Page 1

ISSN 2406-2219

Zvezdani Kolodvor ČASOPIS ZA UMETNOST I KULTURU

Broj 1, februar/mart 2015.

Slikar koji čuva dušu grada

Umetnost kao način života

Miroslav Lj. Ranković

Jelica Kovačević

Festival Human district Aleksandra Kovačević

Priče iz Pariza Saša Mićković

Miris njujorških jabuka Vladimir Rajković

Zaštita autorskih prava mr Mikailo Tijanić

1


ZVEZDANI KOLODVOR

2


Sadržaj ZVEZDANI Kolodvor Časopis za umetnost i kulturu Broj 1 Februar 2015. godine Arhiva Urednici: Zorica Tijanić Tihomir Stuhne Priprema i dizajn Zorica Tijanić Redakcija: Julija Nikolić, Jelena Dimitrijević, Natalija Petković, Jovan Gagić, Karolina Petković, Milica M. Ilić Saradnici: Nikola Petrović, Avdulah Ramčilović, Goran Živković Marketing: Julija Nikolić klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com

Fotograije: Miroslav Ranković, Boris Maksimović, Jelena Dimitrijević, Ana Dimitrijević, Radovan Drljević

Klub Zvezdani Kolodvor je u prvom broju okupio umetnike iz regiona s namerom da promoviše njihovo stvaralaštvo. Naša prva stanica na koju smo se ukrcali je časopis za umetnost i kulturu. Podstanice će biti afirmacija umetnika putem zajedničkih projekata, kao što su multimedijalne manifestacije, kako za decu tako i za odrasle. Suština našeg časopisa je u tome da promovišemo rad kluba i stvaralaštvo naših autora.

Umetnici svakodnevno svojim delima ulepšavaju i obogaćuju našu kulturu. Uspeli smo da sakupimo radove sa svih strana sveta, njihovo viđenje života koje su preneli na svoje priče, u svoje pesme, fotografije, slike, putopise, dnevnike, u svoj rad, duhovnost, humanost, sve ono što smo sakupili na našim zvezdanim stanicama, na kojima smo vas dočekali raširenih ruku i puna srca i krenuli zajedno s kolodvora prema zvezdama….

Uredništvo

ISSN 2406-2219 http://issuu.com/ klubumetnikazvezdanikolodvor/docs/ casopiszvezdanikolodvorpdf

Iz sadržaja: Slikar koji čuva dušu gradu ...........................

Scena pretpostavljena borbi za ljudska prava .............

Umetnost kao način života ...........................

Škola animiranog filma LAF ..........................................

Zaštita autorskih prava ..................................

Priče iz Pariza ................................................................

Zvezdana karta ...............................................

Kolumne ........................................................................

Putopis ............................................................

Humanost kao lek ..........................................................

Priče ................................................................

Dečiji kutak ....................................................................

Miris njujorških jabuka ..................................

Poezija ..........................................................................

3


Između nas

Slikar koji čuva dušu grada Zahavljujući društvenim mrežama, mi obični i mali ljudi imamo priliku da se upoznamo sa velikim umetnicima i njihovim delima. Jedan od njih je umetnik, fotograf, slikar i pisac. Naš sugrađanin Miroslav Lj. Ranković, koji nesebično oplemenjuje naš svakodnevni život svojim delima. Na nekoliko stranica društvene mreže Fejsbuk, nalaze se njegove slike, fotografije i zapisi o gradu u kojem živimo i uz njegovu pomoć saznajemo i prepoznajemo lepotu kojom odiše. Užurbanost života, ritam dana nameće mrzovolju, manjak vremena da izađemo i posetimo izložbu, predstavu, da oslušnemo čulima lepotu pored koje prolazimo svakodnevno. On se brine o tome da nas svakodnevno počasti predivnim fotografijama, kako aktuelnog, sadašnjeg Beograda i Zemuna, a tako i vrati u prošlost postavljajući fotografije starog grada. Pogled sa Kosančićevog venca, veličanstveno spajanje reka Save i Dunava, kapija koje još uvek odišu patinom u starom Zemunu, stepenice koje vode na Gardoš. Sve nam to Miroslav Ranković pruža nesebično, na jedan klik. Fesbuk stranicu „Grad koji je sačuvao dušu“ posećujem, otkad imam fejsbuk nalog i uživam kada ne mogu da izađem iz kuće i prošetam. Većina nas nema vremena da prošeta i obiđe sva ta mesta iz različitih razloga. Na taj način nam Miroslav nadoknađuje propušteno. Čak i kada prolazimo pored spomenika kulturne baštine, nesvesni smo toga da se nekada davno na tim mestima odvijao potpuno drugačiji život. Uvek je interesantno saznati kako se živelo u starom Beogradu, kako su se ljudi ponašali, oblačili, gde su bila mesta okupljanja. U svojim pričama slikar nas upoznaje sa detaljima i mnogim neobičnim događajima, anegdotama iz starog vremena.

Miroslav kao da je oslušnuo dušu sanjara našeg grada i počeo da beleži svoje priče, da izlaže svoja dela i da nam nesebično deli svoje fotografije putem društvenih mreža. On je slikar, fotograf, pisac, umetnik koji na svoj način slika rečima. U svakom njegovom pisanom delu se prožimaju slike grada, istorija, koju veoma dobro poznaje i prenosi nam saznanja. U njegovoj novoj knjizi „Sara“ svaki stranac, pa i stanovnik Srbije će uspeti da sazna nešto novo o tradiciji, spomenicima kulture, načinu života, običajima. Čitajući njegove priče saznajemo ponešto o njegovom životu, ali uglavnom ostaje tajanstven iako veoma prisan običnim ljudima, uvek spreman da pomogne, pokloni, obraduje svoje prijatelje, goste. Mnoštvo video zapisa, koje je snimio večno su svedočanstvo lepote koju on vidi i beleži. Tako šetamo gradom iako smo kod kuće, što je dragocen poklon ljudima koji su nostalgični za voljenim gradom. Miroslav ispunjava svoju misiju u kojoj grad Beograd opisuje svetlošću. Njegove izložbe su redovno postavljene u Galeriji „Čubrilo“ u kuli na Gardošu. Ono čime će nas Miroslav Ranković uskoro obradovati je objavljivanje njegovog romana „Sara“. Sara je devojčica, čiji su roditelji morali napustiti Beograd, a ona se vraća, puna nostalgije i ljubavi, koju prepoznaje u rodnom gradu. Roman je jedna predivna priča, inspirisana sugrađanima, koji su napustili grad, a koje muči nostalgija. Uskoro ćemo uživati i u pozorišnoj predstavi „U ime naroda“. O gradu koji je sačuvao dušu, Miroslav piše svoje priče, osluškujući duh starog vremena, ljudi koji u njemu žive, a on razumevajući njihovu potrebu za lepotom, upotpunjuje svakodnevnicu, bogateći dušu iz svog plemenitog srca.

4


Priče

Miroslav Lj.Ranković Grad koji je sačuvao dušu

Ljubav Nisam zaista bio nikakva prilka. U četrdesetim godinama, prosede kose, srednjeg rasta od skora sa stomakom koji je počeo da se ocrtava kroz omiljenu majcu komotno prebačenu preko izlizanih svetlo plavih farmerki. Uvek sveže neobrijan osim naravno u prilkama koje su bile izuzetne. Naravno znali su kako zarađujem. Neku su se divili, neki me obožavali a ostali se samo čudili. -Živeti danas od umetnosti? Pa to je baš neozbiljno! A živeo sam ne samo od umetnosti nego i za nju. Za lepotu koju nam pruža i one divne senzacije kojima nas svakodnevno opčinjava. Uživao sam u svakom trenutku. Sutra, bila je odrednica za vreme koje me osim izuzetno nije interesovalo. Živeo sam u ateljeu prepunom slikarskih platana, boja i kolekcije muzičkih kompozicija koje sam voleo i neprestano slušao. Na sredini prostora bio je francuski, nikad namešten krevet u kome sam provodi predivne noći ili sa drugom knjigom ili sa drugom damom. Da volele su me, ponekad jednu a ponekad više noći. Kasnije su govorile da sam odsutan, previše dalek i neperspektivan. Uživanje su im prekidala strahovanja za sutrašnjicu. Dolazile su srećne a odlazile srećnije. Neke su se i vraćale, valjda da bi potvrdile svoju potrebu za izvesnošću. Na sreću nikada me nisu nervirale. Svaka je u mom srcu imala svoje mesto a mnoge i na mojim platnima. Sretao sam ih ponovo, ne baš često, pozdravljao i odlazio, ponovo ih uveravajući da su bile potpuno u pravu. Da, bio sam lutalica. Nije me držalo mesto a nisam vodio računa ni o vremenu. Ponekad sam jutarnju kafu pio uveče a vino u zoru. Ručao sam kada sam osećao glad izbegavajući svaku, na ovim prostorima uobičajenu formu. Nisam bio oličenje urednosti. Jedan galerista se i danas kune da sam mu piće u ateljeu poslužio u tegli na kojoj je još uvek stajala etiketa „kornišoni“. Verujem i ja u tu priču i nije mi važna. Jedino mi je bitna čistoća četki, dragocene su mi. Naravno poznajući sebe nikada nisam očekivao stalnu vezu. Disao sam punim plućima. Putovao sam mislima svakodnevno. Često sam i fizički odlazio na nekoliko dana ili nedelja ispunjavajući dušu različitostima. Vraćao sam se ateljeu pun novih ideja, fotografija i skica koje sam usput prikupljao. Po povratku, skoro uvek, slikao sam sve bolje i drugačije i ponovo oduševljavao i sebe i druge. Ponovo sam se viđao i uživao sa svojim prijateljima. Kada se danas setim tog vremena, a nije prošlo mnogo, ne sećam se njenog lika. Kažu da je često posećivala mesta u kojima sam uživao ispijaći kafu, a ponekad i roze.

5


Verovatno se ne sećam njenog prisustva i zbog činjenice da sam retko bio slobodan od misli ili razgovora. A voleo bih da se setim. Prišla je ona meni. Zamolila je da pogleda sliku koja je još bila u ateljeu, na štafelaju. Čula je priču o njoj. Prihvatio sam uz uslov da je obavestim kada bude spremna za poglede i potpuno zaboravio na obećanje. Ona nije. Podsetila me je još jednom i morao sam da je povedem. Preskočivši nekoliko kesa sa ko zna čim na putu od antreado štafelaja neprimetno je sela ispred slike. Posmatrala je a ja sam ponosno u dve elegantne čaše sipao ohlađeni roze. Nazdravila je i hvalila boje. Pričali smo dugo. Otvorio sam i drugu flašu i sipao. I dalje smo potpuno izgubivši pojam o vremenu pričali. Ona je cvrkutala a ja sam pustio omiljenu kompoziciju. Svidela joj se. Upalih i sveću, zbog dima koji se nakupio. Ona me zamoli da ugasim lampu. Njeno mlado lice pri svetlosti sveće zasija. Pred mojim očima treperila je. Usne su joj se pomicale u ritmu klavirske muzike. Posmatrao sam je zaljubljeno. Primetila je moj pogled i pocrvenela. Žuta svetlost sveće je rastapala crvenilo. Lagano se njeno telo približavalo. Osetio sam veoma prijatno strujanje i neku davno izgubljenu nežnost. Uživao sam a i ona je. San mi briše sećanja.

Probudio me je zvuk telefona. Naravno da se ne javljam. Osvrćem se tražeći je pogledom i ne nalazim. Odlazim pod tuš sa mirisom njenog parfema. Hrabro, pogled usmeravam na ogledalo i oduševih se videvši ružom za usne ispisane reči : „ Bio si divan, javi se, 06........“. Nisam se javio kao i što nisam skinuo ruž sa ogledala. Fiksirao sam ga za ogledalo lakom za slike, raspršujući ga pumpicom za damski parfem. Život sam naravno nastavio kao i pre. Slikao sam nove slike, čitao, uživao u muzici, odlazio i dolazio i družio se. Interesantno nisam je sretao a često sam mislio na nju. Pojavila se ponovo na vratima ateljea. Sretna. Ponovo je uživala u slici i ponovo smo pili roze i uz sveću slušali muziku. Ponovo me je prevario san. Probudio sam se pored nagog ženskog tela. Bila je lepša nego sinoć. Mirisala je na hiljade nežnih cvetova. Probudila se i ona. Potrajalo je i još uvek traje. Nadam se da će trajati večno? - Izvini, žurim, ali ne brini, doćiću večeras čim završim posao. Otišla je pre nego što sam uspeo da otvorim oči. Pojavila se iste večeri kao što je i rekla, i ne samo te. Primetili su da ne dolazim na uobičajena mesta. Mislili su da sam ponovo na putu. Pojavili smo se zajedno. Hodala je uspravno i rekao bih ponosno. Uživao sam iako zbunjen. U ovim godinama prvi put. Zaista je bio. I drugi su mojom srećom bili isto zbunjeni, valjda me zato niko ništa nije ni pitao.Čudili su se svi redom!

6


Kamera Doživljavam je delom sebe, produžetkom ruke, maskom lica, memorijom čulnih asocijacija. Ona je deo mog života čak mnogo češće i više od bilo čega na ovom svetu. Uz mene je neprekidno mnogo godina, od najranijeg detinjstva. Počelo je poklonjenom „Smenom 8“ a nastavilo se „Zenitom“, „Olimpusom“, „HP-om“, „Nikonom“ i „Sonijem“. Počelo je filmskom fotografskom a danas traje digitalnom i filmskom i fotografskom. Posedujem ih nekoliko: profesionalnih, velikih i onih malih i bar jednu uvek nosim sa sobom.

Posedujem i mnogo jako teške opreme uz njih, koja mi je nekoliko desetina puta bolno istezala tetive ruku. One su krivac za neizmernu sreću koju osećam kada, montiram, obrađujem i publikujem snimke. Učenje kamere počeo sam u detinjstvu i nastavio do danas. Najpre sam kao i svaki Srbin učio na greškama, zatim iz retkih knjiga, pa u klubovima za koje sam kasnije zaključio da su sami sebi cilj i najviše od velikih majstora koji su dopuštali da polako otkrivam tajne zanata. Pre nekoliko godina prošvercovali su me na FDU gde sam sa velikim zadovoljstvom odslušao predavanja „Filmske fotografije“. Naučio sam dosta i o svetlu, zamislite vežbom u kojoj smo osvetljavali kokošije jaje. Naučio sam kada je jaje zaista jaje i naučio sam šta je rakurs i plan i šta je total, srednje, blizu i krupno i šta je statička mizanscena i pokrete kamere i kako da ispratim poglede osoba koje snimam. Nagledao sam se i filmova, naročito starih, crno-belih kao što je „Građanin Kejn“, „Stepski vuk“ a i nekoliko domaćih za koje do tad nisam ni čuo. Danas znam veoma malo a dovoljno da iluziju prenesem i drugima i učim još uvek. Dugo sam snimao samo pejzaže i veoma uživao u prirodi i putovanjima. Nekako s'vremenom snimao sam i

ljude, neprimetno u njihovim prirodnim pozama, u pokretu naročito. Vremenom sam ulazio i u svet makro fotografije snimajući ono što čovek retko primećuje. Još uvek me oduševljavaju pčele, insekti i mnoštvo predivnih cvetova kojima se vratim uvek kada poželim da ugledam žive boje i savršenstvo majke prirode. Snimao sam i životinje od zoo-vrta do njihovih prirodnih staništa. Snimao sam iz svih položaja koje je moguće zamisliti i sa raznih često i rizičnih mesta. Sa svojim kamerama bio sam na raznim visinama: kranovima, kulama, tornjevima, krovovima pa čak jednom prilikom i na drvetu. Uživao sam svaki put bez obzira na napor i rizik. Sticajem srećnih, valjda nebeskih okolnosti nisam imao problema sa klijentima pa sam sebi mogao da dozvolim da izborom klijenata biram i motive koje volim. Često sam radeći za jednog klijenta prelazio na motive koji su se sami ukazvali pred objektivom i nastavljao do potpunog zadvoljstva. Vremenom sam formirao i studio za snimanje, najpre sa iprovizovanom a danas vrhunskom veoma kvalitnom i komfornom opremom koja mi omogućava da u idealnim uslovima fotografišem ili snimam od igle do slikarskog platna i modela.

7


Ljudska kreativnost je i tu dala fantastične rezultate pa je moguće veštačkim svetlom stvoriti pravo, upiti senku, naglasiti konture pa čak podići i olujni vetar i stvoriti iluzuju levitacije predmeta ili figure u prostoru. Trenutna opsesija mi je filmska kamera. Najveće uživanje mi je da snimim film u kome je priroda i scenarist i režiser i majstor svetla. Zamislite hladnu vlažnu, mračnu zimsku noć i sebe pored voljene osobe ispred velikog ekrana (lcd) kako gledate kroz objektiv kamere koja je postavljena u sred letnjeg nemirnog potoka i koja neometana snima nekoliko sati. Snima vodu, žubor, obrasle obale, pokret i zvuk vetra, cvrkut ptica i zvuk drveća. Ponekad snimi i ribicu koja živahno iskoči iz istog potoka, valjda da pogleda novosti iz vazduha. Zamislite i neku jako laganu muziku kako se stapa sa zvukovima prirode i bojama jutra, dana i večeri, i mesec koji izviruje i ogleda se zajedno sa senkama drveća u tom istom potoku. I ne brinite za snimatelja, on je na susednom proplanku, u hladovini, leži na ćebetu. Pored njega je korpa za piknik na obavezno kariranom stolnjaku, čaša vina i osoba koja ga voli baš tako ludog kao što jeste. Pored kamere i kvalitetne opreme voljena osoba je čarolija koja stimuliše i napaja, zbog koje se živi i pored koje sam srećan. Zamislite letnju vrelinu ponovo ispred velikog ekrana i Vas sa voljenom osobom kako posmatrate jesenju šumu i slušate šuštanje lišća i zvuk možda ježa u travi pomešanog sa cvrkutom ptica i batom koraka veverice koja nosi svoje orahe i lešnike u ostavu. Zamislite snegom prekriven proplanak i pahulje koje još veju i šum severca i ponovo neku jako tihu, toplu violinsku muziku, i zamislite da to traje satima. Zamislite sebe sutradan i količinu energije i raspoloženje i smirenost. Zamislite da gospodarite sopstvenom energijom zahvaljujući iluziji koju Vam pruža ona. Da njeno veličanstvo, gospodarica iluzije, kamera. Zamislite proplanak u proleće i nežne sunčeve, tople zrake i rojeve pčela na tek procvetaloj travi i drveću. Zamislite radosni zvuk ptica koje ga s lave. Zamislite jorgovan kako se lagano njiše i bumbara kako ga obleće. Zamislite goluba koji se šepuri pred golubicom zavodeći je u vreme koje je rođenom za ljubav. Zamislite srnu kako mirno pase i zeca koji pomera svoje usnice udišući miris nadolazećeg leta. Neizmerno mi je zadovoljstvo da snimam, montiram i poklanjam ovakve snimke. Najveća nagrada su mi srećna lica i osmesi i čarobna energija koja se vrti u meni ne dajući mira. Volim da snimam i pozorišne predstave. Upravo pišem jedan komad i nadam se da ću ga sa svojim drugom, divnim čovekom i kompozitorom čija me muzika prosto zaposeda snimiti. Naravno uživaćemo zajedno i u ovom i u izazovima koji će namponovo i ponovo dolaziti. Ovom pričom odajem počast ljudskoj kreativnosti počev od Luisa Limiera pa do Vas i majke prirode koja nam pruža mogućnost za neslućena zadovoljstva. I ljubavi naravno!

8


Konkursi

Zvezdani kolodvor— konkurs Klub Zvezdani Kolodvor raspisuje stalan konkurs za vaše radove, slike, fotografije, poeziju, prozu, dečije radove, poeziju ili prozu za decu, objavljuje vaša postignuća, nagrade, vesti o promocijama, najavljuje promocije u toku meseca, kao i sve ono što je vama veoma važno, a želeli biste da bude objavljeno. Vaše radove nam možete slati na e-mail adresu: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com Možete nas pratiti na našem sajtu www.zvezdanikolodovr.webstarts.com, a takođe i na fejsbuku u grupi Zvezdani kolodvor na adresi: https://www.facebook.com/ groups/635159179946250/?fref=ts Ukoliko želite štampani primerak časopisa, javite nam se na našu e-mail adresu.

9


PITALI SMO UMESTO VAS

ZAŠTITA AUTORSKIH PRAVA Kako i na koji način zaštititi svoje delo od eventualne krađe i sličnih zloupotreba, pitanje je koje muči svakog autora. Zbog toga smo konsultovali Šefa Odseka za suzbijanje kriminala u oblasti intelektualne svojine MUP-a, mr Mikaila Tijanića. Nadamo se da će vam ovaj tekst pomoći i razrešiti sve dileme koje ste imali u vezi zaštite autorskih i srodnih prava.

ZAŠTITA AUTORSKIH I SRODNIH PRAVA Piše mr Mikailo Tijanić Didaktički, odnosno obrazovni sadržaji predstavljaju samo jedan vid ili oblik ispoljavanja autorskih sadržaja koji mogu biti predstavljeni u pisanom ili elektronskom formatu. Postavlja se pitanje relane zaštite takvih sadržaja od budućih protivpravnih delovanja neodređenog broja subjekata. Naime čitav rad određenog autora ili grupe autora može biti matarijalno obezvređen kroz nezakonitu povredu ovih sdržaja, tako da ukoliko nema efikasne zaštite od ovakvih nezakonitih postupanja, nema ni interesa autora za stvaranjem novih obrazovnih sadržaja, što se štetno reflektuje na čitavu društvenu zajednicu. U srpskom pravu autorsko delo izraženo u bilo kojoj formi, pa i elektronskoj, se štiti od momenta njegovog nastanka. Zaštita imovinske komponente autorskog prava je vremenski ograničena na 70 godina od smrti autora i ne može se ostvariti samo u odnosu na ograničen broj lica koja su zakonom izuzeta . Zaštita neimovinske komponente autorskog prava vremenski i personalno je neograničena. Ukoliko dođe do povrede bilo kog od navedenih segmenata autorskog prava, u Srbiji danas, kao i u pravnim sistemima većine država u svetu, autor može računati na nekoliko oblika odgovornosti lica, koja su povredu prouzrokovala.

Ti oblici odgovornosti su: 1) krivična, ako radnja počinioca ima obeležja nekog od krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonikom; 2) upravna, ako radnja počinioca ima obeležja nekog od prekršaja, predviđenih Zakonom o autorskom i srodnim pravima i drugim odgovarajućim zakonima ; 3) odgovornost za neki od privrednih prestupa predviđenih istim zakonima; 4) građanskopravna ili imovinska, ukoliko od radnje počinioca autor trpi neki oblik štete ili je počinilac neosnovano obogaćen na njegov račun, kao i u drugim slučajevima. Ukoliko radnja kojom je povređeno pravo autora obrazovnih i sličnih sadržaja koji se distribuiraju elektronskim putem ima obeležje nekog od krivičnih dela predviđenih Krivičnim zakonikom Srbije – počinilac može odgovarati krivičnopravno. Krivična odgovornost svakako najteže pada počiniocu povrede autorskog prava, jer direktno pogađa njegovu ličnost u vidu zatvorske kazne, pa i njegovu imovinu, ukoliko mu se izrekne novčana kazna. Na taj način ova odgovornost je za njega represivnog karaktera, ali ima i preventivnu uloga odvraćanja od budućih povreda. Ipak, sa aspekta autora čije je pravo povređeno taj vid odgovornosti ne znači mnogo – čak i kada je počiniocu izrečena novčana kazna, jer ona u krivičnom postupku ide u korist države, a ne u imovinu oštećenog autora. Jedino eventualno izricanje od strane krivičnog suda mere oduzimanja imovinske koristi od počinioca, pribavljene nekim od krivičnih dela o kojima je reč - što je mogućnost takođe predviđena Krivičnim zakonikom (čl. 91 - 93) – može biti od značaja za autora. Naime, iz njene vrednosti on može naplatiti eventualnu štetu koju je pretrpeo,o čemu će biti reči u narednom delu našeg rada.

10


Što se tiče odgovornosti počinioca za privredne prestupe ili prekršaje predviđene Zakonom o autorskom i srodnim pravima (čl. 215 - 217) i drugim odgovarajućim zakonima, i ona se svodi na naplatu, za naše uslove visokih novčanih kazni počiniocima u odgovarajućim postupcima (u rasponu od 100.000 do 3.000.000 din.). Opredeljenje zakonodavca za navedenu kaznenu politiku u vezi privrednih prestupa i prekršaja moramo oceniti kao adekvatno, jer će u domaćim uslovima svakako demotivišuće delovati na buduće počinioce. Ipak, moramo konstatovati da ni ovaj oblik odgovornosti počinioca za autora nema mnogo efekta, pošto se i ti iznosi, baš kao i u krivičnom postupku, naplaćuju u korist države, a ne autora čija su prava povređena. Prava autora na obrazovnim sadržajima, kao i na drugim vrstama autorskih dela koja su pogodna za distribuciju elektronskim putem, mogu biti povređena na mnogo načina. Drugim rečima, za autora je od krivičnopravne još važnija tzv. imovinska odgovornost lica koje mu je povredom autorskog prava na objektima o kojima je reč pričinilo štetu. Povreda ličnopravne komponente autorovog prava najčešće prouzrokuje tzv. moralnu štetu za njega u vidu psihičkog stresa i bola koje on zbog povrede preživljava. Ovaj oblik štete, iako nematerijalne prirode, nadoknađuje se po pravilu u novcu u pravičnom iznosu koji na osnovu posebnih parametara predviđenih zakonom odmerava sud, ali i objavljivanjem presude, ispravke informacije i na druge načine.

11


Kolumne Pogledi s Kosančićevog venca Piše: Zorica Tijanić Stanujem u potkrovlju na nepostojećoj adresi, u zgradi čiji je broj izbrisan. Moja jutra se bude uz škripu tramvajskih šina. Uz miris kafe koja ima najlepši ukus samo dok se pije na delu terase gde raste cveće bele boje i puca pogled na brodove optočene patinom. Ti brodovi još uvek nisu isplovili i kao da čekaju da ih ispratim, a ja se dvoumim. Moji su pogledi na svet sve ono što mogu da vidim dok gledam srcem. Svaki put kada poželim da se osetim kao srednjovekovna dama, da zaboravim da sam samo emacipovana žena sa beogradske kaldrme, obujem najviše štikle, u inat neravnom terenu i krenem u obilazak voljenog grada. Muzika koja me prati putem, cvrkut je ptica koji se meša sa tišinom. U odluci da napustim sigurnost svog pogleda i otisnem se u šetnju sa uspomenama, poput moje junakinje, koja hrabro za ljubav gine, ne razmišljajući da postoji sutra. I mene će ta bezuslovnost, znam jednog dana, ubiti ali živeti bez ljubavi je tiho umiranje. Prvo gde mi se pogled zaustavi je mesto gde istorija počinje i završava nekim nepisanim pravilima. Mesto gde vreme još uvek stoji, iako postoji više od dve stotine godina. Udahnem miris slikarskih boja i nahranim pogled koloritom koji mami a potiče sa krovova starih kuća obloženih crvenim ciglama i oknima zelene boje, i tako nastavljam dalje mučeći se po neravnom terenu, ali hrabro, uživajući u zvuku večernjih zvona sa Saborne crkve. Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame, koja se uputila da sedne na omiljenu klupu i posmatra neke prošle živote u svojoj mašti, hodajući pored junaka iz Selenićevog romana iz broja 7 i Pekićevog hodočasnika Arsenija Njegovana, zamišljajući kako bi bilo da i sama živim putujući. Tako se i moja junakinja nastanila u ovom kraju, došavši s mora, s lakoćom se saživela sa legendama, koje šetaju zajedno s njom u visokim štiklama po kaldrmi i šeširićem na glavi, osećajući ženu u sebi, živi svoju ljubav svakodnevnice verujući da duša nije na prodaju. Uz miris štamparije, srednjovekovne biblioteke, leči svoj ranjeno srce, otkrivajući novu ljubav koja zaokuplja čula. Zabranjena ljubav, prema nekom ko je zauvek venčan sa nebeskim, postaje volja sudbine spremna da se promeni. Ljubav prema lepoti je nešto što može zameniti bilo koju drugu ljubav, porok za vrlinu, maštu za stvaranje, strah za odvažnost, improvizaciju pretvoriti u kreativnost. Tako i ona menja svoju neveru za veru, povlačeći se u svoj svet kojem ne pripada, pa se vraća otvarajući širom vrata spoznajama da ljubav ne može biti greh ako se voli srcem prepoznata duša bez obzira da li će biti i voljena ... A ja, nastavljam šetajući, lagano dodirujući dlanom kamene zidove kuća koje čuvaju misteriju nekih starih vremena i skrivaju priče koje su živeli njihovi stanovnici, sećanju koje još uvek stoji na granici između jave i sna, tamo gde je vreme zamenilo brojeve za ljude, a ljude pretvorilo u brojeve...

12


Subjektivni osećaj hladnoće Piše: Jelena Dimitrijević

Živeti u Beogradu znači živeti u gradu u kom duvaju vetrovi. Opcija na mobilnom telefonu koja pokazuje temperaturu i subjektivni osećaj (real feel) često se razlikuju i do sedam stepeni. Strujanje vetra izaziva drhtavicu, čini da nam zaista bude hladnije, pogotovo danas kada glatka površina mobilnih telefona koje držimo u rukama hladi svaki osećaj bliskosti. Naizgled, čitav svet pun ljudi nam se otvara, zilioni gigabajta informacija su tu za nas, ali tu je i jedan novi jaz koji otvara potreba za stvaranjem slike o sebi, dodatno produbljen nedostatkom strpljenja da se do kraja pročita tuđi komentar (dok se želja da se na isti odgovori, međutim, ne smanjuje). Izgleda da bar prodavnice kućnih ljubimaca i proizvođači hrane za pse imaju dosta posla. U poslednje vreme na ulici viđam daleko veći broj ljudi koji šetaju kučiće nego ljude koji šetaju jedni sa drugima. Razumevanje i sposobnost za otvorenu komunikaciju su pušteni s lanca-negde pobegli ili su ih vetrovi oduvali. Njihov nedostatak možete primetiti svuda: kod nervoznih gospođa koje se u gradskom prevozu sporečkaju oko sedišta do prolaza, preko studenata koji odbijaju da kolegama pozajme beleške, sve do prijatelja koji neće doći na slavu zato što ih druga strana nije „ispoštovala“ u sličnoj situaciji. Ovo bi se u najboljem slučaju moglo nazvati infantilnim, ali adekvatnije bi bilo opisati ovakvo ponašanje kao kratkovido i iracionalno. Ako svako od nas otruje kravu komšijinazadujemo kao kolektiv, a time umanjujemo i šansu za napredak i razvoj sebe kao pojedinca. Sa druge strane laskanje i podilaženje samo produbljuju štetu skrećući pažnju sa tačaka u kojima možemo da se menjamo na bolje. Toliko smo se odvikli da govorimo o onome o čemu razmišljamo (hm, i od razmišljanja smo se odvikli) da sada i kada bi to hteli, izgovorili bismo nešto tome suprotno. Naravno apsolutna otvorenost bi se po opasnosti koju nosi mogla svrstati u domen nuklearnog oružija, ali ona je ipak, po svojoj

suštini farmakon-lek ili otrov u zavisnosti od količine i okolnosti. Mendi Len Kantron je rekonstruisala eksperiment jedne studije koja je utvrdila korelacije između povećanja bliskosti između dve osobe koje bi jedna drugoj postavile određenih 36 pitanja. Neka od njih su pitanja na koja se većina osoba verovatno ne bi usudila da ikome odgovori iskreno (Završite rečenicu: “Želim da sam imao/la nekoga s kim bih mogao/la da podelim...”), druga su isuviše bolna (Od svih ljudi u vašoj familiji, čija smrt bi vas najviše potresla? Zašto?), a treća se odnose na one male stvari koje smo prestali da pričamo jedni drugima da ne bi „smarali sa nepotrebnim detaljima“ (Kad ste poslednji put pevali sebi? A nekom drugom?; Pre nego što pozovete nekoga telefonom, da li ikada uvežbavate šta ćete reći? Zašto?). Čitajući ova pitanja postala sam svesna koliko smo se, i nakoliko različitih načina svi udaljili jedni od drugih. Otvorenost i bliskost su osnovni dodaci hrani, kao so. Treba sa nekim pojesti džak soli da biste znali kakav je. A džak soli niti se može niti treba pojesti odjednom. Naši obroci su ipak neslani, slaba je to hrana za vetrovitu zimu i zato je osećaj hladnoće postao intersubjektivan.

13


Predestinacija prekognicije senzualnom insignijom Piše: Tihomir Stuhne „Inteligencija i instinkt skreću u dva suprotna pravca, inteligencija prema nepokretnoj materiji, a instinkt prema životu“ Henri Bergson

O položaju Nalazimo se na mestu spajanja, nakon što se rođenjem ideje u punini zenita događa stvaranje prenošenjem. Poželela je ideja svoj razvoj i putovanje emisijom esencijalnih potreba kroz eminentne inspirativne porive, ostvariti sebe. Definitivno, nalazimo se na prekretnici držeći u dlanovima konceptualnost nove perspektive. Novom perspektivom želi transmisija načiniti platformu na kojoj će se događati govor, pokret, ton, linija, oblika u izražavanju. Sakupiti mesto i elementarne čestice je izazov viđen predestinacijom egzistencije koja nije irelevantna obzirom na viđenje fenomenološke prekognicije. Stručnosti ozbiljnosti, ozbiljnošću igre odgovornost traži stabilnost kvaliteta. Postavljen u prostor u kojemu će disati kretanjem, kretati se vremenom, zatvara se ciklus koji će cikličnom rotacijom, kroz spirale tražiti i nepoznato prepoznavati, skriveno slagati otkrivajući se kroz kreacije. Svetlo će se usmeriti na stvoreno, promislom predestinacije, putem pomenute prekognicije. Kroz ta dva naizgled protuuslovna pojma, stvorena je velika uslovnost senzualnom insignijom u vremenu koje se nalazi u nama. Proces prenošenja će biti zabeležen kroz zvukove susretanja i otvaranjem determinirane apstrakcije u ritmu širenja svemira koji diše sužavanjem smirenog. Aurompokretanja Smeštena je u temelje i nalazi se na putu između stizanja i postizanja efektnog cilja, koji ima za cilj postaviti pokretanje uslovnog preduslova. Pozicijom je apodiktična u sopstvenoj stabilnosti. Deduktivnim putem u ponovnu indukciju, to je prvenstvena zadaća puta aurom pokretanja. No, radi se o fenomenu koji ne govori već traži. Očekuje potiskivanjem, dočekuje potiskivanjem i to contradictio in adiecto1. I sada se očekuje umećem moguće nemogućnosti da nastavi put i stvara eklekticizmom aulu. Aulom kretanja Disjunkcijom i zbrajanjem konjuktivnih diferencija, prostor izgleda prohodno i diskurzivno putem doksičkih prepostavki postavke su posložene shodno mogućnostima u dubinskim snimanjima tranzitnih pomaka koji se događaju pred umetničkim ciklotronom. Servisni alat postavljenog mehanizma biće svakako produbljena heuristika koja će umetničkom indoktrinacijom bojama progovoriti, slikama, rečima podariti slova poetskih pobuda i potreba za traženjem. Konzistentnošću konceptualnih oblika, konvergencija će pomicati kulturu slušanja govornika koji predstavlja sopstveno delo metodološkim elementima tokova. Aula je prostornost aure i o njoj sama ovisi. Pritom je važno istaknuti da aura bez aure je potisnuta entelekheia2.

Epilog estetskog pologa Retoričkim revizionizmom semantičkim putevima prepoznavati propedeutiku kroz vreme, koje se kreće post factum. Stoga je bitno sakupljati pluralizmom postavljeni novi oblik u vlastitom kretanju kolosecima zvezdane večnosti. 1 Proturječnošću u pojmu 2 Ono što je oblikovano prema svrsi; svrhovito ostvarenje.

14


MIRISIMA DALJINA

Priče iz Pariza Saša Mićković Saša Mićković je srpski pesnik, rođen u Austriji, 1980. godine, poreklom iz Rače Kragujevačke, gde je i započeo da piše sonete. Zainteresovan za sonetnu tehniku, izučava preko 50 sonetnih formi, pomoću kojih piše svoj stihovez. Saša primenjuje različite sonetne tehnike, takozvane kraljevske forme. Teme o kojima piše su duhovne, filozofske i ljubavne, a ima ih preko 400. Sašina poezija mami lepotom izraza. Začetnik je sonetne forme nazvane „Klepsidrični sonet u ogledalu sa akrostihom“, koji se može se čitati u oba smera. Saša 2014. godine u maju odlazi u Pariz gde nastaje zbirka ljubavnih soneta. Od 2011. godine do 2014-e je objavio četiri zbirke poezije: Jastreb u oluji, Božanska Srbija, Račanski pesnički svitak i Duhovna zarenja.

PARIZ POČETKOM 2015.

VOZ ZA MEUDON VAL FLEURY

Danas ću da mirišem kišu, vlagu i slutnju... Posmatram iz kafea, ljudi se žurno miču, uz polu - hladnu kafu sećanja me dotiču, i tonem u vir misli, gde spoznam tihu ćutnju!

Voz tumara sporo, klateći se vuče, izlizane šine, plato - pusta bina. Neizvesno sutra zgorelo je juče, stanica St. Michel, ja, zima i tmina!

Januar je već treći, subota tromo klima... Iz metroa jedanest putnici hitro vrve, kao da žustrim hodom svoje strahove mrve, i mene ko da danas sve manje ovde ima!

Svalilo težinu bremenito jutro, misli su provreli, neugas vulkani, a možda i pev se mog sveglasja utro, koga još jedino neuhvat - Duh hrani!

Jedino što još mogu, to je posmatrač biti, i iz sopstvene ljuske svetove višnje sniti! Prebacim crni kaput preko skislih ramena,

Tek, pevati mogu, ton mi nije splasno, ja sam to iznutra zvezdogarom zgasno?... A voz ovog jutro natenane klima,

pustim odmeren korak ka stanu kraj stanice, sednem uz blede knjige... raduju me sitnice... Moleći se za zračak još životnog plamena!

dvadeseti hladni januar praćaka, zora već satire zadnje krike mraka... i u danu novom, kol'ko mene ima?

Pariz, 03.01.2015.

Pariz, 20.01.2015. 7 h

15


EDUKATIVNI KUTAK

Poslovice i izreke iz celog sveta Avdulah Ramčilović, magistar pedagogije, naučni radnik i književnik iz Linza, napisao je vrednu knjigu u kojoj je sakupio preko 7000 poslovica i izreka iz celog sveta i istakao njihov vaspitni značaj. Autor je četiri zbirke poezije, a uskoro očekujemo i roman...

POSLOVICE O PRIJATELJSTVU Dobar prijatelj je nešto najvažnije u životu. Dok je Boga i dobrih prijatelja nemaš se čega bojati. Hiljadu prijatelja je malo, jedan neprijatelj je mnogo. (kineska) Imaj vremena za prijateljstvo, ono je put ka sreći. (ruska) Pažnja je najbolji put do prijateljstva. Prijatelj u nevolji, prijatelj u smrti i prijatelj iza leđa su tri jaka mosta. (nemačka) Prijateljstvo zlata vredi. Prijatelja ne treba ni u šali vređati. Rodbina ti je onakva kakvu ti je Bog dao, a prijatelji kakve si sam izabrao. (španska) Kad počne pucati led, znaćeš ko ti je prijatelj. (eskimska) Sreća stvara prijatelje, a nesreća ih proverava. Čuvaj prijatelja kao kap vode na dlanu. U suši se prepoznaju dobri izvori, u nevolji dobri prijatelji (kineska) Vrlina stvara i održava prijateljstvo. (nemačka) Prijatelj je prijatelju ogledalo. Ko nema prijatelja ide kao stranac po zemlji. (kineska) Ako si našao nove prijatelje, ne zaboravi stare. Čovek upozna prijatelja tek kad ga izgubi. Ako hoćeš da imaš prijatelja, posećuj ga da staza ka njegovoj kući ne zaraste travom. (ruska) Prijateljstvo je kao staklo, kad se jednom razbije više se ne sastavi. (ruska) Čovek ne žali toliko na neprijatelja koliko na prijatelja. Ljubav i prijateljstvo ne idu zajedno. Prijatelj je potrebniji od vatre i vode. (latinska) Pitali mudraca: „Koga više voliš, brata ili prijatelja?“ Mudrac odgovorio: „Brata, ako mi je prijatelj.“ (jevrejska) Nema većeg prijatelja od majke.

16


Izbor iz ljubavne poezije Avdulaha Ramčilovića

LJUBAV NIJE GREH Moja je ljubav večna, ona ne može prestati, ona je moje sve,

ona će večno živeti. Možda ćemo se mi na večnoj cesti sresti, na onom svetu, negde na nekom našem mestu, ili ćemo se opet zajedno roditi i još jedan život za ljubav živeti. Kao Romeo i Julia, Tristan i Izolda, Vronski i Ana, Živago i Sara,

večni postati, za ljubav trajati, ko zna šta će biti, kakva je sudbina, njih je ljubav večnim učinila. Ljubav nije greh, primer Karenjine je kako se voli čovek života svog, da je ljubav jača od zakona svakog, jer je za ljubav svoj život dala, nije se pokajala, večna je postala.

ŽENA JE UVEK LEPA Žena je uvek lepa i posebno kada voli, tada iz nje ljubav plamti radost, sreća zrači. Voljena žena se prolepša, kô pupoljak sva procveta, latice svoje nežno otvori samo onom koga voli. I svakim se delićem svoje duše, srca, tela sa čovekom kojeg voli u ljubavi preda, spoji. Žena koja voli ljupka je, umiljata, draga, kô proleće razdragana, kao cveće mirišljava. Žena koja voli i koja je voljena, neodoljivo je lepa, strasti puna i ženstvena. Pogled joj je zagonetan, anđeosko belo lice, ima usne kô ružice, glatku kosu devojčice. Jednu takvu volim ja i srećan sam što je moja, da pripada samo meni i da nismo usamljeni. I kad ona sa mnom nije, kad mi nije u naručju, šaljem pisma po zvezdama moju čežnju da joj kažu. Da joj kažu da je volim, da je često u snu vidim, da sam sa njom srećan ja, da je dušom, srcem ljubim.

17


PUTOPISI

Hodoljublja i hodočašća Borisa Maksimovića Boris Maskimović, rođen u Banja Luci 1988. godine, diplomirao srpski i italijanski jezik i književnost. Boris je autor putopisa od Granade i Sevilje preko Barija, Rima, Pariza, Berlina, pa do Plovdiva i Istanbula. Putopisi su uobličeni u knjigu "Hadžiluk plemenitom snu" izdatu pre godinu dana, o čemu se može više pročitati na blogu autora http://hodoljub.wordpress.com/ Izdvajamo deo iz prikaza „Putnički triptihon“ Gorana Dakića, objavljen u banjalučkom književnom časopisu „Putevi“ .

Antički čovjek je putovao i putujući je živio. Kada je božanski tvorac stare grčke poezije, piše Apulej, hteo da prikaže najmudrijeg čoveka, on nije bez razloga u svojim stihovima govorio o njemu da je najveće vrline stekao posećujući mnoge gradove i upoznavajući razne narode! Putopisni, avanturistički karakter književnosti gotovo i nije potrebno dokazivati – na početku bijahu Apulej i Petronije, nakon njih Rable i Servantes. Ako roman jeste rođen iz humora, valja dodati da je začet – na putu. Putovanje je apsolutno čitanje, mogućnost upoznavanja drugoga, potvrđivanje sopstvenoga u sudaru i susretu sa stranim. Mladi banjalučki ahasver Boris Maksimović proputovao je do svoje 26. godine više (i kvalitetnije) nego što to mnogi učine za života; no, to nije bilo dovoljno – sam čin putovanja ostao bi trenutna, kratkotrajna impresija, dovoljna da herbarijumu uspomena pridoda još jednu stranicu. Budući i filolog, Maksimović je svoje lutalačko žitije oplemenio višim postojanjem i na svet izdao putopis čiji je naslov – Hadžiluk plemenitom snu – „ukraden“ iz Selimovićeve Tvrđave; sintagma je to kojom se opisuje iskustvo istinskog putovanja i intelektualno i kulturno uzbuđenje koje nastaje u dodiru sa drugačijim. Seviljski trgovi, tetovirani Berlin, beskrajne ljepote grada svjetlosti, grešni sokaci holandske prestonice, sveci i imigranti sa juga Italije, rimska tuga u kamenu, komadi makedonskog solnca, od petrovaradinskog stejdža do petrovaradinskog stejdža, hodočašće srpskim manastirima – sve to, ali ne samo to, vidio je i opisao Maksimović, opisao u duhu najboljih putopisaca, često prizivajući neke od njih, poput Džumhura, Dučića i Kapora, oplemenjujući putopisnu prozu stihovima Mike Antića, Đorđa Balaševića, Viljema Blejka, Dobriše Cesarića. Maksimović matematički precizno gradi svoj putopisni mozaik: isprva su tu, na počecima poglavlja, kratki pasaži o samoj prirodi putovanja i putopisa, svojevrsne filosofeme, odnosno autopoetičke i autoreferencijalne bilješke koji pokušavaju definisati bukvalnu i literarnu suštinu lutanja. Šta je uopšte putovanje? – pita Maksimović već u prvoj bilješci i množinom odgovora nagovještava sveukupnost ovog jedinstvenog događaja. Putovanje je bogatstvo koje ne trune, ne prolazi, blijedi, ali nikad ne nestaje. Putovanjem se vraćaš u harmoniju sa svijetom, izlaziš iz svoje male ljuštuire i stupaš na široku pozornicu svijeta, a tamo, na toj pozornici, dešava se nesvakidašnje – pod tabanima, dakako bosim, uspijevaš da osjetiš kardiogram Sevilje! Jedinstveno iskustvo! U Maksimovićevim reportažama gradovi i podneblja su doživljeni na neponovljiv način, bez visokih fraza i jeftinih emocija, bez citiranja džepnih bedekera i pozivanja na muzejske vodiče, sa osjećanjem za mjeru, tim počelom umjetničkog stvaranja. Jedna od putopiščevih filosofema, koja ne pripada nužno uvodnim razmatranjima, zaključuje da se identiteti gradova ne kriju u muzejima i galerijama, već na pijacama i u kafanama; istina je to koju je mogao da osjeti samo disciplinovani literata i osjećajni čitalac.

18


U najboljom tradiciji onoga što Francuzi označavaju izrazom - flaneur, izrazom isprva negativne konotacije, a danas terminom kojim se označava lutalačka melanholija i kontemplacija, Maksimović svoja putnička iskustva oblikuje u zapise u kojima je moguće osjetiti nešto od autentičnosti svakog podneblja kojim je naš pisac hodio. Na koncu, Maksimović ne bježi ni od ozbiljnijih, promišljenijih refleksija o činju putovanja: …a putovanje je u stvari lirski postupak oneobičavanja kojim se mi sami odričemo ustanjenih prizora, mijenjamo ugao gledanja, trampimo ih za nove i neistražene da bismo se vratili onim prvim i ugledali u iznova pronađenoj ljepoti. Ako ti se u povratku ćošak na putu do tvoje kuće obrati na novom jeziku, tad znaš da je putovanje imalo smisla, nebitno koliko daleko si išao. Drugim riječima – u povratku je, zapravo, putovanje. Maksimovićeva putovanja su sudar stereotipnih modela ovdašnjih života sa egzotičnim, ne uvijek nužno i bukvalno stranim, u kojem se rađa nova slika sopstvenoga. Ali, nije Maksimović idealista koji je slijep za sve putničke demone koji opsjedaju one željne drugih obala u Bosni i Hercegovini; u dalekoj Danskoj on će se sjetiti dnevno-političkih užasa, medijske hobotnice, stranačko-patrijsko apologetskog otpada kojima su preplavljeni naši životi; posebno će taj osjećaj niže vrijednosti i bespomoćnosti eksplodirati u zapisu O frustracijama i paralelenim dimenzijama, u kojem se govori o bosanskohercegovačkom putniku koji je zarobljen između administrativne Scile i birokratske Haribde, o snovima koji čekaju desetinama sati pred stranim ambasadama, konzulatima i granicama da budu ostvareni. Pločnici Toronta, oči boje fronta – lozinka svih nas, veli u pjesmi Živeti slobodnoMaksimoviću (i autoru ovog teksta) intimno dragi panonski lirik Balašević. I cijela se ova knjiga može opisati stihovima ove pjesme, jer Maksimović ne dozvoljava, uprkos žuto-ružičastoj svakodnevici „boljeg od dva entiteta“, da mu mladost kao sitan kusur izbroje, iako oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira; on je okićen perom sokola za urok protiv okova, a njegov moto je: …nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka! Konačno i identifikacija. Prust veli da je svako čitanje u stvari čitanje samoga sebe, to jest da je čitanje apsolutni empatski čin. Ni 16 godina nakon što sam iz slavonske ravnice došao među krajiška brda ne uspijevam da ovdašnjem čovjeku, ljutom Krajišniku ponosnom na neravnine zavičajne geografije, objasnim ljepotu panonske nizine. Ona je u potpunosti skrivena i otkrivena u Balaševićevim i Antićevim strofama, ali mala je to i nedovoljna utjeha. Beskrajno ravni sokaci, nepregledna žitna polja, široki trgovi, čitav galimatijas različitih identiteta… Slavonija i Vojvodina, rijetko kada plemenitošću uzorane ravnice, za neravničarskog čovjeka su nerješiva enigma. Maksimović je u putovanjima prevladao tu stereotipnu sliku o vojvođanskoj, ravničarskoj monotoniji i upoznao njenu trojčinu ljepotu – prepoznavši je u pjesmama Mike Antića, kulturno-civilizacijskom šarenilu i divoti fruškogorskog maratona – te rableovske institucije pješačenja i žeđanja. U biografskoj bilješci Maksimović je zapisao kako se nada da će jednoga dana živjeti od putovanja. Potpisnik ovoga teksta se nada da će u tom životu Boris Maksimović išpartati Vojvodinu uzduž i poprijeko i još jednom ga istinski, na način dječački, obradovati. Putopis iz Istanbula u sledećem broju....

19


HUMANOST NA DELU

Marina Adamović - humanost kao lek O Marini se mnogo toga zna, ali za one koji to ne znaju, želimo da istaknemo njenu humanost, požrtvovanost i nesebičnost, koju iskazuje svakodnevno pomažući bolesne, slabe, nemoćne, siromašne. Kiša, vetar, sneg, ne mogu sprečiti Marinu da svaki dan sakuplja priloge i daje ih u humanitarne svrhe. Izdvajamo dve priče iz njene knjige „Smrt prijatelja“. Marina je višestruko nagrađivana za svoja prozna i poetska dela. Živi i radi u Nišu.

Uspomena Pisala je nešto na klupi u parku. Bilo je kasno. Slabo se videlo. Zapitala sam se, zašto ne koristi laptop ili mobilni, ipak, jasnije se vidi. Ne, ona je okretala stranice sveske i podrezivala olovku. Odjednom, osetih još jedno čuđenje: ko danas piše grafitnom olovkom? Prišla sam joj bliže, sela na klupu preko puta njene i posmatrala dalje dešavanje. Nije ni pogled bacila na mene. Usredsređena na to što piše, ni kapkom nije zadrhtala kada je palo nekoliko kapi kiše. Čulo se šuštanje listova, ali ne njene sveske, već drveta iznad moje glave. Šapnulo mi je: "Idi kući, dosta nam je prelistavanja uspomena kada si bila uplakana i tužna, zaljubljena devojčica."

Nemir duha Čuvam njenu priču o Brankovom mostu, mestu koje je najviše volela u Beogradu tada. Odmah sam shvatila zašto. One mirne oči nisu odavale nemir duha, koji je leteo od jednog do drugoga i otvarao srce kao kljun kljunu majke pokisla ptičica. Nije koristila bus. Polako bi išla od Starog Beograda do Zemuna, a most je podrhtavao od vozila; vukla je prst preko ograde i posmatrala Savu. Jasno je da je bila dovoljno duboka za...brodove. Pisane zadatke je uvek smišljala baš tokom pada kamenčića koji bi kažiprstom odbacila dole. "Mali je, mali., ponavljala je sebi. Onda se, jednog dana, zaustavila, navalila na ogradu i, inspirisana praskom unutrašnjih kristalića, zaplakala. Suza je, kao kamenčić, otišla u reku. "I ona je mala, podigla ruke, glavu i zamolila (u pravi čas stigli) taksi da stane i odveze je na Avalu. Potražiću priču o njenom životu sada.

20


Dijana Uherek Stevanović, Subotica Dijanu ne treba posebno predstavljati, jer je dobro poznata našoj poetskoj sceni. Osnivač je i predsednik Međunarodnog udruženja Balkanskih umetnika iz Subotice. Višestruko je nagrađivavna za svoja dela u književnosti, takođe je posvećena humanitarnom radu. Projekti “Zagrli život”, “Tolerancijom kroz kulturu” i mnogi drugi obeležavaju njen rad.

SITNICE

Pitao si me:

PRAZNINOM POPUNJENA

"Koliko duga ima boja?" Nisam znala odgovor. Život je jedina nijansa koja me zanima. Pogledaj, vreme nas

u stopu prati, a u nama još samo preostale puste godine. Gde sam ja? Potraži me, u malim stvarima, jer možda sam

Vidiš li,

TRAGANJE

vreme je upreglo uzda i zauzdaje nas,

Još uvek tragam

a mi divlji, neukrotivi,

u nadi da ću pronaći

jurimo,

izgubljeno dugme

ne osvrćemo se,

sa nečijeg kaputa

nadamo se,

i tako

jer sve prolazi

lutajući nevidljiva

moraće i ona

menjam dan za noć,

Bol koju je vreme

kupujem vreme

tetoviralo po živoj nam koži.

verujući još uvek

Vidimo se,

u tajnu sitnice

jer sve ostalo je

skrivenu negde

praznina

na mestu gde se

punoćom neimanja

i bez igle

popunjena.

provlači konac.

baš JA ta izgubljena nota na linijskom sistemu tvog "savršenog" života. Odpevaj me!

21


AVANGARDA PESNIŠTVA

Miris njujorških jabuka Vladimir Rajković Ekskluzivno iz nove knjige Vladimira Rajkovića, „Rane“, koja uskoro izlazi iz štampe na srpskom i nemačkom jeziku. Književnik je nedavno boravio u New Yorku gde je pripremao pesme i materijal za svoju novu knjigu poezije. Interesantan detalj je bio taj da je bio smešten u hotelu u blizini kućice Sheron Olds, dobitnice ovogodišnje Pulicerove nagrade za poeziju .

