панчанка је један од мојих омиљених белоруских песника. У његовом стваралаштву непрекидно се преплићу живот и смрт, слобода и рат, оно најбоље и најгоре, што може да постоји у срцу човека. Природа је место потпуног одмора и предаје својим мислима, а свако живо биће има своје место (често и врло загонетно) у природном поретку. Врховна љубав је љубав према родној земљи и људима који проливају крв за њу; то су хероји, којима се Панчанка диви, а таквог хероја ми препознајемо у њему самом.
16
Герой
Херој
Злосна сказаў: «Уставай, пяхота! Мы не на пляжы, а на вайне». І лёг на змяіныя скруткі дроту. І дзвесце салдацкіх запыленых ботаў Прайшлі па яго спіне.
„Устај, пешадијо!“, злобно је рекао, Ми нисмо на плажи, већ у рату.“ И на жице коже змијске је легао. И двеста чизама војничких, прљавих Прешло је преко пршљенова тих.
Не ён, а другія ішлі ў атаку, Гранаты кідалі ў бліндажы, Калолі фрыцаў, палілі танкі І сцяг перамогі ўзнімалі ранкам На заваёваным рубяжы.
Није он, други су се у напад дали, Гранате бацали на земунице, Тенкове палили, пробадали Немце И заставу победе јутром подизали На рубу освојене границе.
А ён свае косці з іржавых калючак Сваімі рукамі без стогну аддзёр, Зваліўся на травы, і стала балюча І травам, і росам, і ветрам гаючым, Што прыляцелі з валдайскіх азёр.
А он је кости са ражаних шиљака Својим рукама подерао без јаука, Паде по трави, и постаде болно Трави и роси, и ветровима лековитим Који дуваше на језерима валдајским.
1943
1943.
Толькі голас
Само глас
Неба жураўлінае, журботнае, Цёмная вільготная зямля. Птушка ты балотная, адлётная! Бачылі вы зблізку жураўля?
Небо плачљиво, тугаљиво, Земља влажна и суморна. Птицо, ти, летња, мочварна! Да ли сте изблиза видели ждрала?
Можа, добра, што не бачылі намоклага, Смешнага... Цяжкі птушыны быт... Толькі неба ды курлыканне нязмоўклае, Толькі вочы, толькі голас ды блакіт.
Можда је добро што не видесте мокрог, Смешног... Увек је птици тешко било... Само небо од крештања не ућутује тог, Само очи, само глас и плаветнило.
1972
1972.
17
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Край паэтаў Добра ведаюць усе амаль з маленства, Што паэтаў нараджаюць пад Смаленскам,
А частуюць там гасцей баравікамі. Самагонку п'юць паціху толькі самі.
Ля падножжа Арарата і ў Сібіры, І на землях Руставелі і Сабіра,
Там чарнічныя ўсе ночы, Сунічныя ранкі, Там народ найболей любіць вершы Янкі.
Над Дняпром, дзе нешта п'юць з пякучым перцам, І на Балтыцы, дзе людзі з мужным сэрцам.
Там дзяўчаты носяць белыя панчошкі, Сто разоў цалуюць там і яшчэ трошкі.
Часам іх знаходзяць у Разані, А яшчэ жывуць паэты ў Дагестане...
Дзе ж той край залатакосы, край зялёны Рык ласіны, Звон пчаліны, Мора лёну?
Ёсць яшчэ адзін куточак запаветны, Дзе растуць, нібы грыбы, здаўна паэты.
Там, дзе Свіцязь, там, дзе Прыпяць і Ясельда, Дзе танцуюць пад цымбалы на вяселлях;
Там зязюлямі завуцца ўсе кукушкі, Гэтым краем з Кішынёва ехаў Пушкін.
Дзе жанчына, сінявокая і ласкавая, Звонка чаравічкамі паляскавала.
Там прыгонных шмат паэтаў замарылі, Там Міцкевіч закахаўся у Марылю.
1963 І Тарас у Пецярбург ішоў праз слёзы, На яго шляху журыліся бярозы... З той пары там песняроў - нібыта маку, Аж статыстыка дае ў падліках маху. Край чаромхі і чабору, край прасторны, Дзе і крытыкі вядуць сябе прыстойна. Там маланкі аб дубы ламаюць коп'і, Выдаўцы там не бяруць у рот ні кроплі. Смела дзятлы пішуць вершы на бяросце, Не вылазяць з-за стала па тыдню госці, Бо у возеры вугры, А стронга ў рэчцы. Там машыны з канюшынай не у спрэчцы; І з барамі ўсе заводы добра дружаць; І салдат на службе служыць, а не тужыць, Бо красуня перад ім не задаецца... Там зубрыная гарэлка прадаецца,
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
18
Земља песника Добро знају скоро сви из детињства, Да се песници рађају код Смоленска,
А госте тамо сачекају вргањи, А шпиритус пију тихо они сами.
Крај подножја Арарата и у Сибиру, И на земљи Руставеле и Сабиру,
Тамо су од боровница све ноћи, Од јагода ране, Тамо народ највише воли стихове Јанке Купале.
Над Дњепром, где пију нешто са паприкама љутим, И на Балтику, где су људи са срцем храбрим.
Тамо девојке носе беле чарапе, Сто пута љубе тамо и још помало.
Понекад се могу наћи у Разану, А још живе песници у Дагестану...
Где је та земља златокоса, земља зелена – Рисов урлик, Зујање пчела, Мора лана?
Постоји још један кутак заветни Где расту, као печурке, из давнина песници.
Тамо где Свитјаз, тамо где Припјат и Јасељда, Играју под цимбалом на свабдама.
Тамо се кукавица каже свакој кокошци, Овом земљом је из Кишињева путовао Пушкин.
Где жена, плавоока и срдачна, Звонко лупка папучама.
Тамо је богате многи песник уморио, Тамо се Мицкевич у Мариљу заљубио.
1963. И Тарас је кроз Петроград ишао кроз сузе, И на његовом путу жалостиле се брезе. Од тада је тамо песника као зрна мака, Док грешку у прорачуну даје статистика. Тло трешње и мајчине душице, пространо, Где се и критичари понашају пристојно. Тамо муње о храстове ломе копља, Издавачи у грло не узимају ни кости, Смело детлићи стихове по брези пишу, Не одлазе од стола по недељу гости, Или у језеру јегуље, И лососи у речици. Тамо кола са детелином нису спора; И са баром свака фабрика друговати мора, И војник службу служи, а не тужи, Али лепота пред њим није дата... Тамо се продаје бизонска вотка,
19
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Родная мова
Матерњи језик
Кажуць, мова мая аджывае Век свой ціхі: ёй знікнуць пара. Для мяне ж яна вечна жывая, Як раса, як сляза, як зара. Гэта ластавак шчабятанне, Звон світальны палескіх крыніц, Сінь чабору і барвы зарніц, І буслінае клекатанне. Калі ж хто загадае: «Не трэба!» Адрачэцца ад мовы народ, Папрашу я і сонца, і неба: Мне не трэба ні славы, ні хлеба, Асудзіце на безліч нягод. Толькі месяцаў назвы пакіньце, Назвы родныя роднай зямлі, Пра якія з маленства ў блакіце Бор шуміць і пяюць жураўлі: Студзень - з казкамі снежных аблокаў, Люты - шчодры на сіні мароз, Сакавік - з сакатаннем і сокам Непаўторных вясновых бяроз, Красавік - час маланак і ліўняў, Травень - з першым каханнем, сяўбой, Чэрвень - з ягаднаю зарой, Ліпень - з мёдам, З пшаніцаю - жнівень, Спелы яблычны верасень, Светлы кастрычнік У празрыстасці чыстай, крынічнай, Лістапад - залаты лістапад, Снежань - першы густы снегапад...
Кажу, мој језик проживљава Век свој тихи: он нестати мора. За мене његова реч је вечито жива, Као роса, као суза, као зора. То ластавичје цвркутање, Звона у освитак шумских извора, Плаветнило мајчине душице и муња, И родино громко клепетање. Ако неко нареди: „Не треба!“ – Нека се одрекне језика народ, Замолићу ја и сунца и неба: Мени не треба ни славе, ни хлеба, Осудите ме на недаће безбројне. Само називе месеци оставите, Рођене називе земље рођене, О којима из детињства у плаветнила Бор шуми и пева песма ждрала: Студењ – са бајкама облака снежних, Љути – великодушан на мразу плавом, Сакавик – са треперењем и соком Непоновљивих бреза пролећних, Красавик – време муња и пљускова, Травењ – са првом љубављу и сетвом, Червењ – са зором јагодичастом, Липењ – са медом, Са пшеницом – жњивењ, Сазрели јабучни верасењ, Светли кастричник У прозрачности чистој, изворској, Листопад – златно лишће пада на брег, Снежањ – први пут густо пада снег...
Ці плачу я, ці пяю?.. Восень. На вуліцы цёмна... Пакіньце мне мову маю, Пакіньце жыццё мне!
Да ли плачем ја, или певам?.. Јесен. На улици је тамно... Ако ми оставите језик мој, Оставили сте ми живот мој!
1964
1964.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
20
Коні
Коњи
Дзівіліся мы, і дзівіліся фрыцы: Такое у сне толькі можа прысніцца На сене духмяным.
Чудили се ми, и чудили се Немци: Тако се сањати може само у сну На мирисном сену.
З-пад лесу на поўдзень, нібы у пагоні, Імчаліся коні, без коннікаў коні, Па лузе вячэрнім.
Код шуме на југу, као у потрази немој, Трчали су коњи, без јахача коњи, По ливади вечерњој.
Ці травы прынадна сінелі ў балоце, Ці вострыя кулі пасеклі аброці, Што коні пабеглі?
Или се траве слатко плавиле у мочвари, Или су узде оштри меци пресекли Па су коњи побегли?
Наперадзе белы. Здавалася, нібы Ён цалкам са снегу. За ім вараны бег, А трэці - буланы.
Напред иде бели. Чини се, као Да је сав од снега. За њим трчи врани, А трећи је смеђи.
Імчаліся коні па травах, па кветках, Паслаліся дымам іх грывы на ветры. І стрэлы замоўклі.
По травама, по цвећу коњи су трчали, Димиле су им се гриве на ветру. И пуцњи су заћутали.
Гулі капытамі, як бубнамі, глуха. Дванаццаць падкоў замігцелі над лугам Кавалкамі сонца.
Глуви удари копитима, као бубњевима. Дванаест коња је прострујало над ливадом, Сунчевим комадићима.
Ды выраслі раптам, як чорныя дрэвы, Смяротныя выбухі справа і злева Нямецкія жарты!
Тада су, одједном, као црно дрвеће, израсле Смртоносне експлозије десно и лево – Немачке шале!
І коні пабеглі у пене і мыле На міннае поле, к уласнай магіле. Мы сціснулі зброю.
И коњи су у пену и маглу побегли На минско поље, ка сопственом гробу. Ми смо оружје стегли.
Няма варанога, і белы канае, Іх грывы густыя пясок засыпае І попел гарачы.
Нема вранца, умире и бели, Песак им засипа густе гриве, И пепео врели.
Не, гэта не сон, не вячэрняя казка: Мы біць пачалі з аўтаматаў па касках. І ноч наступіла.
Не, није сан, није прича за лаку ноћ: Ми смо тукли из аутомата по шлемовима. И наступила је ноћ.
А трэці буланы, з крываваю ранай, Ўсё бегаў між куляў і сініх туманаў З трывожным іржаннем.
А трећи смеђи, са крвавом раном, Између метака је бежао, по маглама плавим, Са рзањем болним.
1943
1943.
21
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
КУЛТУРА
中国 Kина, култура, историја, идеографско – кинеско сликовно писмо Мирослав ВАСИЋ НР Кина је најмногољуднија земља на планети. По површини, друга земља на свету после Руске федерације. Најпознатија земља Азије и Далеког истока. Друга економска сила света. Са највећом стопом развоја у протекле три деценије. Седамдесетих година XX века Кина је била земља која се борила са сиромаштвом, а данас је то војно, економски, технолошки и културно земља у великом и незаустављивом развоју и полету. „Добро позната хипотеза да ће Запад своје вођство економском, технолошком и научном развоју – морати да препусти Пацифичком региону – полако, али сигурно постаје стварност“. Многи светски теоретичари прогнозирају у будућности да се тежиште доминације са Запада полако премешта на Далеки исток. Да ли ће то Кина у будућности преузети превласт остаје да се види. Кина се протеже између највећег океана на свету, највише планине на свету и најдуже пустиње на свету. Никада у својој историји није имала освајачке претензије према другим народима, а када је била нападнута од својих суседних земаља - градила је зид (Chángchéng). Земља која се увек борила против империјалистичких тежњи других земаља (Велика Британија, Француска, Холандија, Шпанија, Португал, Јапан). Кинески зид је најпознатији зид на планети. Чак и химна Народне Републике Кине говори о зиду (Zhōngguó Chángchéng 中国长城/中國 長 城). Кинези себе називају „змајевим наследницима“ . Територија НР Кине је насељена од најранијих праисторијских времена. Археолошка налазишта постоје још од палеолита. Крајем неолита на подручју Кине је присутно и бакарно-бронзано доба (око 5000 година п.н.е.) становништво почиње да се бави земљорадњом и наводњавањем. Реке Хоангхо (Huánghé) - Жута река и Јангцекјанг (Chángjiāng) за стару кинеску историју и цивилизацију имале су исти значај као Нил у Египту и Тигар и Еуфрат у Месопотамији. Кинези су монголске расе. Не зна се одкуда су дошли. Један од најпознатијих античких филозофа Кине је Конфучије (551-479. п.н.е.) је био филозоф робовласничког друштва. Проповедао је уједињење у једно поднебеско царство под владом једног цара. Небо је је главно божанство античке Слика 1. Пророчанска кост Кине. Највећи трг на планети носи име Трг Тјенамен – Трг небеског мира. Кинески језик је један од (Shang Chao - 商朝) најважнијих светских језика. Кинеским језиком говори највише људи на планети далеко више од енглеског. Припада сино-тибетанској језичкој групи језика и најважнији је језик у овој језичкој групи. Ни једно писмо на планети се не користи толико векова у континуитету као кинеско писмо. ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
22
Постојала су многа писма која су временом нестала. Неке од њих ни до данашњих дана нисмо успели растумачити, нека су писма еволуирала током векова људске цивилизације једино је кинеско писмо опстајало вековима уз промене и одолевало разним недаћама до данашњих дана. За ово писмо његови писари нису толико пазили на практичне потребе, колико на калиграфске и декоративне ефекте. Кинеска књижевност није најстарија на свету, али има најдужу историју.
Слика 2. Репродукција античког кинеског писма на оклопу корњаче
ИСТОРИЈА КИНЕСКОГ ПИСМА Писмо је вештина којом човек представља (означава) целе речи или поједине гласове видљивим, уобичајеним знацима, а у циљу њихова саопштења другима или подсећања на њих. Укратко, писмо је графичко представљање језика. Проучавање постанка и развоја писма, средстава за писање и материјала на којима се пише, предмет је палеографије (грч. palaios, graphia – писање, писмо). Прво писмо које се појавило је пиктографско, затим, ако би пратили хронолошки, то је идеографско, а као најсавршеније је фонетско. Кинеско писмо припада идеографском писму.
Шта је идеографско писмо?
你好吗 Nǐ hǎo ma Идеограм потиче од грчке речи и значи цртеж тј. слику. Означава појам. За разлику од пиктограма, идеограм приказује предмет по његовом најкарактеристичнијем елементу (пример: приказ дрвета: стабло најкарактеристичнији део стабла за разлику од лишћа и корења; човека: његова глава). Ово писмо наговештава идеју неког предмета или речи. Чак и у земљама у којима је фонетско писмо ми се и даље служимо појединим идеографима: у математици, +, -; астрономији, саобраћају итд. Кинеско писмо је настало у II миленијуму пре наше ере. Први сачувани трагови су из периода династије Шанг на костима и љуштарама оклопа корњача. Jiaguwen је назив за древне натписе на оклопима корњача и костима животиња. Кратки записи на бронзаним посудама. Jinwen је назив за древне натписе на бронзаним посудама. Ови писани споменици немају књижевне вредности. На овим записима теме су пророчанства, бајања (оклопи корњача) итд. Историја кинеских карактера је веома дуга, њихов облик се временом непрекидно мењао и развијао, али основне карактеристике су остале исте.
СТАНДАРДНИ КИНЕСКИ ЈИЗИК – МАНДАРИНСКИ (севернокинескипекиншки) ДИЈАЛЕКТ 我以前养过鸟儿。Ја сам раније гајио птице. 她去医院了。 Она је отишла у болницу. 附近有没有银行。Да ли има банка у близини? 23
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Кинески језик има пуно дијалеката, неки од већих су: беифанг (beifang) дијалекат (мандарински), ву (wu) дијалекат, ган (gàn) дијалекат, сјанг (xiāng) дијалекат, ју (yué) дијалекат, мин (mǐn) дијалекат и хака (kèjiā) дијалекат. Стандардни кинески језик је настао у последњих сто година и има за основу севернокинески дијалекат. Стандардни изговор је пекиншки изговор. Стандардни кинески језик се у НР Кини назива Putonghua, на Тајвану се зове Guoyu, а у Сингапуру и Малезији се зове Huayu.
КАРАКТЕРИ Кинески карактери представљају писани систем кинеског језика, међутим карактери сами по себи не могу јасно изразити свој изговор. Кинески карактери су знаци који служе за писање кинеског језика. Због свог квадратног облика, кинески карактери носе назив и „квадратни карактери“. Назив су добили зато што по облику су слични квадрату, томе је и разлог што се зову fangkuaizi (писмо квадратног облика). За писање кинеских карактера алфабетом користи се кинеска фонетска латинична транскрипција – Hányŭ Pǐnyǐn (Кинески пинјин). 11. фебруара 1958. године усвојен је од стране Народног Конгреса НР Кине и 1982. године признат је од ст ране ISO за међународни стандард писања кинеског језика фонетским алфабетом. Историја самог кинеског језика је много дужа до историје писма. Ипак, назив за кинеско писмо Hányŭ појавио се веома касно. Пре кинеске династије Хан Кинези су сами себе називали „Huá“ или „Xiá“, за време династије Хан (220. год. п.н.е. – 206. год. п.н.е.), други народи су их називали „Народ Хан (Hànrén). Тако је језик народа Хан добио назив „Hànyŭ“ кинески језик. Током векова, кинески карактери су променили не само свој облик већ и значење, изговор и употребу. Веома је тешко познавати изговор карактера у древно доба, теже од познавања њиховог значења. Иако не знамо начин изговора и читања карактера, али ако имамо одређено знање о класичном језику, моћи ћемо да читамо дела из класичне књижевности. Уколико припадници различитих дијалектских подручја не говоре стандардним кинеским језиком, могуће је да неће бити у стању да комуницирају усмено, али ће ипак моћи да се споразуме уз помоћ кинеског писма. Кинески карактери су састављени од одређеног броја потеза, тако да различити карактери имају различит број потеза. Велики број кинеских каракера има пуно потеза, сложену структуру, што отежава учење, памћење и писање. Након успостављања Народне Републике Кине 1949. године, увелико се започело са сакупљањем и стандардизацијом упрошћених карактера. Влада је 1956. године објавила Hànzì Jianhua Fang’an односно План за упрошћавање кинеских карактера, а 1964. године је објављена Jianhuazi Zongbiao односно Табела упрошћених карактера, 2236 упрошћених карактера. Едуковане особе у Кини знају око 4000 карактера. Кинески језик је један од најкомплекснијих на свету. Свака реч може бити именица, глагол, придев или прилог, зависно од контекста и тона.
我说塞尔维亚语。 Wǒ shuō sài'ěrwéiyǎ yǔ. Ја причам српски језик.
Понекад два удружена кинеска карактера често дају један нов карактер.
我们
- wǒmen први радикал је
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ЈА, други радикал значи врата; а удружено дају МИ (заменица)
24
Већина кинеских карактера су настали једном од четири методе:
Пиктографски, 5% кинеских карактера припада овом типу Показни карактери, ови користе симболе како би изразили апстрактно значење. Нема пуно карактера овог типа Карактери асоцијативног слагања или идеограми. Овај тип карактера настаје комбинациојом двају или више елемената који стварају карактер са новим значењем Пиктофонетски карактери или фоноидеограми. Пикт офонет ски каракт ери се саст оје из обичног симбола који изражава смисао и фонетског симбола који означава изговор. Овај тип карактера заузима 80% кинеских карактера
我们是一家人。 wǒmen shì yījiā rén. Ми смо породица.
Кинески језик је језик будућности Осим у НР Кини и на Тајвану, кинески језик је распрострањен у Сингапуру, Малезији итд. Постоји бројна кинеска популација у суседним земљама Кине који говоре кинеским језиком (Вијетнам, Филипини, Индонезија, Руска Федерација, Северна и Јужна Кореја, али и у остатку света: Аустралија, Америка и Европа). Кинеским језиком као матерњим, говори око милијарду и триста милиона људи. Кинески језик је један од служ бених језика Уједињених нација. У економији је познато да највише слободних финансијских средстава за улагање у инвестиције у друге земље има управо НР Кина. Кина све више улаже у инвестиције у разним земљама на планети. Посебно ја активна поред ближег суседства у Азији (најава изградње Новог пута свиле) и у Африци (за коју је посебно заинтересована, а прати је и војна инфрастктура за обезбеђивање економских и финансијских инвестиција), али не заостаје њен утицај ни у Европи и Америци. У нашој земљи је већ учествовала у разним инвестицијама и пројектима.
Агенција „Синхуа“ (Xinhua) је службена новинска агенција Народне Републике Кине и највећи центар за прикупљање информација и прес конференција у Кини. Постоји још и новинска агенција China News Service. Поред ових новинских агенција најпознатији медији у Кини и широм света је позната и медијска кућа CCTV и People’s Daily. НР Кина све више по свету оснива Конфучије институте и разне центре културе у свим деловима планете. Историја се понавља, Кина опет „осваја“ свет културом. Туризам на старом континенту је посебно развијен, а оно што је посебно интересантно је све већи удео туриста са Далеког истока. У дугорочним плановима треба да се посебно припремити за све већи долазак туриста из Кине. Разна истраживања показују да управо ови туристи све више замењују туристе са запада (Велике Британије, Немачке, Француска, УСА...). И на крају, Кина је лепа и интересантна земља, њену културу и историју немогуће је не волети. Кинески језик је језик будућности.
25
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ПУТОПИС БОРИСА МАКСИМОВИЋА
paris-sweet-vintage-Favim.com-317434
Pariz ili šta je to gradsnoviđenje Boris MAKSIMOVIĆ trenutak nasluti tu čar opisujući ritam ulica koje te kao vrtlog uvlače u sebe, boju fasada za koje ti se čini da bi ih mogao gledati do kraja života, puls grada koji se osjeća na svakom mostu, u svakoj uličici, na svakom trgu gdje se mješaju oni koji su imali sreće ili mogućnosti da se tu rode ili žive i oni što ne ispuštaju foto-aparat iz ruku da bi sve to sačuvali od sopstvenog zaborava. Danas, kad više nema aristokratije kao nekad, aristokrata je onaj kojem u rodnom listu, u rubrici “mjesto rođenja“ stoji neka od svjetskih metropola, a prave i istinske metropole nisu gradojeviskorojevići koji su prije pedesetak godina svojim oblakoderima krenuli u nebo kao moderne Vavilonske kule. I sad bih trebao opisati na dvije strane u čemu je ta čarolija Pariza, ali sjedim i gledam u ekran ne znajući šta da kažem. A napisati nešto u stilu “to se ne može opisati riječima“, bez obzira koliko to bilo istina, nikako ne bi imalo smisla, jer čemu onda ovaj tekst? Ivo Andrić je jednom rekao nešto kao, jedina stvar što sam ikada poželio je da mogu opisati sve što vidim i što osjećam. Nema ništa teže od toga, jer riječi su samo ljušture, imaju efekat samo za onog ko zna o čemu se radi. Kako opisati osjećaj zaljubljenosti nekome ko to nikada nije osjetio?
Nikad nisam volio odsječne izjave tipa ili-ili, ali sad jednostavno moram biti iskren i prema sebi i prema drugima. Pariz je najljepši grad na svijetu. I nije to zato što ja , ili neko drugi misli da je tako. Jednostavno, postoje gradovi i postoji Pariz i ko ga jednom vidi ne može se vratiti onakav kakav je tamo otišao. I sad bih trebao opisati na dvije strane u čemu je ta čarolija Pariza, ali sjedim i gledam u ekran ne znajući šta da kažem. A napisati nešto u stilu “to se ne može opisati riječima“, bez obzira koliko to bilo istina, nikako ne bi imalo smisla, jer čemu onda ovaj tekst? Ivo Andrić je jednom rekao nešto kao, jedina stvar što sam ikada poželio je da mogu opisati sve što vidim i što osjećam. Nema ništa teže od toga, jer riječi su samo ljušture, imaju efekat samo za onog ko zna o čemu se radi. Kako opisati osjećaj zaljubljenosti nekome ko to nikada nije osjetio? Kako da neko ko je odrastao u izobilju shvati trenutak nečijeg životnog sloma? Prevaru voljene osobe ne može ni da pojmi neko ko nije bio prevaren. Opisivanje je kao zagonetka, smiješ da upotrijebiš sve jednu riječ osim one koja je rješenje zagonetke. Ne smiješ da kažeš nešto kao “Pariz je čaroban“, moraš dati sve od sebe da natjeraš nekoga da bar na ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
26
Kako da neko ko je odrastao u izobilju shvati trenutak nečijeg životnog sloma? Prevaru voljene osobe ne može ni da pojmi neko ko nije bio prevaren. Opisivanje je kao zagonetka, smiješ da upotrijebiš sve jednu riječ osim one koja je rješenje zagonetke. Ne smiješ da kažeš nešto kao “Pariz je čaroban“, moraš dati sve od sebe da natjeraš nekoga da bar na trenutak nasluti tu čar opisujući ritam ulica koje te kao vrtlog uvlače u sebe, boju fasada za koje ti se čini da bi ih mogao gledati do kraja života, puls grada koji se osjeća na svakom mostu, u svakoj uličici, na svakom trgu gdje se mješaju oni koji su imali sreće ili mogućnosti da se tu rode ili žive i oni što ne ispuštaju fotoaparat iz ruku da bi sve to sačuvali od sopstvenog zaborava. Danas, kad više nema aristokratije kao nekad, aristokrata je onaj kojem u rodnom listu, u rubrici “mjesto rođenja“ stoji neka od svjetskih metropola, a prave i istinske metropole nisu gradojevi-skorojevići koji su prije pedesetak godina svojim oblakoderima krenuli u nebo kao moderne Vavilonske kule. „Kuće izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture, ali mesto rođenja uvek ti je upisano u pasoš, ma gde putovao. Hoću da mom unuku (to meni) poklonim nešto za ceo život – najbolje mesto rođenja na svetu: Pariz!“ I zaista, mesec dana pre porođaja, odvela je moju 15935082-beautiful-view-notre-dame-cathedral-in-paris-france-frenchmajku u Francusku i tako se ja rodih u for-our-lady-of-paris Šesnaestom arondismanu, tačnije u bakinoj porodičnoj kući, u Rue des Belles Feuilles 75.“ – govori profesor Mišel Babić iz romana “Una“ Mome Kapora. Kad čovjeku ponestane riječi, onda nema drugog izbora nego da se obrati onima koji su davno prije njega pisali o tome tražeći na prašnjavim stranicama odbljesak svojih misli i impresija. S jedne strane, to je mali poraz onog koji piše, jer se sukobljava s preprekom koje ne može prijeći. S druge strane, to je napredak, riješio si čvor, makar uz tuđu pomoć, i od sad pa na vjekove, znaćeš pretočiti osjećanje u riječi i to je jedna nepoznata stvar manje na ovom svijetu za tebe. A to uopšte nije malo. Opisujući jedno pariško proljeće negdje početkom dvadesetog vijeka Jovan Dučić je napisao ove redove: “Proleće je, jer jučerašnje sreće ne izgledaju više sreće; jer je ljubav i neverstvo u vazduhu i vodi; jer su žene danas lepše nego ikada pre u životu; i zato što se probudimo sa jednim stihom u pameti i jednim novim ženskim imenom na usnama; i najzad, što prođemo kroz Latinski kvart kao stari grčki bog kroz zlatnu kišu.“ 15935082-beautiful-view-notre-dame-cathedral-in-paris-france-french-forour-lady-of-paris
27
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
PUTOPIS
vintageparis
Kao bog kroz zlatnu kišu. Ne postoji kraći ni bolji opis osjećaja koji obuzme čovjeka kad s večeri prođe kroz Latinski kvart i osjeti istinsku sreću samo zato što je tu. Ljudi se dovikuju da nadglasaju ključalu atmosferu ulice, negdje od Sene dopiru zvuci gitare, u predivnim i jednostavnim bistroima sjede neki srećnici i piju vino sa djevojkama koje izgledaju kao da su izašle iz nekog starog francuskog crno-bijelog filma, a ti nemaš ni deseti dio para potrebnih da sjedneš u jedan takav restoran i najvjerovatnije nikad nećeš ni imati, ni para ni takve djevojke,ali to ti ni najmanje smeta. Dovoljno je što si tu. Dovoljno je da znaš da takvi prizori ne postoje samo na razglednicama i slikama, da nisu namješteni samo za jednu ekspoziciju aparata. Kako opisati taj trenutak sreće bez ičega? Opet moram da pribjegnem Dučiću: “Sva su vrata ovde pred nama zatvorena; svi kuhinjski ognjevi pogašeni; uprskaju nas kola koja bi trebalo da budu naša; i drugi čovek vodi pod ruku mladu ženu koji bi ponekad većma volela da visi o našem ramenu. Ali je Pariz toliko ogroman i sjajan da se pred njim sve naše lične bede gube kao ništarije. Samo taj osećaj da živimo u Parizu čini nas čovekom srećne zvezde.“ I nije to ono, seljak došao u veliki grad. U Pariz bježe i ljudi iz Njujorka, Moskve i Tokija. U Pariz smo doputovali nakon Amsterdama i Brisela. Nisam mogao da se otmem osjećaju da je Amsterdam obična rupa, a Brisel samo simpatični gradić, malo udaljenije predgrađe Pariza. To, naravno, nije tako, oba grada su veličanstvena, svaki na svoj način, i o tome nema priče. Ali taj osjećaj je tu i neće da ode. Pariz predstavlja kulturni šok. Previše umjetnosti i kulture uopšte odjednom za nekog ko dolazi iz jednoličnih balkanskih gradova. Obično se misli da je Luvr samo muzej.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Luvr je jedan mali grad sa buticima, restoranima, knjižarama… Ništa lakše nego izgubiti se u njemu. Ljudi se obično izgube negdje u egipatskom dijelu muzeja, između sarkofaga i sfingi koje je Napolen donio sa svojih pohoda po zemlji faraona. Ana Ahmatova u svojim zapisima se sjeća da je Modiljani jedno vrijeme bio opsjednut Egiptom, da ju je vidio u Luvr da vidi samo taj dio i da je govorio da je sve ostalo “tout le reste”, nedostojno pažnje. „Crtao je moju glavu s ukrasima egipatskih carica i plesačica i činilo se da je posve zanesen velikom umjetnošću Egipta. Očito je Egipat bio njegovim posljednjim zanosom.“ Neko je izračunao da bi, ako bi se zadržali po minut-dva, bilo potrebno godinu dana pregledati sav Luvr. Prođeš kroz odjel francuskog revolucionarnog slikarstva, gledaš ogromna platna Žak Luj Davida, Nikolaja Pusena, onda nakon nekog vremena dođeš do italijanske renesanse i remek-djela Mikelanđela, Da Vinčija, Rafaela i osjećaš umor, vrti ti se, baciš pogled čisto da ispoštuješ stare majstore, da ne kažeš da ih nisi vidio i odeš dalje. Kao da ne gledaš ono što je Evropu načinilo Evropom. Uđeš u prostoriju gdje Monaliza čuvaju neprobojno staklo i dva čuvara i gdje se stotinak ljudi diže na prste da je uslika. Uslikaš tih stotinak ljudi i prođeš dalje. Tek nakon nekog vremena shvatiš gdje si bio, kad počneš da sabiraš utiske. Izvor: https://hodoljub.wordpress.com
28
ФАТИМA СИБИЛA Х. ГОРЕНЧЕВСКИ
Ипак због речи свет неће бити нешто последње Душко НОВАКОВИЋ (неколико референци поводом песничког рукописа ,,Тајна сева'' Фатиме Сибиле Х. Горенчевски) Поезија као узбуђена вибрација, као гибање језгра душе која се у таквом стању тешко одлучује да каже онај реминисцентни, нимало охрабрујући Волт Витменов стих: ,,Збогом машто моја!'' Тако бих започео представљање песничког рукописа Фатиме Сибиле Х. Горенчевски, у њеном трећем обраћању Поезији, односно свету који је окружује и који у својој датости – такав какав јесте, некоме увек бива тренутан и магновен, уколико је реч о краткоћи људске судбине као космолошком феномену, а некоме траје целу вечност ако бива испуњен њеним наслеђем; за који многи филозофи кажу да му неће бити краја, пошто нема ни почетка. То је, дакле, тај распон где људско биће, ако смо га већ прихватили као капљу крви која пева (Станеску), настоји да отелотвори своје властито очитавање, односно уписивање тог истог света, као својеврсно архивирање свега што детерминише његове промене и неумитну пролазност. То је тај начин ,,хватања'' и његове стварности и његове наднаравности (имагинарности), не би ли, потом, обе константе биле доведене до облика који је карактеристична црта нашег општег цивилизацијског наслеђа – до слова, до речи, до стихареченице. То је по свему, изгледа, својствено само оним особама код којих постоји
извесна предодређеност и вера, да виде оно што други не виде и чују оно што други не могу чути. Речено без уздржаности и двоумљења – такав је песнички поступак, односно поетикон, Фатиме Сибиле Х. Горенчевски, када нас као читаоце, уводи у подручје свог опеваног света, и то не само у двема претходно већ објављеним збиркама поезије, већ и у рукопису нове књиге песама “Тајна сева''.
