Issuu on Google+


___________________________________________________________________________________

2


___________________________________________________________________________________

#3 godina I avgust— sepetembar 2015

ZVEZDANI KOLODVOR e- časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor ISSN 2406-2219 Godina I Broj 3 avgust/septembar 2015. godine Arhiva

Iz sadržaja:

Tema broja — Dioklecijanove tajne misterije — kratke priče

Glavni i odgovorni urednik Zorica Tijanić

Avdulah Ramčilović Poezija — suština života

Tehnički urednik Zorica Tijanić

Kuća Đure Jakšića kao centar kulturnih dešavanja

Naslovna strana Zorica Tijanić Redakcija Jelena Dimitrijević, Julija Nikolić, Avdulah Ramčilović, Miroslav Ranković, Miroslav Vasić Saradnici Boris Maksimović, Mario Lovreković, Ivana Minić, Natalija Petković Dostupno u elektronskom izdanju na http:// zvezdanikolodvor.blogspot.com i na http:// issuu.com

Ambient awereness — kolumna Boris Maksimović— Putopis “Rim ili tuga u kamenu“

Đorđe Cvetković— Mišljenje o mišljenju (portal mladih filozofa) Teatar—Damski gambit Mikailo Tijanić: Autorska prava i zaštita intelektualne svojine

Ivana Minić — Legenda o nastanku Rima

Istorija — Rumuni u Banatu

Miroslav Lj. Ranković — Beleške šetača ovdašnjeg

Kultura —Tajne grba porodice Mediči

3


___________________________________________________________________________________

D

IOKLECIJANOVE MISTERIJE—KRATKA PRIČA Kratke priče su tema broja našeg časopisa. Zašto baš kratke priče? Odlučili smo se za ovaj kratki oblik narativne proze upravo zbog toga što je veoma popularna i zastupljena u savremenoj književnosti. U odnosu na roman, kratka priča teži jednostavnosti, bazira se na jednom događaju i ima jedan zaplet, ograničen broj likova, a takođe i vremenski okvir u kome se odvija je kraći.

T

ema novog broja časopisa su kratke priče ali teme koje obuhvataju istorijski značaj rimskog carstva. Zahvaljujući putopisu Borisa Maksimovića, prošetali smo po Rimu. Ivana Minić nas je upoznala sa istorijom nastanka Rima, dok nam je Miroslav Vasić pisao o misterijama grba porodice Mediči iz Firence. Ivan Ivanji je napisao životopis rimskog imperatora Dioklecijana, a naš boravak u njegovoj palati nas je inspirisao da ovaj broj nazovemo „Dioklecijanove priče“, s obzirom na to da je izvor kratke priče u usmenim predanjima, a o caru uglavnom saznajemo na taj način. U časopisu je zastupljen period iz rimskog carstva, a i vaše priče nam delimično dolaze s Mediterana i mirišu na nostalgiju. S obzirom na istorijski put kratke priče, i ovde sve počinje od tradicije usmenog predanja. Odatle su nastala čuvena dela kao što su Homerova „Ilijada i Odiseja“. Prepričavale su se u pesničkom obliku, praćene rimom, kako bi se lakše pamtile. U Evropi početkom 14. veka tradicija usmene predaje počinje da se razvija u pisanoj formi: „Canterburyjske Priče“ Geoffreya Chaucera i „Decameron“ Giovannija Boccacia. Obe su knjige sastavljene od kratkih priča koje se razlikuju po svom sadržaju. Krajem 16. veka nastaju novele i u doba renesanse termin „novela“ se koristi za kratke priče, koji postaje sredinom 17. veka, veoma popularan u Francuskoj. Jednu od najpoznatijih zbirki je napisao Charles Perrault, a moderan

Reč urednika: Zorica Tijanić

prevod „Hiljadu i jedna noć“, Antoine Galland. Sve to mnogo utiče na stvaranje kratke priče u Evropi i stvaranje savremene kratke priče. Kao poseban žanr pojavljuju se početkom 19. veka. Rani primeri su bajke braće Grimm, zatim priče Nikolaja Gogolja, Edgara Allana Poea i dr. Krajem 19. veka počinje objavljivanje časopisa i velika potražnja za pričama. Jedan od traženih pisaca je bio Čehov. Prva polovina 20. veka popularizuje časopise kao što su "The Atlantic Monthly", "Scribner's" i "The Saturday Evening Post", koji su objavljivali kratke priče u svakom izdanju. Časopis „Life“ je 1952. godine objavio dugu kratku priču (novelu Ernesta Hemingwaya „Starac i more“. Nedavno je Londonski „Gardian“ u svojoj kulturnoj rubrici objavio članak u kom preporučuje zbirku priča „Enciklopedija mrtvih“ Danila Kiša. Broj komercijalnih časopisa u kojima se objavljuju kratke priče u stalnom je padu. Popularizacija romana dostiže svoj vrhunac ali postoje časopisi za književnost koji ih objavljuju, mnogi su online, lako dostupni u e-obliku. Mi smo iz tog razloga odlučili da ovaj broj posvetimo kratkoj priči, kako bismo osetili dašak prošlih vremena i uživali u predstojećim septembarskim danima čitajući vaš i naš omiljeni „Zvezdani Kolodvor“, mesto na kojem se duše spajaju i čekaju vozovi na stanici srca...

4


___________________________________________________________________________________

P

OEZIJA KAO SUŠTINA ISTINE

Piše: mr Avdulah Ramčlović

"Stavi svoj život u stihove. I opet ti kažem: stavi svoj život u stihove, ako hoćeš da osetiš život univerzalni, i da budeš s njim u vezi i harmoniji. Možeš biti analitičar pesme, no ne zaboravi pevati pjesmu. Pesnički kritičari žive u miru, a pesnici samo žive. Analiza umrtvljuje, pesma oživljava. Samo poezija može uskrsnuti prozu. Poezija je nikla iz drveta života, a proza iz drveta spoznanja. Svi govorimo: "Laž je malotrajna, a istina je večna." Zašto poezija duže živi od proze, ako ne zato što je ona bliža istini, bliža životu? I tako, ako staviš svoj život u stihove, bit ćeš bliži istini, bliži životu." Nikolaj Velimirović

P

oezija je suptilan odnos pesnika prema sebi, životu, svetu, duhovnosti, prirodi. To je jedan svestrani stvaralački proces u kojem učestvuje celo biće autora. Zato je ona osećajna, nežna, duboka, privlačna i trajna. Poezija je prava oda životu, pohvala, radost, sreća, ljubav, u njoj se slavi i stvara život. Ona je istinsko i toplo oslikavanje života, sveta, prirode, svemira, kroz prizmu pesnikovih želja, doživljaja, poruka i pouka. Možda u savremenoj poeziji ima malo više patetike. Ne može srce drugačije. Kad čoveka obuzmu osećanja, savlada zanos, on stvarnost pretvori u želje, on mašta, sanja i piše o tome. Svaki deo pesnikovog bića sjedinjen je s pesmom, ispunjen njom do poslednjeg daha i atoma snage. Kao muzički komad muzikom, kao pozorište glumcima i publikom, kao more vodom, kao nebo zvezdama, kao košnica pčelama, kao livada cvećem… kao svet životom. Pesnik živi sa pesmom, sa njom diše, misli, sanja, spava, budi se, želi, stvara, radi, putuje, trči, igra, peva, tuguje, voli, ljubi. Pesma, to je pesnik, sve jedno da li piše o sebi i svojim doživljajima, željama i težnjama, ili o nekom ili nečemu drugom. Pesnik daje pesmi svoj pečat, notu, boju, sliku i muziku svoje duše, svoga srca i dara. Ni jedna književna vrsta, niti umetnost uopšte, ne može dirnuti čoveka u srce i dušu kao pesma, poezija, lirika. Poezija je rado čitana, jer je zgusnuta i duboko osećajna. U njoj je stih po sadržini nekada velik kao stranica knjige, a pesma kao roman. Pesnik, kao i pesma, treba da bude ono što jeste, original, kao i svaki čovek koji je individua za sebe i različitost i bogatstvo za svet.