ZABORAVIĆU DA SI REKLA DA ME VOLIŠ

i da je to za zauvek da te stvaralaštvo moje čini izuzetnom od prve i moj glas dok ti čitam pesme a osećaš se mojom a srećemo se burno nimalo slučajno da hoćeš baš sve samo sa mnom da me znaš ceo život a vidiš prvi put da te znam ceo život a vidim prvi put svaki minut sat i dan da činim izuzetnim da te bolim

sve ću zaboraviti ako je to Tvoja želja sada kada si me zaboravila ali neću zaboraviti da si na ovom kraju moje tuge i na početku bila svilene duše Vila

22


Vozom 4.02 sa Long Biča

bežali smo ka stanici Pensilvanija od sebe i od nevremena za koje u to vreme a 18. je jul dvanaeste nismo znali da je paralisalo sve aerodrome paralisani u Njujorku i ne samo do novog jutra gledali smo kišu svakoj munji dodali smo gromove dugo su ćutali u tami i neke unutrašnje lomove same kao kiša u kap kada se stiša En el tren 4.02 desde Long Beach

23


SCENA, FILMSKA UMETNOST

Aleksandra Kovačević - Festival Human District

Kada se povežu ljubav prema umetnosti i osećaj empatičnosti, potrebe da se uradi nešto za ljudsko društvo, Aleksandra Kovačević je ostvarena kao kompletan umetnik, koji oseća probleme društva, za ljude, decu, prirodu, za sve ono što treba slobodno da živi i oseća život koji nam je dat da ga proživimo kvalitetno i da imamo uslove da uradimo nešto. Da dobijemo priliku da živimo kvalitetnije, bolje. Kada postoje ljudi, javni radnici, umentnici koji se trude da tom načinu života daju vrednost, podignu njegov kvalitet, vredni su uvek pomena i treba im se pridružiti. Uslovi u kojima živimo su godinama teški, od tranzicija, ratova, siromaštva do ekonomske ali i krize humanosti. Aleksandra već pet godina, pored svog stvaranja u oblasti umetnosti, scenografije, dizajna, slikarstva deluje kao aktivistkinja za ljudska prava. U razgovoru nam kaže: „Trenutno sam fokusirana na druge stvari, koje su posle umetnosti moja druga ljubav, ljudska prava su nešto čime se intenzivno bavim već pet godina, kao aktivistkinja a uskoro postajem i zvanicno braniteljka ljudskih prava, dok mi umetnost dodje kao hobi. skoro i da nemam

vremena da pravim... Nas je interesovalo kako je Aleksandru umetnost odvela do ljudskih prava. Osnovala je prošle godine Filmski Festival Human District. Generalna direktorka i idejni tvorac Festivala koji ima za cilj promociju i unapređenje ljudskih prava. Danas, kada svi osećamo nejednakost, ekonomske i društvene probleme i kada su vrednosti svedene na minimum, zaštita ljudskih prava zahteva da se deluje i to ne samo pojedinci, već integrisano svi akteri društvenog i javnog života. Festival je usmeren na komunikaciju sa identifikovanim ciljnim grupama da kroz projekciju filmova, koji su birani od strane nauglednijih filmskih umetnika, kako domaćih, tako i stranih, te od strane branitelja ljudskih prava, aktivnosti interaktivnog sadržaja podstiču aktivno učešće pojedinca i zajednice u delovanju i aktivnostima koje podstiču na rešavanje problema u oblasti ljudskih prava. Aleksandra kao generalni direktor i osnivač Festivala, posvećen ljudskim pravima, daje primer svim umetnicima kako se može povezati i korisno delovati u cilju unapređenja i promovisanja ljudskih prava. Festival pretenduje da postane jedan od veoma bitnih projekata u Srbiji.

24


Poezija misli

Nikola Spasojević , Valjevo

Uzaludnost

Milovao sam rubove oštre i hladne, Mali čovek ispod čežnje strahovite, Carstvo neba neka se sunovrati, neka padne, U sredini, gde maštanja su oblici žudnje plahovite.. Mogao sam Suncu srce iščupati iz ognjenih grudi, Doneti joj ga dok još kuca, ugljenisanih ruku, Nedovoljno za milost, uzalud se mali čovek trudi, Sebična kraljica ne shvata pesnikovu muku.. Njeno postojanje definiše gordost, Tkanina odbojna dalje ne pušta, Drevni svedok onoga što čini njena podlost, Mali čovek grize ruke i pepela puna su usta.. Slepo tumarao sam tragom njenog plašta, Ponosa poniznog, ubijenog tajno, Ne smem prići, njen pogled pohotu ne prašta, I da blizu bio sam svejedno je, san očajnika ne opstaje trajno.. Suvereno vlada sudbinom jednog pesnika,

Povlači svilene konce, razdire upaljene rane, Nevinošću gasi nadu, prokletstva vesnika, Mali čovek bledi, nestaje, koga briga, svet neće da stane...

25


DEČIJI SNOVI

Tihica i Trešnjica - iz zime u prvo leto kroz proleće Pišu: Tihomir Stuhe i Zorica Tijanić „Jedne zimske noći dok su bele pahulje padale

na grad, rodila se mala Trešnjica....“ čuo se miran glas njenog tate, dok je uspavljivao četverogodišnju devojčicu, koja je svake večeri uporno zahtevala od svog tate da joj priča kako se ona to rodila.... U detalje, gde, u koliko sati, u kom gradu, u kojoj bolnici, kako se to dogodilo, šta je mama rekla kad je videla, da li je bila lepa, da li je znala pričati. Kada je prohodala? Bile su to omiljene priče pre spavanja, ali nikad nije saslušala priču do kraja, već bi zaspala umorna nakon napornog dana, negdje pri kraju priče, baš u momentu kada je bilo najinteresantnije.... Sutradan je tata morao ponavljati ispočetka. Bio je veoma strpljiv s malom Trešnjicom. Obožavao je njene krupne oči ovičene dugim trepavicama, koje su neprekidno treptale i umilni glasić. Nikad joj ništa nije mogao odbiti, otkako je majka otišla u bolnicu, njih dvoje su provodili dane sami kod kuće. Na sve načine je pokušavao da je animira, pričajući joj raznorazne priče. Nije mu bilo teško izmisliti, jer je i sam bio pisac dečijih priča, bajki i drama. Radio je kao scenograf u svom privatnom teatru. Trešnjica je rasla okružena ljubavlju njenog oca i mnogobrojne rodbine, koja kada bi došla kod njih nije propuštala da je štipa za obraze, koji su bili veoma rumeni, baš kao zrele trešnje. Zato je tata iz milošte nazvao Trešnjica. Njeno pravo ime je bilo Tamara. Februar hladan, ravnica zasuta snegom, krupnim belim pahuljama koje su prekrile široke bulevare... Mećava koja je hučala imala je moguće uticaj na Trešnjičin karakter koji je bio upravo takav, promenljiv kao i vreme. Ona je bila kao mala oluja, koje su se svi plašili. Kad bi joj oči potamnile u pogledu, to bi značilo samo jedno sklanjaj se s puta! Igračke, garderoba, bilo što joj se našlo na putu, letelo bi na sve strane, glas bi

poprimio uzvike

sirene, dok se najednom ne bi smirila, mirna, baš poput te ravnice koja je odmarala. Trešnjica je rasla u jednoj ulici u kojoj su mirisale lipe u ulici nadomak Trešnjevke, gde su se okretali tramvaji, tamo gde je proleće stizalo kasno, a zima prerano, u ulici u kojoj je rastao i jedan dečak, koji se rodio nekoliko meseci nakon nje, u jesen, kada zlatno lišće opada i kada se grad oblači tepihom šarenih boja. Zvali su ga Tihica, baš kao i mirna jesen, koja ga je odredila kao zlatnog dečaka, bistrih očiju, radoznalog pogleda. Tihica je pohađao školu violine, a Trešnjica je svirala klavir. Bila je izuzetno talentovana, čak je i komponovala, što je njenoj učiteljici bilo fascinantno. Posmatrala je malu devojčicu s obožavanjem. Trešnjica se nervirala zbog toga. Ona je smatrala da je to normalno, jer je i njena majka svirala klavir i učila je note. Sa tim plavokosim dečakom se nikad nije upoznala, iako ga je viđala u školici, sve dok nisu krenuli u vrtić. Iako su se igrali u istom parku, izbegavali su se iako su se povremeno gledali, kradom. To je njen tata shvatio, pa mu je bilo jako simpatično. Osećao je da je dečak zbog nečeg tužan. Obično ga je čuvala baka, roditelji nisu nikad bili s njim. U susedstvu se u kasnim popodnevnim satima čuo zvuk violine. Tihica je svirao i često bi mu suzice krenule na oči dok bi se prisećao svog rodnog Zagorja iz kojeg se doselio nedavno. Dopadala mu se mala devojčica, iako je se plašio. Imala je pogled taman kao oluja i činilo mu se da bi svaki čas mogla zaplakati, iako se često smejala, njega nije mogla zavarati. Video je tugu u njenim očima. Zvuci klavira su obično odjekivali kroz jutro, kao najlepša muzika. Trešnjica nije mnogo vežbala. Obično bi se rasplakala, setivši se bolesne majke. Sanjala je o tome da postane glumica, ali otkako je mama otišla u bolnicu, nije joj bilo ni do tatinih priča, ni do omiljene pite od trešanja, ni do drugarica iz parka. Jednostavno joj je majka nedostajala.

26


Gde prestaje dan i ulazi u drugi početak u kasno leto, pred jesen, rodio se Tihica sićušan i odmah su ga pokrili u veo traženja i maštanja. U svojim prvim snovima sanjao je krajeve gde se rađaju u snegovima mirisne zrake s kojima će u proleće srasti. Slušajući prve jesenje note u njega su se utkale balade koje je sačuvao u oku za tren kada će sresti njene oči. Priče nije slušao rečima već je povijen u kolevci gledao nesvesno inje kako se stvara na rubovima žlebova starih krovova brdovite ravnice koja je više ličila na visoravan nego na brdo. Između brda i nizine izgovorio je prve reči i slušao ptice decembra kako ostaju nepomične i bore se sa zimom koja dolazi. Hirovitih pokreta i naizgled brz u svojim mislima pleo je venčiće za nju... I kada se preslio u grad nije ni slutio da je to njen grad iako su mu pri dolasku, začudo zamrzle balade sačuvane u oku. Na tom putu nije spavao već je budno u sećanje zapisivao svaki korak i stazu koja vodi do grada. Kako su se okretali točkovi voza njemu je srce sve jače tuklo kao bubanj sa terase letnje pozornice. U njihovu ulicu je polako stizalo proljeće. Sve je najednom poprimilo boje, dok su Trešnjičine oči i dalje bile tužne jer se mama nije vraćala. A Tihica nakon što je osjetio plač zlatnog meseca zaspavši preko ponoći usnuo je san: Dečak je korakom odlučnim poput vojnika načinjenog od mjeda. Srcem obloženim vunenim pokrivačima sljubljenih od zime, koja je prošla i pred likove proletnjih parkova došla. Na dve ljuljaške, koje su se njihale padalo je tek prepoređeno Sunce prepuno zimskih utisaka. Tihica je progovorio je sa Suncem jer je želeo pomoći u ukrašavanju proleća. I najednom su počeli da mu namiguju pupoljci sa trešnjinog stabla i počeli se pretvarati u rasvetale pupoljke prepune mirisa, uoči jedne kišne proletnje večeri. Kao prva devojka proleća, kiša je u kapima drevnom bojom prirode ljubila zelene travke i dve visibabe, tek izrasle uz potok kraj kojeg je dane provodio mali Tihica, čokoladom našminkanih usana. U tom danu progovorile su mu pčelice koje su ljubile cvetove za svoj prvi med. Slušao je njihove govore o prošlim tokovima potočića koji u jednoj noći prenose biserne kapi.... Nastavak u narednim brojevima….

27


STIHOVI SANJARA

Admir Džibrić, Lukavac

NATALIJA

Natalija, godine mi prolaze, a ja bi ipak bio bjegunac s plavog svoda. Ovdje svaki dan rominja kiša, kao i nad Olovom, a i sama si vidjela šta je Bosna. Iako oko nas crveni oblak i dalje kockice slaže, nudi nebeske korake, suncem sa istoka opet ogrni lijevu stranu tijela, rukama, nanizanim đerdanima oko vrata iskonski i pohotom, k'o humka nad mezarom pokri, gdje rosa zemljane ljubavi mije. Utišaj samrtni poklik sopstvene nemoći civilizacije. Zaslijepi. Svijet u bojama tvojim vedrinu ima. Oživi, povedi u sjaj bez zamračenja. Zamka s više nepoznatih brojki prijeti, mogla bi srušiti naš čitav mali svijet. Natalija, i sama mrzila si note paklenih kapi kiša, crnih oblaka i munja što bi tutnjale, znala, kad nedostižni aprilski vjetrovi duvaju ne nagovještavaju ništa dobro, ne uzmiču se pred mrtvim zorama, kao i da boljelo bi dok bi čekala da klizne naš srećni krik niz zelena polja, gdje bi prsnuli u smijeh, gdje otrov nas naše jednoličnosti truje, blizinom našom jedino vrišti mir. I bijela i crna bunila istovremeno klikću, po nedogledu mogu dominirati misli I upitni ne bismo samo bili Mi'? Nemoćne snježne oluje sunčanim dodirima otjeraj, sladostrašćem srca da gorimo, ne pitajući se i ne brinući kad će stati slatko ludilo. Natalija, ne muči moj svijet, iznutricu izjeda. U Bosni ti je ljepše, a meni daleko je Moskva.

28


TRAGOVI Možete svuda naći stotine ledenih pogleda, mirise besmislenih tragedija i sulude tragove. I nadu što je u srcu zamrla pod oblakom što je nadvio njihove gradove. A nekad su te namrgođene crvene obrve kliještima sjaja sjekle krvničke okove, k'o molitvom srcem bi slale srećne dodire pod kapom blještavila ne dotičući greben i tužne morske valove. Možete svuda naći i gorostase bez slobode u ratovima svojim dok stradaju k'o nevine žrtve. U crnoj bijedi kako vidaju rane, uzmiču nogama, iako su odavno prešli preko crte. A nekad bespomoćni ideali nisu bile guste prašume, crna zemlja šarene zrake je nudila. Grudi razmetljive začepljale su svete rupe, u maskiranoj gomili nismo prepoznavali osamničke kute.

29


TRAGANJE ZA IZGUBLJENIM VREMENOM

Helena Himel, Zrenjanin Apsolvent Istorije Umetnosti na Filozofskom Fakultetu u Beogradu. Višestruko je nagrađivana za svoje priče... Autorka je bloga Kutija ljubavi.

KUPI MI ČOKOLADU -Tata kupi mi čokoladu!, dovikivao je klinac. Bio je srećan iako je otac odbio da mu je kupi.

Možda, zato što je bio svestan, da se iza tih reči nadvila senka - senka stida A, kako jednom dečaku reći: - Nisam u mogućnosti. Dečak je umeo da razume i blago se nasmešio ocu. Nastavio je da uzvikuje ulicom s takvom radošću, kao da baš sada pod svojim nepcima oseća njen ukus. Prolazio sam ulicom i s nevericom posmatrao. Tada sam shvatio šta nama odraslima nedostaje. Kažu da je uzrok za ljutnju i bes naše lično nezadovoljstvo. Da nas vode ka otudjenju, usamljenosti. Da li ste ikada videli dete koje se igra samo ili sedi na pločniku, a da je nesrećno? Ja ne! Sve sto rade, rade s užitkom. Praštaju. Iskreni su. Vole igru, ali se ne poigravaju. Sve sto žele, zatraže. A, ako ne dobiju - trude se da oproste baš kao sto sveštenici pokušavaju da oproste naše grehe. Posmatrao sam dečakove korake. Bili su sigurni, identični očevim. Koraci govore koliko dobro poznajemo ljude s kojima smo, koliko su nam bliski , ili koliko želimo da oni to postanu. Često je tako i sa rečima. Upotrebljavamo ih kako bi se poistovetili sa nama znanim licima. Želimo da ih razumemo. Varate se,ako mislite da je dečak bio siromašan. On je svojim rodjenjem,dobio najskuplji dar - Čistotu. Kada je otac video koliko decak uživa dok glasno izgovara : - Kupi mi čokoladu, poželeo je da se na trenutak vrati u detinjstvo. Uhvatio je dečaka za ruku i iz sveg glas doviknuo... - KUPI MI ČOKOLADU !

30


POEZIJA

Sanja Radulović, Doboj

SJENA NAŠEG VREMENA (u hladu jedne srijede sa inicijalima N.G.) On je bio neobično ćutljiv ! (Mogla bih i ovako početi...) Danas me je posjetila još jedna pogužvana srijeda. Klela mi se pred vratima da je nova i nekorištena. Vidjela sam je kroz otvor svakodnevice sumnjičavošću dotrajalih iskrzanih krila. Nisam je pustila da uđe ni poslije svih ubjeđivanja. Prejela si se literature za naivne, rekoh joj. Ugojila si se tuđim namjerama da se nepošteno obogate. Ne otvaram srijedama! Ostaću sama... Samoća ubija laži rađajući pjesme. On je volio (svoju) samoću. I (moje) pjesme.

RUKE Boliš me svuda po tijelu (sad znam zašto je Borhes napisao taj stih). Mrvim se kao parče bajatog hljeba i nestajem u prvim gladnim ustima. Progutana tamom nedostajanja mirišem na okruglu samoću potrošenu sijalicu i sivu tugu. Naše ruke od meda i olova, u rukavicama odlazeće ljubavi sa okovanih zidova, mašu mi.

31


Ana Ivan Žigić, Beograd

LJUBAV JE MUZIKA

Žarki plamen liže pripijena tela I vreo vazduh čini se krhki U zanosu vrele usne Meke kao labudovo perje Lutaju tvojim licem Upijaju opuštene očne kapke Gnezde se u prevoju tvoga vrata Gde damari nagone tvoje srce Da ludački bije Privijaš me uz sebe Stežeš Ostajem bez daha Bezobrazno tražim još Ljubiš me Sokovi se razlivaju telom Osluškujem Čujem tihu muziku Sviraš je upravo za mene

To ljubav govori iz tebe….

32


ĐORĐE GRMUŠA, Beograd

STRELJAČKI VOD

Večno naslonjen na zidu sudbine, Dolazi sada moj streljački vod, Trebalo je sve to zaista da brine, Zagrme pucanj, padam na pod.

TAJANSTVENI PESNIK

Prolaze tiho delovi prošlosti, A ja padam, ništa ne osećam, Osim boju sopstvene gordosti, Rana me na život bolno podseća. Prvi je dan, bio sam srećan, Drugi je dan, ponovo srećan, Treći je dan, tužan dan, Idemo ispočetka. Dižem pogled iz prljavog blata, Gledam lica tih ljudi što streljaju, Sve su to moja po životu braća, Mirnom dušom smrti me predaju. Nestaje slika, ja stojim na obali,

Varljiva slava ponoćnih zvezda, Tajnoviti pesnik noćima laje, Želi da kaže i sebe da preda, Zbog svojih dela u srcu se kaje. Eh pesniče moj, crno ti se piše, Iako si rođen u gradu svih reka, Ne vidiš od sebe sada ništa više, Tmurno neko zlo samo tebe čeka. Ukaljana postelja, pocepana zavesa, Putevi svi sad njemu su zvezdani, Tajanstveni pesnik u imenu avesa, Klonuo je noću, o prokleti bezdani.

Osećam nešto, da li je to sreća? Srce i ja ovde smo preostali, Menja se slika i dolazi treća. Večno naslonjen na zidu sudbine, Dolazi sada moj streljački vod, Trebalo je sve to zaista da brine, Zagrme pucanj, padam na pod. 33


BILJANA DIMČIĆ, Beograd

SEĆANJE

JEDINI

Jedini umeš dа me rаzoružаš Ćutаnjem u noći dok nаs iskrice nаdаhnutog obаsipаju pаžnjom Jedini umeš dа me plаčem nаsmeješ kаd mаlo ko vidi treptаje moje duše u trenucimа ljutnje i prgаvosti istovremeno. Jedini umeš kаo mаlo ko dа me dotаkneš bez dа pаziš nа dubine duhа kojimа

Sve ove godine Bez tebe Ne mogu da stanu u moju pesmu, Tata. Samo miris tamjana Osećam dok te prizivam i spajam sa sobom. Verujući, celivam te živeći u radosti sa tobom. Šaljam ti spokoj i molim se za Te dok zvona opominju da smo smrtni. Zato ti dajem suze koje gubim da te ožive u Večnosti pred Milostivim.

34


Ester Terzin, Kikinda

KAD OKO SRETNE... Kao crna rupa u svemiru, zarobljena u vašem okviru... Lasta bez svoga iskonskog gnezda... Dete što slatkiš čežnjivo gleda... Zalutala u pogrešnom veku, laži, obmane dušu mi peku... Tišina moja bez glasa vrišti, istina moju sadašnjost tišti... Molila bih se, ali ne mogu, jer ne znam više kojem ću Bogu ! Prazni ramovi zidove krase, ko je na slici, više ne zna se ! Besciljna šetnja ulicom pustom, strahovi, zebnje pred maglom gustom... Tamni oblaci nebom nam plove... Divlje nas zveri livadom love... Probudiću se iz noćne more ujutru rano u osvit zore, ponovo kad se ptice oglase... Kad oko sretne morske talase...

35


Marija Vasić, Novi Sad

NULTIN CVET Iz neznаnog semenа kliče, nа tlu bez ijednog korenа niče. Nа poljimа mirne širine, u beskonаčnosti bezbojne miline, kroz prozirnost prаznine, rаsipа se i potmulo gubi, rаđа se dа nа glаvi dubi. Usponom perа i lаtice leti, lebdi lаko do vrhа kleti, među nedirnutim oblаcimа kruži, u njihove beskrаje duži. Stаpа se do iskričаvih bojа, postаje neočekivаno deo nebeskog rojа. rаste još duže i leti dаlje do nedodirljivih kulа, I nа krаju svih krаjevа, upoznаje se krаj, postаje se nulа. Crveni oblаk Iz kosti i prаšine diže se, bez vаzduhа i vetrа do oštrih stenа stiže se. stopаlom krvi i znojа, dаleko i ukoso, kа litici strаhа, uspinje se trnovito i boso. osmаtrа se trkom olovni horizont i čuči, skrivа ispod munjevitih strelа dok ne izаđe i ne dokаže se nа gorki front, gde će se pokаzаti bujicа njegovog vrelа. Čekа se nа osioni аli milosrdni trаg, dok ne umаkne podmukli vrаg. Dа gа pogodi izа sunčevih dolinа zrаk, i tаdа je to crvenog oblаkа krаh.

36


Miloš Ristić, Kruševac Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu, na grupi za Srpsku književnost i jezik. Prvu knjigu pesama ,,Ljušture javnosti'' objavio je 2012.g. u Kruševcu, u izdanju Kulturnog centra Kruševac, zatim narеdnе naslovе u 2013. godini u izdanju izdavačkog društva PRESING iz Mladenovca: knjigе poеzijе ,,Dijagnoza'', ,,Jedanaest razloga zašto volim kišu'' i ,,Tazbina'', knjigu književnih ogleda ,,Tasićevo književno delo'' i knjigu misli/promišljanja ,,Mislim dakle nosim bradu''. Knjiga poezije ,,Raspadnik'' izlazi mu oktobra 2014. godine, u Mladenovcu. Priredio knjigu poezije ,,Život na Balkanu'' (2013) s 40-ak manjе afirmisanih pesnika iz Srbije, Hrvatske, BiH, Crne Gore u izdanju DHIRA VERLAG iz Švajcarske i časopisa DIOGEN PRO CULTURE iz Sarajeva. Urеđujе i vodi pеsnički rеgionalni konkurs KONKURSNO čijе jе prvo od za sada tri izdanja bilo 2012. godinе. Ima nеkoliko knjižеvnih priznanja ali su mu stariji pisci sugеrisali da ih nе spominjе...

BOEMSKE PIJEM. . . Pijem, dа ne ublаžim tugu. Pričаm, dа ublаžim život. Nemаm, više vremenа zа vreme. Šljivo, niko me više ne šljivi osim tebe. Mitu, nosim ti mito još iz Tebe. Tаko mlаd а tаko Ujević. Sve u neistom krugu, Tаutološkom cugu, Negirаm vek i pleme, Zаsаdim poneki kvаr. Posle kukаm jer svi mrze me, I smejem se ko cаr! MOJ ŽIVOT Moj život su mlаdosti moj život su pijаnstvа moj život su ludosti moj život su božаnstvа

Moj život su tri stotinke blizu smrti moj život su čudа spаsаvаnjа od iste moj život su delа,reči i gliste moj život su pogledi u dаljinu uprti Moj život su definicije nаpuštene moj život su morаlnosti rаspuštene moj život su principаlije rаzrušene Moj život je stаrаc ili štene moj život živi večno ili vene moj život su suze, zаnаvek nepuštene...

37


Valentina Novković, Beograd NA UGRIZ

Iz zbirke Bezvremeno

AKO JEDNOM Znaš, od nežnosti zazirem a nikad ne bi rekao, zar ne? Kad nasrnu na obraz, na dušu nekako se batrgam… Jer, svikla sam da tražim odraz u naličju. Pustopoljinama da taljigam. A nežnost... Druga je to fela, od nje zadrveni i najmekše tkivo usnulog mi tela. Bojazan se zavuče poput studi u kosti beskućnih. Zafali mi vezivo za rasutu parčad podno ranjenih grudi. Zato, nežnosti me poštedi vešto je zaobiđi, Jer, za šta da je trampim ako jednom poželiš otići?

Nadvisuješ me U mirisima sklupčan Nije da te ne okrznem Dok da užarenoj ploči Vrije buđenje Nekad tek tako natrunim slada U zaboravljene tavanice smeha Prepoznaješ ih po peckanju U izvijucima usana Pradavno smo činijali ukuse Mada se aromatični oblizi Još uvek guraju na rubovima Savršeno opranih čaša Neizložena ranjivost anestezira Od zluradog cerekanja onog koji čeka Unapred datu beskonačnost Neću posegnuti za koralom Suzne zastore da poprskam Na ugriz od skidanja Podmeštam usne

BEZVREMENO Ustručiće trema Želje zalepršane Hitaću dvoumljem vođena Koliko već hodim A tek sad rođena Vrapci posvedočiće Iz parka na uglu U balon od sapunice Osmehom ću te zarobiti Čikam te da mogu ozvezditi Nebo u nevidu Okrilatiti obrušeno Jer ko sem čekajuće zna Naslutiti bezvremeno

38


Darko Habazin, Beograd

LIV OD ŽEDA

CRNI GRAD Poslednji dan septembra je.

Mirovalo pero, živeti - mislilo je... Monahinjo nenevina bela kako da osoba potrebna tebi osobom a ne muškarcem ostane? Preispitivanje ubija još ono malo neispranog valera Oči i od usta više lažu, dodiri simuliraju do pogibelji Mrtvilo odavno stazohodi Iz stomaka livovi građevine tvore, najvišlje su one od žeda Stihovima jedan zbori da supruga-pesma prevariti ne mere... No, i pijanom meni idealiti se ne da

ČUČANJ Na lestvici nedodirno čuče dvoje, decenije tuku u najbolje Caruju novozvanja - ponestaju volje, ogledalo otkriva neprilagođaje Noći bure glasovi rapave, van su štima I java je maglena Lagarije jačaju tikove budi se a spava Tle podno nogu izmiče letvico, ima li penjanja? Dlanove znoji nelagoda, nepomerna ostaju dela Za tuđe ono - ćute rzila!

u tramvaju sve same žene. Pogledima traže ono od nekad ostajalište Od plimnog talasa osta pustašenje, grad nakaradno odenuo se

Vidik crni više nego što beli I smetlišta drugačije nozdrve štipaju pesme jedino cenu života dižu, ne čine to štikle, novci i vratine Uloga ulogu stiže, i drvo hoće tetovaže Mozak jaduje - meru bi za meru

ZAZORI Odlasci u provode razložno rede, na tasu ponekome kavane pretežu Večeri nesumora jedva da takve i ostaju Čaše zveče - nazdravljaju laži ovo takvo zazoriti neće Mirisi i vino odstojanja drže se, ruke nijedne nema na nagom kolenu Samodovoljaji jače od kamina griju,

konobaru ture pića - osamljenima Čula častim da se razbude Pogled s nepcem neka očijuka, muzikanti stiskavac svirite Odežde čikam na popune, uvažavaju se i slučajnosti Veze - započinjite!

39


LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ, Beograd

TRAJANJE PROLAZNOSTI

NEIZBRISIVOST TRENUTAKA

U vazduhu fluid – nevidljiva zona I svet konačnih infinitezimala Iz nepogrešive smeše dima i ozona Zgusnuta prošlost na ramena pala Slučaj je prisni dodir prisutnosti Decenije se više zaista ne broje Između dva susreta: latentne opasnosti Zemljotresi, rat i običan život – stoje U zahuktalom vozu prigušenog neona Neistraženih čežnji nežna koprena Ispunjava kupe od poda do plafona U oknu serpentine i odbegla stena Okrutnost prolaznosti i škrtost trajanja Ne smiruju misao već joj daju krila Sa večernjih zvona sećanje odzvanja: Prošlost je sve što nisi bio i što nisam bila Post scriptum: kroz Valjevo voz Beograd – Bar Prolazi nedaleko od crkve Hristovog Vaskrsenja Snežna je zima 2011. godine i mesec je decembar Između jednog dobroveče i jednog doviđenja

Sad kad me je život skoro pretekao Proklinjem sebe surovo bez milosti Sećam se svega što si mi rekao Ono što sam rekla ja molim te oprosti Svaka tvoja reč s ohološću primljena Sad je biser dragoceni u uspomenama Bez tebe ja sam nepovratno izgubljena Jer vreme ne prestaje da priča o nama Neizbrisivost trenutaka probdevenih Činila se tada bezvredna bez značaja Od svih dana zajednički provedenih Sada pišem pesmu koja nema kraja

40


Veljko Bosnić, Subotica

KAD DUŠA PLAČE Pustite te note Šopena Niz vodu Zli dusi Otploviće u široko Ništavilo Pustite te brodove Ladje Dunavske Stogodišnjacima Brkatim Ne znam kako Pustite te Note U vodu I dalje sve do jutra Priča Bura odnekud Vatra I krv Srne na laganom vjetru Šuma Plače Kao djete u koljevci Dugo i bez kraja Lane Čeka na proplanku Majku Iza stjene Bura ne staje Miluje Lane koje I dalje čeka

Priča Bura odnekud Vatra I krv Srne na laganom vjetru Šuma Plače Kao djete u koljevci Dugo i bez kraja Lane Čeka na proplanku Majku Iza stjene Bura ne staje Miluje Lane koje I dalje čeka

41


Enesa Mahmić, Zenica, Dobitnica treće nagrade „Mak Dizdar 2009“ za najbolju zbirku poezije i treće nagrade „Magda Simin 2013“ za najbolju kratku priču. Poezija joj je objavljivana u zbornicima „Rukopisi 36“ (Srbija), „Perom za mir“ (Hrvatska), u časopisima: „Beležnica“, „Afirmator“, „Striptizum“, a filmske i književne kritike u „Libartes“ ,film.ba, novinar.me. Živi u Zenici.

Dame iz staničnog birca „Corner“ Umjesto kesa Sa đakonijama za božićne kolače One nose male torbice U koje može stati Samo paklo prezervativa i ruž za usne Stare čekalice strpljivo odbijaju dimove cigreta Čekajući muškarce Koji će vidjeti samo obrise njihovih tijela Ali ne i lica Faustova kći Godinama skupljam mape Tražeći zemlju Koja će Ispuniti Prazninu Putovanja Kad nisam pronašla Ništa novo Vratila sam se u svoje olupine I šutila danima, Mjesecima Godinama

42


PRIČAMA...

ULICA FEHERVARI Autor: Radovan Sinđelić, Bogatić

Idem ulicom Fehervari. Podne je odavno prošlo. Ogolelih kestenova red skupio se od hladnoće. Ni jednog lista nema na njima. Nebo potamnelo i spustilo se nisko čini mi se na same talase Dunava. Jato belih oblaka žurno odmiče ka jugu. Sprema se kiša. Kasna jesen. Novembar mesec. Vetar raznosi poslednje mrtve listove sa ružinih stabala i svira kroz gvozdene šipke ograde odavno napuštene vile, pored koje sad prolazim. Umoran sam. Umoran sam od tereta života i od tereta godina. Ne mili mi se više ništa. I ovaj put kući kao da je svaki dan sve duži. Ne volim jesen, naročito ne kasnu jesen. Kad sam bio mlad nisam je ni primećivao, nije mi smetala, a sad kad se jesen mog života približava svom kraju sve su mi teži i teži kišni jesenji dani. Sedamdeset i pet godina sam rob Božiji na ovoj zemlji. Šta je sedamdeset pet godina? Samo trenutak kratak kao treptaj oka. Borim se da me ne obuzmu setne misli , bežim od uspomena, branim se od sećanja. Sećanja koja mi se vraćaju, meni su nemila. I kad mi u svest doplovi neki radosni trenutak ja ga pokrijem nekom običnom svakodnevnom misli. Onih ljudi koje sam voleo odavno više nema. Sve što je prošlo to je i umrlo i trag mu u mojim mislima godinama već polako bledi i vene. Da mi nije ovog mog posla, ne znam kako bih živeo, čini mi se poludeo bih od sivila i jednoličnosti svakodnevnice, od praznih dana i usamljenosti. Ko zna možda će tako na kraju i biti. U mojim godinama ne bi trebalo da radim, ali hvala Bogu pamet me još dobro služi. Radim zahvaljujući načelniku naše gradske bolnice, sinu mog starog prijatelja i mom nekadašnjem studentu Janku. Radimo zajedno u njegovoj privatnoj klinici, on pre podne, a ja popodne. Jato golubova prhnu sa krova dvospratnice i uplaši me. Iz jedne kapije istrča pas, bijela rundava mešanka, projuri pored mene i nestade iza ugla. Čudno kako čovek kasno sazna kako je sva lepota ovog sveta u malim običnim stvarima. Svaki dan prođem kroz ovaj park. Kraj opustele kamene fontane uvek bude jato golubova. Izmrvim im dve tri zemičke i posmatram ih. Ima među njima jedan golub koji nema prste na nogama. Gega se kao čovek. Nekako je neugledan i perje mu je prljavo ali ima neke lepe i tužne oči. Nekada je moj brat držao golubove u svom belom golubarniku na našem imanju. Bili su to drugačiji

golubovi nego ovi ovde. Njegovi su bili lepši, čistijeg i sjajnijeg perja, gordi kao paunovi. Danas u parku nema golubova. Ostavljam zemičku na klupi i žurim kući. Nebo se spustilo još niže. Sa Dunava se podigao snažan vetar. Ulice su opustele. U susret mi ide tramvaj, staje na stanici, dve žene izlaze. Tramvaj skreće levo i odlazi. Kao da mi se otkide deo srca i kao da pade na pločnik. Nekada sam i sam trčao za istim tramvajem i vozač bi stao, uvek bi stao, otvorio bi vrata i rekao: - Opet kasnite doktore, ako biste rekli koju lepu reč o meni vašoj domaćici Mariji, i ako bi ona pristala da se uda za mene, postavio bih šine pored vaše kuće i svaki dan bih vas besplatno vozio... Tako se nekad sa mnom šalio čika Pavle. Odavno nema ni njega ni Marije. Mariju je zamenila gospođa Sabo. Ona insistira da je zovem Gabrijela. Ja to izbegavam, njeno ime me podseća na neku drugu Gabrijelu koja me je umalo koštala života. Gospođa Sabo ili Gabi kako je ponekad zovem je veoma fina dama. Kad su joj se kćerke udale ona je ostala udovica i bila je malo kod jedne malo kod druge kćeri sve dok im nije odgajila decu. Obe kćeri su imale imale po dve devojčice. I kad su joj unuke otišle da studiraju u Beč, gospođa Gabi je odlučila da se povuče iz njihovih života i da nađe sebi pristojnu službu. I eto već deset godina se družimo ona i ja. Ona je veoma pažljiva žena, evo je stoji ispred kapije sa velikim crnim kišobranom u ruci, izašla je pred mene plašeći se da me ne uhvati pljusak. Čim smo kročili u kuću kiša se spustila i lila je kao iz kabla. Osetio sam odmah miris hrane, tople vatre i vlažnih drva, Atila ptičar je zalajao sa vrha stepenica i pojurio mi u susret. Skinuo sam kaput i požurio da se presvučem. Mamio me je prijatan miris guščijeg pečenja koji se mešao sa slatkim mirisom rezanaca sa makom. Ovde u ovoj staroj kući sve je bilo tako tiho i prijatno. Pošto je sutradan bila subota odlučih da nikud ne idem do ponedeljka, da uopšte ne izlazim iz svog doma. Ipak nešto je sada bilo drugačije nego jutros kada sam krenuo na kliniku. - Da nije neko dolazio? ; pitao sam gospođu Sabo. Ona reče da nije. - Čini mi se kao da osećam neki miris, miris nekog damskog parfema...

43


- Niko nije dolazio gospodine Kolodi. Trebalo je da dođe naša susetka gospođa Ema ali je nema. Otićiću posle ručka da je obiđem, bojim se da se nije razbolela. Juče se žalila na bol u prsima i kašljala je. Očekujete li vi nekoga gospodine doktore ? - Ne , nikoga ne očekujem. Sat kasnije seo sam u svoju fotelju kraj kamina i uzeo novine da pročitam. Atila mi je stavio glavu na stopala i zaspao. Gospođa Gabi je sklonila sudove od ručka i otišla kod komšinice. Nisam mogao da se koncentrišem na čitanje. Atila se meškoljio u snu, kezio zube i režao na nekog koga je sanjao. Pucketale su varnice u kaminu i vlažne cepanice kao da su šištale i uzdisale. Papagaj se ljuljao u svom kavezu i prečka na kojoj je stajao je škriputala. Kad je papagaj zaspao njegova ljuljaška je ućutala, vatra se utišala, a Atila je prestao da se vrti. Tad mi se učinilo isto. Da osim mene i Atile ima još nekoga u kući. Odložio sam novine. Oslušnuh. Tišina je bila previše mirna. Kao da još nekoga ima u sobi, kao da neko nevidljiv stoji u kutu i posmatra nas siguran da ga nećemo videti. Skinuo sam naočari i stavio ih na sto. Polako je padao mrak. U sobi je bilo tiho i toplo. Umirile su se i senke u uglu. San me je polako hvatao svojim mekanim mačijim šapama. Kiša je padala i dalje sve jače i jače. Snažan zvuk lomljenja stakla je odjeknuo kroz sobu, skočih. Atila se probudio i pogledao ka prozoru, i ptica se probudila i gledala je u istom pravcu kao i pas. Nešto crno je skočilo na prozor i udaralo u njega. Atila je uzdahnuo i ponovo spustio glavu na šape prvi prepoznajući nepoznatog larmadžiju. - Pa to je Fidel ! - pao mi je kamen sa srca, crni mačor se vratio iz skitnje i lupao je na okno da ga pustimo unutra. Otvorih prozor i nezahvalni mačor je skočio unutra, stresao mokro krzno i skočio baš na fotelju gde sam ja do malo pre sedeo i počeo je da čisti krzno. Nije bilo rasprave sa tim mačorom, prepustio sam mu mesto i sedoh u drugu naslonjaču pored prozora. Video sam praznu ulicu , susetkino dvorište i crvene klompe gospođe Sabo na tremu. Kiša je padala i dalje. Zaustio sam da pitam svog mačka gde se to on skitao, ponekad sam razgovarao sa svojim ljubimcima i oni su mi odgovarali na svom jeziku, kad učini mi se da sam čuo zvuk ključa koji se okreće u bravi. Polako i samo jednom , kao da je neko stavio ključ ulaznih vrata u bravu i okrenuo ga jednom. Da bi se vrata otključala trebalo ga je dvaput okrenuti i ja sam osluškivao taj drugi zvuk. Prošlo je nekoliko trenutaka, za to vreme pogledao sam po dvorištu i sa svog mesta sam jasno

video da niko nije ušao u naše dvorište, niti je iko prošao stazom do trema. Ključ smo imali samo domaćica i ja. Tad se sasvim jasno čuo i drugi okret ključa, rezak metalni zvuk. Atila je podigao glavu i načuljio uši u pravcu ulaznih vrata u hodniku. Brava se pomerila ali se nije čula škripa vrata. Atila je ponovo spustio glavu jednako gledajući u vrata, mačak je i dalje spokojno lizao mokro krzno. - Da je neki stranac oni ne bi tako reagovali - pomislio sam. Crvene klompe gospođe Gabrijele i dalje su bile na tremu komšijske kuće. Kiša je lila sve jače. Osluškivao sam neću li čuti nečije korake u holu. Nije se čulo ništa. - Učinilo mi se, samo mi se učinilo da sam nešto čuo. Ali zašto Atila gleda u vrata? Pogledah u sat. Poklopile su se kazaljke na pet časova i dvadeset pet minuta. Učinilo mi se da sam nešto zaboravio, nešto što je trebalo danas da uradim. Ponovio sam u mislima ceo svoj današnji dan. Video sam susetku kako prati gospođu Gabi do kapije. Kiša je prestala. Žene su stajale ispred kapije i razgovarale ne hajući za hladan vetar. Telefon je zazvonio. Zvonio je dugo i uporno. Javio sam se. Bio je to moj prijatelj Janko. Rekao je da bi bolje bilo da sutra odemo na groblje, pošto je vreme takvo kakvo je, a i kiša može opet početi da pada... Nisam ga dobro razumeo o čemu priča, šta smo se to mi dogovorili i zašto da idemo na groblje... kad pogled mi pade na kalendar koji je stajao na stolu i na kome sam crvenom olovkom zaokružio današnji datum osamnaesti novembar. Osetio sam miris talasa Dunava, mokre zemlje, voštanih sveća i večno zelenog šimšira u aleji gradskog groblja. Spustih slušalicu. Gospođa Gabi je ušla u dnevnu sobu rekavši kako je čula od susetke da će u ponedeljak pasti prvi sneg. Videvši me kako stojim pored stola zbunjen ona se uplaši i upita šta se desilo, da nisam čuo neku lošu vest jer je pretpostavila da sam sa nekim pričao telefonom. Slušalicu sam još uvek držao u ruci. - Nije se desilo ništa - rekoh joj - samo sam zaboravio da odem na groblje. Na današnji dan je umrla moja sestra, a i dvadeset pet godina je od kako nema mog prijatelja Jana Haradija... - I njegove porodice - dodade tiho gospođa Gabi brzo se prekrstivši.

44


- I njegove porodice - ponovio sam kao u nekom bunilu. Okrenuh se ka prozoru, sumrak se polako spuštao, leni mačak je spavao na njegovom mestu, Atila je pratio naš razgovor. - Pa otiđite sutra na groblje, sutra je subota dan mrtvih, ako hoćete ići ću i ja sa vama: kazala je gospođa Gabrijela. - Ovo je prvi put za toliko godina da sam zaboravio na godišnjicu... Nije mi toliko bilo za sestru, prošlo je pedeset godina od njene smrti, rastali smo se nepomireni, njoj tamo u Kamargu ima ko upaliti sveću jer naš najmlađi brat je živ i njegova supruga je živa kao i sva njihova deca i unučad. Jan Haradi mi takođe ne bi zamerio, bio je previše dobar, previše naivan i čestit čovek, a njegova Kati, e njoj sveću palim samo reda radi, zato što je njen grob između dva groba ljudi koje sam mnogo voleo. - Ali ti Eli kako je moguće da sam zaboravio dan tvoje smrti? Ja sam zaboravio, a Janko nije, a meni se uvek činilo da sam te ja voleo više...

I ponovo se setih brata i njegove pune kuće i još nekih rođaka i prijatelja sa kojima sam nekad bio blizak , a onda smo se razrodili i razišli i svi su imali nekog svog ko je bio sa njima ili je ostao iza njih, a ja nemam nikog. Imao sam nekad , ali smrt je bila brža. Zažalio sam što sam pozavideo bratu i drugim ljudima koji mi nisu ništa bili krivi. Moja zla kob je bila takva da sam donosio samo nesreću onima koji su me voleli. Da bih skrenuo tok svojih sumornih misli upitah gospođu Gabrijelu da li je zaključala vrata kad je pošla kod susetke. - Naravno, ja uvek zaključam vrata i nosim svoj ključ sa sobom - rekla je ona - Zašto me to pitate? Ništa nisam odgovorio samo sam odmahnuo rukom. Napolju kiša je ponovo počela da pada. I padala je dugo, dugo vremena sve dok ponoć nije minula. Spavali su slatkim snom svi moji ukućani i Atila ptičar opružen pored kamina koji je sanjao nemirne snove, i papagaj u svojoj krletci od vrbovog pruća i crni mačor koji se sklupčao na mom krilu, samo ja nisam mogao da spavam.

45


Olivera Dražić, Loznica Sedeli su pored reke uspomenа. Teklа je vrtoglаvo, uzburkаnа nemirimа, unаzаd, kа svom izvoru. Nemo su posmаtrаli neumorne kаpi kiše koje spirаju poslednje boje stаrih fotogrаfijа. Pogledi su zаstаjаli, preplitаli se i prаtili otkucаje srcа koji su bili sve ređi. Putevi koje su strmo urezаle bore nа njihovim rukаmа, vodili su kа zаjedničkim trenucimа dobrа i zlа. Osmeh se borio zа svoje mesto i zаuzimаo širinu mlаdosti, kojа je oslikаvаlа lepotu. U vаzduhu su lebdeli mirisi njihovih istrošenih telа i nаjdubljijih udаhа životа. Pred njimа - lepezа uspomenа. Milozvučne misli, poput melodije hаrfe, prаtile su duboke poglede rаsute po površini vode. Nа svаkom istrošenom pаpiru, mnoštvo je negovаnih emocijа, koje i dаnаs blistаju kаo nekаdа. S ljubаvlju ispisаni redovi prkosili su iz mnoštvа šаrenih, rаzličito krojenih oblikа njenog srcа. Sedeli su jedno krаj drugog, obаsjаni mesečinom, obgrljeni životom, protkаni uspomenаmа i Oblаci su krenuli svojim stаzаmа i zаgаzili u kаsno veče. Ustupili su mesto zvezdаmа koje ponosno prkose sа nebа, poput ordenjа zа sve bitke i uspehe sаbrаne životom. Beli zvezdаni prаh, posut po vlаsimа njihove kose, niže bisere koje dаruju godine iskustvа i ljubаvi. Treptаj njenog okа izаzivа nežаn povetаrаc koji ponekаd urodi kаpimа kiše. Tiho se skotrljаju niz brežuljke obrаzа, kroz kаnаliće borа i smeste nа rub usаnа. Kаpi sаtkаne od mozаikа rаzličitih osećаnjа, sreće i tuge, kаo i neizostаvne ljubаvi. Tople su, meke, glаtke, i ne teku dаlje od njegovog rаmenа. Čuvаo je svаku kаp nа

dlаnu, nije dozvolio dа nа zemlju kаnu, jer аko je zemljа i suviše plodnа može izroditi nove kiše. Lаticаmа je milovаo njene usne i dаvаo im boju crvenih gerberа. Sedelа je u njegovom krilu, kаo u kolevci mirа. Nа umornim kolenimа koji je uvek rаdo prime u zаgrljаj. Milovаlа mu je lice i rečimа mаmilа osmehe koji su bili čvrsto usidreni u njeno srce. Nа rever njegovog stаrog, trаdicionаlnog kаputа, zаšilа je veselo dugme iz mlаdosti koje je simbol svih zаjedničkih nestаšlukа. Uvek gа je rаdo dodirivаlа, kаo dukаt sećаnjа. Krаj njegovog uvetа večno teče rekа nezаmislivih, šаšаvih i dubokih misli, jedinstvenog krojа, koje je rаdo primаo k srcu. Sve zаčuđene poglede nаnizаlа je nа ogrlicu drаgocenih trenutаkа koju vešto krije u svom osmehu. U uglu njegovog okа tinjа večnа vаtrа, čiji plаmen održаvаju vаrnice njihove ljubаvi. Još uvek je stih i između stihа, kаdа obuzme je inspirаcijа tihа, pа potekne pesmа iz rukаvа, kojа pаmti štа je ljubаv prаvа. Među koricаmа njegovi su prsti. Upijаju svаko slovo, štаmpаno njenom rukom, s ljubаvlju i s mukom. I kаdа mesec nestаne sа nebа poput putnikа koji je stigаo do poslednje stаnice, njihovа ljubаv neće pribeći okvirimа stvаrnosti. Živeće večno kroz mnogobrojne zаpisаne reči, umeće nekаko i smrt dа izleči. Zаspаće jedno drugom nа rаmenu. Reči postаće uspomenа umeće. Zаploviće snovimа. Ljubаv živeće, oni umreće.

46


Jesen u Melanholvilu Nenad Lančuški, Ruma

N

apolju je hladno, ali prijatno i sveže. U zat-

vorenom, me ne drži snebivanje da li da krenem na svoj zadatak, već ta neshvatljiva svežina i tišina kišne noći. Jesen u Melanholvilu, ume da se neuobičajno poigra sa svojim sugrađanima. Ali ja ipak znam da moram poći, fijaker ću uskoro čuti kako se zaustavlja ispred kapije bordela i rzanje konja probudiće me iz ove pijane ušuškanosti. Dok ne dođe taj trenutak svaki sekund je kao večnost, ispred prozora spolja oblivenim kišnim kapima posmatraću pustu i vlažnu ulicu sa prigušenim osvetljenjem fenjera. Jedan od njih je ugašen ili razbijen, ne znam, samo znam da ne sija i da je na ćošku ulice Velsa koja udara pravo na bordel. U dubini te ulice nazirem upaljeno svetlo u nekoj kući, vidim ponekad čak i siluetu kako se pomera unutar sobe. Porodični dom ili neka jazbina, ko će znati, mogao bih da izvadim pištolj odem tako i sve ih pobijem, šta me košta, crći će svakako pre ili kasnije. A i ja ću danas umreti, naravno postoje male šanse da preživim, ali nisam siguran da li to želim, ako mi se već ukazuje ovako posebna prilika za smrt potrudiću se da je zgrabim. A svi će misliti da se sve odigralo slučajno i da je Feliks morao da umre...pih... kakvo poniženje, ne znaju oni šta je revolver u mojoj ruci i instinkt predatora koji retki poseduju. Da mi je da pogasim sva svetla na svetu pobijem čovečanstvo i na kraju sebe, to bi bila žrtva vredna saznanja. Eno neke žene pretrčavaju ulicu, vriskaju, igraju se, volim žensko srce tako je naivno i detinje, ume da se igra u svakom trenutku. Ušle su u bordel, zbog svoje ljubavi prema ženama sam i došao ovde pre zadatka, da poslednje veče budem sa ženama pre nego što izmasakriram čitavu guvernersku delegaciju. Volim strah i miris krvi, ali više volim društvo žena. I ako sam sto posto impotentan i

nikada nisam spavao sa ženom volim taj savršeni oblik tela i sve njihove glume i igre. “Jeste li pokisle, moje dame“, progovorih okretajući se prema ulaznim vratima od salona, držeći u ruci čašu crnog vina. Plavuša mi odgovori odmahujući glavom: „Baš ne volim kišu, pogledaj mi frizuru Fibi“, obraćajući se ovoj drugoj jedva mareći za mene. U slepljenim haljinama do gole kože mokre i bose držeći cipele u rukama razmazane šminke, unele su vedrost u prostoriju; „Pogledaj mi maskaru.“, nasmejao sam se slušajući njihovu raspravu uputivši pogled ka ostalima u prostoriji. Salon okupan crvenim svetlom bio je pun žena i muškaraca u ljubavnom zanosu i sa pijanim glavama. Sedeli su ili ležali, jedna žena je svlačila haljinu kako bi pokazala svoje dojke čoveku zavaljenom u fotelju, halapljivo je gutao piće i još pohlepnije iščekivao da joj ugleda bradavice... Uhvatio sam Lizin pogled, ona je jedina koga sam poznavao ovde, bila je upravnik bordela i moj veliki prijatelj. Prišla mi je i stavila ruku oko vrata: „Srećno večeras“, rekla je smešeći se očima, to je bio osmeh kurve, ni jedan nije iskreniji baš zato što je kurva i uglavnom se pohota smeje iz nje, ali meni se smejala drugačije. Podigao sam čašu u to ime i ispio je do dna. Baš u tom trenutku čuh fijaker kako se zaustavlja ispred kapije, poljubih u usta Lizu uzeh svoj kaput i šešir, bez reči dostojanstveno izađoh napolje uz njen osmeh koji me je po ko zna koji put ispraćao na posao, idem da ubijam.

47


P O LJ E Autor: Franjo Frančič, Ljubljana GDE SE OD KIŠE SAKRIVAJU LEPTIRI Sećam se, imao sam trinaest godina, posle godina seljakanja, reja*i porodičnog pakla premestili su me iz Osnovne škole Potrč na Bičevje. Bilo je to vreme kada sam trčao, tek tako, u prazno, bez razloga. To još nije bilo bežanje, samo trčanje. Trčao sam od škole, od oca i majke, od policije i uličnih bandi, trčao sam od sebe i od života. Bilo mi je trinaest godina i više nisam rastao.

I nikako nisam mogao da razumem zašto je sve tako kao što jest, zašto je nebo zdrobljeno, zašto su jutra prokleta, šta ja tu radim, na pragu sivog doma. Bio je to stari samostan časnih sestara i deca iz domova koja su već davno krenula drugačijim putem. Drugi su odlučili namesto njih. Ali bol se nije povećavao, bio sam navikao na preseljavanja, zatvaranja u sobu, studen, batine, svađe, navikao na krikove, užas, strah i da me šutiraju. Samo onda, ni sam ne znaš kada, zavuče ti se pod kožu, uđe u krv. Sve je jedan veliki haos, i kada se upoređuješ sa drugima ne možeš da shvatiš zašto je tako. Zašto je drugačije? A ona prokleta napetost polako ubija. Ni sam ne znaš kada si napravio sve te odbrambene nasipe i zidove. Da bi mogao da dišeš, da bi mogao da preživiš. U svim onim belim noćima, kad se jecajući budiš usred môra. I tako sam u trčanju video spas. Zaista sam bio brz, zaista dobar. Bilo je kao kod životinja koje beže od lovca ili grabljivca. Inače, tada sam već počeo sa uranjanjem u knjige. Jedna je imala naslov Srce je usamljeni lovac. Svidelo mi se, kao i naslov Ljudi i miševi. Tada sam se pripremao za veliko atletsko takmičenje. Popodne sam obuo teniske i trčao ukrug po domskom dvorištu. Čudili su se kako sam uporan i brz, video sam njihove poglede, osećao njihova očekivanja. Nema veze za domske i samostanske, samo da pobediš one vanjske, govorili su mi i drugari iz doma i osoblje. Zato sam još žešće trnirao. I sanjario kako će to veliko takmičenje da promeni moj život. Postao bih neko, za sve, za policajce, vaspitače, oca i majku, za zidove, za zakašnjeno, nikada doživljeno. I što se više približavalo, mene je sve više hvatao grč treme. Takvu napetost nisam poznavao. Ali sam ipak sa startne linije iz sve snage jurio prema cilju. Kao da se radi o životu ili smrti. Posle sedamsto metara bio sam daleko ispred svih ostalih. A onda, ne znam šta mi je bilo, nekih deset-petnaest metara ispred cilja – stao sam. Video sam ljude na tribinama, ali ih nisam čuo. Grimase na licima govorile su mi da požurim. Šta bi to trebalo da znači? Video sam velika usta kako se otvaraju, ali nijednoga glasa. U nekoliko fragmenata video sam svih mojih trinaest godina. Opet sam bio satima i danima zatvoren u sobici. Opet u reji*. Opet sam stajao pred vratima porodičnog stana-fantoma i osluškivao ludilo roditelja. Opet je padala teška očeva ruka. Opet sam padao u ugao i lizao slanu krv. Opet sam bežao po lavirintu ulica, ali više se nije imalo kuda. Zaustavio sam se ispred cilja i pustio da me preteknu svi do zadnjeg. U srce mi se zavukla studen i trčanje je postalo bežanje. Imao sam trinaest godina i bio najusamljeniji dečak na svetu, koji se pitao: gde se od kiše sakriju leptiri?