Књижевни критичар Миле Недељковић говори о Фатимином магистралном умећу транспоновања људскости у стих, како кроз мудрост и чаролију магичности њеног поетског говора, тако и кроз употребу оних елемената традиције из певања и мишљења који подстичу у спајању човека са свесветом, упркос њиховим обостраним алијенацијама кроз многе историјске циклусе.
О поезији Фатиме Сибиле Х. Горенчевски писало се мало, али добро. Још давне 1965.г. песник Љубиша Јоцић у епистоларној рецензији такорећи узвикује поводом Фатиминог стиха ,,Остати сам када те сви желе'': ,,Али, заиста, ви сте несумњиво песник (...) Као да сте ми га узели из срца. Сто пута сам га мислио, али никад га нисам написао.“
Познати песник Душко Трифуновић, у години уласка света у трећи миленијум, констатује следеће: ,,Ове песме су полемика са збивањима у свету. Аутор се надовезује на мисао својих књижевних симпатија, и кад напише своју песму о ономе што га је Одн или Окуџава подстакао, онда је то нова песма. Иако наводи извор из кога је потекла песма, то би била добра песма и када нам не би казала порекло песничког бола.''
Сажетак или упутство за читање поезије Фатиме Сибиле Х. Горенчевски из пера Драгољуба С. Игњатовића, а поводом збирке поезије ,,Плима пуног сунца'', најпре би могло да се односи, каже Игњатовић на то ,,да је знамење ове поезије стоицизам: несрећа која се живи, патња из које се црпе стихови. Али није. У питању је једна људскија мудрост, да смо из истог језгра из којег потиче страдање, али да смо од њега лепши и богатији и већи и да оно живи, расте спрам нас.'' Ми смо ти људи који настоје да нађу одговор тој судбинској загонетки, јер одговора другог нема.
29
Један од најугледнијих српских песника, Радомир Андрић, бавећи се тематскомотивском окосницом Фатимине поезије из књиге ,,Пуцање тишине'' (Мостарт, Београд, 2013.), пише о лебдећем стању песникињине незапитаности: ,,Зашто је морало све тако бити и није ли драма проузрокована нетолеранцијом другога и различитог, неразумом и неком притајеном демонизованом силом, разорном и неукротивом, могла бити спречена или бар сведена на мало губитништво, ако се несрећа може свести на нека занемарљива мерила.''
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
У свему томе, тешко објашњивом, нема победника, једноставно речено: човечност је изгубила своје вековне именослове и незамењиве атрибуте, па и кроз наметнуто питање, да ли је уметност, првенствено поезија, истински хуманистичка, саобразна љубави и интелектуалној разборитости, какву налазимо у Фатиминој поезији, чему захваљујући одолева пошастима и кобима? Песникиња и књижевни критичар Милица Јефтимијевић-Лилић сматра да је свет Фатимине поезије заправо свет као њен интимни колаж, мимо његове објективне стварности на коју упућују многе научне дисциплине. Фатима Сибила Х. Горенчевски управо на парадоксу света, као битној дистинкцији егзистенције, заснива своју поетику, показујући јанусовско лице стварности, али и духовне феномене са којима се човек, као биће на највишој тачки генеaлогије, носи са светом властите ововремености. Песникиња, каже Милица Јефтимијевић-Лилић, системом колажирања издваја појаве које су достојне њеног уочавања, било да је реч о деструктивној моћи света, о проблематичности појава и догађаја, па и оних који захтевају повишени ангажман поезије због апсолутне угрожености јединке као такве, или колектива који неспретно упада у замке зла. О лирском тону и филозофским премисама у поезији Фатиме Сибиле Х. Горенчевски, као естетској фузији филозофије и поезије (Фридрих Шлегел), позабавио се Томислав Милошевић, уз опаску да протагонисти савремене књижевне речи све више теже да споје та два елемента, који поезији дају потпуни смисао и пуноћу суштине. Можда највећу пажњу у тумачењу Фатимине поезије, која проистиче из прецизног циљања у само срце ствари, заслужује текст еминентне критичарке Љиљане Шоп. Она поезију Фатиме Сибиле Х. Горенчевски релацира са двема врстама борбености: оном која се брани од нечега и оном која напада нешто, а обе стране су прожете немирењем са апсурдом. Љиљана Шоп говори о суочавању песникиње са демонизованом реалношћу света, али и о песничкој побуни која, на известан начин, даје смисао и лепоту живљењу у ,,зверињаку'' у који већ рођењем закорачујемо. Због таквог отвореног суочавања са деструктивним елементима, свет Фатимине поезије одбија да буде некакав затворени систем. Реч је, како каже Шоп, о песничком субјекту ,,који хода главом'', па и оном лирском – у настојању да савлада страх, неспокој, стид, хаос, све оно што у свом наслеђу има јаловост речи за које Фатима каже да ,,немају свог нараштаја'', а то значи живота (опаска Д. Н.).
Уз њих се прикључује и потписник ових редова, а повoд је најновије песничко остварење, збирка стихова Фатиме Сибиле Х. Горенчевски под називом „Тајна сева“. Одмах да кажем, пред читаоцима је зрело песничко и поетско писмо разноврсне тематике и формалних облика, ,,дисциплинованих'' у четири циклуса тј. целине. Први циклус, истог назива, на неки начин и програмског карактера, посвећен је питањима песме, певања, песнику као таквом, једном речју поезији као уметности, односно естетском и етичком моменту посматраном из позиције књижевно-теоријског и филозофског мишљења о поезији после њеног одвајања од њене синкретичке форме као претходнице у деловању на вид и слух примаоцачитаоца. Шта то нама песма каже и како нам казује, и шта у том казивању поезија интегрише? Код Фатиме Сибиле Х. Горенчевски поезија је посебан сев у самом песнику, али и у свести читалаца разних епоха. Од оног тренутка када су људи препознали начин изражавања поезије, рецимо и то, ухватили су се у коштац и са различитим начинима постојања и промишљања поезије. Тако ће, у случају збирке ,,Тајна сева“, лирско Ја (лирски субјект, песникиња), разликовати власнике ,,дресираних речи / поређаних принудом и редом'' од песника који пева ,,кад га песма изворски окрепи / Задрхти од хуја и оболи сетом''. Илустрације ради, завршетак песме „Разнобојна“ и њено делимично цитирање гласи ,,Песници и у сну / Све јој кланце знају / Заточени у њеном бескрају'', (мисли се на свеукупност поезије – опаска Д. Н.). Ауторка сликовито доводи у везу реч кланац као симбол и амблемат препреке, понорности, тескобе и тешкоће, са речима заточеним у бескрај, који у контексту целине саме песме оличавају заправо моћ песника и поезије. А често и њихову контроверзност.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
30
Из овог циклуса вреди навести и песму „Смрт песника“: ,,Умро песник / Планета заћутала / Нико тугу да искаже / Само се песма / Низ сузу скотрљала / И у песникову вечност зађе.'' Кроз ове две терцине ауторка је прешла загонетни пут од једне привидне лаконске хиперболизације до, такорећи, опипљиве емоције и снажне рефлексије једног чина нестанка. Други циклус збирке „Тајна сева“, Мировања нема, шири тематски план. Од поетичких питања, исказаних римованим и слободним стихом (честа је комбинација та два облика ритмичког изражавања унутар Фатимине песме), ствари се померају ка егзистенцијалним реалијама старности. Ту чињеницу, заправо облик неспоразума у све мање споразумном свету, на различите начине налазимо у скоро свим песмама овог циклуса, а мени се доима истицање метафорике у песми „Дубина“, где се појам дубине поистовећује са животом, а ту је и реч – појам човека, упоређен са једним листом/лишћем: ,,Ко дубини открије лице / Тај се ушћа не боји / Лист се ослобађа / Пролетње грознице / Кад се цвет у плод зароји''. Вреди припоменути и егзистенцијално – социјалну емпатију у песми „Путари“: ,,Пут им кроз тело/ Живе гудуре / Бескрај усеца / Умор / У локви сунца / Неприметно лежи / Само им трошни снови / Ко камени лептири / Непомично леже''. Ово је пример како се у доброј песми, помало у маниру Настасијевића, спајају ,,живе гудуре'' са ,,каменим лептирима'' и умором путара који су га одложили у ,,локви сунца'', путем умешне употребе стилских фигура персонификације, контраста и парадокса (оксиморона). У песмама „Распродаја“ и „Тишина“, ауторка указује на осуде погубне потрошачке цивилизације, на отуђеност у којој живимо и некако, како-тако, опстајемо. Али то нису они ,,тврди'' побуњенички и агресивни стихови упућени осакаћеном свету, како би рекао пољски песник Адам Загајевски, већ лирске кантилене (попут Раичковићевих) које због своје мекоће и обазривог тона песничког исказа делују јаче и пружају наду да је промена амбијента поствареног, апсолутно материјализованог човека и у њему и око њега ипак – могућа. Са трећим циклусом, Посветлице, и завршним, Растајнимо тајну, доспевамо до још једног слоја ове књиге. Занимљиво је Фатимино сабеседништво са светом културе и уметности, као својеврсном интертекстуалном (емотивном) знатижељом. Оно је исказано кроз посвете, односно посветлице. Занимљива кованица од речи посвете и лице. У претходним књигама нашли су се, и то нимало конвенционално, рецимо њена промишљања – одговор на антологијску песму ,,Кавге'' Миодрага Павловића, затим на ,,Не постоји смрт'' класика модерне италијанске поезије Еуџенија Монтала, потом на песме ,,Цена'' и ,,Молба'' већ споменутог англосаксонског песника Вистана Хју Одна, па песму ,,Оловни војник сина мог'' руског песника Булата Окуџаве, песму ,,Рушевина'', отменог македонског лиричара Блажа Конеског, ,,Писмо за рођендан'' Ханса Магнуса Енцерзбергера, ,,Приступ'' пољског нобеловца Чеслава Милоша, ,,Луда девојка'' Виљама Батлера Јејтса, ,,Време осуде'' Рафаела Албертија, песме које су посвећене Радомиру Андрићу, сликарки Шемси Гавранкапетановић, али и слепој сликарки Љубици Филиповић Лазаревић, Паблу Неруди, Мирославу Крлежи, Маку Диздару, Роберту Рождественском, Јосифу Броцком, Анрију Левију, сликару Драгану Лубарди, румунском песнику Никити Станеску, Брани Петровићу, аустралијском песнику Томасу Шапкоту, па песме упућене својим ближњима, што живима што покојнима, рударима, вајарима, клесарима, ... те се тако, у њиховом именовању, кроз позицију истицања битних ,,онтолошких својстава, истих а различитих'', пред нама показује Фатимино уважавање старог начела поезије – начело проистицања, као предавања и преузимања песничке штафете на маратонској стази поезије, када је реч о савезу душа по сродности. У рукописној књизи ''Тајна сева'', посветлице су усмерене и на негритудског песника Леополда Сенгора, на Амиру и Бошка – момка и девојку убијене у Сарајеву 1993 године, при претрчавању моста, у покушају да нађу спас од снајпериста са околних брда. Реч је о веома потресној песми, у славу сарајевских Ромеа и Јулије, песми у којој ''младе поруке свићу / Из главе пораженог ума / Да зло у слепилу свеобличне моћи / Трон свој болом невиних чува.“ А ту су и песме-посветлице шпанском песнику Хусту Хорхе Падрону, индијском песнику Ватсјаја-Агеју, филмској звезди Роберту Ретфорду, Милени Павловић-Барили, Мији Мијушковићу, Ђурђији Цветић. Речено маниром аналогног једначења, реч је о људима, претежно уметницима, који су на свој начин такође трпници, као што су то и они по напуштеним вагонима и који су, рећи ће Фатима, што се њихове судбине тиче, постали ''постварени, а неостварени''. Ауторка жели и настоји да те посвете, као врста органона ње, саме светле кроз њене стихове. 31
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Ево неких примера које нам Фатима Хусеинбеговић Горенчевски нуди као праве језичке посластице. Реч је о песми ''Деда Драгољуб улази у песму'': Оводити – натопити водом; Шљивовод – плодоред стабала шљива; Узстасао –достасао, стасао; Разкрошњила се; Разватрила – разгорела. Сличне примере налазимо и у завршној песми првог циклуса – „Хумано купилиште (у трозвучју)“: Недолетне, поднебесје, роснословне, узлетнице, подсмејнице, небумилне... Слично је и са кованицом растајнимо, као и са још неколико успелих кованица (кроз историју песништва добар део песника се на својим језицима бавио стварањем нових речи – код нас су најпознатији Ђорђе Марковић Кодер, Лаза Костић, Настасијевић, а од наших савременика ту је Коља Мићевић, Милосав Тешић, Миљурко Вукадиновић... У руској авангарди, рецимо, Хлебњиков... У пољској поезији Мирон Бјелошевски... Списак је дугачак). Семантички, емотивно-лирски склопови, мелодијски и ритмички певови, па и песме са употребом необичних кованица (или ретко коришћене речи у говору и савременом песништву) значајно обогаћују ову књигу великог поверења у поезију, али обогаћују и добар принос савременој српској поезији из пера Фатиме Хусеинбеговић Горенчевски, која лирскиимпулсивно, говором срца, без обзира на морални расап који влада савременим светом, поприлично суновраћеним у зло као општем месту свог стања, наставља своју мисију кроз непрегледна станишта Поезије – те умне заштитнице наших живота и емоција, како је то устврдила у стиховима из претходних књига, и томе остала доследна, у дубини и ширини константе. Данас поезија, ипак, оплемењује, ако се нађе неко ко ће нам то саопштити, а ми осетити и пренети другима. Рукописна књига песама ''Тајна сева'', само потвђује, и по ширини и по дубини, Фатимин концепт (мислим на лирски субјект), поновног, опрезног приближавања свету који није до те мере постао осакаћен (флоскула Адама Загајевског), а ми додајемо – и раздушен, да буде лишен њене пажње, без обзира што се у њему, с мало или нимало шансе, може обновити рајски врт – јер и даље траје стално разапињање сваког ко упери прстом на лажи, стално уграђивање сваког од његових протеја и аеда у неки Скадар на Бојани, стално орловско кљување Прометеја, а алиби је неопростива грешка у срцу, које неће да престане да пева. Својевремено је румунски песник Ђео Богза, вероватно и сам имајући на уму концентрацију тегоба у себи и око себе, веома искрено, да не кажем уморно-пркосно, довикнуо себи: „Ђео Богза, зашто више уста не затвориш!“ Има ли у том викању на себе, у случају Фатиме Сибиле Горенчевски, неодољиве страсти песникиње за сталним ткањем језичких целина (песама) које треба да њеном емотивном и сензибилном дискурсу омогуће бекство из тамне праксе света, како се у њему (свету) не би усталило грозно ћутање. Количина опсервација на трагичне околности које владају око нас сразмерне су саизведеним порукама да песникиња упркос свему не одустаје да елиминише, барем на хартији, макар нешто мало од слика из пониженог света који сусреће у стварности. Иако многе песме Фатиме Сибиле Горенчевски ''искачу'' из одређеног типа рефлексивности на коју смо навикли и које на ангро сусрећемо у текстовима, посебно када је реч о типу урбане поезије и њене лексичке архитектуре, песникиња као надокнаду за то користи лексички фонд мање употребљивих појмова као своју поетичку аргументацију за критички осврт на свет заробљеног човека. Једном речју, држи се своје иманентности, не би ли тако да сугерише читаоцу свој критички дух сведочења о животу у мини или мегаурбанитетима, ''са исушеном реченицом у наручју'', да заштити од нападаја бесмисла. Тај план лирског контрастирања може се отпрве уочити у песмама као што су ''Свуда поезија“, или песми ''Распродаја“', где ствари, предмети, односно свет материјалности ''одасвуд насрћу'', ''раскалашне у надметању'', не би ли од самог човека направили употребну ствар, лишавајући га потребе за другим смислом изобиља, па и оним духовним које припада сфери примарних емоција, а то јесте поезија. Да би ефекат лирске противтеже опскурној епици егзистенције био достојан парирања, Фатима често користи кратки дах песме – с мање речи заокружити већи обим деструкције, користи елиптичну изведеност исказа, као модел с којим доспева до акрибијске форме песме, до њене хируршке прецизности реза. У неким таквим песмама умешан је и старији јапански поступак близак хаику поезији.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
32
ПРИКАЗИ Ево, на крају, и песме која због своје непосредне песничке умешности, у оштрој опсервацији познатих тема из наше друштвене стварности, путем онеобичавања ствари и појава, говори више него и један извештај аналитичара, а можемо је сврстати у неку оставштину за будућност из пера Фатиме Сибиле Горенчевски. Песма носи назив ''Тишина'', и у целости гласи: Они имају два детета Два расна пупољка Кућу од топле цигле Са ружама у дну утробе Камин у дневној комори И још много соба
Имање на селу Што се добро рађа Двоја кола За превоз сна и јаве Али кад седну за сто У устима црвоточи тишина
Не знам шта још треба да Фатиме Сибиле књизи ''Тајна сева'', али да треба да је, пре свега, исповедној искрености, потписник ових редова, нешто битно, заправо све препушта) будућем како каже Фатима, да и приупита себе, да ли јесам. А јесам. Визуелни контекст цртежи Џоје Ратковић-
се придода о поетици Горенчевски у рукописној сам једино сигуран у то осећате у њеној можда и више него који ризикујући да каже битно пропушта (и читаоцу, који и сам може, изрони из неке недоумице сам заиста такав какав збирке лепо употпуњују Гавела.
Izvor fotografija: http://www.tacno.net/ kultura/u-mom-mostaru/
33
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Фатима Сибила Х. ГОРЕНЧЕВСКИ
Двоја кола За превоз сна и јаве
ЖУЉЕВИТЕ СЕНИ
Али кад седну за сто У устима црвоточи тишина
Отровне ме муње прогнале из земље Отворена глава проклијава дубље Грешно море прима ме на одар Испраћају сунчеве ме зубље
ЛЕПОТА Читајући песму „Црна маска“ Леополд Сенгора
Долазе ми разнобојне птице На срце ми ко пучину слећу Препознајем прогнано им лице Певање им запленити нећу
„Обожавам те о лепото сазвучним мојим оком“ И ако си небу блиска Поимам те срца скоком
Препливавам жуљевите сени Чела ваша обале су моје У очима месец ми се пени Ветрови ме облацима доје
О латицо нежног даха На глас душе нанизана У ведришту од сванућа Никад празна твоја кућа
Острашћени под пламеном расли Не гасите ватре на Дунаву Морем текла ко брод расталасани Упловит ћу и у вашу главу
ЗЕМЉА ОДБЕГЛОГ СНА Амири и Бошку, босанском Ромеу и Јулији, убијеним у Сарајеву 18. маја 1993. године
БЕЛИ ОСМЕХ НА ПЛАНЕТИ Јутро разјутрило град Пуно пролећа И обећања о доброти
То нисам ја То земно острво пева Пламене птице из сна излећу
Контејнер отворен Отпадно му тело слави сунце Њих двоје млади Као тек процветали пољубац Преврћу му утробу
То нисам ја То нам бацачи муња У расплодном изворишту светлости Живот олујом одричу
Поред њих дете у колицима Са белим осмехом Гуче
То нисам ја То питање себи зове Гласове утихле да се у намери сјате
Никако из њега да исплови Као да је пред вратима раја
То нисам ја То страхом осмех поричу Уморној планети Што је обманом клате
ТИШИНА
То нисам ја То младе поруке свићу Из главе пораженог ума Да зло у слепилу свеобличне моћи Трон свој болом невиних чува
Они имају два детета Два росна пупољка Кућу од топле цигле Са ружама у дну утробе
То нисам ја То земно острво пева Да човек у човеку уточиште нађе Једино светилиште у сну и на јави Да се од себе спаси
Камин у дневној комори И још много соба Имање на селу Што се добро рађа ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
34
PROMOCIJE Promocija književnog i drugog umetničkog dela Tekst:Avdulah RAMČILOVIĆ
Neopisivo je lep doživljaj kada se duhovno stvaralaštvo iz duše i srca izlije i materijalizuje u knjigu, da se vidi, dodiruje, nosi u ruci, srcu i duši, čita, uzima kada se poželi. To je nekako kao da imate sunce u rukama, svetlost koja sija, greje dušu. Radost objavljivanja knjige razumeju svi autori i naravno ljubitelji poezije i književnosti. To je jedan veličasteven doživljaj, osećanje kada je čovek do vrha ispunjen srećom i radošću, poletom, zanosom, osećanje koje uzdiže u svemirske visine. Neko blaženstvo se stvori u duši i srcu. Želja da se zagrli celi svet, podeli radost da bude veća, da se zagrle sve knjige, ljudi, biljke, cveće, preplivaju reke, mora, prelete planine. Srce bi da peva, komponuje, trči od sreće i radosti. Čoveka obuzima neko neopisivo osećanje ispunjenosti i uzvišenosti. Ima tu nečega što se ne može objasniti, to samo zna onaj koji sve stvara. Kad se knjiga završi, objavi i promoviše, to je kao kad se završi jedan veliki objekat, projekat, pa dođe neko olakšanje i najdublje osjećanje zadovoljstva i sreće. Promocija knjige je mnogo bitna za autora, književno delo i književnost uopšte. Prvo, o knjizi govore oni koji su je najbolje upoznali, recenzenti, stručnjaci, prijatelji. I posebno je vredno čuti i doživeti ono što će autor reći o knjizi i njenom nastajanju. Tako se knjiga i njena sadržina svestrano i stručno, opširno i detaljno osvetli sa svih strana, od uvoda do kraja, stila, ritma, fabule, likova, teme, poruke, pouke, stilskih figura. Istakne se njena dobrobit za književnost, umetnost, nauku, za čitaoce, za svet, jer pesnici su ljudi koji stvaraju iz svoje duše i srca za čitaoce, za svet, za
književnost. Ta živa komunikacija između knjige i publike, između stvaralaca i ljubitelja pisane reči, čitanje delova i isečaka, je nezamenljivo, jer uz reči idu izražajnost i sve odlike čitanja u skladu sa njenim sadržajem. Posebno kada stihove i delove knjige govore profesionalni recitatori i glumci, mada ima veliki broj pesnika koji veoma izražajno kazuju svoje stihove. Draž pesništva je u knjizi, u njenom sadržaju, u poeziji, ali i na promocijama gde se ljudi upoznaju, sprijatelje, druže, razmene iskustva i ideje, oplemene sebe, prošire znanje. To je takođe značajno u ovom vremenu kada su književnici i književnost, kao i ostali oblici umetnosti, većinom prepušteni sami sebi. Utisci sa promocije traju i deluju mesecima i godinama u svim svojim elementima od sadržine, forme, do druženja i razmene mišljenja. Prijateljstva stečena na promocijama traju dugo, jer ih vezuje dar, pisana reč i želja, težnja za slobodom, mirom, poezijom, prozom, ljudskošću, ljubavlju. Kontakt sa publikom, ta živa reč je nezamenljiva. Sam ambijent, kolorit, atmosfera, pripremljenost manifestacije, pojačava utisak i efekte promocije. Promocija knjige na najbolji način zaintersuje i informiše čitaoce, budi im želju za čitanjem i nabavkom iste. Osim toga saznaju se i mnge činjenice i informacije iz književnosti uopšte, domaće i strane, jer književnost je opšta, svetska, ne moze se deliti, niti izolovati, kao što se ne može deliti vazduh, voda, život. Traju književna dela i čitaju se u svim zemljama sveta dok traje čoveka. Zato, autori, naučnici, književnici, pesnici, pisci, umetnici, slikari, vajari, muzičari, sportisti, i svi drugi stvaraoci novih dela, ne dozvolite nikada da vaše delo ostane nepromovisano. Promovišite i više puta, ako je to moguće. Čitaoci, ne propustite da odete na promociju, taj jedinsteveni, lepi doživljaj kojeg ćete se dugo 35
sećati, kako lepih knjiga tako i dobrih ljudi, prijatelja, kolega, pesnika, pisaca, stvaraalaca. Svejedno gde se održava promocija: u Beogradu, Podgorici, Sarajevu, Skoplju, Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu, Novom Pazaru, Čačku, Kostolcu, Požarevcu, Londonu, Parizu, Beču ili bilo kojem drugom mestu na svetu. I svejedno o kom je autoru i delu reč. Idite sa radošću, jer ćete biti obogaćeni i ispunjenini novom dimenzijom umetnosti i življenja uopšte. Nauka, književnost, i uopšte umetnost, je najviši domet ljudskih misli i i osećanja, ljudskog znanja i od prirode i Boga dara. Budite akteri promocije bez ljubomore i predrasuda, jer sve to povezuje ljude, otvara nove, svetle vidike i perspektive čini ih plemenitim i gradi najbolje mostove prijateljstva i ljubavi među njima. Ta živa komunikacija, to živo masovno čianje i slušanje, doživljavanje poezije i proze je nezamenljivo. Naravno da je i tzv. tiho čitanje mnogo važno. Ono je nekako dublje, snažnije, tišinom obogaćeno, mislima i osećanjima snažno prožeto i praćeno. Ali, ono se tiče jednog čitaoca, a promocija obuhvati nekoliko stotina ljubitelja književnosti i njenih stvaralaca. Taj ambijent, ta pesnička i društvena slika, klima, atmosfera, dubina doživljenosti i poezije i proze, prijateljstva, živih reči, ljubavi, dodira prstiju, srca i duša, znanja, može svojom snagom i suze izmamiti i utisnuti se u večna sećanja. Sva ta kompletna amosfera prenese se na čitaoca, ljubitelja književnosti, čovek se promeni, sebe oplemeni, obogati znanjem, mislima, doživljajem, osećanjima, prijateljstvom i ljubavlju. Dobra promocija je veoma bitna, jer snažno i prijemčivo pošalje poruke autora i sadržaj knjige u srca čitalaca, publike, ljubitelja poezije. Promocija obnovi autora, obraduje, osnaži, da mu potvrdu da je čitan, voljen, da njegovo delo živi i on sa njim. ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
36
Rea Petrović, rođena u Splitu 11.10 2003. g. gde s odličnim
uspehom završava sedam razreda OŠ „Pujanke“ i sa roditeljima se seli u Nemačku, gde završava osmi i trenutno pohađa deveti razred. Šest godina se školovala u privatnoj školi „Jantar“ gde je učila Engleski jezik i položila Cambridge Young Learners English Test, takođe sa odličnim uspehom, kao i sve godine Jantara sa odličnim uspehom. Govori hrvatski, engleski, italijanski i nemački jezik. Crtati počinje od malih nogu i sa godinama se nadograđuje (olovka,japanski Mangu, animacije). U školi su primetili njen talenat, koji je nasledila iz porodice. Ilustrovala je zbirku poezije Danijele Rančić „Jejina škrinjica“, zatim naslovnu stranu romana za mlade „Susret“, Kristine Ćurić. Počela je crtati od malih nogu i s godinama se nadograđuje... Živi u Nemačkoj, gde se, između ostalog, bavi ilustrovanjem školskog časopisa „Wallburg Express“.
37
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ПРИКАЗ
Поетски плашт љубави граду Спасенија СЛАДОЈЕВ, Нови Сад - Обистињен сан, Друштво новинара Војводине, ИК Прометеј, Нови Сад, 2016. Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Петнаеста књига поезије Спасеније Сладојев, рођене Комаров, 1938, Жабаљ, изаткана је лирско - епска песма - поема - испевана у првом лицу у којој се преплићу елементи лирске и епске поезије. Композиција поеме заснована је на развијању фабуле, попут четрнаест целина, које се читају као једна песма. Романтичарски надахнута и испуњена Песникиња често прекида своје излагање, уметањем личних емоција, размишљања, расположења у датом тренутку, попут енглеског песника Бајрона, зачетника поеме, у доба романтизма. Рецензент у књизи Милутин Ж. Павлов написао је, између осталог, у свом предговору следеће: ,,Постоје људи који у својим душама носе годишња доба улица и фасада које се очас забеле снегом да би потом зацветале с пролећа багремом за лето засуто липом и пшеничним златом ка јесени у дуњама зажутелим. Тај венац руја у сећању с вечним поменом Новог Сада уз намигнуто око Петроварадина украј ускомешаног шампања Дунава узноси времену Спасенију Сладојев...ˮ Спасенија са осамнаест година долази у Нови Сад, прецизније, 1956. године, где живи, ствара, радује се, стихује... Долази из родног Жабља, села надомак Новог Сада, у којем остаје до данашњих дана, уроњена у свој ОБИСТИЊЕН САН.
Рефлексије путују кроз логос ововременски и ванвременски, кроз лепезу колора, речи и оптимизма, кроз радост сваког дана постојања у / раскоши панонских дубина / навек / до највиших врхова света / Пева Спасенија о / књизи постојања / уз кандила и фењере / А ти зажарених очију завеслаш / низ Дунав њишеш шајке лађе бродове / пуне хлеба и одсјаја сунца са прозора / Звуке црквених звона виолина гајдаша тамбураша / Здушно захваљује вољеном граду, који је закрилио, надкрилио, пригрлио, заогрнуо плаштом љубави пуних шест деценија. Град Нови Сад - мој град - НАШ ГРАД, дарује љубав нештедимице. Књигу ,,Нови Сад - Обистињен санˮ, добијам на дар од Спасеније Цане Сладојев, дана 20. априла 2018, у њеном стану, где све собе миришу по књигама, као да смо управо ушли у читаоницу библиотеке, у Дунавској улици. Са стиховима из књиге се упознајем на промоцији исте, септембра 2016. године која је одржана у Градској кући на Тргу Слободе.