Nikakva kopija drugog, jer se kopija prepoznaje i prolazna je, ne sviđa se nikom, pa ni onom koji je kopira, jer nema u njoj zadovoljstva, jer zna da nije njegova, jer nije izašla iz njegove duše i srca, iz njegovog sveta. Poezija, pesma, treba da je takva, da kada je pročitamo, u srcu nam bude toplo, da je zadržimo u pamćenju i sećanju kao neki naš lepi doživljaj. I da inspiriše i čitaoca da razmišlja, da mašta i stvara. Pesma treba svojim sardržajem i porukama da zahvati celo biće čitaoca, njegovu misaonu, osećajnu, estetsku i moranu stranu! Da čitalac kao i pesnik doživi pesmu i zauzme stav prema njoj, prema njenoj sadržini i poenti. Poezija povezuje ljude, čini život lepšim, stvara mir i ljubav među ljudima, bez obzira na pojedinačne razlike u bilo kom pogledu. Pesnici su najveći humanisti. Poezija je sveobuhvatna spoznaja svega, života i smrti, ljubavi i mira, prijateljstva među ljudima, i nemira i mira u ljudskoj duši, ali i u svetu uopšte. Pesnici su optimisti u svakom vremenu. Oni svojim delima idu ispred vremena, oni su ta elita koja stvara i kristalizira u kulturi ono najlepše iz života, iz srca i duše, iz sveta. Nema loše poezije, ima različite poezije u svemu, u stilu, stihu, dubini, snazi, željama, porukama. To je izliv iz srca i duše, slika života, misli i osećanja pesnika o svemu... Pesnik je svet u malom...

5


___________________________________________________________________________________

Stefan Simonović Umetnik

S

vakim korakom smatramo da idemo unapred. Na neki način nam je to postala navika. Od velike brzine ne shvatamo da u stvari idemo unazad. Umetnici su ljudi koji žive u krajnostima, u istoriji koja treba da predstavlja izvor pouka za sadašnjost i u stvaralaštvu, delu ljudske duše koja se ne otkriva tako lako čak ni pred samim sobom. Umetnici su moderni ratnici kojima je oružje dosadilo, ali ratnički instinkt je ostatak loše i neiskorenjive prošlosti. U tom begu od instinkta, oni sami moraju da sruše ono što su izgradili. Dok gore od želje da sruše sve ono loše, za dobro drugih, ljudi ih osudjuju i nemaju nameru da prestanu. Sva velika padanja i sve ono što ih čini pozitivnim niko ne vidi. Svet je kao prokleta avlija, svako mora da spoji sopstveni kraj sa tuđim krajem zarad novog početka. Ljudi ne shvataju svet u kome žive, zbog toga donose loše odluke, loše vladaju sopstvenim životima i za taj svet umetnike krive, od njih beže, čak ni ne razmatraju njihove teze. Nesrećni se kreću srećnim putevima i rađa se istina o laži. Reči površnima ne znače ništa. Umetnici su robovi navika iz istorije i prenose ih u sadašnjost. Krivi su samo zato što čuju ono što im odgovara, možda i opravdano... Ceo život ta određena grupa bivših ratnika gleda kroz retrovizor – realnost sužava pogled. Svest se oslobađa tek kad nastupi beg u stvaralaštvo. Kako li je onima kojima retrovizor ne treba ili ne mogu da ga imaju? Vide li oni išta iza sebe?

Fotografija: Miroslav Lj. Ranković

PESNICI SANJAJU NAJLEPŠE Autor: Avdulah Ramčilović Pesnici sanjaju najlepše, hajde da sanjamo, da svet ulepšamo. Pesnici se smeju najtoplije, hajde da se smejemo, duše, srca, ugrejemo. Pesnici vole najjače, hajde da se voliimo, srca, duše, spojimo. Kada pesnik voli, ljubi srcem, dušom, pesmom, ljubavlju najlepšom. Kad te pesnik voli večno ćeš živeti, uz njegovu ljubav najlepše ćeš sanjati.

6


M

___________________________________________________________________________________

AMBIENT AWARENESS

Piše: Zorica Tijanić

oj stav o informacionim tehnologijama neće se dopasti mnogima. Ne dopada se ni meni, ali protiv svoje prirode ne mogu. Mi, koji smo rođeni u prošlom veku navikavamo se na život u svetu modernih tehnologija ali i na svet u kojem je ogromna razmera između dobra i zla siromaštva i bogatstva. Život u tom prošlom veku je porazumevao obavezan odlazak u biblioteku i to na svakom početku nove školske godine. Septembar je bio mesec obojen toplinom druženja i novih spoznaja. Sada svet često doživljavamo u crnoj-beloj nijansi, kao što i ovaj časopis još uvek ne može da doživi svoju renesansu u pastelnim bojama, zbog troškova štampe, pa se objavljuje online i hvala modernim tehnologijama što su nam to omogućile. Nedostaje ipak onaj osećaj, kada dobiješ godišnju iskaznicu za biblioteku i miris knjiga, kupovina nove garderobe za prvi dan škole. Vreme koje bismo utrošili na šetnju do obližnje biblioteke, sada provodimo na pretraživačima i vreme „proleti“. Potrebe ljudi su uvek iste ali su načini na koje ih ostvaruju potpuno različiti. Virtuelna stvarnost i atmosfera u kojoj deca odrastaju može biti pozitivna u granicama svoje primenjivosti, ali ako se pređe granica, postaje opasno, po oči, kičmu, i što je najopasnije, po dušu. Razmišljajući o svakodnevnici, uvek prvo pomislim na uslove u kojima živimo na ovim suženim i vekovima osiromašenim i ratovima opustošenim prostorima. Čovek je socijalno biće, pre svega ali je u savremenom svetu veoma usamljen, pa čak i kada živi u porodici. Mogućnosti da obogati svoj život nadoknađuje se virtuelno. Sve manje je bioskopa. Tržni centri nam sužavaju prostor, nudeći privid mondenskog života. Pošto često ne postoje okolnosti koje bi nam pružile više i proširile vidike, otvaramo „prozore“ i saznajemo svet oko sebe. U toj potrazi ćemo se kao Alisa suočiti sa svim i svačim. Stvar je u tome da li ćemo podleći i uspeti da razgraničimo dobro od lošeg ili prepoznati laž od istine ili ćemo prihvatiti život u iluziji ili boje rečeno— zabludi. Da li je s druge strane neki paralelni svet koji nudi sve „na klik“, počev od prijateljstva, ljubavi, utehe, robe. Sve je na prodaju. „Prijateljstva“ su interesna i kratkotrajna. Ljudi se „dodaju“ prema izgledu, afinitetima, nakon upotrebe lako izbrišu,

potom biraju novi i tako u krug. Psiholozi su isto što i ti prijatelji, samo svoju empatičnost naplaćuju u novcu, a prijatelji uslugama. Lajkovi postaju dokaz vernosti. Liste prijatelja su poput kusne liste na berzi promenjive. Duša napaćenog intelektualca koji pokušava da funkcioniše u ovom svetu, na samom početku života isfrustriran neuspelim pokušajima da neke stvari promeni ili poboljša očituje se u begu iz stvarnosti. Prokletstvo sumnje i istraživanja uvek boli više, a empatija lako prepoznaje i tako spasilac postaje žrtva. Problem bi bio kada bi ovu kolumnu čitali duhovnici. Rekli bi da je ovoj duši vera pala. Samo razmišljam naglas. Ali rešenje postoji, tu su grupe raznih profila. Takođe nema potrebe da izlazimo iz kuće. Kućne dostave funkcionišu iz gotovo svakog većeg tržnog centra, knjige su online, fakulteti, virtuelna putovanja i ono što je najlepše—prijatelji, ljubav i svet zabave. Više nema potrebe da svakodnevno mučimo tražeći sagovornika. Dovoljno je prečicom do chata naći žrtvu za „gušenje“ i onda priča počinje... Možda bi za to vreme mogli da se setite da nešto korisno uradite za sebe ili bližnje, ukoliko niste zavedeni iluzijom koja prija. Da li će sve ostaviti gorak ukus praznine, otkrićete i sami jer na sopstvenim greškama se najbolje uči. Pokušajte da provedete jedan dan bez telefona ili kompjutera. Šetnja bi vam oslobodila čula. Možda ne biste sreli ljubav svog života ali ne biste ni zamišljali svog virtuelnog princa, koji na vama leči krizu srednjih godina pretvarajući se da je idealna prilika. Kao asocijacija na moja glasna razmišljanja, javlja mi se u nacistička parola "Arbeit Macht Frei", i počinjem da se osećam kao u koncentracionom logoru, pa se onda vraćam na razmišljanje i na onu bezbolniju srednjovekovnu parolu "Stadtluft macht frei", i pokušavam smisliti nasledniku ime. Možda „Mreže oslobađaju“, što je paradoks esencijalnog značenja mreže. Da li postajemo uhvaćeni ili emocinalno zavisni ili samo uživamo u poroku svesni da je štetan? Možda bih trebala razmisliti o svemu ponovo, a svakako ću o tome da napišem status na fejsu, pa onda vidimo se na chatu.... Ako imate nešto protiv, komentare u inbox... ili „block“...