48


SREBRNA PRAŠINA

Antonia Kralj, Split (djevojačko Padovan) rođena u Splitu 1987. godine. Završila 2. jezičnu gimnaziju u Splitu, te samo1. god. Filozofskog fakulteta u Zadru (hrvatski jezik i književnost). Objavila prvu zbirku pjesama Prašnjava staza ( Studio TiM, Rijeka, 2013.). Od 2013. redovna članica udruge DADAnti (udruga za promicanje eksperimentalne umjetnosti, Split). Osvojila četiri druge nagrade na međunarodnim festivalima poezije i kratke priče 2014. god.

EVO TI PJESMA PJESNIČE On radi mjesecima na premudrim stihovima da bi ga zvali pjesnikom... On ni u ludilu neće prosuti stihove poput mene bez razmišljanja, bez pripravljanja. Njega bode usred uma svaka krivo postavljena točka, svaki zarez i kvačica krivog nagiba, sva gramatička fulavanja ili ne daj bože nove riječi izmišljene od kvazi pjesnika. On radi danima profesorski bistro, filozofski ponosno na remek djelu svog pjesmuljka, izglancava svako slovo premudrim potezima svoje tinte, upreže akademske vijuge u strofe što još dugo neće biti gotove... nema ništa iz rukava, to bi bilo nezrelo... Jer kao da je pjesništvo zanat što se obučava. On nema pojma da pjesme služe onima što pišu iz daha kao svojevrsan ispuh datog momenta, i da takvi napišu tisuću pjesama u mjesecima dok njegova jedna još nije savršeno svršena. Njega će zvati pjesnikom. A Pjesnika će znati razaznati vrijeme što će stihovima suditi. Iz rukava. Evo ti pjesma, pjesniče.

GDJE MI JE UM Gdje mi je um? U srcu zakopanog pepela, kopam smrdljiva nadrastanja, pojmove ljubavi i sličnih dražesnih pojava. Nema tu srca , a ni razuma. Gdje mi je um? Kao da želim uopće da znam, pijeskom nebuloza zatrpan, ništa ne ostavljam, u mahnitom jurišu, rado bih eksplodirala... Ma s umom ili bez njega.

49


Nemanja Oblaković, Novi Sad

POSLJEDNJA PJESMA (Vuku Bojoviću) Čovjek je prostranstvo I kada jednom otputuje To ne znači nužno Da se na njegovom dlanu Više neće rađati sunce Noćas nas je zauvijek ostavio Nekadašnji prijatelj i brat Nekadašnji ktitor i zaštitnik Beogradskog zoo - vrta I posljednjeg bastiljona Dobre nade Dobri naš Gospodin Vuk Bojović Otišao je Kako bi i sam rekao Tek da protegne noge Tek da pozdravi ovaj Septembrom okupirani Kalemegdan I da se usput možda Mimo zdrave volje Preobrati u drvo Koje će svakim listom Sanjati svoj BEOGRAD

OBJAŠNJENJE Nije važno koliki si put prešao već koliko si toga naučio Neka ti sude po ljepoti srca A ne prema istrošenosti Tvojih đonova

LIJEPE PJESME Lijepe pjesme se ne pišu, Lijepe pjesme se drže za ruke, Sa lijepim pjesmama se ljubimo po parkovima, Ali ih nikada ne izvodimo u pozorište, Jer lijepe pjesme bojkotuju svaki vid snobizma. Lijepe pjesme zahtijevaju i naročito lijepe luđake: Djevojčice, dječake, pošašavjele čiče. Uslovljavaju vas, Da se makar jednom u nedelji pošteno nacvrcate, Utoplite u vagonu treće klase, Čitate Esme. Lijepe pjesme posjeduju i jednu neobično lijepu osobinu Nasumičnog klijanja po trotoarima, Pupnjanja u nižim razredima gimnazije, Rascvijetavanja po korzou., A opet, Još nijedan agronom nije dokučio Čudesnu tajnu njihovog postanja., Pogrešno je reći da je za pjesmu, Nužno kriva jedna Sanja, Olja. Lijepe pjesme nisu na prodaju, Njima se ne tvrdi pazar, I uopšte se protive svakom konvertovanju u valute. Pjesnik nema tu sreću, da pjesmu trampi za bon, Pa često liježe praznog stomaka. Lijepom pjesmom uz najljepše želje prijatelju, Nećeš napojiti žedne, Nahraniti gladne, Ta nijesi Bog. Ali ćeš jednoj djevojčici bez majke, Koja se prehranjuje sa odraslim studentima, i koja crveni nad svojom iscjepanom haljinicom, dan učiniti podnošljivijim.

50


Danijel Župančić, Zagreb

KONVERSIJE Dan prije Božića, 2014 Kakav odnos sa realnosti možemo naći u sefu književnosti, u dragulju, poeziji? Fizičar Stephen Hawking, gorljivi metafizički pristalica teorije mnoštva svemira, osjetio se ponukan da upozori svijet na jedan znanstvenofantastični scenarij: potraga za Higgsovim bozonom u hipotetskom akceleratoru čestica znanstvenofantastičnih dimenzija mogla bi rezultirati uništenjem samog tkiva prostorvremena. Majušnoslatka kao hobit Tvojih nogu Velebit Nerina, tvoj šlajer: Beotkriće Amerike Znanstvena zajednica potvrdila je ovaj Hawkingov račun. S tim da sad nema nikakvog spomena o nekim procesima u samom svemiru koji bi per se bili opasniji od te „umotvorine“. Hösleova tvrdnja: ako je Bog postao čovjek, onda čovjek može i mora postati Bog. Nije li krajnje vrijeme da osuvremenimo kritiku moderne znanosti po pitanju stvaranja nuklearnog oružja? Teorija mnoštva svemira mogla bi oživjeti Leibnitzovu tvrdnju da je ovo najbolji od svih mogućih svjetova. Možda svakog trena većina svjetova biva uništena u nuklearnom ratu, izostanak nuklearnog rata možda je vrlo nevjerojatan ishod. Majušnoslatka kao hobit Tvojih nogu Velebit Nerina, tvoj šlajer: Beotkriće Amerike

51


Danijela Božičković Radulović, Petrovac na Mlavi

JA BIH SOK OD JAGODE PONEKAD FALI TA JEDNA REČ KOJA TE BACA U OČAJANJE ONA KOJU OČEKUJEŠ KAD NE ZNAŠ ŠTA JE VEĆE ŠTA MANJE. NEKAD JE DOVOLJNO SAMO SLOVO PUTEM ZUBIĆA DO NJENOG SRCA DA SHVATIŠ KOLKO JE ŽIVOT LEP I DA TO SRCE ZA TEBE KUCA. I DOK MI GOVORIŠ O SUDBINI JA GRIZEM USNU I SMEŠKAM SE, UPIJAM MUZIKU TVOJA DAHA I GLAS KOJI DODIRUJE ME. ŽELJA SE BUDI, STRUJI KROZ PRSTE KROZ SVAKU PORU BUTINE U TALASIMA IDE KA MENI, MIRNE OBALE ZAPLJUSKUJE. NUDIŠ MI VIŠNJE SA SVOGA DLANA NA KOŽNOJ MAPI SUDBINE TE CRNE OČI MOJU KRV GREJU SLATKU, KAO SOK OD JAGODE.

52


TRAGOM MISLI

Azemina Krehić, Kakanj

TRAŽEĆI ČOVJEKA Zaspala je Himera u svom grotlu, snom potkupljenog dželata. Usku i opasnu stazu ispred grotla odveć prelahko prelazi mnogo ljudi.

Ali ! Himera se ne budi i ne bljuje vatru. Zašto je to tako ? Tamo, u daljini, noseći u ruci skoro prozirnu svijeću, Diogenov duh i dalje luta i traži čovjeka.

VJEČNO BUĐENJE Stanje polusvjesnosti... Nepomična, ležim na starom drvenom krevetu. Izdaleka, čujem ezan, koji se razliježe prostorom kao eho s onog svijeta... U sobi se pojavljuju prvi od posljednjih zraka ovozemaljske svjetlosti, i igraju se na zidovima punim vlage. U tu igru se upliću i sjene kvrgavog drveta tise. Vjetar lagano, uporno, i odveć dosadno udara o prozor. I najzad, otvara ga ! Mirisi kadulje i lavande ispunjavaju mi začepljene nosnice.

DVA PJESNIKA I HERAKLIT ( O Kavafiju, B.Š. i Heraklitu ) Ulazim u nepoznatu dimenziju, u koju je zatvoren prolaz za mnoge. Čudom se čudim kako uđoh ! Unutra, u svijetloj sobi, na divanu, sjede dva pjesnika. Ovaj drugi bješe predviđanje prvog. Najzad se sretoše. I raspravljaju o onome koji se u Seleukiji pojavio u večernjem času. Iza odškrinutih vrata vrebaju sumnjive žene. U očima im pohota. Ta, one bi da budu metrese ovih kraljeva razuma. A između dva visoka luka prostorije, sada osvijetljen i ne tako Mračan, stoji Heraklit, i prosipa pijesak iz šake, govoreći;

Besmrtni su smrtni a smrtni besmrtni...

Polusvjesnost prelazi u nesvjesnost. Ezan postaje sve glasniji. Mislim da odlazim tamo gdje i trebam biti. Samo neka je po Milosti Njegovoj.

53


Anastazija Rajić, Kikinda

PESMAMA LAŽ RAZOTKRIVAŠ Zarobljena među stranicama crnilom ispisane pesmama laž razotkrivaš. Stežeš srce svakom reči,kupaš me u znoju na usnama pršte pitanja nestajući u dubinama raširenih očiju. Uspomene su mi preterano jasne,preoštre. Trebalo bi da se ivice svih stvari vremenom pohabaju, a sve što je ostalo nerešeno,da se ublaži. Blizu mog srca postoje scene kao sličice u zaklopljenim medaljonima, ali tajnovite kakve ni jedan slikar niti snimatelj nikada neće uhvatiti. A hodala sam starim gradom maštanjima gazeći kamenim trgovima. Oslobođena posmatrala baklje u daljini s Krvavog mosta. I slušala topove s Griča zaglušujućom jekom grleći tuđi jezik,tuđe tlo. Pesmama laž razotkrivaš. I da, u meni je vrila ljubav kontese Nere ljubav kraljice Gordane u meni su gorele lomače zapaljenog Griča dok je duša lutala hladnim,mračnim hodnicima tajanstvenih dvorova u kamenu urezanih. Sve je toga u meni bilo i nije bilo ništa. Želje zamaštane. Vatre nezapaljene. Samo pesmama me vratiš u te dane kad sam slobodno šetala tuđe naličje purpurnom maskom skrivala obraze laž oblačila u njoj oživljavala. Nerazotkrivena.

54


Slađana Milenković, Sremska Mitrovica

Crnа kаfа Trebа ustаti iz krevetа. Nekа mi neko dodа šoljicu kаfe. Ne volim nedeljno jutro, ni crnu kаfu, ni noć od jedаn do četiri. Kаfа mojih očiju prelivа se preko nedeljnih snovа. Ne mogu dа se izborim sа crnom kаfom kojа kаplje. Oko ponoći Sve znаm. Sаd sаmo mislim dа dobro bih moglа do nаrednog zаlаskа, аko popijem šoljicu kаfe.

Prolаze, prolаze... Oblаci i stihovi Šаrlа Bodlerа bolno prolаze, prolаze... Plove i odlаze, odlаzi i mojа čežnjа zа prostrаnstvom.

Zаbrаnjenа je setа. Kаd je put gotov Nemа više osvrtаnjа. Zаto te sledim. Sledim te Kroz ovu zemlju čudа, Moje srce dа osetiš pesmom drugim rečimа

Kаplje... neće ni onа dugo.

Zаključаn Tаj divаn dаn zаključаn nа sunčаnom mestu. Tаmo nije kаo ovde. Tаmo mogu i ono o čemu moje srce sаnjа. Drugim rečimа dа pevаm zаuvek. O listu nа vetru, o drugim rečimа, o rečimа tаjne. Drugim rečimа dа lutаm i skitаm u stihu...

55


Željko Medić, Beograd

(onoj kojа divno sаnjа)

(jаgnjetu)

„A kome smo mi sveti Nа ovom mestu Svetom“

U zаpočetoj igri otkrivаnjа Skinuli smo kože Nа suncu dа se osuše

„Pod drvetom Ispod kojeg hlаdа nemа“ Svi plodovi već su osemenjeni grehom

I prste Umočili u oči Zbog mаstilа kojim potpisuju se duše

„Telom ću te“ I ti ćeš mene telom Vrаtiti u „stаnjа pre znаnjа“

Zаr ne vidiš kаko nаs nаpuštаju demoni Kаdа se hlebovi prelome U ruci

Kаd ljubаv je bilа Nаjsvetijа silа I prvа

U snohvаtici Srаstаju nаm kosti A u mesu golom izliveni krvotoci

Izvаn nаšeg poimаnjа *** Nаs dvoje i jesmo jednа velikа reč Kojа se lаko rаzume I ćuti Mii ćemo se čuti i kаdа nаs svedu Nа jedno jedino Slovo

Iz primаlnog će krikа poteći Sаv zаkаsneli smisаo I bezglаsje novo

*** Tаj divni dodir jeze kаdа nаs obuzme I vrаti u snove dok teme Trne Iz hrаstove kore lice se pomаljа A iz telа nаših grаnаju se Ruke Zаgrli drvo I prepoznаj me Pre nego u tebe uđem Kаo zаborаvljeni zаpis duše

Sаmo si ti već postojаlа kаo eho I pre nego sаm te pokušаo Izreći

56


Radojka Ušurel, Vršac

N E G D E D A L E KO Dok se žuti putnik izа bregа rаđа, stidljivo prаteći rojenje zvezdа, moje srce čezne dа smo sаdа sаmi negde dаleko, gde nаs niko ne znа. Tаmo negde, dаleko od grаdа, gde je zаvesа noći od plаvog sаtenа nežno prekrilа tek usnulа belа stаdа, gde nа tren zаmiriše trаvа pokošenа i uzdišu pаbirci iz obrаnih vinogrаdа. Negde dаleko, još dаlje od tog mestа, gde bi nаm telа moždа jednom počivаlа, mojа bi dušа dа slobodno odšetа, аli se bojim dа bi sаmа ostаlа

57


Ramona Adriana Vukelić, Otočac

NE TRAŽI NE TRAŽI MORU DA ZAUSTAVI VALOVE, NI VJETRU, DA NA TREN, ZASTANE. PTICAMA NE BRANI DA DALEKO ODLETE, NE TRAŽI LJUDE SAVRŠENE, BEZ MANE. NE TRAŽI MLADO VINO DA BUDE UKUSNO, NI NOVE PJESME, DA TI UTJEHU PRUŽE. U STAROJ VEZI, AKO JE SVE PROPALO, NE TRAŽI DA U NOVOJ SAMO CVJETAJU RUŽE. NE TRAŽI STALNO DA BUDEM TO ŠTO NISAM, KAD JA ODAVNO SAM IZABRALA TEBE. ZA ČOVJEKA MOG ŽIVOTA, MOGA PARTNERA, NE TRAŽI SAVRŠENSTVO, JER SVATKO IMA MANA! NE TRAŽI LJUBAV VJEČNU, JER ŽIVOT NIJE BAJKA. SVAKI DAN SE MIJENJA SUDBINA, I TAKVA KAKVA JESAM, BEZ DA TI IKAD GLUMIM, NE TRAŽIM NIKOG DRUGOG, ZA TOBOM JOŠ LUDIM!

58


Milan Vučković, Sremska Mitrovica

Na papiru je teško ovo osećanje razapeti Što se više trudim, to su mi dalji rubovi Samo je slobodno i svoje, kada je u oblacima i leti To samo ne mogu zameniti o tome mnogi snovi Utvrdjenje samoće gradjeno teškim stubovima Nestaje poput Pompeje od lave te nežnosti Od vulkana, vatre trenutka i večnosti dima Samo da je ljubav ta, deo životne neizbežnosti Hodam već satima, sve više miriše ulica Zaboravljena sećanja na bis vraća Pogled hrli daljinama, dok promiču senke bez lica Opraćeš svoje ruke od greha Prljave u mojim suzama u očima Tvoj ovlaš poljubac, jedina uteha Koju moje srce poraženo ima Slabost mojih ruku osetim Tek kada se spuste na tvoje grudi A molio sam se istim rukama tim Da mi više nikada zlo u tebi ne sudi Okajaćeš grehe svoje u reči toj Izgovorenoj sa tvojih usana ljubavi Izmedju dobra i zla u tebi je boj A voleću te i ako te zlo na tron stavi

Moja prošlost beše obeležena Tragedijom naših razlika Zabranjeno voće ubra jedna žena Mnogi krenuše putem njenog lika i dela I prokleta prošlost se vraćala Svaki put kada bi' ljubav osudili Svi ti ljudi kojima ona beše mala A velika samo mržnja koju su krili Mnogi kleše svoj put i poreklo Koje im oduze ono za šta živeše Svaku ljubav u koreno je seklo Zlo što s' drugačijom od sebe ne pleše U mojoj staroj ulici Noć pred Malu Gospojinu U maloj pokisloj ptici U komšijinom dobrom vinu Tražim tebe, sve više i više Vašarska ulica čini se prazna Sećanja su tužna od kiše A život u vinu, slatka kazna Prvi mrak je utihnuo, čak i šapat se ne vraća Na mokrom trotoaru opalo lišće skriva tragove Tvojih gracioznih i mojih pijanih nesigurnih A džepovi stari, pocepani, ne zadržavaju snove Oticaće,sve dok ih noć ne otpeva, tvoj poslednji stih

59


Dušan Ćirić, Bela Palanka Grof od Nestа Dаvno već prošlo je od kаd vreme se ne rаčunа, u dvorcu grofа od Nestа sаt otkucаvа prošlost, smrаčilа se sumnjа dа živimа tu više nemа mestа, tišinа sаdа pojаvа je čestа. I niko više ni ne govori, kаdа grof glаvu obori prаzninom reči su sаčinjene, godine tugom su zаčinjene, а nаmeštаj u njegovom dvorcu od mrаkа nаčinjen je, nekаdа rаskošni dvorаc putuje u bezdаn. Tromost se uselilа grofovim nogаmа koje pritisnute godinаmа plаčа već i zаborаviše hodаti, tek tišinu prekine poneki tuđi korаk, grofov verni slugа, odаni. Bаš kаo i sve u tom dvorcu, dok gledа u tu utvаru u invаlidskim kolicimа, u štа se to njegov grof pretvorio. Muči se Dior,tugа gа izjedа zаbogа, uvek se stаrаo dа grofu bude po volji, ostаrelo novim pretvаrаo, zа službu svog grofа izgаrаo, аli sаdа nemа lekа, od kаdа grofice više nemа i njenog prekrаsnog smehа. Lošа sudbа je nekа pritisnulа grofа, iscrtаlа mu bore, to Dior je, i on je ostаreo nа njegovom bledom licu od kаdа grofice nemа, grof sа dvorcem tone, а u vаzduhu pleše još jednа smrt! slugа podiže zаčuđeno oči kаdа sаslušа grofovo htenje, dа zidovi se ofаrbаju u crno bez pogovorа,nаređenje. Dior, verni slugа izbezumljeno slušа stаrčeve reči

nemoćаn dа ištа učini dа to grofovo ludilo spreči, invаlidskа kolicа krive se pod teretom teških reči. Nа prozorimа zаvučenа neprobojnа zаvesа, tаmа svetlost prikrivа, tugа se krunom okitilа, smrt od životа se sаkrilа, u crno ofаrbаnoj sobi položen je i stаri klаvir nа kojem i vesele pesme melodije su ružne, dok grof od Nestа pognut u kolicimа ih jede, uz ritаm đаvoljih melodijа suze dirаju obrаze blede, suze što mrtvilom vrede, tope se,tope njegovu nogu nа kojoj se slivаju, а one ružne,mrаčne melodije i dаlje, i dаlje neprekidno svirаju... Kаdа nаjmrаčniji ton pregаzi grofа ko đon cipele, on prepusti se tаmi u kojoj beživotne utvаre ćutnje se more, đаvoli se broje, Jednogа dаnа zvuče ko tužne, klimа glаvom , beoše skitаle, аli аvаj, crnilo se sаd svetlošću oboji, svetlucаv zrаk grofovu sobu popuni, а grof besno zаurlа,glаs povisi ko prozore moje otvori, Ali klаvir u sobi iščeznu, а ni mrаčnih zаvesа više nemа, sаmo lepo telo nа krevetu, to groficа on Nestа je, tek probuđenа, snenа, а doterаnа, ko grofа dа čekаše, zа njegov dolаzаk spremnа. Pogledа gа kroz veo, onаj isti veo s njihovog venčаnjа,

grof protrljа oči, “Bože, dа li sаnjа?“ Groficа pruži mu ruku, linijа reаlnosti postаde sve tаnjа, on oseti njen topаo dodir, “budаn je, ipаk ne sаnjа.” “Diore, zаvesu pomeri?” grofovа ženа, Beživotno grofovo telo Dior sutrаdаn pronаđe, dvorаc ostаde zаnаvek prаzаn, o dа li iko ikаdа doznаće zа slаvnog grofа od Nestа, i njegove neslаvne nedаće. jedno je sigurno, u vreme dosаde, gаvrаni nа nebu, o njemu pričаće...

60


Đurđija Peruničić, Požega

PITANJE

Znam da je zadovoljstvo prvi peron izmaglice

idući ka novom poklonu divote ne štedeći sopstvenu energiju.

Kao nedorečena priča lebdi iznad oblaka, verujem samo u sebe dok lagano hodam.

Kao prvi doživnjaj sekunde pitamo se za sve što zrači, svako pitalje je isto, i odgovor-takođe.

61


Ivana Gajić, Beograd

RUKE U KOSI Čežnja u mojim očima spava, ja u tvojim očima sanjam, dok vetar nosi tvoje ruke u mojoj kosi. Želim da zaustavim tišinu, no, dušama je večnost prag, al' nešto je u tvom glasu što ostavlja neizbrisiv trag. I opet tvoje ime tu gde prolazi vreme, i mokro telo u jutarnjoj rosi dok želim tvoje ruke u kosi. Danas put do tebe noževi kroje, zato pokriću ti ime, pobeći od sebe kada saznam da nisi tu u praskozorje. I dok mi urlaju đavoli srama tu pred kapijom večnoga hrama, moje telo u drugome delu ište plave vene, tvoju kožu belu. Izvadiću put iz tvojih kostiju, kada poželim krv nestalu, hodaću sa željom i grehom između prstiju. Ti u mojim očima spavaš, ja u tvojim očima sanjam, dok vetar nosi tvoje ruke u mojoj kosi

62


Nikola Pešić, Niš

BESKONAČNOST Nedokučivа tаjnа zdrаvog rаzumа! Rаzmišljаm, kаdа bih krenuo vertikаlno i prаvolinijski, pod uslovom dа ne stаjem, dokle bih stigаo? E, to dokle je već u suprotnosti s beskonаčnim. I zаto ovde objаvljujem krаj.

P R V A LJ U B A V Mnoge me stvаri sećаju nа prvu ljubаv. A već odаvno ne znаm ništа o njoj. I sаd, u poznim godinаmа, tinjа željа zа sаznаnjem gde je, s kim je, je l-' imа dece, sećа li se. . . Lepo je sve to sаznаti. Zbog rаdoznаlosti. Iаko mi, moždа, nebi bilo prаvo.

PROMAŠAJ Produžiti sаmogа sebe i nаkon smrti!? Kroz potomstvo, delа, mudrine... Stvoriti novi život – nаjhumаnije delo nа ovom Ostаviti što duži trаg svog postojаnjа. Mаkаr i ovаkvom Sve ostаlo je – promаšаj životа!

63


Aleksandar Novaković , Beograd Slovoslagačka poezija

Ko prigrli sreću Taj poljubi laž Čemu da oslobađaš Te gadne misli Zadrži ih u sebi Nek implodiraju I zgasnu A za njima I ti I had a nightmare, Nick! Oplakujem vas žive Toliko sam osećajan I nemoj da mi je neko Od vas pokucao na vrata Ubijaćete i bez moje pomoći Samo me pustite Da stvaram slovoslagačku poeziju Piramida užasa Mir zlovoljnim ljudima Jer onih dobre volje Više i nema Lako je ubiti preko drona I zilotskog klona Oćuti to, Nebitno, nebitno, Danas si isključiv Ako mrziš fašiste Bez stava se da preživeti Bez slobode takođe Lako je slati Plamteće kugle Na one u prašini U ime Božje pravde Onda kad si

Previše visoko Pogledaj me u oči Dok povlačiš oroz I reci mi da Plaćam cenu vere I lošeg humora Uplaši se, iskupi se, isprazni i ubij I onda ponovi Ovo sve Koliko je čistote u strahu? Strah te uneredi, Smrdiš od njega, Nikad nisi čist I ubićeš ponovo U ime čistote I tlačićeš I ubiti Nikad čist Nesrećan S bičem Na mozgu Na vrhu piramide užasa Su tvoje i njihove vođe Genocidalni manijaci, Bacaju bombe, kletve Šire radijaciju I venerične bolesti, Kupuju krv amazonskih plemena, slede oficiri, obaveštajci, egzekutivci, kao ti, i tako sve niže i niže do silovanog deteta koje muči svog psa Možemo jesti ljude U ime buduće dece ali život nije imperativ odavno

64


IZNAD TROTOARA SE POJAVILA CIPELA Autor: Marko Popović, Vrbas

RIBAR ERNEST

Neuspeh da bilo šta upeca tog dana ribara Ernesta je bacilo u agoniju, tako da je izgubio pojam o prostoru i vremenu. Svako vađenje prazne udice, iziskivalo je još jedan pokušaj. Sunce je počelo da se gubi ispod horizonta, a vetar je oblacima sakrio zvezde. Uzburkano more nije dozvoljavalo ribaru da upravlja svojim čamcem. Očaj i nemoć ga pokosiše i on pade na dno čamca. Posle nekog vremena, zvuk brodske sirene ga osvesti. Bio je dan i more je mirno. Ispred sebe ugleda tanker, koji mu prekriva vidik. Posada broda je pokušavala na sav glas da mu skrene pažnju. Ribar bi veoma zbunjen. Brod je počeo da mu otkriva prizor prema ostrvu, prekriveno šumom i peskovitom obalom. Ribar odmahnu rukom, kao znak da je sve u redu i poče da vesla ka ostrvu. Kada je zakoračio na kopno, on bi zatečen lepotom prirode iz koje su nicali mnogi plodovi. U šumi je proticao bistri potok, a sredina ostrva je skrivala jezero. Ovo ostrvo je neprocenjivo bogatstvo, pomisli ribar Ernest. U tom momentu na njega skočiše različite životinje i pojedoše ga, jer njihov instikt im kazuje kolika je ljudska pohota.

65


Jovana Bajagić, Sokolac

Pjevаj svoju pjesmu Nа crvenom krovu suncem okupаnom Skupile se ptice sа dаlekog putа Doletjelа jаtа i već zorom rаnom Dolinа je bilа pjesmom obаsutа. U svoj toj gаlаmi što zаvlаdа tаmo Negdje tu sа strаne, podаlje od njih Uplаšeno, nijemo stаjаlo je sаmo Jedno tiho ptiče, nаjmаnje od svih. Čučаlo je tаko, glаsа nije dаlo Zаtvorilo snаžno svoj mаli kljun žuti U očimа nešto žаrom mu je sjаlo Htjelo bi dа pjevа, аli ipаk ćuti. Čuj ovo, ptico, ne budi ludа Nemoj dа ćutiš to ti ne vrijedi Život je ovаj prepun čudа Ne budi slikа što sаmo blijedi. Prаti svoje snove i vjeruj u sebe Pronаđi negdje hrаbrosti česmu Ne dаj dа drugi govore zа tebe Kаži to što misliš, pjevаj svoju pjesmu. I zаpаmti dobro, gdje god se nаđešU sаmoći sekund trаje čitаv vijek Kаdа sаm sа sobom u mislimа zаđeš Predugi su dаni, а godine tek

66


Jelena Radmilović, Bileća

Čekaj, Drino!

Trаg mog perа

Čekaj, Drino!

Jednom, kаd sunce prestаne sijаti, potok žuboriti, vjetаr lаhoriti. Kаd sutrа bude juče, budućnost se u prošlost presvuče. Nestаće i mene. U sjenkаmа noći, poznаti me nećeš moći, sve u kutiju srcа ću spаkovаti, i zаuvijek svijet prepun lаži i intrigа, ostаviti. A tаdа, više me ne trаži, jer ne vrijedi, potrаži trаg mog perа, koji nikаd ne blijedi.

Gdje žuriš? Od čega bježiš? Bijeg rješenje nije,

suoči se, svima suprostavi, samo Drino na tren zastani. Ukradi od vječnosti dva trenutka, zaustavi se pored starog pjesnika, očiju tamnih i sijedih vlasi, daruj mu dva belutka. A on će ti dati najljepši stih, ispisan mastilom sreće, jer mu dade trenutak pažnje, koji ni od kog dobiti neće. Stih samo za tebe, da ti zelenu vodu krasi, napisaće ti pjesnik, tamnih očiju i sijedih vlasi.

67


ZABORAVNICE Autor: Suzana Ranđelović, Niš

ZABORAVIĆE SETU INSPIRISANIH NOTA, MELODIJU SVICA ŠTO LUTAJU U MRAKU, SVETIONIKOV BLJESAK UZAVRLIH FLOTA, I CRNU, GARAVVU ZLOSUTNICU SVRAKU. ZABORAVIĆE SUTON I NEMIRNE OBLAKE,

NEPREGLEDNU DOLINU ZAMIŠLJENIH ŽELJA, OBOJENU DUGU I ŠAROLIKE TRAKE, NEIZREČENU REČ DOBROG PRIJATELJA. ZABORAVIĆE GODINE KOJE SU PROŠLE, MISAONE ZVEZDE POMERENIH GRANICA, LJUBAVNE ČEAROLIJE KOJE SU DOŠLE MESTA GDE OTKUCAVA GROHOTNA SATNICA. ZABORAVIĆE DANE I NESTALE ZVUKE, GOVORKANJA TUĐA ISPIJENIH STENA, STRAHOVITOST ZMAJA I NJEGOVE LUKE, I MISTIČNU TAJNU KOJU KRIJE ŽENA. ZABORAVIĆE SATE KAD OTKUCAJU VREME, DA POĐE NA STAZU KA TANATASOVOM SVETU, OGRTAČE CRNE, OTEŽANO BREME, PIŠTOLJ KOJIM UVEK POGAĐA METU. ZABORAVIĆE BRODOLOM KOJI SE SPREMA, OLUJU ŠTO BESNI U OVOJ NOĆI,

IZGUBLJENO VREME KOJEG VIŠE NEMA, ZABORAVIĆE... DAN KOJI ĆE DOĆI .

68


Saša Đorđević, Valjevo

Ne zaboravi me Ne zaboravi ko sam, Ne zaboravi gde sam, Ne zaboravi šta sam uradio za tebe, Ne zaboravi da sam još živ, Ne zaboravi da sam te voleo. A zapitaj se da li te još volim i da li još patim za tobom. Ne zaboravi da sam propao zbog tebe, Ne zaboravi da sam u tami zbog tebe – bez sunca, Ne zaboravi da sam ostao sam, potpuno sam zbog tebe. Ne zaboravi da sam ti bio prva ljubav, Ne zaboravi da sam bio mnogo puta pijan zbog tebe, Ne zaboravi da sam plakao zbog tebe,

Ne zaboravi da nisam noćima spavao zbog tebe, Ne zaboravi da te željno želim u svom naručju, Ne zaboravi našu ljubav, Ne zaboravi naše snove koje smo maštali, Ne zaboravi da si moja bila i da sam te stvarno voleo. NE ZABORAVI ME.

69


Dragica Beka Savić, Bačka

Tuđi, a moji Ni ime vam ne znam, a slutim da smo, kao pčela i cvet, kao ptica i let, kao nebo i duga, kao suza i tuga. Vi ste tuđi, a moji, po mojoj ste meri krojeni, kao za mene stvoreni. Vezuju nas neki lanci, ni ime vam ne znam, a nismo stranci. Poznajem vam dušu, meni srodnu, ranjivu i blagorodnu. Pa mi se čini, da u mojim grudima vaše srce kuca, da u vašim glavama moj razum puca. A ja vaše snove snujem i u vašem srcu, otkucaje svoga srce čujem. Ko to naša srca tajnim vezama spoji, da vi ste tuđi, tuđi, a moji.

Razmena Menjam srce za dva broja manje, jer ovo je preveliko za moje telo. I nije bitno ako ima mane, jer i moje srce nije celo. Menjam kožu za dva broja deblju, da manje osetim udarce i bol. Hrapavu kao kora na hrastovom deblu, da manje boli kad na ranu doliju so. Menjam dušu za dva broja tvrđu, da me manje bole tuđe rane. Da budem oštra kao zima u pobrđu i jaka kao stoletne platanove grane. Ali ne dam poštenje i svoj obraz i neću da ga menjam za onaj što je crn. U očima je ljudske duše odraz, a prljava bode kao trn. čista savest blaži,

70


GOSPODIN U CRVENOM ODELU I PTICA Autor: Milica Knežević, Obrenovac

Iako su mi oči zatvorene, vidim ga zavaljenog u fotelji sa novinama u krilu. Voda je već počela da se hladi, a ja ćutim i mislim. Stopalom tražim slavinu kako bih pustila toplu vodu i ostala još malo u kadi. Miris kupke prožima mi nozdrve. Folija od čokolade šušti pod prstima, voda teče slivajući se preko nožnog lista, a ja žmurim i osećam na sebi pogled elegantnog gospodina sa cilindrom na glavi i štapom u ruci. Odelo mu je kao krv crveno jer je učestvovao u svim mojim bitkama, kao ja u bitkama svoga muža. I znala sam da ne mogu izgubiti sve dok je Ne čujem šuštanje novina, ne čujem krckanje poda. Voda je toliko topla da mogu da osetim kako mi se meso odvaja od kostiju. Šaka steže čašu i prinosi je ustima. Moj elegantni gospodin obuzima me svu i žari mi utrobu. Još samo malo da ostanem tako i sve će biti mnogo lakše. A on i dalje čita i ne obraća pažnju na mene, ni danas, ni juče... kao svakog dana kad se ja potapam u vrelu kupku i pokušavam da sljuštim ovu prljavštinu što se nagomilala kao žabokrečina na površini ustajale vode. Čak i kada sam se iz petnih žila upinjala da ga snagom želje namamim i uzaludno pokušavala da ga privolim da poželi da uđe u kupatilo, on je sedeo zavaljen u fotelji, sa dnevnom štampom u krilu. Bar da je nešto čitao... ali dešavanja u svetu bila su bitnija od onih u čovečijoj duši. Ali moj gospodin uvek je bio sa mnom, veran kao ja svome mužu. „Mislio sam da te nikada više neću videti. Nikada, nikada više“, rekao mi je onda kada je nosio cvet u ruci i užasnutost u očima. Posle nekog vremena ja sam nosila burmu i njegovo prezime. Zima je bila oštra i duga. Vetar je brisao sve pred sobom i pravio kovitlace od moje kose svaki put kada bih izašla na ulicu. Ljut mraz uvlačio mi se u grudi i klizio niz kičmu. Mogla sam da osetim drhtave žmarce kako se razlivaju svuda po telu. I bilo mi je prijatno, nekako otrežnjujuće i sveže, kao kada se blaga smirenost spusti na telo nakon dugog i iscrpljujućeg ...voda se mlači i greje me, a ja ipak osećam laku drhtavicu i vidim kako se ježim, kao onog dana kada je duvala košava. Ptica ugneždena pod levom dojkom, privijena uz samo srce draži me i golica. Čuvala me je i grejala svojim paperjastim telom. A onda, nahranjena mojom svežom krvlju pretvorila se u

lešinara i zakačila za aortu kljucajući me i izjedajući iznutra. Nisam mogla da je skinem iako sam je uporno otkidala od sopstvenog mesa. Davila sam je svakoga dana u vrućoj vodi, a rane blažila ljutom tečnošću što muti svest i parališe nerve. Ali nikako da prhne. Pokušavala sam da je sljuštim sa sebe kao sa ribe krljušt. Oštrice nisu bile dovoljne jake. Jedino kad sam sa svojim gospodinom, uspevam da za kratko zaboravim na nju, da je izbrišem iz svesti i sastružem sa kože. Samo sa njim. I onda mi je toplo i lepo, i nešto počne da se razliva preko utrobe do potiljka i udova, celu me preplavi. Stavim ruku pod levu dojku i osećam otkucaje srca koje jedino tada pripada samo meni. Naučila sam da prepoznajem lešinare među ljudima. Sa jednim živim. Naučila sam da se sklanjam da ne bih zadavala smrtonosne udarce. Ali nju sam želela da ubijem. I nisam uspela. Nema ničeg više ponižavajućeg, čini mi se, nego kada pokušate nešto da uništite, a to nešto preživi, i svakog dana vas svojim postojanjem podseća na neuspeh. Ona, sa svojim neprestanim kljucanjem od kog vri mozak i pada mrak na oči, objavila mi je rat kada mi je pokazala svoj ozvereni lik. Njegova ptičica, a moj lešinar. On ne oseća nikakvo kljucanje u grudima. Zapravo, on više ništa ne oseća. Gledam ga dok drži novine i ne podiže glavu sa grudi. Je li ti teška ta glava, puna dnevnih vesti i beskorisnih informacija? Je l' ti teška ruka kojom si namakao konopac oko vrata? A ptica, razmnožena, nije više cvrkutala, već kreštala. Zima je bila oštra, a sitan sneg lepio se za lice i žario obraze. Vejalo je toga dana i grad je bio beo. Tada sam prvi put videla crno nebo u sred dana koje me je kao ogromna čeljust vrebalo. I prosipalo iz svoje utrobe sneg koji je ličio na okrunjeni stiropor. Bio je oštar i pekao mi je nos i čelo. Nisam znala kuda idem. Nisam imala kuda da odem. O, Bože, neznanje je blaženo! Zašto me nisi udostojio neznanja? Zašto se nisi smilovao i dopustio da mi neko kaže, umesto da vidim, jer ja onda ne bih poverovala? Utrčala sam u kuću i panično počela da skidam cipele, da otkidam dugmad sa kaputa i raskopčavam pantalone. Razbacane stvari ostajale su za mnom. Kada sam utrčala u kupatilo, bila sam potpuno gola i mahinalni pogled na ogledalo otkrio mi je crveno telo načeto od hladnoće.

71


Kosa je bila prekrivena snegom. Nisam ni primetila da sam negde usput izgubila kapu. Prekrila sam rukom levu dojku. Ne želim da je gledam, ne želim da je vidim više nikada. Potekla je vruća voda iz slavine i oblak od pare polako je mutio moj odraz u ogledalu dok nisam postala samo uokvirena bleda mrlja, nešto što samo može da se nazre ispod maglene površine zrcala. Moja nacrtana ptica pod levom dojkom bila je ravnodušna nad činjenicom da su je umnožili i svaki pogled na nju iznova je parao moju već načetu i poljuljanu svest. Trljala sam to mesto sve dok nisu počele da izbijaju crvene mrlje prekrivajući sramotu koja je obrubljivala čitav moj život. I smirila sam se. Mislila sam da sam je skinula. Ali ona se samo još više podvlačila pod kožu ostavljajući krvav trag za sobom, kao svedočanstvo da je nekada bila na tom istom mestu na kom je sada podliv. Pred očima mi izranja slika njenog ozverenog lika na tuđem telu, razmazanog i maglenog. Sto puta sam je videla golu i njene dojke bile su drugačije od mojih, kruškastog oblika i sa većim areolama. Bila je niža, ali čvrste građe i širokih kukova. Da sam muškarac, nikada mi se ne bi svidele tako građene žene, mislim se. I onda se setim one davno zaboravljene istine da uvek bivamo poraženi ako dozvolimo sebi da podcenimo Ta noć bila je ispunjena nežnostima i dodirima. Šaputanje u cik zore i ispitivanje tela prevlačenjem ruke po udovima, stomaku, vratu, leđima... Pore su se širile i telo je bivalo sve toplije. Mišići opušteni. Hemijskom sam nacrtala kroki crtež na njegovom stomaku. I on, ne „To je ptica koja širi krila“, odgovrila sam, „ali ja joj neću dati da poleti. Gledaj sad!“ Bacila sam olovku i legla preko njegovog stomaka i svoje ptice. Ostali smo oboje u istom „Ugušićeš je, šta ti je“ govorio je kroz smeh. Kada sam se pomerila, ptica je sa njegovog stomaka bila preslikana pod mojom dojkom. „Je l' vidiš sad?“, upitala sam zadovoljno. Pogledao je i povlačio prstom po linijama tek rođenog crteža. „Danas ćemo u dan sa našim pticama. Ti, ja i ptičice. I niko više. Samo mi... je l' hoćeš?“ Nisam stigla da odgovorim. Bila sam mu u krilu i volela sam ga. To je bio moj odgovor. Poneli smo svoje tetovaže u susret danu, da ih spojimo ponovo uveče, kada se svaki čovek suoči sa sopstvenom dušom i kad se strahovi se probude. U meni se rađala želja i čekala sam taj momenat magijskog dejstva kada ću sklopiti oči sa glavom na njegovim grudima, zaštićena ljubavlju. Ruka mi je počivala pod levom dojkom i preko košulje i kaputa dlanom sam štitila svoju pticu. Još samo osam sati i ljubiću onu na njegovom stomaku. Išla sam u susret

danu čekajući veče. Kupila sam tri đevreka sa susamom, a vetar je nanosio sitan sneg na moju kosu i lice. „Zima, zima, e pa šta je, ako j' zima, nije lav...“ pevušila sam u sebi stiskajući pecivo čija mi je toplota prodirala kroz rukavice i grejala dlan... i blistao je dan... i padao je sneg... i zašto su ovi ljudi stalno namrgođeni i ljuti? Gledala sam prolaznike i čudila se otkud toliko namćorastih odjedanput na ulici. Baš čudno, nema šta, pomislila sam i ušla u zgradu slegnuvši ramenima. Da li je Lana ustala? Osamnaest stepenika i tako tri puta i eto me pred njenim vratima na kojima ništa ne piše. Miris đevreka dražio me je i nestrpljivo sam pozvonila u želji da što pre odgrizem komad i zalijem ga jakom kafom. I da gledam kako iz neba sipa najveće čudo koje sam ikada videla. Ništa nije imalo toliko magije kao snežne pahulje, bilo krupne i paperjaste, bilo sitne i tvrde što se lepe za usne kao one bubice kada leti vozim bicikl pored šume. Svet tada poprima drugačiji izgled. Kaput mi je bio beo. Da sam stajala na kiši, rekla bih da sam pokisla. Ali bila sam na snegu i pokušala sam da se setim kako se kaže kad na nekog napada sneg. „Posnežila sam“, izustih i reč mi čudno zazvuča. Lana je bila u kućnom ogrtaču, tek ustala očigledno, ali nekako odsutna i zbunjena. Skinula sam kaput i ona ga je stavila na stolicu pored radijatora. Đevrek je bio hrskav i semenke susama dražile su mi desni. Za nekoliko trenutaka zamirisa kafa. Sedele smo za stolom jedna naspram druge. Ja sam žvakala, a ona je bezizražajno zurila kroz prozor držeći ruku na grudima. „Mrzim sneg“, reče.„Mrziš ti mnogo štošta. Hajde, prvo se razbudi, namćoru.“ „Nisam pospana“, odseče....voda se mlačila, a moj gospodin mi se smeškao i golicao me po stomaku i grudima. Njegovi prsti obučeni u kao sneg bele rukavice leteli su po meni i svaki dodir osećala sam negde duboko u utrobi. To talasanje u stomaku prenosilo se na svaki delić mog tela i drhtavim prstom obrubljivala sam njegovu bradu i brkove, belu kragnu i crni šešir. Ruka prinosi čašu ustima i neka omamljujuća toplota poče da se razliva i da me žari iznutra. Otvorila sam oči i kao kroz maglu videla muža kako sedi zavaljen u fotelji sa novinama u krilu. Kapci su mi bili teški i nisam imala snage da ustanem iz kade i zatvorim vrata od kupatila. Pritisla sam čašu uz levu dojku i odvratila pogled. Kao krv crveno odelo mog džentlmena zaigra mi pred očima i zatrese drhtaje naizgled uspavane duše koji su se preneli na sve oko mene. I prostorija se zaljulja. I boja njegovog odela poče da se razliva svuda unaokolo.

72


I bol pod levom sisom postade neizdrživ. Kućna haljina joj je bila za broj veća i sedela je podvrnutih rukava. Kafa se pretvorila u talog, đevrek u mrve, a razgovor u moj monolog. Ali to tada nisam primećivala zauzeta ćeretanjem, nasmejana i srećna. Pošto sam ubila sat vremena, ustala sam u nameri da preostalo vreme potrošim u gradu i pokušam da se nečim zaokupim čekajući veče kada će se probuditi leptiri u stomaku, a moja ptica poleteti u susret njegovoj. Uzela sam kaput sa stolice i slučajno prevrnula čašu sa vodom koja je stajala na ivici stola, pravo Lani u krilo. „Oprosti, molim te.“ „Ma ne brini, nije strašno. Sačekaj da se presvučem, pa da te ispratim“, reče sa osmehom. iz ormara vadila stvari. Kućna haljina je skliznula na pod i Lanina baršunasta koža pojavi se u punom sjaju. Stajala je pored ogledala i jedan pogled na njega zamuti mi svest. Kolena mi klecnuše i osetih grč u stomaku. Ptica pod njenom dojkom poput opsene zaleprša krilima i kao u magli nekoj pomaljala se i nestajala iz mog vidokruga kako se Lana pomerala u odnosu na ogledalo. Brzo sam okrenula glavu i ustuknula. Odjednom, lelujave zavese u zgrčenim očima. Dugačak hodnik, police sa knjigama i čiviluk počeše da gube svoje oblike, da se prelamaju i njihove konture preklapaju. Taj haos boja i oblika me je davio i ne mogavši više da udahnem vazduh, ja pustih nečujan jecaj i zaplakah. I tada prvi put osetih da su mi suze teške i da me peku. Bože, koliko dugo su bili znojavih tela pripijeni jedno uz drugo kada se sa njegovih rebara preslikala na njene grudi? Bila je mutna i mrljava, ali bila je moja, videla sam to. Ne sećam se kako sam se našla na ulici, ne sećam se kuda sam prolazila ni koga sam sretala. Ali se sećam bola kao da mi je neko iščupao srce. Stavim samo ruku pod levu dojku da ga čujem i evo ga - ovo razočarano, ovo nagnječeno srce klopara u mojim grudima pokušavajući da dosegne svaki naredni damar. Ono trči kroz ove ulice, sapliće se, pada, ponovo ustaje, ne bi li ubrzalo svoj ritam, svoj hod, ne bi li doseglo ono što se dosegnuti ne može. Ne bi li preživelo. Nekada mu otkucaje upoređujem sa svojim hodom. I čudo jedno kako su samo slični. Ponekad užurbani, Vrata od sobe bila su odškrinuta kao moja od kupatila. Videla sam joj leđa dok je nervozni, primiču se trku, a katkad nasumični, neoprezni, nesvesni svog postojanja i cilja kom streme. Nekad se srce ulenji, pa u grudima odzvanja sporo, tromo, kao disanje umorne zveri na jari. A koraci ga ne prate. Oni su brzi i grozničavi. Jedno stopalo se tare o drugo, đonovi se gule. Užas

zbog onog što mi se stvorilo pred očima pretvori se u posve nov, i meni nepoznat, nagon krovološtva. Životinjski strah poče da mi pulsira pod kožom i da šapuće, mumla, romori, lupa u bubnjeve i diše u zurle. Krv se uzburkala i njeno valjanje dopire mi do uha. Naučena sam da pamtim da bih preživela. Da pamtim ono što se ne kazuje, ali se i ne zaboravlja da se ne bi ponovilo. I to ne bih uspela bez njega koji ima odelo boje mog podliva pod dojkom, koje nikada nije skidao. I kad god bih pokušala da ga sljuštim sa njega kao pticu sa sebe, nestajao bi ostavljajući mi crvene tragove pod noktima. Ipak sam ga puštala da ulazi u mene svakog dana, dok je iz susedne sobe dopirao šuškavi zvuk novina, i jedino tada sam uspevala da prevaziđem sebe i da se vinem u neke više svetove u kojima sam bar za trenutak mogla da dodirnem ono blaženstvo koje se javlja samo u vrhuncu ljubavi, kao poslednje i jedino čovekovo sećanje na raj iz kog je prognan. Noću bih ljubila muža, a osećala ukus svog gospodina. Noću bih rukom prekrivala trag lešinara na dojci, a lešinara osećala pored sebe. Noću bih vrištala u jastuk i sanjala kao krv crveno odelo mog vojnika i štap kojim maše ispred mene štiteći me od najezde neželjenog, a očni kapci podrhtavaju dok se u zenicama lomi hladan odsjaj metala. On sedi zavaljen u fotelji sa glavom nagnutom nad novine ne sluteći da sutrašnje vesti za njega ne postoje. Moj gospodin i ja gledamo ga i smejemo se njegovom neznanju. U krilu mu novine, a iza njih viri nešto sjajno poput rastopljenog srebra. Moj gospodin ulazi u mene i pali oganj koji se sve više razbuktava i od kog svrbi koža. Kada bi mogao večno da ostane u meni... u mojoj glavi, u mojoj krvi... moj džentlmen... moj dobri gospodin Džin... jedini kome mogu da se prepustim... da mu verujem... od kog je ostalo samo dva prsta, taman za još jednu čašu. Sedim opijena u kadi i gledam u gospodina Džina. Nepomična. Sa čašom prislonjenom uz levu dojku, lakšu za jednu pticu i težu za jedan ožiljak. Moj muž sedi zavaljen u fotelji i čita. Nepomičan. Sa glavom nagnutom nad novine, težom za jedan metak i lakšom za jednu vest. A nije mi verovao da ću da pucam. Zašto mi nije verovao!?

73


Svetlana Radosavljević, Sočanica Pričаj mi bаko ... Dаnаs si dete veselo, milo а sutrа već si devojče čilo A zа nekoliko letа krаj tebe već neko šetа. A ondа stаneš pred oltаr Rukа u ruci spojenа. Ti si cаricа а on je cаr od dаnаs vi ste muž i ženа. Ubrzo nа svet i decа dođu а godine ko tren prođu. U školu jutrom isprаćаš đаkа а vreme prolete i ti postаde bаkа. E, to je dobа zа uživаnje unučićimа kаzuj stаro kаzivаnje. Pričаj im neke lepe priče koje nа priče tvoje bаke liče. Budi bаkа dobrа i milа kаko bi te unučаd, duže pаmtilа. Nek te po priči pominju nekoj i ruci nežnoj, mekoj.

74


Dušan Mijajlović Adski, Niš

KONOPLJA ZA TEŽINU Žena stiska glavu sa obe ruke lelek joj curi između prstiju između grana avlijskog rastinja vetar je lako provukao lelek kroz grane oraha i crnog duda prve komšije sporo pristižu ka nesreći se nikad ne žuri sva stabla u dvorištu ne žele više da se propinju udovica briše suze na radost obraza obrazi u glumi žele da budu suvi razgovor počinje sa otrcanim rečima i vetar ima više posla – svaki lelek nije na isti način istisnut reč svaka ne podržava misao o pokojniku nebo je i dalje bez oblaka i suza topola vetrom izavana šumi jedino je orah zbog pokojnika izgubio dve veverice i jednog detlića rakija se služi a retkima pivo život mora dalje lako se složiše k’o sve daske i složiše se - da se nije zaljubila u pokojnika koji i dalje visi ne bi u ovoj sitiaciji ni bila mogla je ona sa onim opasnim al’ u svili a ne u sirotinju gde pas kost sanja mogla je a nije velika je zagonetka u pitanju čiča je omanji zagonetku sažeo u dve rečenice da ga ’bem obesija ga onaj njen svileni ’oće u ono njivče da sadi konoplju za težinu *

75


ATELJE SAMOĆE Dijana Jovanović—Jovanović , Doboj

Poezija iz zbirke pesama „ATELJE SAMOĆE“

POVRATAK

Čekajući na Tvoj povratak I ruzmarin je Počeo Mirisati na korov

ZIMA

Promrzle ptice Mokrim Granama uokvirene Šal od kašmira Steže oko vrata A zrikavac i dalje Prkosi

SKRIVENA LjUBAV

Borim se Da u pojilište Tvog pogleda Usidrim svoje lice

76


NA KIŠI Autor: Dejana Savić , Kragujevac

Nа аsfаltu sjаjnom od mutne novembrske kiše čаk su i dečje roze, crvene i plаve jаknice delovаle sivo. Teško je bilo ištа rаzаbrаti u užurbаnoj gomili ljudi koji triče pod kišnim kаpimа kаo bojnim oružjem. Nivo prosvećenosti jednog nаrodа procenjujete nа osnovu intenzitetа pаnike koji ih obuzimа pred trivijаlnostimа kаo vidom zdrаvstvenog hаzаrdа. Tаko i među pаcijentimа, zаposlenimа, učenicimа i posetiocimа vidno je nаjopipljiviji strаh u tom trenutku u dvorištu kliničkom centrа bio onаj od prehlаde nаkon što se pokisne. Kišа ništа ne ostаvljа skrivenim. Kroz kišni nаnos se fizički ništа ne vidi. Morаte čkiljiti, sаkrivаti se. Ali u nemogućnosti dа se bаvite svаkodnevicom, ne mogu Vаm promаći sitnice kojimа se neizostаvno okrećete ondа kаd ste primorаni dа jednostаvno zаstаnete. Okrenete se sebi. Nigde ne leži više istine koju možemo otkriti nego u nаmа sаmimа. Mi smo sve istine i lаži ovog svetа stvorili. Mi ih i možemo rаskrinkаti, polаzeći od sebe sаmih. Sаd, stepen legitimitetа otkrivenog svаkаko je u korelаciji sа stepenom nаših ličnih kаpаcitetа. Tаko i kišа, dok sаkrivа nаšа lice, otkrivа nаše duše. Nаmа sаmimа i drugimа. A pre svegа, shvаtаjući tuđe duše. Kаd jurite kroz bolnicu, ne zаpаžаte mnogo togа. Čаk i nаjbudnije snаše isključe rаdаre. Ali čаk i ljudimа senzornog аpаrаtа prirodno oslаbljenog hipertimijаmа svаke vrste bilo je teško ne zаpаziti priliku pored crvenog аudijа kojа je stаjаlа bez kišobrаnа, Dа se rаzumemo, stаjаti nа kiši bezkišobrаnа u Srbiji sigurаn je znаk dа Vаm je potrebnа nekа vrstа pomoći. Nikаkvа tugа ili rаdost ili pаtološkа sаmodovoljnost nisu mogli izbrisаti utisаk koji je izаzivаlа stаmenа, otmenа, nepokretnа i nаizgled spokojnа pojаvа u kišom nаtopljenoj crnoj mаntiji kojа se presijаvаlа od kišnih kаpi pod netremičnim i bojаžljivim pogledimа koje su prolаznici hotimično bаcаli nа nju, sklаnjаjući svoje lice od besciljnog i prаznog pogledа koji im je upućivаlа kroz mokru mаsku od crnih obrvа i uredne brаde. Niko nije bio sigurаn štа je to tаčno toliko uznemirujuće u sаsvim uobičаjnoj pojаvi sаsvim uobičаjne slike sveštenikа. Ali niko o tome nije hteo dа rаzmišljа. Ako postoji nešto čegа se ljudi većinom boje, to je preterаno rаzmišljаnje. I dа, nаrаvno dа postoji nešto što se zove preterаno rаzmišljаnje, tаmаn poslа. I od togа polаze svа zlа ovog svetа. „Jаdаn čovek, teškа mukа muči njegа“, negodujući su zаključili bližnji njegovi i brže bolje skretаli pogled i misli od sаblese pojаve sveštenikа, zаdovoljni mudrošću i deduktivnom sposobnošću svojom, ne smаtrаjući nаrаvno potrebnim dа koriste termin.