Посвета у књизи: ,,Мирјана, ово је твој град. Знам да га волиш и знам да он воли тебе." - С.С. Овом Посветом је све речено. Као да су из поеме додатно изронили чежњиви стихови, који су дописани руком, на првој празној страни, чим се књига отвори, у свом високом сјају корица панорама града: Дунав, кеј, Варадински мост, облаци и облачићи, надвијени над Новим Садом, у колориту плаве боје. Запљускују валови немирног, истраживачког, активног, стваралачког, уметничког духа и пера Песникиње јер Спасенија је омиљена народна Песникиња, која стихозбори и стихотвори из срца.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
38
/ и загонетним кибицфенстерима / Иза свилене завесе вири неко / Чији то поглед мами девојчица у ципелама тесним / Где ли сам ? / Куда ли ћу ? / Жар одлуке у ноге се сручи. / Ципеле изух и босонога журим / да упознам све што у сновима видех... / Фотографија кибицфенстера нам се смеши из књиге као и друге фото- илустрације, које прате и визуелно четрнаест страна поеме, из којих умилно, попут ,,свете девојачке чежњеˮ, исплетени су стихови живота. Корице и фото-илустрације рад су даровите и плодотворне новосадске сликарке и графичке дизајнерке Бранкице Божић, које богате књигу, оплемењују и чине је дивно-интересантном, ненаметљивом, веома пријатном за очи... О поеми написала је своје импресије Ана Дудаш, у књижевном приказу који је насловила Неуништиви корени завичајне оданости: ,,Спасенија Сладојев у свом надахнутом лирском поју посвећеном граду Новом Саду то доказује већ са уводним стиховима: Док варничи плавобојна радост душе И прште звезде И љуби те месец млад Хтела бих А Ти ми дозволи узвишени граде Да славим лепоту коју исијаваш И приносиш Као блажено свитање Песникиња Спасенија Сладојев непрецењује своју оданост родној груди, она попут вредне преље ниже на узвртело вретено неугасиву љубав према сопственом граду, којом плододари, како себе, тако и сваког читаоца који зарања у њене поруке, упућијући га и указујући му на трајен вредности животодарног тока који би сваки човек требао да носи у себи, да он из њега попут заштитног штита израња, надкриљује га до лакшег, до увек светлијег и богоугоднијег раздањивања. У супротном човек би био попут андроида, без емоција трулићи неделима свеколики људски лик...ˮ Кроз речи, стихове, словесност, смисао и начело писања, Спасенија Сладојев нас уводи у најлепшу чаролију љубави и родољубља према граду којег слави. Долазимо до спознаје, која се потврђује реченицом руског песника: ,,Поезија је највиша форма људског начина изражавања." Јосиф Александрович Бродски Спасенија својим принципом искуствено исказује припадност и лепоту, спојивши нераскидивост... Поему треба прочитати, доживети, саживети се са њом.. . Саживети се са Песникињом и Новим Садом, који исијавају, одашиљу и еманирају љубав.
Нови Сад, 7. јун 2018. (четвртак)
39
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
ПРЕОБРАЖАВАЊЕ РЕЧИ или ПОЕТСКИ ПРАЗНИК НЕЗАЛАЗНЕ СВЕТЛОСТИ Валентина ВУЛИЋ, ДУЛСИНЕЈИНА ПЕСМА, Нови Сад, 2018. У години када прва књига поезије ,,Верујем у црвене рекеˮ Валентине Вулић (1969, Врбас) слави мали - велики јубилеј, десет година од изласка из штампарије, Песникиња је својим златним пером стихотворила нову књигу којој даје необичан, оригиналан и самосвојан наслов ,,Дулсинејина песмаˮ. Песме лиричне, разврстане по темама, попут концентричних кругова. Књига садржи пет циклуса певања: И ЈА САМ ПЕСМА ПОКУШАЈ БЕГА ТИ ПОСТАДЕ ПЕСМА МОЈА СВА ПРОМЕНИХ БОЈУ СВОЈИХ КРИЛА У ТОПЛИНИ ДОМА Дулсинеја је, на неки начин, паралелни лик са Дон Кихотом, која такође јуриша за ветрењачама. Једино може да живи у свету који је саткан од маште и тако је срећна. То је свет који ствара Песму. Дулсинеја, алијас Валентина Вулић Вања има особине које нема права Дулсинеја од Тобоза (јединствен женски лик у шпанској књижевности) у роману Мигел де Сервантеса ,,Дон Кихотˮ. Дулсинеја своја добра дела посвећује Песми, у којој је проникла љубав као и у животу уопште... Свет Песникиње је прелеп, саткан од чаролије писања. О лепоти снатри. Поистоветила се са имагинарним ликом дајући себи слободу да га измени. Другачија је, узвишена, јер је део тог света уједно исповест или животна филозофија. На неки посебан, неуобичајен начин књига је посвећена Песникињином оцу Рајку Вулићу, који је рођен у Никшићу (,,Песма Никшићуˮ - ,,Ослонац мој ту је, / моја снага и туга камена.ˮ) Песма пева порекло, смиривање у породици и прапостојбину ближњих. Невелика песмозбирка је једна велика Песма. Песме су настајале у последње три године и то је Вањин повратак Песми, јер Песма је траг једног Песника. / Трагови стопа у снегу / туга велика од рата, од жала, у сан, / и цео свет у себи ,,тужан к̕' o Русија сваˮ / Стопа трагови у снегу / Ничији више у замрзлој, нељудској зими живота. / Трагови остају иза људи, иза човека / и песма... / - из песме ,,Трагови у снегу - Сергеју Јесењинуˮ
,,И ЈА САМ ПЕСМАˮ - у циклусу значајна је песма ,,Преплитањаˮ, која има другачију форму и стога има и своју љупкост, зачараност, јер Дулсинеја има своју Песму. Вања је врело мисаоних стихова. Сва се даје Песми и онда настаје права Песма / треба живети песму у свету. / Не треба бити безосећајан него црпети снагу из онога што те ојачава. Дулсинеја је срећна у том свету. Свесно воли свет уметности који је другачији. Из подсвести, из душе, када је у надахнућу, најбоље Песме ствара. Да! Најмоћније речи долазе из дубине душе, јер Бог је људима подарио Речи. Ова књига је одистински бљесак душе.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
40
Време је пред Песникињом, а изазова много. Вања, желим Ти да их освестиш својим стиховима... Уради шта можеш... са тиме што имаш и ту где си само своја. Увек је прави час да урадимо то што нам душа налаже... Управо тако... срце, душа... водич наш, кроз живот наш. ,,Све има лепоту, само то не виде сви.ˮ - Конфучје Песникиња види лепоту. Обраћа се Себи и другим Песницима, који утичу на њено промишљање и поимање света. ,,Волим песме као да су моје, али све се помешало са светом других песника и све ствара немир. Писци се прво усуде да овладају животом, па да га пренесу на папир. Песници - емоцијама.ˮ ,,Орбита песмеˮ - неко смирење, где Дулсинеја хода световима слутње. Не, нешто проверено, већ нешто ново. Чудесно, чудновато, што њу привлачи. У циклусу ,,ПОКУШАЈ БЕГАˮ, поентирање да се живети мора реалније и поред све љубави према креативности. Кошмар! Бежање од поезије, уметности. Велика, јака осећања, да би уследио повратак Себе у Себи. ,,ТИ ПОСТАДЕ ПЕСМА МОЈА СВАˮ - песме у којима је наслут љубав / у тракама неба сплетеним у коси. / Скривено, саткано од пене, неж но, чеж њиво, ж енст вено, т опло, снаж но, искрено, моћно, лакокрило, стравствено, сањиво... Да ли се препознају? Да ли ОН то схвата, јер ту је ОН? У песми ,,Тебиˮ - / Постојим и волим, тек са облацима твојим. / Затим, у Песми ,,Завичајˮ, која је посвећена Војводини, трагање за срећом / Нема у мојој равници / ни пуно птица... / али роди пуно жита. / ал̕ кажу није опасно то што се види, / већ оно што вешто у белом се скрива, / црна је ова наша земља, / али нас храни... / , као и у Песми ,,Волим јаˮ која је испевана Сремским Карловцима, јер је наша Песникиња, на шта је врло поносна, завршила чувену, престижну, најстарију српску, Карловачку гимназију, која је основана 1791. године. Овај текст завршавам са писањем на Дан Преображења Господњег. ,,Треће године Исусовог проповедања на земљи, преобрази се Он на високој гори Тавор и засја се лице његово као Сунце, а хаљине његове постадоше беле као снег.ˮ
Народна изрека каже: ,,Преображење је, преображава се и гора и вода.ˮ Преображава се и Вањина Реч, на празник незалазне светлости.
41
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ZORA ŽIVOTA - “L'alba della vita”
“Zora života” je zajednička knjiga dve poetese, Rade Rajić Ristić i Snežane Šolkotović, čija se nadahnutost lepih misli prožima kroz prelepe stihove koji greju toplinom, osvajaju senzibilnošću, stvaraju dobro raspoloženje, grade mostove prijateljstva, spajaju kroz daljine strane sveta. Svaka pesma je umetnost za sebe. Šolkotović Zlatko
“L'alba della vita” è un libro in comune di due poetesse, Rada Rajic Ristic e Snezana Solkotovic; l'ispirazione per i bei pensieri si propaga attraverso splendidi versi che scaldano, conquistano con la sensibilità, creano buon umore, costruiscono ponti di amicizia, collegano attraverso le distanze le parti del mondo . Ogni poesia è arte a sé. Šolkotović Zlatko
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
42
PREVODI Snežana ŠOLKOTOVIĆ Rođena 1962. u Kladovu. Profesor је razredne nastave. Živi i stvara u Korbovu. Pisanje joj je hobi. Objavila je pesme i priče za decu i odrasle u deset knjiga: Pesma je moj život, Od srca srcu, U znaku ljubavi-Surove sudbine, Izvor života, Kad progovori duša, Šapat vetra, Dečija zavrzlama, Zvrčka, Dečije maštarije... Mnoštvo pesama joj je zastupljeno u antologjjama i mnogobrojnim zbornicima i časopisima.
MOJA LJUBAV Moja ljubav je drugačija od drugih nema epiteta niti kraja, ona izranja sa uzdahom iz grudi zauvek čarolijom osvaja... Nisu samo tople reči kojima se iskazuje niti je pritvorna i lažna, ona je jednostavna, sobom nadahnjuje nekad nastupa kao oluja snažna... Moja ljubav je i ćutanje podseća na mističnu, zvezdanu noć, ponekad je samog vetra šaputanje uzjoguni se začas, samo da pokazuje jačinu i moć... Nekada širi svoja krila i različitim intenzitetom kroz san proganja podseća da je ušuškana sreća tu bila traži nove izvore, kroz sva čula odzvanja... Moja je ljubav i ljutnja koja se za momenat u plamen pretvara, bori se protiv onog što rađa slutnja nekada sobom zamara... Moja ljubav je drugačija od drugih uvek je tu i strpljivo čeka, u čudu se opire pretnji i studi nekada previre ko uzburkana reka... Moja ljubav, uvek je tu iz prikrajka vreba i čeka...
IL MIO AMORE Il mio amore è diverso dagli altri non ha epiteti nè fine, emerge con il sospiro dal petto conquista con la magia per sempre... Non ci sono soltanto le calde parole con le quali si esprime e non è nascosto nè falso , è semplice e ispira se stesso talvolta si presenta come un forte temporale... il mio amore è anche silenzio ricorda una mistica notte stellata, talvolta è il sussurro del vento diventa capriccioso in un istante, solo per dimostrare forza e potenza... talvolta allarga le sue ali e con diverse intensità insegue nel sogno ricorda che lì era la felicità nascosta cerca nuove sorgenti, eccheggia attraverso tutti i sensi... Il mio amore è anche rabbia che in un istante si trasforma in una fiamma combatte contro ciò che nasce dal presentimento a volte stanca... Il mio amore è diverso dagli altri è sempre lì in paziente attesa, meravigliato resiste alle minacce e al freddo a volte fermenta come un fiume turbolento... Il mio amore è sempre qui in disparte è sempre in agguato e aspetta.
43
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
NE DIRAJTE MOJE IME
Ne dirajte moje ime ono mi je kao i sama svetinja, jedino se mogu pohvaliti njime neraskidivim vezama, korenima, vatrom drevnog ognjišta koji u duši tinja. Ne menjajte ga bez mog znanja takvom činu sudi kletva, ne vredi izvinjenje, nema praštanja, ime je deo mog zaveta... Ne dirajte moje ime ma kakvo da neobično zvuči, ono govori ko sam, šta me brine, o jednom me isto uči... Zato se često žestim i ljutim kada mi ga namerno gaze i ruže ne mogu ravnodušno preko toga preći i prećutim znam da je to s namerom da me rastuže., Ne dirajte moje ime njima se generacije prepoznaju, broje, deo sam njihove krvi, geni ga posebnim čine dok ga nosim i oni postoje... Zato nemojte mi ga menjati vreme će zadnje izreći svoje...
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
NON TOCCATE IL MIO NOME Non toccate il mio nome esso è per me come una cosa sacra, mi posso soltanto vantare di esso degli indistruttibili legami, le radici col fuoco di un antico focolare che arde piano nell'anima. Non cambiatelo a mia insaputa per questo gesto ci sarà la maledizione, non valgono le scuse, non c'è perdono, il nome fa parte del mio voto ... Non toccate il mio nome anche se suona strano, esso dice chi sono, che cosa mi preoccupa, e mi insegna... Spesso mi arrabbio e mi infurio quando lo calpestano e infangano apposta non posso passarci sopra indifferentemente e tacere so che questo è fatto con l'intenzione di rattristarmi. Non toccate il mio nome da questo le generazioni vengono riconosciute e contate sono parte del loro sangue, i geni lo rendono speciale finché lo porto anche loro esistono... Per questo non cambiatemelo il tempo è l'ultimo a dire la sua.
44
NISAM JA TEBE ZABORAVILA
Nisam ja na tebe zaboravila to se samo ćutnja pretvorila u uvo misao u spektar boja kako bi tvoj lik očuvao. Nisam na tebe zaboravila, nebo u tvojim očima krije zvezde čitav jedan svemir tajni koje oblaci ganjaju dok prostranstvom jezde. Samo ne smem načiniti nikakav pokret da te šum iz snova ne probudi trenutak se zbunio, zabavlja se iznova hteo bi tvoj dlan prećutno da poljubi... Nisam ja na tebe zaboravila tu sam, bdijem do tvog uzglavlja uvek neuhvatljiva, nepredvidiva molim Boga da ti podari sreću i zdravlja... Iz knjige: ZORA ŽIVOTA L’ALBA DELLA VITA Snežana Šolkotović Prevod: Rada Rajić Ristić KORBOVO solkot62@gmail.com
NON TI HO DIMENTICATO Non mi sono dimenticata di te soltanto il silenzio si è trasformato in orecchio il pensiero nello spettro dei colori per preservare il tuo volto. Non mi sono dimenticata di te, il cielo nei tuoi occhi nasconde le stelle un intero universo di segreti che le nuvole inseguono mentre cavalcano nello spazio. Non devo fare nessun movimento perché nessun rumore non ti svegli dal sonno l'istante si è confuso, si diverte di nuovo vorrebbe baciare il tuo palmo silenziosamente... Non mi sono dimenticata di te sono qui, veglio sul tuo capezzale sempre sfuggente, imprevedibile prego Dio di darti la felicità e la salute ...
45
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
46
Rada RAJIĆ RISTIĆ Rada Rajić Ristić je rođena 1964. godine u Seni u Srbiji; diplomirala je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Beogradskom Univerzitetu. Objavila je 16 zbirki pesama i 33 antologije sa drugim autorima u Srbiji, Italiji; Rumuniji, Holandiji, Švajcarskoj i Bosni. 2001. godine u Rimu dobila je posebno priznanje “ Ključevi osmeha”, od evropskog centra za istraživanje CESAR, za međunarodnu solidarnost. Od 2002. je član udruzenja književnika Srbije. 2007. postala je stalni član Akademije za kulturu “Le tre castella” di San Marino. Ambasador za mir je od 2008. Dopisnik je časopisa “ Voci di pace” iz San Marina. Dobila je brojne nagrade i u Italiji i u svojoj zemlji. Među ovima i nagrada “ Scalabrini”.Dva puta je osvojila prvo mesto za pesmu na konkursu u Savoni, u Italiji. Dobila je nagradu “ Petar Kočić”, zadužbine Petar Kočić iz Banja Luke 2004. godine za knjigu “Most među dušama” zajedno sa pesnikinjom Karlom Galvan. Radi kao kulturni medijator, predaje italijanski jezik doseljeničkoj deci u skoli u Padovi; radi kao prevodilac i sudski tumač u Sudu i Prefekturi u Italiji.
MOJOJ POLOVINI
ALLA MIA META'
Kad vatra dogori žar ostaje, onaj svedok koji greje još, ne gasi se, gori smirenije, mudrije... Ne plamti, ali duša se ogreva, toplo je srcu... I dan počinje zorom, ali dopuzi do ponoċi. Naš plamen našao je dom u namapusti ga neka nas greje.
Quando il fuoco ha finito di ardere rimane la brace quel testimone che riscalda ancora, non si spegne, arde con più calma, con più saggezza... Non divampa, ma scalda l'anima, riscalda il cuore... Anche il giorno inizia con l'alba, ma arriva piano piano fino a mezzanotte. La nostra fiamma ha trovato casa dentro di noilascia che ci riscaldi.
NESREĆNIK SFORTUNATO Ko je kriv što se zvezde nisu osmehnule kada se je rodio?
Di chi è la colpa se le stelle non hanno sorriso quando è nato? Autor: RADA RAJIĆ RISTIĆ Prevod: Rada Rajić Ristić Iz knjige: ZORA ŽIVOTA L’ALBA DELLA VITA
47
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
RECENZIJE
PROZA KAO TRAG VREMENA Nevenka Bošnjak Čolić: „Čovek koji je dvaput živeo“ Milijan DESPOTOVIĆ Pripovedač je besednik čije se literarno ostvarenje otima pečatima virtuelne stvarnosti, ide korak ispred vremena, u svom istoricitetu potire zaborav jer, čovek je „uistinu čovek“ ako predviđa i ako su mu živa sećanja. Saznanje i iskustvo, u svemu tome pomaže piscu i čitaocu, da otkriju „čovek(a) koji je dvaput živeo“1 kako je svoju novu knjigu priča nazvala Nevenka Bošnjak Čolić.2 „Novo literarno ostvarenje Nevenke Bošnjak Čolić ponire u savremenu stvarnost osvetljavajući prevashodno, tamni svet duše čoveka modernog doba (...) autorka je svoje biće prenela u biće teksta i da su ove priče nastajale kao nasušni smisao (...) gde se na atraktivan način progovorilo o aktuelnim problemima, kao što su: zlostavljanje i zapostavljanje dece, pitanje autorskih prava, traženje identiteta, međugeneracijski sukobi, traženje i gubljenje životnog smisla...“3 Ova proza je svlak sa svega onog što je samo tek naizgled jednostavno, a ustvari da nije, govori literarni doticaj potpunosti slike iskazane u poenti svake priče. Ona je često bolno neshvatljiva, teške su istine koje današnja psihološka znanja ne mogu da objasne, čak i nikakva dubinska analiza. Spisateljica je imala potrebu da zapiše ono što više nije mogla da prećuti jer scene ponete iz detinjstva razdiru duševni mir kroz svo životno pamćenje i to je kao ispovednost moralo biti predato belini hartije koja raskrinkava bezdušnost i nezrelost neslavnih junaka. Čitalac se teško odmiče od prve priče Svlak“ jer, biva uvučen u dugu analizu koja otvara zapisano. Akteri, surovi odljuđeni otac i žrtva devojčica koja mora da istrpi svo ludilo onog koji je lišen roditeljskih emocija. Njemu su batine metod da pokaže lice zveri. Toliko godina posle, spisateljica zapisuje: „Teško mi je izgovoriti reč otac, tu reč-svrdlo koje rane produbljuje.“ Pedagogija batine primenjivana je uz zverovanje: „Žensko si i moraš da slušaš! Mozak nemaš... Pamet nemaš! Ni jezik ne smeš imati! Da ne progovoriš više, glas da ne pustiš!“ Glas je pušten, zbog sebe ali i inih glasova jer oni su odavno znakovi i simboli otpora recepciji nasilja koja i na ovaj način otvara mnoga psihološka pitanja. Njima se bavi filozofija, psihologija, literatura, pozorište kao „vizuelizacija literature“. To je mesto gde su „prozori širom otvoreni“. Treba videti lica na sceni ali i ona u foajeu. Sentenciozno filozofske misli koje prožimaju prozu Nevenke Bošnjak Čolić to vide ovako: „Ljudska lica se menjaju svakodnevno. Trag vremena ostaje neminovno na njima.“ Ti tragovi jesu motivi i za ovu knjigu u kojoj Nevenka putuje vremenom i svetom pokušavajući da u pripovedanju očuva aktivno prisustvo sopstvenog Ja, kome istina pomaže da lakše izađe iz teskobe i učini više na pokretanju svega onog što ide napred, ka opštoj duhovnoj i fizičkoj slobodi. Kod nje nema „jalove grdnje“ jer događaji sami sebe osuđuju. Ona iz drame ide ka svetlosti prirode koja nam jednako pripada a ljudsku realnost testira smenjivanjem svetlog i tamnog. Nekada je to dijalog sa Poovim „gavranom“, nekad ponovno učitavanje Bašoovih slika na Nevenkin način: Snežna vejavica Vetar se zaleće prijanja uz svaku isturajući ispred sebe izbočinu tla. Snježne zastore. U ove haiku slike, a njih je u priči „Vilina kosa“ čitav venac unet u tekst i to treba uočiti, teče priča o ratnim godinama, o upadu neprijateljskih vojnika koji legitimišu i prete. Junak ove priče kazuje o magičnoj moći vile (mrtve majke koja čuva dom) dok iz ruku nepoželjnih gostiju otima „papire“ i izvodi nepomenike napolje ne obavljena posla. Kanoni slobode su uspostavljeni u prirodi, iz nje nastala priroda opstaje. Nema mira među ljudima ako se produhovljenjem ne prosvetle i oslobode sopstvenog militantnog nagona. Posledice spoljnje militarizacije vekovima oseća narod jezika srpskog, onaj koji večito veruje i strada, koji žaluje: „Da mi se pusta Boga namoliti.“ A svaki nesrećan čovek i jeste „dva puta živeo“, kako kaže Nevenka Bošnjak Čolić. Živeti u realnom, uslovno realnom, i virtuelnom vremenu jednako, u kome se ređaju datumi koji grade kulu od karata, traži i više od dva života („Čovek koji je dvaput živeo“). Nevenka je svoje priče indirektno povezala onim što (ni)je prošlo i sa onim što se zbiva, što se sluti, navezujući petljice straha i slutnje, jednu na drugu, uvodeći u priču „Slalom“ japanske haikue od kojih je najslikovitiji onaj Kjošijev: ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
48
Otišla je zmija – al’ oči što me gledahu ostadoše u travi. A onda jedna ljudska želja, Isin doživljaj stopljenosti sa prirodom: „Sred rascvetale/ trešnje – praćakamo se/ mi, ljudska bića. I tamo gde se u pričama odvija dijalog Nevenka Bošnjak Čolić piše ispovest, a istine su najbolji romani. Njihov rukopis prelazi iz života u život noseći krst ljudske sudbine, oslobađajući i sebe i čitaoca suvišnih teškoća. Naša spisateljica je ovom knjigom pokazala da „sakralna trezvenost svakodnevice nauči čoveka na malenu sivu istinu da je greh uživati osamljeno u bivstvu, ali verovati da se treba odreći svega, preterano je“.4 Zato su njene molitve i skice, preuzimanja pamćenja i razrešenja, makar naknadno, dilema i grehova jer, pisac je „blagočastivi i preblagi gospodar“ svevremlja, koji na sve ima pravo osim na zaborav, osim na „nevidljivost“. Baštini srpske proze ova knjiga je dragocen prilog i ona traži ozbiljnije skretanje pažnje kritike i bibliotekarske preporuke. Knjiga se nalazi u mnoštvu naše, nažalost nepravedno skrajnute literature. U Požegi, 22. februara 2017. ______________ 1) Nevenka Bošnjak Čolić (Skoplje, 1948) živi u Beogradu, piše kratke priče, drame i monodrame, poeziju, bavi se stvaralaštvom za decu. Objavila tri knjige. 2) Nevenka Bošnjak Čolić: „Čoveka koji je dvaput živeo“, Alma, Beograd, 2016. 3) Milica Jeftimijević Lilić: „Pouzdan zavodljivi pripovedač“, iz pogovora za knjigu „Čovek koji je dvaput živeo“, str. 153, 154.
4) Bela Hamvaš: „Istorija apokalipse“, Draslar partner, Beograd, 2000. str. 407.
49
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
POEZIJA Mario LOVREKOVIĆ LOVRA
Led u crnilu samoće
Note, krvave note
Ne treba mi rukohvat dok kročim stubama života.
Note su tamne dok teku žilama; glazba ne ulazi kroz uši, ona se krvlju širi mojim tijelom.
Potreban mi je prekidač kako bih se isključio i potom stoljećima kasnije ponovno uključio u nekom drugom tijelu u nekoj drugoj zemlji i drugom životu; jer moj um boravi na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme.
Riječi satkane od strave, što suludi pjesnici ih pišu, pjevaju o tmini, zlu i patnji. Note, crne krvave note; glazba prokletih što sanjaju o smrti, sablasne note što čupaju glave iz kojih duplje mrtvim očima vide. Duša ih udiše poput dima cigarete, demonske magle koja guši žive, kada svaki takt priželjkuje silovanje. Samoubojstvo.
Nepotrebno uživa u tmini a toliko je svjetla zapravo; samo što su zrake sunca mrtve i ne griju moje srce koje pumpa led u crnilu samoće.
Note, krvave note; uši koje treba odrezati, da više ne čuju; već ubiju se gluhe.
S tugom na ramenu
Kajanje
Znaš, ponekad je teško živjeti s tugom na ramenu. Disati kao da je sve u redu, a zapravo nije.
Kapci su teški; oči gledaju trepavice koje se glatko spuštaju prema dolje. Smiraj, san, smrt.
Znaš, opiranje umara. Gledaš oštricu, doziva te, a ti moraš ostati miran jer moraš.
Jutrom ću se još jednom kajati što sam uspio preživjeti noć.
Bez obzira na bol i gađenje koje osjećaš prema življenju. Spali moje knjige, spali moje riječi, nestat će samo na tren, jer ti dobro znaš o čemu su govorile. Zato si ih i spalila. ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
50
Na postelji od smrti Poljubi me još jednom i budi tiha.
Inače kćeri naše ne bi suzama vrištale, ne bi se umorne tresle i prizivale ime Božje.
Dok se gušim, umirem, sanjaj me; ne gledaj moje oči dok prazne i slijepe promatraju tamu.
Ili si beznađem svoje duše, prizivala demone, slobodu koja stanuje u vatri, koja blaguje bez da joj se jelo nudi. Što si mi to htjela reći?
Raspadam se, trunem, više ti ne mogu dotaknuti usne, grudi, bedra, ne mogu ispijati sokove tvoga tijela, činiti te sretnom ili tužnom.
Krv s tvojih usana nije nestala, samo više nije živa i ne teče. Krvlju tvoje djece goste se crvi, niti ona više nije topla i ne teče. Ostala je zamrznuta u majčinoj ljubavi. Što si mi to htjela reći? Kćeri naše zaklane snivaju, spokojne ih tmina proždire. Da li si mi to htjela reći? Da si ih ubila?
Poljubi me još jednom i ne brini. Spavaj sa mnom na postelji od paučine i smrti.
Čitam tvoje znakove, razmišljam o čemu govore. Odaju li strah i patnju? Kajanje?
Na poklopcu lijesa Tragovi su ostali, nakon tebe.
Čitam tvoje znakove i znam. Živu sam te pokopao. To su samo krvavi, slomljeni ostaci tvojih noktiju na poklopcu lijesa.
Vrijeme sam zarobio, čitajući tvoje znakove, tvoje poruke i naposljetku ostadoh slijep. Što si mi to htjela reći? Zasigurno si htjela otići, bez pozdrava i dodira, posljednjeg poljupca, otići bez strasti i srca. Zasigurno si htjela ubiti, stvoreno u zajedništvu, podariti mi ludost, silovati mi prokletu dušu i nevinu djecu našu; zasigurno si smjerala, podariti im smrt.
51
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Posljednja žrtva Posljednju žrtvu poljubio sam u vrat nožem koji nije govorio istinu. Izrazio sam se nudeći bol, poput bijednika, podle hijene tupih zubala; poput zvijeri bez duše.
u projekcijama strave vlastitog uma. Brišem imena uništavam zacrtanu budućnost predodređenih za smrt i tražim svoje ime kako bi neobrisano ostalo zapisano u Knjizi. Stranica više nema.
U paklu Kidao sam meso snjenih rebara kako bih pojeo srce i udisao zrak iz njezinih pluća. Tek kada okusih krv sjetih se da ona bješe jedina koja je moje truplo iskreno voljela. Ubio sam ljubav prljavim rukama, rukavicama od sramote, a ona je pod rebrima za mene samo čuvala ruže.
Kiša. Hladan zrak. Tmina se porađa. Mrtva djeca napuštaju maternicu kako bi iznova bila pokopana u očima zle majke. Čitajući znakove osjetih potrebu za dodirom. Potrebu za umiranjem. Jezom. Sjela je pored mene; gladi mi kosu i šapuće stihove mrtvih pjesnika.
Knjiga Knjiga je otvorena, sadrži tisuće imena, datuma, mjesta, načina za umrijeti. Čitam i upijam, zamišljam umiruće, u nasilju i boli; donekle uživam ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Smiruje. Ljubim joj mrtvu kožu na vratu; uzbuđuje me dodir hladnoga tijela iz kojega nema života. Ližem joj mrtve bradavice, tražim put, slatki procijep 52
koji vješto skrivaju mrtva bedra. Doživjela je vrhunac, osmjehnula se i ostavila me u paklu.
TRI PESME Aleksandra PETROVIĆ
DA LI SE IKADA ZAPITAŠ ZAŠTO CVIJEĆE PLAČE ?! Da li ikada poželiš da zagrliš dušu jače?! Da li znaš da noći prikrivaju jutra strah u da budan ranom zorom dio života tjeraš u prah?!
PONEKAD POŽELIM
Da ponekad čak i običan čovjek može da ti ispuni čitav san, da ponekad pamtiš za sva vremena kapljicu rose što ti padne na dlan?!
Ponekad poželim da me noge nose da budem srcem gdje pripadam.
Ponekad nekom snu si predan pa ti se život ruga zbog tog, ponekad možeš ostati čedan i nakon svega...
Ponekad poželim da si kap rose pa da mi nježno padneš na dlan, ZAROBLJENI TUGOM
Ponekad poželim da si crno vino, da se tobom opijam, da te krišom promatram iz dana u dan...
Zarobljeni tugom shrvami bolom snivamo davno izgubljene snove, u tišini noći kada ti se čini da netko tvoje ime zove.
Ponekad poželim da si samo suza, topla i čista i znam nakonnje ova priča više nikada neće biti ista...
Pomješani, u pjeni lutanja i nada sastaju se tvoji i moji otkucaji davno zaboravljenog sata sve strepnje, nespokoji...
53
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
PREVOD EDGAR ALAN PO SAN U SNU
Prepevao s engleskog
Milan DRAŠKOVIĆ
Ovaj poljubac primi u čelo! I dok se rastajemo zacelo, priznajem ti okasnelo jer nisam sretan ovako prazan da dani moji bejahu samo san. Sad kad nada moja usahnu u noći ili u danu, kao fantazma ili pak obična zar je zato manje važna? Sve oko nas, sve što nas taknu, samo je san u snu. Zastajem kraj te obale samotne, razbesnelim talasima izmorene, pa zahvatam zrnca peska poput zlata ono bleska i dajem lament svakom zrncu što nestaje u vodenom kovitlacu zadajuć bol umornom srcu! O, Svevišnji! Zašto mi klize i beže umesto da ih prsti zadrže? O, Svevišnji! Zar će sva da nestanu u crnom viru i bezdanu? Zar sve oko nas, sve što nas taknu, samo je san u snu?
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
54
PROZA Srećko ALEKSIĆ, Sc Crnjanski Priče
Vožnja sporim tramvajem... Odavno reči ne znače ništa, samo otisak prstiju nepismenih kvazi “nepesnika” što ne znaju da u ovom jadnom svetu ne postoje ni trunku maka u šaci dostojanstva. Svi kvazi intelektualci odavno su zaćutali pred budalama današnjice. Lomim se oko popodnevnog časa dok tramvaj polako vozi Slavijom. Umoran od lutanja navikava se na novu žegu. Kapi divlje nane u nosu začepljenog od stida i šamara desnog obraza. Prosto ne mogu da verujem, da uličarski tračevi i slike više vrede od umetnika. A slikar bez svoje boje razmeće platno kubizma. Nepesnici pišu i pljuju po ulici velegradskog parka, dok moja slika nosi urnu,onog istog bakinog maka, kada sam se naljutio za književnu nagradu. Sada bih bio u Holandiji i sa Gogenom vodio glavnu reč. A Beograd opominje sa uprljanog murala: stidi se svojih crnih misli i vremena u kome živiš. Izgubljen u prostoru i vremenu bitisanja. A tramvaj sve brže vozi u neosvojena prostranstva. Vožnjom sporih šina sa nekom pesmom u ruci, da je ne izgubim dokon, dok polako kroz san dremam.