7


___________________________________________________________________________________ (zašto treba da naučite da letite)

Ž

Naći mesta za priču u životu ili pretvoriti život u priču

Piše: Jelena Dimitrijević

ivim na Julinom brdu, na trinaestom spratu, na čardaku ni na nebu ni na zemlji. Možete ga videti ako se nekad vozite 56-icom kada prođete crkvu na Padini, kako se ponosno među ostalim sličnim zgradama izdiže iz magle. Spona koja me veže za zemlju je tanka. Taman ubedim sebe da živim u sadašnjosti, taman postanem deo celine i krenem da se borim za ciljeve koje delim sa drugima i krenem da cenim se merim u odnosu na njih. Taman počnem da posmatram tlo poda mnom i stičem svest o svemu što mogu želeti na njemu, taman osetim njegovu težinu pod nogama, taman počinjem da se uklapam u slagalicu okoline kad me prene zvuk aviona koji mi stalno proleću nad glavom... Nad Julinom brdom on je neizbežan i čest, na mene deluje kao magija koja me teleportuje u drugu dimenziju u kojoj svi ciljevi svakodnevnog života padaju u zaborav i glava mi ponovo postaje prazna scena spremna da za glavnu glumice predstave uzme pitanje: - Kuda? - i radnja počinje i klupko se zaplete pa se odmota. Kuda on leti? Odakle je došao? Kada bih i kuda i ja mogla poći? Zašto sam još uvek ovde? Na šta ja to čekam i koga? Šta me to veže za ovo mesto? Pogledam na dole... nema korena. Pogledam iza sebe i tu nema nikog ko bi mi čuvao leđa. Ispred mene samo prozor... iza njega nebo... prepuno ptica. Njihov cvrkut dekoncentriše... čini da poželim da otkinem konce ciljeva koji su povlačili moje poteze i pretvarali me u marionetu. Tada ih i strgnem. Zagledam se u nebo neka vreme jure drugi koji su zgazili u živo blato dedlajna, meni više ne trebaju priznanja. Hoću da piljim u nijanse večernjeg neba i osetim

miris kiše, da gledam kako laste munjevitom brzinom lete ka tlu samo da bi se sekund pre no što ga dotaknu ponovo vinule ka nebu. Hoću da bude ta lasta. Hoću svoje letove i padove. Neka se druge vrste zverki trkaju po blatu tla u tom nejasnom maratonu, neka ih za rodnu grudu prikuje glad, meni trebaju samo snovi i želje. Trebaju mi želje bez razmišljanja o njihovom ispunjenju. Potrebne su mi želje da me podsećaju da još puno toga tajanstvenog, novog i neotkrivenog što bi moglo da se desi ili dosegne. Treba mi nada da sutra može postati bolje čak i kad je danas došlo to bolje sutra, da uvek postoji viša planina na koju mogu da se popnem. Želje garantuju neizvesnost, mirišu na priče koje ću jednog dana pričati saputnicima u noćima pored vatre na nekim novim putovanjima. Ali slast mašte mi kvare bore u mom odrazu u ogledalu koje sve sporije beže sa lica posle svakog osmeha i plača, upozoravaju: Problem je što misliš da imaš vremena, a vreme je resurs koji tebe troši, a ne ti njega. Vreme je gospodar igre, a ti si pion. Vreme će ti na licu ostaviti račun za svaki osmeh i oslikati mapu rečnog korita svake suze, krajeve usana će ti vući na dole težina svake neizgovorene reči, tvoje lice će postati predebela knjiga pisana na jeziku minulog vremena koji više niko neće znati da pročita. Uzdrhtim. Ali pustim da blesak munje iz oka kaže svoje. Jeste gospodar igre, ali ja ću je igrati u svom ritmu i tempu i na svoj način. Pokazaću vremenu pokrete koje još nije videlo, ispričaću mu priču koja će ga na trenutak zaustaviti i koju će morati da ponese za sobom. Nateraću ga da zastane i odgleda moju predstavu. Razbiću ogledalo i poleteti u neočekivanom pravcu. Ovo je moja priča i njeno pisanje je tek počelo. 8


___________________________________________________________________________________

Mišljenje o Mišljenju - filozofija egzistencije

Portal mišljenje o mišljenju (MOM) je formiran od strane male grupe filozofa entuzijasta sa ciljem da se, pre svega, razbiju predrasude o filozofskom načinu sagledavanja sveta u kom živimo, a zatim da filozofiju i kritičko mišljenje približi i učini shvatljivijim svima. Zbog toga, pitanje koje postavljamo na samom početku je „čemu i zašto uopšte filozofija“ ili još preciznije „čemu i zašto filozofija danas“? Na portalu ćete otkriti kakav nam to uvid u stvanost filozofija daje i kakvu pomoć od nje imamo u svakodnevnom životu.

Piše: Đorđe Cvetković Ideja za Mišljenje o mišljenju (MOM) nastala je kao odgovor na niz situacija koje viđamo svakog dana i bilo bi teško navesti jedan razlog, jedan motiv da se to dogodi. Danas nam je dostupna velika količina sadržaja: zabavni, komercijalni, kulturni. U ovoj konkurenciji kulturni, umetnički i naučni sadržaj ne spadaju u popularnije, ali su prisutniji i dostupniji nego ikada iako to kao društvo često zaboravljamo. Zato je predrasuda o društvu u kome je zaboravljena kultura, a obrazovanje palo na najniže grane - česta pojava. Na primer, prošle godine je Univerzitetski profesor medijima u Srbiji izjavio da su domaći standardi opali usled izolacije naše zemlje, i nemogućnosti nabavljanja literature. Dok kvalitetni sadržaj,

iako prisutan za mnoge ostaje nevidljiv ili nezanimljiv, velika količina nekvalitetnog sadržaja opstaje i svakodnevno nanosi manju ili veću štetu svima nama. Rešenje ovog problema može biti i u razvoju kritičke misli, koja bi verujemo kod većine podsticala izbor onog kvalitetnijeg. MOM je formiran od strane grupe filozofa koja se upoznala na sličnom projektu. Želeli smo da razbijemo specifične predrasude o filozofskom načinu sagledavanja sveta u kom živimo i tako filozofiju i kritičko mišljenje približimo i učinimo shvatljivijim svima. Možemo ga shvatiti i kao odgovor na „ne filozofiraj“ koje čujemo svakodnevno, a često u situacijama kada se od nas traži prihvatanje površinih ili istant rešenja i objašnjenja. Pored toga što predrasude prate filozofiju kao disciplinu, one nažalost prate i ljude. Na ovom mestu smatramo da je od posebnog značaja isticanje jedinstvenosti društvenih nauka i njihovog predmeta.

9


___________________________________________________________________________________ Ukoliko razumemo šta je čovek, ukoliko razlike među ljudima uvidimo kao prostor za napredak, otkriće i ono genijalno, naše društvo će, verujemo, postati bolje. Verujemo da ćemo razvojem kritičke misli promovisati pristup „otvorenog uma“, prihvatanje i razumevanje različitosti, borbu protiv „podrazumevanih istina“, izgradnju tolerancije. Sve ovo vodi ka boljem, a verovatno i sretnijem društvu. Inspiracija je potekla od skromnog, ali genijalnog Vladimira Lazića. Njegovo polje delovanja su informatičke tehnologije, ali je kritičkim stavom prema društvu i društvenim mrežama inspirisao i omogućio ovaj projekat.

Velimir Aćimović

Ivan Komarov

Najmlađi članovi tima su Jelena Katana zadužena za etičke dileme i Marko Hakaj čija je omiljena disciplina estetika. Marko, kao i naša „bilblioteka“ od krvi i mesa Marko Hakaj, estetika Stefan Blagojević voli da čita knjige i uživa u muzici.

Mirjana Sokić, strastveni zaštitnik životinja, zadužena je za etička pitanja i dileme. Njen perfikcionizam omogućuje nam da svakodnevno unapređujemo kvalitet.

Jelena Dimitrijević se bavi filozofijom nauke, informatike i psihologije.

Filozofija egzistencije je oblast kojom se bavi tandem sa mnogo talenata, Velimir Aćimović i Ivan Komarov. Možemo li živeti svoju filozofiju? Da li se istina saznaje na subjektivnom ili objektivnom nivou? Kako bi tim bio dinamičan naspram njih stoji „analitičar“ Miroslav Ostojić.

Na kraju, za obrazovanje i moralno obrazovanje sam zadužen ja, Đorđe Cvetković. Sebe vidim kao „motor“ projekta, pošto je moj glavni zadatak da ovaj sjajni tim nastavi raditi kao i do sada. Međusobno se kritikujemo, inspirišemo a nadam se da tako zajedno postajemo još bolji. Zašto nam se ne biste pridružili? http://mom.rs/

10


___________________________________________________________________________________

Rim ili tuga u kamenu Putopisi Borisa Maksimovića Kad čovjek ode u Rim, on ustvari nije ni svjestan čemu prisustvuje. Šok dolazi tek kasnije, kad se vrati kući i kad shvati da je hodao istim stazama kao sveti Pavle, Julije Cezar ili Neron, ili da je dodirivao kamenje po kojem je možda krvario Spartak ili neki drugi od hiljada zaboravljenih gladijatora čija je smrt bila samo dobra zabava za masu. Činjenica da si tamo i da oko tebe hodaju sjene svih tih ljudi koji su na prelomne načine oblikovali ne samo svijet svoga vremena nego su i milenijumi nakon njih nosili pečat njihovih riječi i djela, kao da je previše velika da bi je ti obuhvatio, pa ti nikako ne ide u glavu da je sasvim prirodno da hodate istim stazama.