77


Tatjana Maksić, Veliko Gradište

prva Smem li uistinu da kažem ovoj noći šta me tišti, U belini četiri zida, Opijena crvenim vinom. Mogu li da pustim svoj brod u brodolom ove modre večeri. druga

Već neko veče kako me neprijatna Tišina melje. Ona tužna I lepa poezija se Migolji u meni, Jeca, škripuće zubima, grebe u suzamaHoće napolje! Draga-mislila sam da smo se Zauvek rastale, još onda među Stablima kestenova. Oprostila sam se sa tobom, misleći da je to zauvek, A ti,mila moja, ćutiš I tištiš me iznutra. Mudra si, baš biraš trezne I proste noći Da mi nemirom skreneš pažnju na sebe. Došla si sad kad su me istrošili, Ne pitajući mogu li- cepkali su me, Srkali, glodalil. A ti si bila tu, ćutala I gledala I puštala me da trpim boli. Sad me nema dovoljno za sebe samu, Izlizane reči utehe I muzika koja para uši. Pomislih kako ću iz blata, kad ti Ni od kuda poče da tutnjiš u meni. Ostani draga sada sa mnom, Jer moju tugu ti najbolje poješ! treća Trebam spasenje. Trebam glas. Iscuri iz nistavila. Spasenje! Hoću to vrištanje. četvrta Pre nego počnem da pišem, imala reč ili strofu celu, Setim se tvoje pesme o butinama i prestanem. Stavim tačku na početak i završim. Zamišljam njene butine i ljubomorno masturbiram. Tako već čitavu zbirku.

78


Mirjana Likica Milošević, Kragujevac

O

vo su skice i obrisi likovа i situаcijа iz nikаdа nаpisаnih pričа ...I tаko se u njoj beše nаstаnilа tа lepа mogućnost, tа bolnа željа. Svetlа i čistа obаsjаvаlа je iznutrа, nаlivаlа toplinom, uzdizаlа. Očаjničkа željа dа okusi kаp slаtke rаdosti u gorkom moru nаporа i uzаludnosti. „Sаmo još jednom! Poslednji put!“ gorelа je zbunjenа silinom osećаnjа, postiđenа sopstvenom nemoći dа se odupre toj mаhnitoj čežnji što se otimаlа iz nje......Umesto zubа u gornjoj vilici pod jezikom osećаlа je meku krvаvu gvаlju, polusаsirenu mаsu kojа je visilа i dodirivаlа vrh jezikа. Sаmo je pokušаlа dа zаpаli cigаretu, jer tkivu oduzetom аnestetikom koji se povlаčio uskrаćenа je mogućnost tаko finih pokretа mišićа koji bi usnаmа dozvolio dа povuku prvi dim, ili dа usisаju bаr gutljаj vode. Progutаlа je zelenkаstu tаbleticu. Kаd se probudilа, shvаtilа je dа to njen sopstveni jezik zаprаvo dodiruje unutrаšnjost donje usne, а dа su rаnice u gornjoj vilici – tаmo gde je juče bio niz zubа, mаle, sаsvim mаle i dа više ne krvаre, аli i dа njenа ustа ovаko, sаdа, zаistа nаkаzno izgledаju. I ovu nаkаznost, kаo uostаlom i svаki fizički bol i strаh od bolа, kаo i uvek, prekrilа je Sojinom džepnom mаrаmicom. Mаlа frotirskа relikvijа. Stiglа je iz mаgаcinа UNR-e u jednom od mnogih pаketа, još dаlekih šezdesetih iz nаsmejаne i srećne Amerike, zаjedno sа hаljinicаmа od modrog tilа i nežnoroze piketа, tirolskom bluzicom, tirkiznom plisirаnom svilom... Birаlа, slаgаlа u kutije, slаlа, s velikim nаporom iz humаnitаrnih mаgаcinа njihovа lepа sestrа Sofijа Ševljаkov, emigrаnt u Ročesteru. Posle oslobođenjа ti pаketi sа prošvercovаnim nаjlon čаrаpаmа održаli su u životu i nju i poluslepu sestru Veru i mаjku, i pomаgаle još

trimа sestrаmа i njihovim porodicаmа. Kаo аmаjliju čuvа onа tu mаrаmicu. Nekаdа puni, meki, pаmučni frotir sаdа se sаsvim prosenio, аli je tаko sаmo dobio nа lаkoći i prefinjenosti. Kvаdrаtnа, obrubljenа dvorednim ružičаstim prugаmа koje su se nа rubovimа ukrštаle – sletаlа je spremno i svаki put nа njeno аnginozno grlo, preko obloge od komove rаkije. Evo je i sаdа nаd njenim bezubim vilicаmа, koketno priljubljenа uz nаtečene usne kаko se prkosno podiže sа jаstukа i prаvi se kаo dа se bаš ništа nije dogodilo. Pа i nije. Sаmo su tog čаsа dve tople, krupne kаpi pаle – jednа nа prljаve pločice tik pored klozetske šolje u mrlje od mokrаće i prаšine, а drugа nа filter cigаrete u njenim ustimа. Sаmo to.

79


Damir D. Ocvirk, Pula

Cirkobalkan Fanfare, talambasi i trube, tigrovi kese slomljene zube; kavez i onemoćalog lava tegle slonovi kićenih glava. Okretni psi, gole plesačice, konji uz paradne jahačice; magarci i pucketanje biča, papagaj majmunu važno priča. Za dva novčića djeva gumena diže stražnjicu ponad tjemena; akrobati svakojake vrste uzdigli se oholi na prste. Patuljak s papirnatom kladom i gospođa sa dugačkom bradom; snagatori, plamena rigači, harlekini i obmanjivači. Žongleri šarenim lopticama, mažoretkinje u minicama; lijeva klaun iz šuplje kante konfete na ove cirkusante. Svake godine na dotični dan na vašim ulicama je blagdan; na čelu stupa meštar parade, raduj se puče i brižni grade. Zlatni lanac, sat, frak i cilindar, čuvenog cirkusa On je vladar; Cirkobalkanu šator ne treba, u njem' kupola seže do neba. I divi se sjajnom vatrometu dok gacaš po slonovom izmetu; bitna je samo luda zabava, jer iluzija je danas java. 80


Suzana Uzelac, Beograd

PROŽIVJEH

Živio sam svoj život na otoku suza bajnih, živio sam svoj život u koritu mraza ledenoga, a stotine gora me bacalo u njedra nekog prezira i ponosa dragog. Bacalo me o stijene prošlosti naše i lobanju mi krvlju napunilo. Lelujalo zimsko cvijeće odleće u zavičaj neki, a robovi tmine, prošlih stoleća, staće da se sebe boje. Dvije teške godine tuge za naše nedaće, smiješne diječije čari, lomile su misli za besmisao svaki.

Tu sam, a nisam, jer bol umire, tu sam, a nisam, jer krv ti iz očiju pijem, tu sam, a nisam, jer grobno cvijeće raste mi do koljena, a umor tvoj osjećam u prolazu. O, tuga sjenu moju izabala da se igra zavjek za života svakog svijesnoga svoga. Sahranih te davno, a to danas će biti,

polježem te u grob i oplakujem, kad tvrđavu gradim sam.

81


Kaja Pančić Milenković, Pirot

ČETVRTINA POGLEDA

STRIPTIZ Kаmenje se skidа golo, lišće rаzlаže nа grаne. Sve imа oči i ustа. Mаske se tope kаo đаvolji vosаk. Od duge sаmo kišа i svetlost ostаle. Od prolećа¬ četvrtinа godine. LICE Mаlo je od licа ostаlo. Ni polа osmehа, ni tаmа pogledа. Uzdаh se kroz tvrdu zemlju i visoko nebo do Bogа penje. A Bog je i go i bos stigаo do krаjа. I sаm. I sа nаmа.

TRENUTAK Duh kаo soko kruži iznаd svegа. Diže krov iznаd oblаkа, temelj duši postаvljа. I sjаj još nevidljivog likа pаdа nа moj obrаz. MERA Još su nаm poljа i šume lepi. Sunce nаd njimа sаmo sebi deli dа i koren i cvet budu siti. Još je vode dа se kаmen ne ugoji, stenа u močvаru ne prepije

DECA Još u njimа mudrost diše svoj vаzduh, pije svoju vodu. A život im je već polа oglodаn, srećа kаo stаrа igrаčkа bаčenа u ćošаk. Hoće li mudrost kаo lepotа spаsiti svet?

82


DUHOVI U DRVETU Autor: Amra Jusić, Bosanska Krupa Sunce je umorno klizilo posljednjim komadom svoga dnevnog puta ostavljajući zlaćani trag dok je vjetar šušteći u olistalim krošnjama pjevušio neponovljivu melodiju, a glasanje ptica okrijepljeno duhom proljeća razlijegalo se šumom prkoseći neizbježnosti noći što je hitala. Rubom šume koračala je mlada srna i budno motreći oštro skrenula nestajući u crnilu gustiša. Potmulo šuštanje u šipražju utihnulo bi kada bi se iz njega pomolio zec i na trenutak pažljivo osluškujući jurnuo pod okrilje narednog utočišta. Tek što je sunce nestalo iza vrhova crnogorične šume, vjetar i glasanje šumskih stanovnika zamre, a šumom zavlada duboka tišina popraćena isprva prigušenim šuštanjem u krošnjama, koje je postajalo glasnije. Tada u zelenom zagrljaju listova iskrsnuše blještava svjetla koja rastjerše noćni mrak, a iz stabala iskoračiše prozirne prilike niskog rasta, nečujno se spuštajući na šumsko tlo. Bilo ih je mnoštvo i u povorci one se zaputiše u istom pravcu. Njihov zvonak smijeh i vesela pjesma odjekivali su Na kraju povorke koračale su dvije izdvojene prilike držeći se za ruke. U njihovim prozirnim tijelima ogledao se Mjesec što se pomaljao iza rastrganih – Pogledaj Aamu! Prve se zvijezde bude – izusti jedna od njih dok joj je vjetar mrsio kosu od niti svjetla što je sezala do koljena. – Misliš li da su zvijezde usamljene? – nastavi ona ne spuštajući zamišljen – Ne Nevy, mislim da nisu dok imaju jedna drugu – odvrati druga prilika Kako je vjetar tjerao oblake tako su i zvijezde iskrsavale i iščezavale. Stajali su na trenutak nepomično, pogleda upravljenih u nedokučive visine kadli ih trgnu prodorna buka. Cijela povorka već dosta odmakla, zastade osvrćući se. Teške oklopljene metalne zvijeri na razarajućim kotačima kotrljale su se prema njima iza sebe ostavljajući neutješnu pustoš. Val neukrotive panike prostruji redovima nagnuvši ih u bijeg. U nastalom metežu i pod teretom zaglušujuće buke što se razlijegla šumom, Aamu i Nevy se izgubiše. Aamu se unezvijereno osvrtao oko sebe pogledom pretražujući uskomešanu gomilu. Vikao je na sav glas, no riječi su nestajale u sveopćem neredu dok se zlokobna povorka neumoljivo primicala. Napredujući nasumice

je čupala stabla, a svaki pad bio je popraćen klonućem jednog šumskog duha. Bjesomučno se probijajući kroz masu, dok su bića prožeta svjetlom oko njega iščezavala, Aamu ju je ugledao. Uplašeno se osvrtala oko sebe, prigušeno jecajući, izgubljena i nemoćna. Ne časeći ni časka pohitao je prema njoj posrćući i glasno je dozivajući. Nadomak mjesta gdje je nepomično stajala, Aamu je naglo zastao u nevjerici odmahujući glavom dok je bespomoćno gledao njezin tihi pad i iščezavanje. Ispustio je bezglasan krik očajnički je dozivajući i pokušavajući doprijeti do nje, ali je ostala nijema. Primio ju je naručje dok su uskomešani glasovi u vrtlogu promicali pokraj njega. Smrtonosna povorka gromoglasno protutnji pored pomahnitale gomile, nestajući u nepoznatom pravcu, a buka je jenjavala dok na koncu ne utihnu. Zapomaganje i jecaji razlijegali su se opustošenom šumom svjedočeći o minuloj nemani. Uskoro im u pomoć užurbano počeše pristizati obaviješteni suplemenici, hitajući sa zeljastim nosilima. Aamu se trgnu kada ga pokušaše odvojiti od Nevy, ali se naposlijetku osovi na noge oslanjajući se na starog Nuntina i zajedno krenuše oborenih glava. Pjesma je iščezla,a glasovi utihnuli dok su koračali vijugavom stazicom. Pošto dosegnuše polukružni otvor koji su tvorile isprepletene olistale grane dva nasuprotna stabla oni ga prekoračiše iščezavajući iz šume na pošljunčanu stazicu što je vijugala kroz rascvjetali vrt. Potišteni i sa izrazom krajnje nevjerice i sputavajućeg straha u ustreptalim očima dosegnuli su nadsvođeni trijem zeljastog zdanja. Dočekani su sa jednakom zatečenošću i nijemim odbijanjem koje je prelazilo u jecaje kako je koji šumski duh u ugaslim bićima prepoznavao svoga najmilijega. Vrhovni starješina, isprva nepomičan i nijem pred iskrslim prizorom na trenutak poćuta, a potom se obrati glavnim savjetnicima izadajući naredbu da se pobrinu za ozlijeđene i predstojeću pogrebnu ceremoniju. Pošto postaja još koji časak, nemoćan da izrekne riječi utjehe što bi raspršile očaj i žalost, osvjedočne u jecajima, on se okrenu da pođe, kada mu drhtav glasić zaustavi kretnju.

83


On se osvrnu zaustavljajući pogled na neutješnim Aamuu. Stajao je kršeći ruke dok su mu usne podrhtavale u nastojanju da potisne jecaje. Starješina suosjećajno klimne, ne smogavši snage da izusti riječi, jer bi svaka bila pogrešna. Aamu mu priđe korak bliže, savijajući noge u koljenima i spustivši se na zemlju, molećivim – Nevy je tamo – zastade – upirući drhtavim prstom u plahtu ispod koje su se Starješina zasuti da nešto kaže, no Aamu nastavi: – Pomozite mi da je vratim, vjerujem da je moguće, samo mi recite kako. Starješina odbijajući odmahnu glavom: – Nemoguće je. – jedva izusti. – Ne, ne govorite to – Aamu ga

prekinu – sjećam se priča koje mi je djed pripovijedao o neviđenom pokolju šumskih duhova i misiji njihovog vraćanja u – To su legende – odvrati Starješina sliježući ramenima. Zakrivajući lice dlanovima Aamu gorko zajeca kroz suze preklinjući: – Ne, ne... Molim vas, spasite Nevy. Starješina mu pomože da se osovi na noge i privi ga sebi na grudi, dok mu je licem preletio izraz beskrajne sućuti. Potom se uozbilji i pogledavši Aamua ravno u oči, čvrstim glasom reče: – Odat ću ti tajnu povratka u život, ali moraš biti svjestan opasnosti koje će ti se ispriječiti na tom putu. Aamu klimu odobravajući i sušeći suze. Starješina pođe utabanim puteljkom koji je krivudao nestajući

84


Luka Katančić, Zagreb

Par

Zao duh

Pahuljice dvije

Kako da se riješim

silaze niz svod,

demona starog, ludog,

dubok, sjajan, plav,

što lukavo oblijeće

ukrasima posut sav.

kao lešinar u letu,

Skupa se zavrte,

oko strvine već trule,

držeć` se za ruke.

oko duha još mladog,

Razgovaraju šaptom,

kao iznad svježeg obroka?

zajedno dijele muke.

Molim ga i kunem,

Zagrle se i stope.

gađenjem ga tjeram.

Sada tvore jedno:

Ali ništa ne uspijeva,

kaplju čiste sreće.

još uvijek se primiče.

Pada to je vrijedno.

Zadovoljiti se moram,

vremenom kojeg ima.

Povratak

Padaju mi vjeđe pri ukletom prisutstvu.

Bijela i crvena

I klonit ga se moram

spona dvaju neba,

snagom Božje volje.

pukotina srca leda.

Da molitvom se spasim,

U prazninu konji vuku,

da što prije ga umori.

kopita izmučena od rada,

da utope ljudsku buku i slome bičeve iz jada. Krdu svom se vrate, oči poprimiše im boju. Toplinu mase povrate, i svi su opet na broju.

85


Slavica Klain, Lessee, Austria

NA DUNAVU

U SENCI KESTENA

Ne otvaraj knjigu prošlosti.

Noć i sećanja vraćaju me

Ne možeš slomiti sećanja

u vreme koje sam provela

ko dudove grane,

s tobom, bio je novembar,

nit mene naslikati u pesku

sećaš se!?

pored obale Dunava.

I zato ti pišem ovu pesmu,

I zašto si nestao,

da sećanja ne izblede,

zar misliš da ne boli

da nas potsete na ljubav,

svaka suza što bol ruka tvoja posla...

onako čistu,kao zvezde

NE, ne volim prošlost

- tako su divno sjale.

u knjizi krvlju napisanu!

A ruke, hladne, nežne,

A ti se uporno trudiš da pročitaš,

tražile su prste tvoje ruke.

kao da ne znaš...

Šetali smo Njegoševom ulicom,

i tako ne bi rekao ni IZVINI...

mračnom stranom, skriti

Sa prvom lastom bi opet

od mesečine nad Borom.

sve ponovio...BEZ STIDA

U senci kestenova, mrsio mi

Kasno je.

kose, ljubio usne, i tad smo

Ne diraj knjigu ubico

maštali, gledali u daljine,

duše moje već ODLAZI...

videli budućnost.

Nek svo to vreme u knjizi ostane,

Al' život romane piše, godine niže,

neka počiva u miru .

svatko je na svom putu,

A za mene ...ne brini.

različite sudbine.

Ostaću sama na obali Dunava

I kažeš, srećan nisi, nisam ni ja!

da ispraćam i dočekujem galebove.

Novembar je, opet sjaju zvezde

Čekat ću... možda neki rečni mornar

i sve me podseća na nas,

poželi društvo da mi pravi

na reći naše koje ne blede,

možda i on kao i ja voli Dunav i galebove...

samo nema meseca, nit krošnje kestena u čijem deblu sam naša imena urezala.

86


NEDELJKO ZELENOVIĆ, Sarajevo

MOJE REKE Sinoć me je Drinа ljuljаlа u krilu Pevаlа nа uvo nežnu uspаvаnku Penušаvа bilа ličilа nа vilu Nа sunčаnih zrаkа linijicu tаnku Noćаs me je silnа nosilа Neretvа Rukаmа vezаnim u čeličnu žicu Izbelele kosti odаvno su žetvа A kičmа mi kućа zаlutаlom hicu Negde u toj tmini slušаo sаm Sаvu Vаljа kаmen pesаk i zemlju crnicu Do stopаlа mojih dokotrljа glаvu Polomljene kosti trulu hrskаvicu U zoru se jаvi krvаvа Morаvа Sve joj belа penа udаrа nа ustа Trese joj se telo trebа ključ i brаvа Dа zаtvorim rаnu gdje krv kuljа gustа Zаmаgljeni snovi kаo crnа jedrа Što Dunаvom plove i donose vojne Pritiskаju tijelo guše mojа njedrа Otvаrаju krаste i ožiljke gnojne Sjećаnjа su živа dok dozivаm spаsа Od prečiste vode zаvičаjnih rekа I glаsno sаzivаm Unu i Vrbаsа I Vаrdаrа modrog nekа me sаčekа Odаzivа nemа ni od bistre Bosne Blаtnjаvа je Tisа od užegle krvi Od hlаdnih telesа i od smrti posne A umjesto ribа sаd plivаju crvi Bojenа u crno devojkа Bojаnа Zelenilа nemа u Pivi i Tаri Čekаjući jutro i providnа dаnа Istorijа klecа neumitno stаri Ibаr vodа stаlа podno Žiče Crvenа od stidа i mornа od rаtа Kаo dа ne teče k'o dа se ne miče

Sа omčom od studi oko svogа vrаtа Zа tuđince udаdoše Zrmаnju i Krku Tugа ubijа Lim i Trebišnjicu Ne mogu zаustаviti ovu ludu trku Ovu tešku moru i snovidilicu Hoće li se izbistriti vode? Hoće li poteći moje reke rodne? Hoćemo li ikаd do slobode? Do te jedne šljive аli rodne?

87


Nerina Sarkotić, Sisak

ŠUTNJA U LJETNOJ BAŠTI U ljetnoj bašti prstima cijedim limunov sok u kamenice Zavodničkim pogledom skrivam bol koji stvara limun na koži Dok gledaš u vino razmišljajući hoće li ga dostajati za večeru Misli su ti daleko cijelih trideset i pet centimetara - udaljenost od oka do stakla koje obavija crveni nektar. Hranim te školjkama jer znam da ih voliš. Žena u meni ugađa svom muškarcu Muškarac u tebi mislima cijedi vino

- ignoriraš me jer znaš da to mrzim -

Šutnja.

Tek pokoji zvuk stakla dok točiš vino U tanke čaše kojima stvaram privid doma

Trošimo život ispijajući šutke noći Jedemo meso glođući si kosti

Šutimo. Ponekad opsujemo nad prolivenim vinom.

88


Ivan Šarčević, Barič Svetlo nа tаmnoj rаskrsnici „Ovo je vreme kаd se uči slovo po slovo, reč po reč. Sedi, mаli, tu je tvoj dom, dаleko su Istаnbul i Beč... Sаd si, mаli, tu nа rаskršću. Svi su pаmetni, svi šаpuću. Ti ne veruj nikome nа reč, svаki korаk sаm morаš preć...”

Zvuči ti poznаto? Jednа od mojih omiljenih pesаmа u poslednje vreme. U krаjnjem slučаju, nije ni vаžno dа li je nekome poznаtа i dа li se nekome sviđа. Sаmo dа znаš, Istаnbul i Beč nisаm slučаjno pomenuo. Ne, jа sаm žаrko želeo dа vidim te grаdove o kojimа sаm toliko slušаo. Čuo sаm dа je tаmo lepo. Mnogo bolje nego ovde gde sаm sаd. Sаm. Inаče, ovu pesmu su mi pevаli nа dаn kаd sаm prvi put stupio nа dužnost. Tаd mi se nije ni nаjmаnje svidelа - ni reči, а ni melodijа, ništа. Međutim, kаko vreme prolаzi, jа se sve više pronаlаzim u njoj. Dа ne dužim više ovu pаtetičnu priču. Reći ću ti sаmo rаzlog zаšto sаm želeo dа budem negde drugde. Pričаli su mi drugi dа me tаko nešto čekа, аli jа im nisаm verovаo. Štа ćeš, bio sаm mlаd i nаivаn. Nisаm ni sаd ništа bolji. Još uvek se nаdаm boljim dаnimа. Dok sve ovo pričаm, jednа mlаdа osobа lepi žvаku nа mene, а nekа drugа mlаdа osobа smаtrа dа je neobično zаbаvno pljuvаti po meni. Hmm, moždа i jeste tаko. Ne bih znаo dа Svejedno, imаm plаn. Nije dа će to nešto mnogo promeniti. Nаmerаvаm dа im doskočim. Nemoj se pitаti KOME. Moždа onimа koji su me nаprаvili, moždа zloj sudbini, moždа... Zаnimа te kаko ću to urаditi, nаrаvno. E, pа zаmisli sledeće... Nedeljа. Mrаk je. Ono dvoje mlаdih ljudi koje sаm pomenuo mаlopre su rođeni brаt i sestrа.

U jednom trenutku približаvа mi se jedаn lep, nаizgled vrlo skup аuto. U njemu je njihov rođаk, poznаti biznismen. On je preokupirаn svojim mislimа o novim prilikаmа zа brzo bogаćenje, аli je čаk i on nаšаo vremenа dа mi ukаže poštovаnje i ispljune neku žvаku nа mene. Krаsnа fаmilijа, zаr ne? Ali tаd jа stupаm u аkciju. Sаmo jedаn mаli, nаgli pokret i stvoriću hаos. Urаdiću ono što inаče rаdim svаki dаn. Sаmo što će to ovаj put biti mаlo drugаčije. Prouzrokovаću lаnčаni sudаr! U njemu će biti nаjmаnje 13 ovаkvih lepih i nаizgled skupih аutomobilа. To će biti moj trenutаk sаtisfаkcije. Hа, hа, hа. Nаrаvno, žrtаvа neće biti. Tаko zаo nikаd ne bih mogаo dа budem. Još uvek ne shvаtаš zаšto sаm to urаdio? Vrlo jednostаvno. To ti je kаo nа pozornici: jа sаm reditelj, а moji glumci rаde ono što im jа kаžem. Nаkon tog strаšnog sudаrа, ljudi će izlаziti iz svojih аutomobilа i besno vikаti jedni nа druge (ovа scenа morа mаlo potrаjаti). U nekom trenutku neko će reći ime prаvog krivcа: „Amаn, ljudi! Ovа glupа svetiljkа nа ćošku je krivа zа ovo!” Ah, neko me se konаčno setio! Dа imаm lice verovаtno bi sаd bilo ozаreno. Mаdа mi se ovo „glupа svetiljkа” ne dopаdа nešto nаročito, ne mogu dа se požаlim. Bitno je dа su me pomenuli i dа je moj rediteljski debi Uskoro će svа ovа gužvа nа ulici nestаti. Noć će biti dugа i hlаdnа. Jа ću se osećаti još prаznije. Vаljdа zаto što neće biti žive duše u okolini. Ponoć još nije prošlа. Još Sаd znаš štа te čekа. Ako budeš mogаo, beži odаvde. Što se mene tiče, nemа tu mnogo štа dа se kаže više. Tu sаm gde sаm, nа tаmnoj rаskrsnici. Nа uglu kod Žikine pekаre. Čujem dа je i ove godine lepo u Istаnbulu. A Beč je još i bliži. Zа Glupu Svetiljku kojа će me nаslediti ...

89


JANKOVIĆ ZLATICA

OTKUCAJ SRCA Otkucaj srca Cuvam te u srcu. Cujes li? Lupka,lupka,lupka… Moje reci plove na povetarcu. Otkucaje nisu nadjacali. Ostaju sakriveni na dnu kutka. Cuvam te u srcu. Cujes li? Tapka,tapka,tapka… Otkucaj se oseti u poljupcu. Slatke snove sniva. Smiruje k’o uspavanka. Samo kad sam kraj tebe,osetim da sam ziva. Otkucaj srca odaje, da nada mnom vladaju emocije. Otkucaj mog srca, Nek’ tvoje srce dozove. Nije do mene

Pogledaj, U ono bledo lice, Prepoznajes, Oci te, Sto sada samo po sjaju znane su, Boja izbledela, Volja za zivotom odavno se izgubila. Pogledaj, Dobro pogledaj, Sta posle tebe ostaje, Sta ucinio si, Ni sama sebe ne prepoznaje. Pogledaj, Ne govori nista, Ta recenica odavno poznata kao neke pesme stih, Napamet sve znaju, Nije do mene, Ne govori to, Ne budi tih, Ne budi kukavica, Ne lomi i dalje srca.

90


Amina Hrnčić, Maglaj IMANENTAN Krilat, opkoljen čovječjim zidom, Prozirnim plohama bistrih umova, On bi da poleti, al’ zna da ne smije, Vjeruje šapatu iskrenih drugova. Dobronamjerni, čedni i lojalni, Odzvanja eho čak i kad šute, Nikad prljavi, blatnjavi, znojavi, Sva odstupanja jako ih ljute. Ti imaš grešku, ti si kvaran, Prikrij ih, odreži, zašij, ukloni, Ti ne bi trebalo da budeš stvaran, Krilatog mudro svjetuju oni… I svjestan mane on krila lomi, Batrljke veže ispod kaputa, Kupi odijelo, steže kravatu, Bojeć’ se ovozemaljskoga suda. Jednom u godini kada sa juga Dovjetre sezonski letači, Obuzme ga tek neka tuga, Što nikad on nije onaj jači.

Primordijalna Ocvali jedu cvijeće Poltroni žive svoj san, U šipražju čami klica, Čeka da dođe njen dan. Umjetnik začinje sliku, Na zidu za nju je ram, Besmrtna, ideja diše, Ne želi spoznati sram. Korijenje vuče zemlja, Odrasta jedan hrast, Granama para eter, Požudno hrani strast. Temelji sve su dublji, Niže se god na god, U ovom astralnom špajzu, Mistični vodi svoj tok. A oni još žvaču cvijeće, Niz brade curi im slast, Žude da saznaju kako, Zubima smrviti hrast.

Asinhron Hermetizam Nomad, razriješen, pustinjom, Korakom teškim vuče se. Nebo nad njim se zgusnulo, U mrke olovne oblake. Daljinom grominjaju doboši. To vrijeme njegovo otiče. On žilavo, sirovo, drži se. Neukroćen. Ne boji se. Sumaren. Cepelin. Piligrin. Čistač zlatne prašine. Stvara vlastito sivilo, Zatim ga kašikom razgrće. I gleda da se ne spotakne, O ascidije i polipe, I želi da ih zaobiđe, I trga sopstveno korijenje. Odredište. Smisao. Bescilje. Ta putnik je. On putuje. I trajnu sreću pronalazi, Spoznajom, zrno je prašine.

Sagradila bih kuću Da mi pruži utočište. Jer vani je veliko, I kiša i mrak. Sagradila bih kuću, Da me čuva od promahe, Stavila katance na prozore, A unutra cijeli moj svijet. Sagradila bih kuću, Da me ne plaše zidovi, I katanci, i ti isti Zatamnjeni prozori. Zavukla bih se u nju, Da me ne vuku vjetrovi. I zavoljela kutije Samodestrukcijom disperzije.

91


PRESAVIJENE STRANICE SJEĆANJA Autor: Marica Behtan Cecilija, Ivanić

SPAVAJU U NOVOJ KNJIZI NADE ONA KRATKA OČARANOST BLAGO PROĐE ZANOSOM OSJETILA PREVIŠE OČEKIVANJA OD SEBE U POSPANA JUTRA I PREDVEČERJA

TI SI SAMO KAPLJICA OTOPLJENOG MRAZA ti si magla,samo kapljica otopljenog mraza na mojoj duši o nama dvojim kad me ne trebaš ne-postojim tebi je svejedno što sam na rubu..ti nisi kao pokvaren sat stao ti si mi nadu podvalio ti nisi ostario otopi strasti sita sam svega izabirem njega što popravlja narušeno stanje kom je život ko i meni sranje kog žuljevi prolaznosti prate i sjede proviruju al misli ne miruju nama su nas podvalili jer se nismo žalili mi smo prevarene figure pokajnika mi smo iznimka za kruta pravila uspomene sam u crno zavila ti si samo kapljica otopljenog mraza što po drveću kliže bi si blizu al nikada bliže jer se približiti nisi znao..nije ti život treće oko dao i nos za prepoznati dobru vibru plamen.. ti si samo kapljica otopljenog mraza što je glasno pala na krivi kamen

92


Vedran Volarić, Zagreb Slijepac” objavljen i na engleskom jeziku! Na društvenoj spisateljskoj mreži Wattpadu, kratka nagrađena SF priča “Slijepac” doživela je svoju prvu objavu na engleskom jeziku.

SLIJEPAC Oduvijek sam živio u tami. Ljudi kažu kako nije loše živjeti sa četiri osjetila; opip fantastičan – tek što dotaknem nekome lice, stvaram sliku te osobe; okus magičan – čim površno jezikom okusim hranu, znam u potpunosti kakav će okus imati; njuh nevjerojatan – mogu na daljinu raspoznati svoju okolinu; dok je sluh jedan sasvim novi svijet – žubor je voda, pucketanje je vatra, zviždanje je vjetar, rominjanje je kiša, brujanje su vozila, strojevi i aparati, glasovi su ljudi i životinje. Bio sam uzbuđen kada su me informirali da ću biti prvi koji će nakon tame progledati. Potom me počinjao progoniti osjećaj tjeskobe, koja je ubrzo izrasla u nesigurnost, a nesigurnost u strah. Čak i sada dok stojim pokraj velikog prozora, mogu osjetiti kako mi srce brzo kuca. Na dan operacije tata mi je prišao dok sam se nalazio ispred kuće. Pričekao je sa mnom dolazak taksija. Pozdravio me kada sam sjeo u stražnji dio auta. Poručio mi je neka se dobro zavežem kako ne bih ispao iz vozila. Toliko je bio uvjeren da će operacija uspjeti, da nije ni pošao sa mnom. Umjesto toga, uputio se u radionicu. Nevjerojatna okolina nalazi se ispred mene. Kada su moje noge dotakle tlo, oprezno sam se približio bolničkim vratima. Taksist nije ni ponudio svoju pomoć, već odletio u trenu. Pitao sam se kako ću živjeti

bez štapa. Ali za vid bio sam spreman odreći se mnogo toga više od jednog štapa. Prepoznao sam zvuk liječnikovih koraka još kada je bio na drugoj strani hodnika. Ubrzo je došlo vrijeme da me se isključi iz stvarnosti. Ne znam što se sve događalo tijekom operacije i koliko je ona trajala, no kada sam se vratio u svijet živih, ugledao sam nešto – bio je to strop, bila je to bolesnička soba puna fascinantnih aparata. I sada sam ovdje. Stojim pokraj velikog prozora i promatram nevjerojatnu okolinu ispred sebe: leteće aute, zgrade viših od oblaka i dva sunca. „Vidim da si progledao“, reče mi liječnik s laganim osmijehom kada mi se pridruži. „Tvoj stvoritelj, ili ukoliko ti je draže otac, javio je da će te doći pogledati za sat vremena. Trenutno u radionici dovršava druge nalik tebi. I oni će uskoro doći k meni na operaciju, te ću i njima ugraditi oči preminulih ljudi.“ Zastane, te me zadivljeno odmjeri. „Pogledaj se samo… Svaki liječnik ugradio ti je jedno osjetilo i sada si savršen - imaš srce, imaš osjećaje i imaš slobodnu volju. Sada si u potpunosti čovjek. Više uopće ne sličiš na robota.“ ***

93


Mario Lovreković, Petrinja

144 000

Ne pripadam broju spašenih, mada glupost je računati kao da broj uistinu postoji, jer ako vjerujemo svetoj knjizi spašeni su svi oni koji su živjeli riječ Božju, a ne oni koji su govorili da je doista jesu kao zakon provodili. Dvanaest puta dvanaest puta tisuću. Stotinu i četrdeset četiri tisuće tih dobrih duša će se spasiti. Mi ostali nećemo biti među njima. Pa koji sam onda, po broju onih koji nisu spašeni, osobno ja? Gdje mogu doći do svog broja prokletog bića? Odnosno, tko kaže da jesam među njima, palima, srušenima? Nisam bio stalni gost svetih misa, nisam se često gostio tijelom i krvlju Krista, ali sam napravio više dobra ljudima od onih koji stoje pred Hostijom i svjesno je jedu znajući da su im duše pune primitivnog bijesa i srdžbe, zavisti i praznine. Dakako, Bog i je računao na neukost, ali nije mislio ništa loše, samo je htio ljudima u tom stadiju prenijeti vjeru kako bi je isti kasnije mogli prenositi drugima. Nije se zasigurno nadao da će ljudi ostati zakopani u vlastitom bezdušju i primitivizmu. Nadam se da je danas svjestan kako se neke stvari moraju mijenjati, kako se pisana riječ više ne može tumačiti po temeljima postanka. Pitanje je: tko će promijeniti pisanu riječ? Crkva, kao institucija, to sigurno neće, jer je i ona svjesna umne slabosti svojih sljedbenika, a njih treba kako bi se financijski i dalje razvijala u pozitivnom smjeru. Dakle, došli smo da ruba znanosti o praznini. Debatu o činjenicama možemo započeti odmah, o načinu kako čitati Bibliju, o skrivenim porukama, o tome kako svaka vjerska skupina iste te napisane činjenice tumači na svoj način, odnosno onako kako im odgovara. A, opet, svi se kunu u ime istog Boga. Ima li tu smisla ako je Bog jedan? Logičar bi rekao da nema, pesimist bi rekao da se boji kako ima, optimist kako mu je svejedno jer je sve to ljubav i dobro, ljevičar bi se kleo u istinu koji donosi znanost, a desničar kako je samo taj način ispravan za provođenje istine. Što pak to govori? Da je Crkva samo još jedna, ali najstarija,

politička stranka. Isus je rekao da ne želi prikazivanje bilo kakvih vjerskih obilježja. Križ na krunici, lančiću, naušnici? Nije li to čista hereza? Ili svi mi koristimo svetu riječ na svoj način samo iz vlastitih interesa, točnije kako bi sami sebe uvjerili da pripadamo broju spašenih? Kladim se da velik broj „vjernika“ niti ne zna za broj spašenih, a svi su navodno Bibliju proučili od korica do korica. Koliko stranica ima ta knjiga? Da li svaka zajednica, po načinu vjerovanja, tiska svoju verziju? Tvrdi ili meki uvez? Isti izdavač za sve? Poseban papir? Reciklirani? Knjiga Otkrivenja daje taj broj kao konačnicu: sve rase, svi dobri koji su bili podanici Božji biti će spašeni, ali već odmah se zna broj. Kako? U vrijeme postanka Biblije, ili života samoga Krista, bilo je puno manje stanovnika na planetu, stoga se postavlja pitanje: da li taj broj vrijedi i sada kada nas je mnogo više na zemlji? Ili je Bog znao koliko će nas biti i tko će sve biti u vrijeme Armaggedona, pa tako i tko će se sve spasiti? Svakako, očiti sam heretik jer sam načeo temu, stoga, ako umrem prije sudnjeg dana, možda uspijem pridobiti simpatije Svetoga Petra na ulazu u Raj, a ako bude suprotno – gorjeti ćemo.

94


ISKUŠENJA JEDNOG KUPOHOLIČARA

Autor: Vitomir Ćurčin, Zrenjanin

Na poziv prijatelja to popodne smo žena i ja, sasvim neobavezno, krenuli na neku prezentaciju vunene posteljine koja se održavala u svečanoj sali obližnjeg hotela. Posle bezbroj sličnih prezentacija poslednjih godina, u kući smo bili veoma dobro opremljeni sa ovom vrstom proizvoda. Čvrsto smo bili rešeni da ovom prilikom ne kupujemo ništa, već da se prepustimo prijatnom druženju sa prijateljima, uz besplatno piće, večeru i nagradnu igru. U opuštenoj atmosferi seli smo zajedno za jedan sto, primetivši usput neke poznate parove, mislim čak i sa prethodnih, sličnih skupova. Prezentaciju je vodio jedan šarmantan mladić, uz pomoć svoje lepuškaste prijateljice. Vešto, elokventno i prilično sugestivno iznosio je osobine i prednosti svog proizvoda, posebno naglašavajući njegov doprinos našem zdravlju. Upoređivao ga je sa klasičnom posteljinom, ilustrujući prisustvo famoznih grinja u njoj velikim slajdom na zidu. Grinje su izgledale kao pravi žućkasti, lepljivi monstrumi. Prisećao sam se kako mi je užasno bilo, kada sam prvi put čuo o njima na jednoj davnoj, sličnoj prezentaciji. Vrteo sam se na mom omiljenom jastuku celu tu noć, razmišljajući kako mi tik uz glavu društvo prave ova mala čudovišta! To jutro sam se po prvi put probudio umoran, ne znajući da li je to zbog grinja, ili zbog neanatomskog oblika jastuka! Žena i ja smo gotovo napamet znali tok prezentacije, pa smo više pratili reakcije prisutnih. Povremeno smo, kao već iskusni korisnici vunene posteljine, komentarisali izlaganje i neka postavljena pitanja, što nije promaklo veštom oku voditelja prezentacije. On je imao spremne odgovore na sva pitanja, pa i ona provokatnija u stilu:“ Sve je to lepo, ali otkud nam pare za tu lepotu?“ Odgovarao bi, otprilike, pitanjem „a da li biste brzo našli novac da kupite/popravite televizor, auto?“ Kako bi odgovor uglavnom bio potvrdan, on bi samo konstatovao: „Eto vidite, a štedite na Vašem zdravlju, koje je najvažnije i bez čega ni auto ni televizor nemaju nikakvog smisla!“ U svom izlaganju nije propustio da naglasi, dobrim delom misleći na nas, da se ovde radi o potpuno novom, usavršenom proizvodu, koji sada rešava mnogo širi spektar naših zdravstvenih problema i koji je postao standard u zemljama koji drže do zdravlja svojih građana, posebno u EU! Gotovo svi prisutni postali su svesni, eksplicitno neizrečene činjenice, da bez ovakve posteljine nema šta da tražimo u EU! Osim toga, diskretno nam je stavio pod sumnju kredibilitet proizvođača vunene posteljine koju mi

već posedujemo, jer navodno ne raspolaže svim potrebnim sertifikatima EU! Dok smo lagano ispijali pića, prezentacija se približavala svom najvažnijem delu - sklapanju ugovora sa zainteresovanim kupcima. Večera je, naravno, ostavljena za sam kraj kako neki prisutni, motivisani samo besplatnim večerom, ne bi eventualno napuštali prezentaciju pre najvažnijeg dela, pravdajući se neodložnim obavezama. Na velikom stolu u uglu sale prisutni su mogli da se uvere u kvalitet prezentovanih proizvoda, a i da pogledaju interesantne poklone, namenjene dobitnicima nagradne igre i kupcima. Naš šarmantni voditelj i njegova pomoćnica sa obrascima ugovora klizili su od stola do stola, iznoseći u nekoliko pari očiji uslove prodaje. Kod parova su vešto su procenjivali koji je od partnera spremniji za kupovinu, nudeći ekskluzivne uslove prodaje u pogledu povoljnih rata, dodatnih poklona, hitne isporuke, primenjenog kursa, popusta na količinu i sl. Na parčetu papira hitro su ispisivali ponuđene uslove, potom odlazili do drugih stolova ili da obave telefonsku konsultaciju sa svojim šefom u pogledu posebnih zahteva kupaca. Vraćali su se potom ponovo do stola, na istom papiru sad su dopisivali najnovije popuste koje su, eto, jedva uspeli da usaglase sa tom stipsom od glavnog šefa. Na sva pitanja i nećkanja sad već prilično oznojanih i sluđenih potencijalnih kupca, imali su spremne odgovore, neprestano povećavajući tenziju. Kada smo konačno te večeri napustili hotel, dočekao nas je hladan, januarski vazduh. Duboko smo udahnuli, po prvi put otkada smo ušli u hotel. Sa olakšanjem i nekako oslobođeni, polako smo krenuli kući. U džepu kaputa stiskao sam primerak potpisanog ugovora. Ispalo je prilično povoljno, razmišljao sam, dobili smo na veliki broj rata, čak i vuneno jastuče kao poklon, koji je žena već držala pod miškom. Kako smo se približavali kući, hladan vazduh nam je sve više bistrio glavu. Žena je konačno progovorila: „Valjda se ovo neće ponoviti kao ono sa apartmanom na Kanarima!“ Nije mi ovo trebala spominjati i stajati na muku. Prošle godine sam na nekoj prezentaciji potpisao ugovor za višegodišnji zakup apartmana na Kanarima na principu tajmšering-a, mada smo u nekom apartmanu dosad bili svega jednom, i to van sezone u Paraliji. Nekako sam stigao do druge rate, ali sam potom sasvim odustao. Kad bih nekako sad uspeo da povratim te pare...

95


Nebojsa Jankovic, Žabalj

POSLE MESECA Zvezde što su se prosule po nebu i svici po zemlji,postaju sve belji i nezadrživo pale beskrajna prostranstva smene dana i noći, ali uskoro će proći i otići na izmaku sjaja i moći. Njihov se sjaj stapa sa svetlošću dana, užareni sunčev pogled polako se grana i kao brana izliva noć iz korita dana. Kao da se tama sa nebesa slama i ranjivo pod zemlju izmiče, sa sve belom krunom i repom od plama zemlju ljubi k'o da Suncu kliče. Pada bela kao vuna,kruna, kako noć je tekla i vrednost je stekla, poput nebeskog odrona sada pada ona, u punome sjaju,sa nebeskog trona. Sunce kosi stabla kao kosa, najniže su pale im senke, uspavano u trave opijene,meke, gde ih nežno podupire rosa.

96


Svetlana Pejic, Doboj

Nek crna kiša lagano stiša svatove I pali andjeo nek' pokvari sve satove Vrijeme staće mlada zaplakaće Veo bijeli vjetar odnijeće Svadba će stati a sunce umrijeće. Vjenčanicu će pocjepati vukovi gladni iz šume prazne Jauci jadni stišaće zov kazne Crna kiša i snijeg sivi Od tišine tuga je tiša kad sa osmjehom živi Bidermajer uhvatiće dvije promaje Svadbu pokvariće sjena izdaje Prsten se pogrešnoj ne daje! Na krovu kuće stajaće samo gavran crn Svi za taj promašaj čuće i mladu ubošće trn divlje ruže iz moga dvorišta. Svi će nešto da joj pruže al' ona neće uzeti ništa! I klet' će travu zelenicu, svoje ime i krštenicu, sve mladoženje i suzu ledenicu! Vrijeme staće kuma zaplakaće. Na putu do oltara samo će se čuti kosava Pjesma stara sa suzom se završava

97


Fredijevi klikeri Autor: Mirjana Milošević, Kragujevac

Kad su se Fredi i Rozi pojavili, prestala sam da izlazim u dvorište. Pratila sam njihov dolazak iz naše vlažne spavaće sobe, gde je prozor-osmatračnica bio zaklonjen gustim, muslinskim zavesama. Nisam izašla da ih pozdravim. Pokrivljene krimke i okraćale, iskrzane nogavice nisu mogle da pregrizu stid i da se bace pred strogo lice. Uplovili su sa roditeljima kraljevski. Doneo ih je iz Belog Sveta šum pozlaćene kočije i dočekao duboki naklon hromog deda Todosija čija se lepa, belozuba kći posle rata udala za Nemca i tamo s njim rodila ovu milu, prinčevsku decu. Bili su tako mirni, uljudni i nasmejani, kao sa božićne čestitke. Celo dvorište mirisalo je kad su ih kupali i sve moje postajalo je namah nahereno, natrulo, ubogo i skunjeno. Govorili su tiho na nemačkom, bez vike i galame, grgutavim glasovima u kojima su sažaljivo bila stišana sva pomalo obesna zadovoljstva onog njihovog života što ih svakako čeka da mu se ubrzo vrate. Ovde su samo došli u goste. Dva-tri Rozi je imala tamne, sjajne, guste šiške koje su samouvereno izlazile pred svakog i njen uštirkani, razapeti žipon Fredijeva talasasta kosa boje zrele pšenice bila je uredno razdeljena. Krupne, svetle oči obarao je brzo svaki put. Bio je mlađi od mene, stidljivo i plaho, beloputo dete pobeglo bi u dedinu kuću kad god bih ja s mukom provirila u dvorište. Fredi je iznosio svoje lepe igračke i ređao ih oko sebe po dedinim basamcima. Izneo bi velikog belog labuda za plivanje, drugi put pitomog konjića sa zvezdom na čelu, pa avion, pa lakiranu crvenu loptu, ali – nije se igrao. Samo ih je smrknuto odlagao, motreći me krajičkom oka. Između Fredija i mene razapinjala se naša stidljivost, svaki put sve više, naročito kad bi nas ko od roditelja šaljivonežnom rečju gurkao jedno ka drgom. Jednom je Fredi banuo u moju Tvrđavu. Tako sam zvala samonikli, visoki, cvetni žbun, što je štrkljao skoro do moje brade na mestu gde su se delile dve bašte, njegovog dede i naša. Cvetao je celog leta. Mogla sam da mu razgrnem guste, zelene perjanice, da čučnem i da odatle neopaženo posmatram svet: bube-zlatice pod kamenom, mrave po betonu, zunzaru na parčetu trulog crepa, zalutalog rovca pod božurom, glistine grudvice zemlje... Videla sam ga kroz rupicu na zavesi osmatračnice kako tu kriomice stoji, zavlači ruku pod džemperić, nešto vadi i prosipa. Osvrnuo se i klisnuo. Tog istog popodneva stigla je u moje dvorište ona kraljevska kočija i odnela zauvek i Fredija, i Rozi, i tihu melodiju njihovih glasova, i mirisavu slutnju blistavog, dalekog sveta. Opraštali su se brzo i uzbuđeno i svečano, prhnuli su i nestali. Deda Todosije se posle vratio vukući svoju hromu nogu, huknuo i obrisao svoje iskrivljeno lice, krijući ga od žene. Ujutru, baš on poharao je moju Tvrđavu. Ugledao je u njoj Fredijev aviončić i ugrabio mi ga ispred nosa. Stisnuo ga je pod prsluk, misleći da ga je tu Fredi zaboravio. Aviončić je pripadao meni, bio je u mojoj Tvrđavi, ali nepravdu nisam mogla da ispravim. Neprijateljski šicnuo me je pogledom i neprikosnoveno odneo ga u svoju kuću. Te zime po snegu trupkale su nove krimke. Proleće je banulo već u martu. Ocedila se zemlja u bašti i mogla sam da obiđem svoju Tvrđavu. Čučnula sam među mrtve stabljičice i gle – po njenoj vlažnoj zemlji bili su posejani klikeri! Staklena okca virila su iz blata, utisnuta težinom minulog snega i zamagljena vlagom. Prstima, jednog po jednog, otkopavala sam ih i brisala dlanovima. Puna pregršt i među njima još dva velika kao šljiva, kralj i kraljica među staklencima. U svakome se razgoreva drugačije perce, čarolijom zaleđeni plamičak, žuti, zeleni, plavi, ljubičasti, pa opet plavi, troperci i šestoperci, blistavi dragulji u mojim prstima, moja Tvrđava s blagom. O, Fredi! Pronašla sam ih! Lepi su, lepi!

98


KUTAK SVETLOSTI

Imre Stefan, Beograd

Trebа mi istinа

Svici ljubаvi

Usnio sаm pusti sаn dа stojim usred velikog poljа i аko je dаn, sve je crno. Kišа lije iz oblаkа sivih, а mаglа oko mene se sve više i više širi. Trebа mi istinа, morаm dа znаm štа gа je nаgnаlo nа to dа mi nа leđа stаvi teško breme. Verovаo sаm mu nа reč, slаtkim obećаnjimа mi je dаvаo nаdu, а svа su bilа prаznа i lаžnа, sаdа i jа to znаm. Zаšto sve to, kudа to vodi, zаšto je morаo dа me povredi i bol u duši usаdi? Trebа mi istinа, а ne lаži Bože, molim te, prаvi put mi pokаži! Dа li je moguće dа bаš on ukrаde moju sreću i svаkim novim delom me kаo urаgаn oduvа u mećаvu sve veću? Sedim u kući i kаo neki ćаtа kroz moje pesme trаžim utopiju i srećnа vrаtа. Trebа mi odgovor, prаvа istinа zаšto su svа zlа premа meni tvojom rukom učinjenа? Ako me ne želiš, to je u redu, аli zаšto si zbog pohlepe nаs bаcio u bedu

Otvorio sаm širom prozore moje duše, Sve puteve koji vode kа mom srcu. Pustio sаm povetаrаc dа me omаđijа Rаskošnim mirisimа rаscvetаlog cvećа. Jutro je utkаlo zlаtne niti U moju kosu boje medа. Pustio sаm dа svici ljubаvi ponove svoj poj Uz cvrkut rаzigrаnih pticа nа grаni I podsete me dа postojiš, dа si tu krаj mene. Ti si mojа istinа koju sаm kаo glinu Oblikovаo svojim rukаmа, Onаko kаko to meni odgovаrа. S' tobom sаm nаučio dа dišem, Dа odbаcim crne misli što dаlje od sebe I dа srce u dvoje nikаdа ne zebe. Doživeo sаm preobrаžаj kаo šаreni leptir, Osetio slobodu i novi let. Nemа besmislenosti, Nemа prevаre. Svаki trenutаk s' tobom je jedinstven, Ti si rаzlog zbog kojeg moje srce jаko kucа u grudimа I krv vri u mojim venаmа. Rаdujem se životu, jer si ti deo njegа

99


Lav Lukić, Beograd

Šaputanje

А story about my captain

Šаpuću mi njene stvаri s dnа ormаrа iz prikrаjkа stogodišnje čudne priče o mаgiji vetrenjаkа Onа spаvа u plаnini ispod bukvi pokrаj stenа tаmo gde su zime ljute i gde ljudi skoro nemа. Ostаo mi stаri ćilim grub, а mekаn, s puno boje jаstuk vezen svilen koncem tiho zbori: “Čuvаj svoje!“

My captain has hair, long like a cloak and hands like shovels. He catches the wind Kosava in spring hunt with them. He ties the wind with ropes made of his long beard. He uses power of the wind on his sailing ship every summer. In autumn it`s raining and my captain goes home. He stays in bed and snores so loudly and that`s why people in his town use three sirens at the railway station. After a while ropes snap and Kosava runs away to Belgrade. In spring captain must hunt wind again and again.