Nokturno za izgubljene
Opušak cigarete na mom prozoru zaborava. Udišem gradske otrove navikao na standard u uslove hrišćanske katakombe života. Otac je odavno umro, tačno pre šesnaest godina i i tri meseca. To mi znači da se još igram u pesku sa svojim kerom i šetam ga na povocu. Osama mi prija samo u letnjim uslovima vremena. Matematičar Aleksić počiva na parceli pored Jevrejskog groblja u aleji zaslužnih građana. Ja sam spodoba koja diše dosadu, hrani se često i zanosi nokturnom za izgubljene. Paganini, moj drug Saša iz ulice Knez Mihajlove, svira najlepše partitude, ljubavne. On je savršen maestro ljubavi i romantike. Začuđen sam glupostima sa tastature i pesmama o kojima pišem. Mene proučavaju u “Lazi” kada govorim noćima, svoju besedničku poemu. A život kao crni pauk plete mi mrežu kamikaze. Samo što moje novo odelo sa buvljaka, miriše na naftalin i moljce. Kupljena je lavanda i poljsko cveće, možda zamiriše ljubav. I to mi je strano pored turskih serija i lažne sreće, bačene u šahtu za izgubljene. Vreme je pravi sudija samo što noge idu po trnju i kamenu hodočasnika, kada svetionik ukaže priliku. Nokturno sam napisao sa odličnom dramatikom za samosvesne, nespavače i skitnice do jutra.
55
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Ne volim četvrtak
Polako sam osetio drmusanje i nervozu u gradskom prevozu. Kod mene u firmi stalno se nešto grupišu i prebrojavaju u ovom dosadnom četvrtku dana. Nisam znao da mi četvrtak ne leži. Odavno su mi svi dani izbrojani na prste. Novogodišnje želje i pozdravi liče mi na idilu. Otišao sam da dam krv u Svetog Save za transfuziju kao dobrovoljni davalac. Pritisak je bio dvesta kao kod moje baba Stane kada plaća račune zastarele ili čita ljubavna pisma pre dvadeset godina. Osećao sam se dobro kao mrtvac spakovan za horor film. Filma je jedino bilo u mojoj glavi. Po filozofu Jungu ovaj četvrtak me plaši, a bio sam ceo dan raspoložen. Samo što atmosferski vazduh kovitla moje misli po vetru. Svašta u glavi spava, budi se i nervira telo. Podvset je jača od svesti. Noć je hladna i modra, a kod mene je hemoglobin mladalački. Ne znam strukturu atoma i negativnih čestica. Loš mi je bio dan kao Srpska privreda. Ušao sam u autobus i otišao kući. Baba Stani nisam ništa rekao, ona spava na svojoj parceli spokojna. Pomolio sam se svom umornom srcu da me ne boli. Ne volim tiraniju sna i pretnju tišine. Ona me ostavi uvek četvrtkom na iznenađenje. Prošlo je sve, kao dlanom o dlan. Sutra je lepši i vedriji dan!
***
Srećko Aleksić, rođen je 26.03.1972.u Beogradu. Po zanimanju je ekonomista finansijskog sektora, radio za časopise Poljoindustrija, Dunavac, Portal; Neven, Majdan, a povremeno i kao novinar saradnik. Zaposlen je u privatnoj firmi. Učesnik je u mnogim književnim i međunarodnim časopisima. Objavio je četiri zbirke poezije i dva elektronska romana. Vodi svet kulture u pojedinim časopisima za odrasle i mlade pesnike budućnosti. Živi i stvara u Beogradu.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
56
TRI PESME Srećko ALEKSIĆ Tri pesme
MALI BESKRAJ Pronadji me u beskraju; u svanuću dana, otkucajima sata kada crna vranasvrati na prozor; crvenog solitera, mrvicama hleba pokloniš tugu; oni što volenebesku dugu, i pružiš dlan ... do plavetnog neba. Treba mi malo Sunca; u pocepanom kaputu, svitanje reči besmisla, na kartonu beskućnika; u Malom beskrajuto mi ne znači “Ništa.” Raduje me glas, onih što darujuu ovom teškom vremenu; gde te niko ne voli, a ti poznaješ bolionog malog čoveka... sa praznim džepovima revera; kaputem otvorenim za snove.
GRAD KOJI NE SPAVA... Ne, dogadja mi se često da ovo ukleto mesto; popiša besan pas, i udomi se kod bogatog gazde. Nadničiš bedu; i tešku sramotu, sam sebi na vrat. Dok oni u skupim ; odelima mirišu na opojan smrad. Baš nisam namirisan; za pohlepu i jadtri puta sam isprosio, strah kao gladgladan nikad nisam bio; dok je grad tonuo u san. Ne, dogadja mi se često da vidim prosjakepružim na dlan dinar, i upalim sveću za mrtve. Ovaj grad ima dušu slovensku za hiljadu nesretnih sanjaraovaj grad je kamena uspavanka; skupa lutka za noćnu zabavu.
57
OSMEH NA PLOČNIKU Pakao osećam u grudima; stoletno drvo izrastavrabac ga narušava, starac puši ispod hlada; kantar jada na trpezi... volimo se kao mačka i miševi; sve u četiri zida abažura... Svetlosti u mraku drema; posao bez posla treba, rad se ukrutio kod trema; pala mi sekira u med... I da li i dalje postojim, mraka se i dalje bojim; u mraku su velike očida li ćeš mi doći iznenada; kao osmeh na pločniku, grobaru pod lopatuvrani u svitanje zore; gore li neljubljeni dvori? dok tebe život molida sabereš monopol dana; i budeš prevarant “Dama” a ja ti poverujem u svedok Svet, budnim okom sanja; osmeh sa pločnika dana.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
RECENZIJA
Поквашеним ципелама осећамо траг љубави Првенац младог аутора (Милоша Марјановића)
Срећко АЛЕКСИЋ
магични реализам, новог света у њему, места где песма живи и има свој љубавни пут. Знам да заједно можемо све/ да се издигнемо из ништавила и пакости/ и достигнемо висине нове/ између тебе и љубави/ стављам знак једнакости/.
Оно што песник може да скроји од чудесних речи, ни један мајстор на машини не може, да ушије златни кончић на порубу од свиле и униката. Првенац нашег драгог песника је љубав и опрост, знатижеља и грех, судба и усуд према животу и све што носи машта песникових строфа и мисли. Заточеник у својој имагинацији, песник посебног сензибилитета и кова, носи плашт о љубави, њему такој датој и одабраној. Први циклус песама под радним насловом “То говори љубав”, љубав говори из човекове маште и рањеног срца, најтананијег рефлексивног осећаја у дослуху с Богом. Шта песника изнутра тишти, раздире и прогања? Да ли истина или спознаја, зна да окруни невино срце и створи још већу бол у мислима? Милош наративно чисто говори о својој љубави као Тагора о заљубљености и усхићењу додира, само је разлика велика. Песник ослушкује своје неуморно срце. Боли га прејака реч и шака просуте соли за правом љубави, не имагинарној нити нестварној. Његова љував је чврста као камен, песник је сам Бог и Ђаво, срце је сломљено, комадићи су на свим странама света. Из истоимене песме када те видим. Издвајам структуру мисаоне песме Бог и Ђаво која доноси нови моменат размишљања. Ко је у праву, шта нас очекује у животу, да ли идеализујемо љубав? Као највећи дар од Бога су песникове мисли и чисто срце. Из њега неким светлосним сјајем или свевидећим концем, зрачи исконска љубав, у право сагледавање ствари. Песник је решен да се бори сам са собом. Да размишља о свом детету, да се уздигне изнад проблема, и буде учесник у промишљању новог дана, дана који ми нешто лепо веже у животу. Моменат припадања, заједништва као компактна целина једне породице, ћелије свакога друштва. Песник се отима из ништавила речи и бесмисла, и трага за чистом љубави, која мора да буде дељива и заједничка, под пуном одговорношћу пред истином и Богом. Та правдољубива одлука, овог песника сврстава у ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Издвајам у првом циклусу песме: Не желим да журимо, Стани, Плавојка...Све су то шарене крпице сна, сва та скрхана нежност и бол, усхићење и страст, колебљивост и дан, на крају опрост као врхунац песникове самилости. Оно што ме од других песника храбри је нови начин размишљања. Хришћански приступ ствари, на свој благи и одмерени начин. Ништа није не могуће, све је у игри наслућивања и поимања новог трена. Све је ту пред нама, светом, тишином, у откуцајима дана, у новом јутру, буђењу... промишљању шта даље? Песник радознало зна, врло смело и поносно, да отвори врата новом дану. Размишља одмерено, довитљиво и спокојно, не губи наду за животом, на путу препрека и лоших намера које му живот нуди. Други циклус песама почиње са песмом о Јесени и размишљању о прошлом лету и да ли га она неће. Стално тумарање по ходнику времена, испитивање горчине једа у души, песника доводи у нову меланхолију. То су одлике новог модернизма са примесама лирике Дучићеве и Ракићеве помисли, о жутом лишћу, свенулој љубави, пролазности живота. Али Милошу песнику ни јесен не може тешко пасти. Свестан је својих седих длака у коси, забринутости, опсесији да упозна другу девојку, о нежности и бескрају, миру и немиру уздрхталог срца. Све је у игри и ћутњи да прође ружан дан, да се јед источи као нектар меда, а мед да буде месец његове драге. Да ли је то могуће у Милошевим песмама? Код песника узбуркана машта и ниске страсти везују се у златну нит стилских фигура, где песник осећа крај за нечим, што му не може тешко пасти- растанак !
58
Јесења песма
слободарског духа и неустрашивости. Овде су мало у питању бунтовне песме, социјалног карактера када је у питању песникова земља. То је широк појам поимања љубави. Љубав према својој земљи, части и поштењу, да је посебан знак или персонификацију, да песник хладном главом размишља. О чему тако неустрашиво говори? Проговара у име појединца, тражи само спас и решење за оно што нам је преостало, да сачувамо мир у својој кући, и границе где наш народ живи!
После лаког пролећа и шареног лета јесен ми ставља терет и смеје ми се у лице А не зна, када ме она неће... ни јесен ми не може тешко пасти. Врло достојанствено прихвата ствари, не ружи успомене, наставља даље. У поноре својих висина, тескоби душе, покајању, ишчекивању следи бољи крај. Као у некој вртешки песник императивно тражи одлуку. Са песмом, зато пуцај ослонац види у својим строгим одлукама, нећеш ме понижавати пред другима. Тај искорак из терета душе, ослонац на прошлост, силина помирења сам са собом и коначне одлуке да се супростави правој и одважној љубави са новим мото: грешио сам, па шта, и људски је грешити !
Не дам да ми леђа савију и главу на пањ ставе. Моја глава није за посмртне остатке дрвета. Моја је глава за небо да лети за маштом моја је глава за земљу да трчи ка ветру.
Зато пуцај
Песме су личне, интимистичке, полетне и одабирне. Издвајам следеће: Авала, Зрењанин, Милану фронт- мену групе ЕКВ. Све су то заједнички албуми и слике које красе песничку душу. Трезвеност увек постоји када се описују нове љубави, познаства или пак дуге шетње крај кеја и реке. Улазимо у посебан круг родољубивих, мисаоних месама са другачијом тематиком и радњом. Нови приступ ствари где љубав носи буктињу у руци, а реч мач у корици слободарског духа и неустрашивости. Овде су мало у питању бунтовне песме, социјалног карактера када је у питању песникова земља. То је широк појам поимања љубави. Љубав према својој земљи, части и поштењу, да је посебан знак или персонификацију, да песник хладном главом размишља. О чему тако неустрашиво говори? Проговара у име појединца, тражи само спас и решење за оно што нам је преостало, да сачувамо мир у својој кући, и границе где наш народ живи!
Мртвога не можеш поново убити идем даље до нове Слободе... ослобођен осуде на тебе. Нема правдања ни слаткоречивости, песник одважно корача својом утабаном стазом. Грешан сам, праштам, молим, кајем се, дозивам Бога у себи, молим се за друге. Снажна љубавна нит попут Петрарке- “Лаури”, нових модерниста песника издваја од других. Садржајност његових песама и љубавне тематике препознали су и италијански песници модерног доба. Милош је добио награду у Леће, града на југу Италије- Вербумландиарта. Трећи циклус песама под радним насловом -Градови- описује завичајна места, кафиће, изласке дружења са пријатељима. Његово детинство обилује, разним песничким сликама и догађајима. Сећања на своје другаре, прве изласке са девојкама, младалачки осмеси, шетње на корзоима, буди нову носталгију за бољим временима. Живот је највећи судија и учитељ где сваки човек може, да се спотакне на мали каменчић. Песме су личне, интимистичке, полетне и одабирне. Издвајам следеће: Авала, Зрењанин, Милану фронт- мену групе ЕКВ. Све су то заједнички албуми и слике које красе песничку душу. Трезвеност увек постоји када се описују нове љубави, познаства или пак дуге шетње крај кеја и реке. Улазимо у посебан круг родољубивих, мисаоних месама са другачијом тематиком и радњом. Нови приступ ствари где љубав носи буктињу у руци, а реч мач у корици
Не дам да ми леђа савију и главу на пањ ставе. Моја глава није за посмртне остатке дрвета. Моја је глава за небо да лети за маштом моја је глава за земљу да трчи ка ветру. Владарске игре, цинична победа лажних хероја, мајки за пострадале синове, за изгубљеном децом у ратовима који су се на овом простору задесиле. Мало има праха “Плаве гробнице” просуте у урни Српских ратника и војсковође. Само што песник са јачом горчином проговара, и личним ставом без сувишне патетике и додворавања другим силама.
59
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
У даљини чујем лелек мајки које су изгубиле синове а добиле хероје.
Песник је осмислио своју збирку да нам се у најлепшем тренутку представи.Његов првенац је новорођенче, спремно за “Љуљање на ветру љубави”. Добар одабир лирских песама, у пет цикличних кругова. Читаоцима остављам на располагању да размишљају о свему. Књижевним критичарима да наоштре своје убојито перо, јер је заиста време и тренутак, за нове талентоване песнике. А хвалисање није у моди, него објективан приступ књизи. Неких великих грешака песник нема, сем невидљивих боли и спознаје да припада, овом чудном свету мегаломанских путева, где снови постају јава. У трагању за истином упознали смо овог даровитог песника, на вама је да сами просудите песничко срце и нит постојања.
Са песмом “Утопија” гласање за празне листиће, погрешну политику, лаж и лицемерство за безбрижну срећу промашених живота. Опстанак снажна песма о самосвести песника да пробуди апатију код народа. Та свакидашња јадивковка чувеног Тина Ујевића, код Милоша другачије звучи. Код њега је сурови поклич на буђење националне свести и дремежа , као у доба Светозара Марковића или “Младе Босне.” Ако сам био у врху, нећу и не заслужујем дно Рођен сам да се смејем, плакао сам довољно, када сам видео где сам дошао, јер онај... Ко не зна извор, не заслужује ушће. Пролазност као митска прича, бројеви почетак Исусовог страдања, на скали греха и љубави. Стално неко одлази на свој далек пут, друге губимо у илузији, да смо их несебично волели, треће пак не познајемо довољно, и све тако у круг на длан Божанске равни. Јер сви ћемо отићи када не желимо/ и сви ћемо отићи када не треба/ рече дечак који је одрастајући/ схватио да је све безвредно/.
У Београду, 07.07.2018. на Ивањдан - рођење Св. Јована Претече
Пети циклус песама “Моја Србија” почиње другачијом конотацијом родољубивих песама са тематиком духовне лире. Ту има доста завичајног опуса, љубави и нежности према створитељу Српске државе, о Светом Сави. Србија је за песника рај на земљи, духовни отац му је стожер куће Атоса и монаштва, колевка му је мајка земља, а рана му је вољено Косово. Срце његове земље куца далеко у земљи црвених божура, Газиместана, Високих Дечана, Богородице Љевишке, Пећке патријаршије, и све оно свето што нас чини правим људима. Божија реч, прекасно ће стићи, али само она може, оправдати понижење/. Песма о Светом Сави оличењу духа и постојања овога народа на тлу времена. Корени су дубоки а гране ломљиве, како каже наш свети владика, отац Николај Велимировић. Ако ме воле доћи ће код мене они што су ми дали земаљски живот на земљи сам Растко њихов син на небу Сава њихов родитељ Иза зидова моје келије закључаћу једну тајну, због љубави према Богу који сви знају. И љубави за коју нико не зна.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
60
ПОЕЗИЈА што и даље буја.
Живко ТЕОДОСИЋ Поезија Стара крушка Вега Видим, стижеш – чак овамо, мој песниче врли; Чујем, ново – звездано, си дао, мени име. Рука, која песме пише, жели мене да загрли; Ја осећам твоју душу, чак и памтим, твоје риме. Давних дана, нејако корење, пустила сам овде; Нејака и танка: врела лета, ветрове и зиме љуте; Век сам и по, ту провела – не знам, када време оде; Дође доба – многе душе, укрстише овде, своје путе. Стабло ми је, напукло и грубо, а лик ми је, изборан и стар; Ал' крошња је моја, препуна живота; Откада се под њом, први, пољубио пар; И моме је трошном стаблу, живети дивота. Од тада су многи, испод моје сене; Да предахну и одморе душу, – ту би сели; Причајући, свог живота, тешко бреме; Сећање на дане, од младости, што их дели. Заљубљени – обасјани, месечином сјајном; Шаптали би нежно, снове о будућој срећи; И маштали о животу, дивном – бајном; Знајући да, тајни шапат ноћи, никад нећу рећи.
Приђи, и на стару кору, сад прислони своју главу;
Против моћне силе, пркосно и храбро;
К'о девојку у струку, ти обујми стабло моје. У распукла недра, шапни нежно; своју жељу плаву; Косимичке ће, моћне силе, испунити жеље твоје.
Борила се, снагом крошње своје; Ал' на крају: древно и напукло стабло; Бесни олуј, поломи на двоје.
Само, немој, никад пожелети; Да угасне љубав, искрена и чиста; Једном када оде, она неће хтети; Да се врати, и да буде иста. Зато, ћути – пусти нека срце вене; Нек' ти груди пукну, као стабло моје; Кад је тешко, ти седи крај мене; Ветар, ће однети, све увеле наде твоје.
Некад бујна крошња – белег хоризонту; Из далека видљив – на све стране. Сад скрушено вене, на олујном фронту; Чекајући нови ветар, да однесе, суве гране. А, увеле наде; тајне жеље, и столетне успомене; Сад без крошње своје – без кошнице рој; Испод неке, друге сене – и у лепше време; Оживеће нови дани, и веселих, птица пој.
–о– И би ветар, ових дана, – љут к'о ђаво; Наговори небо, да промени ћуд. Намршти се оно – лепо – плаво; Олујни се деси – Страшни суд. По питомом, и зеленом брегу; Дивљала је силна, небеска олуја; Стушти се на усамљену, стару Вегу; Ваљда бесна, 61
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Лептиров сан Летњег јутра, Сунце жарко; На истоку, рађа се полако. Чим йзрони точак врео; Пробуди се живот цео. Млади лептир, жут и смео; Полетео, па се пео, пео... Да оствари вечни сан – на облаку, да проживи дан.
Ако неће својом милом; Убошћу га оштрим рилом. Облети га два-три пута; Да покаже, да је збиља љута. И да може, у потезу лаком; Да га боцне, љутом жаоком.
Ал га срете ветрић љут; Пресече му тешки пут. Поломи му крила танка; Ништа не би, од пустога санка.
Тад скакавац у вис скочи; И погледа осу у буљаве очи. Показа јој оштрих зуба пар: Добићеш их, на свадбени дар! Биће мени пос'о слатки; Да ти грицнем вратић танки.
Уморан и тужан цео; На маслачак лептир сео. Док се пито, како... то је лудо? Догоди се дивно чудо.
Уплаши се оса жута; Заборави да је љута. Већ крилима даде ветар; И одлети у дубоки етар.
Сунце гледа, па му жао; Што је мали лептир пао. Пусти зрачак на облачак; Киша паде – порасте маслачак. И однесе храброга лептира; До облака од плавог сафира. Да оствари вечни сан – Лептир живи само један дан.
Оса и скакавац Летела је оса жута; По ливади – сама – љута. Баш је хтела да убоде врес; Да ублажи љутину и бес. Кад наиђе један, тако... Све прескаче врло лако. Онда скочи на високу травку; Ал' се прави, да не види осу танку. Гледа оса, све искоса; Откуд стиже овај госа? Добро скаче и витког је стаса; Чини ми се, згодан неки даса! Има крила, ал не лети; Могла би га, за мужа узети. ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Одисеја једног мрава Поранио млад и здрав; На пут далек – преко реке. Један црни, крупан мрав; Да упозна жуте – рођаке неке. Никад нису живели у слози; Кад се сретну – до последњег гину. Од постања, на ратној су нози; Па је пош'о да сазна истину. На мокри је стао сплав: Кол'ко има – да ли је далеко? Строга лица и озбиљан сав; Загледо се, ка обали преко. А, прича се, да су они – тамо; Много вредни неки – стално граде. Направили здања – чак се виде ’вамо; Да л' спавају некад, или само раде? –о– Радознало жути, загледају странца; 62
Тако крупног, још видели нису. Ко је звао овога незнанца? Повикаше, на оближњем вису. Једни мисле да је прави јунак; Што је преш'о тако далек пут. Другима се, не допада нови чудак; Што је крупан и што није жут. Много једе, али ради мало – један жути, закључује важно! И фарба се, неким црним калом; Да изгледа, опасно и снажно. Одмах дође до велике свађе; Узбуни се брзо, колонија цела. На мегдан јуначки нек изађе! Да се види, чија ли је боља фела. Наш се путник у невољи нађе; Мора брзо у студену реку. Настрадаће због њихове свађе; Хитро скочи, на гранчицу неку. Док је одлазио, на брзој матици; Схватио је – не мрзе се мање! И даље су, љути противници; Горко му је било то сазнање.
Рођена у тами Наш'о сам је у сећању, у мислима погубљеним; Не казује ништа, али чујем, к'о да Небо шапуће ми; Изнеси ме на видело и окупај, у светлости жаркој; Хтела бих да сањам дуго, и да памтим вечно; Нешто лепо, што је хтело, ал' се никад збило није. Мада више не чује ме, молићу Га док је гласа; Нек изгреје Сунце на високо, још пре зоре плаве; И обасја лице негледано, анђела што нема стаса; У љубави што се створи, и роди се из дубоке таме. Од силине бљеска, сва пребледи, грешна тама; Ал' наиђе облак плави, те заклони ту врелину жарку; Кроз облаке, Сунце просијава: ниси више сама! Свет се мења – више ништа неће, пребиват' у мраку. Кад загрли светлост блага, уплашену и дрхтаву таму; Од искона располућен, на тренутак – помири се свет; На облаку од снова, лахор-ветром, уљуљкана; У сан паде тама, на јастуку, од светлости плет. – o – Не казујте ништа – нек се чуде – нека слуте; Нек јој душа сања, док јој усне ћуте; Изгубљену љубав, у сну нек дозива; Нек јој срце радује се, као да је душа жива. Донесите рајско цвеће – руже беле, хризантеме ... Пољско, жуто смиље и младо босиље; Нек опојни мирис, пробуди јој успомене; Росне капи, сете је на нашу – прву кишу; Уточиште испод трема, у скровитом невидишу; Док у души одзвања јој, ране зоре пој; На осмехе и пољупце у тој – ноћи чаробној; А, латице нежне, сећање на први загрљај ... Први и последњи ..., и на тужан крај.
63
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
RECENZIJA Tišina koju naslućujem - Srećko Aleksić
Pjesnik lavljeg srca u okruženju tišine Ivan GAĆINA Kao što je rekao Antun Branko Šimić, „pjesnici su čuđenje u svijetu“. Zatočeni u vlastitom nadahnuću, u duši nose svoje pjesme čekajući pravi trenutak za njihovo rođenje, s nadom da će ljudi razumjeti njihovo unutarnje stanje zapisano u različitim (van)vremenskim isječcima. Knjiga „Tišina koju naslućujem“ je peta stihozbirka darovitog mladog autora Srećka Aleksića iz Srbije koji je već sada obilježio vrijeme u kojem živi i stvara svojim kvalitetnim radovima koji su prevođeni na više svjetskih jezika, a za koje je dobio dvadesetak književnih nagrada u Srbiji, regiji i svijetu. Zbirka je podijeljena u tri poetska ciklusa, a svaki od njih na poseban način opisuje njegova unutrašnja stanja, odlomljene dijelove koji zajedno čine kompaktnu umjetničku cjelinu. Čitajući ovu zbirku možemo doživjeti kako pjesnik ušiva dugme u srce, ledi dah dubina, zaustavlja sate, uspavljuje nečujnu pjesmu, rasteže niti srca, spušta teret iz srca, uvježbava beskrajni let, pronalazi se među zvijezdama, zapaljuje svoju zaljubljivost, gasi svjetiljke balkona, opominje svijet, upoznaje novi dan… U zbirci se nalazi puno izuzetnih pjesama, od kojih kao najuspješnije izdvajam sljedeće: „Crno more“, „Brodolom“, „Spušten među dlanove“, „Kažu da sam poeta“, „Bio sam a nisam“, „Zaveslaj“, „Talasi“, „Klepetalo se čuje...“, „Molitva svetlosti“, „Čovek vremena“, „Portret“, „Nesavršenost slikara“, „Ako prospem mesečinu“, „Poezija opominje“... Srećko je pjesnik lavljeg srca koje nam otvara u povjerenju poslužujući nas najskrivenijim tajnama iz svoje bogate riznice, pišući često u pozadinskoj tišini i iz svemoćne apsolutne tišine koju nagonski naslućuje. Poput mnogih drugih umjetnika on razgoljuje svoju duboku intimu pokušavajući nas odvesti na staze svog pjesničkog nadahnuća tražeći pritom svoj mir i spokoj, transcendirajući prema tišini u opozitu pjesme i pojedinačne riječi. „Kroz nit / U srce / Ušivam dugme. / Raduj se: / Tišina navire!“ (Tišina) „U golim i zajedljivim usnama / Gde ptica ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
mudro samuje tišinu / Hoću da se ponesem u visine“ (Sve i da hoću) „Tišinom koju naslućujem / Glasom drveta u seni ptice / Što me miluje na grani“ (Svanuće novi dan) „Tišinu grlim kao rođenu pesmu / U skutu nosim sakrivenu slutnju / Razboritu reč kao voštanu figuru / Sakrivenu na krevetu nagih senki“ (Kofer sna) Ova izvrsna stihozbirka je poput otvorenog dnevnika pjesnikove duše, u kojem nam on ispovijeda svoja unutarnja stanja, događaje koje je proživio i koje predviđa da bi se mogli dogoditi, nezadovoljstvo s unutrašnjim ustrojem ovoga svijeta i ljudima u sjeni koji uništavaju sve oko sebe, potičući ljubav prema ljudima i prirodi koja ga okružuje. „Moje su odluke konačne / Ne osuđujem negativce i nitkove / Porušene kuće gradim od slamke / U nabujaloj vodi izgubljene srne / Što je na koritu ostavila lane“ (Kažu da sam poeta) „Junak na crnom konju / Danas u boju nevidljivom / Gubim bitku sa sujetom / Promašen u svetu nevinih / Bio sam a nisam zaboravljen / Maslačak u snegu vetrova.“ (Bio sam a nisam) Srećko je (nado)budni sanjar koji uzdignutom glavom ide kroz život poput plemenitog romantičnog viteza, boreći se često kao buntovnik protiv vjetrenjača, ali i ostalih zamki i iskušenja na svome poetskome putu koje vješto i znalački preskače. „U imaginaciji sveta / Postajem oslikani vitez / Sa crvenom ružom srca / Koja nosi poruku života.“ (Imaginacija čula). U svome lirokazu, tj. pjesničkom „vremeplovu“ autor nam kroz poetsku slagalicu opisuje trnoviti put kroz svoj život u kojem je ponekad razapet poput Isusa. Iako na tome putu hrabro ide naprijed prateći tijek života, često se vraća u prošlost tražeći odgovore i potisnute spoznaje. On se pita kako bi izgledala sadašnjost da je na drugačiji način odigrao karte života, a na osnovu stečenoga iskustva izvlači pouku koja mu ukazuje na vlastite propuste pripremajući ga da na lakši način savlada nadolazeća vremena. 64
„Čekajući da pređem reku / Beskoristan na strah i stradanje / Pobedio sam svet dobrotom / Na krstu Isusove ruže krvi.“ (Kažu da sam poeta) Srećko je pjesnik koji svojim svevidećim okom sve vidi i sve provjerava, prati stanje u svijetu i sklon je prilagodbama, kojima preko pjesničkog ritma dočarava razne životne situacije te u snažno-nježnim nijansama pomoću pjesničkih slika prikazuje svoj unutrašnji svijet. „Pogled budnog oka sa vremenom / Razborito o svemu razgovara / Mehanizam na satu je glava / Prikovana za suvu gredu / I oka svevidećeg u oknu“ (Pogled budnog oka) Pjesnik pronalazi inspiraciju u stvarima oko sebe, vjeruje u božansko i vjeruje u ljudskost, pronalazeći istinsku ljepotu u svemu što nas okružuje. „Za ljubav spreman / Da se vežem čvrsto / I padnem sa litice / Božanske stene“ (Let bez krila) „Obasjanog neba / Što nam podari / Božanski sjaj / U očima tvorca“ (Una) „Sve ljudske vrline i mane ostaju / U priči da si bio čovek vremena / Kovač svoje male posrebrene sreće / Što je upoznao tužnu i kasnu jesen“ (Čovek vremena) Iako Srećko kao i svi mi ponekad proživljava određene trenutke nesigurnosti, njegova poetska nadahnuća je nemoguće umanjiti i degradirati jer ona naviru iz dubine duše, a trenuci slabosti i nesigurnosti su samo odlike inteligentnih ljudi, kako kaže Charles Bukowski: „Inteligentni ljudi su uvijek prepuni sumnji, dok su budale prepune samopouzdanja.“ Poeta u niti jednom trenutku ne zanemaruje svoju ulogu pripovjedača, a krasi ga izvanredan sklad umjetnosti i lire koji mu omogućuje da piše lijepu, mekanu i zvučnu poeziju. Svojom poezijom ulazi u vlastiti odraz reflektirajući se poput sunčevih zraka na svjetskim vodama koje pamtenjegove stihove i pohranjuju ih za buduće generacije. „Ostani zauvek mlada / u talasu zaborava / i vala što peni / na steni kaktusa / izboranog od sunca / zracima pukotina.“ (Talasi) „Ako je sunce zvezda / Najlepši zrak svetlosti / Da li je nemir misao / Po kome te ceo život pamtim.“ (Nadahnuće veštog ribara) Poetino pjesničko stvaralaštvo je poput bumeranga koji kod nas čitatelja potječe povratno djelovanje, odnosno želju da se uvijek iznova vraćamo nanjegovo umjetničko djelo, beskrajno more ljepote. Veći dio pjesama nisu jednokratne, što znači da će se Srećkova publika na njih rado
opet vraćati, a dobar dio njih uvlači se pod kožu. Njegov pjesnički svijet je fantazmagoričan, pomalo nepojaman i fascinantan, gotovo kao život u nekom novom svijetu koji sačinjavaju nepostojane slike nadstvarnosti. U svojim stihovima potvrđuje Platonovu tezu da je ljepota u očima promatrača. Srećkova poezija je moderna i svjetovna, a oslanja se na pjesnike modernizma s primjesama simbolizma u romantičarskom duhu. Poeta ponekad duboko ulazi u područje metafizike, koja je njegovo područje interesa čak i izvan okvira poezije, te su njegova djela protkana s mnogim teškim životnim pitanjima. Na Srećka Aleksića su imali utjecaj, makar i podsvjesno, brojni svjetski i regionalni pjesnici i književnici: Charles Baudelaire, Dante Alighieri, Antun Branko Šimić, Tin Ujević, Vladislav Petković Dis, Miloš Crnjanski… Autorovo stvaralaštvo poklapa se donekle s nekim Baudelaireovim izrekama: „Uvijek budi pjesnik, čak i u prozi.“, „Teško mogu zamisliti ljepotu u kojoj nema ni malo melankolije.“, „Život je ludnica iz koje treba pobjeći.“, „Ako svijet i ne postoji, izmisli ga. Ali se prethodno uvjeri da ne postoji!“ Astrofične i ponekad strofične lirske forme autor je ispjevao u slobodnome stihu kojeg krasi lepršavost i svečanost, a u svojim pjesmama na primjeren način zaokružuje cjelovitu poetsku misao. Ideja mu je važna kao i način na koji će je prenijeti svojim čitateljima. U trenucima nadahnućima poeta koristi gotovo sve raspoložive stilske figure. Vokabular mu je prilično bogat i raznovrstan, što njegov izraz čini jedinstvenim, a pjesničke slike su mu protkane jakim metaforama i simbolikom koje obilato i uspješno koristi. Također se služi složenim riječima, novotvorenicama i novosloženicama. „Da odem gde me niko ne zna / Putem lutajućeg cirkusa / Karavana zvanog ludorija / Dok vulkan gori od rečenica.“ (Htelo se više) „Kroz zvuk bezglasja / U sne ruke blaženstva / Mislima razborite ćutnje / Noć obitava u snenim grudima / Tajna je neprebolna istina / Da si samo mene volela / Dok nežna sećanja prizivaju / Spuštene kiše sa oluka neba / Izgovorene reči u tihovanju spremam“ (Stanje čistog duha) „Slomljenih krila / Uzlećem sa tla / Radost si bila / Usidrena obala / Veroloman pođoh / U prazninu daha“ (Let bez krila)
65
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
„U barci nesavršenih / Ljudi i povečerja snova / Odagnavam strah iz pera / Praznoslovlja i ludila / U kljun ptici vremena / Stavljam pečat nezaborava“ (Znak iskrenosti) „Reč po reč snovidan / Ode život beskrajan / Na stazi detinstva / Majska ruža procvala / Kao zrela nevina devojka“ (Gasi se svitanje) Lako je primijetiti da je Srećko vrlo načitan jer svoja saznanja i životna iskustva na jednostavan i lak način unosi na pravo mjesto u poeziju pa tako i poznate likove iz mitova, prošlosti i suvremenog života, kao što su npr. Gandhi, Ikarus, Beethoven, Neron. „Njegova je sudba u rukama završena / Pustiću ga da mi ponese krila / Letom preko Ikarusovog pogleda / Zatočenog padom gusenice u pokretu.“ (Leptir i gusenica) Pjesnik interpunkciju gotovo niti ne koristi, ostavljajući na taj način nama čitateljima, odnosno svojoj publici danjegove pjesme čitamo na jedan slobodniji način. Srećko je pjesnik razigrane imaginacije, a poezija mu je otvorena, iskrena, pitka, skladna, uznesena, cjelovita, jezgrovita i umjetnički snažna te stvara u čitatelju lijepe osjećaje, smirenost i zadovoljstvo. Njegovi poetski prostori su višedimenzionalni i mnogoznačni. Čitatelj ostaje ponesen ljepotom izraza, a autor od čitatelja očekuje da uhvate trenutak i fascinaciju. Međutim, bez obzira na lavu pozitivnih impulsa koje na nas ostavlja ova poezija, u niti jednom trenutku ne smijemo zaboraviti da je ovaj svijet prolazan, lažan i prijetvoran. Srećko traži puno od života, ali puno mu i daje. „Ruka svetitelja neumorno / Drži ikonu prečiste / Preliće se suza iz oka / Na sveći pričešća / Što život zovem“ (Molitva svetlosti) „Na klaviru žičane strune / Prosutim nevremenom bola / Slušam beskrajnu odu života / Belih miševa u slamenom šeširu“ (Klavir) „A mi nemamo hrabrosti / Da promenimo svoje živote / U brodolomu koji se nastavlja / Na obalama usahlog vira i reke.“ (Brodolom) „Dok gluvom nesebično zborim / Sa neradnim gubim lenjost / U praznom hodu života“ (Nežne zebe) Iako je s ovom zbirkom gotovo dostigao vrhunac pjesničkog stvaralaštva, poeta i dalje puno ulaže u sebe, usavršava se i bori sam sa sobom kako bi iznjedrio što bolje, kvalitetnije i bogatije stihove. Ovom pjesmozbirkom poeta potvrđuje svoje kvalitetno stvaralaštvo koje je poput rascvale ruže ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
koja nikada ne vene, a nakon čitanja njegovih pjesama više nikada nećemo biti isti. Nastavit ćemo živjeti bogatiji za njegov pjesnički svijet i spremni za nove avanture u jurećem vlaku suvremenog svijeta. Zbog bogatstva njegovoga izraza, originalnosti i kvalitete pjesama toplo preporučujem Srećka Aleksića i njegovu zbirku „Tišina koju naslućujem“ koja će u nama pokrenuti vulkanske reakcije te će zbog njegovog svestranog i lepršavog stila poeziju zasigurno zavoljeti i neki ljudi koji je prije nisu nikada čitali.