A kad se shvati ta činjenica, onda više ništa nije

urežeš sve te detalje, sve ukrase na fasadi, ključ

isto. Drugačije se gleda na svijet, drugačije se

u Petrovim rukama, nijanse vjekovne patine,

poima i vrijeme i vječnost, a riječi kao što su

broj prozora na crkvi i da ih onda, zatvarajući

tradicija, kultura, nasljeđe i umjetnost dobijaju

oči, ponovo stvoriš u svojoj glavi. Ali, ne možeš

sasvim novo značenje. Neprizvane, počinju da

ni mnogo manje od toga i shvataš da ono što

te muče misli o pamćenju i zaboravu, ne samo

vidiš kad sklopiš oči je samo maglovita

onom civilizacijskom, opštom, već i o običnom

konstrukcija koja će da se raspline i neumitno

ljudskom, neumoljivom zaboravu. Sjedeći na

nestane, kao da ti tu nikada nisi ni bio. Caput

trgu Svetog Petra i posmatrajući baziliku i sve te

mundi, vječni grad, grad sedam brežuljaka, ili

silne statue i ljude i malog dječaka koji hoće da

jednostavno Grad.

uhvati goluba i zrak sunca koji kao da obojicu pretvara u metaforu, pokušavaš da u mozak 11


___________________________________________________________________________________

Nekada prestonica svijeta, za koju je Horacije rekao: “Možda nikad nećeš vidjeti ništa veće od Rima.“ Rim je jedan od rijetkih gradova koji je uspio da prođe kroz Drugi svjetski rat relativno neoštećen. Po legendi, osnovan 21. aprila, 753. godine prije Hrista, Rim je imao presudnu ulogu u Italiji i u Evropi tokom velikog dijela svoje blistave, skoro tri hiljade godina duge istorije. Nema ovdje dovoljno prostora da bi se opisalo sve što bi trebalo da se posjeti u Rimu. Koloseum, koji čuva krvavu uspomenu na oko pola miliona duša koje su tu našle svoj kraj, Fontana Di Trevi, španske stepenice, grandiozni spomenik Vitoriju Emanuelu Drugom koji se Dučiću i nije bog zna kako svidio pa je napisao da je“nakaradni moderni spomenik Ujedinjenja, ironija današnjeg degenerisanog umetničkog genija ove zemlje.“ Samo stotinak metara odatle je Kapitolski muzej, mjesto gdje su po predanju Romul i Rem osnovali Rim, sa zgradom koju je tokom 16. vijeka preradio Mikelanđelo u tipično renesansnom stilu i u kojem se nalaze nebrojena remek-djela. Pa Panteon, hram svih bogova, star preko dva milenijuma, o kojem je Stendal napisao da je “najljepši ostatak rimske antike. Ovaj hram je tako malo propatio da ga danas gledamo kao što su ga gledali i Rimljani u svojoj eposi.“

Ali ono što nadmašuje sve to su Vatikanski muzeji. Tokom vijekova skupljano (a u mnogo slučajeva i otimano) umjetničko blago proteže se od egipatskih crteža starih i po šest hiljada godina, sarkofaga, tablica na kojima je čovjek prvi put počeo da piše, preko najljepših renesansnih djela, pa sve do umjetnosti naših dana. Kolona posjetilaca nekad dostiže i kilometar dužine, a na ulaz se čeka satima i satima. Suvišno je reći da se sve muke pretrpljene tokom čekanja vraćaju stostruko, čim se kroči unutra. Idući kroz egipatski i etrurski, kroz galeriju savremene umjetnosti, Rafaelove sobe, i na kraju, kroz najveličanstveniji dio – Sikstinsku kapelu ideš kroz istoriju ljudskog roda i razvoj njegovog genija.

Na početku stoje glinene ploče sa klinastim pismom koje je nastalo kada se neko pobunio na činjenicu da njegova misao nestaje s njim, a na kraju stoji Sikstinska kapela kao dokaz da unutrašnji svijet jednog čovjeka nije ni za milimetar manji od onog van njega. Najvećim dijelom oslikana Mikelanđelovom rukom, poznata i po tome što se u njoj održavaju neka krunisanja papa, sagrađena je po dimenzijama Solomonovog hrama opisanim u Starom zavjetu. Zanimljivo je koliko ulazak u kapelu predstavlja slom svih očekivanja onoga što će se pronaći unutra. Prije svega,

monumentalna Mikelanđelova freska Strašnog suda koja se na gledaoca prosto obrušava svojom danteovskom grandioznošću tjerajući ga da postane svjestan sopstvene malenkosti. Čovjek ustvari ne može da zamisli veličinu dok je na svojoj koži ne osjeti. Za samo četiri godine, između 1508. i 1512. Mikelanđelo je oslikao 1,110m2 plafona kapele. Kasnije je naslikao još i Strašni sud. Zaista, Mikelanđelo je za slikarstvo ono što je Dante za književnost.

12


___________________________________________________________________________________

“Njegov duh i njegova duša, njegova graditeljska misao i njegovo žarko srce; napregnutost njegove volje koja je od sebe zahtijevala ono najsnažnije i iz sebe isprkosila neizrecivo to su

transcendentnog svijeta.“ On o š to s e v i d i u udžbenicima, na TV-u, iz priča, stoti je dio onoga što je pohranjeno u tim riznicama. Strašno je i pomisliti koliko bi trebalo vremena da se

provedu gledajući sva ta “obećanja sreće“ kroz objektiv fotoaparata, umjesto da na trenutak zastanu i iskoriste činjenicu da se možda jedini put u životu nalaze usred svega toga, da

snage koje natjerahu onih deset ćutljivih stoljeća da se izraze“ napisao je Ernst Robert Kurcius o Danteu. Ali, dok čitam te redove, meni pred oči izbija Mikelanđelovo djelo. Zamišljam onu posvećenost koja, zagledana u nadzemaljsko, skuplja snagu da nastavi dalje posao koji iziskuje nadljudske napore. Dalje piše: “Ljubav, Red, Spas žarišta su njegove unutarnje vizije, svjetlosne kugle, kao skupine silnih napetosti. Cijelo obilje unutarnjeg zrenja mora se odnositi na čitavo prostranstvo Svijeta, na sve dubine i visine

pomno i detaljno razgleda, pa ako ne sve što se može vidjeti, a ono bar veći dio. Jer, na putu kroz muzeje, eksponati nisu sve što se može vidjeti – na najvećem dijelu puta oslikani su i podovi i zidovi i plafon! A ti si u Muzeju samo jedan dan i imaš još par sati do zatvaranja i počinješ da razmišljaš da li je ta posjeta muzeju nešto što će da te duhovno oplemeni ili obična, efemerna trka s vremenom. I tu mnogi griješe pokušavajući da prevare vrijeme tako što će sve to fotografisati, tako da dođu do toga da veći dio vremena

upamte miris vjekova sa tih zidova, da krišom dok ih niko ne gleda stave ruku u ruku koja je oblikovana prije dva i po milenijuma. Ali, izgleda da je ljudski strah od zaborava toliki da unaprijed pripremamo dokaze u vidu bezbroj slika, možda više nama samima, nego drugima, da smo bili negdje, za onaj period kad sjećanje izblijedi i uspomene potonu u zaborav. Ali, pripovijedajući o Rimu ovako visokoparnim stilom često se sudaramo sa stvarnošću u kojoj nema ničega uzvišenog.