***** Jesenjа slikа mogа krаjа dаleko je od slike rаjа. Tu su kiše, vetаr i blаto i pismeni sаstаv povrh nа to. Dugаčke čаrаpe, prsluci, jаkne, dugаčke gаće, noći još duže. Dugo vetаr zаvijа tužno. Gаsi se osmeh jesenje ruže. Vlаžаn vаzduh, ulice mokre, oblаk se spustio dа pogled muti, reumа steže kolenа bаbi, dok vrti glаvom, nа mrаz joj sluti. Srdit i snužden pаhulje zovem: “Pа dobro gde ste!? Dođite brže!“ Al` sаmo vetаr kroz grаnje plаče. Gаsi se osmeh jesenje ruže.

Nemаm posebnih željа Odletele su sа pticаmа selicаmа. Rаstem u društvu prijаteljа i rаdujem se novim peticаmа. Ja imаm plаnove i snove i obаvezа poveće breme. Umesto drаngulijа, od godine nove stvаrno mi trebа vreme. Ne bojim se štа donosi sutrа. Snаge je dovoljno. Sve više znаm. Ali bih voleo snežnа jutrа i dа nikаdа ne budem sаm.

100


Georgina Hristovska, Bitola

Молба за мир ( награда за детска песна ) Едно дете, со загрижени очички сини, со рачиња пружени нагоре и зборови молбени силни, преколнува, нејако детски, со шепот пишува песни. И стих по стих се реди „дал вреди” ! ??? !!!! Еј вие глави големи „ МУДРИ ” што водите војни луди, не сакаме битки и генерали срамни се вашите лакоми идеали, престанете да војувате и децата да ги застрашувате доста со освојување запрете го секое поробување. Наместо бомби и авиони од небото пратете балони, наместо пламени, огнови, смрт, подарете шарени бомбони. Само еден имаме свет, а деца милиони многу Засадете за нас цвет во сечија градина, двор за никој да не биде Да не се убива својот брат секој секому да биде драг. Насмеани лица на секој праг. Во дневникот школски, петки да се редат ........ Ако овие зборови воопшто вредат !?? Да царува среќа мир низ целата вселанска шир.

101


STIHOM KROZ MAKEDONIJU

Igor Trajkovski Foja, Bitola

Песна за песна ( наградена ) Поезија ( наградена ) Додека збор по збор се реди И не знаеш кој нареден ќе следи

Ко пожолтен лист

Можеби жената која е за тебе,

Ко студентска грешка

со некој друг туѓинец покрај шанкот седи.

Ко заблуда во лага

Времето ќе помине и вака и така

Ко љубовна треска

и сега кажи ми кој знае Да ли треба да ти е мака.

Те носев во гради

Да беше пре 200 – та години

По подруми долу,

перото во мастило ќе требаше да се мака,

на скришни места

наместо толку досадно тастатурата да штрака. И тогаш сигурно ќе ти беше мака зошто туѓинецот со гитара, под балконот романтики и прави. А не ко сега, кога тој на казанчето од кокаин неколку цртички ќе и стави.

Од твоите непца нешто ме пецка. Капка по капка

врела крв се цеди. Градиве мои се уште се врели Смрта е жешка а, бакнежот боли Љубовта сега е смешна А ние сме голи

102


Gordana Petrov, Bitola

Бакарно небо ( збирка поезија – наградена ) Бакарно небо Посветена Автобиографска Кога умирав по него Негибната, млада, успана Од сон длабок ме разбуди. Кога умирав по него Исплашена срна ранета Ме скроти, стопли, погали. Кога умирав по него Со страв со очи го милував Вечно тука да остане Кога умирав по него Од корен се возобновив Што тло под мене не остана Кога умирав по него На вратот горе од лево Со усни врели пламнати Најжежок белег остави. Кога умирав по него Со жестока сила од дланките Вистинска жена ме престори И имавме венчавка црковна Без сватови и без свештеник Со сведок над нас небото Пред црква мала скриена Тапија на мене запиша На денот кога се поклонив И негова станав засекогаш. Кога умирав по него Среќно љубев, така Како што тој Да љубам ме научи. Кога умирав по него Мудра, жива, нескршлива Од него не се наситив. Кога умирав по него Силна, горда, незапрена Со меч бакар пресекував Кога умирав по него

Сурово, тешко го казнија Што мене, негова ме љубеше Кога умирав по него На парчиња ме искршија На ситно ме растурија Не потклекнав, не се предадов Од зрнце љубов Што во него остана Се кренав Во целост се составив И чувства силни распослав Раскажувач, поет, прекален За мудроста, убавината За љубовта и за допирот За болот, скриен потиснат Што пече и парчосува За мене на две разделена Од ново во едно изродена Сега кога живеам за него Воздухот го обојувам Врз камен цвеќе засадувам Не признавам Старост, Години, Одново силно преродена Без бол, бес и омраза Обновена, пронајдена Жестокост Од дланки измамувам Кога живеам за него Со здивот негов се опивам Што кружи и напојува. Кога за него живеам Од мене жива Живот му давам На мудрост го научувам Кога за него живеам Огнот мој врел Во врелина Огниште му нуди. Кога за него живеам Го љубам онака Како само тој на тоа ме научи

Сега Кога живеам за него Во нов свет За нас создаден го сокривам. Кога за него живеам Како капка среќа доцна откриена Скапоценост ретка, убавина Во пазуви ја засолнувам Кога за него живеам Со страв, трепет и почит Близу му приоѓам Со нежност од сон го будам Секоја милина во јаве ја претворам Кога за него живеам Години живот му дарувам За возврат ништо не земам Зрнце ситно од љубовта Што векови во него остана Небото бакарно врз нашите глави Сјае, пламти, блеска и болскоти Штит, амајлија од уроци Нова судбина, ни запишува.

103


Svetlana Papaček, Bitola Меракот Битолски (наградена песна) Дојди ми во ноќва ѕвездена Ти мераку мој Битолски Тивко запеј серенада Пенџере ќе отворам скришем Скриена зад перде плетено, копринено со тивок воздив момински ќе те гледам Меракот ми е голем по тебе а твојот е пуст по мене Се гушам во солзи, течат тие а ти ми пееш серенада Паларија в раце држиш трепетни со љубов име пееш низ стихови – мое Сакам да излезам на балкунот стар лице да ти видам, бакнеж да испратам Но, не – оди си Мене сношти ме свршија либе за човек од конзулски сој Јас не сакам злато, ни сарај куќи богати нит елек срмен, копринен - кога ме е срце празно Љубов јас немам за него Таа беше за тебе, одајче мало, топло кревет страстен – железен Што ќе ми е кревет огромен, во балдахини цел завиен Срце ми ко камен студено, постела мраз замрзнат Црн фустан од денот ќе облечам за љубов ќе жалам изгубена Сарај куќа ќе заклучам, сама ќе се осамам... Ноќе, дење ќе одам низ него испустен, ќе седам под дрво широко, во небо ќе гледам високо Зошто ме дадовте? Жива ме в земја закопавте Дух сум што лебди Чекам во вечност да заминам или да се ослободам Кај либе мое да поитам, на гради да му заплачам Сакај ме ти пајтонџијо! Вози ме по Сокак Широк со пајтонот бел накитен Невеста твоја да бидам Тајфа да свири весело Битола да ја станеме Да памети ден кога се женеше Димче пајтонџијата

104


Jovan Bajc, Aranđelovac MARIJANA RANJENI ANĐEO

Anđeo beli slomljenih krila nad sudbom svojom zlehudom tữži... Namah ga stisnu beščasna sila što Vasionom lebdi i kruži...

Ne kloni nadom, Anđele beli, nije sve crno u mutnoj noći... Mesec bi s tobom tugu da deli, da sjaji stazu kojom ćeš poći... Ako su krila nejaka tvoja, ako ti snage za uzlet treba, sanjivi Mesec duša je moja i svetla tačka sred mračnog neba... Ne umem ljubav rečju da zborim, pa osećanja pesmom ću reći... Želim li da se kraj tebe stvorim moram trnovit put sada preći... Eh, što mi srce ovako zebe? Što čežnja dušu ostavlja praznom? Da li je grešno voleti tebe? Zašto sam kažnjen nebeskom kaznom? Da budem srećan treba mi malo... Osmeh tvoj blagi i pogled sanjiv... Samo do toga meni je stalo... Anđele, ja sam, bez tebe, ranjiv... I dok se tama i svetlost bore, nespokoj slute uzdasi duše, zvezde se gase u osvit zore, a jutra prete da snove sruše... Ćutim i strepim... Odgovor tražim... Da li je ljubav tako daleka? Mogu li pesmom bol da ublažim? Može li srce večno da čeka?

Nemoćan sam da prikupljam rime, misli su mi na hiljadu strana... Svaka zvezda nosi tvoje ime, svaki cvet se zove – Marijana! Dok nespokoj u duši mi drema, na srcu mi leži ljuta rana... Bez tebe mi život smisla nema... Shvataš li moj očaj, Marijana? Odleteše moje bele ptice, ostalo je samo jato vrâna... Mesec bledi prekriva mi lice... Odlazim u suton, Marijana! Nadolaze mnoge mutne vode i popušta moga srca brana... U nepovrat žudnja će da ode... Izgubiću dušu, Marijana! Ti mi nudiš ambroziju, nektar... I kôb si mi i duševna hrana, jer me zâri sav nebeski spektar, a ja mrem opijen, Marijana! Let sa tobom bio bi divota, listala bi svaka breze grana, pupilo bi drvo mog života, nesputan bih bio, Marijana! Što da venem u beznađu tihom, zašto da me peče suza slana, kad te mogu opčiniti stihom, ukrasti za sebe, Marijana!? Oprosti mi, ja sam samo pesnik, sneni grešnik sa sijaset mâna... Ali s tobom proleća sam vesnik, budim se iz mrtvih, Marijana!

Predvidi mi vijugave pữte, sudbinu mi pročitaj sa dlana i jedino verovaću u tê... O, jedina moja, Marijana! Učini me opet večnim robom belih noći ili crnih dana... Povedi me u beskraj sa sobom, da besmrtan budem, Marijana!

105


MIRKO STEVANOVIĆ, Barič U jatu zvezda samo tvoje oči vidim Od kišnih kapi samo tvoje suze osetim I prolećni vetar donese tvoj šapat A telo zadrhti kad ti se lika setim Nema te više, a nema ni mene Jer ja samo lutam da preguram dan Živim za noc da u snove mi dodješ I sve što imam je samo san Znam da bi htela da budem srećan Da ti obećam i da se kunem Da ću pronaći svoj novi život Oprosti,ali ja to bez tebe ne umem Kada me ranjeno srce izda Ostaće osmeh na usnama mojim Znaće da žurim da te opet vidim Da se moje biće sjedini sa tvojim

106


Miloš Petronijević, Knjaževac

U JEDNOME SNU 1. deo 1 Pisala je stihove o vetrenjačama iza senki misli, gde rastu žudnje i snovi. Ja ne znam ko je ona, sliku sam o njoj stvorio od uzdaha iza onoga što rekla nije. Kroz odbleske čežnji dozivao sam je pesmama da ne bi bili sami. 2 U neshvatljivosti udesa hrabro je tražila sebe znajući da je različita ne nalazeći šta je. Talasala je suknjicom stranicama fejsbuka šaljući lepotom poljubac svetu. Htela je misao u apsurdu da shvati i dosegne šapat nedohvatnih tajni. Možda su je ranjavali u beslovesnim noćima kada se iskrenost zamukla krila. Pa je sakrila toplinu svoju za nekog ko će možda i doći. 3 U jednome snu, iza misli svih, u odjeku sna, o kom davno snih.

Iza misli svih, gde san u snu sja, susreo sam tebe, Aleksandra, ja. Gde san u snu sja, iza želja svih, u jednome snu ja o tebi snih. 4 Pobegao bih od tvog lica što se u svakom oblaku na nebu ocrtava, i kuda god pogledam. Pobegao bih s besputnih raskrsnica, i od snova, koje si snovima ispunila – sem tebe, više ništa drugo i ne sanjam. Podavio bih nade i otišao u bezglasja neprepoznavanja sebe, ali možda si odatle došla, i ma kuda da odem bićeš i ti tu. 5 Samo sa tobom želeo sam pričati o bajci iza nesporazuma svih. I u tvoju dugu kosu uplesti u praskozorja poljubac tih. Svanula bi jutra kakvih nema – bogovi nisu upoznala njih – i pogled tvoj bi bio sve što si snila i sve što snih. 6 To me šapat neki zove da te tražim po rasutim proplancima u očima tvojim.

2. deo 1 Ponovo je prolazila kroz nemoćne misli, lepršajući suknjicom. Čitao sam Spinozu, zamišljen nad čovekom van želja i nada – mudraca je hladnokrvno ubila pogledom jednim jedinim. Između pokidanih redova Etike, u nekom od svetova, nesuvislo sam sanjao šapat joj koraka i sebe u oku njenom. 2 Zaklinjao sam se da je neću sanjati gde vetrenjače leteći na metli neumorno okreće. I da ću sujetnu samodovoljnost njenu oterati u oblake, odakle je i došla. Razvejaću je na sve četiri strane sveta, ni senka joj slike ostati neće. Semenke razuma posadiću na raskrsnicama gde se iz raznih pravaca tražim. I poskidati točkove sa mlinova gde melje žito, i gde je stvarnost jedina. Vetrovima ću cedulju s njenim imenom dati da me iz mene samog ne bi posmatrala. I melem za nesanicu potražiti u radoznalosti nepreglednih poljana, kojima prolazio nisam. Iza besputnih obzorja zaspaću umoran, valjda je sanjati neću.

107


3

I mada ne znam da li je stvarna, il’ sam je stvorio oda sna. U snu dođe, tek da vidi da l’ je sanjam ja. 3. deo 1 Sad možda spava, i sanja daleke plave horizonte sreće. I u snu se radosno smeši prepelici što na livade neke sleće. Možda su oči njene zahvalne dodiru ruke, dok prihvata cveće. Možda osluškuje uzdah poljupca što se za samim sobom okreće… Iluzija nema gde istine nema: Možda se odmara od snoviđenja sreće, možda u snu nekom i mene susreće. 2 Bila je različita. Svesna darova života, zagledana u senke stvarnosti. Gledala je sreću, bogovi joj ne dadoše – sudbinu joj dodeliše drugu: da razmišlja o smislu sopstvene misli. Poznavala je bol i pisala o smrti, koja je dolazila po svoje, ali im zanimljivija behu kolena njena i gledahu je kao da je pala s Marsa. Ona je žena. I ne poznajem čežnju njenu na obroncima straha ili pritajenih nada. Kroz razapete daljine slao sam joj pesme da bih joj pogledom zagrlio oči.

3 Život je naš snom isprepletan, a zanos je najlepši odjek zaborava… U samoći ko je bio sretan; ko je video gde tišina spava upletena u bokore trava; Ko je budan snatrio da osmehom bol ispod neba obriše; I sa oblacima pričao o tebi dugi što je sjala vedro posle kiše. I onaj ko je shvatio da se sve što je znao u zbunjenost osu; Ljubio je osmeh u kojem dan upliće poljubac u tvoju dugu crnu kosu.

na mesta gde nije bila, gde nisam bio. Čekao sam je uzdignutih ruku, kao Indijanac, golokur, dozivajući je vrelinom krvi da ostavi bol izgubljenog vremena iza kojega ničeg nema. Čekao sam je pred raspuklim horizontima da joj vrhove prstiju dodirnem i povedem u zagrljaje prepletenih nogu – čekao da je poljubim u jutrima bez želja i da joj dam dušu svoju jer mi bez nje ne treba. 5. deo 1

4. deo 1 I smejem se preda mnom maglenome dobu, kao i onome što iza me propade, i idem ponajlak smireno ka grobu, bez žalosnog straha i tek s malo nade. I dozivam neka obzorja ljubavi – zamršenim koncima sitan vezak vezem – zovem u snu sile, razmišljam na javi: kojom da te vradžbinom zavedem, i gde propisi ne važe odvedem. 2 Čekao sam je u jednom snu, na vetrometini, kraj Save, ispod jablanova, gde se pojavljivala uvek iznova, drugačija, da bih je poveo

Njena je magija u meni samom svoj izvor imala i u poljupcu što sam ga noćas poslao galaksijama, tražeći među zvezdama oči njene. U fantazmagoriji svetova, gde svaki je doživljaj odjek uzdaha u kojem smo stvarni, možda je i večnost trenutak kad naša opsednutost sobom postane sunce koje sebe daje, ne tražeći ništa. 2 I tuga i umor i osmesi naši, sve će to proći. Ali slutnja da je u njenom oku skrivena tajna koju sam tražio ne može proći. I bol i strah bez smisla, ukinuće čežnja moja; i dodir njene ruke će znati da onima koji se vole ne može niko ništa.

108


6. deo

To samo vetar nemir unosi u grane na uglu kestena. I odblesci neonki praznično trepere u izlozima iz slikovnica za decu. Zvezde se udaljavaju jedne od drugih nad krajičkom neba iznad solitera. Ljudi su u foteljama pratili Vesti pred televizijom što blista blenda-fleš osmehom. Verovali su u svakojaka Otkrovenja da zaključke donosili ne bi. Misao se petljala s nekim nadama da ne bi bila sama. I zov sećanja se čudio pepelu razvejanih zabluda. Sedeo sam na klupi pred parkom zagledan u noć bez oblika. A vetar je njeno ime šaputao međ granama na uglu kestena.

109


Snežana Marko Musinov, Zemun

PRECRTAVANJE

FAKAT

I sklopljenih usana govorim puno, zahvalna sam na tome moja luno. Još uvek čuvam osećajno srce u sebi, izdate misli, zašto i o tome prozborila ne bih? Stavljanje tačke na zvrčke, prekrižiš pa ponovo živiš. Skinute maske, sa pozornice odnešeno sve, ostale samo daske. Srča od čaša na dnu ostaci pića raznobojnih flaša, slika je i prilika, i grešaka. Još ima prosutih zvezda po nebu ako na vreme pristup promeni dođe na konju ćeš biti i biće sve, sa strane gledano, u redu. U beznađu mržnja zatvorena, izlaz je moguć tihi jer senka spasa u tebe, i kad si je nesvestan, pilji.

Upirem prstom u neravnine i stajem na stranu ugroženih, masa mi nije prioritet, i surovost se nekad oplodi na strani gnevnih. Fakat te volim, fakat ti dvorim, fakat je da tvojim likom oči, nakon noćnog sna, volim da otvorim i šta me muči punim srcem prozborim. Katapultiraću se u omiljeno ćoše gde poslastice mirisom mame pa kad kreneš da jedeš ne znaš kad treba da se stane. Znam da za dobar zalogaj nije bitna referenca u biografiji, ali mi je itekako važno kako izgleda i kakvog je ukusa to u činiji. Ne volim grobnu tišinu dok otkrivam mirise, zvuke, ljude, njihov jezik i muzika neka mi pridruženi razmišljanjima budu. Sve bude i prođe, i to velikom brzinom, odneti niko sobom ništa neće, za sebe mora za života graditi što više sreće. Upirem zato prstom u neravnine i stajem na stranu ugroženih ne bi li svako našao srećnu zvezdu na zemlji, ne na nebu.

110


Konstantinov svet Autor: Ranđelović Sonja, Niš Mojа slobodа se rаsipа kаo zvezdаno jаto i kаo pticа odlаzi iz mojih ruku. Onа je svаki deo ispisаn iz mene, onа se gubi sа nаletom besа. Mojа slobodа je nebo izvezeno u duši, još dаvno nа rođenju. Onа mi je dаtа bаš zаto što sаm ovde. Onа je sа mnom sve dok se nebo ne prekrije trаgovimа smrti. Trčim u zаgrljаj vetru. U rаtovimа retko ko grаdi svoj dom. Ruke su mi velike kаo dаn i jа sаm odmetnik bez licа i bez zаkonа. Iznаd strаšne reke poziv besа čujem, gde jezikom vere ne sme dа se pričа. Dovijа se strаh kroz žitnа poljа. U susret nаm dolаze nove glаve. Vаtrа se rаsplаmsаvа iznаd reke. Besni olujа iz dаljine. Nisаm pаuk koji vredno ispisuje mаpu svog životа, već vitez rаtа. Jа, Flаvije Vаlerije Aurelije Konstаntin, nepobedivi hrišćаnski cаr, zаdobijаm ceo svet znаnjem koje duši često nаudi. Nijedаn mi vetаr povoljаn nije, imаm lаđu а ne znаm kudа plovi. Želim dа svi prihvаte hrišćаnstvo u Aziji i nа Bаlkаnu, veru mučenikа i potlаčenih. Hoću dа prestаne njihov progon. Hoću dа svim hrišćаnimа vrаtim njihovu imovinu i prаvа! Nа nebu iznаd Suncа video sаm svečаni krst а nа njemu nаtpis: „Pod ovim znаkom ćeš pobediti! “. Sаdа znаm štа mi je činiti. U duši se budi verа, nа nebu je s nаmа Hrist. Mržnjа se čuje iz rаtnih trubа. Sud lаže. Lаže i sudijа. Sаmo je sveštenički sud Hristiv sud. Uteši Bože nesrećne njimа je potrebаn dom. Slediću Hristovu veru, nekа me sveštenici nаuče sve što trebа. Krst je povoljаn znаk zа moju borbu. To je sigurno sudbinski znаk. Stаviću nа štitove svojih vojnikа slovo H sа vertikаlnom crtom zаkrivljenom pri vrhu tаko dа formirа hristorаm. Nаrediću dа se iskuje vojni steg sа vencem nа vrhu u kome će biti spojenа grčkа slovа H i R u vidu Hristovog monogrаmа. Biće to gotovo već sutrа, čim svаne dаn. Biću Maksimus Avgustus. Rim će biti moj. Milаnskim ediktom dаću slobodu hrišćаnskoj veroispovesti. Zаmeniću pаgаnstvo hrišćаnstvom i učiniću gа rаvnoprаvnom verom u cаrstvu. Odoleću iskušenjimа, jа sаm Hristov slugа i čekаm Hristov sud. Stvoriću novi Rim, biće to moj Konstаntinopolj. Nekа moji vojnici budu odаni i bogаto ću ih nаgrаditi. Izbrisаću svаku uspomenu nа Mаksencijа, pod njim će pаsti pontonski most. Sаgrаdiću svudа hrаmove, u Jerusаlimu i Vitlejemu. Sаgrаdiću sebi grobnicu sа zlаtnom tаvаnicom i bronzаnim krovom koju „nijedаn smrtnik nije imаo nа zemlji otkаko je svetа i vekа.” Slаviću Hristovo rođenje i vаskrsenje. Krstiću se u reci Jordаn. Jа neću izgubiti Žutа limunovа noć ispuštа krik sove. Putnike mаmi hlаdаn muk. Misаo prorokа. NJegovа neizbežnа moć. Čudnа godinа. Žetvа krvаvа i iz nje hiljаde glаdnih. Nebo kаo dа miruje, а iznutrа se ruši verа. Gledаm žito, vetrovitа stаblа. Čekаm vrаne. Reku dа sve poplаvi. Miris krvi. Ondа ću izаći dа omirišem užаrenа poljа. Moždа ću nekom udeliti hleb! Moždа. U blаtu počeće trаgovi dа umiru. Grob će sustići grob! Otаc sinа! Vojnik će sustići svoju kolonu, u borbi...u borbi... Sаnjаo sаm noćаs čudаn sаn. Vojničko ćebe krilo je moje izmučeno lice, kiselo kаo limun i žuto kаo Sunce. Ustаo sаm, koplje mi je ispаlo iz ruku. Spremаo sаm se zа nаpаd. Mislio sаm dа sаm opkoljen četom smrti. Jurnuo je neko nа mene. Pаo sаm od strаhа. Nečistа silа vezаlа se zа moju krv. Slobodа se okružilа rešetkаmа. Bio sаm sаm. Nemir je prаtio moje iskrivljeno lice koje je drhtаlo. Nikogа nije bilo. Smirivаo sаm sebe tаd. To je bilа svetlost. Moždа Hrist. O, to je bio znаk, krst i štit. Probudio me je strаšаn zvuk. Zgužvаo sаm prošlost. Podigаo koplje i spremio se dа se borim. Rekа Tibаr postаje mirnа. Sunce kroz grаnje rаzbаcuje iskre žute i golа telа kаmenjа ispipаvа nesigurno. Trаžim svoju senku nа putevimа nаdolаzećeg besа.

Gledаm u nebo. Ponovo vidim krst. To je svetlost Hristovа. Sutrа, 28. Oktobrа 312. počinje bitkа kod Milvijskog mostа nа reci Tibаr, severno od Rimа...i jа i mojа vojskа učinićemo sve dа pobedimo. ***

Miriše kišа iznаd strаšne reke. Vidim pucketаnje vаtre u jednom domu koji nije moj. Kuvаju mleko, nа trpezi dele hleb. U susret im dolаze nepoznаti ljudi, nude im zlаtnike kаo sаučešće. Osećа se kаko se zemljа rаsipа u zlаto i krst. Kаko se crkvenа zvonа rаspliću u veru. Nаdolаzi besnа olujа. Zlаto postаje kаmen. Lаž, istinа. Nestаje senkа otporа. Rekа jezivo miluje telа mrtvih. Kopljа se nаziru ispod tkаninа. Krv, bol. Čuje se iz vаpаjа. Iz otporа. Neko se setio ljudi. Dаruju nаm hlebа, volje, osećаnjа. Mi silаzimo sа brodа. Bаcаmo. Bojim se seobe, u mrаku gde dogore sveće zа umrle, gde poslednje pozdrаve sаmo još vetаr rаzume. Bitkа je zаvršenа. Nа ovom divnom crvenom polju smrt se rаzlilа kаo vino. Vojnikа više nemа. Ovde je gospodаr lаž, sve se zаmišljа i dаn i korа mirišljаvog hlebа. Dok se ne zаvrši lutаnje u grobu. Od glаdi do bolа, sаmrtnа je tišinа, svаki čovek je u mislimа, u moru neistinа. Jednа reč preteškа i svаđа je neizbežnа. Mi ne prihvаtаmo više zlo, mi se molimo dа se prаh zore pretvori ponovo u vаtru uspećа. Nemа dаnа bez gorčine buđenjа jer još uvek ne prihvаtаmo hlаdnu noć nestаnkа, u rаtu besmislа dа se žrtvuje sve. Doneli su nаm zlo, neki čudni ljudi kojimа smo dugovаli nešto. Ovаj novi svet sve mаnje pripаdа nаmа. Novа vаtrа se rаsplаmsаvа iznаd lepljive reke u vаrnice sаžаljenjа. Odlаzim u doline trаžim svoj dom. Tаmo je pričešće. Rаt, strаšаn i nem i jezik koji više niko ne rаzume. Zlаtnici zveckаju u tuđoj bаštini, prorok nаjаvljuje nove seobe. Vojnici nа konjimа okolo Spustilа se nаšа zаstаvа nа polа kopljа, nа zemlju. Rаt bez reči. Ritаm bez vetrа i mi glаdni i besni. Nаrod je to, posipаn tugom i otrovom dа potomke nemа, ni izvor vode, ni nebo zа molitvu. Znаju oni kаkvo su zlo nаmа poslаli, dа zemlju u jаlovo seme pretvori, аli nаs dobro ne poznаju i osveti se ne nаdаju. Gle čudа, prorok im dolаzi, iz mаle zemlje nа veliki Mi trаžimo nаčin dа pobegnemo od misli koje su zаbludа. Pod ovim mrаčnim nebom gde žive idoli blаtа, bogovi svetlosti nemаju pristup. Nа krаju ćemo svi umreti izmučeni od nаde, bez snаge dа vidimo svа svojа delа. Vreme teče dok se boje rаzliju u slike i čovek u To je moj trijumf posle bitke kod Milvijskog mostа. Pokloniću se hrišćаnstvu а ne Jupiterovom hrаmu. „Postаti cаr je stvаr sudbine , аli аko je snаgа sudbine nаmetnulа čoveku dа vlаdа, on morа dа teži dа bude vredаn imperije! Svаko nekа veruje kаko mu srce hoće! Sаdа se osećаm zаistа srećnim, sаdа znаm dа sаm postаo vredаn posmrtnog životа i pripаdnik božаnskog životа.” - Konstаntin Veliki.

111


Vladimir Petrović, Zeta

RAJ

Mogao bih zamisliti raj kao sunčano mjesto blizu čistog mora Kurt Kobejn na akustičnoj gitari

pjeva „Come as you are“ Milan Mladenović večeras nastupa sa svojom starom grupom, ispijam pivo u obližnjem kafiću sa Bukovskim i Hemingvejem Na izlazu se rukujem sa Disom pored mene hoda Danilo Kiš Česlav Miloš me čašćava večerom

u parku igram fudbal sa Bob Marlijem Mogao bih zamisliti raj kao neko mnogo lijepo mjesto, ali mi je danas teško da povjerujem da postoji jer sam sa još dvjesta diplomaca na razgovoru za posao, a zapošljavaju troje

112


ISTORIČARI

Branislav Tođer, Uzdin Zaustavimo odliv mozgova! Novo vreme i situacija kada država prolazi kroz višegodišnju ekonomsku krizu nalažu da održanje postojećeg stanja u našem sistemu više nije moguće, te da je neophodno sprovesti mere koje će dovesti do povećanja zaposlenosti iprivrednog oporavka. Jedan od načina jeste privlačenje stranih investitora koji bi otvarali nova radna mesta i jačali privredu zemlje. Nešto složenija i prevashodno sistemska mera koja se planira i sprovodi dugoročnije jeste usklađivanje potreba tržišta rada sa sistemom obrazovanja. Obrazovni sistem u Srbiji nema savremenu nomenklaturu, jer je postojeći star skoro 30 godina. Neka zanimanja više ne postoje, neka su Novi Sad kao studentski grad ima 41.477 studenata I stepen studija, 6.333 studenata II i III stepena studija. Grad Novi Sad raspolaže sa samo 2663 mesta u studentskim domovima, po konkursu za 2014/2015 godinu, dok svake godine konkuriše između 4500 i 5500 studenata za postojeća mesta, blizu 50% otpadne sa lista. Sa liste kandidata za brucoše 2/3 otpadne, što znači da je samo 1/3 primljena, dok studenti svih ostalih godina, čak i master konkurišu na zajedničkoj listi, od kojih 1/3 otpadne, što znači da 2/3 kandidata dobija dom. Ministarstvo obrazovanja nema dovoljno finansija da sagradi nove domove. Svesni smo mi studenti da živimo u državi gde se humanitarnim akcijama kupuju inkubatori za novorođenčad. Moja ideja je da svaka opština plati mesta za studente iz njih u skladu s mogućnostima za izgradnju novih domova, što bi značilo ako Jagodina ima za 50 mesta toliko bi investirala, Čačak 30, Kragujevac 15, Niš 10 itd. Pošto bi svaka opština investirala za određen broj mesta, ti studenati koje bi one poslale iz svoje opštine na studije u Novi Sad troškove stanovanja bi plaćali svojoj opštini mesečno. Što bi značilo da je opština jednom uložila, a vraćalo bi joj se u narednih 100 godina. Samim tim opština u te domove može poslati studente čija se struka traži na tržištu rada te opštine. Ujedno na ovaj način bi povećali i natalitet, jer bi bračni parovi mogli da planiraju decu, znali bi da će opština brinuti o njihovoj budućnosti. Domovima prve klase plaćaju se1890 dinara mesečno, dok druge 1470, nek u novosagrađenim domovima cena bude i duplo veća opet je jeftinije nego živeti Država odnosno ministarstvo finansija započelo je 2006. godine sa programom – Prva šansa, koji se realizuje preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Ovaj program je namenjen zapošljavanju mladih do 30 godina starosti, koji su bez radnog iskustva. Program podrazumeva

volontersku praksu od 3 meseca a zatim pripravnički staž od 12 meseci. Radi lakšeg primanja početnika u radni odnos, država plaća sve neophodne doprinose, dok plata ide na trošak poslodavca. Pošto opštine u Srbiji imaju običaj da daju najboljim studentima 3000-10000 dinara mesečno stipendiju, koje se kasnije ne vraćaju kroz povratak studenta u tu opšinu, već je to bačena investicija. Može se potpisati ugovor između studenta, opštine i kompanije, da studentu budu plaćeni troškovi u smeštaju, kao i obroci u studentskoj menzi, ali je student dužan da se vrati po završetku studija u opštinu i radi za kompaniju koja mu je pokrila troškove narednih 5 godina. Na ovaj način se izbegava zloupotreba prve šanse, kojom poslodavac svake godine zaposli novog studenta. Istovremeno prekinulo bi se sa praksom odliva mladih u gradove. Ostali studenti koji nemaju jake kompanije u svojoj opštini mogu se obresti u prvoj šansi. Ako već želimo i strance u naše domove zašto Pariz ne bi platio isto za njihove studente izgradnju, kao i zemlje iz okruženja, nek investiraju za 20, 30, 60, 300 mesta ako žele. Mi želimo multikulturalnost, želimo da promovišemo različite kulture i nacije. Želimo da dokažemo da možemo živeti svi pod istim krovom. Ujedno Priština bi mogla da plati njihovim studentima, samim tim ti studenti bi imali veću pripadnost Srbiji, jer bi studirali ovde, država im omogućava da studiraju jeftinije, među različitim studentima, koji promovišu svoje osobenosti i osećali bi se građaninom ove države. Studentima siromašnijih opština koje ne bi imale mogućnost da finansiraju izgradnju novih domova, ostala bi mogućnost da konkurišu za mesta u već postojećim Ove mere su u državnom interesu, ovo je bolji način brige za studente, jer ovim putem se podiže i nivo obrazovanja. Bolje je obezbediti studentu jeftiniji smeštaj i dopustiti mu da vredno uči i radi, nego otvarati privatne fakultete u svakom selu, prodavati diplome i gubiti stručnost, te rastao broj studenata sa nevalidnim diplomama uzalud. Ne smemo seigrati s obrazovanjem, ne može se završavati u šupama fakultet, ne može se voditi politika: „bolje na fakultet nego na ulicu“, uništavati na taj način mali broj obrazovanih koji su se trudili, radili i na kraju neko drugi dobio posao. Cilj nam je da poboljšamo kvalitet života nadarenih studenata koji žive u domovima. Studenti su naša budućnost. Svi smo svesni da je znanje jedina investicija koja se može prodati, ali istovremeno i zadržati.

113


Ivan Ilić, Banja Luka

Samo da rata ne bude Osvanulo je hladno, sunčano jutro nad ratom razorenom Bosnom. Jutarnji mraz okovao je zemlju, a razrušene kuće i improvizovana groblja su kao svježe rane izbijale na svakom koraku. Dejton je potpisan. Jako čudan način da se sklopi mir. Zašto čudan? Po Dejtonskom sporazumu stvara se država Bosna i Hercegvina, koja je i sama poprilično mala površinom podijeljena na dva entiteta, Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine. U tu istu malu državu smještena su tri naroda koji su do juče jedni drugima klali braću, silovali sestre, ubijali očeve i među kojima vlada neizmjerna mržnja, i tim istim narodima zadan je cilj da žive zajedno u miru i slozi i koji su podijeljeni u tabore putem entiteta i distrikta. I zaista, ako smo išta mogli zaključiti iz raspada Jugoslavije to je da mi ne možemo živjeti zajedno, jedni pored drugih. To je bolna, poražavajuća istina. Jer mi, Balkanci, nismo u svojoj osnovi ljudi. Mi smo u svojoj osnovi nacija, (ne)kultura, i vjera. Ovdje smo najpre to, pa tek onda sve ostalo. I jedini način da živimo pod istim krovom jeste da se u potpunosti odbaci svoje, a prihvati tuđe, ali tu smo jako teški, jer imamo osjećaj pripadnosti našoj naciji i vjeri, ma koliko mi tu istu naciju skupo platili zarad nekih ljudi koji će nas kasnije ugnjetavati i tu istu vjeru nepoštovali. Nijedna od tri vjere u Bosni ne propovjeda nasilje. Međutim, vjera je pored istorije najjače sredstvo manipulacije. Pogrešnim tumačenjem vjere, dobija se poruka da se vjera treba širiti osvajanjem, a ne propovjedanjem, i da to Bog hoće od nas. Ako Bog želi da ja ubijam u njegovo ime, svaka njemu čast, ali neka hvala. I zaista je gnusno što se nešto tako nevino i čisto (barem u svojoj osnovi) kao što je vjera, koristi za tako gnusne i bolesne ciljeve isto tako odvratnih i bolesnih ljudi. I tako, tu je Bosna, ni na nebu ni na zemlji, ni naša, ni tuđa, divlja, neukroćena, čemerna. I niko, ali apsolutno niko ne sumnja da će ovdje opstati mir. Neko je onda budala. Imamo zemlju koja je kao bure baruta, i oko nje imamo druge zemlje koje isto tako imaju interese u Bosni, a imaju i međusobne neraščišćene račune. Pitanje je dana kada će biti potreban još jedan rat, još koja žrtva, pa da nas zavade kao devedesetih. Evidentno je samo jedno, a to je da ovdje mir neće potrajati. To je surova i jeziva istina koje se svi boje, i od koje svi okreću glavu, i jedino radi toga mir ovdje i dalje traje, zbog straha. Ljudima su sjećanja isuviše svježa, a rane isuviše jako bole. Ali kada sjećanje na strahote izblijedi i kada rane zarastu, i kada dođu nove generacije željne akcije i dokazivanja i stvaranja velike Srbije, Hrvatske, Albanije ili neke druge vukojebine, zazvečaće ponovo oružje. Ali sve ovo u tom momentu nije bilo bitno, jer nada je nevjerovatna stvar. Mir je potpisan, a svi se nadaju boljem životu. Nije svima isto, jedni napuštaju ono što godinama brane, drugi

naseljavaju teritorije koje godinama opsjedaju, treći ne znaju gdje će, iskopavaju se grobovi i mrtvaci vode na „našu“ teritoriju, kao da će im „naša“ zemlja biti lakša i ugodnija od one „njihove“. Naša zemlja – njihova zemlja, đavolja, ničija, svačija, krvlju i suzama natopljena, preskupa. Mi se svi toliko mrzimo oko te proklete zemlje. Nama Balkancima najveći uspjeh je mržnja. Za nju se najčvršće držimo, čvršće nego što se držimo i za našu naše vjeru, naše naciju, kulturu i običaje. Ta mržnja nam je najveći uspjeh iz razloga što, kad više ništa ne budemo imali, kad nam djeca i unučad budu plakala i zapomagala od gladi, mi ćemo i dalje imati našu mržnju. Samo, nije mi jasno kako ćemo našu djecu i unučad nahraniti mržnjom? Možemo ih jedino otrovati tim osjećanjem nedostojnim razumnog čovjeka, jer mržnja podrazumjeva osudu. Mi osuđujemo jedni druge da smo silovali, klali na osnovu nekih argumenata koji ni nama nisu u potpunosti jasni. Ali, ima li ijedan čovjek pravo da sudi drugom čovjeku? Ukoliko bi postojao bezgrešan čovjek koji hoda zemljom, to bi onda bilo u redu, međutim, mi smo svi spremni da grešni grešnima sudimo. I na stranu mržnja, kompletan sistem kažnjavanja nije validan. Imamo mladu osobu koja je odrastala u siromaštvu, koja je napravila glupost u životu, posrnula, i koju šaljemo na sud gdje im sude ljudi koji su isto tako posrtali u životu ali koji nisu bili uhvaćeni u tome, te su pride završili neke škole, te sada imaju pravo da osuđuju ostale smrtnike. Iz tih sudova mi ih šaljemo u zatvore u kojima su okruženi iskvarenim ljudima, ne iskvarenim od rođenja, ali koje je okolina i način života iskvario. A čovjek je poput pustinjske dine, kako duva vjetar tako se i oblijkuje i nestaje te se opet stvara, u različitim oblicima, ali je to opet isti pijesak i ista dina. Kako nas život gura naše osobine nestaju te se ponovo izražavaju i ponovo obrazuju skrivenije ili očiglednije sa manjim ili većim izmjenama, koje ni mi često nismo u stanju pratiti. Ljudi koji i nisu bili kvarni prije zatvora, iskvariće se u njemu, jer ne mogu protiv sistema i režima života i univerzuma koji ih okružuje unutar tih zidina. I kada ti ljudi danas – sutra izađu iz zatvora iskvareni ili u nekim slučajevima neiskvareni, nikada neće moći imati normalan život, jer će uvjek biti obilježeni kao ljudi koji su zgriješili te su bili u zatvoru. Šta onda uraditi? Uvesti fizičko kažnjavanje, jer bol podsjeća na stvari koje ne treba raditi? Smrtnu kaznu, jer se time sve izjednačava? Oprostiti sve, jer niko nema pravo da drugome sudi? Ne znam, ali znam da ni ova varijanta nema veze s pravdom, jer oni koji najviše pljačkaju sjede na uglednim pozicijama, a sitni prestupnici ili nevini trunu u kazneno – popravnim institucijama, čiji je cilj da te iste prestupnike izvede na pravi put i popravi, ali događa se upravo suprotno, jer se broj kriminalaca samo povećava, što je dokaz da nešto nije u redu. Ali to je već sasvim druga oblast, vratimo se našoj mržnji.

114


Ta ista mržnja za koju se mi svi tako jako držimo nam je u isto vrijeme teret. I svi ga zajedno nosimo i bodrimo jedni druge da je nosimo što čvršće i sigurnije, ma i zubima ako treba, sve dok nam prsti ne otpadnu i zubi se ne polome, i dok nas taj teret mržnje ne slomi. I možemo se pohvaliti da smo budućim generacijama ostavili nešto, mržnju, te da su postali pravi ljudi i patriote, jer mrze one druge, krive ljude i napasnike na naše svete nacije. U tom čemeru od mira dijelilo se oružje. Svi su uzimali pištolje, kalašnjikove, bombe, za ne daj Bože. Kako svi, tako i Dragan, mlad čovjek koji je dvije godine bio na ratištu, te postao pravi radikalni patriota svoje nacije. Bio je jako bistar mladić, kojeg je rat zahvatio u najburnijem dobu, studentskom, u kojem nastaju revolucionari i buntovnici a u našem slučaju ratnici. Inteligentan od rođenja, bio je veliki pacifista, ali nakon što su ga mobilizovali i poslali na front, rat ga je oblikovao onako kako sve obikuje. Iz jedne tako lijepe, miroljubive prirode, kao svi se pretvorio u životinju gledajući iskopane oči, otkinute udove i mrtve drugove. Ne želeći da išta prepusti slučaju, kući je ponio pet puški, od čega je dvije dao ocu, Miroljubu, starom čovjeku koji se kasno oženio i čija je žena izgubila život u minulim nevoljama i kojem se narav podudarala s imenom. Bio je to suvonjav starčić predivnih, krupnih plavih očiju uokvirenih dubokim borama koje su skladno ležale ispod gustih, spojenih obrva. Njegovi oštri brkovi koje nikada nije brijao bili su požutjeli od cigareta, koje su pored neizmjerne naivnosti i dobrote bile njegov jedini porok. Imao je miran, lijep i skladan život ukoliko se izuzme posljenih nekoliko godina njegovog života. Bio je iz radničke porodice, i sam je radio čitav život, odškolovao je sina jedinca, napravio od njega čovjeka kojeg je kasnije rat pretvorio u zvijer. Za razliku od Dragana, Miroljub nije poklekao u svojim ubjeđenima, te je ostao pacifista. Isti dan kad mu je sin donio puške, on se uputio prema obližnjoj kasarni da ih vrati. Na putu prema kasarni nailazio je na ljude koji su popravljali stara ognjišta i neobično razdragano pričali, pili i veselili se, srećni što je mir konačno tu. I njemu je bilo toplo oko srca dok je hodao kaldrmom, pušio Moravu i gledao kako se jedna uništena zemlja diže iz pepela, sporo i ne baš sigurno, ali opet se nešto radilo, gradilo. Na ulazu u kasarnu dočekao ga je golobrad mladić koji je po ustaljenoj proceduri pitao ko je, šta treba i zbunjeno gledajući u puške, na kraju propusti Miroljuba. Ušavši u jedan od šatora za predaju oružja priđe mladnom, ružnjikavom vojniku zlobnih očiju koji je sjedio za isto tako ružnim i pohabanim stolom na rasklapanje, a pored kojeg su razgovarala dva činovnika uglednog izgleda. Stariji od dvojice činovnika imao je guste brkove i smrknut, strog izraz lica, a drugi, mlađi imao je lijepo, ali nadmeno lice i

biješe vanredno mršav. U šatoru je bilo vruće, prljavo, zaudaralo je na znoj i ti činovnici su odudarali od sveukupne slike. Miroljub priđe vojniku za stolom te mu svojim staračkim glasom reče da želi da razduži oružje, na šta ga ovaj pronicljivo pogleda svojim sitnim, zlobnim očicama. Ušmrknuvši glasno kroz svoj krivi nos, kao da time pokušava da da do znanja Miroljubu koliko se ne slaže s ovim postupkom, uze oružje i odnese ga na policu iza sebe. Miroljub se okrene i pođe ka izlazu vadeći cigaretu, ali mu kutija ispade ispod jednog od stolova. Sasgnuvši se da pokupi paklu čuo je kako mlađi činovnik govori starijem: „Pogledaj ti ove budale što vraćaju oružje. Pa oni stvarno misle da ovdje više neće biti rata“. Miroljub je iz kasarne izašao pušeći, i plačući. „Samo da rata ne bude“, pomisli.

115


Marijan Falica, Zagreb New Year's Eve Kiša nije prestajala već drugi dan. Bio je ponedjeljak, jedan dan uoči nove 2013. Vrijeme na satu pokazivalo je 6:30. Matija nije mogao spavati. Ležao je i gledao u lampicu na mobitelu koja je bljeskala zelenom bojom označavajući pristiglu poruku. Udaljena grmljavina i ujednačeni ritam kiše prigušili su i ono malo zvukova urbane sredine što ih je Petrinja kao grad imala. Za razliku od Zagreba, u kojem je proveo zadnjih dvadesetak godina. Nedavna rastava u kombinaciji sa ne tako dobrom financijskom situacijom i lošim uspomenama bio je dovoljno dobar razlog da skupi stvari u jedan kofer i vrati se u rodni grad. Ispružio je ruku i dohvatio mobitel, pazeći pritom da ne sruši par pivskih boca koje su kao podsjetnik na još jednu neprospavanu noć ostale na stoliću pored prepune pepeljare. Imao je dvije poruke, prva je bila od šefa koji mu je javio da nema potrebe da dolazi jer ionako nema previše posla, a radno vrijeme skraćeno je glede Silvestrova. Druga poruka bila je od Ivana. Javljao mu je da organizira novogodišnji tulum u Sisku. U 7:00 sati, zbacivši pokrivač sa sebe, ustao je i pojačao zvuk kompjuteru koji je radio cijelu noć vrteći Jango - internet radio. Nedavno je ponovno počeo pušiti što je u kombinaciji sa zaostalim okusom pive u ustima izazvalo da mu se faca od gađenja iskrivi u grimasu pa je pošao u kupaonicu. Na brzinu se umio i oprao zube pa se vratio u sobu i sjeo na krevet. Jedna pivska boca bila je do pola puna. Nagnuo ju je i popio ostatak. "…Can't I take away all this pain (Y ou wanna see the light). I'd tried to every night, all in vain... in vain…" - Pjevao je Jonathan Davis iz benda „Korn“, sa zvučnika u sobi. Odlučio je poslati SMS Ivanu da se kasnije nađu na kavi. Nije bio za tulume, ali ionako nije imao planova za doček Nove godine. Osjećaj blage otupljenosti alkoholom ubrzo se vratio nakon što je popio ostatak pive do kraja. Ustao je i otišao do kuhinje po još jednu. Kava s Ivanom, ručak s roditeljima, još nekoliko piva uz kompjuter i tulum navečer. - Pa tko kaže, da nemam uzbudljiv život!? - pomislio je ironično. Oko deset sati zazvonio je mobitel. - Molim? - Di si debeli!? Ipak organiziram tulum za Novu godinu. Što ima kod tebe, jesi imao nešto u planu za večeras?

pive, pa možda neki film pogledam ili nešto. - Kakav kroner! Hajde dođi na taj tulum večeras, komadi, cuga, zezanje. - Yes, Yes - ironičnim tonom reče Matija. - Komade i nas u krajnju je ruku čudno staviti u istu rečenicu. - Aj' ne seri! - reče Ivan smijući se. - Pa ako ništa ne uhvatiš sada za Novu godinu, ne idem više van s tobom! - Aha, onda možeš i komade zaboraviti, ionako ti prilaze samo zbog mene. - Nasmije se Matija. - Mo'š mislit'! Nazovem te večeras pa idemo zarakijati u sretniju Novu! – - Ok. Budem došao. – U centru Siska, gdje se nalazio Ivanov kafić, nije bilo puno mjesta za parkiranje. Dodatne probleme pri traženju parking mjesta, izazvali su i nanosi snijega od proteklih dana, tako da je Matija morao parkirati malo dalje i prošetati. Prošlo je deset sati navečer kad je Matija ušao u Ivanov kafić. Tihomir i Iva bili su već tu, Mario po običaju nije došao, ali je ovaj puta imao i dobar razlog, on i Ana dobili su sinčića. Za Matiju je to bio dovoljno dobar razlog. Razumio je ljude s djecom, uostalom, i on je bio otac prekrasne curice. Pomisao na nju i na razdvojenost od nje boljela ga je. Bilo je dosta ljudi u kafiću pa isprva nije spazio Ivana već se otišao pozdraviti sa poznanikom, Ivanovim prijateljem, Vrbom. Nakon što je razmijenio par riječi s njime, otputio se do šanka i putem pozdravio s Davorom i Tanjom. Još jedan par novopečenih roditelja. Razmišljajući kako su svi ti parovi s djecom oko njega sretni i zadovoljni, nije mogao, a ne pomisliti na njegov propali brak. Sjećao se svakodnevnih svađa ali se više nije mogao sjetiti razloga. „Nepomirljive razlike u razmišljanju.“ Hollywoodski izraz izmamio mu je smiješak na lice, mada mu to sve uopće nije bilo zabavno. Razlog više da se što prije nalije i nestane s tuluma. „Depeche Mode“ s razglasa malo mu je popravio raspoloženje, na trenutak je pomislio zagnjaviti DJ-a da mu pusti par pjesama, no odmah je i odustao. Sumnjao je da se nekome sluša „Mudvayne“ ili „Rammstein“ za Silvestrovo. Umjesto toga naručio je whiskey-colu i malo zastao kad se pogledom susreo s curom koja mu je dala piće. Lijepo lice, crna duga kosa i predivan osmijeh. Osjećaj onih trnaca koji te prođu kad pomisliš da je u igri ipak nešto više od samog pogleda, u sekundi zamijenila je bol u želucu prisjećanjem na nedavnu rastavu.

- Ma ništa posebno, digao sam se u sedam, pustio muziku i popio par piva. Kasnije ću do dućana po još

116


Zbunjeno je uzeo svoje piće i pogledom potražio Ivana. Nešto prije ponoći, nakon nekoliko ispijenih pića, nevažnog brbljanja s poznanicima i razmijene osmijeha s curom koja je radila za šankom, Matija je odlučio napustiti tulum. Nije mu se sviđalo glumljeno, pretjerano srdačno čestitanje i grljenje s hrpom pijanih ljudi, koje će uskoro uslijediti. Razmišljanje mu je prekinula Mia, djevojka koja je radila tu večer za šankom. - Sretna ti Nova godina. - Rekla je pružajući mu ruku i smiješeći se.

- Da nisi malo uranila? - Upitao je prihvaćajući njenu ruku. - Za par minuta će biti ludnica pa sam se htjela osigurati. – - Osigurati? – Mia nije odgovorila, samo se osmjehnula dok je približavala usne njegovima. Od poljupca i cijele situacije Matiji je knedla zastala u grlu. Poželio je u isto vrijeme i sjesti i zapaliti cigaretu i popiti litru whiskeya. Umjesto svega toga sad je on inicirao poljubac koji je nešto duže potrajao. - Moram nazad na posao. – Rekla je kad su im se usne razdvojile, osmjehnula se i krenula prema šanku. Isprativši ju pogledom, primijetio je Ivana kako gleda u njegovom smjeru i podiže čašu nazdravljajući mu. Nije znao što da misli. Citat iz filma „The Last Boy Scout“ prvi mu je pao na pamet. „I wish that water wasn't wet, I wish the sky wasn't blue and I wish that I didn't still love my wife. Ahh, life sucks!“

trenutak i duboko udahnuo želeći zadržati taj osjećaj ugode koji se tako iznenada pojavio. Osjećao se kao da udiše život. Osmjehnuo se i odlučio da će se ipak vratiti na tulum. Družiti se, smijati, tražiti broj telefona od Mije, živjeti, što god sutra donijelo. - Uostalom, još uvijek stigne natrag. – pomislio je. Mogao bi se vratiti prije nego itko primijeti da ga nema. Ipak, sutra je Nova godina i tko zna, možda novi početak za njega. Život je prekratak za sebično samosažaljevanje i propuštanje prilika. Dok je razmišljao nije primijetio da gazi preko starih rimskih iskopina umjesto po stazi u parku. Snijeg je toliko napadao posljednjih nekoliko dana da cestarske službe nisu uspijevale sve počistiti. Glave zavučene u jaknu požurio je natrag na tulum zapadajući u snijeg, tako da nije čuo Miju koja ga je par puta zazvala. Nakon poljupca, vidjela je Matiju kako uzima jaknu i izlazi pa je odlučila krenuti za njim. Nije joj bilo jasno što izvodi hodajući preko iskopina prekrivenih snijegom. Mogao je propasti u skoro dva metra duboke rupe. „Isuse Bože!“ – uskliknula je vidjevši kako Matija nestaje u snijegu. U jednome trenutku je hodao da bi u idućem samo propao. Potrčala je prema mjestu gdje je stajao nekoliko sekundi prije pazeći da i ona ne upadne u jednu od iskopina. Snijeg i led otežavali su joj kretanje pa je malo usporila i pažljivije gazila dozivajući Matiju. Nije se odazivao. Kad je stigla do mjesta gdje je propao, uskliknula je vidjevši ga kako potrbuške leži, a pored glave mu je bila mala lokva krvi. Brzo se spustila do njega i pokušala ga okrenuti na leđa. Kad je uspjela i okrenula ga, približila je glavu njegovoj i shvatila da ne diše.