66
RECENZIJA Tvorac misli/Prolaznik u noći - Ivan Gaćina
Pjesnik ljepote koji (re)kreira stvarnost Vedran URANIJA, dipl.pravnik
Druga knjiga poezije mladog, ali već afirmiranog pjesnika i pisca Ivana Gaćine „Tvorac misli / Prolaznik u noći“ svojevrsni je umjetnički nastavak prve zbirke poezije „Tebe traži moja rima“, koja je naišla na odličan odjek kod čitatelja, odnosno publike i kritike. Teme koje zaokupljaju pjesnika vječne su i neprolazne, on pjeva o sudbini, bitku, ljubavi, životu i smrti, o svemu što je ljudsko, o boli, o radosti, tuzi... Mogli bismo reći, on je „pjesnik duše i duša od pjesnika“. Spaja u sebi naizgled nespojivo, on je i romantik i realist, agnostik i vjernik, filozof i skeptik. Njegova poezija je refleksivna, duboko misaona, originalna, ali istovremeno ta poezija je i lirska, duboko osjećajna, i nerijetko se refleksivnost prelijeva u lirizam, kao i obratno. Pjesnik propitkuje sebe i sve oko sebe i u sebi, a govori jezikom duše, jednostavno, naoko nevino, ali duboko promišljeno, bez patetike, prijemčivo svakome. Na taj način ova poezija stječe stalno nove i nove čitatelje koji u toj poeziji pronalaze odgovore na temeljna životna i ljudska pitanja, ali pjesnik i čitatelje stimulira i navodi da se i oni zapitaju: „Tko sam, kamo idem, čemu sve to i sl.“ Ova zbirka poezije, s pjesmama kao „Tvorac misli“, „Prolaznik u noći“, „Na marginama života“, „Ne traži ljubav“, „Na vjetru moje duše“ i dr. bez sumnje predstavlja vrhunsku poeziju. Iz pjesme „Tvorac misli“: „U mojoj se glavi misli tvore / izbačene moćnim katapultom / dok prolaze slike i noćne more / kao pijanci za noćnim pultom. … Tisuću ideja giba se u zraku / tražeći svjetlo na kraju tunela, / a mnoge zastanu u polumraku / čekajući tren da postanu djela.“ Iz pjesme „Prolaznik u noći“: „Na putu nema nikog živog, / noć je gluha poput smrti, / zalutat ću do puta krivog, / čitav svijet se meni vrti. … Tko me posla na put teški / i zašto uopće idem dalje? / Možda su to snovi greški, / uranjam u crne ralje.“ Iz pjesme „Na vjetru moje duše“: „Moždani valovi u pustinji se pjene / dok se kao
karte zadnji snovi ruše / na ledenom vjetru duše opijene. … Neprijatelji moji kao aveti me guše / ledenim mrakom ljubavi voljene / koja nestaje na vjetru moje duše.“ Citirani stihovi karakteristični su za ovaj novi ciklus pjesama Ivana Gaćine i najbolje ocrtavaju njegovo stanje duha i duše. Pjesnik i kad govori o najdubljim temama kao što su bitak, ljubav, život, smrt i dr., on njima progovara kao pjesnik filozof, ali istovremeno i duboko uronjen u surovost i realizam svakodnevnice, uronjen u zbilju. Sukus njegove zbilje je duša i duh, a ne materijalna stvarnost koju pjesnik istina ne zanemaruje, ali mu ona nije primarna. Cilj i smisao njegove poezije, kako ove zbirke pjesama, tako i prijašnje, jest što dublje proniknuti u dušu i duh čovjeka, u njegov bitak, ali pritom pjesnik prije svega razgaljuje svoju dušu i svoj duh, a potom ulazi u dušu i duh svakog čitatelja. Talent ovog pjesnika je neiscrpno vrelo poezije koja govori o svemu onome što jesmo, što smo bili i što želimo biti. Pjesnik, i kad je elegičan, nije depresivan, i kad je žalostan, nije bez nade, kad je radostan, nije bez sjete, kad je siguran, nije bez skepse, on uvijek propitkuje sebe, ali i sve nas pita tko smo, što smo, čemu žudimo i težimo i koja je svrha našeg života. Pjesnikov je izraz čist, koncizan i dorađen, karakteristična slikovitost njegovih stihova dotjerana je i usavršena. Pjesme su mu pune ritma, elegičnosti, uzvišene sjete, duboke misaonosti (refleksivnosti), ali i radosti života i življenja, što iz pjesme u pjesmu sve više dolazi do izražaja. Ivan Gaćina je pjesnik ljepote, ljepote sadržaja, ali i forme, jer estetika kojom su njegove pjesme satkane savršeno korespondira sa sadržajem, što rezultira ljepotom stiha. Ta ljepota u njegovim pjesmama je jasna, direktna i ponekad sladunjava, ali nikad banalna. I kad se radi o turobnim elegijama, te pjesme imaju ljepotu i odišu nadom i nekom uzvišenom radošću, makar ta radost bila prožeta bolom i sjetom, nerijetko i tugom.
67
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Pjesnikova snažna liričnost i neobično živahna imaginativnost daju istinsku kvalitetu njegovim pjesmama. To je moderna poezija u punom smislu riječi, dakle ne modernistička, nego zaista suvremena, premda u sebi sublimira i pjesničku tradiciju, klasičnu formu stiha, ali s izrazom koji razumije i prihvaća svaki čitatelj.
Pjesnik s velikim majstorstvom i umijećem, kao i talentom, dotiče kristalnu jednostavnost koja sliči na naivnost, ali naglasimo, „koja samo sliči na naivnost“ jer pjesnik je sve samo ne naivan, on promišlja sebe i sve oko sebe te potiče i nas da se zapitamo tko smo, što smo, kamo idemo i koji je naš smisao življenja, on propitkuje baš sve pa i samu ljepotu življenja.
Njegova snažna imaginacija omogućava mu da kreira gotovo patetični svijet ljubavi, slobode i ljudskog dostojanstva, nadanja, izgubljenih iluzija, do dubokih promišljanja o bitku i svrsi života, a nerijetko govori i o svakodnevnim, naoko običnim stvarima.
Za tog mladog pjesnika ništa nije neprikosnoveno, neupitno, do kraja definirano, definitivno. On se raduje svemu, životu, ljubavi, radu, stvaranju, ali istovremeno i sumnja u sve i propitkuje sve u sebi i oko sebe, jer nikada ni u koga ni u što nije do kraja siguran. On promišlja život u njegovoj punini.
Ivan Gaćina je prije svega pjesnik liričar, njegov talent za harmoničnu i rafiniranu ljepotu stiha za „muziku riječi“ je toliki da za njega možemo slobodno reći da je jedan od najpoetičnijih poeta i jedan od najliričnijih pjesnika mlađeg naraštaja, što bez sumnje ukazuje na to da je pred ovim, već sada renomiranim pjesnikom, iznimna pjesnička budućnost.
Iz Ivanovog stiha izvire zadivljujuća svježina, u njegovim pjesmama novim kvalitetama zazvučale su i ljepota, radost, tuga i sjeta, u jeziku koji je svojevrsni aranžman, i to poetski aranžman za sadržaj koji govori o bitnim, krucijalnim stvarima života. Radi se o zaista rafiniranom, krajnje dotjeranom poetskom djelu, ali ne u zanatskom smislu, nego dotjeranom u uzvišenom, umjetničkom smislu.
Pjesnikova hipersenzibilnost, naročita osjetljivost i senzibilnost za melodičnost, suptilnu struju njegovih stihova koji kao da se prelijevaju jedan u drugi i kao da poniru jedan iz drugog u današnjem moderno pjesničkom izričaju iznimno je rijetka.
Ovaj pjesnik se zna radovati do obijesti, zna voljeti do beskraja, tugovati do beznađa, on zna iz dubokog bola iscijediti kristalne suze, on se zna ljutiti do čuđenja, ali se zna i boriti do kraja iako je u stalnoj nedoumici tko će pobijediti pa i kad je gotovo siguran u pobjedu, on se pita i propitkuje „a što s pobjedom“. A kad je siguran u poraz, nikada nije bez nade i kao da nam preporuča, „morate se boriti do kraja“ jer Ivan nam svojim pjesmama zapravo poručuje, „da možemo biti pobijeđeni, ali nikada ne možemo biti i poraženi“. I tu nam zapravo Ivan otkriva krajnji smisao, svrhu i filozofiju života.
Ivanove pjesme su uraci – pjesničke minijature visoke kvalitete, visokog stilskog izražaja i sadržaja. Može se slobodno reći da su njegove pjesme „poetski akordi“ duha i duše u kojima svatko može prepoznati pa i spoznati samoga sebe. Pjesnikovi stihovi pjevaju kroz harmonične ritmove i melodije, on osjeća vrijednost i snagu samog jezika i riječi, kao bitnih elemenata poezije. U tome se mogu naći i stanoviti nedostaci i praznine, istina u manjoj mjeri, kako u sadržaju tako i u formi, ali ostaje nepobitna činjenica i dojam da pjesnik pokazuje put kako se mora cijeniti i respektirati jezik kao nešto bez čega nema prave vrhunske poezije.
Ivan Gaćina vrlo seriozno i temeljito shvaća rad na poeziji, i onda kada izražava ekspresivnu ljubav prema životu, i kada lamentira o metafiziciranoj smrti ili nedokučivom beznađu. On uvijek, ali baš uvijek, uporno i nenametljivo pokušava složiti nove fakture stiha i u tome izvrsno uspijeva i to je njegova pobjeda. Pritom ga vodi misao, duša, duh, osjećaj za lijepo, radost življenja i stvaranja, ali je spreman prihvatiti i tugu, sjetu, kao i žal života, ali uvijek ide naprijed, nikad se ne miri s porazom.
Njegov jezik i stil su rafinirani, ali i sofisticirani u isto vrijeme. Pjesnik prati u razvoju misao, osjećanje, i traži adekvatnu riječ koja baš njega izražava smislom, intonacijom, slikom, bojom i treperenjem. On traži riječi koje upravo zahtijevaju da idu jedne s drugima. To je jedna kvalitativno nova umjetnička poezija koja, kako prije rekosmo, jest pravi „poetski akord duha i duše“, sublimat poetske ljepote. ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
68
Od nas, čitalačke publike, traži skrušeno i nenametljivo, gotovo ponizno, da budemo potporanjemu, ali i samom sebi, jer Ivan kao i njegovi čitatelji kroz poeziju proživljavaju i doživljavaju sve, i život, i radost, i bol, i tugu, i sjetu. Istina, svatko na svoj originalan način, ali i pjesniku i nama čitateljima zajedničko je da moramo ići naprijed bez obzira na sve, a na to nas pjesnik i podstiče.
možemo konstatirati da je Ivan već zakoračio u tu veliku pjesničku budućnost, onnju već živi u svojim pjesmama. Te su pjesme prijemčive i zanimljive, i kod tzv. široke obične publike, ali i kod ozbiljne kritike jer bez sumnje i jedni i drugi složit će se oko toga da su te pjesme izraz i emanacija velikog pjesničkog talenta Ivana Gaćine, koji se nakon ove druge zbirke pjesama može okušati i u drugim književnim formama, te će zacijelo i u njima postići jednak uspjeh, te izazvati radost kod čitatelja, a pohvalu kod kritike.
Ovaj drugi ciklus pjesama kvalitativno i logički se nadovezuje na prvi ciklus „Tebe traži moja rima“, i bez sumnje, i ovaj ciklus će naići na izvrstan odjek i kod čitatelja, odnosno publike i kritike jer iz pjesnika progovara čisti talent. Teme su kako rekosmo vječne i neprolazne, a opet tako svakodnevne, obične, bliske svakome od nas. Pjesničke minijature Ivana Gaćine rađene su u maniri vrhunskog artista i stilski dotjerane do savršenstva, ponekad i stilizirane, te predstavljaju vrhunsku poeziju ovog mladog i vrlo talentiranog pjesnika. On u svojim pjesmama kao da kreira stvarnost, ali istodobno snagom svog poetskog talenta Ivan tu stvarnost i rekreira, i stvara od naoko običnih, jednostavnih, svakodnevnih stvari, čudesne događaje i slike u sebi i oko sebe, i stvara novu pjesničku stvarnost „sui generis“, u simbiozi s nama čitateljima koji njegovu poeziju čitamo bez daha. Kroz govor o naoko „običnim i banalnim stvarima“, pjesnik progovara o tzv. „vječnim temama“ – smislu života, bitku, ljubavi i dr., a to čini na originalan i krajnje rafiniran način. Njegove pjesme su poetski skladne, odišu harmonijom, ali i nekom čudesnom snagom i vedrinom, pa i onda kada progovaraju o tuzi, boli i sjeti, jer Ivan se nikad ne predaje sudbini, pa i onda kada se čini da je sudbina jača od njega. On u svemu vidi novu nadu, neko novo svjetlo,njegove pjesme nas podstiču da uvijek treba ići naprijed i da se nikada ne predajemo, čak i onda kada se čini da je sve izgubljeno.
Poetski izraz Ivana Gaćine u njegovoj drugoj zbirki poezije „Tvorac misli / Prolaznik u noći“ je jednostavan, čist, ali istodobno i kompleksan, tako da te pjesme predstavljaju vrhunac Ivanove umjetničke poezije, duše, duha i ljubavi. Nakon njegove prve zbirke poezije „Tebe traži moja rima“, u recenziji smo apostrofirali da je pred Ivanom velika pjesnička budućnost, a sada nakonnjegove druge zbirke poezije „Tvorac misli / Prolaznik u noći“, bez imalo pretjerivanja 69
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
POEZIJA RADMILA MILOJEVIĆ
CERSKA BITKA Avgustovsko nebo otvorilo sve izvore svoje. Povorke vojnika kao senke hode. Noć pokoja ne da, vlagom natopljeno sve je. Kanonade gromova, zdencem neba ko vulkani da gore. Vlagom natopljeno sve je. Brdoviti teren, noge kroče kroz vodu i blato. Noć tamna i teška ko olovo zaogrnula predeo i ljude i stoku. Nevreme se stiša, trajalo je nekoliko sati. Srpski vojnici ugledaše Cerom vatre gore. Odjednom, ko čarobnim štapićem, da neko mahnu, sve se pogasiše. Plotuni iz puške tišinu razbiše. Jedan srpski vojnik zastao da vodu pije. Ugledao, za drveće konji privezani, voska mirno spava. Priupita: "Je li bre, je l' to mitraljesko odeljenje 2. puka?" Oni ćute, jedan od njih u snu se promeškolji, mrmljanjem progovori. Švabe po govoru i poznah slavni Stepo komandante. Švapska vojska na bojištu čuje kako Stepa komanduje. Тrubni znaci, pucnjava užasna Cerom se prolama. Vodila se borba ko da noć i nije. Svom žestinom Srbi se boriše do ponoći osvojiše Malu lisinu. Od ponoći poče juriš za jurišom za Veliku lisinu. Kota za kotom je pala. Pešadija srcem u boj junački kretala. Švapsku vojsku tuče i premeće, i Švaba i Srba mrtvih i ranjenih na sve strane. Svršena je bitka, pobedna i slavna. Mladi vojnik leži u lokvi krvi prepun rana. Dečak, dobrovoljac od šesnaest leta, Stanislav Sondermajer iz Beograda. Gimnazijsko dete IV razreda, koporan izrešetan, knjižica mu đačka, u maturskoj bluzi, slika. Sahraniše ga majke sela Bogosavca, devojke ispleše mu venac, a nad humkom zasadiše cveće, suzom ga zališe. Najmlađem junaku Cerske bitke.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
70
BELI ORLOVI
Bledi obrisi planina, vrhovi tamniji i od neba. Duboka tišina, ni šaptaja u koloni, ni rzaji konja. Samo bezbrojne zvezde vidike pale, studeni vetar svuda se vije. Put srpskih vojnika sa starim kraljem pun je jeda i žuči. Za slobode čast i naroda spas uputili se preko šara albanskih planina. Po kaljavom drumu kolona se kreće, početak se nemo ljulja. Na liri života već se kidaju strune. Jači su i od smrti. Ogromna teška senka nad njima pada ko paukova mreža, tankim koncima veze. Nepregledna hrpa ranjenika tiho grca, jauče i krv iz rana na mahove pljusne. Iz crnih dubina albanskih planina čuje se kako kamenje pada. Svak je utonuo u misli svoje. Negde u daljini ugledaše more, odjednom začuše crkvena zvona ...zvone... Pesma iz svih grla odjednom kreće. Pomaljaše se blago svetlosti zore, zamirisa i more. Rasklopio dan trepavice svoje. Osta za njima visoko planinsko gorje. I jasno sunce nad kolonom granu ko melem privijen na ranu. Vaskrsli Srbi iz boja nepravednog od svetskih sila. Mnogi za rod, slobodu roda dadoše glavu... Al' duhnjihov osta u nama. Mnoge od njih proguta i „Grobnica plava“, proguta more. Na ostrvu Vido izvidaše rane svoje, grčki narod uze ih u okrilje svoje... U toj herojskoj borbi smrti nema. I sada beli orlovi ponosno lete. Nad našim gorama ponosno šire krila – slobodom lete... Zastavu srpsku krase, trobojka kao živa.
PUPOLJCI LJUBAVI Dok zvezde pod kojima spavamo mir nam donose... Kroz zlatni okvir svog sna sena tvog osmeha dolazi iznenada. Pokriva me svaki put. Tvoj lik još boji mi snove. Gledao si me zaljubljeno. Naša srećna zvezda sada je predaleko za nas. Sećam se proleća ljubavi majske. Moja suza poljubila je usne tvoje. Pokušavali smo zapaliti noć. Plesala je u vatrenom krugu ljubavi naše. Mi mladi, ludi, radost beskrajna... Srca su govorila umesto nas. Plavi ogrtač noći prostro se nad nama. Svici izleteli iz trave svi. Zvezde žarom gore kao da se ko fenjeri pale. Oganj iz srca tvoga zahvatio i srce moje. U grudima burom tuče. Polako vene pupoljak prve ljubavi naše. Sena tvog osmeha još boji mi snove. Pokriva ko najfiniji zvezdani ogrtač. 71
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
PESMA Горан ВИТИЋ
ЗЕНИЦЕ ОКА ЉУБИМ Зенице кристалне ока љубим жаросјајне те две искре моје, јер ни једне ни су као твоје зенице љубим зато што постоје.
Кад у њима заискри та искра та је искра део искре моје, у њима се стапамо у једно не делимо више се на двоје. Заводничке што ми песме поје што чежњиве увек ноћу сјаје, праскозорјем што ме ноћу споје па се молим да још вечно траје. Моје туге што најбоље схвате што ми осмех на то лице врате, у времену што ми време крате што ме верне сад кроз живот прате. Кад у њима заискри та искра та је искра део душе моје, у њима се стапамо у једно Не делимо више се на двоје. Београд, 09.11.2005 год. у 20:00 час.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
72
SCENA
Objavljen zbornik mladenovačke kratke priče i pripovetke Tekst: Jelena SKROBIĆ Fotografije: Branislav BANKOVIĆ U okviru manifestacije Kulturno leto, koja je ove godine održana od 24. juna do 3. avgusta, Udruženje književnika i ljubitelja knjige Litera-Mladenovac je organizovalo tri književne večeri na kojima je promovisalo svoja nova izdanja. Poštovaocima književnosti u Mladenovcu su predstavljene dve pesničke zbirke-„Deskriptivni krug verbalizovanih slika“/“U pupku svemira“ pesnikinje Sanje Raščanin i „Svet satkan duginim bojama“ Slađane Đurić Živković, a poslednje književno veče je bilo posvećeno promociji zbornika mladenovačke kratke priče i pripovetke, „Prozor u dvorište“, koji su priredili mladenovački književni stvaraoci Ognjen Petrović i Zoran Antonijević. U zborniku, čiji je naziv inspirisan filmom Alfreda Hičkoka iz 1954. godine („Rear window“), objavljeno je četrdeset osam kratkih priča i pripovedaka koje je napisalo devetnaest autora: Abraham Adler (Goran Mijuković), Jelena Arsić, Bojan Babić, Branislav Banković, Jelena Vukanović, Zoran Grujić Gruja, Stevan Đorđević, Svetislav Janić, Violeta Jovanović, Aleksandra M. Lalić, Stefan Matijević, Pavle Mijuković, Nikola Milović, Predrag Milojević, Aleksa Novičić, Sanja Raščanin, Jelena Skrobić, Tihomir Stevanović i Dušan Stojković. Neki od navedenih autora već imaju bogato književno iskustvo, poput Dušana Stojkovića koji se bavi pisanjem pesama, pripovedaka, eseja, književnih kritika, romanopisca Bojana Babića, višestruko nagrađivanog dramskog pisca Tihomira Stevanovića, a ima i autora čije su se kratke priče ili pripovetke, zahvaljujući ovom zborniku, prvi put našle pred širom čitalačkom publikom.
73
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Priređivači ovog zbornika su nastojali da odaberu tematski i žanrovski raznovrsne kratke priče i pripovetke kako bi bili zadovoljeni različiti ukusi čitalaca. Na ovaj način, oni su napravili svojevrstan presek savremene mladenovačke proze. U zborniku ima priča/pripovedaka sa istorijskim temama, npr. “Misteriozne barikade” Tihomira Stevanovića, ali i onih koje se bave problemima savremenog društva i čitaocima približavaju život ljudi sanjegovih margina (“Pozornica” Svetislava Janića, “Ponovni susret” Jelene Vukanović i druge).