13


___________________________________________________________________________________

Dučić u svome “Pismu iz Rima“ kaže:

Italijanima otimaju radna mjesta. Oni

za pravljenje balona od sapunice i još

“Nema većeg nasilja nad svojim

su topovsko meso Italije. Zbog njih

nešto što je svijetlilo, a nikome nije bilo

duhom i dušom nego se podeliti u

osjećam nešto blisko sramoti dok

jasno čemu služi. Većina njih su bili

Rimu između dve vrste uzbuđenja:

pišem o ljepotama

ne

mladići, sa svojim vjerovatno prvim

onih koje nam da doba cezarsko i onih

smominjući one koji u njihovom

brkovima koji su valjda trebali i njima i

iz doba papskog“. I u njegovom pismu

podnožju trunu. Jedne večeri na

drugima da posluže kao dokaz njihove

to zaista tako i izgleda. Cezari i pape

Fontani di Trevi, jednom od najljepših

muškosti. Smiješili su se i ponavljali

zaista su imali beskonačno mnogo

primjera barokne umjetnosti, desio se

“un euro, un euro“ ili na svom

sličnosti, ali dvije su najveće. Opsesivna

sudar visokog stila koji umjetnost

tarzanskom engleskom „if ju tejk tri,

želja za moći i često, sveprožimajuća

zaslužuje i stvarnosti koja u sebi nema

onli tu juros“. A onda je neki policajac u

dekadencija. Nikada ta dekadencija

ništa poetično. (Ustvari, taj sudar se

civilu htio da privede jednog od njih i

nije bila izraženija nego u doba pape

dešava svakog trenutka, samo se

ovaj je počeo da viče i da se otima i u

Aleksandra Šestog, poznatijeg kao

lokacije mijenjaju.)

jednom trenutku moglo se vidjeti kako

Rodrigo

Španac,

Stotinak ljudi je sjedilo ispred fontane,

petneastak tih nesrećnika bježi na sve

prezime je uzeo od svog ujaka, prvog

bacajući novčiće sa željom da se vrate

strane,

španskog pape.

na to mjesto, bar još jednanput u

stepenika fontane u jednom skoku,

incestu,

životu, trudeći se da zapamte što veći

hvatajući se za ogradu, kao životinje u

trovanju svojih protivnika, ukratko,

broj detalja sa statua uživajući u

bijegu pred hajkom. Niko od njih

biće bez ijedne trunke dobra u sebi.

žamoru nepoznatih jezika. Odjednom

vjerovatno nije imao dozvolu boravka,

Jedan izaslanik iz tog vremena je u par

se

muzika,

a kamoli neku glupu dozvolu za

redova sažeo to vrijeme: “… Koliko

zveckanje daira i pjesma. Oko fontane

prodavanje igračaka turistima ili šta

preljuba,

koliko

su se okupili članovi Hare Krišna, svi

već. To su ljudi koji žive u vječitom

rodoskrvnuća, koliko bludnih radnji sa

odreda bjeloputi Evropljani, obučeni u

grču

djecom i djevojčicama, koliko žena

haljine jarkih boja, i uhvativši se u kolo,

sopstvene sudbine koja im je dodijelila

poročnog života ili bolje reći, kurvi,

počeli da plešu. Mnogima je to bio prvi

muku i tegobu gdje god da se pojave. U

vidimo kako trče u dvore svetog Petra,

susret sa njima, mnogi su se i pridružili

svojoj zemlji su bježali od represivnih

koliko razvrtanih skupova čoja drskost

pjevajući Veliku mantru: “Hare krišna,

vlada,

i bezobrazluk idu dotle da bordeli i još

hare krišna krišna krišna, hare hare! Hare

multinacionalki koje im plaćaju dva

sramnija mesta djeluju čednije i

rama, hare rama, rama rama, hare hare!“

dolara po danu da bi pravili patike koje

smjernije…“

Bio je to susret kultura, stare evropske i

će se prodavati za sto puta veću cijenu.

Ima Italija i drugo lice, ono koje se ne

još starije indijske. I taman kad je sve

Onda su pobjegli na drugi kraj svijeta

spominje u putopisima, a koje najbolje

bilo u znaku nekog naivnog igrokaza,

da bi bježali od karabinjera, policijaca,

poznaju naši radnici i svi drugi

začuli su se vrisci, zavladala je nervoza i

revnosnih patriota zabrinutih za čistotu

nesrećnici iz Albanije, Maroka, Kine,

strah i ljudi su zbunjeni pokušavali da

Italije koje je samo nekoliko decenija

Rumunije, Ukrajine, Indije, Filipina, i

shvate šta se dešava.

ranije bila zemlja iz koje su pobjegli

svih drugih krajeva koje su zaboravili i

Oko fontane je bilo dosta tamnoputih

milioni i milioni ljudi iz istih razloga.

Bog i Đavo. Rade poslove koje niko

emigranata

neće da radi, a opet su optuženi da

Bangladeša i prodavali su neke igračke

Bordžija. Ovaj

krvožednosti,

Bio je poznat po razvratu,

silovanja,

začula

neka

iz

stubova

čudna

i

preskačući

po

neprestanom

od

niskih

nekoliko

bijegu od

nadnica,

od

Indije, Pakistana,

14


___________________________________________________________________________________

Tako, kad hoćeš od nekog od njih da kupiš sunčanice, novčanik, kaiš ili nešto drugo što im predstavlja glavni i jedini izvor prihoda, shvatiš da on tebe pogleda samo da se uvjeri da si tu, da nisi neka opsjena, a da ustvari gleda oko sebe u strahu od nekakve uniforme. Te večeri kod Fontane di Trevi vidjela se na djelu vječita ljudska težnja da se bude neko drugi. Mladi Evropljani, koji su nasljeđe religije koja je oblikovala Evropu vidjeli kao teret, htjeli su da se zaogrnu mudrošću i misticizmom Istoka kao da te mudrosti nema na starom kontinentu. Istočnjaci su htjeli da budu Evropljni, da dožive da se jednog jutra probude bez brige šta će jesti i da li će ih neko proganjati tog dana. U tom trenutku nestao je istorijski dekor scene, susret kultura je bio samo uvod u pravu dramu, nestala je vječnost Vječnog Grada, i vidjelo se da je jedino vječna ljudska patnja i želja da se pobjegne od nje. Čovjek prosto ne zna o čemu bi pisao u takvim prilikama. Da piše o neprolaznoj ljepoti grada, o visinama koje je ljudski rod dostigao gradeći ih, o kulturnom blagu koje treba da dokaže da ljudska težnja za građenjem ipak nadjačava onu za uništavanjem? To je možda bolje rješenje, ljudi će pročitati par lijepih redaka, poželjeti da odu na to mjesto, možda jednog dana i otići i vidjeti da je ipak ljepše kad se zamišlja i žudi, ali da je svejedno lijepo i da nema smisla ni maštati previše, a da se ne ode. Da se piše o mukama neprihvaćenih u podnožju rimskih stubova, beskorisno je, a možda i besmisleno, jer niko neće da sluša o mukama stranih useljenika u Italiji kad ima dovoljno i svojih problema, kad je svakom njegova muka najveća, nebitno koliko malena bila. Neka dežurna pamet bi mogla da ti prigovori da se sa čistih umjetničkih visina spuštaš u bare angažovanog pisanja. Ne treba to ni tim nesrećnicima, od saosjećanja se ne živi i ne prehranjuje porodica. Pa opet, kao uvijek u životu, iz besmisla izranja tračak smisla. Kao što je napisao Andrić u jednoj posveti: 1.

Sve Drine ovog svijeta su krive.

2. Nikada nećemo uspjeti da ih ispravimo. 3. Nikada ne smijemo da prestanemo da ih ispravljamo.

15


___________________________________________________________________________________

N

AČINI ZAŠTITE AUTORSKIH PRAVA

Piše: mr Mikailo Tijanić šef Odseka za suzbijanje kriminala u oblasti intelektualne svojine MUP-a

Vlasti u svetu pa samimi tim i kod nas ne mogu da pohvataju nikad sve one koji krše zakon, ali mogu snažnim udarcima da pošalju poruku. Naravno da je i kod nas kršenje autorskih prava ili “piraterija” zakonom sakncionisana. Ovde je reč o tzv. krivičnoj odgovornosti, ali postoje i druge vrste odgovornosti za lica koja krše autorska i druga srodna prava, kroz propisivanje prekršaja, postojanje upravno-pravne odgovornosti (npr. privredni prestupi), kao i vođenje građasnko pravnih, dakle parničnih postupaka za nadoknadu štete koju je nosilac autorskog prava pretrpeo. Ta kazna se kreće do 3.000.000,00 dinara, a sam autor se može opredeliti da, ako smatra da mu je načinjena veća šteta, zatraži nadoknadu koja predstavlja trostruki iznos očekivane dobiti od prodaje svog autorskog dela Propisi o autorskom pravu daju isključivo ovlašćenje autoru da umnožava, stavlja u promet, daje u zakup primerke svog dela, kao i da svoje delo javno saopštava (npr. izvodi, predstavlja, emituje). Autor, kao i svaki drugi učesnik u privrednom prometu, u poziciji je da prisvaja ekonomsku korist od rezultata svog rada.

autor vrši promet pojedinih autorskih imovinskih ovlašćenja, istovremeno potražujući od korisnika dela određenu naknadu kao protivvrednost imovinskim ovlašćenjima koja je ustupio. U praksi, autor ne ostvaruje prihod od neposrednog privrednog korišćenja svog dela, već je ostvaruje od naknade koju dobija od korisnika dela na osnovu autorskog ugovora.