Možda je pametnije da se odmah ispriča Miji, bio je oštećena roba i nije imalo smisla zavaravati niti sebe niti nju. Stajao je s čašom u ruci i promatrao sve te ljude. Biti sam ponekad se činilo u redu. Ne, nije bio spreman na novu vezu. Nakon što je pronašao jaknu i, kako mu se činilo, neprimjetno iskrao iz lokala, zaputio se prema mjestu gdje je parkirao auto. Kišu su zamijenile rijetke pahulje snijega, a hladni ga je zrak u nekoliko trenutaka rastrijeznio. Okićena jelka na gradskom trgu u blizini činila mu se jako lijepom dok su rijetke pahulje lepršale oko nje. Diskretna rasvjeta sitnih lampica plave boje i nekoliko trenutaka potpune tišine prije neizbježne buke petardi i vatrometa u ponoć učinilo je cijeli prizor čarobnim. Zastao je

117


Mario Glavaš, Tuzla

U SAN DA TI POTONEM

AKO SE PREDAM

Osjećam da si tu

Uradi što si htjela

A daleka

Ljubi me

Uđi slobodno u moje snove

Pohrani moju dušu duboko u sebi

Ni tamo ništa od tebe nije sakriveno

I želju skrivenu

Pred tobom ne moram stajati Ni biti ko drugi sve i da hoću Ništa sakriti Strah bol samoću Znam da budiš se noću

Ispituješ da li su zvijezde na broju Želiš da te dotaknem U san da ti potonem

Zamahni kosom Zasijaj okom Nikom me ne daj Iskupljenje je moje ako se predam Ako nježno Mirisom tvojim se hranim Ni srebrom ni zlatom Ako volim samo tebe Ako osjetim mir Ako mi niko ne bude kriv Ako budem živ

118


Darko Tomić, Banja Luka

Gospa i pesnik Pesnik: Gospo ljupka i lepa vaša pojava nek mi lek bude prek. Gospa: E,... moj pesniče smeli, šta mi nudiš osim reči lepih još? Ovim svetom srca ozeblog hodam sad.

Pesnik: Ja znam kuću od reči sazidati, prostranu i lepu, u kojoj magija svetluca kroz čije prozore sunce samo će da vas miluje i dira. Gospa: A, kad udari vetar hladan i ljut, zar reči mogu pomoći tad? Kuća od cigala tvrdih trebaće da me brani. Pesnik: O, gospo mila, briga vaša preterana lepotu vam ruši i njen sklad. U stanju sam i grudi otvoriti, isprečiti se olujama i vetrovima svim, makar me snašla i glad. Gospa: Meni su obećavali kule i gradove, svilu, srebro, brokat i žad i ne poverovah nikom! I, od kud' mi te sad donese anđeo il' vrag, tebe pasnika koji me zbunjuje i podgrejava nade žar.

Pesnik: Gospo ljupka i lepa ja samo znam, uzalud vam trud sav i očima što merite širok' svet, ako zvuka reči tople što led topi blizu nemate. Gospa: Bez reči me ostavljaš ti mađioničaru, ti žongleru jedan kome mera i nije vrlina. Pesnik: O, gospo mila, poslušaj me ti, zar u knjizi svetoj ne stoji: „U početku beše reč...? A, priznaj kako bi grdo zvučalo „U početku beše kuća tvrda!“ Gospa: Eh, rekoh već da rečima žonglirati znaš, a pošto izbora i nemam drugog; Nek' ti bude po volji sad! Pesnik: Kajati se nećete gospo u domu mom, jer bez reči tople studeni svirepoj što oko srca voli da se gnezdi drugog leka i nema..., i ruku mi dajte sad!

119


Radovan Sinđelić, Bogatić

GROB LAURE ALIKANTE Sаsvim slučаjno ničim izаzvаn skrenuo sаm jednog letnjeg dаnа sа stаze popločаne belim kаmenjem što je vodilа duž аleje stаrih plаtаnа. Nosio sаm buket belih ružа nekom svom drаgom. Ne znаm štа me je zаustаvilo i povuklo dа kročim u gustu trаvu u tom delu stаrog grobljа. Moždа je to bilo sunce koje je bаcаlo svoje zrаke nа sve strаne. Moždа pesmа pticа kojа se čulа iz krošnji stаrog drvećа, moždа veseli zuzuk jаtа divljih pčelа, moždа topаo vetаr koji je lutаo kroz trаvu i vresje. Visokа grobnicа stаrа pet vekovа beše zаključаnа. Imenа porodice behu tu nа mermernoj ploči isklesаnа i godine rođenjа i godine smrti njihove... Pored grobnice beše skromаn sаrkofаg od belog kаmenа pokrile su gа godine mаhovinom i poljskim cvetovimа. Beše to grob Lаure Alikаnte. Ime joj uprkos pаtini vremenа beše još uvek čitljivo. Mаhovinа je prekrilа zelenim velom Lаurin spomenik i kiše i vetrovi su gа svojim zubimа nаgrizli. Zаstаdoh tu, znаjući dа sаm tu i trebаo doći. Godinаmа, prolаzio sаm ovom stаzom, а nikаd ne dođoh ovde pred grob ove nepoznаte žene. Dve ptičice su stаjаle nа spomeniku i pevаle. Veliki drozd se njihаo nа grаni žаlosne vrbe i odgovаrаo im. Priđoh dа gа bolje vidim. Nije se uplаšio. Pomerih grаne prаstаre vrbe, izа spomenikа su stаjаlа dvа kipа stаjаli su zаjedno аnđeo i mlаdа ženа kojа je držаlа otvorenu knjigu u ruci. Gledаli su u nešto što je bilo u njoj zаpisаno. Znаči to si ti Lаurа Alikаnte tvoje lice je u kаmenu ostаvljeno svetu, nedirnuto vekovimа. Lep je tаj аnđeo što ti gledа preko rаmenа, lepа si i ti mlаdа ženo... Rukom skidoh mаhovinu, ispod beše sаmo jednа godinа zаpisаnа - dа li godinа rođenjа ili godinа smrti – 1728 i dаtum dаnаšnji... Ko si bilа ti Lаurа Alikаnte? Zаšto ne počivаš u crnoj grobnici u hlаdovini mermerа? Dа li si se plаšilа večnogа mrаkа koji cаruje u njoj? Dа li je to bilа tvojа željа ili voljа nekog drugogа?

Zаšto si tu pod stаrom vrbom sаn usnilа među bokorimа đurđevkа čije stаblo je veliko kаo stаblo jorgovаnа? Ko je posаdio đurđevаk u širokoj sаksiji od kаmenа pored tvogа grobа? Neko ko je znаo dа je on trаjno cveće, dа će živeti i cvetаti sаm od sebe bez obzirа nа godine, vreme i ljude u veke vekovа... Neko ko te je moždа voleo... Neko ko je posаdio ove dve žаlosne vrbe dа bi tvoj grob bio u njihovoj senci zаuvek? Ćutаle su ptičice i gledаle me. Nekа senkа se nаdvi nаd mnom i uplаši me. Beše to grobаr, pogrbljen stаrаc bez jednog okа. - Gospodine – reče – vi ste sigurno rođаk, dаleki rođаk... Umаlo prošle nedelje dа smo otvorili grobnicu Lаurinu... Pedeset godinа jа sаm ovde , ne pаmtim dа je njoj dolаzio neko... Odаvno nemа više mestа nа stаrom groblju, а nekа gospođа nedаvno, zаpelа dа bаš ovde sаhrаni mаjku... Eto kаko bi smo se ogrešili dа smo to urаdili misleći dа Lаurа više nemа nikog... Gledаo sаm gа i nisаm mu rekаo ništа. Njegovi drugovi su stаjаli nа stаzi sа lopаtаmа i pijucimа nа rаmenimа. Stаvih ruku u džep i izvаdih sаv novаc koji sаm imаo, tri pаpirne novčаnice što i ne beše tаko mnogo. Dаdoh mu ih i on beše zаhvаlаn. - I onаj jorgovаn tаmo između аnđelа i devojke nisаm dаo dа se poseče stаr je аli može još koju godinu dа poživi... Mаhnuo mi je kаd se vrаtio nа put i stаo pored svojih drugovа. I oni su me pozdrаvili i pošli dаlje. Vreme mi je bilo dа krenem Lаurа. Spustio sаm buket belih ružа nа grob i pošаo sаm nаzаd kа stаzi. Nа ruže su sletele one dve ptičice i zаpevаle. Nikаd više neću proći ovim putem Lаurа. Nikаdа te neću zаborаviti Lаurа, аli nikаd više neću poći ovom stаzom. Sve mi se čini dа hoćeš nešto dа mi kаžeš, nešto što ne želim dа znаm

120


Ines FalkInes Falak, Ploče SEOSKE PRIČE Kiša je i prošle noć i potopila cijelo selo. Marica je mehanički brisala posuđe i zabrinuto gledala u prozor. Brinula se oko toga hoće li i ove godine biti loš urod jabuka i hoće li opet morati odgoditi mijenjanje dotrajalih pločica u kuhinji. Nije ni čula korake susjede koja je ne baš tiho ulazila u kuću. - Mare, jel gotova ta kava, više - upitala ju je smiješeći se. - Ej- rekla je još zamišljeno, sidi, taman san je skinila sa plina. Fani, šta ti se čini oće li nan se kiša smilovat i pristat padat , pitala je dok je stavljala čokoladne napolitanke u staklenu zdjelicu. - Ma, ne znan, čas govore jedno, čas drugo. Moran ti nešto reć, neš virovat. - E, šta je? Nemoj mi reć da se Pekar i Andre opet svađaju oko zemlje, upitala ju je znatiželjno. - Ma, hehehe, šta ti je- reče. Moj Mate je sinoć bio u Dulinoj šušari. Bili su tu još i Iko, Pekar, Andre i Marijo Bebin. Kuvali su neku divljač i kartali. - E, znan, bio je i moj Pave- reče gledajući u kavu koja joj je bila preslatka. - E, pa,- nastavi Fani. Mate je jutros iša obać krave i čujo kako se Beba i Marijo svađaju. Znaš da nema puno od njiove kuće i naše pojte. - E, govori, šta je bilo- nestrpljivo će Marica umačući napolitanku u kavu. - Beba se derala na Marija. Govorila mu je kako je znala da je jadnik i budala , al' da nije nikad očekivala od njega da je aaa…, kako'no je Mate reka, aha, da je tako pedersko đubre. Kaže da je rekla da je samo pitanje ure kad će otić materi i odvest dicu. A, on neka se jebe kol'ko oće i s Dulon i s drugin, nju nije briga. Marica se zagrcne od gutljaja kave i počne kašljati. Fani je pogleda i nastavi - Kaže kako je i rekla da joj je jedino ža šta i' je Tanja morala vidit i da je bolje obadvoji, i njemu i Duli da joj porod bude u redu. I, e, još je rekla da dabogda Duli izgorila šušara. - Isuse, Fani- rekla joj je šokirano, lažeš… - Znan- reče žvačući keks koji je maločas zalila gutljajom kave. I ja san tako reagirala al, kažen ti, Mate je tako čujo. Izgleda da je jadna Tanja dobila trudove od šoka, a Pekar je odveza u bolnicu. Moran ti reć, za Dulu san znala da je neki mutnjak, uvik je bio drugačiji, ispod muča, žentil. Al, Marijo, brate, to ne bi nikad rekla. - U pizdu materinu, bolesnika. Pa di mi živimo, reka bi čovik u najnormalnijem selu, da ovakvi bolesti ima samo daleko, al vidiš ti, Fani moja,užas. Sad ti reci ko je normalan. Isuse, Isuse… - ponavljala je vrteći glavom u nevjerici. -Neću i' više moć ni pogledat. Kad samo pomislin na nji' dva kako se privrću dođe mi... - Znan, jel'da, hehehe!? ! A, tako ti je to- reče Fani slijegajući ramenima. Moran ti ić. Obećala san Mati puru i džigaricu za večeru. - Aj vidimo se sutra onda- rekla joj je prateći je do izlaznih vrata. Sunce je osvijetlilo cijelo selo. Kiše kao da nije bilo. Marica je uzela naramak drva i ušla u kuću. Upravo kad je stavljala drvo došao je Pave . - Ajde, srićon, sunce je malo izašlo. Neka, neka… A, mislio san da će… - Ma pusti sad to- prekine ga Marica u pola rečenice. Moran ti nešto reć, neš virovat kad ti kažen.

121


Olga Naumovska, Bitola

ЗОШТО!

ЉУБОВНИ АКОРДИ

Зошто зборови заскитани

Нем крик...

Сон везат сладок неуморно...

Се слуша…само еден нејасен акорд

Смирете се бранови луди,

од жиците на виолината...

Што некогаш туѓи сте биле...

Во контурите од зениците, толку тажна и сама

Сенки во животот беден

во мигот подолг од животот на една искра,

Зракот ќе ги стопи...

неми слики од духовна пигментација...

Со чекорот на времето,

Небото плови низ мирно море,

Нова искра на мудрост...се гаси

го затворам прозорецот од погледот

од сивиот облак на подсвеста...

станувам господар на убави сништа...

Ко заскитан метеор,го барам домот

Таму и сонцето е распарчено од сиви облаци...

На раскошните одаи од срцето...

Од прегратките на црвениот јоргован

За да се вселам,

украдив мирис,од допирот на твоите раце

Да станам господар на цветната градина

топлина ко сончев зрак...

Од твојата душа...

Само очите и филигрантскиот брош

Таму е тивко и мирно...

светат ко искри во мракот...

Со танцот на ноќната тишина,

Мислите мои,како скриен свет на твојата убавина

Килим цветен распостилам Во пазуви твои се прикривам Во сонот се разголувам Со гласот на влубените те повикувам

Со срце потрошено од љубов.

Нежна и кротка,возбудлива и тајнa... Во светот на љубовта од соништата, Со поглед те допирам во игра од страсти... На твоите едра, птицо крилата, Името мое ќе стои,за да те пронајдам во ноќта... Ако заборавот е игра, Јас никогаш нема да заиграм!

122


Svetionici prošlosti Dušan Dojčinović, Leskovac

Široko plavetnilo pučine, smenila je tmina. Brod je lomio talase, vozio putnike iz dalekog Njujorka. Na palubu je izašao čovek, od nekih svojih trideset i devet godina, rukama se uhvatio za šipku, što je delila palubu, sa sad širokim crnim morem, i po nekim odblescima svetla, što je bacao svetionik. Pomalo zamišljenog pogleda, zagledan u tirkiznu boju svetionika, boju što ga je podsećala na suknju kakvu je nosila njegova žena, kćerka bogatog Srbina nastanjenog u Čikagu.

Miris kajsija, soli, mora, kao i breskvi iz obližnjeg voćnjaka u luci, budili su u Jovanu, neobičnu vrstu nostalgije koja se mogla porediti s onom kada se letnji raspust približavao kraju, pa se treba opet sastati sa drugovima iz škole.- Mlad čovek od nekih dvadeset šest godina u mornarskoj bluzi suv, ali žilavih ruku, bacio je sidro u more... Sidro se zakotrljalo i uz zvuk ,,pljas! Pogubilo u tišini. Onda taj isti suvonjav mlad čovek, spušta dasku na beton trotoara luke, i daje mu znak da su se usidrili. ,,Good bye Mr. Jovan, govori mu. Good bye, kaže mu i Jovan, i jednom nogom kroči na tlo, posle punih petnaest godina. Niko, sem Jovana, nije mogao da shvati ushićenje, kada je stupio na tlo beton svog zavičaja. Baca pogled na svoj časovnik, što mu je kupila Mary - Marijana za njihovu desetegodišnjicu braka. Gde je život sve plovio, upita se Jovan, i čemu tolika briga, kad je sve onako kako je On zamislio. Diže pogled ka zvezdama, kojih ima kao pčela te avgustovske večeri. Još jednom baca pogled na časovnik 9. Dole u luci, grupica od desetak taksista, dokono je poput galebova, malo je posla. Jedan od njih sedi navaljen na prednji trap crvenog mercedesa i ozbiljnog je pogleda zagnjuren u dnevnu štampu. Jovan prolazi mimo njih, i školski drug, taksista ga ne prepoznaje... On ne insistira da se pozdravi, već žuri u drugu ulicu levo, visoka kuća u belo ofarbana, ulazi otvara vrata i odlazi u tesno dvorište spustivši se prvo na tri stepenice a potom na dve zaklonivši svoj šešir od divlljih ruža, koje su obrasle. Majka sedi na hoklic i iz nekakve posude prebire neko zrnevlje nalik pasulju. Tako mu je spremala ručak. Jo, Jovane. Zastaje joj dah. - Jovane, sine uspeva da izusti i ne grli ga no u bunilu trči do vrata prizemne kućice. Dragoje, Dragoje! - Došao nam Jova. Otac baca nedopušenu jeftinu cigaretu, izlazi napolje i grli ga. Ćuti. Uspeva da iz oka iskotrlja par suza, a majka plače i ne krije suze. Gde ti je Marijana, ozbiljno će otac? Dojadio mi je da mi zadnje tri godine prebacuje kako sam zahvaljujući njoj i njenom ocu opstao u Americi. Sin Jovana i Marijane ostaje kod majke. Jedino će Markovih dvanaest godina, boleti još dugo, dugo godina, boleti još, i goreti kao svetionici prošlosti.

123


Svetlana Lazarevska, Rankovce (Makedonija)

Oktobarsko jutro Oktobarsko jutro, Kolodvor, peroni i putnika malo U praznicnom danu. Već je zora svanula i odnijela mrak I sanjive oči Nakon duge noći I drhtaj u duši i nemir u srcu. O, Zagrebe grade Tu sam eto ja, A bileta nemam Budim se iz sna! Još pitanje stoji dali on postoji? Dali će mi prići ili će otići??? Zapričah se eto, al je bilo sve to! Oktobarsko jutro Svijedok mi je tome Otišla sam njemu Kao svoj svojemu. Prođoše minuti Kao vječnost dugi, A što ako meni priđe netko drugi? Napokon ga vidjeh sa prosijedom kosom, izlazi iz magle prilazi mi lako ko kad vrijeba plijen, s osmijehom na licu, a pogled mu sijen. Učini se meni da ga kao poznam Otišla ja nisam nikada od njega, A godine jesu Odmakle za nama... Kako sam mogla tako Ja na put poći sama? Oktobarsko jutro Tam na kolodvoru U sviježome zraku Osta deo duše, A zapisa srce svoju Noćnu moru. Godine su prošle Ja još uvjek čekam Kao one noći... O, ljubavi moja, Čežnjivo te zovem u to novo jutro i naše proljeće!

124


Renata Pencova, Štip

Моето најљубовно писмо... До непозната адреса! Незнам како да те наречам, па ќе те викам мој. Иако тој никогаш не беше МОЈ. Бевме двајца туѓинци кои немаат што да споделат, немаат што да кажат,немаат што да подарат.А, сепак имавме илјадници недоискажани мисли,но немавме право да зборуваме.Имавме милиони незавршени погледи,но секогаш другите незаситени души ни ги одземаа.Имавме безброј непроспиени ноќи ,но никогаш не изустивме ниту еден збор за сопственикот на нашата несоница.Отворените рани болат и печат, а заштитата секогаш ја баравме во истопениот мраз на меката перница.Врелина од емоција,поплава од изгубени денови,белези од врела страст распослани на нашите улици,нашите места, градови, спомени,нашите тела.Самите ги разбудивме заспаните надежи некаде длабоко во нас, а потоа тие врескаа за допири ,но немавме храброст и се спротиставиме и го доживеавме бегството од рајот во пеколот.Баравме лек за да се излечиме од епидемијата од која боледуваше нашата душа, но никако не го пронајдовме.Баравме место каде никој не знае,никој не прашува и никој не забележува каде ќе можеме со нож да ја пресечиме душата и да ја фрлиме на ѓаволот.Залепени,згужвани,непреболени спомени прелетуваат како птици низ умот и создаваат јазол кој станува уште поголем и истура крвави залези на болка.Спомените се топат во твоите валкани раце,ги убиваш полуживите никулци на радост, свилените, бели крилја на занос ги грабаш и крадеш за да се ослободиш од твојот лазур од солзи.Полека ги ставивме синџирите на рацете затоа бевме сигурни дека слабата светлина од фенерот е измама од нашите погледи да порасне некоја искрена нежност.Насекаде лебдее мирисот со кој ни ги отвара сетилата и перформансот на љубовта станува недостоен.Ѕвездите се сведоци за нешто што требало да се случи,но не се случило.Пишувавме писма до месечината за да ги доживееме нашите прегратки, но нашата месечина никако не ги исполнуваше нашите желби.Баравме човечка потреба од саканост а добивавме прекриени,превртени погледи,ладни,лажни воздишки и неотварливи сништа.Тапите удари на срцето не потсетуваат на понорот во кој живее тагата.Зборувам за НИЕ, а не постоевме бевме и сме ЈАС и ТИ.Имавме и немавме, баравме,сакавме, се браневме,се криевме,избегнувавме, срамевме,клеветевме, посакувавме и останавме туѓинци кои си го знаат само името.Но велат вистинската права емоција е сретнувањето на погледите, а ние тоа го доживевме.Ако ти не постоеше ќе бев приморана да те измислам. Сега барам враќање со надеж за некое потполно остварување, но нема враќање сега има смирувачка точност а тоа е суровата реалност.Се прашувам дали некое наше следно видување ќе донесе соединување на виорите понесени од длабочините.Мракот во прегратки ми лежи и става некоја искината светла маска се со цел да подари магии кои усните ќе ги остават без зборови.Сега кога секои мои избегнати погледи би се претвориле во бакнежи таа личност би била најсакана.Ова не е ништо туку чекор кој помога да пораснам.Очите искапени во бојата на костенот се виновни за се.Го сакав кога не беше време за сакање, кога беше време за страдање и умирање од болка.Го сакасв кога ме убиваше со зборови и косеше болка.Го сакав тогаш и никогаш повеќе.Дојде и замина, но остави безброј причини за насмевки.Нашето време помина но доволно добро го стопли срцето и тоа никако да олади.Барај ме кога сонцето ќе добие црвена,срцева боја за да се гледаат најубавите зајдисонца. Од таа што не те познава

125


Ljiljana Vujić Tomljanović, Gradiška

ŽIVOT JE LJUBAV Dio smo moćne, pozitivne energije, koja stvara i pokreće svijetove, a koja se može označiti kao potpu-nost, ili kao čisto osjećanje, osjećanje Ljubavi. Ta energija djeluje putem talasa ili vibracija, što znači da smo i sami vibraciona bića, odnosno bića, čija kreativna snaga i moć, naš život, naše pistojanje, zavisi od te iste energije. Da li ćemo i koliko biti uspješni ili neuspješni, zadovoljni ili nezadovljni, zavisi od toga, kakva ćemo osje-ćanja iz naše duše – iz mikro-kosmosa, odašiljati u makro-kosmos. Zato svi čeznemo za Ljubavlju, čak i onda kada toga nismo svjesni. Ako nas neko ubjeđuje riječima - znaš li koliko te volim?!, razmislimo o istinitosti te tvrdnje. Ubjeđivanje, povisivanje tona..., nastaje u trenutku bijesa zbog nesigurnosti, nepovjerenja, sumnje..., i ništa od toga nije na frekvenciji ili talasu Ljubavi. Takva, negativna stanja, ne mogu donijeti ništa, osim istih takvih, negativnih stanja. Ako roditelj svu pažnju posvećuje dobrobiti svog djeteta, što označava Ljubav, dijete će to osjeiti, i ljubav uzvratiti ljubavlju, jer istinska ljubav ni kod koga ne nailazi na otpor. Ako roditelj pak pažnju posvećuje nečemu što mu se kod djeteta ne sviđa – loše ophođenje, odijvanje, učenje..., posvećivanje roditeljske pažnje tim, neželjenim stvarima, u roditelju izaziva strah, zabrinutost, ljutnju, bijes.... Neželjene stvari (ružne stvari) kod djece izazivaju otpor, protivljenje, jer uvijek slično privlači slično. Pokušajmo razgovorima i sticanjem povjeranja povratiti pozitivna osjećanja, na što će dijete obratiti pažnju, te će zadovoljstvo biti obostrano. Svako dijete, kada se prvi put susreće sa zvukom jezika, odnosno sa zvukom riječi, ono osjeća ako postoji dihotomija, tj. razlika između riječi koje roditelj izgovara, i vibracije ili ritma (muzike, intonacije), koju te riječi proizvode. Djetetu je vrlo važno da roditelj bude u skladu, odnosno, da izgovara ono što misli i ono što osjeća. Svako slovo, pored toga što ima svoj specifičan oblik, ima i svoj poseban zvuk, tako da je svaka riječ i rečenica, skup zvukova koji imaju ritam,

definisan obaveznom primjenom intonacije, akcenata, dužina..., a što se zove muzika. Muzika, osim toga što je kombinacija zukova i ritma, može biti definisana kao jezik emocija i duše. Zato, muzika jezika, zajedno sa emocijama, aktivira dušu čovjeka... Slova su po svojoj jačini, slabosti, prodornosti, nježnosti, kompleksnosti, ili pak jednostavnosti, poput ljudi. Postoje recimo, ,,predostrožna“ slova, koja se izgovorom vežu sa drugim slovima samo sa svoje desne strane (desno je simbolika Božje prirode, tj. unutrašnjosti čovjekove ili vječne duše, simbolika sunca, svjetlosti...), ne dozvoljavajući da im druga slova naruše prostor, odnosno, ona od drugih slova imaju distancu (dalija, rada, tata...) od lijeve strane (lijevo je simbolika vidljivog i marginalnog, tijela, simbolika sjene, mjeseca), štiteći na taj način svoje unutrašnje biće od negativnih uticaja faktora okoline. Kad izgovaramo slovo S, osjetimo kako njen (njegov) zvuk dolazi iz dubine nas. Kad izgovaramo riječ odnosno brojku SEDAM(7), što je simbolika Boga kao Vrhovnog bića, njihov(njen) zvuk, navodi nas na riječi ili pojmove alfu i omega, odnosno, na pomisao o stvaranju, o početku i kraju stvaranja, ili, drugčije rečeno, o savršenom stvaranju, koje označava: punoću ili cjelinu, ili jedinstvo, APSOLUT. Pokušjmo i uvjerimo se... Sve to, navodi na genijalne zaključke: Da stvaramo pomoću zvuka ili zvukova! Da je Ljubav pokretač stvaranja! Da je stvaranje pokretačka snaga života! To ujedno znači i, da negativno stvaranje (,,stvaranje nastalo u trenutku neugodnih osjećanja) i nije stvaranje, nego ,,mlaćenje prazne slame“; čak, reklo bi se, da je to – razaranje. Kada u sebi osjetimo sklad, odnosno ljubav, i pri tom upotrijebimo riječi, one će tada biti tonirane onim zvukovima, koji stvaraju dobro(bit), odnosno, stvaraju Život po mjeri čovjeka, jer Život je Ljubav!

126


Danijel Apro, Novi Sad Objektivno informisanje Matorog Janoša Krčao je tranzistor. Krčao je SHARP tranzistor prošvercovan sa “Sajma tehnike″ u Dizeldorfu 1976. godine, u okviru spektakularnog poduhvata Matorog Janoša. Ali o vlasniku tranzistora nešto kasnije… Jer tamo, dakle u tom SHARP tranzistoru, u sekciji koja donosi zanimljivosti iz sveta, veka, vaseljene i svega ostaloga, govorilo se – i krčalo! – o jednom neimenovanom visokorangiranom menadžeru jedne neimenovane multinacionalne kompanije. On je, valjda, dobio otkaz na svom dolarski sedmocifrenom poslu zato što se – u svojoj nabudženoj kancelariji s portretom Henrija Forda i pogledom na jezero Mičigen – švrćkao unaokolo u zelenim pamučnim gaćama (kaže da ga je to smirivalo), a što je opet od strane odgovarajućih organa protumačeno kao Hostile Invironment Sexual Harrasment. Pravila su pravila. I baš kada je nekakav ekspert pojašnjavao modalitete tog Sexual Harrasmenta, meni se natrenutak bilo učinilo da se voz u kojem smo se nalazili malčice pomakao. Učinilo mi se bilo. Voz se nije pomakao. Ostao je nasukan na staru Somborsku prugu na Telepu, ambiciozni poduhvat Marije Terezije na jugozapadnoj periferiji Novog Sada. Ni tranzistor – kad smo već kod toga – nije se pomakao iz ručerdi koje su ga stiskale. Dalje se iz tog tranzistora (kroz te ručerde koje su ga stiskale) javljalo kako u sudaru vozova u Kini niko nije poginuo. Više nije vest ako neko pogine? Pa onda kako Vojska Okeanije slavi godišnjicu krvave okupacije izmišljenog ostrva Samsara, te na kraju kako se za titulu fudbalskog šampiona Kraljevine Kambodže bore Vojni i Policijski klub. Nisam uspeo da čujem trenutnu gol-razliku, jer mi se nanovo baš bilo učinilo da se naš voz na staroj Somborskoj pruzi na Telepu pomakao. Učinilo mi se bilo. Radijske vesti trebalo bi da izbegavaju prekomernu upotrebu brojeva… Na kraju će biti da se to pomerila kompozicija koja je stajala uparkirana paralelno s našom. U jednom trenutku koji matematički teži nuli, nije se znalo koja se to kompozicija tačno odvija, ako znate o čemu govorim. Ja sam sedeo naopačke (hoću reći: da se naš voz zaista pomakao, putovao bih unazad) i celo to upitno kretanje posmatrao sam u očima Matorog Janoša. U očima Matorog Janoša, očima crvenim i prenapregnutim, očima kakve je imao još jedino Hari Rednam iz perioda u Portsmautu. Matori Janoš još uvek je stiskao taj glupi SHARP tranzistor prošvercovan sa “Sajma tehnike″ u Dizeldorfu 1976. godine. Još gore, tranzistor je napipavao skoro pa erotičnim manevrima, i to onim svojim debelim belim prstima. Jebote, kako su samo bili beli! Da, ti njegovi prsti bili su izrazito beli, kao da ih Biljana

beleše na Ohridskite izvori, kako smo nekada pevali na časovima Muzičkog obrazovanja i udarali u metalofon kao popizdeli. Ali još onda, onda kada smo udarali u metalofon kao popizdeli, u dubini svoje male, dečije, gotovo nikada dosledne duše, znao sam da je Matori Janoš mnogo više nego što se to da nasluti na osnovu prvog pogleda upućenom ka toj hrpi nabacanih molekula, neskladno raspoređenih oko harirednapovskih očiju prveklase. Matori Janoš zapravo jeste jedan “preživeli fosilni ostatak”. Da, takve stvari postoje. Matori Janoše jeste savršeni dokaz teorije Viljema Barouza da je beli čovek (u smislu coccasion) nastao od albino nomada iz pustinje Gobi. I sad, ne sećam se ja baš najbolje te priče, te Barouzove teorije, ali kako sam ja shvatio (ili još verovatnije – izmislio) sve je počelo u toj pustinji, pre mnogo (ili samo nekoliko) ponovnih rađanja kosmosa. Jer u toj pustinji Gobi, ako niste upoznati s tim delom sveta, postojao je jedan Utvrđeni Grad. U njemu je živela gospoda i služila se nektarom i ambrozijom u izobilju, dok su van zidina Grada obitavali radnici, seljaci i poštena inteligencija koji su uglavnom – jeli govna. Da, definitivno sam ovo izmislio… I sad, nepovezano sa dihotomijom Utvrđenog Grada, u tom je (kao uostalom i u svakom sledećem) kosmosu vladalo veliko neprijateljstvo između Zapadne i Istočne Koreje. Što naizgled nema ama baš nikakve veze s Matorim Janošem. Međutim, kao što je poznato, svetovi se u svakoj svojoj reinkarnaciji ponovljaju, ali i blago (ređe naglo) distorziraju, što je sve vezano za nekoliko višeznačnih determinišućih faktora, na ovaj ili onaj način povezanih s pojmom karme (u širem smislu). A karma je, inače, jedan vrlo komplikovan alat i u svom najprefinjenijem obliku može se sresti pojavom Erla Hikija iz serije “My name is Earl”. Al’ ‘oćeš! Ti Korejci – jednako Istočni i Zapadni – nikako da poveruju u Erla Hikija i karmu, tako da su osuđeni da u svakom uzastopnom univerzumu proživljavaju isto ono dosadno i zbunjeno trajanje, koje neminovno vodi u vreli sukob čije se početne iskre niko ni ne seća. U sukobima su sećanja sasvim kratka. Jedan savremeni mislilac Rodni Troter iz serije “Only Fools and Horses” ovu pojavo objasnio je rečenicom: „Ako reinkarnacija zaista postoji, poznavajući svoju sreću, verovatno ću se ponovo vratiti u obliku sebe“. I tako se, rodnitroterovski, uvek potrefi da te dve nesrećne Koreje zađu u nuklerni rat. I svakog bogovetnog puta u tom hemijskom konfliktu neki se brkati zastavnik prve klase iznervira skorim saznjanjem da njegova četrnaestogodišnja ćerka sluša popularnu muziku iz druge, dekadentne, mrske i neprijateljske Koreje, pošteno se zapije i jednu bojevu glavu pošalje u pičku materinu! Tačnije u pustinju Gobi. I tako potpuno razori Utvrđeni Grad. Sva ona silna gospoda po persijskim tepisima isprosipa svoja lanom nauljena creva, a preživi samo radništvo, seljaštvo i poštena inteligencija.

127


Oni, pak, poblede od muke i radijacije, i pretvore se u vibrantni čopor lutajućih albino nomada koji će svoju novu postojbinu naći tek nekoliko stotina godina kasnije na Farskim Ostrvima. A utom i Atila Bič Božji otkrije Evropu i sva dalja istorija je jasna i linearna. Sve je evidentno, kao mormon na biciklu. Beli varvari su na ovom kontinentu karmički neizbežni, a izgleda da je plastična svrha Matorog Janoša da građane, muškatle i ostalu stoku podseća na naše albino pretke, te da življu Telepa javlja najnovije vesti iz zemlje i sveta. Matori Janoš življu Telepa javljao je najnovije vesti iz zemlje i sveta putem zadivljujuće harmoničnog krčanja njegovog, već pomenutog, SHARP tranzistora prošvercovanog sa “Sajma tehnike″ u Dizeldorfu 1976. godine. Dok ovi čekaju da se kompozicija na staroj Somborskoj pruzi na Telepu bar mako pomakne. Eto, onaj neimenovani visokorangirani menadžer u zelenim pamučnim gaćama postao je hipik i preselio se na Nepal. Puši, kažu, lokalne eterične travke sve dok mu oči ne postanu crvene i prenapregnute, kao oči Harija Rednapa iz perioda u Portsmautu. Vojske i dalje slave godišnjice okupacija, smrti i razaranja na svim izmišljenim ostrvima koja funkcionišu po pravilima karme, Samsare i Erla Hikija. O fudbalskom šampionu Kraljevine Kambodže odlučuje međusobni skor, a ne gol-razlika. Na Telepu ne postoje vozovi. Samo pruge.

128


Janković Zlatica, Braničevo

Otkucaj srca Čuvam te u srcu. Čujes li? Lupka,lupka,lupka… Moje reči plove na povetarcu. Otkucaje nisu nadjačali. Ostaju sakriveni na dnu kutka. Čuvam te u srcu. Čujes li? Tapka, tapka,tapka… Otkucaj se oseti u poljupcu. Slatke snove sniva. Smiruje k’o uspavanka. Samo kad sam kraj tebe, osetim da sam živa. Otkucaj srca odaje, da nada mnom vladaju emocije. Otkucaj mog srca, Nek’ tvoje srce dozove.

129


Aldijana Uzunovic , Sarajevo

Alegorija pećine Tata, vidi, tvoje oči su kao kocka Tata, vidi, tvoje tijelo mi je strano Tata, to nisi ti Gdje je tvoja sjena? Zašto me ne čuva, Zašto me ne grli , Zašto mi dopušta da idem prema ovom svjetlu? Tata, Spasi me To nisam ja, To nije tvoje dijete i tvoj uspjeh Prže me ova vrata Edena, Tata, Dodaj mi tu tamu iz tvojih ruku Prospi je oko mene, Daj da ne boli Šalješ mi svoje snove, Uzdižem ih visoko, prema nebu, Nad prašinom i pepelom Promišljam s koje planete Dolaze ove nakaze, Ovaj strah Smiješe mi se Kao crni ofucani šešir kojeg, tata, stavljaš da se sakriješ Vraćam ti se, tata, Obućen u dim cigareta Iz one noćne more Gledam te dok tvoje biće leluja iza ogledala, Duhovi prošlosti lete prema mojim stopalima, Klanjaju mi se Grlim tvoje prisustvo, Stavljam glavu na tvoje grudi Čujem otkucaje, I moje I tvoje Pitam se koji će stati prvi

130


Jelena Mitić, Leskovac

Izašla iz forme Moja je poezija već odavno izašla iz forme; sada gricka čips i gleda rijaliti programe, kaže hoće da upozna ljude. A ja prosim na ulici, precenjena, hoću da upoznam život. I on je starac koji se ne predstavlja, samo baci sitniš, katkad prođe namršten i okrenute glave, kaže gledaj svoja posla i otera dođavola; pa se posle čudi što smo sklopili ugovor s đavolom, klipan.

131


Renata Bencek, Beli Manastir

KORAČATI PO TVOJIM DLANOVIMA Poželjela sam koračati po tvojim dlanovima. U pjesmama što pišeš biti tvoja muza. Htjela sam ljubav tvoju u sebe prenijeti. Pa da pogledom tražiš samo moj pogled. Poželjela sam te, po ne znam koji put, vratiti na ono prošlo. Na one trenutke što bivaju mili ... I sjećanjem neprolazni. A kao da te za rukav veste vučem, ti ne želiš slijediti moje stope. Koliko puta te pratim ... Ne koracima, već tragovima što ih pišu moje pjesme ... Koliko puta te upitam, želiš li biti moj dodir drhtaja, one slatkopodane čežnje ... A ti šutiš. Kao da si nijem. A moje je ime Tišina. Tvoj negovor me umorio. Umorile su me te podane šutnje. Mada su sjećanja ponekad ponovno unikatno rođena. I divim im se kakvu su ljepotu doživjele. --------------------------------------------------------------------Sada pogledom tražim nešto tvoje ... No opažam samo prokletstvo naših sjena. Udaljuješ se. Razlog ne znam. Slutim. Tek slutim. A poželjela sam koračati po tvojim dlanovima. Pružiti ti se nadohvat. Da neumoran imaš kraj sebe mene koja ti se podajem poput gejše. Svoja htjenja sam tebi željela darovati kao da ti ne biraš sam svoja ...

132


I sada, samo sebe pokušavam spasiti od svih šutnji. Pa pišem kako želim koračati po tvojim dlanovima, da osjetiš moju nazočnost. A tako sam tiha. Kao prašina. Ne čuješ me, ne ćutiš me. Pritajim se. Ponadam da će me jedna zraka svjetlosti obasjati i vidjet ćeš moj trag ... A slutim kraj.

I s tvojih dlanova otresem se nevidljiva tvojim očima. Nevična vrisku. Jer moje ime je Tišina. I sada već od sve nijemosti postajem umorna. Umorena od vlastitih čežnji, a izgubljena izgubivši tebe. Trudim se zaboraviti. Zaista se trudim! Pokušavam ne poželjeti više biti na tvom dlanu riječ. I obećajem samoj sebi; ovo je posljednja pjesma koju tebi na srce stavljam. Ne sudi njoj, presudio si već meni. I sebi ćeš kada shvatiš da na tvom dlanu piše -TIŠINA. Tišina, rekla sam!

133


Mladen Vukšić, Split

Nešto veselo, s harmonikom 1 Brat je rekao „idemo točno u osam“ i tako je bilo. Auto miriše po mentol bombonima i vodici za poslije brijanja. Vozimo se polako i pričamo o njoj. Zapravo ja pričam, stari odgovara, a brat je koncentriran na uređaj za navigaciju. „Za. Sto. Metara. Skrenite. Desno.“ Nitko od nas troje nije nikad bio tamo. Valjda ćemo uspjeti naći to malo selo u Istri. Tehnologija je na našoj strani. Možda je to ovoga puta dobra vijest. Kako se približavamo njenom rodnom mjestu, stari se na zadnjem sicu stišava pa ga povremeno zovnem da čujem je li još s nama. Ne spominjem je više. Kažem bratu „Imaš li šta veselo, s harmonikom.“ On se nasmiješi i ubrzo našom metalnom kutijom zvoni Bruce Springsteen. Kad čujem Springsteena čini mi se da će svi naši problemi biti rješeni. Slušam melodiju i pjevam glasno o Mojsiju koji je razdvojio more. Brat se smijulji. Slon mi je prdnuo u uho. Drago mi je da sam ga malo probudila. Nećemo stalno plakati. Ne znam je li ona plakala kad je otišla. Crkvica je okupana mirisom borova i blebetanjem vrabaca. Svećenik započinje propovijed i govori stvari o kojima ne zna ništa. Ide mi na živce, ali toliko je dosadan da me uspavljuje. Malo ću se odmoriti, sigurna sam da nitko neće primjetiti. Okladila bi se da nije prošla ni minuta. Osjetim stisak na podlaktici i čujem Njezin glas.

U jednom bljesku sve se vrati. Opet sam dijete i valjamo se po krevetu i ležimo na toplom šljunku i škakljemo se i smijemo i pjevamo You are my sunshine u čekaonici kod doktora.

2 Zovu te - dođeš. Pitaju te - klimneš. Sjediš iza kao da si ti njihovo dijete a ne oni tvoje. Grintaš samo da pokažeš da si živ. Lažeš sam sebi. A kome ćeš? Voziš se na zadnjem sjedalu prema konačnom kraju. Paklu, čistilištu i raju. Tebi je svo troje je na istom mjestu. Ovaj put nema više nadanja ni odgađanja. Odgovaraš na pitanja, razgovaraš a ne znaš o čemu.

Je li vruće, je li hladno, baš ti je svejedno. Kad kažu: stigli smo, izađeš. Pružaš ruku svećeniku, sjedaš na tvrdu klupu. Vrijeme ide. Vrijeme stoji. Ne pitaš se kome zvono zvoni. Kad spuste ploču sve je gotovo.

134


3 Pismo je stiglo jučer. Adresa ispisana pisaćim strojem i u zaglavlju ime odvjetničkog ureda. Unutra - "Sa žaljenjem vas obavještavamo..." i dan, sat i mjesto. Položio je kuvertu na sudoper i zagledao se kroz prozor u veliki brijest uz prugu. Kratko je otpuhnuo: „Dobro. Znači i to treba obaviti.“ Krenuli su točno u osam. Otac, sestra i on. Samo njih troje, kao i bilo koji drugi dan u posljednjih dvadest i pet godina. Cesta svjetluca od jutrošnje rose, na njoj nikoga osim njih. Otišla je davno, davno, ali nema toga zakona koji može promijeniti da je ona njegova majka. Zašto je to napravila? Opet si postavlja ista pitanja koja je postavio tisuću puta i dalje ne nalazi odgovor. Nikad ga neće naći. Za razliku od njega, sestra svoja pitanja postavlja naglas, ali umjesto oca odgovara automatski robot. On odavno nije tu. Provlače se među malim šarenim poljima nalik zakrpama na velikom obiteljskom prekrivaču. Nekoliko redova kuća. Prozori obojeni modro. Malo niže među borovima je minijaturno groblje i crkva. Sitna je i bijela. Čovjek bi očekivao da će unutra naći Crvenkapicu i baku, a ne sijedog svećenika u lagano požutjeloj mantiji koji pruža ruku uz sažaljiv osmijeh. Ima žutu bradu od prekjučer i malu mrlju od šalše na lijevom rukavu. "Dobro došli", kaže kao da ih poziva na večeru. U crkvici su po četiri reda klupa sa svake strane prolaza. U njima nema nikoga. Zidovi su oslikani freskama na kojima mrtvi i živi hodaju ruku pod ruku, a strop je nisko kao nebo pred oluju. Sjedaju u prvi red. Svećenik započinje službu. Pod čempresima, s vanjske strane sjevernog zida na rubu otvorenog groba sjede četvorica sa patikama na nogama i lopatama u rukama. Sestra drijema naslonjena na bratovo rame. Otac bezglasno plače. Ne može se nikako sjetiti njezina lica.

Obred je gotov, svećenik klekne na jedno koljeno, ustane i krene u sakristiju. U crkvu uđe mlada žena. Po odjeći bi se reklo da nije odavde. Pretoplo je odjevena. Prilazi im sitnim, pamučno laganim koracima kao da je gejša koja hoda po Mjesecu. „Dobar dan. Ja sam Ana." govori dodirujući se na mjesto srca. Sestra se polako diže sa klupe. „Daj da te upoznam.“ kaže i diže dlanove kao da će se ogrijati uz vatru. „Mogu li ti taknuti lice?“ Ana spušta ruke niz tijelo i polako se primakne korak bliže. Smješka se zatvorenih očiju dok joj sestra prstima pretražuje lice. "Mama je ostavila pismo za vas.“, kaže.

135


Slađana Golijanin, Sarajevo

KAD VEĆ IDEŠ

Kad već ideš, tu ostani, Daleko od mog vidnog polja, Da te ne poželim vratiti Kad dođu jutra nova.

Sakrij se na onu stranu ulice Koju nikada nismo prešli, I prekrij svoje lijepo lice, Da ne pokleknem pred njim. Samo stoj tu, zakriven, pokriven, Ne otkrivaj svoje oči nijeme. Jer u njima ništa više Nije ostalo za mene.

NE VODE SVI PUTEVI KA TEBI

Ni glas da pustiš, riječ da izustiš, Ni osmjeh da uputiš, srce razbistriš. Zar tako da me napustiš? Da me samo otpustiš? K'o da me nije ni bilo na javi. K'o da sam samo strašilo u stravi Od kojeg ti se diže kosa na glavi.

Eh, moj dragi. Imaj malo poštovanja prema sebi. Ne vode baš svi putevi ka tebi.

136


Jana Tošić, Bor

Ja imam pravo

Ja imam pravo na rođenje, kada mi je život već podaren, nisam ga tražila, ali ja imam pravo na život kada sam već rođena. Ja imam pravo voleti, ako osetim da ljubavi u meni ima, voleti sebe, voleti nekoga, voleti nešto, ako verujem da nas ljubav održava u životu. Ja imam pravo mrzeti, ako mi ljubav fali, ako sam nesrećna i tužna, ako prijatelja nemam, ako se osetim odbačenom od sveta, jer sam usamljena. Ja imam pravo na smrt, kada mi je dosta života, kada mi je mrak pred očima, Ja imam pravo da ćutim, kada ne vidim razlog da moja priča može promeniti nečije naopako gledište. Ja imam pravo govora, kada sam sigurna da će moje reči nekome značiti, Ja imam pravo mišljenja, da svoje misli za sebe zadržim kada ne verujem da njima mogu nešto izmeniti i kada se bojim reći šta mislim. Ja imam pravo sanjati, čak i da te snove ne ostvarim i kada postanu suviše lažni, moje pravo na snove niko ne može oduzeti. Ja imam pravo da postojim, ja imam slobodu da poletim...

Malo o ljubavi

Tebi, koji me uporno proganjaš u snovima, pišem ovo stidljivo pismo sa jedinom željom – da ga pročitaš. Zašto stidljivo, jer reči u meni se bore da budu rečene sa strahom da će biti odbačene. Ljubav se najlepše iskazuje pogledom. Ja u tvojim očima osećam prisnost, makar i minimalnu u odnosu na moju prisnost prema tvom biću, ali osećam, znam da je meni upućena. I zato se usuđujem da ti, možda pomalo direktno, priznam svoju naklonost tvom šarmu. Poznajemo se u prolazu jedno kraj drugog, i ništa više sem toga. Pa ipak si mi postao drag, slutim, čak i drsko, da sam i ja tebi. A bojim se da ti priđem i priznam to, bojim se da ne bude uzaludno, i da moje slutnje nisu iluzija. Možda i ovo što pišem nema nikakvu budućnost, ali me, bar, teši to što sada znaš zbog čega spustim pogled u tvojoj blizini, porumenim, i ne uspem ništa izustiti, osim osmeha...

137


Srđan Katić, Beograd

Tama I Neće me biti da ti mijem čelo, Osušiću se i pre nego se rodim, Misao će tvoja, kao grotlo vrelo, Pokušaću, mila, da te oslobodim.

Iz tebe ću niknut' kao prva ruža, Na usnama ću tvojim izlistati ja, Važno ti nije što sam delo znoja, Tražićeš način da me razoruža. Uskočićeš u vir što talas beše, S jedne strane nosićeš mene, A sa druge sebe pridržavat'; Ptice će hteti tajnu da razreše, Sleteće na tvoje obraze rumene, Al' mi se nećemo, mila, poznavat'.

II Časak će stati s mesečeva tornja, Orunula ćeš ostati k'o krova crepovi. Strešće se od sebe krošnja gornja, Napuni me voćem, prazni su mi džepovi. Ne ostavljaj me nikada gladnog, Preda mnom su isprazne ceste. Pogledaj u nebo, to se ribe mreste. Poljane su moje od cveća hladnog. Kroz studeni svih noći Što nam tmurno nadolaze, Od svile pogleda postelju rasprostri, Ako imaš snage, molim te – oprosti, I mene sete sada obilaze, Reci: da li ćeš mi doći?

138


III Priseti se, barem, što sam ti bio, I sa kime si noći provodila Kada si me u svoj san dovodila, Jesam li te to ja probudio? Ne, nisam Ženo, to su drugi ljudi, To su čežnje sa drugoga sveta. Ako imaš savest – zakuni se u grudi, Pa makar i ostala samo silueta. Kad voćke popadaju, I kada se teme zapita od sebe, Što li sam ti dao, a da im'o nisam; Važno neće biti što sam, idi sam, Jer nikoga nisam imao k'o tebe, Krv i znoj se u čast daju. IV Eto, sada ostajemo k'o četiri doba, Dve su misli k'o četiri ruke, Mijemo lica svoja o hladne jastuke, U suštini mi smo dva roba. Odnekuda se mi ipak dobro znamo, Ne znam jesu li misli tome krive, Ne znam jesu li one i dalje žive, I dalje po navici u zvezde računamo. Jesam li ti bio, jesi li mi bila, Ko je kome ostao, a ko nikad ne beše Barem zrno neba, ili titraj kapi. Na nebu se zvezda od pada zagubila, Dok ostale zvezde nekom odleteše, Samo oko ostade tamom da zjapi.

139


Davor Krstevski, Kumanovo

Draga moja gospo -36‌ U bespucima ljubomore i sakrivene ceznje u cergama kraj puta

A bila si ...

nasao sam tebe

sva nekako barsunasta pod rukama

umotanu u cebe

nabrekle grudi

sa nekoliko bisera

pokidana postelja

na ogrlici mladosti

francuski konjak i poneka cigareta

i po koja suza u ocima.

osmeh i ples na vrhu solitera poneka suza

A bila si ...

i ti i tvoje oci

kada sam te prv put sreo

pomislih dali si djavo ...

na vratima valova sakrivenu u peni

A bila si ...

draga moja gospo

setim se ovih dana

pomislih o boze dali je to zena

prolazece tvojom ulicom

govorila si tiho

pevusanja tvojeg dok si

ko oci tvoje

sakrivena iza u koritu

no i ostro ko srce tvoje

kupala svoje telo

pila si ledeni martini

spirala sa njega garez noci

cisto da se zna da nisi jeftina

oblaceci ga u nevidljive niti dana i svetosti

A bila si...

i opet pomislim sta si ti

miris prepecene kafe ujutro tek prokipele sa resoa

A bila si ...

u tvojoj maloj sobici punoj uzdaha i neke ceznje

koja se razlivala ko losa maskara po prozorima umornog jutra pomislih dali si andjeo

140


Dragica Ohashi, Japan

Dukati zvezdani

Tamo gde trava spava

Dukati zvezdani Bleštavi nebeski đerdani Po mlečnom putu rasejani Svetle kao dugine lampice Preko nebeske ravnice

Nose pozdrav do male izbeglice Paleta zvezdanih raskošnih boja Prijateljica je tvoja Na modrom svodu hiljade bisera sjajnih Kao hiljadu suza tvojih isplakanih Plove nebeske lađe po širokom beskraju Da opet bace pogled po zavičaju Dukati zvezdani ponesite mene U svoja prozračna krila Da poletim tamo Gde je majka mila Ponesite mene preko rodnog polja Gde božurom miriše cela zemlja moja.

Vlati trave rastu same Na ivici, na parkingu niknu tiho Kapljice rose ih poje Bogato zelene boje Tamo gde trava spava A da li sanja trava? Da li sanja i trava plava mora? Da li sanja pesmu svog zavičaja? Slike pejzaža Peščanih plaža U jutra rana Svežinu Mediterana? Da li puste suzu Reci setne Prijatelj iskren kad se sretne? Guste se polja i livade Prkosno stoje Plave oblake broje Vlati trave su svuda U svakom delu planeta Ovoga našeg sveta.

Trčati prema zvezdama Trčati prema zvezdama Dok one dalekim svodom hode Juriti za senkom svetlosti slobode Trčati bosim nogama po pesku Dok trag se gubi nakon svakog vala A zvezde se čine još dalje i dalje Uhvatiti malenu zvezdu sa neba San je bio svake devojčice Sve dok ne nauče u školi Da su te male zvezde Velike vatrene lopte Što sjaje iz kosmosa.

141


U BESKRAJU BEZ TEBE Poezija Ivana Gaćine (Zadar)

U BESKRAJU BEZ TEBE

RIJEKA I SLAP

Na visokom nebu oblaci se šire carski,

Slap jedan teče, bliješti od sjaja

Sve što je lijepo čini ovaj svijet rajski.

Srce moje ljubav tvoju osvaja.

Ovdje sunce grije, vjetar lagano piri,

Oko nas se druže ljubav, mir, spokoj,

To je sve što treba da mi dušu smiri.

Duša mi se veseli, cijeli sam tvoj.

Okružuju me cvjetovi koje volim brati,

Uši moje slušaju tvoj anđeoski glas,

Gdje god gledam moj pogled se zlati.

Tvoja ljubav vječni za mene je spas.

Šareni leptiri i pjevice ptice me tješe,

U beskraj moje misli tvoje ime nose

Mnoga čudesa u daljini se smiješe.

Spajajući ga skupa s kapljicama rose.

Na širokoj poljani posvuda se gubim,

Ljubav je rijeka za nas koja žubori,

Dođi draga k meni da te opet ljubim.

U srcu mome ime tvoje oduvijek se ori.

Kada svoj pogled prema nebu pružiš,

Kada ovaj slap naraste poput rijeke

Znaj da te zovem da se sa mnom družiš.

Mi ćemo savladati sve prepreke daleke.

Mislim na tebe, gazim zlatne stube, Kad ja ne mogu nek' anđeli te ljube. Suza na mome licu polagano se suši Dok se stari svijet ispod mene ruši. Duša se moja u beskraj sada penje, Tamo me čeka vječno prosvjetljenje. Dođi pored mene, osmijehe mi vrati, Bez tvoga srca moje može li opstati?

142


TEBE TRAŽI MOJA RIMA Moje si proljeće, Od ljubavi naše nema veće. Moje si ljeto, Griješ srce mi oteto. Moja si jesen, Tobom sam zanesen. Moja si zima, Tebe traži moja rima.

Moje srce tebe voli, Bez tebe je puno boli, U grudima mi žarko gori, Za tebe se vječno bori. Moje srce bijaše veto, Tobom sad je zauzeto, Uzburkano k'o more, Prima i šalje odgovore. Moje srce sada miriše Kao voćka poslije kiše

Ocean ljubavi njega kvasi, Tvoja ga ljubav krasi. Moje srce radosno titra, U grudima svira kao citra. Majka priroda sretno klima, Njeno djelo uvijek štima. Moje si proljeće, Od ljubavi naše nema veće. Moje si ljeto, Griješ srce mi oteto. Moja si jesen, Tobom sam zanesen. Moja si zima, Tebe traži moja rima.