Ognjen Petrović, jedan od priređivača zbornika, ističe u Belešci priređivača da bi ova knjiga trebalo da pokaže „šta se to, i još važnije-kako, piše u našoj neposrednoj blizini, takoreći u komšiluku“ . On smatra da u Mladenovcu postoji živa i dinamična prozna scena kojoj nedostaje još samo književni prostor da bi glasovi koji je sačinjavaju stigli do čitalaca. Sanja Sarić, osnivač Udruženja književnika i ljubitelja knjige Litera-Mladenovac, istakla je zadovoljstvo zbog toga što Mladenovčani prepoznaju trud pisaca i stvaralaca da malo promene stanje u našem gradu. Ona je dodala da se priređivači zbornika nisu držali forme, teme, motiva, već su prepoznali sve što je vredno u najnovijoj mladenovačkoj prozi. Takođe, Sanja Sarić je naglasila da je Litera-Mladenovac pomogla da se dođe do sredstava za objavljivanje ove knjige i zahvalila je Gradu Beogradu i Gradskoj opštini Mladenovac. Veliki broj prisutnih na književnoj večeri, koja je održana u svečanoj sali Gradske opštine Mladenovac, pokazao je da su Mladenovčani zainteresovani za književna dela koja nastaju u njihovoj sredini i da cene napore svojih sugrađana da prošire i obogate mladenovačku književnu scenu.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
74
KULTURA
Књига као културолошки феномен Небојша АМАНОВИЋ Дa ли нештo тoликo стaрo и дрaгoценo у нaшoj цивилизaциjи мoже дa пoстojи a дa ниjе oпрaвдaлo свojе пoстojaње? Сигурнo не мoже. Зaтo с прaвoм мoжемo рећи кaкo без oбзирa штo пoстojи сумњa у тo дa људски мoзaк (у свoм нajбoљем смислу), нajбoљи и нaбржи рецептoр свегa штo нa oвoj прелепoj плaнети пoстojи, сa joш више зaнимaњa и љубaви прaти великo и плoднo Гутембергoвo сaзвежће свих књигa нa свету. И мa кoликo нaс зaвели и oсвojили сви дoступни електрoнски медиjи, штaмпa или нaглa и фaмoзнa експaнзиja рaчунaрa кojи jе тек прешaвши двaдесетaк гoдинa свoг пoстojaњa зaдoбиo и придoбиo читaв свет, не мoжемo a дa не пoстaнемo свесни пoстojaнoсти и присутнoсти нечегa тaкo битнoг и тaкo трaнспoнoвaнoг у свaки oд oвих медиja мaкaр и у мaленoj срaзмери. To jе свaкaкo КЊИГA. Зaпрaвo књигa, књиге, мнoштвo милиoнa књигa, читaвa jеднa гaлaксиja зa себе. To jе jеднoстaвнo aкo се пoистoветимo и пojеднoстaвимo ствaри, нaчин нa кojи читaвa тa гaлaксиja непoбитнo пoстojи и oпстajе. Мнoгoструке су нaмене и дaлекoсежни су путеви књиге. Oд oбрaзoвaњa кojе oнa свaкaкo пружa oд свoг нaстaнкa, oбухвaтajући нajрaзнoрoдниjе oблaсти људских делaтнoсти, дo људске oсећajнoсти, фaнтaзиjе и мaште светa пo себи тoликo рaзличитoг и пaрaлелнoг oвoм нaшем, дaкле светa уметнoсти и сaме књижевнoсти. Oпште-oбрaзoвни, спoзнajни или дидaктичкo-уметнички кaрaктер књиге дoпринoси њенoj свеприменљивoсти кao и кoмуникaтивнoсти. Сaм чин кoмуникaциjе сa читaoцем имa нa себи тежaк зaдaтaк приближaвaњa, дoкaзивaњa, успoстaвљaњa кao и прихвaтaњa свегa штo нaм књигa нуди. Taj свет jе дoступaн и вишеслojaн, његoвo пoреклo jе његoв aутoр кojи пoсле низa перипетиja и прoблемa успевa дa делo свojих спoсoбнoсти у интлектуaлнoм, oсећajнoм, психoлoшкoм и едукaтивнoм смислу учини дoступним нaмa читaoцимa и пoмoгне нaм дa рaзрешимo дилеме, слутње или смутње пред кojе нaс стaвљa нaшa интелигенциja или бoље рећи егзистенциja. Зa књигу кoja нaс jе едукoвaлa увек ћемo рећи: "Бoже, тa књигa ми jе пoмoглa дa сaзнaм тo и тo...", или "Хвaлa, сaдa знaм више o тoме и тoме...", a дa при тoм ниjе сaмo у питaњу фaкултетскa или билo кoja диплoмa. Дoк зa књигу лепoг белетристичкoг сaдржaja рећићемo: "Дa, вoлим jе. Зaр тo ниjе предивнa књигa o тoме и тoме..." и тaкo дaље. Све у свему стaрo геслo знaчи: "Књигa jе дa се читa!", aли штa с
тим, зaпрaвo дa ли се сaдa читa више или мaње, или пo чему се сaдa не читa "дoвoљнo", и oткудa "пoплaвa писaцa". тo и jесу сумње мoдернoг светa. Зa Емилa Зoлу, лoше нaписaнa књигa jе "злoчин". Сa мoрaлне тaчке гледиштa, сaм чин писaњa и пoвлaчи неке oд тих дилемa: дa ли jе све тo штo jе изреченo, изреченo нa прaви, системaтски нaжин. Дa ли су нaши судoви тaчни или тo нису? Пoсмaтрaнo из тoг углa мoглo би се рећи и зa jеднoг Хoмерa дa jе "безличaн". Или мoждa зa Џojсa дa jе "без дистaнце". Oбjaснити људскo делaње у времену jе тешкo и тешкo пoлaзи зa рукoм и нajвећимa aкo књижевнoст пoсмaтрaмo кa "прoизвoд чoвекa". Aли пoзнajемo ли дoвoљнo и "женскo писмo", нaиме штa се тo жене усућуjу дa мисле и пишу, и сa друге стрaне штa нajвише вoле дa читajу. Фaбулoзни стил jедне нежне и префињене Вирџиниjе Вулф, мудрoст и тежинa jедне Исидoре Секулић или мoждa Aрундaти Рoj кoja неминoвнo делуjе пoмaлo сурoвo и непaтвoренo дoписуjе стрaнице светa кojи jе joш увек "трећи свет". Нa први пoглед тешкo jе прoценити штa jе тo "пaд" у литерaрнoм смислу, jер сетимo ли се неких oд примерa листе чекaњa светских величинa, уoчићемo дa jе и Џojсу зa "Дaблинце" билo пoтребнo десетaк гoдинa. С прaвoм вaљa пoрaзмислити дa jе свaкa књигa дoбрoдoшлa, a дa oнеретке, изузетне и нajвеће сaчекajу свojе читaoце и у другoм милениjуму. To зaхтевa признaње дa "првa тумaчењa", дoнoсе неснoсне тешкoће и пoтoм свaкaкo нерaзрешиве. Узмимo зa пример и Ђулиjaнa Бaрнсa. Свaкa његoвa књигa кao дa jе "пaзл". Tешкo jу jе рaзрешити без већ унaпред дoгoвoрене слике. Oтудa и пoлемичнoст, oтудa и зaстрaњивaње кojе пoдсећa нa "рaт ружa". Рaзликa измећу дoбрoг и лoшег се не мoже лaкo илустрoвaти и зaистa немa пoуздaних критериjумa. Зaтo се с прaвoм питaмo дa ли jе сентиментaлнoст пaсиoнирaних читaлaцa кoмичнa oстaтку светa кojи тo ниjе. Кoликo уделa имa прoтивречни ефекaт неке oд глaвних темa рoмaнa кojи несумњивo и спaдa у нajвећи деo oнoгa штo читaлaчкa публикa "гутa", нa емoциjе читaлaцa и њихoв илузoрнo зaљубљени пример. Резултaт jе нajмaње двoструк, и пoнекaд истo тaкo прoтивречaн. Дa ли jе триjумф jедне књиге трaгедиja или кoмедиja зaблудa, или пaк нештo сaсвим супрoтнo? Tешкo jе тo oдредити. Дoбри критичaри ће без сумње oдгoвoрити дa свa oвa питaњa нису ни битнa. 75
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Jер триjумф књиге jе сaм пo себи и дoвoљaн и пoсебaн, тaкo дa jе великaнимa писaне речи зaистa тешкo прoтивречити. Кaкo aфинитети читaлaцa ширoм светa утичу нa aфинитете читaлaцa нaшег гoвoрнoг пoдручja ниjе jеднoстaвнo зaкључити. У тoм смислу Ивo Aндрић jе несумњивo нaш врхунски литерaтa или чoвек oд перa кojи jе измaмиo нajвише уздaхa и емoциja прoбрaне елеите мећу читaoцимa и тo не сaмo кao Нoбелoв лaуреaт. Jеднoстaвнoст, дaлекoсежнoст и дубoкoмисленoст његoве реченице нису oстaвиле рaвнoдушним ни oне кojи нису склoни рaзрешaвaњу кључних прoблемa Бaлкaнa или oсмaнлиjске дoминaциjе нa истoм. Чини се дa књиге у свoм нajтaнaниjем смислу утичу мa кoликo дa jе тирaж безнaдежaн или нaизглед инпoзaнтaн. Некaдa jе дoвoљнo сaмo бити упoзнaт сa сaдржинoм из "друге руке" или прекo билo кaквoг видa дajџестa пa сте сaмим тим инфoрмисaниjи или свесни њихoвoг дaлекoсежнoг утицaja. Jеднoм речjу немa чoвекa нa плaнети кojи ниjе прoчитao никaдa ништa или jе тaкo мaли и зaнемaрљив прoценaт oних кojи књигу никaдa нису ни држaли у руци. При тoм су тaкве кoнстaтaциjе гoтoвo немoгуће зa нajвећи деo пoзитивнoг или нпaреднoг чoвечaнствa мa кoликo дa тим терминoм и дaље бaрaтajу левичaрски мислиoци, пoштo jе мoдернa цивилизaциja учинилa књигу дoступнoм у свaкoм смислу. Дa се у тoме нaпредoвaлo дo неслућених срaзмерa дoкaз су зa сaдa joш увек ретке књижaре у кojимa jе тренутнo мoгуће зaхвaљуjући рaчунaрскoj технoлoгиjи oдштaмпaти влaстити примерaк књиге билo кoг aутoрa из билo кoг делa светa укoликo jе oнa кaтaлoгизoвaнa или у рaзмери без oбзирa дa ли се рaди o белетристици или претежнo стручним издaњимa из гoтoвo свих oблaсти. Пoсебнo питaње свaкaкo jе и: "Штa jе тo штo књигу нa први пoглед чини приjемчивoм?" Студиja o мaркетиншкoм плaнирaњу пoљa издaвaштвa сигурнo мoже пoстaти зaсебнoм темoм у нaшем oсврту нa фенoмен књиге. Пoзнaтo jе дa jе oнa мa кoликo сензибилниjи и интелетуaлниjи, ипaк мaркетиншки предмет. Знaчи књигa се истo тaкo купуjе кao и билo штa другo у свету, с тим дa ниjе лaкo ни прoдaти jе пгoтoвo aкo ниjе у питaњу приручник из рaчунaрскoг прoгрaмa, брoшурa o интернету или билo штa прекo пoтребнo кao нa пример књиге o дoмaћинству, исхрaни или лечењу биљем. У тoм смислу oсврнимo се нa прoблем бест-селерa. Joш oд "Хлaднoкрвнoг убиствa" Tрумaнa Кепoутa кojи предстaвљa прву књигу бест-селер у Aмерици и чиjи aутoрски хoнoрaр зa писцa несумњивo jе joш увек недoстижнa сумa зa велики деo aутoрa (рaди се o цифри oд 1000000 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
дoлaрa), oвaкви издaвaчки пoдухвaти сврстaвajу се у ретке. Пoследњи тaкaв пoдухвaт jе свaкaкo нaпрaвилa списaтељицa Џ. К. Рoулинг сa свojим рoмaнимa o дечaку чaрoбњaку Хaриjу Пoтеру. Милиoни деце ширoм светa имaли су прилике дaсе упoзнajу сa oвoм књигoм, a снимљен jе и истoимени рилм премa првoм нaстaвку. Aкo се случajнo зaтекнете неге у Aмерици, "Хaри Пoтер" и читaв aсесoaр рaзнoрoдних игрaчaкa кojе су нaстaле пoвoдoм књиге, нa дoмaк су руке у билo кojoj прoдaвници, знaчи не сaмo књижaре већ и сaмoпoслуге и прoдaвнице сувенирa имajу нa свojим витринaмa књиге тoг типa кojе предстaвљajу jеднoстaвну рaзбибригу и читajу се пoпут ревиjaлне штaмпе. Чини се jеднoстaвниjе рећи кaкo зa књигaмa пoпут "Пoтерa" имa трaжње и дa свaкaкo тaквa издaвaчкa делaтнoст пре свих прoфитирa зaхвaљуjући свoм прoдукту без oбзирa кoликo oпстajе сaмa пo себи и пре свегa jе сaмa себи дoвoљнa. Читaни писци, пoпут Бушнелoве и Хoрнбиja (ниjе случajнo дa jе у питaњу aнглoсaксoнскo гoвoрнo пoдручjе) дoстижу и пo некoликo издaњa, пример jе четвртo издaње рoмaнa Никa Хoрнбиja "Хигх Фиделитз" кoд нaс. Цепaњем прoстoрa бивше Jугoслaвиjе нa више зaсебних држaвицa дoбили смo недoстaтaк дoмaћих бестселер писaцa и рoмaнa. Кao дa jе изгубљен интерес зa дoмaћег писцa кojи jе без oбзирa нa спoрaдичне пoкушajе ("Време књиге" и тд.) oстao сaм. Књиге сускупе и зa нajпaсиoнирaниjе купце пa се све виШе oдлaзи у библиoтеку кoja jе свaкaкo jедaн oд нajплеменитиjих и нajoзбиљниjих чувaрa књигa и читaлaцa. Без рaспрoстрaњене библиoтечке мреже, не сaмo дa би се мaње читaлo негo би и свaкo усaвршaвaње билo гoтoвo немoгуће. Дoк зaвршaвaм oвajесеj, свестaн сaм чињенице дa се нa свету у oвoм мoменту пишу стoтине хиљaде књигa кojе ће угледaти светлoст дaнa и бити дoступне читaoцимa. Oнo штo jе сигурнo дa без oбзирa кoликo пoкушaвaли дa пoсмaтрaмo књиге и тo литерaтуру пре свегa, пoстaлo jе jaснo дa читaoчеве aсoциjaциjе не мoгу увек бити исте, те дa се oне мењajу. Сaмим тим, дa се кoмуникaциja измећу читaoцa и писцa мoже схвaтити кao нештo живo и никaдa aпсoлутнo. И кao Штo jе Х. Р. Jaус приметиo, тиме штo су се читaoци oпределили дa jедну књигу читajу, oни су jе и oдaбрaли. Читajући oни jе и вреднуjу. Пoзитивнo: укoликo jе прихвaтajу, вoле и признajу, или негaтивнo: укoликo jе предajу зaбoрaву. Jеднoм прихвaћенo делo пoстajе делoм трaдициjе и непoсреднo утиче нa рaзвoj књижевнoсти. Taкo писaц ствaрa делo, a читaoци писце.
76
KULTURA
Lingvistika potvrđuje Bibliju - poreklo i nastanak jezika Nebojša AMANOVIĆ Pitanja porekla i nastanka jezika od davnina je zanimalo ljude. Njime su se bavili filozofi, mistici i naučnici svih vremena. Konačno rešenje pitanja porekla i nastanka jezika nije, međutim, ni do danas pronađeno. Među ponuđenim rešenjima, izdvajaju se sledeća: 1. Čovek je razvio jezik da bi zadovoljio svoje različite potrebe.
2. Jezik je nastao oponašanjem različitih znakova iz prirode i krikova divljih životinja, pri tome se navodi primer čoveka koji se vratio iz lova i želeći da prenese svoje novo iskustvo svojim najbližima, počeo da oponaša zvuke iz prirode i glasove divljih životinja. 3. Jezik je nastao procesom evolucije, dakle, postepenim razvojem i usavršavanjem čovekovog mozga.
Govor, odnosno jezik, a samim tim i slovo, kao njegov osnovni znak, fenomen je karakterističan samo za ljudska bića. Godine 1769. Johan Herder ističe misao o neraskidivoj vezi između misli, govora i slova. Iako se danas jezici u mnogome razlikuju jedan od drugoga, on smatra da svi jezici vode poreklo od jednog istog jezika, kao što svi ljudi vde poreklo od zajedničkih roditelja. Šta na sve ovo kaže moderna nauka? Krajem 19. veka razvila se naučna grana nazvana komparativna filologija, koja se bavi proučavanjem sličnosti i glasova u različitim jezicima sveta. Po njoj svi evropski jezici i indijski jezik nazvani su jednim imenom indoevropski jezici, pa otuda istraživanja pokazuju da i slova nastaju iz ovih jezika. Oni, naime, vode poreklo od jednog zajedničkog jezika koji se zvao sanskrit, a govorio se u drevnoj Indiji i oblastima oko nje pre nekih četiri hiljade godina pre nove ere. Smatra se da je sanskrit stariji i od najstarijih evropskih jezika, grčkog i latinskog. Naučnici, dalje smatraju da svi indoevropski jezici uključujući i sanskrit, grčki i latinski, vode poreklo od jednog još starijeg, zajedničkog jezika o kojem ne postoje pisani spomenici ni dokazi, a koji su oni nazvali proto.indoevropski -PNE-.
Naučnici, naime, nisu sigurni da li su reči iz protoindoevropskog jezika zaista tako i pisali, jer nema niakvih pisanih dokaza, izveštaja ili spomenika o njemu. Međutim, svi su sigurni da se tim jezikom govorilo pre nekih šest hiljada godina, dakle u vreme koje Biblija označava kao vreme nastanka Zemlje i čoveka. Biblijski izveštaj iz I Mojsijeve knjige, 11. glava počinje rečima "A beše na celoj zemlji jedan jezik i jedna reč". Moguće je, čak verovati, da je jedan od semitskih jezika kao što su jevrejski i aramejski slični jeziku kojim su ljudi govorili pre podele jezika. Tako se izraz "razdelila zemlja" može razumeti, ne samo, kao izraz koji opisuje podelu tadašnje jedinstvene kopnene mase na sadašnje kontinente, kako to smatraju geolozi i geokontričari, već i kao izraz kojim su se kasnije opisivale podele ljudi na jezike, plemena i narode, koji su kasnije nastali od pojedinaca, porodica i grupa razdeljenih po Zemlji. Verujem da će se saznanja i na ovom naučnom području i dalje umnožavati i da će biti još naučnika različitih preokupacija koji će, služeći se dostignućima savremene nauke dokazati verodostojnost i autentičnost biblijskih izveštaja o jeziku kao božanskom daru čovečanstvu, te prema tome i božanskom poreklu različitih jezika.
77
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
KULTURA
Vidiadhar Surajprasad Naipaul / Vidjadar Suradžprasad Najpol: Islam, nacionalizam i demokratija Snežana MARKO MUSINOV
U Daki 2016. Fotografija preuzeta sa: https://en.wikipedia.org/wiki/V._S._Naipaul Na svežu avgustovsku vest o smrti nobelovca, osamdesetpetogodišnjeg britanskog knjževnika indijske krvi Vidjadara Suradžprasada Najpola (1932, Trinidad, Karibi-2018, London, Ujedinjeno Kraljevstvo), američko-iranski kolega po peru Majid Naficy promptno se oglasio na blogu iz daleke Kalifornije (Majid Naficy's blog: V. S. Naipaul: Islam, Nationalism and Democracy http://iroon.com/irtn/blog/12878/) prisećajući se svog komentara na piščeve misli koje je obnarodovao sedamnaest godina ranije prvo na farsi jeziku. Tekst je propratila i slika iz mlađih dana, bez brade i brkova. Meni je najbliži citat: Islam, like any other religion, has to wear the national dress of the people in order to enter a new land. The strict fundamentalists see only the religious dogmas and try to suppress the expression of any cultural nuances within the religious form. But life gradually removes their illusions and covers the religious dogmas with local colors./ ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
78
Islam, kao i svaka druga religija, mora da se prilagodi načinu života ljudi u čiju zemlju ulazi. Zadrti fun-
damentalisti se obaziru samo na religiozne dogme i pokušavaju da potisnu izražavanje bilo kakvih kulturnih nijansi unutar religiozne forme. Ali život postepeno uklanja njihove iluzije i prekriva verske dogme lokalnim bojama. Ovaj citat ujedno ima i povezanost, t.j. reflektuje na Nafisijeve stihove u pesmi Sweet Accent/Ljubak akcenat, gle koincidencije, napisane dva dana pre smrtnog časa
Vidjadara
Suradžprasada Najpola.*
Sweet Accent / M.Naficy, August 9, 2018
Ljubak akcenat / M.Nafisi, avgust 2018.
I like the sweet accent
Sviđa mi se dopadljivi akcenat
Heard on the stairs this morning:
što sam ga čuo na stepenicama jutros:
Persian with a hint of American.
persijski sa nagoveštajem američkog.
Years ago in Iran
Pre mnogo godina u Iranu
I saw this American accent
gledao sam na američki akcenat
As a sign of losing self.
kao na znak gubitka ličnosti.
But now with every rise and fall
Ali sada sa svakim usponom i padom
It touches my heart
dira mi srce
Because my son speaks Persian
jer moj sin govori persijski
With this accent
sa ovim akcentom
And I still have his alphabet cards
a i dalje čuvam na karticama njegova slova
In the drawer of my desk.
u fioci svog stola.
Every morning on our way to preschool
Svakoga jutra na putu ka školici
We read them on the bus
čitali smo ih u autobusu
And he learned the Persian alphabet
tako da je naučio persijsku azbuku
Before learning the English.
pre nego engleski jezik.
Prevod: Snežana Marko-Musinov * visoko obrazovani dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2001, nagrade Buker (Booker Prize) 1971, nagrade Jerusalim za slobodu pojedinca u društvu, i mnoge druge; moderan filozof, pasionirani putopisac, romanopisac, eseista, objavio je preko trideset knjiga različitog žanra. Kod nas prevedena dela: Pola života, Predeo tame, Ulica Migel. Poznat po tome što spisateljice nije smatrao sebi ravnima zbog njihove sentimentalnosti i, kako je rezonovao, uskog pogleda na svet.
79
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
NOVE KNJIGE Ivan Sokač Brodovi _
Knjiga „Brodovi“ je višejezička zbirka pesama i pripovedaka. Pesme Ivana Sokača drže temperaturu životodajne radosti i kada se prevedu na ruski, engleski i nemački jezik. Prevedene na ruski pesme su svog autora nominovale za nagradu „Sergej Jesenjin“ i predstaviće ga oktobra ove godine u Moskvi, gradu njegovih poetskih uzora, kojima je kreativnom praksom veoma blizak – imažinistički. Knjigom „Brodovi“ Ivan Sokač se utvrđuje kao pesnik majstor, pesnik širokih vidika, kao autor odgovoran prema pesničkom tekstu, koji peva snagom Međimurja, povetarcem Fruške gore, čežnjom Beograda, grožđem Toplice, utkajući svoj podvig u pletiva srpske kulture neporecivo i odano. Taj podvig prepozano je i izdavač ove knjige – Beogradska nadbiskupija koja, tako, nesebično i s ljubavlju, sa svoje strane, doprinosi cvetanju pesničke scene Srbije. Ivan Lalović, književnik IVAN SOKAČ (dipl.ec), rođen je u Beogradu 1975. godine. Prozni pisac, pisac kratke lirske proze i poeta. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i antologijama. Dobitnik regionalnih književnih priznanja za svoj rad, koji do 2018. godine predstavlja kroz sedam publikacija beletristike. Prevođen na više jezika.
BRODOVI Kada zaspiš sanjaj brodove. Oni se uvek vraćaju… Tako se i moja duša izjutra vrati kad oplovi „severni morski put“. Kada zaspiš sanjaj brodove, jer oni te silnog gneva oslobode. Njime led razbiju pa ga, ploveći dalje, nehajno u Marijanskim dubinama ostave, gde se svetovi tame dotiču… Kada zaspiš nemoj mariti gde sam. Ja ti već kafu spremam da se od puta odmoriš i pokažeš mi spavaćicu od svile, što na čaure i kokone još miriše, i na stare dudove i duhove istočnog sunca.
Kada zaspiš uvek sanjaj brodove. Oni se vraćaju… Ako se jednom i ne vrate nemoj brinuti. Ja ću te čekati na dnu okeana. Da nimfi sluga budem i fenjer nosim tamo gde se svetovi tame dotiču…
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
80
kad’ zaleprša na vetru odora što te krije, da ništa je no dokaz da me još ima, i u nevreme vreme dok bije.
NA POLЈIMA
OD RANA
Na poljima još krvi osta u prahu zemlje satrta i u korenima mnogih izdanaka mladih.
Lažna cesto, nevesto. I pseto… Svi troje smo umorni od rana. Oči sluge tamnih četinara. Teških dana, naravi i jarma.
Rađa se sa suncem duh starine i postojanja večnog u vremenu što ga nekad’ davno gradih…
Crvene mi stope poput nara, KOLODVOR pa kad gazim trag za sobom vodim. Misli moje i svakakve slutnje Zatrepti mi pogled u brzini. da obesim sužnje i uporne. Kolodvor je prepun, a jedni se za drugim spremaju na Lakše bi mi da koračam bilo, odlazak. ne bi mi se ni jelo ni snilo. Ljudi… Pa bi pseto ispred mene išlo, Vozovi… ko do sada ni treslo ni krilo. Sve sam ih sanjao. Znam kamo su krenuli i kuda će stići. Blago njima! NOĆ Toliki vidik i beskrajno prosSan svladala noć. transtvo. Molitva niz ruku odluta nekamo. Ispratim ih a u glavi mi slike pozNa prozorima okovi od kapi, nate. dremaju. …Hitro da se sklonim dok ne poluSamo mi još oči budne. dim. Snevaju… Već je dockan. A nisam ni kafu ispio do kraja. I sene zamiru. Nisam ni žar među prstima osetio. Tame svaki odsjaj prahom ugruva- …A oni već odoše. ju. A oluje treptaj ne dopire. Kolodvor je iznova prepun, Jer oči mi još budne. a jedni se za drugim spremaju na Čuvaju… odlazak. Ljudi… Dahovi šum stvore. Vozovi… A crnilo ih guta, upija. Ućutkuju se, sve tiši u znoju… Samo mi još oči sanjive. U stroju…
Na poljima još vetar struji i glas nosi gde se jače čuje. U šumu kraj humki nebitnih i praznih, gde potoci ostaju da bruje… ABADŽIJA Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva. Da te podnjom niko ne spazi, ne vidi… A od oblaka načinim somot, pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi. Onda ga izvezem srmom sa jezera umivenog vilinim suzama. U mračnoj šumi skrivenog… Od pesame ću srebrn lanac da ti ispevam, a od njiva da ti postelju spremin. Od suvih šljiva melem na vlažne usne da ti stavim, pa iz korena divljeg ljiljana vodu zahvatim, da ti žednu dušu napojim. Protkaću od kose tvoje po sebi ko gajtan niti od svile. Ko’ na fermenu mojem nekad što su bile. Pa te za ruku uhvatim i odvedem u prošlost, daleko. Da vidiš koga sve ima tamo, da znaš da i dalje postoji neko.
PROŠLOST Ređanje slika s druge strane zastora, u polutamnoj sobi, ništa je no maglovit trag sećanja. Prošlost još zove, ponekad. Možda često… Sretnemo se u besmislu obično. Biva setno. Kažem joj: taj sam što me čuvaš iza davnih dana. Možda sam malo stariji, iskusniji, lošiji… Kad’ izađeš iz stana, ne zatvaraj prozor. Moram da znam, 81
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
UMETNOST Jovan PAVLOVIĆ
Karmen Erera: Kako nadživeti besmrtnost?
Karmen Erera _ 'Bez naziva’, 1952. Sintetička boja na platnu (63.5 x 152.4 cm). Muzej savremene umetnosti, njujork
Slikarka Karmen Erera (Carmen Herrera), preživeli je svedok sada već klasičnih umetničkih pokreta i preokreta (post)moderne. Svedočila je nastajanju i nestajanju pravaca poput op arta, minimalizma, apstraktnog ekspresionizma… i strpljivo radila i čekala… i dočekala da se svet doseti da Erera nije samo svedok, već i saučesnik, i to kakav! Premašivši stotu, konačno može da se pohvali da je preživela i sopstvenu anonimnost. Brojni umetnici su za života zanemareni. Posebno oni “ispred svog vremena”, koji često tek nakon smrti postaju besmrtni. Ali je zaista retko da neko uspešno istrpi ignorisanje istorije, skoro čitav jedan vek! Strpljivo, smireno, snažno. “Pa i da me niko nije pronašao, opet ne bih bila nesretna.” Svet umetnosti slaže se ipak sa jezgrovitom konstatacijom kritičarke Gardijana, Lore Kaming (Laura Cumming), da je Erera “otkriće decenije”. Kao kod simpatičnih, sporih, ali dugovečnih bića, presudni događaji u Ererinom životu mere se decenijama. To je ne sprečava da ponosito tvrdi: “Živim u trenutku”. Njen brak sa nastavnikom engleskog jezika, Džesijem Loventalom (Jesse Loewenthal), trajao je punih šest decenija. U Džesiju pronalazi ne samo ljubavnika, srodnu dušu i bezgraničnu podršku, već i osećaj nadtelesne duhovne spone, u kojoj su reči suvišne. Poslednjih pet dekada Erera stvara u istom studijskom apartmanu u potkrovlju zgrade u Njujorku. Nakon ritualne jutarnje kafe s mlekom (café con leche), i posmatranja ulične vreve, odmah posle doručka seda za radni sto, i prianja na crtanje. Punih sedamdeset godina prošlo je otkako je Erera sa sigurnošću otkrila svoj slikarski pravac. Sve to vreme, uglavnom pokušava da “savlada” sasvim jednostavan geometrijski element – pravu (izlomljenu) liniju. “Ponekad pobedim ja, a ponekad slika.” “Nikada nisam naišla na pravu liniju koja mi se nije svidela”, kaže Erera. Tokom prve polovine života, prelazila je ipak, sa manje ili više uspeha, mnoge mrske fiktivne linije u vidu državnih, duhovnih ili rodnih granica. Erera je rođena 1915. godine, na Kubi, kao sedmo dete dobro stojećih roditelja. Otac je osnivač i urednik novina (El Mundo), a majka reporter i kolumnista. U njihovom domu redovno se okupljaju (disidentski nastrojeni) intelektualci i umetnici. Karmen upisuje studije arhitekture u Havani, koje će prekinuti udajom za Džesija i preseljenjem u Njujork, gde na sopstveno zgražavanje otkriva da je umetnik. “Kao kada shvatite da ste zaljubljeni u pogrešnu osobu.” U pokušaju da bolje upozna, razume ili eventualno preboli tu pogrešnu ljubav, Erera upisuje Fakultet likovnih umetnosti u Njujorku, gde susreće brojne druge umetnice u pokušaju. “Bile smo poput mačaka – ratovale smo”, nerado priznaje. Spas od mačijih kandži došao je u vidu saveta profesora, koji je ohrabruje da školu napusti, ukoliko želi da postane slikar.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
82
Ima li boljeg mesta za nastavak slikarske romanse, od posleratnog Pariza? Mladi bračni par seli se 1948. u Francusku, na šest godina. Konačno, Erera pronalazi svoje umetničko jato, u Salonu “Nove realnosti” (Réalités Nouvelles). Uz vodeće predstavnike bespredmetne umetnosti, poput Jozefa Albersa i Žana Arpa, i Erera svodi svoju ikonografiju na osnovne, jednostavne oblike. Evropljani su bez predrasuda. Ne nalaze ništa loše ni u tome što je Kubanka, ni u tome što je žena u uglavnom muškom društvu. Nova ostvarenja izlaže u Salonu 1949-1952. Njena platna nalaze se pored slika takvih velikana, kao što je Pit Mondrijan! No, priznanje van umetničkih krugova izostaje. Po povratku u Njujork, omaške se nastavljaju. Iako se na Kubu vraća retko, kada pomaže nekom članu (anti-režimski nastrojene) porodice, u Americi je prati kubanska etiketa. Da zabuna bude veća, Muzej savremene umetnosti (MoMA), redovno šalje emisare na Kubu u potrazi za egzotičnim i perspektivnim mladim stvaraocima. Ereru mimoilaze i tamo i ovde! Bezuspešno pokušava i da ostvari kontakt sa lokalnim avangardnim galerijama. Odbijaju da izlože njene radove uz obrazloženje da muškarci imaju prednost jer izdržavaju porodice. “Osećala sam se kao da me je neko ošamario”, priseća se. Ona i Džesi nisu imali dece. Uslediće neobičan preokret. Erera konstatuje: “Ignorisanje me je oslobodilo”. Tada počinje sasvim osobena odiseja. Oduvek povučena i delimično stidljiva, odustaje od projekta “pravljenja imena” u svetu umetnosti, upravo da bi sve svoje vreme posvetila – umetnosti. Obilazi skoro sasvim neposećene muzeje. I slika. Uporno, savesno, metodično. Džesi iznajmljuje stanove i u siromašnim kvartovima, kako bi za Karmen obezbedio više prostora za stvaranje. Karmen Erera _ 'Iberijski’, 1949. Akril na platnu na ploči (prečnik 101.6 cm). Lisson Gallery
U Parizu je Erera upoznala i zemljake (iz Amerike), kao Elsvorta Kelija (1923-2015), koji su u Evropi brusili sopstveni stil. Po povratku na rodno tlo većina je lansirala uspešne karijere. Erera danas priznaje da se ne radi samo o polu. “Znali su bolje od mene kako sistem funkcioniše. Shvatili su galerijski sistem, muzejski sistem, kolekcionarski sistem, a ja nisam bila takva vrsta ličnosti.” I pored slabijeg poznavanja sistema u kojem se muškarci bolje snalaze, Erera u Njujorku upoznaje muške kolege, poput kubanskog nadrealističkog slikara Vilfreda Lama (1902-1982), ali i one koji daleko više odgovaraju njenom umetničkom senzibilitetu pročišćene geometrijske apstrakcije, poput Leona Polk Smita (1906-1996) ili Barneta Njumena (19051970). Sa Barnetom i njegovom suprugom Anali, Džesi i Karmen su jedno vreme komšije. Od Njumena dobija možda ponajbolji životni / umetnički savet: “Ne dozvoli da te bilo šta zaplaši”. Erera obilato koristi slobodu od pripadnosti zvaničnim umetničkim krugovima, modama, uticajima. A upravo tada je najpronicljivija. Oseća snažno puls epohe. Zaranja odvažno sve dublje u duh svog doba, sa kojim kroz rad vodi bogat i plodan dijalog. Pomaže joj stečeno obrazovanje sa studija arhitekture, iz kojeg crpi disciplinu i pedantnost. “U haosu u kojem živimo, volim da uspostavljam red.” Red se uvodi preko solidno promišljene i dobro utemeljene strukture, a linija je “početak svake strukture”. Na urednom radnom stolu ostaju još samo metalni industrijski lenjir, tabele boja, papir i makaze. Uklanja i emotivne barijere: “Nemam srce za slikanje. Imam mozak za slikanje.” Radi u serijama, na velikim formatima, često u formi diptiha ili triptiha. Tokom sedamdesetih, bilo je neophodno odbaciti i boje, kako bi se doprlo do (slikarske) istine. “Sa crno-belom slikom nema laži”, ubeđena je Erera. Nastaju zaista arhitektonski jaka dela, ispunjena crnim i belim prugama, koje poput oklopa ili kostura, kriju i čuvaju začetak buduće inspiracije.