Jedan od načina da zaštitite vaša autorska prava je da se obratite Autorskoj agenciji za Srbiju (JAA). Ova agencija, koja se inace nalazi u Beogradu pruza vam mogućnost da zaštitite sleceća prava intelektualne svojne: - KNJIŽEVNA DELA - publicistička dela, brošure, članci, recenzije, enciklopedije, zbornici, antologije, zbirke i slično, - usmena dela: govori, besede, predavanja, - prevodi autorskih dela, - prerade autorskih dela, i dr. - redakcijska dela koja su sa obzirom na izbor i raspored gradje autorsko delo, - lekture autorskih dela,

Pravni instrument putem kojeg korisnik - LIKOVNA UMETNOST autorskog dela stiče od autora pravo da koristi - slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr. određeno autorsko delo na određen način, jeste autorski ugovor. Zaključujući autorski ugovor, 16


___________________________________________________________________________________ - REŽIJA I POZORIŠNA REŽIJA - dramatizacija, adaptacija, - scenario, sinopsis, - novinarske reportaže, druge novinarske forme, reklamni i drugi spotovi, - videogrami, fonogrami, emisije, baze podataka, i dr.

Agencija pruža usluge - Zastupanje autora, nosilaca autorskih prava iz svih oblasti stvaralaštva prilikom zaključivanja ugovora o ustupanju, odnosno prenosu prava korišćenja autorskog dela, sa stranim elementom (licenca, prenos prava) -Zaštitu domaćih autora u inostranstvu kroz kompletnu uslugu ostvarivanja autorskih i srodnih prava od zaključivanja autorskog ugovora do transfera ugovorenog honorara u neto vrednosti na njihove dinarske ili devizne račune, održava redovne kontakte sa izdavačima, prevodiocima srpske i strane literature, drugim institucijama u inostranstvu koji mogu doprineti širenju dela domaćih autora van granica Srbije. Agencija se bavi i plasmanom dela domaćih autora I nosilaca prava intelektualne svojine na inostrano tržište. - Pruža pomoć kako bi se izbeglo međunarodno dvostruko oporezivanje tako što pribavlja: - sertifikate izdate od strane poreskih vlasti zemlje ugovornice (u slučajevima korišćenja dela stranih autora); - odnosno od strane domaćih poreskih vlasti u slučajevima korišćenja dela naših autora u inostranstvu), na osnovu kojih se autorske naknade oporezuju isključivo u zemlji čiji je autor rezident čime se izbegava dvostruko oporezivanje autorskih honorara (na osnovu zaključenih bilateralnih ugovora o izbegavanju međunarodnog dvostrukog oporezivanja između Srbije i drugih zemalja). - Omogućuje deponovanje autorskih dela i predmeta srodnih prava na engleskom jeziku. Kako je Srbija potpisnik većine međunarodnih ugovora i konvencija u ovoj oblasti, sertifikat izdat od strane Autorske agencije kojim se potvrđuje da je delo evidentirano i deponovano u arhivi, predstavlja validan

dokument u slučajevima utvrđivanja autorstva i u međunarodnim sudskim sporovima. Zakon predviđa fakultativnu opciju autoru odnosno nosiocu prava, da u svrhu obezbeđivanja materijalnih dokaza, deponuju primerke dela odnosno predmete srodnih prava. Primerci dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju moraju biti u formi pisanog dokumenta (rukopis, štampani tekst, muzička partitura), zvučnog, vizuelnog ili audiovizuelnog zapisa ili u digitalnoj formi. Nosilac autorskog i srodnih prava dužan je da prilikom deponovanja i unošenja u evidenciju autorskog dela ili predmeta zaštite srodnog prava da istinit i potpun podatak o svom autorskom delu i predmetu zaštite srodnog prava (podaci u evidenciji smatraju se istinitim dok se suprotno ne dokaže). Unošenje u evidenciju i deponovanje primeraka autorskih dela i predmeta srodnih prava ni na koji način ne utiče na nastanak i trajanje prava koja su utvrđena zakonom. Da biste deponovali svoje autorsko delo odnosno predmet srodnog prava, potrebno je da Agenciji lično ili poštom dostavite: 1. dva istovetna primerka celokupnog dela potpisana na prvoj i poslednjoj strani; (ukoliko ima više autora, potrebno je tačno razgraničiti doprinose svakog od autora ukoliko je to moguće; takođe je potrebno da svi autori potpišu delo na prvoj i poslednjoj stranici) 2. popunjen zahtev za deponovanje autorskog dela odnosno predmeta srodnog prava; 3. izjavu o pravnom osnovu kada su deponenti privredna društva; 4. potvrdu o uplati takse za deponovanje autorskih dela odnosno predmeta srodnih prava. Uvid u deponovana dela i evidenciju koja se o vodi o toj okolnosti, imaju samo autori za sopstveno delo, sudski organi I drugi organi uprave na osnovu zvanično podnetog zahteva.

17


___________________________________________________________________________________

Milica Krneta MOJ Istanbul

Jedan od najlepših prizora, za mene, jeste kada ugledate grad sa mora ili reke. Predstavlja mi oličenje dostojanstvenog drženja, kada grad, sa svojim kulama i tvrđavama prkosi prirodi i vodi koja bi mogla svaki čas da ga povuče nadole ili da se izdigne, izlije i prepokrije ga. Želela sam da ugledam Istanbul sa čarobnog Mramornog mora. Davno. Desila su se neki drugi događaji, neka druga putovanja. Istanbul je strpljivo čekao. Grad od 14 miliona stanovnika, velikih saobraćajnih gužvi, gde je zaista neizvesno kada ćete se iskobeljati iz Gordijevih čvorova automobila, autobusa, kamiona, oko koga se vodili ratovi, rušila i uspostavljala nova carstva, mešalo stanovništvo i menjale religije, sada je u grad u kome se osećate sigurno i dobrodošlo. Domaćini su izuzetno srdačni, otvoreni prema posetiocima njihovog grada, i naravno mnogi će pokušati da trguju sa vama. To je već dugo vreme tradicija i Turci jesu velemajstori u tome. Počeće prijateljski razgovor sa vama, a

onda će pokušati da vam prodaju to što vam nude. Ako lepo poslujete i dopadnete im se, daće vam i neki poklon, sitnicu za kraj. I to jeste jedan od jačih utisaka koje ponesete iz grada. Tu nije kraj. Istanbul je i spoj starog i novog, izmešanih kultura, na ulici su ljudi različitih rasa, nacija, izgleda, odeće i različitih životnih priča i sudbina. Galebovi nad Bosforom, ljudi pecaju ribu na Galata mostu, crni labudove sa Azijske strane, neobična arhitekturu, džamija, začini, tekstil, zlato, koža, lale, rahatluk lokumi, baklave, tulumbe, doner, salep, prirodni ceđeni sokovi i naravno čajevi. Čaj je deo svakodnevnice u Istanbulu. Turci sve proizvode sami, samo kafu uvoze. Kažu nije pogodna klima na tom prostoru za kvalitetnu proizvodnju. Sudar dva kontinenta, Istoka i Zapada, upravo je ovde i nosi svoj šmek. Moćan geostrategijski položaj obezbeđuje gradu ogroman novac na različite načine. U luku pristiže mnogo brodova sa različitim tovarom, a sa druge strane Istanbul je meka za turiste. I naravno ovaj grad koristi dobre karte koje drži u šaci. Muzika i njihov melos su nam poznati, u restoranima se na plazma televizorima puštaju spotovi turskih izvođača sa nekom lirikom, romantikom, pogledi, radost, suze, sve je tu. Trenutno su veliki hit tamo, restorani na krovovima, koji imaju lep pogled na grad i može da se vidi panorama grada. Ulični svirači na Istiklal ulici i sa okolnih uličica su atrakcija sama po sebi, u blizini se nalaze nalaze noćni

klubovi i kažu da su najbolju u Beyoglu distriktu koji je nedaleko. Našim ljudima su interesatna Aja Sofija i Vaseljenska patrijaršija koja se nalazi nedaleko od mora. Unutar Aja Sofije nalazi se jedan stub ispred koga je veliki red, veruje se da će ispuniti želja onome ko ubaci palac u rupu u stubu i okrene ga za 360 stepeni.

U Vaseljenskoj patrijaršiji nalazi se komadć drveta sa Hristovog krsta i mnogi smatraju da on može ispuniti želje onom ko ga dotakne. Meni se ispunila jedna davna želja. Boravila sam u jednom starom i neobičnom gradu na dva kontinenta, koji izlazi na preepo more. Za ispunjenje nekih novih želja, pokazaće budućnost.

I kada zatvorim oči vidim galebove i Bosfor...

18


___________________________________________________________________________________

Rastanak Luka Katančić Odlazim od nje. Rastajem se poljupcem. I opet ista ideja budi se u kutku uma dok prati me do stanice kao Arsenova Ines. I sjaji, blješti i namiguje zelenom lagunom u očima. Trenuci zadovoljstva tako rijetki, tako sneni. I odlazim od nje… Pratim je još dok modri tramvaj poskakuje među tračnicama. Pa opet gledam taj sjaj i svoj odraz u prozoru zaprljanom zalijepljenim kukcima koji sjaji istim bljeskom. Od ljubavi rekli bi neki, od dodira rekli bi smjeli, od sigurnosti rekli bi odvažni, od prisutnosti kažem ja. Kad me nagrađuje tim trenutkom milujući mi kosu glave naslonjene na koljena. Miris kože zrači iskonskom aromom koju i prvi ljudi uspjeli su okusit. I sad ja nastavljam slijed. Miješam mirise, pamtim ih; pohranjujem u srcu. Ponovo ih želim.