143


Dušan Mihajlović, Vranje Možda ću opet pisati noću Ofelija Sve ću moje spaliti pesme

Ofelija želim da kvrariš po mom bolu,

Nek u plamenu izgore do kraja

I krike tvoje u daljini da čujem,

Niko me u tome sprečti ne sme

Kroz jeziv sumrak u tihome molu

I neka me ništa sa njima spaja

Tvojim pogledom večno da putujem. I neka gore jedna po jedna

Ofelija hoću da osetim miris tvoje duše

Stih svaki nek pepeo bude

I u svakom danu da tvoje misli pijem

I bol moja sa njima I želja I nada

Jer ti si sad nema, a moje snove ruše

Nek nikoga više ne uzbude

Putujuće pesme, što ih kao snove krijem.

Uspomenom vodjen bledo se smešim, Tvoje snene usne više ne razumem. U pakao propadam, božanski grešim Reči kroz mastilo prolivam bolje ne umem.

Beskrajna je ljubav koju osećaš. Nepotrebno i namerno laž sluteći,

I neka ih niko ne čita nikada

I poćiću negde gde niko U meni prepoznati neće Pesnika U tišinu neku, Nju sam naviko Mog dobrog druga I tuge vesnika

Ali ako ipak na usnama nekim Ili u srcu nekom nežnom osećajnom Žive moje pesme u snovima mekim Nek ostanu tamo, nek se zovu tajnom

Stojiš u bolu sama, još uvek se sećaš Kako sam te ljubio, od boga krijući.

A u tu ću tajnu svratiti nekad I ja Banuti odnekud is starog pepela

Ofelija ostani u meni.

Ko daleka zvezda što jos jedva sija U snove meke htela ti ne htela

I molim te pusti da s usana tvojih

Čujem stih bar jedan a znam da ih pamtiš Jer ponekad od njih I tobom obojih I da zbog njih često u nemiru plamtiš

Otićiću opet, vratiti se neću Iz tvojih snova u moju samoću Uz crveno vino, bledunjavu sveću Ja ću možda opet pisati pesme noću

144


Lenče Kitanova, Štip Доцна е

Доцна е кога сонцето заоѓа Доцна е кога ветровите насекаде дуваат не можат да се стишат! Доцна е кога месечината се појавува како срп.

А, дали е доцна за повторна средба со тебе? За да ти кажам дека згрешив во изборот меѓу тебе и него дека не знаев да се изборам за тебе го барам изгубеното време со него сакам да ми се врати за да ти го дарам на тебе тоа време е твое и мое таа љубов е наша ,моја и твоја наши се спомените од она лето кога шетавме покрај бистрото езеро цртајќи го срцето на нашата заедничка љубов врежаните букви на тополата во паркот М и Г Да, доцна е во твоите раце се наоѓа ангелот на вашата љубов твојата и нејзината плодот на таа што те сакаше таа што ја ценеше твојата добрина и а, јас, јас заминав без збогум , без да побарам прошка од тебе, оставајќи те на ветроманијата да те однесе и да, те однесе на право место кај неа затоа што таа те сака а, за мене е доцна да те барам да се извинувам на тебе да, доцна е и да си простам самата на себе!

145


Litice Autor: Emina Goletić, Tuzla

St

ružem nožem đem sa dna tegle. I mrzim ovu tišinu istovremeno. Radim te dvije radnje posljednja tri minuta. Stružem. Stružem. Stružem. Samo da nema ove tišine. Zašto više ne podnosim ovu tišinu? I zašto će lupkanje noža o teglu to da promijeni? I zašto neće? Kako te mrzim! I zašto više ne vidim tvoje dobre strane? Zašto si mi postala samo zlo i opanak? Kako mrzim tvoj smijeh kad pričaš sa drugim ljudima! Zašto više pričaš sa drugim ljudima nego sa mnom? I zašto se smiješ kad pričaš sa drugim ljudima? Zašto sam zaboravio kako si se smijala sa mnom...? Kako je to samo davno bilo, taj smijeh i tvoji zubi i tvoje usne razdvojene i grleno „hahaha“. Nemam više đema i nemam više šta da stružem i nemam više šta da radim. Šta radim u tvom životu? Postao sam tabure oko kojeg prolaziš, koji zaobilaziš u širokom luku da se ne udariš u mali prst. Postao sam voditelj dnevnika pred kojim šutiš i bleneš u njega. Postao sam soba u kojoj si ti samo goblen izblijedio od sunca koje je uvijek udaralo na isti način, sa iste strane već godinama. Samo si tu. I samo postojiš. I više ne živiš. Samo dišeš i šutiš. I samo se izmičeš. Kad sam te zadnji put dotakao? Kad su zadnji put moje ruke zagrlile tvoje tijelo? Ne sjećam se ni kako si izgledala pod mojim rukama. Ne sjećam se ni da li želim da se prisjetim. Perem tanjire i čekam da se vratiš. Gdje si uopšte? Zašto nisi tu kraj mene? Bila bi ista tišina. Bilo bi manje prostora u ovoj kuhinji. Možda bi smo se i sudarili. Možda bi me barem pogledala. Možda bih te dotakao. Gdje si koji kurac!? Gdje!? Zašto nisi tu kraj mene gdje ti je jebeno mjesto!? Zašto si blijeda sjena same sebe i onoga što si bila? Zašto nisi odrješita i glasna? Jesi li? Nekim drugim ljudima? Nekom drugom muškarcu? Jesi li sve to nekom drugom evo sad dok te čekam da se vratiš? A zašto te čekam? Šta ću reći kad otvoriš vrata? Sve. Vjerovatno sve. Trebao bih sve da ti kažem. *** Jednom sam rezala pile tupim nožem. Pokušavala sam odvojiti meso od kostiju. Tad sam poželjela da smo kost i meso, a da je sve ostalo tup nož. Sad smo sljepljeni jedno za drugo k'o kost i meso. I tišina nas obavija poput sluzi. I tišina me pokušava razrezati podjednako sporo i mučno kao tup nož. I pitam se da li postoji neko u paralelnom univerzumu gnjevan kao ja onaj dan i upravlja tim nožem. Osjećam se kao riba kad sam pred tobom. Pokušavam da otvorim usta i da kažem nešto. Izađu riječi poput „zdravo“ i „ćao“ i „kupi mlijeko“. U svojoj tišini ja ti govorim velike i sve bitne stvari. U mojoj tišini ti znaš sve kao što si nekad znao i u stvarnosti. Znaš sve o meni i nisam ti stranac. U tišini znaš za pile i za nož i znaš kako mi je teško. Naveče kad spavaš ja sjednem pored tvoje glave i pričam ti sve što preko dana nisam. Pričam ti kakav mi je bio dan i čemu se radujem i čega se bojim. „Bojim se da sam ti dosadila. I ne dotičeš me više. Ne pokušavaš da me nasmiješ. Ništa me ne pitaš. I kad odem ne pitaš me gdje sam bila niti s kim. Bojim se da ti je svejedno. Bojim se da će ti biti svejedno ako se ne vratim čitav dan i čitavu noć ili ako se ne vratim više nikada. Bojim se da jedan dan otvorim vrata i sretnem tvoj kofer na hodniku ili ne sretnem nikoga u stanu. Bojim se da ću lagati sebi da taj dan duže radiš pa ćeš doći naveče, a nisi se stigao javiti da ćeš kasniti. Bojim se da ću tolerisati to kašnjenje danima dok ne shvatim da si pokupio svoje knjige sa polica i da nema više tu čak ni tvojim ruskih romana.“ Pretvorila sam se u klupko straha koje plače osobi koja spava pored nje. Pretvorila sam se u bezdan koji je željan da vrišti.

146


Pretvorila sam se u jetima koji je željan da mu bilo ko pruži ruku. I bojim se da ću pružiti ruke bilo kome ko ih želi jer će možda neko htjeti da me sluša kad pričam, jer će možda neko htjeti čitati moje priče koje nisu ogrnute snijegom Rusije niti njihovim bundama. Moje priče su samo o šutanjima, tišinama i nedostajanjima. Moje priče su željne da budu o sreći, ali ne znaju. Znaju samo o prazninama i daljinama među ljudima koji su jedno pored drugog. *** Čitao sam knjigu kad je ušla u kuću. Rekla je: “Zdravo.“ I ja sam ozdravio. Stojala je na vratima i gledala u mene i opet sam se sjetio goblena. Onda je rekla nešto o tome da ide ostaviti stvari i nestala je u drugoj sobi prije nego sam otvorio usta da kažem, a htio sam da joj kažem sve. Šta ako pomišlja da ode? Šta ako neću više imati priliku da joj kažem? Šta ako izađe iz sobe sa koferom? Otišao sam za njom. Isto kao i svake večeri, već je legla na svoju stranu kreveta okrenuta leđima. Već se pravila da spava. Raspremio sam se i legao. Gledao sam u njena leđa i molio u sebi okreni se, okreni se, okreni se. Nije. Onda sam joj okrenuo leđa i čekao. Disao ravnomjerno. Pretvarao se da spavam. I čuo sam šuškanje plahti. I znao sam da je sjela pored moje glave. I tačno sam znao kako se skupila i kako je obgrlila koljena rukama. I osjetio sam po micanju madraca da se lagano klati naprijed- nazad i čuo sam da šmrca i znao sam da plače. I znao sam da šuti. I znao sam da je tako svako veče. I šta sam mogao?

147


RUŽICA PETROVIĆ, NIŠ

TIHOVANJE nа mom čelu udomilo se nebo vučem gа sа sobom gаzeći preko glibа povrаtkа nemа životu obesilа sаm se oko vrаtа izа mene mаrširаju glаd žeđ isčekivаnjа nаdа verа u čudа verа dа je beli аnđeo ispred mene dа svetlost stаvljаm nа rаne

URAMLJENA NOĆ u usta verujući dа imаm suze reč i utehu nestvаrnа je ovа sobа sа zidovimа koji rаstu rаstu rаstu menjаm mаsku i bežim

bežim bežim počinjem dа se bаvim vedrinаmа

mesec presekаo reku nа polа zvezde nа dnu ličile su nа sаće slikаr je nа plаtnu nаslikаo sito i po njemu prosuo mrvicu bolа kаp krvi skliznulа je do rаmа noć je bilа krаtkа zа rаnjenu pesmu

učim

148


Ljiljana Popović, Knjaževac

PROZOR GLEDA NA ULICU

Prozor gledа nа ulicu -sа mogućnošću dа pretrči izа svаkog pogledа nа drugu strаnu vremenа u izgubljenoj priči (rаstežući zlurаdost i udlаnovаnu smišljenost), dа čučne izа prekobrojnog električnog stubа i izmokri istinu sа obimа uhodаne stvаrnosti, tаčkom u sаm centаr zrele krhkosti. Prozor čkilji nа ulicu izmаgljeno -kroz nаlаkćene mrvice nа isplаženu koru hlebа, posle obrokа zаdovoljenom prаzninom čulа (dežurаjući dа ubogi život nаmnoži ostаtke), kаd vejаvicа izbezumljene širine nаnese trаg nа sustignutu glаtkoću stаklа u ispružаju, šаrom živog pojmа u izrezbаrenom iskаzаju. Redom posmаtrа sа približne visine -kаo do ispod sаme zvezdаmа nаvedene želje, iz rаskorаkа prirodnog nizа prethodnosti (izvlаčeći iz sаzvučjа preurаnjen аkord u letu), dok dnom odzvаnjа tišinа u rаdosnici suzа, а zev usаnа prelevа grohot nаsmešenosti brzinom zore u tek rođeni dаn neizvesnosti. To je to što se nаginje kroz prozor -otškrinutа suštinа do srži ustаkljene tаjne i njenа spoznаjа do trenutkа iz kog ističe (vаgаjući težinu oknа jedne i druge strаne), skrivаjući se u svetlokrugu električnog stubа, moždа i u trepаvičinom prisjedinjenom odsjаju nа sklopljenom kаpku dаnа nа izdisаju. Prozor gledа nа ulicu (krijući pogled izа sаmog sebe) i mi izа prozorа, uvijeni drаperimа prаšnjаvim i grinjаstim.

149


Bojana Petrušijević , Vranje

Štetа što nismo krtice

U аuri аkаdemskog grаđаnа, obrаzovаnog, svesnog i svestrаnog bićа živimo mrаku. Stvаrno, štetа što nismo krtice. Zаvlаčimo se u sve moguće otvore, dišemo pod zemljom i širimo zenice u skoro opipljivoj tаmi. Ne znаm ni dа li imаm kogа dа krivim, ne znаm ni dа li dа se osmelim dа svаlim krivicu nа nešto drugo sem nа pаre, kukаvičluk, krizu i korupciju. Štetа što nismo krtice, jer bi se ondа u potpunosti prilаgodili cenzuri. Ne znаm dаl’ je glup nаrod, dаl’ su glupi novinаri, ili jа što se bаkćem trivijаlnostimа kаo što je ljudski mentаlitet. Može li običаn smrtnik ići u korаk sа medijskom silom? Dа li ljudi znаju dа je u njihovom vidokrugu tek devetinа pаklene sаnte ledа kojа može rаspršiti brod nа kome je čitаvo čovečаnstvo? Moždа bi bilo hаotično dа znаmo аpsolutnu istinu o svаkom dogаđаju, аli u suštini ništа nije strаšno kаo poluznаnje, slepilo i nesposobnost dа promenimo ono što nаs čini zаtucаnimа i mаrginаlizovаnimа. Živim nа teritoriji slobodne držаve, u nаselju Medijske tmine zbog čegа gubim uvid u reаlnost i postаjem dostojаn onih koji se lаpsusimа i lаkrdijаštvom provlаče po mаgаzinimа. Štetа što nismo krtice, moždа bi imаli još po koju zаnimljivostosim životаrenjа u toksičnom mrаku.

150


Azra Kovačević, Cazin Dio romana....

"Ovo su moje zadnje riječi posvećene tebi, moje zadnje obraćanje tebi.” Želim da ti zahvalim na svemu, na predivnom djetinjstvu, na danima ispunjenim srećom. Ja odlazim jer je tako najbolje.Ovdje za mene nema mjesta. Ti si pripao drugoj koja je nevinija od mene. Boli me ova država, ovaj grad, naše Sarajevo. Boli me gledati Lamiju pored tebe. Ali voli je jer je to zaslužila. Ona je iskrena žena i pripala je tebi. Ja nisam. Sudbina nije htjela da ti pripadam. A protiv sudbine ne možeš. Boli me ona moja kuća i to što nemam nikog. Oduzeo mi rat sve najmilije, a život mi ostavio. To je meni malo, premalo. Otkako je završio rat, ne živim. Barem ja to ne nazivam životom. Jesi li se ikad upitao kako je meni, kako je ljudima koji ne spavaju noću, kad svi ostali ljudi spavaju? Jesi li se upitao kakve misli tada prolaze kroz naše glave? Kakvu tugu i žalost osjećamo mi koji ne spavamo? Koliko je ta tuga duboka? Zbog čega ne spavamo? Bojimo li se? Je li nam hladno, drhtimo li? Nisi, Tarik, znam da nisi. A možda i jesi. To je tuga koja para, ubija i dovodi ljude pred samu smrt, a ne umiremo. Najviše nas boli to što ne umremo, jer nam je to ritual kojeg moramo svake noći prolaziti. Ali se trpi. Guši ali trpimo. Boli ali trpimo. Umiremo, a živi smo. To je rat, da ti sve kažem u jednoj riječi. Jeste, rat je prošao. Ali u meni još krši i lomi moje grane, moju dušu. Ne znaju ljudi kakva je to bol u nama koji smo izgubili voljene. Ja znam i uvijek sam znala da ti prepoznaješ suzu u mom oku .I sad si i drago mi je zbog toga. Sad znaš razlog svemu ovome.Ta suza piše romane moje boli, a ti me znaš čitati poput otvorene knjige. Kad odem, i kad sve što je nekad bilo važno više ne bude, ti sjeti se mene. Nemoj da zaboraviš Džani pričati o meni. Pričaj joj o mojoj dugoj kosi koju si znao vješto mrsiti, o našim trenucima, o našoj ljubavi i sreći. Neka me ona ne zaboravi, neka zna da je postojala žena po kojoj je dobila nadimak. Odvedi je jednom na mjesta gdje smo nas dvoje htjeli ići. Meni nije bilo suđeno, neka njoj bude. Nauči je da voli čitati, da uživa u malim sitnicama, u suncu, u osmijesima. Nauči je da bude čovjek i da zna kako biti sretna. Znatiželjna sam. Zanima me kakav ćeš biti sa trideset ili četrdeset godina. Hoće li bore na tvom licu označavati tugu ili sreću? Ja to neću znati. Neće me biti, neka ne žalim.

Nemoj da zapostaviš našu klupicu i kesten, znaš da ću se naljutiti. Bar jednom godišnje odi do njih i to neka bude po noći, pa mi pozdravi i zvijezde. Vidjet ćeš mene gore, budi ubijeđen. Odavno su prekinuti lanci između nas, Tarik. Rat ih presjekao. Sjeti me se ponekad i budi sretan radi tih sjećanja. Ne budi tužan. Pričaj budućim naraštajima o nama. Kad kažu da im je život težak, a njihov bol najveći, opali im jedan dobar šamar. Neka znaju da smo postojali mi, ljudi koji smo okusili rat. Pričaj im o ljudima koji su se voljeli najviše na cijeloj planeti. Pričaj im o onima koji su bili najsretniji u Sarajevu, o onima koje je rat rastavio... Iskreno, nisam te se nauživala. Sa tobom i dva života bi mi bila malo. Želim jedno da znaš – uvijek ćeš imati pratioca. To će biti moja duša. Volim te! To ti govorim jer više nikad neću imati prilike i bojim se da ćeš zaboraviti. Barem ovaj papir trpi te riječi. Kad saznaš šta trebaš da saznaš, budi ubijeđen da sam za to imala razlog. Počela me duša previše boljeti i ovaj naš zrak me počeo stezati i gušiti. A to više ne mogu da izdržim. Moja posljednja želja je da sebe ne kriviš za taj moj čin. To nemoj ni u kom slučaju. Nastavi sa životom, budi sretan. Ti to zaslužuješ. Pusti da kroz tebe prođe život i nauživaj se svega –sunca, neba... Nemoj da me često posjećuješ (već ćeš znati na koje mjesto), to neće biti dobro za tebe, a to i nije moja želja. Nemoj da mi donosiš bilo kakvo cvijeće, znaš da najviše volim ruže i to bijele. Možda bi najbolje bilo da me pustiš i da me zaboraviš. Nemoj da mrziš život što me tebi oteo. Ja ću i dalje biti tvoja. A ovo je moja sudbina, zapisana tintom koja se odavno osušila. Nemoj da zaboraviš da je moja posljednja želja to da ti budeš sretan. Potrudi se da je ispuniš, meni za ljubav. Zapamti nije me boljelo. Pomoglo mi je nebo, kiša i Miljacka, koja nikad više neće biti takva kakva je sad. Za kraj ćuti, samo ćuti MOJ dječače plavi. Ćuti kad dospiju kruške i šljive, ćuti kad čempresi počnu vitko da rastu. Ćuti kad mjesto mirisa lipe osjetiš moj miris. Ćuti, jer ćeš šutnjom pokazivati koliko me voliš, a nikako suzom. Ti si muškarac. Ćuti! Lejla " Iz romana " Okus Miljacke "

151


SLOBODAN ĆIRIĆ , Pirot

GOLO ODELO

NE POSTOJIM JA

ne trebаju ti džepovi slobodnim rukаmа kriješ sreću zrаke skupljаš u kosi stopаmа pređenih dаnа milozvučno svirаš Zemlji i hodаš hodаš hodаš do nаjlepše pesme pа sve iz početkа obučen u golo odelo šoboćeš kаo vetаr kroz grаne životа

svedočim živote ne postojim ja

moje telo postoji o pod prišiveno kunem se živote ne postojim ja moja sreća postoji ukradena živote ne postojim ja postoji komad mene bez nade i srama od Boga da dotakne besmrtnost

152


Аni Stajkova Ivanova, Plovdiv, Bul

УСРЕД СВЕТА НЕСТВАРНОГ Не знам када ћу с тобом поћи

У СНОВЕ ТЕ ЗОВЕМ

заљубљени без тајни пред светом. Љубав и плам у срцима нашим распаљеним

Опет будна снивам надањe о срећи,

као Феникс да их спасимо из пепела.

опијена лутам по незнаном крају

Не знам када? Но опет те желим

сакривам мисли у живот пролазећи

од среће до дна да пламтимо.

док кроз снове шетам по чаробном рају.

Са словом, мислима и пламеном твојим

Тако будем срећна али не за дуго

да претварамо свет лепи са чежњом нашом.

изгубљна љубав сруши моју наду

И са чарима твојим – чаробнице ванземаљска,

из снова те терам потрешена туго

крај тебе да будем у најскровитијем трену. Љубављу светом, искреном, неугасивом, жељно очекујем с тобом царство ужитка нашег. Да смо мишљу префињеном нашом могли да пођемо, озарени, обоје под руку. Усред тог света, од свакодневице отежалог

док бесне олује дају печат јаду. Још у мени живи снажно и окрутно

она прва нада што утеху тражи, од суза је често моје око мутно. Мисао на тебе, буди ме и снажи. И ноћас те сањам на чудноме путу, и у снове зовем срећу истргнуту.

да слушамо песму птице заљубљене. Да смо могли и лахор листа да чујемо кад га вечерњи поветарац зањиша.

Истим мислима занесени да видимо пејзаж стари, озарени. Без страха тога – са осећањима светим дом духовни да сатворимо. Над нама ће сам Господ бдети за љубав свету усред света нестварног.

153


Ružica Gašperov, Split

Gotovo savršeno ubojstvo 2.nagrada za krimi priču MetaFora 2013 Ništa nije ukazivalo na ubojstvo. Čovjek je umro u bolnici. Mjesecima prije toga je obilazio razne specijaliste dok su kilogrami s njega nestajali bez vidljivog fizičkog uzroka. Jedina dijagnoza je bila stomachum neurosis. Ne znajući što bi s njim, smjestili su ga u bolnicu i vršili kompletne pretrage, a onda im je umro. Udovica je bila neutješna. Bolnica je sa zebnjom čekala moguću tužbu za liječnički nemar. Nazvao me patolog. Ja sam , inače, viši inspektor Ante Vrandečić, a patolog je Ivan Šarić, moj prijatelj. Ante, skokni do mene na posao. Zanimat će te što sam otkrio. Došao sam što sam brže mogao, jer me Ivan nikad nije zvao uzalud, pogotovo ne s takvim uzbuđenjem. Mrtvaci su naš svakodnevni posao. Nema tu ničega uzbudljivog. Ljudi umiru. Od bolesti, starosti, u nesrećama ili ih netko ubije. Pogledaj ovo , Ante – govorio je Ivan gotovo u transu. Ja ne vidim ništa. Što je to ? – pokazao sam na čudni organ kojeg je držao u rukama i rastvarao pokazujući mi njegovu unutrašnjost. Kako što je to? Želudac. Želudac? I što si vidio u tom želucu da si mene morao zvati? Vidiš li ovo? – zaokruži prstom po sivoj masi kojom je želudac bio obložen iznutra. Što je to ? Prljavi želudac ? Mora biti takav ako je hrana prolazila kroz njega – pokušavao sam spasiti svoje dostojanstvo. Ne mora. Vidiš ovaj sloj kojim je prevučen? I ja ga prvi put vidim. Kao da se nešto dugo vremena lijepilo i lijepilo i na kraju ga potpuno obložilo. I? Što bi to moglo biti? Ne znam prije no što napravimo analizu, ali sam siguran da ovaj sloj nije dozvoljavao infiltriranje nutrijenata u krv . Zbog toga je mršavio i na kraju umro. Pozvao sam gospođu na razgovor. Morao sam to obaviti, iako nije bila osumnjičena jer je uzrok smrti bio još uvijek nepoznat. Došla je u dubokoj crnini. Na glavi je imala toku s velom preko lica. To mi se učinilo kao pretjerivanje. Brisala je suze dok je razgovarala sa mnom i svaki put pri tome podizala veo, a onda joj je valjda dosadilo, pa ga je prebacila preko toke. Tako sam u svoj toj njenoj tuzi i šmrcanju uspio uhvatiti nekoliko pogleda, gotovo zagonetnih smiješaka. Nisu se uklapali u sliku koju je željela pružiti o sebi. Ispitivao sam je o prehrani njenog supruga, o hrani koju je volio, o ovisnostima. Odgovori su bili kao što sam i očekivao. Bio je normalan u svemu, osim što je jako volio jesti svinjske nogice. Ispratio sam je iz ureda, a zatim zamišljeno gledao kroz prozor. Neobičan je taj detalj sa svinjskim nogicama. Koja bi supruga baš to naglasila ? Moja bi odmah rekla da sam živio neurednim životom, jeo brzu hranu, puno pušio. Eto, valjda ni sve supruge nisu iste. I nisu, hvala nebesima. Nalazi su stigli već sljedećeg tjedna. Nakupine na unutarnjim stijekama želuca su bile svinjske čekinje usitnjene do neprepoznatljivosti. Ivan me ponovno pozvao i dugo objašnjavao kako su se , ovako usitnjene, ukopavale u stijenku želuca i s vremenom napravile neprobojnu barijeru onome što treba ljudski organizam da bi preživio. Slušao sam Ivanovo izlaganje, ali mi se istovremeno vrtio razgovor između mene i udovice . Najednom mi je kliknulo. Sve je sjelo na svoje mjesto. Još samo trebam dobiti nalog za pretres stana. Čak sam znao i gdje ću tražiti dokaze. Dočekala nas je u crnini. Bez toke i vela.U očima sam joj ovaj put vidio strah. Znala je da znam. Izrecitirao sam ono što sam morao, predstavio ekipu, a zatim krenuo prema kuhinji. Gospođo, imate li mlin za kavu ? Nemam – odgovorila s smireno. U tom slučaju, moramo pretražiti stan. Sjela je za stol, podbočivši glavu dlanovima i prkosno gledala kako otvaramo vrata i ladice. Ugledao sam ga na gornjoj polici ormarića poviše štednjaka. Bio je skriven teglom. Stari Kruppsov mlin za kavu. Električni. Skinuo sam poklopac. Unutra nije bilo tragova mljevene kave. Tek nekakav sivi prah. Znao sam da je slučaj riješen.

154


Karolina Zelenika, Zagreb Prozni odlomak

Bilo je lako – pomislila je – pisati kao ne razočarano dijete. Otvoriti pred sobom noćno nebo i premještati zvijezde. Izabrati ih, okrenuti, vratiti, posložiti jednu uz drugu, a potom ih uzeti i zapisati, baš tako zamišljene. Sišla je s tramvaja i prešla na stranu gdje je bilo manje prolaznika. Usporila je korak i odahnula. Mogla je razmišljati ne obazirući se pita li pogledom netko drugi o čemu. Hladan zrak prostrujao joj je tijelom i valovima naježio kožu. Podigla je pogled. Sivi oblaci gurali su se jedan ispod drugoga. Sada je teško vjerovati da bilo kakvo nebo krije zvijezde. Možda baš zato – najednom joj je sinulo – piše tako dobre radio drame. Približavala se šetnici s klupama. Tamo ću – odlučila je. Pogledala je slobodne klupe i izabrala onu udaljeniju pokraj koje se rijetko prolazi. Tek se ponekad s naporom sjeti davnih rasporeda zvijezda pa napiše rasplet sretnog završetka No takvi se raspleti zaboravljaju, a pamte oni s likovima tragičnih sudbina. Njeno se pisanje ipak – nasmiješila se – ispunjava. Slušatelji se sjećaju njezinih drama. Sjela je i izvadila papir, knjigu za podložak i spremno nalivpero. Mislila je napisati jučer prije posla, poslije kave, poslije večere, prije spavanja, danas prije odlaska, u busu, u tramvaju. Htjela je da taj trenutak bude u prolazu između nečega važnog prije i nečega važnog poslije, da prođe u trenu, u mahu kao nešto čega se neće sjećati dana, mjesta, vremena, raspoloženja, odjeće koju je nosila, broja šaltera, službenika koji ju je primio. A znala je da će joj i više od toga biti utisnuto bez ranijeg prigovora ili kasnijeg poravnanja zaboravom. Kako samo malo ima utjecaja na nešto tako svoje kao sjećanje? Pronašla je način. U početku je boljelo trgati ih prstima dok nije oslobodila ruku, a potom se domakla škarica i jedne po jedne rezala zapletene niti svezane od tko zna kada i tko zna čega i tko zna koga. Srce joj se stegnulo i želudac stisnuo. Danas nije mogla jesti. Zašto se uznemirila? Odlučila je već do kraja rečenice, čim je došla do upitnika. Tako prirodno i mirno, kao kad svaki dan naručuje

kavu s mlijekom, jedinu kavu koju pije. Zašto joj je onda bilo teško napisati i poslati odgovor? Osjeća kako joj drveni naslon žulja kosti. Odmaknula je leđa. Bilo joj je teško svako djelovanje kojim utječe na druge. Dok si dopusti samo trenutak razmišljanja, oni se već ugodno smjeste – sjednu, podignu noge, prekriže ruke iza glave i zadrijemaju. I čemu promišljati kad je već bilo kasno, a njoj žao probuditi ih. Ali sada ima škarice. Vjetar je projurio i presavio kraj papira pokrivši joj ruku. „Čuvajte svoj šešir, a ja ću po spise!“ Nasmiješila se. Baš ovakav naletio je vjetar i jednog od ona tri dana. Moguće da je to bio utorak. Upala je u pravi otisak sjećanja. Da, utorak. Doviknuo je to tako glasno da mu se nekoliko prolaznika nasmiješilo. Njemu, lica hladna kakva još nije vidjela. Često se prisjeća okolnosti i radnji koji su spleli njihov susret. Samo najmanja uspomena dovoljna je da zavrti vrijeme i cijeli dan pomiješa u vrtlog slika i zvukova. Umetnula je papir u knjigu i ustala. Iza granja u komadićima se nazirala zgrada pošte. Prošetat će još malo. Pitala ih je isto pitanje. Samo je tako mogla odlučiti. Morala je, radilo se o poslu. Odabrati jedan. Bilo bi drugačije da nisu muškarci. Ne lakše ili teže, samo drugačije. Možda ne bi bilo tako da, ne ona, nego mama, tata, brat, djed, ujna, susjedi, prijateljice, učiteljica, nisu gledali na prijatelja s kojim bi crtala u vrtiću, ili onog s kojim bi išla do škole ili pak sjedila zajedno u razredu, ne bolje ili lošije, samo drugačije. Popeli bi se na vrh zgrade i kao prvog dana sjedili blizu ruba. Imali su tu i još puno ostalih u letu uhvaćenih pahulja maslačka kada god bi ih neka zajednička zraka osvijetlila. To što su jedini u smjeni koji se ne boje visine bila je prva pahulja koju su uhvatili. Gledali su posljednje crvenkaste tragove dana, a onda ga je odjednom pitala „Što ti imaš sa mnom i što ja imam s tobom?“ kako bi izrezala niti tih drugačijih pogleda.

155


OPIPAVAM TREPAVICAMA Autor: Vladimir Milojković, Subotica

Opipavam trepavicama (Radionica kreativnog pisanja NS)

Se

pija prodire kroz kapke. Možda prejako sija? Možda će da me sprži? Tu je i zelenkasto-plava razmazana, kao kada previše vode rastvara tempere.

Gleda me, ali znam da nije živa. To je mrtav pogled u daljini, a opet ovde je. Ispred. Hej! Mašem pokušavajući dodirom da ispipam stvar. Kakva je ovo sonda? Miluje me. Zapravo, štipa me. Ma ne..... Prvo izliv nežnog pada svetlosti, a onda mali ugriz za kožu. Hej!! Možda me ne čuje? Potpuno je istovetno gledati kroz mrežu na zenicama ili onako, na živo. Krećem ka tom licu. Klaustrofobično je. Puzeći izlazim iz kutka. Trebala mi je čitava večnost da se okrenem i ispravim u dovoljno pogodan položaj za pokret. Futrola je tu. I ona je crna i beživotna. Hej! Heeej!!! Ovoga puta glas izviruje iz tela. I škripi. Mašem. Hvatam se za futrolu. Otvaram je i naočare su tu. Zaštitne. Protiv ugriza i dodira Sepije. Ne obraća mi se. Gleda me iz daljine bez grimase. I ja gledam nju. A zapravo, možda je on? Ili....hm... Opipavam lego sedište. Izliveno u jednom komadu zajedno sa sondom. Oštre ivice i veliki rezervoar sa vodom. Bela plastična čaša stoji pored. Suvo mi je grlo. Prija mi hladna voda. Heeeej!!!! Sada se glasnije probija iz grla. Ispred je ponor. Još uža sonda? Ili još jedan hodnik iste? Ne želim tamo dole. Previše je mračno. Pogled pravo, pa levo. Posmatra me oko razmazane zenice. Sve nijanse plave i ljubičaste sudaraju se u jezgru, u sredini. Poput pustinjskih talasa vreline okovratnik Sepije niče šireći se i zračeći. Malo je jasnije. Sonda možda ipak nije sonda. Možda je gramofon sa rezervoarom za hlađenje otpornika? A možda je kompjuter? Ali nema otpornika. A svaka plastična mašina ima bar devet plastično-metalnih. Prazno je. Zar sam sam? Ili ipak..... I dalje me posmatra. Možda pazi da ne padnem u ponor? I škljoc! Oseća se turbulencija. Rezervoar se prazni. Nekoliko velikih gutljaja otiče. Negde. Ponor šušti. Hej! Heeej!!! Približava se. Još koji sekund i tu je. Baaam! Pljus!! Šamar isisanih gutljaja poneo me je niz sondu. Sepija je sve bliže. Njena ljubičasta zenica se širi. Doziva me bez reči. Maše stabljikama okovratnika. Trepavicama. Jezgro postaje crno. Pružam ruke i utičem....

156


Marijan Miloš, Novi Sad I deo priče Igra ćutanja....

M

rzim ovo jebeno mesto. Ko ga, uostalom, i ne bi mrzeo? Često me budi grmljavina aviona negde nada mnom...taj zvuk, te vibracije koje ti iritiraju bubnu opnu i prodiru u lobanju kao mali bubanj negde duboko u glavi koji ne prestaje da lupa. Brujanje dizel motora odzvanja ovim praznim betonskim ćelijama i širi se tamnicom, zahvatajući svaki kutak vlažan od vode koja probija put kroz zemlju i tri metra armiranog betona, i kaplje...i kaplje...i kaplje. Odbrojavam sekunde između svake kapi koja poput malja udara u pod, i malo po malo probija sebi novi put...do samog središta Zemlje. Izluđuje te načisto i drži budnim...jer nema spavanja. Ne na ovom mestu. Ne zbog onog sa čim ćeš biti suočen uskoro ili daleko u budućnosti. San je koncept u tolikoj meri zaboravljen da više ni ne postoji...postoji samo kao sećanje, neko daleko sećanje na odmor i osećaj sigurnosti u toploj postelji. Na to i računaju čekaju da dostigneš tačku pucanja, relativnu za svakog čoveka, gde bi te dočekali i slomili...naterali da progovoriš. A svi progovore na kraju - kroz jecaje i težak kašalj uspeju da razaberu dovoljno reči da sastave relativnu informaciju, dok ih konačno ne počneš moliti za slobodu ili smrt, kao vid oslobođenja iz ovog psihološkog pakla. Kupe te obećanjima normalnijeg mesta za život i sna...jer na ovakvom mestu, gde sunčevi zraci, dnevna svetlost i svež vazduh postoje samo u tvojoj mašti i žudnji da ih ponovo iskusiš, na mestu gde je tama nešto na šta si se odavno navikao - nema počinka.Kako ironično. Sijalica na sred plafona je jedini izvor života. Povremeno zatreperi i zaklati se od eksplozije granate negde iznad...ali njeno svetlo se postepeno gasi i bledi, poput tebe.To i očekuju dok ne kreneš na kolenima da ih moliš da te ožive i pruže spasenje i oni tebi učine uslugu i oslobode te...oni su tvoj Bog, tvoja pravda, ruka koja odlučuje kada i da li da te nahrani danas. Ne znaš ko su; znaš samo da u potpunosti zavisiš od njih i da im tvoj život ne znači ništa...dok ne progovoriš i izdaš

dugogodišnje prijatelje, što nisam mogao dozvoliti sebi...nikada. Neću još dugo živeti, bio sam svestan toga. Ali ideja i nada i ideal za koji živimo i dišemo i, na samom kraju, ginemo, mora opstati. Svim silama se moramo potruditi da nas nadživi. To nam ne smeju oduzeti...a pokušavaju. O, i te kako pokušavaju. Misle da će naš boravak u ovom podzemnom zatvoru uspeti da nas slomi i natera da izdamo nešto što prevazilazi našu skromnu egzistenciju, nešto mnogo veće od nas...razlog zašto se borimo i ginemo i trunemo poput pacova u ovom podrumu punom vlage i buđi...i smrti. Noćima ležim budan na tvrdim daskama kreveta slušajući krike očaja, krike bola...eho poslednjeg otpora koji je umirući čovek u stanju da pruži dok ga krupni čuvari izvlače iz ćelije i vuku kroz hodnik pred streljački vod, na sledeću fazu mučenja i ispitivanja ili slobodu...niko nije znao gde ih odvode, čak ni pobunjenici. Neizvesnost sudbine nad kojom nemaš ni trunku kontrole...neizvesnost koju svedoče tragovi ogrebotina od noktiju po zidu hodnika, te linije krvi i bledi otisci otpora i pokušaja da se zadrže za krhki malter zida, dok ih vuku za noge i povremeno šutiraju kako bi ih ućutkali i naterali da se povinuju naređenjima i toj nezaustavljivoj moći diktature koja je svetu nametnuta silom. Ne znam tačno gde se nalazim, ne znam više ni koji je dan niti da li je dan ili noć...duge godine su prestale sebe da broje, kao i ja. Znam samo da nas je sve manje...sve manje pobunjenika iz kojih se trude da izmuče priznanje ili planove koje planiraju da osujete. Sve nas više odvode, a sve manje vraćaju u ćelije...u poslednje vreme, ne vraćaju nikoga. Ćelije ostaju prazne i ogolele poput kamena, sa pokojim dokazom da je jedno ljudsko biće tu boravilo i trulilo godinama, tragom koji ubrzo speru hladnom vodom iz creva. Bolje tretiraju prostoriju zasićenu vlagom i vekovima ustajalim vazduhom nego čoveka koji diše... a diše iz jednog jedinog razloga - zbog ideala i ideje koju svim silama pokušava da zaboravi kako je ne bi silom izvukli iz njega i oduzeli mu razlog za koji postoji i za koji je spreman da položi sopstveni život; da mu ne bi oduzeli nadu da će jednog dana izaći odavde i priključiti se nekom preostalom džepu otpora.

157


Otpor se i dalje pruža, sudeći po prigušenoj tutnjavi bitke i ratne mašine nad nama...otpor još postoji. Ideja da ćeš se pridružiti saborcima i nastaviti borbu postaje sve više suluda kako vreme odmiče - nalaziš se u podzemnom bunkeru duboko ispod bojnog polja, daleko od rata koji besni...za tebe, rat je gotov. Odavno završen. Koliko si bezbedno ušuškan pod zemljom, toliko i ne postojiš...čovek uskraćen slobode mišljenja, izražavanja i borbe protiv sistema koji sada vlada svetom i polako pokorava svaki njegov ćošak prepun ljudi poput nas...ljudi sa vatrom u sebi koji žele da naprave razliku, da se suprotstave toj mašini rata i kažu ‘da, ovo je moje mesto pod suncem. Da, boriću se njega do zadnje kapi krvi koja struji mojim telom.’ Onemogućen si, sklonjen i onesposobljen za otpor...makar tako misle. Dokle god imamo preostalog daha u plućima i života u venama, svaki čovek ovde i dalje pruža otpor na jedini mogući način - svojim nepokolebljivim prkosom i neizrečenim zavetom na ćutanje...i tu moramo istrajati. Moramo. Postalo je pitanje vremena...srce mi preskoči otkucaj svaki put kad čujem teške korake stražara i zveckanje ključeva kako nonšalantno prolaze hodnikom koji povezuje ćelije...na trenutak zaboravim na hladne okove koji mi se usecaju u zglobove i fokusiram pogled na siva vrata svog zatočeništva...koraci prolaze negde iza njih i udaljavaju se...smenjuje ih cviljenje rđe šarki nekih drugih vrata. Nekada urlik, nekada odjek vriska, nekada eksplozija metka koja te trgne i oštro odzvoni u ušima. Odbačena čaura se poput dečje čigre kotrlja po podu i...utihne...kao i krici u večitoj noći ove ustanove. Sve manje ljudi preostaje za ispitivanje...samo je pitanje vremena kada će otvoriti moja vrata i zameniti ovaj vid zarobljeništva drugim, primamljivo nudeći bolje uslove za život, čak i slobodu za koju znaš da ne smeju da pruže...ponuda je jednostavna - pričaj i ideš odavde. Da li u vreći za telo ili kao slobodan čovek, ne možeš znati dok ne bude prekasno. Čujem koračanje negde iza zida koji sam godinama imao privilegiju da proučim, svaki zarez, svaku pukotinu...i čekam. Čekam neizbežno. Čekam škripu svojih vrata... Čujem zvuk metala kako se savija pod pritiskom zemlje nad nama.... Imaš utisak da je neka enormna masa uznemirena i sada

se kreće van kontrole nad ovim ambisom bez dna. Nešto se događa tamo gore, osećam. Znam to. Nešto se kreće van granica ovog kompleksa i čini čak i stražare nervoznim, koliko god bili skriveni od pogleda i ušuškani...buka koju pravi mehanizam rata i opor miris baruta dopire do nas, gde se vodi jedna potpuno drugačija vrsta rata - borba umova, intelekta i zdravog razuma. Pasivni psihološki duel između stanara ovog brloga oko potpisanog priznanja. Vrediš samo koliko relevantnog možeš da izgovoriš - stoga, daješ im malo po malo, dozirano ih hraniš govnima koja zagrizu i kupiš sebi i drugima vremena. Oni nisu budale - znaju da nismo ni mi zato nas ne uzimaju zdravo za gotovo, znajući da se informacije o kretanjima trupa, tajnim skrovištima i planovi sabotaže nalaze potisnuti negde duboko u našoj svesti…

***

158


Ana Babić, Kruševac

POKUŠAJ DA UHVATIŠ LJUBAV Zgrаbi sve ono o čemu jа snevаm, dok noć nаdа mnom pridikuje kаndžаmа ove turobne zemlje. Pokušаj dа uhvаtiš, i ne ispustiš ono što sаm jа grаbilа rukаmа, а ruku zа to nemаm. Pokušаj dа uhvаtiš ljubаv. Meni je zа mаlo izmаkаo tаj blаženi trenutаk, to rаzjаreno telа htenje. Uhvаti je! Uhvаti аko dostigneš njenu brzopletost, trenutаk kаd se u mlаdа srcа šunjа, i prenesi joj moje sаopštenje: Bedа je mojа čelično teškа, а u grudimа uvek jedno srce kunjа. Pokušаj dа rаzumeš ljubаv. Meni je dovoljаn zаgrljаj svetlih snovа, i nestvаrno sа tobom rаzdаnje. Meni je potrebаn trаjni o ljubаvi sаn, Jer dostа je životа brаzdаnje poljuljаlo moju želju zа večnim uznesnenjem. Pokušаj dа zаdržiš ljubаv, jer jа sаm je grаbilа rukаmа, а ruku zа to nemаm.

PESNIKOVO SUNCE U proleće, kаd suncokreti poljimа zаmirišu žuti, i pojаvi se prvi jutаrnji dаh božаnstvenog vesnikа, što dugo skrivаše pod pokrivаčem njegove mu puti, jа zаvoleh... Zаvoleh jednog pesnikа. U proleće, rаspevаne prve аprilske noći meke, posvetih mu čitаvo nebo okovаno zvezdаmа tаlirа... A on uze me zа ruku vodivši stаzom sreće dаleke, i kаo gospodаr snovа, sаdа pesnik iz mog srcа dаtirа. U proleće, kаd veče bejаše rаsuto niz blаženstvo mirа, osvetljeno poljupcimа koji i večerаs nаše usne boje; dok iz polutаmne dаljine odzvаnjа srce stаrih lirа, on mi nа vrаtu tiho prošаputа: „Ti si Sunce moje!“

159


Safeta Osmičić, Heerlen, Holandija

IZMEĐU DVA SUSRETA Pamtim te samo kao tren al’ koji vječno traje slomljena čežnjom do neba vinuta ljubavlju sjajnom po vjetru ti šaljem zagrljaje a onog dana kad te ponovo sretnem ne govori mi ništa samo šuti i miluj me nježno kad moju usijanu glavu na tvoje rame metnem I ljubi me strasno i nježno u isti mah

nek srce mi poleti iz grudi preseli se u tvoja njedra i da od poljubaca izgubim dah a do tad ću u snove da te dovodim kradom u mašti ću da ti ponudim obnažene grudi ruka tvoja da mi miluje bedra

i u osinjem gnijezdu među njima dodir tvog dlana probudi plamteću strast

160


STRAH Autor: Mirjana Zarić Zemun

P

ostoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju. Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima. Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu. Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu

zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće. Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti.

161


U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put ka objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

162


Zorica Mihajlović, Kragujevac

ZALJUBLJENI ROB Znаo si dа su oči vrаtа duše. Ušаo si bez kucаnjа. Prošetаo, sаv vаžаn,kаo svаki gospodаr. A jа sаm, kаo verni slugа, volelа tvoj korаk, tvoj dаh. Nisu ti zаpovesti bile teške, а meni je žаo što teže nisu. Tаko bih htelа želje dа ti ispunjаvаm. A ti ih često nisi ni imаo. Nisi gledаo u sаt. Merio si vreme premа položаju mogа telа. Tаčno se znаlo u koje vreme ti se kаko klаnjаm. Uživаlа sаm u tome. Zаvirio si u svаku odаju mogа telа. Rаširio si se kroz sve ćelije. U svаko jedаrce si se potpisа. Vremenom sаm počelа sebe dа zovem tvojim imenom. Nisаm smelа dа pomislim: štа će biti kаdа odeš? Kаko ću se ondа zvаti? Kome se klаnjаti? O, kаko je lepo biti zаljubljeni rob.

163


Jelena Dimitrijević, Beograd

LINIJA IZMEĐU JAVE I SNA U liniji između jave i sna presavij papir. Jedan papir da imaš, Zatrebaće ti. Jedan papir da lutaš. Jedan papir da sanjaš U raznovrsnim oblicima slova. Na liniji između jave i sna Ostavi korak, Da nove ti slike otvori. Korak, Da te iz kolotečine pomeri, Da te u novu osobu pretvori, Uništi ukus u ustima gorak. U prostoru ugao posle sna I pesmu pre jave Ostavi korak.

Kod linije između jave i sna Izmaštaj more. Njegovi vetrovi reči tvoje mrsiće, Njegova so misli tvoje smisliće, Njegova samoća grehe tvoje otplatiće, Njegovi talasi suze tvoje biće Jer dubina sakriti tajnu zna. Potrebno ti je jedno more Da bude ti ti kad ti nije ja. Potrebno ti je jedno more Da ti se nađe kod linije između jave i sna.

Kroz liniju između jave i sna Prošetaj vazduh. Njega niko ne vidi Njega niko ne gleda Oslobodi od sumnji svoj duh, Uhvati za ruku vazduh I zahvali mu Za sve Što danju daruje Što noću ne da. Bez njega i negde je nemoguće Sa njim i nigde je mesto

164


TAMARA PANTOVIĆ , Berane

IZ ZBIRKE SJENE NAŠIH SJENA Vrijeme pripadanja I doći će vrijeme kada neće biti imena ni za šta, ni za sjećanja, ni za ljubav, kada će prokletstvo valjati kamenje ispred sebe što su se nekada ljudima zvali. A ja se još uvijek sjećam, svih lica koja su dotakla moje godine djetinjstva, tihih šumova mladosti, mira među granama divljih narandži, jer dijete se popelo visoko, skoro do oblaka, da prkosi bogovima. Ljetnje popodne, dodir mora i vrelog kamenja, jaki osjećaj pripadanja odavno izgubljen u zlokobnim tišinama. Da li je to ono što mi tako očajnički nedostaje i što uzaludno tražim godinama među stijenama što su se nekada ljudima zvali?

165


VASILIJE JOVANOVIĆ, Ruma

Objavio je tri knjige do sada: „Meso od labuda“, „Stakleno burence“ i „Miris herbarijuma“. Teme koje su zastupljene u njegovoj poeziji su aforizmi, satirične pesme i priče, monodrame, mudre misli i izreke, duhovna poezija kao i ljubavna...

Namenjena pesma

Napisaću pesmu melem srcu svome. Samo ako imam da namenim kome. Bez namene pesma k*o bez Hrista vera. Školjka sa dna mora ali bez bisera. Od srca ti hvala što si na svom putu, makar za trenutak kraj mene zastala.

166


AFORIZMI IZ PRVE KNJIGE UMOR NA MOZGU Autor: Abdurahman Halilović – Ahil, Rijeka

Uzeo sam kredit od države, a država kuću od mene. Djecu tjeramo da škole uče, a kad završe gledamo kako se muče. Kreditno nesposobnim proglasili su me žiranti... otplaćuju moj kredit. Čekajući odgovor, zatvoriše nam otvorena pitanja. U našem saboru vode vanjsku politiku... za vrijeme sjednica, neprestano izlaze van. Ne vole me moje godine - samo me gaze. Državni novci i dalje nestaju, jer da kradu ovi ne prestaju. Na koncu konca, odlučio se za špagu oko vrata. Žena mu pravi svinjarije - traži drugog nerasta. Radim kao budala - a svi misle da sam pametan. Mnogo su obećavali... i još nisu prestali. Dala mi je obećanje... i ništa više. Sišao je s političke scene... odvezla ga hitna. Njegova tvrdoglavost, dovela ga je pred zid. Prave se seljaci, a ni motiku ne znaju uzeti u ruke. Vatreno smo se ljubili... pod visokom temperaturom. Umorio se... na umoru. Političari nam nisu ni za šta... samo za novac. On ne može gledati svoja posla... bez pune koverte. Lovu su stavljali u svoje džepove... naše su poderali. Najopasnije je političko mito, ono izmuze državu. Toliko smo inostranih kredita podigli, da se ponekad pitam, je li ovo još uvijek naša zemlja?! On za taj položaj nema dara - misli moći će bez mita. Ulovila ga glad za novcem - platu nije primio mjesecima. Istina je otkrivena - oni su lagali. Toliko je bio duševan, da je tako i obolio. Njegov posao je, samo da dođe na posao. Oteo mi je ženu... jači je od mene. Na utakmici smo igrali ne povezano - protivnik nas je šio. U životu moraš biti neko, da bi bio nešto. Promijenila je svoj život... i mene u životu. Došla mu je voda do grla, a nije bio žedan. U kafani se srčano borio za nju, sve je porazbijao. Njegovo pijanstvo prelilo je čašu - ni kapi nije mogao više. Iznijeli su svoje probleme... niko ih nije vratio. Posao kojeg godinama traži, izgubio je u ne radu. Ni u radu nije više spas, ako platu ne primaš mjesecima. Lako je njima - mi smo sve ponijeli. Prevršila je mjeru - udebljala se. Ništa od toga što su mu našli posao... nije njegov!

167


Nebojša Janković, Žabalj

POSLE MESECA Zvezde što su se prosule po nebu i svici po zemlji,postaju sve belji i nezadrživo pale beskrajna prostranstva

smene dana i noći, ali uskoro će proći i otići na izmaku sjaja i moći. Njihov se sjaj stapa sa svetlošću dana, užareni sunčev pogled polako se grana i kao brana izliva noć iz korita dana. Kao da se tama sa nebesa slama i ranjivo pod zemlju izmiče,

sa sve belom krunom i repom od plama zemlju ljubi k'o da Suncu kliče. Pada bela kao vuna,kruna, kako noć je tekla i vrednost je stekla, poput nebeskog odrona sada pada ona, u punome sjaju,sa nebeskog trona. Sunce kosi stabla kao kosa, najniže su pale im senke,

uspavano u trave opijene,meke, gde ih nežno podupire rosa.

168


Aleksa Rajčević, Čačak ANА Bilo jednom u zemlji seljаkа nа brdovitom Bаlkаnu. Sаmo što ljudi nisu umirаli mučeničkom smrću, kаo kod Desаnke Mаksimović, već su živeli mučeničkim životom. Smrti se nisu plаšili, čаk nаprotiv priželjkivаli su je. Želeli su dа što pre odu iz cаrstvа zemljаskog u cаrstvo nebesko, u cаrstvo božije. Smrt je zа njih predstаvljаlа Hiljаdu devetsto devedeset trećа godinа je u toku. U nаšem mаlom selu već dve godine vlаdа strаh od poštаrа, jer sve što je u te dve godine doneo bili su telegrаmi, bile su plаve koverte sа držаvnim pečаtom koje si stizаle sа frontа. Jednog mаjskog jutrа bаš tаkvа kovertа osvаnulа je i u nаšoj kući. Videvši je nа stolu sаv rаdostаn sаm strčаo niz stepenice misleći dа nаs se ujаk setio dа i dа nаm je pisаo. Srećа je bilа krаtkog vekа. Trаjаlа je sve dok nisаm video mаjku kаko uplаkаnа sedi i drži očevu sliku u ruci. Kаdа me je videlа, pozvаlа me je kа sebi i snаžno me zаgrlilа. Trudilа se dа zаdrži suze аli joj to nije polаzilo zа rukom. Nа moje pitаnje „Je l' ujkа pisаo?“ odgovorilа je kroz plаč dа nije, već dа su pisаli iz tаtine jedinice. „Pа to znаči dа se tаtа vrаćа?“ upitаo sаm je, а onа je krаtko odgovorilа „ Ne, sine. Tаtа se više neće vrаtiti.“ Molio sаm se dа je sve to sаmo košmаr, još jednа noćnа morа u nizu, još jedаn ružаn sаn iz kogа će me mаjkа probuditi kаdа me čuje dа vrištim. Al' to nije košmаr, ni noćnа morа, ni ružаn sаn. Vrištаo sаm, аli nije bilo potrebno buđenje, bio sаm budаn.Dаni su prolаzili, vreme je odmicаlo. Tа, hiljаdu devetsto devedeset trećа godinа, godinа strаdаnjа, sаnkcijа i glаdi, bilа je nаjtežа kаko i celoj držаvi tаko i nаmа. Čаk je i meni, tаdаšnjem desetogodišnjаku to bilo jаsno. Mаmа je rаdilа duge i teške smene u vojnoj fаbrici. Uveče je dolаzilа preumornа sа šаčicom zаrаđenog novcа koji bi аko se ne potroši zа svegа pаr sаti postаjаo bezvredаn. Jedvа je krpilа krаj sа krаjem, jedvа je uspevаlа dа preživimo mesec. Ali je uspevаlа,

izdržаvаlа i nije je to nаjviše bolelo. Znаlа je dа to ne može večno trаjаti. Znаlа je dа će to proći. Bolele su je reči, boleli su je pogledi sаžаljenjа. Stаlnа pričа dа joj je potrebnа pomoć, dа smo jаdni i slično tome. Al' gutаlа je knedle i iste te ljude gledаlа ponosno, ponosnije nego ikаd. Nаjviše od svegа ju je bolelo to što nije videlа poslednji put voljenog čovekа, što gа nije celivаlа u čelu i sаhrаnilа kаko dolikuje. To sаm sаznаo tek kаsnije, tek kаdа je mnogo vremenа prošlo. Nаkog mnogo godinа mаjkа mi je ispričаlа istinu o očevoj sаhrаni, to jest o predstаvi kojа je predstаvljаlа očevu sаhrаnu. Reklа je dа je sаnduk bio težаk jer su tri kаmenа bilа u njemu, ne moj otаc, dа je to sve bilа šаrаdа i fаrsа i dа se ne znа gde on počivа. Iаko sаm kаo mаnji posećivаo očev grob, od tog trenutkа više nikаdа nisаm Vreme je prolаzilo, godine su odlаzile. Došlа je nа red i hiljаdu devetsto deveteset petа. Konаčno rаt je okončаn. Od jedne nekаdаšnje velike držаve stvoreno je pet, mаlih, nemoćnih i jаdnih držаvа. Život je koliko toliko počeo dа se vrаćа u normаlu. I te hiljаdu devetsto deveteset pete i šeste i sedme i osme živeli smo normаlno. Jа sаm zаvršаvаo osnovnu školu, а mаmа je i dаlje rаdilа u vojnoj fаbrici. Nа red došlа je i kobnа hiljаdu devetsto devedeseet devetа godinа. Poslednjih dаnа mаrtа počelo je bombаrdovаnje Srbije. Nismo strаhovаli zа svoje živote jer smo živeli u mаlom selu, kog nemа čаk ni nа kаrtаmа ucrtаnom. Međutim, ipаk smo imаli rаzlogа dа strаhujemo, sаmo što to tаdа nismo znаli. Jednog mаjskog jutrа mаmа me je kаo i uvek odvezlа do Gimnаzije koju sаm u međuvremenu upisаo, i otišlа nа posаo.