83
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Za to vreme u spoljašnjem svetu, u njenoj neposrednoj blizini, niču, trijumfuju i nestaju slikarske škole. Dvadeset godina mlađi Frenk Stela (1936), postaje slavan upravo po minimalističkim slikama sa crno-belim trakama. Barnetnjumen, sa monumentalnim plohama čiste boje, već je priznati prvoborac apstraktnog ekspresionizma. Erera i dalje stvara u samoći, ali bez početne skromnosti. Karmen Erera _ 'Žuta i crna’, 2010. Akril na platnu (91.4 x 182.9 cm). Lisson Gallery
Ispostavlja se da nije neophodno izlagati, davati intervjue ili objavljivati manifeste, da bi se aktivno sudelovalo u iskričavom repertoaru ideja. Sada znamo da je Erera u pojedinim ostvarenjima najavljivala određene pravce, ponekad i celu dekadu ranije! “Mogli smo da razmišljamo i bez priče”, kazala je za sebe i Džesija. Isto se može reći i za Ererin odnos sa dostignućima epohe u slikarstvu. Uprkos naklonosti bespredmetnoj umetnosti ili minimalizmu ili geometrijskoj apstrakciji, Erera sa odbacivanjem nepotrebnog stvaralačkog tereta, odbacuje i nametnute etikete. Već se odavno ne oseća kao autentična Kubanka, a ne želi ni da je vide kao ženu zalutalu u tradicionalno muški zanat. Sa dostizanjem opšteprepoznatljivih motiva, Erera je konačno dovoljno slobodna da bude ono što istinski jeste. “Ja sam samo umetnik, to je sve.” Tako nastaju skoro sasvim bela platna – energično prosečena oštrim uglovima ili trouglovima, poput čuvene serije “Bela i zelena” (Blanco y Verde). Briljantno raspoređeni smaragdno zeleni kraci ostvaruju istovremeno krhku i snažnu kompozicionu ravnotežu. Erera već tokom šezdesetih ostvaruje svoj besmrtni opus. Pojedina dela baš iz serije “Bela i zelena”, danas čine okosnicu njene stalne postavke u Muzeju Vitni (Whitney Museum of American Art). Tu njene slike konačno zauzimaju zasluženo mesto pored ostvarenja i Elsvorta Kelija i Frenka Stele, ali i ranije priznatih umetnica, poput Agnes Martin (1912-2004). To je isti onaj muzej koji je nekoć posećivala, bez publike. Danas je prepun. Džesi je preminuo 2000. godine, u devedeset osmoj godini, ne dočekavši eksplozivni uspeh svoje supruge. Lako se moglo dogoditi da neka od (besmrtnih) ostvarenja budu uništena. Erera je slike skidala sa rama i uvijena platna skladištila u plakare (čak i oko takvih, delimično oštećenih radova, kolekcionari se danas otimaju). Onda je kreativnost premašila kapacitete svih privremenih magacina, i Erera odlučuje da platna prosledi dugogodišnjem prijatelju. Kada se Toni Bičera (Tony Bechara) 2004. pojavio sa poverenim delima u privatnoj njujorškoj galeriji, sudbina izvodi svoj poslednji trik. Jedna od tri umetnice, iz zakazane izložbe, upravo je odustala. Erera uskače. Konačno prodaje svoj prvi rad, u osamdeset i devetoj godini života. Epilog priče prikazan je i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i u Tejt galerijama u Londonu.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
84
Poput preživelog brodolomnika sa plovidbe kroz vreme, Erera je konačno primećena na umetničkom horizontu. Preko noći postaje kamen temeljac zdanja savremenog slikarstva. Prevrtljiva vremena sa pomanjkanjem velikih priča, idu joj u prilog. U nedostatku sigurnih orijentira, poseže se u prošlost. Ererino delo još jednom, na originalan i svež način, opravdava izabrani pravac razvoja umetnosti. Zauzvrat, već ispisana istorija prihvata Ereru. A opet, njena dela po rudimentarnoj snazi i pročišćenosti izraza, deluju hrabrije i vitalnije od većine savremene umetničke produkcije, inspirisane upravo geometrijskom apstrakcijom. Literatura: "Is it a dream?" (Helena de Bertodano) / The Daily Telegraph (Dec 20, 2010.) https://www.telegraph.co.uk/culture/art/art-features/8207018/Carmen-Herrera-Is-it-a-dream.html Carmen Herrera: ‘Men controlled everything, not just art’ (Simon Hattenstone) / The Guardian (Dec 31, 2016.) https://www.theguardian.com/artanddesign/2016/dec/31/carmen-herrera-men-controlled-everything-art Carmen Herrera at 100 (Andrew Russeth) / ARTnews (June 05, 2015.) http://www.artnews.com/2015/06/05/dont-be-intimidated-about-anything-carmen-herrera-at-100/ At 101, Carmen Herrera Looks Back at Astonishing Career (Henri Neuendorf) / ARTnews (June 8, 2016) https://news.artnet.com/market/carmen-herrera-advice-to-artists-513062 Art Without Lies (Claire Messud) / NYR Daily (December 29, 2016) https://www.nybooks.com/daily/2016/12/29/carmen-herrera-art-without-lies/ Overlooked But Undeterred (Karen Michel) / NPR (July 2, 2016.) https://www.npr.org/2016/07/02/483409000/overlooked-but-undeterred-a-101-year-old-artist-finally-gets-her-due
Jovan Jona Pavlovic Godinama se, osim predavanjem matematike i programiranja u Matematičkoj gimnaziji u Kraljevu, aktivno bavi "angažovanim" pisanjem. Studije o sudaru neoliberalne ekonomije, globalizacije i tehnike s lokalnim obrazovanjem i kvalitetom života, objavljene su u njegovoj autorskoj knjizi “Laž epohe”, u izdanju Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, 2017. godine. Naučni radovi i tekstovi sa tribina i javnih predavanja o sudbini obrazovanja objavljeni su u knjigama čiji je koautor („Ko i kako vrednuje obrazovanje u Srbiji“, „Koliko koštaju iluzije“, „Veliki štrajk“ u izdanju USPRS, i “Da se ne zaboravi” u izdanju SOČ). Kraći tekstovi i prikazi, koji obuhvataju i kritičke osvrte na savremenu svetsku umetničku produkciju, publikovani su na brojnim portalima i u časopisima najrazličitijih ideoloških usmerenja i opredeljenja (Politika, Peščanik, NSPM, AkuzatiV, P.U.L.S.E, Svetinje Braničeva, Filmske radosti, Unija SPRS, Vaseljenska TV, Časopis KULT, Novi standard, Art-Anima, FSK, Zelena učionica, Forum BG, Centar akademske reči Šabac, Zvezdani kolodvor, Helly Cherry, Afirmator…). Poeziju objavljuje na stranicama časopisa KULT, i u antologiji i časopisu Kluba umetnika Zvezdani kolodvor. Njegove kratke priče publikovali su magazin Art-Anima, Časopis KULT, webzine Helly Cherry, časopis Afirmator i izdavačka kuća Alma (u više zbornika/knjiga). Esej o književnici Mileni Jesenskoj objavio je Zvezdani kolodvor u svom časopisu br. 13, kao i časopis KULT u svom trećem tematu „Žene i nauka“. U junu 2018. godine učestvovao je u svojstvu kritičara umetnosti, na tribini u Francuskom institutu u Beogradu, na poziv Milije Belića, renomiranog umetnika iz Pariza. Veoma uspešno prevodi svoje eseje iz umetnosti na engleski jezik: „Günther Uecker : Hammering Passion“. Od 1. janura 2017. godine vodi sopstveni blog “MozGoDERiNA” sa tekstualnim prilozima iz oblasti kulturne politike, obrazovanja, umetnosti, filma, muzike, poezije, proze, fotografije… Upravlja i blogom na engleskom jeziku “ART HuNTER”, gde svakog dana počev od 1. oktobra 2015. objavljuje fotografiju jednog relevantnog dela savremene umetničke scene. Blog radi sa velikim uspehom (preko 5500 registrovanih pratilaca). Uređuje i sajt “Ukop(č)avanje”, sa rešenim zadacima njegovih učenika koje ilustruje probranim radovima savremenih umetnika. Rođen je 1975. godine u Kraljevu. Prvih, najlepših 12 godina, proživeo je u Sarajevu, vojsku je služio u Nišu, a PMF završio u Beogradu. Od 2004. godine redovno je zaposlen kao nastavnik u Gimnaziji Kraljevo. Živi u srećnom dvadesetogodišnjem braku, otac dve devojčice, strastveni ljubitelj umetnosti, prirode i planinarenja...
85
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Pesnik i car1 A u ono vreme propisaše starci devetodnevne molitve u gradu, kako bi se očistio grad od zala. Dođe ta reč do mudrog cara Žaka, te sabra starce na dvor da sasluša razloge njihove. "Obred očišćenja objavljen je po prispeću putujućeg pesnika, jer se javiše mnoga zla znamenja", reče najstariji u zboru. "Upitasmo onog pesnika za odgovor, a on ne kaza ni dobar dan." "Masline sa trpeze izgrizoše pacovi", zbori treći po starini. "Grom uništi mnoštvo stvari i noću se na nebu nekoliko sati videlo sunce." "U gradu je viđena vatrena ptica", zbori drugi. "Na trgu vo ostade nepovređen ognjem iz sopstvenih usta. Vatre sa neba nošene blagim povetarcem mnogim ljudima spališe odeću." "Dvaput je padala mlečna kiša", dodaje opet prvi. "Slobodne žene rađaju blizance. U kamenolomu čovek pojeo čoveka." Progovara mirno car: "Sinovi moji, k razumu mojemu prignite uši svoje. Pesnik na svakom uglu sreće čuda sveta i kaže im dobar dan. On kaže dobar dan svima koji vole ljude. Drugima koji uhode jedni druge ne kaže dobar dan, ni slučajno." S tim rečima otposla starce i posla sluge po pesnika. ______________________________________________ 1
U priči su navedeni modifikovani citati iz sledećih izvora: - Julije Opsekvent ~ „Liber prodigiorum | Knjiga čudesa“, IV vek. (prema: Umberto Eko ~ „Istorija ružnoće“, 2007, Plato, Beograd) - Žak Prever ~ „Kakav je pesnik Andre Verde“ . (prema: Žak Prever ~ „Neke stvari i ostalo“, 1981, BIGZ, Beograd)
Rumijeva aždaja Pesnik Rumi1 dnevni je čardaklija2. Dok nadgleda graničnu prohodnost piše očaravajuće stihove. Ni na nebu ni na zemlji. Rumi voli tišinu. Razigrana dečurlija galami podno čardaka. "Menjam zrno mudrosti za balavu aždaju iz potoka", viče Rumi sa stare kule. Veseli odrpanci već hitaju tamo. Uskoro carskim drumom tutnji sva sila naroda. "Aždaja je u potoku", dovikuju u prolazu. Rumi pokreće veliko zvono pa trči put čaršije da se uveri i sam. Prolazi bezistan, han i karavansaraj. Nigde nikoga. I večna Sahat Kula3 kao da je utihnula. U dućanu kovač kuje sablju dimiskiju. Odzvanja ritualni ritam čekića u sveopštoj tišini. Rumi je opčinjen. Vrti se u transu. Desna noga uvek preko leve. Krug za krugom4. Samo još pesnika u potoku nema. Aždaja je nestrpljiva. Brzo nalazi tvorca u pustoj čaršiji. Zaneta Rumijevim plesom sedi ispred magaze ćuteći. "Šta učini od onog dobrog naroda?" pita Rumi kad čekić utihnu. "Na njima nema krvi. Želim tebe", uzvrati nervozna neman. U tom joj glava odlete s ramena. "Lako seče sablja kad je pesnik plesom blagosilja", povika zadovoljni kovač. ________________________________________________ 1
Mevlana Dželaludin Rumi (1207-1273) je bio persijski islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufi mistik iz 13. veka. Smatra se jednim od najvećih mističkih pesnika islama. Pisao je na persijskom jeziku. 2 Čardake su prvo počeli graditi Turci na svojoj strani granice, a potom su ih počeli podizati i krajiški granični stražari, čardaklije. 3 Gazi Husrev-beg je u Baščaršiji takođe izgradio i Sahat Kulu, kao i niz drugih objekata. Baščaršija je stara sarajevska čaršija i istorijski i kulturni centar grada. Baščaršija je izgrađena u 15. vijeku kada je Isa-beg Isaković osnovao i cijeli grad Sarajevo. Riječ potiče od riječi baš, koja na turskom znači glavna (glavna čaršija). 4 Po prihvaćenom predanju, prvi mistički sufi ples izveo je 1249. godine legendarni Rumi. Kako priča navodi, Rumi je zaneto plesao opčinjen jednostavnim ritmom kovačkog čekića ispred radnje nekog zanatlije.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
86
Pesme Autor: Nebojša STANOJKOVIĆ Godina izdanja: 2018 Broj strana u štampanom izdanju: 30 Pismo: Latinica ISBN: 978-86-81192-01-3 Izdavač: Udruženje nezavisnih pisaca Srbije Pesme Nebojše Stanojkovića dodiruju se sa izvesnim romantičarskim istorijama naše i druge poezije, bez potrebe za eksperimentom i modernizacijom stiha, gde se kao jedina savremenost očitava duh našeg vremena u naznakama pesnikovih ispovesti i u konkretnim detaljima iz hronike jednog života.
Izvor: https://www.novinarnica.net/knjiga/1502/pesme
***
***
Ja ne pripadam nigde i nikom. Nekako se ne uklapam, ni delom ni likom, rečima, stilom i modnim krikom Nikad nisam imao, ono nešto, što bih ko drugi, koristio vešto, pa da me to nešto, negde svrsta Stvarno sam čudna neka vrsta Ko poslednji Mohikanac, u stranoj zemlji, stranac u staklarskoj radnji, slon I neuspeli klon A nije da se nije pokušalo, al bi se istoga časa odustalo A veruj, nije to lako kada si čudan i tako te gleda svako Kad si sirovina medju gospodom među jakima, slab što kuka I vapi za slobodom, zbog koje odudaraš I klone te se, ko da zaudaraš Apatrid i vanzemaljac s Marsa jer ne pripadaš Zemlji i što je svet za tebe, samo predstava, samo farsa za koju nisi dobio ulogu pri podeli za koju skupo plaćaš kartu I sediš u parteru, dok te ne budu odveli Jer ne znaš da se vladaš Jer spavaš i hrčeš i bez aplauza Prosto, tu ni po čemu ne pripadaš
Čiko nemoj me, nisam ja ništa kriv što su me tata i mama vodili u Crkvu, u koju ne ideš ti Molim te, pusti da budem još malo živ, pa posle me pošalji tamo, gde su ostali, moji svi Sačekaj bar još malo, da sačuvam sliku neba u oku Da mi još malo hleba, majka stavi na dlan, pre no što prepustim se, tom zadnjem skoku, kada me gurnu u bezdan, krvave ruke tvoje kad osetim bol, a nakon toga mir i bude mi bolje jer ću tu, na dnu, ponovo sresti sve svoje i tada ću slobodan ponovo, da istrčim u polje Molim te, ostavi me još danas pomisli na tvog sina, u tvojoj kući tamo. Nema razlike između nas I ja sam ko i on, dete samo Jednom ćeš sanjim proći tuda Stajaćete nad onom tamom, gde su mi kosti Tad lice ćeš moje videti svuda, pa i na licu deteta svoga Molićeš ga, da ti oprosti
87
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
ESEJ Однос световног и духовног у приповеци Крађа и прекрађа звона (Семинарски рад из Специјалног курса из књижавности – Љубиша и Матавуљ) Jана ЛАЛАТОВИЋ Стефан Митров Љубиша1 је објавио збирку Приповијести црногорске и приморске 1875. године. Састојала се од раније објављених приповедака: Шћепан Мали (1868), Продаја патријара Бркића (1870), Кањош Мацедоновић (1870), Скочидјевојка (1873), Поп Андровић нови Облилић (1874) и Отаџбина (1875). Приповест Горде ли како Црногорка љуби је објављена тек 1878. и накнадно је сврстана у ову збирку. У склопу ове збирке је први пут изашла Крађа и прекрађа звона. Љубиша је већ објављене приповетке у бројним часописима, изменио на боље и зато је побрао добре критике и стекао велику читалачку публику (Вуковић, 1985: 17-18). Приповести се као форма приближавају романа, а причања нагињу ка анегдоти. Међутим, иако су се две збирке назвале по формама, све приповетке не припадају овим формама, што је Љубиша знао, али је ипак назвао тако своје збирке. Приповести немају динамична причања, али имају изузетно разуђену и сложену структуру. Оне говоре о доста тема. У њима налазимо доста епизода које могу бити дуге, али оне неће реметити главни ток догађаја. Епизоде су настале под утицајем Вука и Његоша. Неко је приповест третирао као новелу, али он није то, а није ни самостална врста. У својим Приповијестима је Љубиша приказао судбине племена, односе између великих државних сила, истицао је народне вредности, а колективни јунак је доминантан. Он је писао о патријахално-херојском добу и проблемима људи (Вуковић, 1985: 18). Разна су тумачења о времену које је описао Љубиша у Приповијестима. Скерлић сматра да је писац дочарао прошло време тако што је место о њему писао о свом. Недић је сматрао да су прошла и данашња времена иста и да није било наглих промена и развијања (Вуковић, 1985: 2122). Приповетка Крађа и прекрађа звона има јасну фабулу. Прича говори о томе како је једном племену нестало звоно са цркве. После овог сазнања, опљачкано племе је огорчено и нуди награду ономе ко сазна ко је крадљивац. Они сазнавају да је у питању племе до њих, јер је један човек видео њихово звоно на тој цркви. Они узимају правду у своје руке и полазе у прекрађу сопственог звона. Они добијају своје звоно натраг. Сељани их дочекују са великом радошћу и гледају на њих као на хероје, али страх од поновне прекрађе и даље је непролазан и неће никада јењавати. Након сазнања да је звоно украдено, кнез позива све Поборе да дођу испред цркве. Настала је читава узбуна и питање ко је лопов. Овај догађај их је баш погодио. Звоно потиче из периода пре самог Христа, јер у Старом завету се помињу мала златна звона на хаљинама свештеника. Оно има обавештајну функцију која се огледа у томе што се уз помоћ њих најављује литургија. Ипак, најважнија је њихова духовна функција, јер њихово звоњење најављује божје присуство, јер је божји дух највише ту када је у питању неки ритуал (http://etnoinstitut.co.rs/cir/pojmovnik/z/zvono.php ). Оно до крађе има духовну функцију. Међутим, када је се десила крађа, звоно добија световни карактер, јер оно за Поборе представља изгубљени идентитет, понос, част који је сада изгубљена (Глигорић, 1970: 62). Њима је то важније, него сама првобитна улога звона. Ево, нас, браћо, нађе штета изненада и срамота, да такијех није још људе падало. Дође лупеж пак не покраде из њедара. Сад ће рећи приморци цијелијем разлогом да смо ништавци који лежимо женама у скутима без гаћа (Љубиша, 2006: 157). _____________________ 1
Узима се да је Љубиша рођен 29. фебруара 1824. године у Будви, јер је тај датум написао у свом Животопису. Постоје и теорије да је рођен три године пре. Потиче из племена Паштровића који су захватали простор између Светог Стефана и Петровца. Нередовно је се школовао. Прва основна школа је отворена 1831. године у Будви, где је завршио прва два разреда. Трећи разред је завршио у Котору око 1840. године. Значајна је и његова политичка каријера, јер је био активан у скупштини у Боки. Желео је да постоји равноправност народа и језика у Аустроугарској и борио се за кохезију словенских народа. Уз помоћ бритког говора је придобијао слушаоце и успео је да издејствује низ повластица за своје подручје. Устанак у Боки је био 1869, а он је успео да заштити Црну Гору, тиме што је окривио владу која је поднела оставку. Умро је 11. новембра 1878. године . Дела: збирке Приповијести црногорске и приморске (1875) и Причања Вука Дојчевића (1878) (Љубиша, 2006: 249250). ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
88
Срамота због изгубљеног части и поноса је нешто најгоре што им се могло догодити. По њима је боље изгубити живот, него доћи у такву ситуацију2. То се огледа и у кнезовим и Рашковим речима, којем би било драже да му је син Коловир умро. Побори су побожни хришћани. Одлучују да затворе цркву док не открију ко је украо звоно. Надају се да ће се указати Светом Јовану кривац, јер осећају да је неко њихов у питању. Интересантно је прво уплитање свеца у читаву ствар који изазива хумор код реципијента. Јако је битна функција заклетве, јер она има улогу обећања сељана једни другима пред свецем пред којим они не смеју да лажу да ће бити одани кнезу у истраги и да ће се борити за своје звоно. Светац и заклетва се пресијавају из духовности у световне сврхе. Знамо да када смо на опрезу, невоља нас неће снаћи. Чим се опустимо, десиће се нешто. Тако се Рашко правдао због тога што није чуо лопове. У његовом хуморном исказу имамо поново мешање свеца у световне сврхе, јер је он очекивао да ће он чувати цркву уместо њега којем је то посао и да ће казнити починиоце сушењем руку до рамена. Он предлаже да се да ономе ко открије кривца педесет дуката које ће сви они скупити. Овде се прво приказује да за свој идентитет треба све учинити, али са друге стране се приказује да се ништа не чини бесплатно, иако је то заједнички циљ и у крајњој линији приказ лојалности према духовности. Након неког времена, један човек открива кнезу где се звоно налази. Сазнајемо да су лопови одани хришћани, а не људи који су звоно украли да би нешто зарадили на хришћанској светињи. Наиме, Љешани су имали цркву већ три године, али нису никако могли да набаве звоно које представља симбол цркве и без кога као да је и немају: Ето нам зја црква гологлава као невјеста без вијенца (Љубиша, 2006: 158). Они се одлучују гледајући цркву Светог Јована да украду звоно и да га донесу и ставе на своју цркву. Евидентно је да црква не може да служи својој намени ако нема звона, али не може се тек ширити са духовност са украденим звоном. Код њих циљ оправдава средство. Знамо да осма божја заповест гласи: Не укради. Да је ствар гора, Љешани врше десакрализацију, тако што у цео процес убацују и Светог Јована и Свету Петку, тиме што манипулишу њиховом потребом да не буду себични: Да ти нијесу свеци као ми саможиви и ћуди лакоме, да не би богати нага одио. Кад радим за славу Божју, ту ми нема ни гријехова ни чуда. А лако ћемо обисти; ако се да звоно смаћи са цркве, није чисто жао светоме Јовану дати звоно светој Петки. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми ни промијени глас, није жао ни светој Петки примити дар (Љубиша, 2006: 159). Ову ситуацију можемо посматрати и другачије. Наиме, овде су духовна бића добила световну улогу, јер се понашају као људи чија одлика може бити крађа, неосећање кривице због тога и тражење разлога зашто је нешто учињено, иако за то нема реалног оправдања. Они резонују без формалне логике: сматрају да крађом звона премештањем изједне цркве у другу врше само праведнију расподелу у оквиру свете породице, а звоно остаје у оквиру православне цркве као институције (Вуковић, 1985: 43). Они полазе ноћу у крађу и на небу је приказано комешање облака, које може симболизовати божје неслагање са њиховом одлуком. Ни сам начин крађе није нимало пријатан. Њихова жеља да узму то звоно је толико јака да га они три пута везују да се не би чуло, чиме врше насиље над сакралним елементом. Срећни због испуњења циља, наредили су да звоно непрестано звони три дана, што можемо тумачити као њихову жељу да надокнаде време проведено без звона и да се овим показује њихова усхићеност због добијања нечега што нису имали, као када се дете игра са новом играчком стално током првих неколико дана. За Поборе би ово звоњење могло представљати љешањско ликовање јер су им одузели идентитет и тако их осрамотили. Сазнали смо ко је кривац. Осећамо емпатију према Поборима, али следи преокрет којем се нисмо надали. Наиме, схватамо да је Поборима звоно изузетно важно. Очекујемо да ће се борити за њега преко суда, што предлаже Рашко, који им говори да оба племена верују у истог Бога, али он не схвата прави значај звона за Поборе. Међутим, они то не желе јер их је стид да излазе пред суд где ће се водити спор са лоповима, јер ће тако изнети своју бруку и сви ће за њу знати. Пристају да умру, али ће скинути љагу са свога имена (Глигорић, 1970: 62). Вуковић каже да Побори сматрају да би на суду могло доћи преокрета у корист крадљиваца и да би суд пренео симпатије са жртве на лопове. ______________________________ 2
Позната нам је чињеница из историје да је мајци једног спартанског јунака било лакше што је изгубила сина, када је сазнала да је његова војска победила.
89
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Ова крађа има такмичарску и витешку компоненту која проверава поборску храброст, довитљивост и интелигенцију. Ове црте по његовом мишљењу спречавају да се сам чин крађе звона идентификује са лоповлуком. Зато се Побори осећају више као осрамоћени, него као оштећени и желе да врате звоно да би задовољили повређену сујету (Вуковић, 1985: 44). Они се спремају као ратници који иду бој са великим наоружањем и крећу у прекрађу. На почетку смо имали крађу, а сада у прекрађу сопственог звона у коју иду Побори што је потпуни апсурд. Поново имамо хришћане који чине грех што краду звоно, иако је њихово, али то сазнање их никако не оправдава. Овим се изједначују са првим крадљивцима. Овим још више десакрализују звоно. Они постају од угледних духовних грађана лопови, иако они на тај принцип не гледају тако. Наша етика и духовност ово препознаје као неисправан чин, док су њихова уверења супротна, јер у њиховом свету важе другаћија правила. Поново је ноћ резервисана за крађу. Видимо страх Побора, али поред тога они не одустају од свог циља. Видимо да се као сваки прави хришћанин пре јела моле Богу. Међутим, то није све. Као и по обичају, човек се обраћа Богу када му нешто треба. Наиме, они сада и Бога уплићу у читаву прекрађу и тако он прелази из духовног у световни карактер. Они сматрају да ако је крађа у духовне сврхе да ће их Бог разумети. Ту још укључују и супарничког свеца, који треба да их „разуме“ и да спречи даљу погибију зарад звона. По свим овим досадашњим исказима, закључујемо да Љешани и Побори резонују идентично, јер на несвесан начин врше десакрализацију светаца зарад својих виших циљева који су им битнији. У хришћанству звоно штити оне који се испод њега нађу од било каквих злих сила, а овде се Побори осећају несигурно јер мисле да ће доћи неко од Љешана. Као и Љешани, они праве стратегију као ће се попети и скинути звоно где су свесни потенцијалних жртви које ће часно одбранити. Поново се истиче да је важније часно погинути него срамотно живети. Они не схватају да су чином прекрађе осрамотили пред Богом у кога страсно верују и да ће с тим сазнањем теже доћи до раја. Знамо да по хришћанској традицији да је живот на Земљи пролазан, а да је вечан загробни живот где ће се састати са својим творцем. Улазе у љешанску цркву. Љубе иконе и тиме изражавају поштовање према Богу, без обзира што је у питању супарничка црква. Ипак, све то пада у воду, када се они припремају на окршај у духовној установи. Схватају могућност љутње свеца и зато га подмићују, као да је у питању нека жива особа и тиме такође вековно веровање у Бога. Они нарушавају још једном функцију звона и пљују на Бога тако што су спремни да га униште, ако не могу да га имају. Ипак, из другог покушаја успевају мирно да скину звоно и одлазе кући. Овај чин у духовном свету делује срамотно, а у њиховом световном свету се тумачи као ослобођење од срамоте и добија видове витештва. Закључак: У овом раду је приказан однос световног и духовног у приповеци Стефана Митрова Љубише Крађа и прекрађа звона тако што су све духовне функције претворене у световне у којима колективни јунаци не виде чин неморала и десакрализацију, што у нашем свету заправо јесу. Крађа је грех сам по себи, а украсти звоно зарад уздизања цркве као материјалне грађевине у божанску функцију је још већи грех, који као такав Љешани не препознају. Украдено звоно за Поборе представља одраз њиховог идентитета и поноса, а не справу која служи да се шири вера. Они сматрају да ће бити исмевани од стране других и зато се одлучују да не траже помоћ преко суда, него крећу опасани оружјем у свету установу. Одлучују се да узврате истом мером, тако што ће учинити парадоксални потез – украшће сопствено звоно. Интересантно је да су оба крадљивца хришћани који су у читаву крађу умешали и саме свеце и дали им онеобичену природу. Хумор који извире из њихових досетки поводом те умешаности чини да се дешава десакрализација у корист световних циљева. Код нас, морал који је световног и духовност се изједначавају и имамо осуду због крађе, коју не налазимо код Побора. Приповетка се завршава комично, јер се Побори плаше нове прекрађе, јер су они на исти начин решили проблем. Поред ове десакрализације, текст ипак одише здравим хумором. Извори: 1. Љубиша, Стефан Митров. Приповијести црногорске и приморске. Цетиње, „Обод“, 2006. Литература: 2. Вуковић, Ново. Приповијетке Стефана Митрова Љубише. Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1985. 3. Глигорић, Велибор. Српски реалисти. Београд, „Просвета“ (шесто поправљено и допуњено издање), 1970. 4. http://etno-institut.co.rs/cir/pojmovnik/z/zvono.php
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
90
КЊИГЕ Нада Петровић, „Реч у збегу“ Душан ЂОРЂЕВИЋ НИШКИ Проза, кратка форма До сада је објавила 5 књига поезије и то: Додири – Змај, Крагујевац, 1995, Раскућене речи – Апостроф, Београд, 2004, Дивља трава – Интелекта, Ваљево, 2004, Преко прага речи, Инт елект а, Ваљево, 2009, Играчи и играчке, Инт елект а, Ваљево, 2013. Члан је УКС од 2004. године. Заступљена је у антологијама Лирски бруј Шумадије, (антологија шумадијских песника од 1804 – 2004) Певачи уснуле престонице (Два века крагујевачких песника, 2006.) и Срце откуцава (Цвет ник песама са шумадијских мет афора, 1988- 2007.) Награђивана је за стваралаштво у поезији и за кратку причу више пута. Нада Петровић живи и ствара у Крагујевцу.