Kamen (o) tihoj rijeci Sanja Radulović Govoriš mi o ljubavi o blagoslovu onih koji su je dostojni, o bivšim nama koji smo je zapalili više puta nego sve biblioteke prvoratnici sa izgovorom o njihovoj suvišnosti. Ipak, Homera je ukralo vrijeme i sačuvalo od prašnjavih podova zaborava. Vrijeme, koje je odlučilo priznati da nasuprot bezvremenih ljubavi koje ni vatra ni voda ne mogu ugasiti postoje i drugačije, takozvane bliskosti koje ni svetost vode ne može oprati i u dostojanstven život, čiste vratiti. I da su im svi izvori u rodoslovu imali Senu kao pomajku , takve neće vaskrsnuti. One su samo nepovrat u kostimu sjećanja kameno priznanje vodenim tokovima sa nekrštenim mostovima trajanja. Tako mi svih (s)lijepih pjesničkih pogleda nema te više u mojim rijekama (ni manje u mojim pjesmama).

19


___________________________________________________________________________________

Филип Димкоски Волим те Мислима летиш високо до неба, а бити овде на земљи, је све како треба, њена су њедра, бујна и здрава, к' теби од ње долази увек храна права. На земљи места има за све што гмиже, трчи и хода земљи је име љубав, земљи је име слобода. Расте бујно биље, извори клокоћу, у зноју, сузе и крви она се купа, трули лишће, скапавају кости, лепота земљи је баш у свему томе скупа. У земљиним грудима је божји благослов људима, врутак је она свеколике снаге, мати је стварима, срцу тако драге. Дотакне ли те божанствени дах, прелепа постаје грађа и најситнији прах, даритељ је земља, којој премца нема, пре но што потражиш ‡ она већ дар спрема. А поносна је она и не тражи ништа, једино да је додирујеш и лепоту јој хвалиш, тиме јој ништа не узвраћаш, само чаролију љубави палиш. Јер у природи све је од љубави изаткано, префињене, а снажне су те љубавне нити, да је живот у љубави било бескрајно на све стране света треба обзнанити. За све што нам земља даје и за све што ће нам тек дати, жељно она очекује, љубављу да јој се узврати. Зато људи моји! Можемо да је миришемо и мазимо, од гадости и од суше љубављу и водом да је пазимо. Босим ногама на земљи стојим, у руци ми груда земље и ничег се не бојим, подигао сам очи к' небу ‡ невидљивог молим, да ме земља чује да је страсно волим, и опет, и опет, чуј ме, земљо, молим те: ВОЛИМ ТЕ! ВОЛИМ ТЕ! Превео: Александар Димкоски

20


___________________________________________________________________________________

Данило Коцић

ЧУДНА ЛАЂА

ЈЕДИНИЦА КОД ДОКТОРА

Мој учитељ, диван, стари, Причао је често бајке, Волео је и друге лепе ствари, Знао је да нас критикује и хвали!

Назебла једном јединица Лемали је несташни ђаци Мораће да се лечи Јер није у њиховој фаци Кренула доктору зором Да се силно жали, Али доктор, искусан, сед, За њене бриге не мари Јединица чекала часа два Да види шта јој фали Али доктор искусан, сед За њено здравље не мари Чекала јединица и дана два Да види шта јој фали Али доктор искусан, сед За њене море не мари Чекала јединица месеца два Да види шта јој фали Али доктор искусан, сед За њене несташлуке не мари

Једном је питао учитељ нас: - Шта је то ливада, шта су изгубљене ствари, Шта је то љубав, а шта свађа, Куда плови чудна лађа? Знали смо, стварно, тада сви Шта је то ливада, шта су изгубљене ствари, Шта је то љубав, а шта свађа, Али нисмо знали куда плови чудна лађа. Учитељ нас гледа, али није љут, Па онда тихо, тихо рече: - Схватите, децо, драга, мила Чудна лађа по земљи и мору плива!

ОГЛЕДАЛЦЕ Гледа Душко огледалце, Па се силно смешка, Или је криво огледалце, Или је нека друга грешка. Кад помери огледалце, Поново се Душко смешка, Не верује ни сам себи Да је нека силна грешка. Сестру зове да је пита Шта се данас збило, Дал’ је чудно огледалце Или је нешто криво!? - Није грешка – сестра вели – Па се онда силно смешка, Огледалце није криво И оно се само смешка!

2 Онда јединица реши љутито Управи да се жали Што доктор искусан, сед За њене невоље не мари Примио јединицу затим доктор Да види шта јој фали Фолира ли можда здравље Или за школу не мари - Кажи ми шта те мучи Да ли те реума стеже Или је можда кашаљ Па те за клупу веже? Можда си нашла друга Што по цели дан лута Па зато не волиш књиге Да читаш ни два – три минута! Мучи ли тебе зима Или прелепи јесењи дани Можда си са друштво По цели дан у кафани! Да ли те пролеће мами Напољу да се појавиш И онда тада нехајно На школу да заборавиш Да ли те боли глава Ил’ силна зубобоља

Можда је нешто теже Каква је то невоља Говори тихо, не жури, Писаћу податке редом, А дијагнозу детаљну, праву, Добићеш само средом! Јединица лукаво седи 3 Не зна како да крене Да ли од првог часа Или од нове шеме Гледа доктора седог Његова душа мека Зар за све невоље Баш има правог лека! Много је питања чудних Што кроз главу крену А она би само хтела Да има једну смену Хтела би да се игра Са ђацима да се шали А у остале школске ствари Да увек заборави Доктор, када је то чуо, Дијагнозу журно пише За тебе јединице луда Лутања нема више!

21


___________________________________________________________________________________

Snežana Marko-Musinov

Zemunski putevi Veštini pera poklanjam strasti, slobodno vreme, golicanje mašte, nemam dlake na jeziku ni za moje bliske, vezana za rođenje, za tradiciju, Pančevo i okolinu, nekadašnju Panoniju, zemunske pute što večnu ljubav slute. Ne gubim veru, utehu tražim, strahujem, bolujem, samujem, besparicu radom naplaćujem, stvaralaštvom nagrađujem kao stubovima mostova kojima ću ljudima prići i približiti se i njihovoj priči jer ma koliko različite, u osnovi, jedna na drugu sudbina liči. Motivaciju za pisanje, osim ustreptale ljubavi, i voljeni grad bezuslovno pruža, ja mu se divim, miriše mi opojno kao rascvetala Don Žuan ruža, odana sam mu od samog početka, izabrala ga za saradnika, prijatelja, brata, na prvi pogled ljubavnika, ne dam da ga makar ko svojata.

Izliva besa, lakih zaljubljivanja, preuveličavanja, divljenja, preterivanja, čarima hedonizma prepuštanja, paklenih vozača umirivanja u životu sa nebrojeno začina, malih tajni u prelaženju na dobra raspoloženja, ljubomore, bolu stomaka, preusmeravanja krutog vaspitanja, na šetalištu kraj Dunava svih tih prevazilaženja radi savršenog dana. Večita misterija ostaješ uticajni grade, vakuume popunjavaš, salve smeha upražnjavaš, kroz svoje krošnje drveća prolamaš pesama zvuke, slušaš podjednako plač, jauke i radosne krike, letiš kroz vreme i u zlo doba i nevreme, ali tvoje bivstvovanje nikada ne sme da stane, takav kakav si, skoro da nemaš mane.

Najdragoceniji životni mentor za uspeh poslovni, svedok verovanja u vrednovanja, ushićenja, podizanja nakon udaraca, napretka u karijeri, mirotvornih previranja, patnji, slutnji, uličnih prigodnih ceremonija, prosutih energija, izazova, modnih elegancija, usklađenih paleta boja…

22


___________________________________________________________________________________

Радојка Ушурел Украдени животи Да смо кренули истим путем можда те не би пратила зла коб као јато црних гавранова, можда би ноћи биле саткане од тананих нити баршунастих снова.

Иза сваког грма самоће бол је остала, све своје несебично другима је давала. По неки цвет израстао је у сненој гори, када поезија из ње тихо проговори.

Да смо наставили тим путем можда би нам мисли биле уједначене и довеле нас пред исти праг, клизећи бешумно, стопљене нам сене и отисци стопала, срасли би у један траг.

Корачала је неуморно шумом живота, у њеном срцу родила се сунца лепота. Умивала је децу чистом јутарњом росом, мајка блиставог погледа и са седом косом.