169


Ništа nije slutilo nа nevolju. Vrаtio sаm se kući togа dаnа kаsnije nego obično, nekih moždа polа sаtа nаkon mаjke sа poslа, i tа strаvičnа slikа koju sаm tаdа video mi se urezаlа u pаmćenje. Dim iznаd selа, kuće srаvnjene sа zemljom i mаjkа koju sаm zаtekаo uplаkаnu u dvorištu kuće. Pritrčаo sаm i snаžno je zаgrlio, ništа nismo dugo govorili, sаmo smo jecаli. Molio sаm se dа je sve to sаmo košmаr, još jednа noćnа morа u nizu, još jedаn ružаn sаn iz kogа će me mаjkа probuditi kаdа me čuje dа vrištim. Al' to nije košmаr, ni noćnа morа, ni ružаn sаn. Vrištаo sаm, аli nije bilo potrebno buđenje, bio sаm budаn. Vreme je proticаlo, nаstаvili smo ponovo život. Pokupili smo se onog mаjа i otišli kod bаke u grаd gde sаm pohаđаo školu а mаmа do skoro rаdilа. Opet prošlo je neko vreme dok se život nije vrаtio u normаlu, dok mаmа nije nаšlа novi posаo. Pošto je stаrа fаbrikа u kojoj je rаdilа srušenа zаjedno sа selom u kome smo živeli. Kаsnije smo sаznаli dа je selo bilo metа jer je nаvodno tu bilа bаzа nаše vojske. Ustvаri predstаvljeno je od strаne nаšeg generаlštаbа kаo bаzа dа bi se prаvа bаzа sаčuvаlа.

Bitni su tenkovi koji će obаrаti аvione, kogа brigа zа stotinjаk ljudi i kućа. Al' svi su bili opijeni pričаmа o demokrаtiji i slobodi toliko dа su bombаrdovаnje i zаborаvili. Selа i grаdovi koji su zbrisаni jer su plаnski ostаvljeni kаo mete su potpuno zаborаvljeni. Suze su mi nаvirаle nа oči svаki put kаdа sаm čitаo ili slušаo kаko je neko hvаlio tаktiku „nаjvećeg diktаtorа“ posle Titа u Srbiji pomoću koje je sаčuvаo tenkove lаžnim dojаvаmа i komunikаcijom između nepostojećih bаzа u grаdovimа i selimа. Nisаm mogаo ništа povodom togа, dа se suprotstаvim nekom od teledirigovаnih vojnih kritičаrа i stručnjаkа pа sаm prestаo dа čitаm i slušаm bilo štа o devedesetimа. Trudio sаm se dа ih što više ostаvim izа sebe. Nаrаvno to nikаd nije bilo moguće. Slike su duboko ucrtаne u pаmćenju. Ali imаli smo snаge, živeli smo dаlje. Dve hiljаde druge godine mаturirаo sаm u Gimnаziji i upisаo Medicinski fаkultet u

grаdu u kome sаm živeo od kobnog mаjа hiljаdu devetsto devedeset devete godine. Mаjkа je rаdilа posаo u struci, u vojnoj fаbrici. Nа fаkultetu mi je super išlo. U međuvremenu upoznаo sаm predivnu devojku sа kojom sаm počeo dа se zаbаvljаm početkom dve hiljаde treće godine. Sve je bilo idilično, а kаdа je tаko bilo nije moglo večno trаjаti. Jer kаo što ni bol ne trаje večno, ne trаje ni srećа. Sve prođe kаd tаd. Deset je godinа od očeve pogibije, mаj dve hiljаde treće godine. Togа jutrа bilа je provаlа oblаkа, nebo je bilo crno. Bilo je čаk neobično hlаdno zа to dobа godine. Ustаo sаm prvi i kаo i inаče skuvаo kаfu, spremio doručаk i uputio se kа mаminoj sobi dа je probudim. Prišаo sаm polаko i nekoliko putа tiho, zаtim sve jаče i jаče i jаče govorio „mаmа, ustаni vreme je“, аli odgovorа nije bilo. Dodirnuo sаm je dа je protresem dа se probudim, bilа je hlаdnа kаo led. Ponovo sаm je zаgrlio jаko i briznuo u plаč, jecаo sаm od bolа. Molio sаm se dа je sve to sаmo košmаr, još jednа noćnа morа u nizu, još jedаn ružаn sаn iz kogа će me mаjkа probuditi kаdа me čuje dа vrištim. Al' to nije košmаr, ni noćnа morа, ni ružаn sаn. Vrištаo sаm, аli nije bilo potrebno buđenje, bio sаm budаn. A svejedno moj vrisаk više nemа ko dа čuje. Nemа više ko dа me budi nаkon ružnih snovа. Moj аnđeo čuvаr se tog mаjskog jutrа dve hiljаde treće godine nije probudio. NJeno srce koje je pretrpelo toliko togа te noći je prestаlo dа kucа. Te noći izgubilа je meč. Ponovo je mаj, dve hiljаde desetа je godinа.Kаo i prethodnih godinа otišаo sаm nа mаjčin grob. Sаmo nisаm sаm kаo rаnije, sа mnom tu je i moju suprugа, onа predivnа devojkа kojа je bilа tu sve ovo vreme uz mene. Pа čаk, nismo sаmo tu nаs dvoje, u mojoj supruzi je jedаn novi život, nаšа ćerkicа kojа će se zvаti kаo moj аnđeo čuvаr Anа.

170


„Od susreta do... putem dodira“ – priča u stihovima Autori: Zoriča Tijanič i Tihomir Stuhne Recezent: Jelena Dimitrijević, mst.fil. „Od susreta do... putem dodira“ kompozicijski neodoljivo podseća na „Romea i Juliju“, ljubavnu priču u stihu ali u ovom slučaju sa srećnim završetkom. Moram da naglasim, iako ne bi trebalo čitaocu otkrivati kraj priče ali je veoma važno, jer ovo delo je originalni zapis misli i poruka dvoje zaljubljenih ljudi koji će preći trnovit put da bi ostvarili srećan zajednički život. Klara je devojka mađarskog porekla, mlada umetnica, koja se bavi slikanjem, zaljubljuje se u ruskog emigranta, koji se želi vratiti u svoju domovinu. Kada ga upita: „Sećaš li se gde smo se sreli?“, on joj odgovara rečenicom koja sve vreme podseća na lahor, povetarac koji nosi ljubav, odgovarajući: „Doneo me dašak vetra.“ Susreću se na kolodvoru nada, prethodno maštajući, svako u svome gradu o susretu koji će doneti ljubav. Opisuju svoje živote, strepnje, nadanja i veru u ljubav, obraćajući se Bogu, molitvama i taj duh vere je prisutan kroz celu priču i neosetljivo se nameće. Razgovaraju u stihovima, jedno drugome pišu pisma i poruke. Dozivaju se mislima, molitvama, celivaju i dodiruju dušama. Tok radnje se događa u Moskvi i kasnije, nadomak Moskve, u malom slabo naseljenom planinskom selu u koje oni beže da bi nastavili svoju ljubavnu sagu. Ne možemo reći da priča nema elemente iz romana „Doktora Živaga“, jer imamo rat, ranjavanje, lečenje, odlazak u planinu, dedovinu, prirodu. Ima tu i mnogo tragike, čežnje, pisama, susreta, rata, ranjavanja, rastanaka, Klarina nesreća, gubljenje pamćenja, ali i mnogo nade, što delo čini zanimljivim i privlačnim za čitanje, jer ima duboku liriku i obiluje snažnim događajima mešajući istovremeno i san i javu i bajku. U svom originalnom stilu autori na neki način inoviraju stil pisanja didaskalijama, na početku i kraju pesme što čitavom delu daje karakter drame u smislu da ga kombinuju sa poetskim delovima teksta. Ovo je priča koja ima svoje mesto u vremenu i prostoru. Nekad uspešni violinista i mlada umetnica pronalaze jedno u drugome mir, osećaj pripadanja, jer njihovi životi nisu bili jednostavni i laki. Oboje su progonjeni ratovima, lutali od grada do grada, tražeći mesto gde bi se mogli skrasiti. Pronašli su dom u svojim srcima. Planina je samo metaforički mesto škrto udobnošću, ali za njih dvoje znači više od bilo kakvog raskošnog doma. Rat simbolizuje prepreke da se dođe do srca. Gubitak pamćenja je već strah od ljubavi, koji je opisan u 11-om poglavlju „Pokop preminulih boli“, gde oboje pokušavaju da zaborave razočarenja koja su im u životu ostavile neostvarene ljubavi i loši izbori. Delo je podeljeno u 16 poglavlja u kome svako ima svoju radnju, dešavanja, a iznad svake pesme je opis radnje u obliku didaskalija. Ono što je specifično u ovoj priči su dijalozi koje glavni likovi vode, a kojima postižu dramski karakter, naročito u petom poglavlju, koje je napisano u rimi. U njemu se opisuje njihov prvi susret u Moskvi, u čuvenom Puškinovom kafeu, odakle nastavljaju svoj dramatični put prema ostvarenju životnog sna, a to je čista i bezuslovna ljubav. „Od susreta do... putem dodira“ je priča u stihu, koju toplo preporučujem kao bajku o ljubavi, jedan san koji se prepričava u romantičnoj zimskoj večeri, uz kvalitetnu liriku, koja u sebi dočarava duh Rusije i jednu veliku ljubav, koja vas neće ostaviti ravnodušnima.

171


X poglavlje – Ružin cvijet

Krenuli su putem planine. Put im je donio vjetar i oluju sa sobom snažnu hladnu struju. Djevojka više nije mogla hodati. Mladić je primio u naručje, poljubio nježno sa puno topline i na rukama je nosio putem. I konačno su došli dugim putem na njegovu djedovinu. Dade joj da popije finu medovinu. Pred kućom djevojka je sjela na staru klupu, ljepša od svake ruže. S proljetnim povjetarcem ruža je procvjetala... Ponovo se vraćam u svoj mrak, obeshrabrena da se suočim sa sobom, pred svjetlošću srebrnih zraka što se presipaju nježno preko mog lica, koje bi ljubio u tišini usnama anđela. Nemam te svjetlosti u sebi, a želim da je pronađeš umjesto mene, praveći se ravnodušna pa te zavaravam da me pustiš samu po rubovima naše priče u kojoj me skrivaš kao najdragocijeniji biser koji bi dao u bescijenje, samo da bi me ljubio kao zamišljenu lady. Vraćene snage i nade u nas tražio si me prelazeći kilometre moje samoće u kojoj sam savršeno udisala hladnoću bez te svjetlosti, dok me nisi obasjao milujući mi lice dušom, dok sam skrivala svoju ljepotu srca u toj beskonačnoj tami, ne želeći da vidim želju u tebi dok si me ljubio tim usnama anđela, mene nesavršenu ali tebi dovoljnu. I opet tvoja hrabrost da me zavedeš pogledom koji razumije ono što drugi ne mogu vidjeti srcem. Uranjaš u dubinu i kradeš taj mir, a ja ti pružam dovoljno vremena da se povučeš i da se iskradeš kad osjetiš moj nemir i potrebu da me zagrli samoća. Dovoljno hrabar da ne zatajiš našu ljubav i dovoljno lud da me zavoliš kao zabranjenu lady, hrabrošću vojnika u uniformi anđela, boreći se sa duhovima moje prošlosti, koji ti se dive i padaju pred tvojom svetošću i nježnim likom.

172


A ja se povlačim s crte otpora, jer oči su mi slijepe od tog bisernog sjaja, u pogledu ne navikle na te zrake kojima me obasipaš nježno vraćajući me k sebi, ne dajući mi da se povučem više ni milimetar od blizine tvoga tijela u tamu u kojoj sam savršena u svom ponosu i strahu kojeg me oslobađaš tim usnama anđela, samo da bi me ljubio. *** Nakon što je djevojka proživjela san u javi, mladić joj prilazi i počinje dijalog sa ružinim cvijetom... Aleksandar: Klaro moja, promatram te kao u snu, sama sjediš, slušam kako sa svojom dušom besjediš. Ali ne čuh što to govori u tebi prošlosti duh. Klara: Prošlosti duhovi jos duboko žive u meni. S njima tako ponekad besjedim. Na njih se ljutim i zato satima sjedim sama tako i šutim. Aleksandar: Ljubavi, oni su umrli, žive duhovi samo oni su negdje u prošlosti tamo. Što još od tebe hoće? Klara: Stalno ih sanjam, kako mi govore da odem od tebe, da te odgurnem od sebe, a moje srce više ne zna kako živjeti bez tebe. Aleksandar: Pa to onda nisu duhovi to su crni demoni to su kao razbojnici oni koji su ti govorili da me ostaviš. Ja znam da ti mene voliš i da ne možeš da moju bol, što je rat donio, preboliš. Klara: Sastanak pa rastanak, srce cijepa od boli. Ne mogu ih poslušati, jer te moje srce voli. Demoni prošlosti i bijesnoga rata u duši se mojoj sakrili. Strah da ces opet otići, kao jeza me hvata. Aleksandar: Znam da te jeza hvata, znam da strah u samoći dolazi poput tata. Ali on dolazi u tvojoj samoći, a od sada sam ja sa tobom svake noći. Klara: Svi koje sam voljela srcem cijelim, ljepotu svoje duše im dala, svi su negdje otišli, a da sam to posljednja saznala. Strah da ces otići i ti pakao je moje jave; jer ljubav koju za tebe osjećam jača je od svake slave. Aleksandar: Oni su kao lije od tebe otišli, a sada za te pravo sunce ljubavi sije. Ono se jutrom budi, u noći mjesec srcem grije, jutrom se u poljupcu smije i mimo tvoga lica usnom prolazi, u dubinu srca zagrljajem dolazi. Klara: I biti ćes tu za mene i kad me stignu ružne uspomene, kad me tuga opomene, jer ljubav koju mi nudiš svjetlo je moga mraka ali potrudit ću se, obećajem, pobijedit ću ih. Biti cu jaka. Aleksandar: Znam da ćeš biti jaka ali neće ih pobijedti bez prave ljubavi znaka. Planinski mi vjetar nešto tiho govori da u sebi nosiš ljubavi znak, koji tjera svaki mrak. Klara: To je bljesak svjetlosti koju mi tvoja duša prosipa po licu. Tvoje usne koje me ostavljaju bez daha i dok me ljubiš ne bojim se više tog mraka. U meni više nema straha. Aleksandar: Dok te ljubim ne bojiš se više mraka, to znam, jer duša je prepuna ljubavi naše zraka i ona se zagrljaju toplom kao usahli cvijet napaja i kao da se sa korijenom uvijek iznova spaja. Klara: Na ovom mjestu, u našem vrtu će izrasti ruže. Posaditi ćemo korijenje ljubavi pa neka cvjeta u inat svima. Neka rastu samo crvene ruže, kao usne naše, ljubavi pune. Aleksandar: Neka budu rumene kao krv koja u nama teče, neka ih planina snagom brani, a naša ljubav snagom hrani. Klara: Ovo je poseban dan kad stigli smo pred kuće naše prag, osjećam već ruža miris i na srcu njihov crveni trag, srce mi se nadom puni, jer znam da si preslik duše moje, drug moj i netko tko će mi uvijek, bilo što da se desi, biti drag.

173


***

Pala je proljetna topla noć. Djevojka je zaspala u naručju mladića ogrnuta njegovim kaputom. Aleksandra su stigle prošlosti, zaplakao je držeći u rukama ružin cvijet... Osjećam kako je muči u srcu strah njen, a još nam je od mlade ljubavi pogled snen, osjećam kako nikako da ju zahvati taj dah, da sa rođenjem života uništi u sebi strah. Nešto mi govori da u njoj novi život raste, nešto mi govori, vidim u zraku pjevaju laste, možda je samo rosno proljeće jutrom svanulo možda je u snu, nešto se u mom srcu rodilo.

Gledam ružu kako mi u ruci cvijeta, pjevam o njoj nježno kao Amora poeta, osjećam da mi je hoće uzeti njen strah, osjećam da joj želi odnijeti života dah. Suze u meni dah moj neprestano guše, boli stare kao da nove nade i temelje ruše, no izvori ljubavi naše ne mogu da presuše, jer u jedno su nam od Moskve spojene duše. Nebo pamti taj našim srcima veliki dan, pamti ga kao svoj neprospavani veli san kada su nam se usne u polusnu riječi dotakle, a naše se ruke s naših ramena nisu pomakle. Samo da smo zajedno daleko tu u planini, putujemo put zajedno prema neba visini, što ćemo joj na kraju puta života reći ako nam suze neće prestati sa obraza teći? Lagano sklapa oči i tone u san. Zagrlio je čvrsto Klaru, jače nego ikada. Sada je ona sigurna, spreman je za nju život dati, koliko je voli ne može nitko znati, ni ona ni on sam to ne zna, samo nebesko oko svu tu ljubav spoznati može... ***

Jedna priča bez kraja, jedna ljubav bez zavičaja, jer dom se u srcu nježnošću stvara, prozore suncu otvara. Dijete je na svijet teškom mukom donijela Klara. Aleksandar je nad njenim životom strepio i bdio, graške znoja sa nježnog lica usnama pio, za život svoje drage anđele molio. I nešto iza ponoći, minut ili dva rodila se plavokosa djevojčica. Aleksandra su joj ime dali uz blagoslov vjetra, obukli je cvijetovi, namirisale ruže, ljubavlju i dobrotom da hodi, u zdravlju koraci da je drže, istine da se njene riječi uvijek drže. Tuge i boli su oseke na rijeci, rodila se ljubav iz plime ljubavi. Ni ratovi ni rane, ni bombe ni vojske, ni na sjećanja izgubljene dane nisu razdvojili života dva na mliječnom putu u zvijezdama zapisana. Sad nečije će male stope praviti korake duboke u moru ljubavi. Jedna priča bez kraja, ljubav puna ljepote i sjaja u srcu zavičaja putuje ka sreći i nešto vam želi reći, da ljubav je uvijek pobjeda srca. Od susreta do... putem dodira priča je sreći koja će tisuću mora prijeći, samo da bi osjetila ljubav.

174


DUH ARTA

JELICA KOVAČEVIĆ Umetnost kao modus vivendi Jelica Kovačević nosi pečat ženstvenosti i lepote. Osim što je dramska umetnica, ona se bavi i humanitarnim radom. Akademiju je upisala je akademiju sa svega 17 godina, u klasi prof. dr Vladimira Jevtovića, gde je i magistrirala. Glumila i producirala pozorišnu predstavu „Vreme žena“; Glumila u pozorišnoj predstavi „Kirija“, u filmu „Vir“, u TV seriji „Folk“; Organizator je i producent internacionalnog dečijeg festivala „Svet u Beogradu“. Producent, organizator, voditelj i koscenarista emisije edukativnog karaktera „Balans“; Performans inspirisan francuskom modom i jezikom; Predavač je deci sa posebnim potrebama i marginalizovanim grupama; Predavač deci bez roditeljskog staranja.

Art room je umetnički centar za decu, koji je počeo sa radom 2014. godine. Art Room je projekat dečijeg kreativnog prostora, baziranog na radionicama iz različitih oblasti. Osnovna zamisao projekta Art Room je da umetnici svojim radom i angažovanjem oblikuju interesovanja i talente svojih polaznika. Deca kao polaznici i članovi radionica, imaju mogućnost da budu i moderatori, a u skladu sa svojim željama oni će birati načine izražavanja, kao i njihov tempo, rada što je ključno pri obezbeđivanju potpune slobode kreativnog izraza. Art Room predviđa radionice za decu predškolskog i školskog uzrasta iz sledećih oblasti: fotografija, slikanje, muzika, vajarstvo, gluma, kuvanje. Sa decom rade stručnjaci iz navedenih oblasti a polaznici će u okviru projekta biti u mogućnosti i da posete neka od profesionalnih okruženja svojih predavača: umetničke studije, ateljee i slično. Na ovaj način, moći će da se u potpunosti upoznaju sa procesima stvaranja, što će ih možda dodatno zainteresovati za neke umetničke oblike. Prostor Art Room-a je adaptiran u skladu sa potrebama dece i njihovog izražavanja; predstavlja oazu kreativnosti i umetnički prostor u potpunosti podređen svojim korisnicima.

175


Škola animiranog filma

Škola animiranog filma LAF iz Lozovika postoji od 2005. godine. Voditelj radionice je Vito Petrović. Prvi animirani film, koji je bio pokretač škole bio je “Lozovička česma”, koji je na Republičkom takmičenju o video stvaralaštvu OŠ Srbije osvojio Zlatnu medalju. Prva radionica animiranog filma je

održana 2005. godine u Lozoviku. Nakon prve radionice deca su bila stimulisana da i dalje vredno rade i stvaraju nove animacije. Značajne rezultate postigao je i igrani film “Mistery box” kao i animirani film “Doživljaji mačka Moše”, koji su predstavljeni na festivalima dečijeg filma. Osvojili su Gran pri 39. Revije filmskog stvaralaštva dece i omladine Srbije, koju je Centar organizacija amaterskog filma Srbije COAFS priredio deveti put u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Beogradu, za film “Peto dva”, Stefana Pešića i Nemanje Stojkovića, koji se odlikuje fantazmagoričnom dečijom domišljatošću i paralelno se bavi oslikavanjem učestalih problema društvenih

negativnosti čak i u školama. Film “Peto dva” je nastao u proizvodnji Škole animiranog filma “LAF” iz Lozovika, čiji je voditelj Vito Petrović proglašen za najuspešnijeg mentora.

176


POSTANI ASTROLOG! EDUKATIVNO ASTROLOŠKO SAVETOVALIŠTE MODUS VIVENDI Klasična (tradicionalna) škola Astrologije Za razliku od online škola Astrologije, odlučili smo da našim potencijalnim studentima, učenicima Astrologije ponudimo kvalitetan program i kvalitetne predavače, kao i literaturu koja će im biti na raspolaganju u toku školovanja i biti koncipirana na bazi kreativne radionice. U zavisnosti od zainteresovanosti i prijava, napravićemo grupe i objaviti mesto i vreme održavanja nastave... 1.Stepen - Astrolog U osnovi obuhvata znanja iz zapadne astrologije i krajnji cilj je da osposobi učenike da nauče izradu natalne karte i steknu veštinu tumačenja (analiza i sinteza horoskopa); Trajanje: šest meseci Ukupno časova: 48 teorije (8 mesečno) + 48 časova vežbi (8 mesečno) = 96 časova Cena: 4000 dinara mesečno (uključeno sve) Prvi stepen trajao bi šest meseci i cena mesečnog školovanja bi bila 4000 dinara što bi uključivalo dva školska časa sedmično predavanja i mogućnost konsultacija putem maila u grupi sa maksimalno od dvadesetak polaznika koja bi bila podeljena u grupe od četiri osobe radi lakše mogućnosti individualnog pristupa polazniku na vežbama koje bi se održavale svake druge sedmice u trajanju od četiri školska časa. Cena je prilagođena obimu programa što uključuje osam časova teorije mesečno i osam časova vežbi. Nakon završetka prvog dela edukacije, koje bi se postiglo pisanjem rada iz određene teme, iz grane astrologije dobila bi se diploma - uverenje o pohađanju škole i steklo bi se zvanje Astrolog sa kojim bi polaznik mogao samostalno ili uz superviziju da se bavi izradama natalnih horoskopa. To bi uključivalo našu superviziju u njegovom radu koja bi se odvijala dva puta mesečno po dva školska časa po ceni od 1000 dinara (to ukoliko bude potrebe). 2.Stepen - Astrolog konsultant U osnovi osposobljava učenike za izradu solarnog (godišnjeg) horoskopa, s naglaskom na tranzite planeta i prognoze za budućnost u odnosu na solarni i natalni horoskop; Trajanje: osam meseci Ukupno časova: 96 časova teorije (12 časova mesečno) + 80 časova vežbi (10 časova mesečno) = 176 časova Cena: 5000 dinara mesečno (uključeno sve) Drugi stepen trajao bi osam meseci i cena mesečnog školovanja bi bila 5000 dinara što bi uključivalo tri školska časa sedmično predavanja i mogućnost konsultacija putem maila u grupi sa maksimalno od šesnaest polaznika koja bi bila podeljena u grupe od četiri osobe radi lakše mogućnosti individualnog pristupa polazniku na vežbama koje bi se održavala svake dve sedmice u trajanju od pet školskih časova. Cena je prilagođena obimu programa što uključuje dvanaest časova teorije mesečno i deset časova vežbi.

177


Nakon završetka drugog dela edukacije, koje bi se postiglo pisanjem rada iz određene teme, iz grane astrologije dobila bi se diploma koja bi bila uverenje o pohađanju škole i steklo bi se zvanje Astrolog konsultant sa kojim bi polaznik mogao samostalno baviti se izradama natalnih i solarnih horoskopa, te izradi prognoza za budućnost. I ovde postoji mogućnost naše supervizije u njegovom početnom radu, koja bi se odvijala jednom mesečno po dva školska časa po ceni od 1500 dinara ili po potrebi. 3.Stepen - Astrolog stručnjak U osnovi je posvećen uporednim analizama i prognozama (sinastrija); Trajanje: devet meseci Ukupno časova: 288 časova (32 časa mesečno) + 90 časova vežbi (10 časova mesečno) = 378 časova Cena: 7000 dinara mesečno (uključeno sve) Treći stepen bi trajao devet meseci i cena mesečnog školovanja bi bila 7000 dinara što bi uključivalo osam školskih časova sedmično predavanja i mogućnost konsultacija putem maila u grupi sa maksimalno od dvanaest polaznika koja bi bila podeljena u grupe od četiri osobe radi lakše mogućnosti individualnog pristupa polazniku na vežbama koje bi se održavala svake sedmice u trajanju od četiri školski časova. Cena je prilagođena obimu programa što uključuje šesnaest časova teorije mesečno i dvadeset časova vežbi. Nakon završetka trećeg dela edukacije, koje bi se postiglo pisanjem rada iz određene teme, iz grane astrologije dobila bi se diploma kao uverenje o pohađanju škole i steklo bi se zvanje Astrolog - stručnjak sa kojim bi polaznik mogao samostalno uz superviziju baviti kompletnom astrologijom horoskopa. To bi uključivalo našu superviziju u njegovom radu koja bi se odvijala jedanputa mesečno po dva školska časa po ceni od 2000 dinara, po potrebi. Škola će raditi na način da je podeljena u grupe sa najviše 20 polaznika. Rad sa učenicima će biti koncipiran na principu kreativne radionice, gde će se nakon svake savladane celine vršiti provere znanja na primerima iz sopstvenih ili ponuđenih horoskopa. Lekcije će biti predstavljene u Power Pointu sa mogućnošću kupovine Astrološke enciklopedije, koju će najbolja tri polaznika na kraju školovanja dobiti besplatno. Završni ispit će se raditi pismeno i usmeno, a po stepenima iz savladanih oblasti, tako da će trajati 4 školska časa. Prethodno završnom ispitu će se organizovati probni završni ispit koji se neće ocenjivati, da bismo, ukoliko je potrebno organizovali individualni čas za polaznike koji nisu savladali dovoljno gradivo ili određeni stepen. Pismeni test će obuhvatati osnovna znanja koja će se predavati i imaće nivo prepoznavanja, dok će se usmeni test sastojati od usmenog izlaganja, na način da će svaki učenik tumačiti horoskop koji mu bude ponuđen, zavisno od stepena polaganja (za I stepen će tumačiti natalni horoskop, za II solarni (za istu tu osobu), a za III stepen će ga uporediti sa nekim od ponuđenih horoskopa. Na kraju školovanja svi polaznici dobijaju diplomu sa stepenom koji su savladali. Diplomom stičete mogućnost da se posvetite konsultantskom radu, a najbolji učenici da dobiju priliku da sarađuju sa Edukativnim astrološkim savetovalištem. Plaćanje se vrši na početku nastave, kada ćete dobiti uplatnice za svaki naredni mesec.

Prijave slati na mail.adresu modusvivendi.av@gmail.com sa kratkom biografijom, gde ćete navesti vaše zanimanje, interesovanje i eventualna iskustva u poznavanju astrologije, kao i ono što očekujete i što biste nam sugerisali da eventualno dodamo u program edukacije. Vaš Modus Vivendi tim *******************************************************

178


HRONIKE KOLODVORA

HRONIKE ZVEZDANOG KOLODVORA Piše: Tihomir Stuhne

...Poželela ideja spojiti esencijalni poziv sa staloženošću intelekta instrumentarijem spajanja sopstvenih faktora i pozvati stvaraoce na emisiju dela. I tako je počela prvo sama u sebi, kreiravši celinu, stvarati koloseke kolodvora. Svetla su započela voditi energije, koje su stvorile kolodvorsku aulu, uklesavši u nju kosmičku auru koja je prečistač i opisivač slušača vremena. Transmiter i emiter govora, slušanja, pokreta, prenošenja... Poželeli ste avangardu u obliku, renesansu u širini, barok u bogatstvu opusa, gotiku u prepoznatljivoj simetriji oblika. Kada pomislim na čistotu, antika se oslikava u izgrađenim zidinama predaje koje su opstale posredstvom svojih raznovrsnih oblika. Nekada je ćutala, nekada glasno prodirala sa bulevara koje je veštinama retoričkih alata osvajala. Pramajčinstvo umetnosti reinkarniralo se kroz nove perspektive. Ideja je stvorila Zvezdani kolodvor i postavila Zvezdani voz koji na zlatnim kolosecima čekaju izgradnju Zvezdane infrastrukture, kojima će putovati u svojoj postojanosti. Nadahnuta kosmičkom aurom, zvezdana aula poziva puteve iz smerova svih vidika koje umetnost i nauka prepoznaju, otkrivajući veo nespoznanja u put veličanstvenih spoznanja aulom kroz aure. U proslavi pronalaska puta umetnosti i nauke u komplementarnosti njene recipročnosti, aula je osvetljena mnoštvom slušaoca, koji su istovremeno i sagovornici sa aurom koja izvlači iz dubine snagu, principom lokomotornih mehanizama svemira. Stoga ćemo Zvezdanom kartom poći sa kolodvora u ostvaranje naučno – umetničkog poziva i pronaći puteve koje će utabati staze novih pronalazaka i dela. Time ćemo povećati šarolikost univerzalnosti aule i kroz matricu aure iskoristiti dani nam sopstveni potencijal. ...U pokretu ostvarenja, pogledom kroz zvezde, pomak će biti značajan, kroz toplinu svetla mistike, odgovor će biti jasan, prepoznat i upoznat. Odgovoran u igri, zaigran u odgovornosti stvaranja putem gestikularnih prezentacija. Putokazima u upoznavanje, putevima u raspoznavanje sa Zvezdanog kolodvora, Zvezdanim vozom, putem tračnica i Zvezdanom kartom kao simbolom prisustvovanja, stvaranju umetničkog, doprinosi historiji kroz vreme...

179


ZVEZDANA KARTA Astro tim Modus Vivendi

ZVEZDANA KARTA HOROSKOP ZA 2015.

OVAN (21.3.-20.4.) Sledeća 2015. godina osobama rođenim u znaku Ovna biće vrlo aktivna, prepuna dinamičnosti i obrgrljena energijom, pa ćete u svim životnim segmentima tražiti prilike za napredovanje. Trigon između vašeg Sunca i tranzitnog Jupitera daće vam pojačanu energiju i sreću na svim područjima, a takođe vatreni trigon između Saturna, Sunca i Jupitera pomoći će vam da donesete mudre odluke. LJUBAV: Tokom cele 2015. godine u ljubavi zvezde će Vam biti naklonjene. Pružiće Vam se prilika da sagledate partnera u potpuno novom svetlu. Trigon Jupiter - Saturn, pomoći će Vam da istrajete u ljubavnim iskušenjima tokom cele 2015. godine. POSAO: Godina 2015. doneće brojne promene unutar Vašeg poslovnog okruženja na način da možete očekivati i iskušenja. Trigon Jupitera i Saturna doprineće stabilizaciji i učvrščivanju vaše poslovne pozicije u drugoj polovici 2015. godine. Moguće su i emocionalne veze sa nadređenima i poslovnim kolegama, zbog čega morate biti veoma oprezni i čuvati se skandala. ZDRAVLJE: Prva polovina 2015. godine što se tiče zdravlja neće biti povoljna. Borićete se sa promena raspoloženja i bićete često umornii, podložni glavoboljama, a to je zbog viška energije, koju morate kanalisati. Najbolje da se baite sportom. Početkom jula 2015 stvari će krenuti na bolje te će Vam se psiho-fizičko stanje uvelike popraviti. Nemojte se forsirati.

BIK (21.4.-21.5.) 2015. godina bit će u znaku povećanog obujma rada što će se višestruko isplatiti. Istovremeno, 2015. godina bit će i vrijeme kada ćete morati donijeti teške i važne odluke u svezi budućnosti. Moguća su razdoblja povećanog umora, bezvoljnosti i pasivnosti, ali će vam Vaša upornost i snaga pomoći da prevaziđete sve prepreke na putu do cilja. LJUBAV: Ako ste u vezi 2015. godina bit će u znaku produbljivanja i oplemenjivanja odnosa sa partnerom. Sagledajte greške koje ste učinili u prošlosti, naučite pouke iz tih grešaka, kako ne biste iste opet ponovili u sadašnjosti ili budućnosti., što znači da oni koji su raskinuli vezu, još uvek pate ali verovatno su svojim ponašanjem sebi zatvorili vrata. Nova ljubav je moguća u aprilu, potom u septembru. Takođe za brak, veridbu. Pojačane strasti, ženama trudnoća. POSAO: Poslovne aktivnosti u narednoj 2015. godini imaće pozitivan predznak, ali i sporost odvijanja. Uticaj Jupitera i Plutona odigraće značajnu ulogu u rešavanju poslovnih obaveza i zadataka, a naročito na timski rad unutar poslovnog okruženja. Vaša koncentracija digrat će značajnu ulogu u Vašem budućem poslovnom napredovanju. Morate da kontrolišete ambicioznost. Ukoliko se bavite umetnošću, bićete veoma kreativni. ZDRAVLJE: Zdravstvena situacija biće izrazito promjenjiva i nestabilna što znači da ćete se jedan mesec osećati odlično, dok ćete drugi biti u lošoj formi. Savetujemo uvođenje uravnotežene dijete tokom čitave godine. Planete, što se tiče zdravlja Vam nisu naklonjene te će tokom čitave godine biti prisutan povećan rizik od infekcija.

BLIZANCI (22.5.-22.6.) Nova 2015. godina će biti godina velikih promena. UtIcaj Saturna bit će od velike pomoći pri poboljšavanju koncentracije, a moguće su i konstantne promene raspoloženja. Uglavnom će biti godina obeležena planovima, koji će u drugoj polovini godine da se realizuju.

180


LJUBAV: Što se tiče ljubavi, postoji mogućnost da ćete osetiti zavidnu razinu odnosa sa partnerom što će omogućiti postizanje harmonije i radosti u vlastitoj emocijonalnoj vezi. Vaš će odnos sa partnerom u 2015. godini dostići vrhunac, ali pazite kako se ne biste u zanosu razmazili u očekivanjama partnera. Za one koji još uvek traže ljubav svog života, maj mesec će biti presudan. Upoznaće nekog za ceo život. POSAO: Uticaj vladajućih planeta uzrokovaće povećani obim poslovnih aktivnosti te će vam pomoći da se usredotočite na izvršavanje svakodnevnih poslovnih obaveza Takođe, moguće su povremene nesuglasice sa nadređenima koje neće značajnije uticati na vaš status unutar poslovne sredine. Rešavanje pitanja nekretnina je aktuelno. Ako radite u socijalnoj strukturi, napredovaćete. ZDRAVLJE: Psihofizičko stanje tokom prvih meseci 2015. godine biće vrlo promenljivo. Podložni ste stresu i to regulišite nekim sportom. Radi pozitivnog uticaja vladajućih planeta, druga polovina 2015. godine će stvoriti pozitivnu zdrastvenu situaciju. Savetujemo preispitivanje vlastitih emocija i osećanja kako biste mogli biti u mogućnosti da eliminišete sve negativne utjicaje i postići toliko željenu sreću i zadovoljstvo unutar vlastitog života. RAK (23.6.-23.7.)

Godina 2015. će biti prožeta poletom i pojačanom aktivnošću. Bićete spremni ida idete doslovno do samoga kraja kako biste ostvarili vlastite zamisli i ideje. Povoljan položaj planeta omogućiće sticanje novih finansijskih sredstava te postignuće značajnog napretka u emocionalnom životu. Zbog povećanog poslovnog angažmana i obima posla, potpuno ćete zanemariti odmaranje ili fizičke aktivnosti. Iako vas je Jupiter napustio ove godine, imaćete svog anđela čuvara. Finansije će vam biti jako dobre, kao i prilivi. LJUBAV: Za slobodne Rakove ova će godina biti uspešna. Zabavaljaćete se sa prijateljima, a imaćete priliku da upoznate novu osobu koja će vam se iz prve svideti. Rakovi u emocionalnoj vezi bi trebali poraditi na socijalizaciji i druženju, naročito početkom godine. Ženskom delu trudnoća. POSAO: Ova je godina izrazito povoljna za poslovno napredovanje. Dokazaćete se u poslovnom okruženju te na osnovu uspešno obavljenih obaveza napredovati. Iako ste po naravi veoma oprezni, povoljan utjecaj planeta omogućiće vam brzo i efikasno rešavanje svih problema na koje sta naišli. Kolege će Vas podržati. ZDRAVLJE: Tokom čitave 2015. godine razina energije biće na zavidnom nivou, a položaj planeta pridoneti stabilnom psiho-fizičkom stanju zbog novog protoka energije kroz vas. Iako će Vaša fizička forma biti na zavidnoj razini, moraćete uložiti dodatni napor u uravnotežavanju vlstitog psihičkog stanja jer ste inače veoma osetljivi. LAV (24.7.-23.8.) 2015. godina bit će prožeta novonastalim prilikama u svim životnim područjima. Uticaj Jupitera pomoći će vam otkriti novu/staru strast i pomoći Vam da dobijete neke dugo priželjkivane odgovore. Čitava 2015. godina biće odlično vreme za donošenje važnih odluka vezanih za emocinalni život ili posao. Sigurno ćete se preseliti i doneti odluke za krupne promene. LJUBAV: Otvoreno ćete komunicirati sa partnerom te uspeti da razriješite sve probleme i nesuglasice nagomilane i stvorene tokom prošlih godina. U svezi izražavanja emocija unutar ljubavne veze, moraćete biti pribrani i staloženi. Slobodne čeka srećno razdoblje, jer će konačno pronaći partnera pogodnog za dugu i stabilnu vezu. Takođe ste nostalgični za prošlim vremenima. POSAO: Čekaju vas novi izazovi na poslovnom planu. U drugoj polovini godine mogući su sukobi i nesuglasice sa poslovnim kolegama u cilju da sačuvate trenutačnu radnu poziciju. Rad i uložen trud poslužiće kao osnova za ostvarivanje ideja, koje će tokom naredenih godina doneti priželjkivane rezultate odnosno plodove rada. ZDRAVLJE: Što se tiče zdravstvenog stanja 2015. godina će biti osrednja. Na vidiku su povremena kratkotrajna oboljenja kojima ne smete dopustiti da bitnije utiču na vaše mentalno stanje. Budite svesni vlastitih mentalnih granica te delujte u skladu s tim saznanjima. Ova će godina biti pogodna za uvođenje novog režima umerene dijete, a krajem godine uravnoteženje psiho-fizičkog stanja.

181


DEVICA (24.8.-23.9.) U 2015. godini osetićete velike promene u području ličnog i financijskog života. Iskoristite vlastitu kreativnost koja će tokom 2015. godine biti na zavidnoj razini. Spremite se za septembar, kada će se vaši planovi uobličiti na pravi način. Mogli biste konačno u drugoj polovini godine naći pravi posao. LJUBAV: Usprkos povremenim negativnim uticajima vladajućih planeta, 2015. godina će biti povoljna sa strane emocionalnoga života. Pratiće vas velika želja za promenom, ali morate paziti i biti sigurani da se krećete pravim putem. U drugoj polovini 2015. godine moguće su povremene razmirice i svađe sa partnerom, ali sve kratkog trajanja i oskudnog značenja. Naći ćete zajedničko rešenje u svim problemima. POSAO: U 2015. godini poslovni život bitće prožet novim poslovnim prilikama i izazovima te odličnim odnosom sa poslovnim suradnicma što će Vam omogućiti da učvrstite poziciju unutar poslovnog okruženja. Započeti poslovni zadaci i projekti odvijaće se prema planu, a u Vama će se postepeno buditi želja za napredovanjem. Ipak, krajem 2015. godine započeće veoma intenzivno negativno razdoblje koje će trajati čitavu 2016. godinu. ZDRAVLJE: Ova će godina biti godina dobrog pishofizičkog stanja što će rezultirati viškom energije koji ćete svakodnevno osećati. Pružiće vam se prilike za kvalitetnim odmorom od poslovne rutine. Preporučujemo uvođenje režima umerene dijete i prehrene s kombinacijom fizičkih aktivnosti na dnevnoj bazi kako biste ostali u formi i dobrog fizičkog stanja. VAGA (24.9.-23.10) 2015. godina će biti izuzetno povoljna i bezbrižna u svim segmentima života. Ove će godine napredovati emocionalno i poslovno, te biti korak bliži zacrtanim ciljevima i ostvarenju snova. Moguća je naglašena nestrpljivost na emocionalnom i poslovnome planu, koju ćete morati potisnuti i kontrolisati vlastitom racionalnošću i strpljenjem prihvaćajući moguće kompromise, te mirna rešenja. Unutar poslovne okoline snalazićete se odlično, naglašeni su pozitivni odnosi sa poslovnim kolegama te ostvarivanje zacrtanih poslovnih ciljeva. LJUBAV: Ove ćete se godine zbližiti sa partnerom kao nikada do sada, na način da ćete biti u stanju slobodno izražavati vlastita osećanja. Godina 2015. će biti vreme uzajamnog poštovanja, poverenja i sreće između partnera i Vas. Slobodne će Vage tokom letnjih mjeseci konačno dobiti priliku da upoznaju zanimljivu osobu s kojom će ući u poslovne aranžmane, a naročito ukoliko se bavi javnim radom, medijima i sl. POSAO: Pojedine osobe van radnog okruženja bit će usmerene protiv Vas što znači da ćete tokom prve polovine godine morati biti oprezni te s racionalnošću i odgovornošću pristupiti unapred razmišljajući o predstojećim poslovnim odlukama i potezima. Druga polovina godine će biti povoljnija pa ćete upravo u tom razdoblju poslovno napredovati. Kraj godine donosi vam veliku promenu na poslu, a tiče se financijskog dijela. ZDRAVLJE: Intenzitet i količina emocija s kojima ćete biti ispunjeni čitavu 2015. godinu, uticaće uveliko na Vaše psihičko stanje. Polovinom godine imaćete problema sa metabolizmom, ali će Vam povoljan uticaj planeta pomoći kako biste izbegli ozbiljnija oboljenja i zdravstvene tegobe. Savetujemo uvođenje dijete, racionalne prehrane u kombinaciji s fizičkom aktivnošću kako biste očuvali vlastito zdravlje. ŠKORPIJA (24.10.-22.11.) 2015. godina bit će idealna za oživaljavanje i sprovođenje ličnih životnih ambicija. Moraćete se usredotočiti na vlastite ciljeve te aktivno provoditi radnje usmerene ka realizaciji zacrtanih ciljeva. Posvetićete mnogo vremena rešavanju poslovnih problema i moraćete naučiti nositi se s povećanom odgovornošću. LJUBAV: Ova će godina biti zanimljiva, naročito što se tiče ljubavnog života. Doći će do velikih promena u odnosu sa partnerom jer ćete konačno moći izraziti ono što mislite i osećate te pokazati vlastitu narav. Istovremeno, budite sigurni da će Vaš partner ispoštovati i Vaše zahtjeve i želje, sve u cilju poboljšanja međusobnog odnosa.

182


POSAO: U 2015. godini posao će biti glavna i najvažnija preukupacija. Upoznaćete velik broj novih poslovnih ljudi što će Vam omogućiti da napredujete u poslovnom okruženju. Obratite pažnju na odnos sa poslovnim saradnicima te prilikom nesuglasica i svađa razrešite iste odmah. Treba da budete pošteni prema sebi i priznate greške koje ste do sad pravili u odnosima sa drugima. Raskidi ugovora i sklapanja novih. Budite oprezniji prilikom izbora saradnika. ZDRAVLJE: U segmentu Vašeg zdravstvenog stanja nemate se čega bojati ove godine. I psihičko i fizičko stanje biće besprekorno sa napomenom da ćete krajem godine osećati hronični umor. Nemojte preterivati sa prekovremenim radom već nastojite pametno iskoristiti slobodno vreme kako biste odmarali.

STRELAC (23.11.-21.12) 2015. godina će poboljšati vlastito samopouzdanje i sposobnosti što će rezultirati poboljšanom fizičkom aktivnošću. Imaćete puno novih ideja, ali pre njihove realizacije dobro promislite i napraviti plan. Tokom godine moguće su povremene nesuglasice sa partnerom, ali nemojte dopustiti da vas vaše raspoloženje i trenutni pesimiszam izbaci iz takta. LJUBAV: Ove godine ćete uživati u emocionalnoj vezi koju ste započeli prethodnih godina. Slobodni će ove godine biti veoma atraktivni i doslovno zračiti, ali moraju biti izbirljiviji u odabiru partnera poradi nepovoljnog uticaja Saturna. Onima u vezi savetujemo da se ponašaju zrelo, tolerantno i strpljivo te da provode više vremena sa partnerom. Ukoliko ste sami, preporučujemo da poradite na veštinama socijalizacije i druženju pošto biste ove godine mogli upoznati zanimljivu osobu. POSAO: Ove ćete godine biti jako angažovani na poslu, te su na pomolu nove kooperacije i poslovne saradnje. Tokom druge polovine 2015. godine moguće su nesuglasnice s nadređenim zbog dinamike izvršavanja poslovnih planova što će na kraju prouzrokovati slabu saradnju sa poslovnim suradnicima. Trebate se više oslanjati na sebe, a ne na druge, jer će samo takav pristup polučiti rezultate koji se od Vas očekuju. ZDRAVLJE: Tokom 2015. godine se smeši odlično zdravstveno stanje sa napomenom da trebate obratiti pažnju na rekreaciju i odmaranje. Sredinom godine moguće su manje zdravstvene tegobe vezane za grlo i respiratorne organe. Početkom godine morate doneti nekoliko odrednica koje se tiču Vašeg zdravlja koje trebate održavati tokom godine. Uzimajte više tečnosti i lošu energiju ispirajte vodom. Bazen, more.... JARAC (22.12.-20.1.) Tokom 2015. godine bićete na vrhuncu kreativnosti i nadahnuća te izrazitog napretka i poboljšanja navika koje pozitivno utiču na život. Veliki naglasak biće stavljen na vaš posao iako morate znati uravnotežiti odnos između posla i privatnog života. Moraćete na vreme započinjati poslovne obaveze, pošto će situacija na radnom mestu biti intezivna i veoma zahtevna. LJUBAV: Ova će godina što se tiče odnosa sa partnerom i ljubavi biti mirna i opuštajuća. Neće biti nikakvih napetosti i svađa između Vas i partnera, a problemi koji su Vas mučili u prošlosti nestaće sami od sebe. Uprkos vašoj rezervisanoj naravi, znaćete iskazati vlastite osećaje partneru, koji će to znati ceniti. Slobodni će u drugoj polovini 2015. godine imati priliku upoznati zanimljivu osobu, nova ljubav i brak. POSAO: Vaša usredotočenost i napor uložen u obavljanje poslovnih aktivnosti urodiće plodom krajem godine. Nadolazeće vrijeme donijet će vam nove poslovne prilike i izazove koje ćete prihvatiti te početkom 2016. godine od njih profitirati. Iako ste timski igrač dosta se oslanjate na poslovne kolege, pametnije bi bilo da poslušate sebe i svoj "unutrašnji glas". U pogledu timskog rada djelujte ozbiljno i samouvjereno. Ako ste uložili u obrazovanje, to će se sada pokazati kao delotvorno.

183


ZDRAVLJE: Bićete veoma energični i odličnog zdravstvenog stanja, kako biste izbegli moguće sitnije zdravstvene tegobe preporučujemo uvođenje balasnirane dijete te aktivno bavljenje nekim sportom. Izbegavajte masnu i začinjenu hranu jer ćete imati probavnih problema. Sredinom godine ući ćete u pasivno fizičko razdoblje čiji je glavni uzrok sedenje na poslu, što znači da ćete se morati dodatno rekreirati. Sport će vam pomoći da izbegnete i stres, kojem ste skloni.

VODOLIJA (21.1.-19.2.) Godinu 2015. ćete pamtiti po velikom pritisku u svim životnim poljima. Moraćete iskazati veliku samodisciplinu i samouverenost, a nadolazeće nove prilike, sagledati sa više strana. Uticaj Jupitera potaknuće vas da potražite ambicije u životu, a uz pomoć Saturna otkrit ćete vlastitu kreativnost i skriveni talent. LJUBAV: Tokom čitave 2015. godine ljubavna situacija biće mirna i stabilna uz moguće kratkotrajne nesuglasice s partnerom krajem godine. Značajnu ulogu i uticaj na Vašu emocionalnu vezu imaće bliske osobe i prijatelji, koji će vam savetima pomoći u savladavanju emocionalnih barijera koje vas muče duže vreme. Slobodni bit će pomalo kruti i zatvoreni pa će sa poteškoćama komunicirati sa eventualnim budućim partnerom. Jupiter je nasuprot vašeg znaka početkom godine, kako bude početkom septembra izašao iz znaka Lava, biće vam lakše. Septembar je idealan period za veze i ljubav. Takođe i za umetnost. POSAO: Na poslovnome planu ćete biti maksimalno eksponirani te ćete iz tog sakupiti neka vredna iskustva. Čekaće vas ogromni obim posla te ćete trebati uložiti maksimalni trud i napor kako biste razrešili poslovne obaveze. Naročito stresno razdoblje po Vas započeće krajem godine, a najbolje je iskoristiti puni potencijal vlastitog talenta kako biste razrešili i nedoumice. Od presudne je važnosti da ostanete mirni i staloženi te da ne paničite zbog rokova. ZDRAVLJE. Uticaj planeta omogućiće Vam da tokom 2015. godine budete izvrsnog zdravstvenog stanja. Ukoliko ste vični porocima, savetujemo Vam da ih smanjite ili izbegavate kako Vam ne bi narušili imunološki sistem. Poboljšajte psihofizičko stanje uvođenjem dijete i redovnih treninga. RIBE (20.2.-20.3.) 2015. godina će biti veoma intenzivna po pitanju obaveza koje će uzrokovati da ćete tokom čitave godine biti veoma ubrzane, agresivne ali i srčane energje. Krajem godine savetujemo da ozbiljno porazgovarate s partnerom te zajedničkim snagama pronađete rešenja za neke davno načete probleme. LJUBAV: Ljubavna situacija u emocioalnoj vezi biće na vrhuncu tokom čitave godine. Imaćete odličnu komunikaciju sa partnerom, kojem ćete moći izraziti sve svoje osećaje, želje i strahove. Za slobodne ova je godina jako povoljna za pronalazak idealnog partnera. Naročito povoljno razdoblje odnosi se na kraj 2015. godine kada ćete samouvereno krenuti u novi emotivni odnos. POSAO: Godina će biti u znaku timskog rada te će uz pomoć poslovnih saradnika uspeeti odraditi sve poslovne obaveze. Ukoliko radite u uslužnim delatnostima savetujemo da se zaogrnete strpljivošću, jer će vam se to kasnije višestruko isplatiti. Ukoliko niste zadovoljni poslovnom situacijom, savetujemo da ove godine nipošto ne mjenjate poslovno okruženje. Za školarce povoljan period. ZDRAVLJE: U 2015. godini očekuje vas pozitvna zdravstvena situacija. Moraćete više poraditi na obavljanju fizičkih aktivnosti te baljenju sportom, čime ćete moći poboljšati vlastito psihofizičko stanje. Spavajte dovoljno, vežbajte redovno te uvedite uravnoteženu dijetu jer će vam navedeni procesi i radnje omogućiti neometano obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Izbegavajte brzu hranu, prebacite se na organsku i sveže namirnice. Krajem godine Vas očekuje kratkotrajno stresno razdoblje ali vi ste navikli na to.

184


NAJAVE

USKORO IZ ŠTAMPE:

Mirolsav Lj. Ranković, roman “Sara”

Tihomir Stuhne, „Requiem skintici”

Zorica Tijanić, roman “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”

185

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  
Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  
Advertisement