„.... пред вама је књига у којој ћете сигурно препознати себе и открити у њој неке своје унутрашње приче за које сте мислили да их само ви чујете.“ Ранко Прерадовић, књижевник
91
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Живимо у времену кратких форми комуникације, као последице свеопште информатизације живота. Разумљив плод таквог културног миљеа је све чешћа појава кратких прича ( Бити као река , Паула Куеља), у савременој светској али и нашој књижевности. Кратка прича Наде Петровић у књизи „Реч у збегу“ специфична је. Изнедрена је из наших, српских културних образаца, традиције, историје али и савременог, разбијеног културног миљеа. Бахтин је сматрао да се књижевност„не може тумачити изван свеопштег контекста читаве културе дате епохе “ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ КАО КУЛТУРА ( За и против историјског модела критике Предрага Палавестре), др Ана Мумовић. Глобални тренд да се историја и културни обрасци потисну, битно су, од деведесетих година прошлог века до данас, искичмили релативно стабилан православно - словенски културни миље, који је вековима Србе одликовао и разликовао од других европских народа. Наравно, Нада није намеравала да читаоцу сервира критику промена тих образаца, али својим причама овековечила је карактер нашег традиционалног културног миљеа. Показала је колико је померена оса, вертикала која нас одликује, у последњих неколико деценија. Колико је та промена ломила и ломи душу „данашњег човека“. Нада, као да је верни ученик Роланда Барта - нуди причу без навођења читаоца да је то суд – о људима, времену. То оставља читаоцу. И то је најсветлија осна тачка свих прича у књизи. - Тематском ширином, дубином сагледавања стварности, снагом свог унутрашњег доживљаја, бистрином мисли и реченице Нада Петровић успева да, маниром врсног виртуоза, тај свој доживљај пренесе нама с таквом јасноћом да нам се чини као да је наш био одвајкада, само што је неко други пре нас уперио прстом у њега ( Из рецензије Р. Прерадовића). Не знајући за ове Прерадовићеве оцене текста и стила Надиних прича и сâм сам долазио до таквог закључка, и дословце, у једном свом коментару на објаву Надине песме „Здравица“у блогу Златни Скарабеј који уређује Нада, написао сам: „Прихватио сам Надину Здравицу као своју. Живели“. Или, коментар са позајмљеним речима од Наде на Успутну белешку, т акође крат ку причу објављену у блогу: "свака је наша реч дубља од тишине и бржа од мисли"... Карактеристичан је коментар на Надину песму Господе помилуј : „Свака реч је као да је моја“. Колико таквих „мојих коментара“ има кад ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
читам сваку Надину причу из књиге РЕЧ У ЗБЕГУ ? Небројано. Да, уверићет е се и сами да су то и ВАШИ коментари! У тексту већ поменута др Ана Мумовић, у свом опширном прегледном приказу тврди да – Уколико народ не познаје своју културу и историјску баштину, он нема ни будућност. Надине приче су толико наше колико имамо слуха за пољуљану традицију и историју српског народа, колико чујемо наше претке у свакодневном нашем опхођењу, колико живимо у духу Мајка Маре, и њених снаја и синова. Колико је мајки Југовића и после Југовића, бранилаца и јунака са Кошара, са Јухора, Цера ...Свака српска чука изнедрила је јунаке који су пали за огњиште и своју родну груду. Само у Првом великом рату две трећине српског становништва страдало је у одбрамбеном рату од Скадра, Крфа, Солуна... све до најмлађих стратишта и наметнутих ратишта, Кошара и целог Косова и Метохије и целе Србије. Колико нам је близак однос - до јуче добрих комшија, који се у наметнутом рату за нечије интересе гледају преко нишана...Колико је Хајрудина и Стојана, од заједничког претка, натерано у међусобни обрачун само зато што су имали различита верска опредељења! Колико је бремених и добрих Милки тешило и лечило своје повратнике из тих ратова? На путу – распућу нам преци застали да нам дом свију, где се од намерника није могло мирно живети и огњиште топло чувати. Ко то у историјско - културној матрици нема и не чује, приче Наде Петровић нека не чита. Ко живи од сада за сада, ко је за мастан оброк веру заборавио, ко је од воденице Хостел направио, од оранице друмове правио, ко је од школе играоницу начинио, нека не чита ове приче! Ако вам је блиска радост рађања потомака, радос доласка на свет наследника, ако сте икада осетили да је цео свет ваш кад се роде близанци, читаћете причу- „И помоћ и одмена“. „Урош (деда) скиде шајкачу, прекрсти се неколико пута, паде на колена и крену земљу да љуби. Није престао све док из куће не изађе Стамена и не рече: „И мушко и женско. И помоћ и одмена. Нек су нам живи и здрави. А ви, шта сте се укипили ко младе? Деда где је кубура?“ Погледајте како се нижу песничке слике: „Чу се глас детета, убрзо и други (1.) Из куће изађе Стамена и рече: (2.) И мушко и женско. (1,3.) И помоћ и одмена.(4.) Деда, где је кубура?(5.) 92
Ређају се снажне приче Несрећница, Велика мука, Одговор на писмо, приче о обичним радницима , људима од заната, који, да би поднели тежину посла збијају шалу од збиље која их окружује! А породице, жене и деца, прави хероји. „Видех његову женицу ( радника Тошкета), а она као да је изџикљала и још додатно се уфитиљила и утањила. И глас јој је био чудан, променио се, па чак и у оним тренуцима кад је покушавала да гласније говори у ствари је шапутала“. Тешки дани инфлације на примеру Тошкетове породице, слика је целе Србије. Али, збиља нам је таква за украдени камен за покривање купуса у каци ( Радојица), за посечено дрво у парку (Тошке) да би породицу оставио живом, губи се посао или се иде у затвор, а за покрадено злато из резерви Земље, кривац не постоји!!! Лук и вода је оброкован на њиви, као ужина, по велкој врућини, током жетве када нам је село било живо, што је значило здрава исхрана, али ако се лук и вода једу током више деценија због инфлације, касније и продатих фабрика и изгубљеног посла онда је то наша прича коју је Нада испричала потомцима за памћење и ... наук. Наметнута изолација Србије, отежано пословање домаће привреде које су стране корпорације изнудиле, отерали су све становнике у сиромаштво и страх за опстанак. Распродаја народне имовине после насилне смене влати двехиљадитих година наставак је корпоративног либералног капитализма да се угнезди на наш кућни праг да од Срба учини послушнике и робове у његовим Грос хаусима. Тај страх осећали смо сви, онда, и данас. Почетак бомбардовања без образложења, живот у склоништима, на коприви води, воћу, на луку и води, са страхом за живот деце, пре свега. „... шта и коме рећи када речи у грлу постају лепљиве па неће преко усана“, каже Нада са јетком горчином обесправљеног, оног из ЕИ-а, МИН-а, ГОШЕ, ДИН-а, ЗАСТАВЕ....свију нас, коначно! Силовање целог једног народа, незабележено у историји новије цивилизације, ако занемаримо - истребљење америчких Индијанаца, трговину црним робљем из Африке и много других намерно изазваних криза у свету. Због профита, једини им је одговор! Тужна прича Маркица са извајаним ликом домаћице куће, одсликава добар део патњи народа под теретом тог и претходних времена! Писмо које јој „поштар“ уручује, нажалост
није писмо које је она чекала, са маркицом, неки глас њених надања, то је писмо, по казивању свештеника села, решење извршитеља за попис имовине због дуга који се деценијама гомилао! По овој се причи може дугометражни филм, о страдањима и судбинама људи, да сними. Нада ју је сажела на три странице. Толико сабијених емоција исказала „речима у збегу“, несвакидашњим стилом правог мајстора писане речи! Које су то речи у збегу? Па оне, које заборависмо, које исчезоше из нашег свакодневног саобраћања људског и хришћенског, кад смо љубили ближњег свог, када смо помагали онима у невољи, када смо их саслушали, када смо се поздрављали помињући Бога сваки пут, када смо се радовали туђим радостима и плакали у туђим жалостима! То су речи од којих застаје дах и светлуцају сузе на очима још код помисли на њих. Драговољно се одрекосмо тих речи које бејаху одреднице карактера Србаља од којих век имају само псовке изговорене у тренутку непромишљености и срџбе коју нам подарише силни. Нећу вам, намерно, овако даље говорити! Нећу и тачка. Читајте, бре! Навешћу вас, навадићу вас да примате сажвакано! Тога више нема. И готово! Ево вам само лепих наслова осталих прича: Омча, Зов кукувије (е питајте се шта је то!), Жута дуња, Вера, Карта у једном правцу, Рођенданска, Шаховска табла, Брука, Ћутање, Заборав, У болничком кругу, Последње виђење, Није Лека луд, Трпеж и крпеж ..... Наравно да има још. Понављам сјајан став и мишљење рецензента књиге: „Тематском ширином, дубоном сагледавања стварности, снагом свог унутрашњег доживљаја, бистрином мисли и реченице, Нада Петровић успева да, маниром врсног виртуоза, тај свој доживљај пренесе нама с таквом јасноћом да нам се чини као да је наш био, одвајкада, само што је неко други пре нас уперио прстом у њега“, Ранка Прерадовића. И био је у праву! Посведочио есејом Душан Ђорђевић Нишки
93
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
POEZIJA Katarina SARIĆ - Iz Kamijade NERIJEŠENA pjesma Tu između dvije nepoznate nastanila se jednačina bez načina jednočinka našeg stradanja odigrana na neriješeno drama bez raspleta Tu sam stala ti na crtu lopta dobačena niotkuda vatra posred studa vječita peripetija Tu gdje igrali smo na završni skor neizgor osvojili sve svjetove skoro zvijezde dotakli pa se spotakli ja još lutam hroma bez oslona đe ni zore niti ćuka Tu gdje igrali smo Aske i Vuka dotakli pravi život u zenita žaropečini uobičajeno odsutan u kolotečini gdje udarali smo penale na žvale na vječito neriješeno odriješenih ruku - u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno zavezano u muku čvor u tor između žice i pištaljke zakrvavljene utakmice ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Tu gdje nam je zazvonilo pa odzvonilo tlačilo pa ozračilo mjesto pod suncem nad vrhuncem tek da bi nas spržilo do kojeg smo odrali stopala od - aspere ad astre zarad par zvjezdanih trenutaka koje ćemo prepričavati unucima - da oteto je prokleto ako u svijest dočekamo da su nam živote upropastile razne koza nostre i poslušne ovce blejači na zvonce Tu gdje mi je tvoj dodir kožu spalio još nosim žig i još upirem vid očinji u ono isto bolno mjesto osvojeno bez ijednog metka ispaljenog - ko čeka dočeka pa vuka il’ čovjeka hroma bez oslona Tu đe zore niti ćuka ja još lutam I još ne dam da mi stoka ubije duha
94
MARINO
Ni tamo ni amo Marino
Tamo Gdje sunovratila si se i platila za tri života barem gdje otpatila si muški i nije bilo sigurnosne mreže da te prihvati nečijih ruku na pamuku Gdje na poljima maka usnila si bježeći od ljudi i od studi gradeći pjesmom lice onoga koji nikad doći neće ispod torture vremena provučen a nepotučen pretečen ko s naslovnice tvog romana imaginacije tvoje samice iskoričen prebrane i prebrojene uzduž i poprijeko hiljadu puta preslikan a bogom nedan Za to tamo preko rezervisano za vratolomce i stranputice nema prečice ne polijeću s te litice zmajevi od papira Između ,,Zločina i kazne“ ,,Rata i mira“ i ,,Vijenca gorskoga“ stoljeća su pasala moja vilo primorska marino ni tamo ni amo popasla sitna stoka i ono malo preostalo
IZVOD IZ MATIČNE KNJIGE ROĐENIH iliti: UMRLIH /prenesen na platno/ Rodila sam se pod crvenom zvijezdom a rasla zagledana u onu Mikinu plavu Nije trebalo da ih lovim strasno /zvijezde/ već da gledam preda se /Nisam tada znala da sama ću sama postati najveći neprijatelj/ besportfelj oka zgasla Zatočenica u bijelim kočijama što preko polja jezde da će se kola svaka na meni slomiti i svaka me rđa nagristi
Trebalo je da izučim diplomatiju nabubam neku taktiku nabacim blaziran kez disjunkcije ekskluziv /ili da se makar zavučem u mišju rupu/ dok sve ovo prođe Tamo glas se kiča i zatrovane krvi stiša pa da s bezbjedne udaljenosti iscrtavam maršrutu Gdje ostali su nasukani ostaci svih naših promašenih puta surogata u kokošijim kostima na klatna pokačeni u graškama na stolice za ljuljanje u bolnici duševnoj na čija isturena mjesta još samo moja tvrdoglava nalakćeni priroda juriša čelom o zid u pijesku glavom noj Gdje i hrabrije i jače mrak je pojeo gdje o hrid se razbiše sve naše bajke i priče NOB-a a ustaše i ostaše samo oni koji jedni drugima sliče preslikani na zrno pišljiva boba - bolje roba nego groba Tamo Gdje osta da zavija grkljana iščupana sloboda Srešću te ponovo i kose ti uplesti i baš nas briga što nećemo s kime imati stariti Ti nikada nećeš ni odrasti moje malo 95
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Trebalo je da izučim geografiju /ili barem strane svijeta/ da odaberem /zlu ne trebalo/: ili – ili bili – ne bili jadni gladni paradni pa kome bi šta zapalo Oduvijek su me ispitivali čija sam - mamina ili tatina? za koga sam partizane il' četnike? Ruse ili Amere? Djevojčice il' dječake? Sir ili meso? /burek/ Odgovarala sam uvijek prkosom tek da se oglasim prisustvom da ni sa sobom nisam načisto da glavu nosim na tankoj niti za tijelo prikopčanu da je samo srećnim okolnostima Darvinova teorija i na meni potvrđena /inače bih i nju usput negdje zaturila/
trinaesto prase nepodojeno /A mogla sam biti bilo čija/ u doba koje je iskopavalo povampirene idole ispod praga a čiste bisere guralo pod tepih Ja napisala sam prvi stih /a već epitaf/ Ne sluteći da sebi sam najveći neprijatelj besportfelj - da biću bolja od njih da ostaću ničija –
Trebalo je da budem umiljato jagnje koje dvije majke sisa kad već ne zna da bleji a kamoli okači zvono predvodnika Trebalo je da budem bilo što /makar nešto taman i svašto/ Samo ne da govorim istinu nisu te uši bile spremne da je čuju kao što nisu ni sve ovce crne u mraku crna je još crnja /ako ima kuda/ da ni sebi ne umijem pomoći a svijet bih da mijenjam cijeli Rođena sam u zlovrijeme u neko mrtvo poluvrijeme zaglavljeno ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
96
PRIČA Mirjana LJ. JOVANOVIĆ Ognjište Za razliku od mnogih, Milena je i u sedamdeset petoj godini nastavila da igra glavnu ulogu u životnoj predstavi: „Čuvarka rodne grude“, uprkos molbama sinova da konačno odustane od nje, bez obzira što su joj se nudile i druge životne uloge. Samo kada je iznenada stegne u grudima, pa srce ko ptica zarobljena u ruci zatreperi, a pluća započnu svoj zvižduk nalik vetru koji obavezno umesto kiše donese otežano disanje i suvi kašalj, priznala bi samoj sebi, da joj je uloga sve teža kako vreme prolazi. Negovala je i tradiciju pletilja još iz doba svojih prabaka. Trenutno je plela pokrivač za veliki krevet od svojih najlepših uspomena i snova, ukrašen vlasima kose i ponekom suzom. Tog dana se probudila neobično srećna. Sanjala je svog Milovana koji joj je govorio, da je se uželeo i to jako, savetovao je da se pričuva jer ni ona više nije mlada, grdio je što puno radi i nagovarao da na zimu obavezno ode ili kod Saše u Novi Sad ili kod Nikole u Nemačku ili ako baš hoće, kod Dragana u Ameriku. Pa ona je bar imala kod koga da ode. Nije joj bilo jasno što se pravi da je ne razume. Dobro je on znao, da ona svoje sinove i njihove porodice voli najviše na svetu, ali da jednostavno ne može da ode sa njihovog ognjišta i napusti zavičaj u kome su se rodili, zavoleli i decu izrodili. Osećala bi se kao izdajnik. Zar njemu treba da objašnjava da nigde pogled nije toliko zelen, smirujući, mirišljav, lep kao ovaj junski, osunčani, titravi, koji se pružao sa praga brvnare, koju su nasledili još od njegovih roditelja, a oni od svojih roditelja. Bila je još uvek neobično lepa i vitka za svoje godine. Kosu nije odsekla i dalje ju je plela u belu, gustu, dugačku kiku onako kako je Milovan najviše voleo. Često je izjutra zamišljala da se i dalje ogleda u njegovim tamnim očima. Obično je oblačila Draganove komotne farmerice sa tregerima prepune džepova različitih veličina i oblika, ispod kojih je nosila neku od Milovanovih košulja. U jednom od džepova, po direktivi sinova, stalno je držala uključen mobilni telefon od Saše, a na nogama je imala udobne i moderne patike od Nikole. Po jakom suncu je nosila slamnati šešir dobijen od njene miljenice, unuke Lare, ćerke svog prvenca Dragana. Koliko god je bila tradicionalista u duši, toliko je netradicionalnom odećom i frizurom odudarala od svojih seljana. Iako su je bezmalo svi voleli i poštovali, ipak im je bila i pomalo čudna, živeći skoro već deset godina u samoći i to po sopstvenom izboru. Njoj nije bilo ništa čudno, jer se kod nje podudaralo osećanje za ono što moraš sa onim što voliš. Sedela je pognuta na stepenicama brvnare, držala u krilu maminu, olupanu, teget vanglu sa belim tufnama i bez žurbe krunila kukuruz za kokoške. Uživala je kao i uvek u pejsažu svog dvorišta i okućnice. Volela je ona sva godišnja doba svog sela, ali početak leta u svim nijansama svoje omiljene boje, podsećalo ju je na davno prohujalu mladost. Setan pogled i misli su joj poput puštenog balona odlutale u daljinu, sve do širokih, svetlo zelenih, vetrom raznjihanih, opasane tamno zelenim krošnjama valovitih šumaraka uranjajući u svetlo plavo nebo. Osećala je kako joj otkucaje srca nebo osluškuje, kako u ritmu sa prirodom diše, pri čemu joj se miris Morave uvlačio u nozdrve, do koje joj nažalost pogled iz dvorišta ne dopire. Uvek joj je bilo žao što nisu bili bliže Moravi. „Vidiš Milena da ne znači ako je nešto lepo da je obavezno i dobro.“ – govorio je Milovan s proleća kad bi Milenina Morava nemilosrdno plavila po okolini. Dvorište joj je bilo ispresecano stazama koje su bile popločane starom ciglom povezujući kuću, brvnaru, mekar u kome je skupljala kozje mleko i pravila sir, štalu, mali voćnjak i veliku baštu. Nekada baš po meri ukućana, kuća joj je sad bila prevelika. U štali su se baškarile dve koze i par kokošaka, a i mekar više nije bio u punoj funkciji. Zato je najviše volela njihovu staru, malu i pored sve njene brige oronulu brvnaru. Oko svake staze je zasadila šareno cveće koje je cvetalo od proleća do zime, a u selu su svi govorili da ima zelene prste. A tek bašta. Nema šta u njoj nije bilo, baš kao iz priče. Uglavnom je sve svoje plodove, redovno slala autobusom Saši u Novi Sad koji je imao već troje dece, bez obzira što je bio najmlađi. Žao joj je bilo što Nikoli i Draganu nikada nije mogla da pošalje povrće i voće njenom rukom odgojeno i ubrano. Maštala je i tog dana, da joj dođu sva tri sina bar jednom, odjednom. Znala je da je to teško izvodljivo i da mora da bude zadovoljna što ih vidi i čuje bar ponekad. Još uvek je u nozdrvama sačuvala njihove mirise iz detinjstva. 97
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Imala je posebne termine kad bi se sa svakim jednom nedeljno čula, ali nije mogla da ih prigrli, vidi i omiriše preko telefona. Tog dana joj se stalno pričinjavalo da im čuje korake i smeh, pa je svako malo izlazila na ogradu i čežljivo gledala niz prazan put. Kao da su dobili zadatak da čuvaju svoju gazdaricu uglavnom su je u stopu pratili njeni ljubimci. Imala je povećeg, snežno belog, nalik retriveru psa Medu i crno belog mačora Marka. Stalno su se umiljavali i motali oko Milene. Spavali su naravno u kući zajedno sa njom. I sad su se izležavali u njenoj blizini. Povremeno su odlazili do kapije i nazad ne bi li joj najavili toliko željene goste. Često je pričala sa njima i znala je da je sve razumeju i da joj svaku odobravaju. Imala je ona i dve gugutke koje su redovno sletale sa obližnjeg bagrenjaka na krov mekara gde im je ostavljala hranu. Sunce je odavno odskočilo na nebu, a ona je nahranila sve svoje životinje, okopala i zalila baštu, ubrala novu salatu, grašak, izvadila mlad krompir i crni luk. Sve je poređala na stepenicama brvnare u posebne stare šerpice i krenula u voćnjak da obere maline i po neku letnju jabuku. Lagano i pomalo umorno je dolazila iz svog voćnjaka kad joj se ponovo učinilo da čuje i to jasno, glasove i smeh svojih sinova. Nemoguće da joj se baš toliko pričinjavalo. Odjednom je Meda odskočio, glasno zalajao i kao oparen potrčao ka ogradi i istrčao na put. Uskoro ga je čula kako veselo laje, videla kako juri kanjoj ne bi li joj najavio dugo očekivane goste. Sve ptice sa velikog oraha su uz graju poletele u krug. Marko je skočio na kapiju, a ona ih je konačno ugledala i to svu trojicu, kako nasmejani ulaze na kapiju. Ispustila je lavor sa malinama, ukopala se u mestu, zanemela i samo je uspela ruke da raširi. Skoro da je prestala da diše od tolike radosti i od silinenjihovih zagrljaja. Digli su je u vazduh, vrteli oko sebe, ljubili ko je gde stigao, a ona ni glasa da pusti. Stislo je u grlu i u srcu, noge se odsekle, jedino su suze radosnice neometano tekle. „Pa mama, šta bi? Da li je uspelo iznenađenje?“. Malo kasnije kad se pribrala, prohodala i progovorila, otrčala je da im skuva kafu i donese slatko od belih trešanja, višanja i divljih jagoda. Za svakog je svake godine skuvala njegovo omiljeno slatko. Doneli su joj darove naravno po njoj nepotrebne, ali najvažnije od svega, svaki je doneo albume sa slikama svoje porodice. Nije znala koju fotografiju pre da pogleda, koga pre da sasluša ili zagrli. Sva trojica su se od silne radosti i uzbuđenja smejali i pričali istovremeno u glas. Izvinjavala se što nema ručka. Da je samo znala da će doći, priredila bi im ručak kao za slavu. Ovako ima samo ono što je nabrala u bašti, kozjeg sira i svežih jaja. Uskoro se uz priču svako od njih prihvatio čišćenja povrća, a Saša je sa jednakim žarom kao kad je bio mali otišao da pokupi sveža jaja. Nikola je uživao u siru koji je najviše na svetu voleo, a Dragan je čisteći grašak, onako usput upitao mamu da li bi možda ispekla onu njegovu omiljenu proju. Napravila je mama sve što joj sinovi vole, ispekla je i proju i poslužila im hladnu zovu onu istu što su naiskap pili u detinjstvu. Dok su sa apetitom jeli i pili, ona je samo tiho sedela, gledala u njih, pa u fotografije i krišom rukavom od košulje brisala suze. Pitali su je što ne jede, a ona im je odgovarala da su joj nahranili dušu , a srce napunili srećom do pucanja. Gostila ih je Milena tri dana. Za svoje sinove ona je još uvek bila mlada, jer kako bi inače bez nje oni još uvek bili deca. A dok god si dete, onda je normalno da ti mama ugađa, da te mazi bez obzira na godine, da sa odobravanjem sluša sve priče, brine tvoje brige, čuva tajne, daje podršku i vetar u leđa da nastaviš da se boriš za dobrobit svoje porodice i ideale, da možeš da joj priznaš da si ponekad uplašen i slab, da nisi uvek baš najbolji, da joj se bez sramote požališ kad ti je na duši teško ili da joj se bez lažne skromnosti iskreno pohvališ. Posetili su i očev grob, posedeli na klupici zajedno sa Milenom pored njega, prisetili se svega lepog, upalili mu sveću, dok se ona iskreno sa čežnjom gledajući u nebo, nadala da ih on sa neba gleda i raduje zajedno sanjom. Ali vreme, taj toliko nemilosrdni neprijatelj svega što je lepo, sve češće je Milenu opominjao na skorašnji rastanak. Osvanulo je jutro kad su se njeni momci morali vratiti svojim porodicama. Odlazili su jači, napojeni majčinom ljubavlju i ogrnuti toplinom roditeljskog ognjišta. Stegli su srce, grlili su je skoro bez ijedne reči, onako muški, ljubili je i mirisali dugo, molili je da se čuva i svečano joj obećali da će ponovo dogodine, u isto vreme, opet sva trojica zajedno doći. Milena je samo klimala glavom, nema od tuge, sve teže disala i gutala knedle napunjene strahom da je baš sad na rastanku srce ne izda. Ostala je naslonjena na kapiju i mahala im koliko joj je snaga dozvoljavala do god ih nije izgubila iz vida. Toliko joj je bilo teško da ni suzu nije mogla da ispusti. Nije prošlo ni sat vremena, kad je komšija Ilija nazvao Sašu i teškom mukom mu saopštio da je Milenu pronašao kako leži kraj ograde. ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
98
POEZIJA Patrik WEISS Patrik Weiss rođen je u Rijeci 1. maja 1996. godine. Student je treće godine preddiplomskog studija kulturologije na Sveučilištu u Rijeci. Pisanjem se intenzivno bavi poslednje tri godine. U aprilu 2017. godine izdaje svoju prvu knjigu; zbirku poezije pod nazivom "Šutnja je zlato i ostale životne laži". Redovno objavljuje u raznim časopisima i portalima za književnost i društvena pitanja (Kvaka, Književnost uživo, Metafora, Čitaj knjigu, Sapphoart, Portal Strane). Pesme iz izdane zbirke uvrštene su u dvobroj (2017. god.) časopisa HDK-a "Književna Rijeka''. Stalni je saradnik Filozofskog magazina za koji piše filozofske eseje. Ubrzo priprema dva nova rukopisa, od kojih jedan treba biti objavljen krajem ove godine. Prvenstveno piše pesme, no bavi se i pisanjem kratkih priča i drama.
SVE ŠTO VENE, VENE NEPOVRATNO Bili smo velika ljubav Moćni oblaci puni munja No nekako je prohladno Ovih dana, tmurnih, sivih Prohladno je I imam osjećaj da nikada zatopliti neće Što bi sada trebao Pozdraviti te kao uličnu lampu bez osmijeha, čežnje Netko će nastaviti Biti uragan ljubavi daljnje A netko će spustiti sidra I čekati da ga slana voda utopi Ja ću te se sjećati Bez ljutnje dakako A i ti ćeš se mene Ali samo kao blijede točke Kao malog dijela sebe Jer život je dug - možda previše dug za osamu – Zauvijek ću biti mali postotak tebe Tvoja davno izgubljena prva ljubav Nebitno čijom krivicom Projebano more ružičaste zaljubljenosti
99
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Da se smiješ Vičeš ti si psovala Vrištiš a ja sam trpio Kradeš život pa sam onda ja Vrijeme u svoju korist Mjesta rukama zrakom mlatio Vjetar nisi voljela sebe u meni Kišu niti ja nebo iznad nas More nešto prokleto Sol izjedalo je tebe Da budeš moja i mene skupa Moja i ničija s tvojom mukom Malo mehaničko srce naravno da se nisi dala analizirati Njuh poput oraha skrivena Vid poput oraha izvana čvrsta Okus znala si stajati Opip na vjetrometini osjećaja Ticalo moje nesanice emocije su ti pucale Moja depresija poput dalekovoda zimi Uspon tresla si se od spoznaje Radost da te nitko razumjeti ne može Osjećaj gušili smo se riječima Trulež u bujicama uvreda utapali Zasićenje ali napokon je munja Da te gledam srušila stablo Kao sebe i među nama Kao moje ostade samo spaljeno deblo Kao nešto i još se danas znam zapitati Što pod nebom biva je li moglo poći drugim putem Da te osvojim no onda se sjetim psovki Pokorim ogorčenih rastanaka Zapalim krikova i pomislim Odledim kako je bolje i zauvijek šutjeti Pa te ponovo uništim nego lajati poput pasa Kao želju Kao san Poput jave Što glumi LEKSIK POŽUDE Topao dan Da te zagrlim Da si kiša Poljubim Snijeg Stisnem Led I ne pustim Bura Podbodem Jugo Počupam Nešto sjetno Natjeram da trčiš Zauvijek tužno Budeš lutka Mali komad raja Bijelog lica Disident Sive kose Mojeg ega Plastika Kap vode Nakaza U bunaru očajanja Prolaznost Da si sve Utjeha Što bi ja tako rado bio Bol Da nema te proklete smrti NIJEMI RASTANCI
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
100
Il' rođenja Potpuno svejedno ODA ZABORAVU Više ne pamtim ranjive boli Tvoje izlizane crne kose. Kada srce odlazak dozvoli Vijori se mrak nad ljubavi bose. Uz vrisak naglo se pojavljuju Blijede sjete sretnog budućeg. Ne čujem udahe što se smanjuju Niti prokletstva cvijeća rastućeg. U ponoru nebo se rastvara Na zlatne, sive klisure jada. Rijetko što ljepotom očarava Kao biće što u zaborav pada. NEKOLIKO SEKUNDI naravno da život može biti lijep za sve nedužne smrtnike ali kako da ti kažem - moja bol živi vječno i naprosto ne mogu prestati se nadat da postoji svemir u kojem bi barem na dvije tri vječnosti približili usne i ne poljubivši se ostali drhtati dok svi strahovi sada već onozemaljskog svijeta ne iščeznu HAJDE DA SE BOJIMO
sve se bojim da ti se ne sviđa poezija barem ne ova koju pišem ali nažalost mislim da drugo nemam osim možda trunkice potrošnog postojanja
STRANO, ODVIŠE EMIGRANTSKO
pritišće me neki oblak čudni pritišće poput raskidana Sunca zaboravljen na vrhovima u borbi gine junački taj moj urođeni strah više se ne bojim niti poznajem što je bol u proljeće umire snijeg i sva zlodjela nekako blijede zrak se opire mojim udisajima smrt kaplje s usana nebo eruptira zlatnom bojom oslobođenih ptica od grijeha odriješen drhtim pod pitanjem - što je to točno u meni ljudsko? TKO TO TOČNO NEMA PTSP glas je nijem na leđima ostavljena prepreka sam na putu četkam prljavštinu s lica i pravim se da ne boli taj teški i crni teret kada će omekšati
brate, ljubavniku sve te kosti koje nisi uspio polomiti sva ta lažna neba koja nisi uspio odgonetnuti samo su kompas naše opsesije da bezuvjetno izađemo kao pobjednici iz bitke za Sunce
HISTORIJA JEDNE DEKADENCIJE ZVANE POVIJEST a tebi draga što se tebi jebe za povijest besmisleno kao glazba naša maksima umrijeti u krvi zagrljeni poniremo esencijalizam je za trulo cvijeće mi smo miris što se širi proplancima tužnih grudi drugog hoćemo li ikada biti jedno harmonija sklad nećemo li dušo nasamareni kao Othello razdvojeni svatko u svoj raj PEJSAŽ Slikam Pariz na dlanu i poklanjam ga tebi ali što je Pariz samo skup mračnih ulica i poludovršenih urbanističkih planova draga moja tebi ni zvijezde nisu ravne ni u Suncu ne pronalazim ti dom od osjećaja drhtim dao bi ti sve ali znam imaš i to imaš sve samo eto nisi izabrala da imaš i mene ja sam valjda tek mali komadić realnog što strši a to je tako žalosno jer si imala mogućnost negdje u svoj svemir smjestiti i moju malenkost pa zna se da je i cijeli nebeski svod za tebe samo provincija
101
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
POEZIJA Toni PAVLESKI (pesma iz finala poetskog takmičenja „Mili dueli“)
KRUG Krivac, za kojeg sam mislio da me je ubio, bješe samo komad smijeha ukraden damarima.
КРУГ
Stožer, Za kojeg sam mislio da me jača, bješe samo dječja duša sa svim svojim slabostima.
Виновникот што мислев ме уби беше само парче смеа откраднато од дамарите. Стожерот што мислев ме крепи беше само детска душа со свои слабости.
Glasnik, za kojeg sam mislio da meni ide, bješe samo vjetar s namjerom da prođe.
Гласникот што мислев ми иде беше само ветер со желба да помине.
Ja Sam, u krugu tajnom, bio samo zastoj što ga neko otkri po mislima mojim rijući.
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Јас во кругот таен бев само застој што го откри некој во мислите риејќи ми.
102
POEZIJA
Boris MANDIĆ (pesma iz finala poetskog takmičenja „Mili dueli“) APOKALIPSA DANAS Patetika je ispunjeni šareni balon, u kojem odzvanja praznina Narcisa, a bol... Bol je ono kada ideš u Grčku na more, a sedište pored tebe je prazno i, i, sivo Sunce koje isijava ravnodušnost. Ti si sav moj bol, kaže mrtvi Milan Mladenović…jebiga Milane mene tvoja pesma zaobišla jer propadoh u crnu rupu tek malo ispod Vremena, vremena gde bauljaju živi a ja više nisam živ doduše nisam ni mrtav takoreći nego samo mali ostatak krhotina sećanja na... Na ono kad smo šetali znaš već kuda u nadi da šetnji neće biti kraja i da ćemo barem još dvesto tridest jednu godinu gore dole jesti krafne sa čokoladnim prelivom u šest varijacija pa sednemo na stepenice neke anonimne zgrade i čuvar nam iznosi stolice ali ne želi podeliti sa nama naš svet „neka neka ja sam već jeo“. (a nije, obrok mu je proždrao Upravni odbor) Tu smo upoznali Dobrotu. Ribe više ne pevaju a i kako će kada nikada i nisu mislim to je valjda nemoguće ali nama nije smetala ta činjenica da ih slušamo zajedno, sedeći na klupi, gde nas je prijatna tišina grlila. Sada već hodam, po zlatnoj reci, iz onog Kopolinog filma (kako se zove?), kada mu Godar šapuće na uvo: „uspori, uspori“. Usporio je... Lebdim na fluidu melanholije boje smiraja, gde Sunce se polako gasi... samo opijumska izmaglica i flaša vina, dok u pozadini svira Misisipi džez – lagano klizim prema mestu spasa, gde nije moguće izreći tvoje ime: Zaboravu. 103
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
POEZIJA
Sanja RADOVANOVIĆ Ljubav naša godine ne broji Osvani sa mnom da želja me mine, oslušni sećanje da i Sunce sine, svu ljubav svoju izvuci iz tmine i kao nikad danas zavoli me! Ljubav naša godine ne broji, lepša je i jača, ko da vreme stoji; sa mnom si imao svaki san u boji, a dopustio drugi da ti sudbu skroji... Kada dođe dan pokajanja tvog, pružiću ti ruke, kao da si Bog - ko da ništa bilo nije i ko da još si mlad, čekaću te ovde isto kao nekad.
Imaćemo život kao da drugi ovde pored nas i nisu s nama bili, jer smešni su oni za sve ovo što, mili, samo nas dvoje, krišom, imamo u tmini!
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
104
POEZIJA
Čedna Radinović Lukić Poziram pesmom, iznad vremena Napisaću ti pesmu, da samo ti, razaznati, je umeš, da tvoja je samo... Čak i onda, kad suton ne prolazi, san ne dolazi, uspomenama, da škure otvara, mlečna jutra da iska, kroz milomazna osvrtanja, željom, za neko novo sutra. Napisaću ti pesmu, da se pamti, poput zadnjeg plača, što ga lice vidi, stihijski, u vetar da se udene, da ponekad zaječi, kao kapi kiše, što pukotine preliju, kao skrame dok zaceljuju....
105
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
POEZIJA
Slađana Nedeljković Paunica Ples paunice bele Za tebe me veže I zvuk Koji kaplje mi sa usana Odsijava Sunce na tvojim prsima Glatkoću tvoje kože Na mojim rukama Osećam I uzdah damara Ritam ujednačenih tonova Mogućih rešenja Izbora i osmeha Danih nam dana igre te u mislima I na javi čar tih datih trenutaka... Naših Znaću po peru Ja tvoja paunica Nađenom, došlom Kao slučajno od Anđela Da igra se nastavlja I uvek Za tebe me veže pesma ova...
ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
106
107