Али, ми нисмо исто, и нисмо заједно, и никада нисмо били спојени дугом, лагали смо себе да смо као једно и иза лажи се годинама крили да смо потребни једно другом.

Милан Косовић Гледање у шољу

Били смо два света и нисмо знали да је љубав као зрели житни клас, да смо животе јудно другом крали и преко ноћи постали странци ... а сви су то знали, сви су знали, сем нас.

Имате право на три жеље У талогу попијене кафе Шта пише у звездама за данас Или за наредних хиљаду година бескраја

Оливера Дражић Мајка

Са ким имамо рачун узимања и давања И даље може да обавља служење истини Заштиту од тешке судбине Кристали пулсирају својим једноставним ритмом

Пратила је трагове утиснуте у стазе, којима последње наде изгубљено газе. Вртоглавим погледом тражила сјајне звезде, међу крошњама што висинама тихо језде. Гајила је у срцу искре радости чедне, у животу одржале су је руке вредне. Хранила је децу с вером у драгог нам Бога, поносно носила бреме живота тешкога. Потоцима текле су сузе мајке рањиве, у бистрој води сијале су очи сањиве. Толико снова одвучено је на само дно, у мутном вртлогу желела је само једно. Истину Богом дану на испруженом длану, топлину у погледу и љубав раздрагану. Децу пуног срца и сите душе довека, мало захвалности попут спасоносног лека.

Помало ћутим своје туге Као Јапан после сунца Савршени ритам живота функционише По принципу perpetuum mobile У чијем окриљу живимо миленијумима У један ковчег печатиран земљаним жигом Шизофрено, погубљено друштво На дну шоље у црном талогу Обесвешћени по принципу теорије завере Хоћемо ли се пробудити из хибернације Одлучујемо ли да се фокусирамо на битисање Или на питање чији смо сви ми... Имате право на три жеље

23


___________________________________________________________________________________

Ljiljana Himel Ljubičice u decembru

Hladno decembarsko jutro. Kućom se širi miris tek skuvane kafe. Uživam u muzici tvojih koraka i zveckanju šoljice. Vikend! ( kroz glavu mi zlokobno prolazi misao) Još jedan vikend i gomila nezavršenog posla! Ulaziš u sobu. Gledam te. – Ma koga briga za nezavršene poslove – pomislim. – Uživaj u trenutku! Pružaš mi šoljicu napitka bez koga, kako kažeš, ne mogu da otvorim oči. – Savršeno jutro! Odjekuje mi u ušima. Ali….ti i dalje stojiš…. Posmatram te, onako kroz trepavice…. Znam taj osmeh – iznenađenje se prikrada. – Zažmuri i ispruži dlan….ne varaj – govoriš mi! – Ne neću viriti ima samo malo ne i ne – ubeđujem sebe. Posle toliko provedenih godina sa tobom osećam svaki tvoj pokret, čujem svaku tvoju neizgovorenu reč….. Stavljaš ih na moj dlan nežno i s poštovanjem. – Otvori oči! – Ljubičice u decembru – uzviknuh! – Kako, odakle ti, otkuda su se stvorile….. Grlim te, smejem se i govorim, govorim, obuzela me euforija i ne mogu da se zaustavim. – Gledaš me i smeškaš. Ljubičice su iz našeg dvorišta. Seti se „Bajke o sebičnom džinu„. Proleće je tamo gde su ljubav i dečiji osmesi, a ti si uvek s decom. – Ljubičice u decembru - šapućem. – Biće ih dok god čuvaš ono detinje u sebi. Ljubičice u decembru. Ljubičice u decembru…..

24


___________________________________________________________________________________

Zdravko Lukanović Kad jednom pođem Kad' odavde jednom pođem, za svaki slučaj sagradiću sebi drvenu barku, i u nju ću staviti sve nenapisane stihove svoje, neće se zvati Arka, zacijelo ni ja se ne zovem Noje. Kad jednom pođem odavde, ne idem na Ararat, nama je drevni Masis nepoznat, uzeću i pjesme njene, što pisah joj kad svitanje pođe, i odjezditi morem, kad jednom i taj sudnji dan dođe. Kad jednom naumim u tišini noći sjetan otić' odavde, odlazak svoj uz fanfare najaviću, možda i trube nebeske, žurim da pokupim sve rime svoje, čekam još samo dragu, koja će sa mnom u barci ovoj poći.

Veljko Bosnić More More Odbija sve u meni Ove noći sklupčan u misli koje se talože Poput mulja velike vode sklada Boje koje pjenušaju jutrom Sve to pregršt tvog straha I mira More Spokoja širi svoja krila Ove noći brojim skretanja Lutanja nebskim sokacima Praznim mjestima i sjajem bez dna Sve to pune ruke Da ostanu opet same

Zdravko Lukanović Svirka običnih smrtnika

Duško Dražić Mesec i ja

Nedorasle minule životne želje naše, mišlju zablude prošle, igraju se sjenkama davnih uspomena, ubogo ne misleći, da u toj čežnji svevidu oči iskapaše. Prozor raspuklih nadanja, više nema vidike, zamagljen, crn prosuo se u zrnca, klonulom pred noge, ne tražeći pokornost, kao gospodar. U poniznosti svojoj, kralj postade sluga pokorni, dok uzaludnim hvalospjevima prošlim, smjernima daje nadu za anđeoski, zaslužen obol vječni. Ne trošite svirale uzaludno fariseji, jer vaša frula nije čarobna, i gluvoću nadobudnih životnih podanika, iz njihovog sna, svirkom običnih smrtnika, probudit neće.

Ko beskućnik gradom skitam. Put mi Mesec obasjava… Gde je ona? Kog da pitam? Uveliko grad već spava. Umoran sam i sam kunjam, otežaše oči snene… I u Mesec noćas sumnjam da sve radi protiv mene. Kako da je s uma smetnem? Stalno mi je tu u glavi. U snovima nek je sretnem… Kad ne mogu već na javi.

25


___________________________________________________________________________________

N

IKOLA VUKOJE

Biografija

Najbolji drug Stisni me za ruku, zaboravi na sramotu i bruku, vetar okolo jako duva, ima tebe ko da čuva. Nasloni se na moje rame, nek' zavide ti ostale dame. Budi kap vode na mom dlanu, grickaj slanu i slatku hranu. Uživaj, život nije dug, ja sam tvoj najbolji drug.

Nikola Vukoje, 16 godina, iz Sečnja. Učenik 2. razreda srednje škole. Obožava putovanja, pozorište i životinje. Poeziju piše 6. godina i u planu ima objavljivanje svoje prve zbirke pesama. U poeziji pronalazi mir, u njoj vidi sebe, i smatra je načinom kojim se izražavaju životne stvari, misli, situacije na potpuno drugačiji način nego u stvarnosti, s puno ljubavi, sa stilskim figurama i ostalim pesničkim "ukrasima", koje ponekad samo pesnik može da razume. Učesnik je mnogih književnih manifestacija, konkursa, festivala i pesničkih maratona. Osvajao mnogo diploma, priznanja, zahvalnica, i pohvala za svoje pesme, kojih do sada ima oko dvesta.

Dopusti Dopusti mi cvetu moj mali, da ti doletim na laticu belu, poklonim ružu uvelu. Da ti umočim glavu u rosni list, da te poljubim u obraz čist. Da ti pevam pesme najlepših nota, da te naučim igru života. Dopusti mi, pupoljku moj vreli, dopusti, nismo se slučajno sreli. Da ti kopam po mirisnoj rosi, da ti mrsim granje po kosi. Dopusti, da te srećnu gledam dugo, moja mila, mala, srećna tugo.

26


___________________________________________________________________________________

A

ntonija Padovan Kralj

PRANJE INSPIRACIJE PRVOM JESENJOM BUROM Čekam inspiraciju, a ne san. Pet do dva. U noći, dakako... Niste valjda mislili da je dan. Kome se obraćam? Pa nepravilnim i kaotičnim krugovima dima što se uzdižu iz pepeljare; podsjetnik - znak - simbol na maglovitost vlastitih mi misli... Nazovite to kako hoćete. Tko vi? Pa vi Hiroviti i bijesni naleti bure što nepristojno u ovo doba ( jer sada je već dva/nula-nula) prekidate lupanjem u škure sjebanu (ne)inspiraciju koju diše ova soba, pa čekam... nit’ mi je do tuge niti do bola. ( Ja znam što je sreća, i ljubav, mir, radost i sloboda...) Sve sam imala, i u svakom od njih bila sve veća, ali čovjek je nešto kao voda; teče bez smisla, kroz sve prođe i osjeća, nesvjestan samo da je savršenstvo u njemu i da je on vječan dio savršenstva. Čekam inspiraciju, a ne san. Ljubav me dere i pere jače od bure; podsjetnik - znak - simbol koliko sam bijesno hirovita... Dva i pet. Odjava.

27


___________________________________________________________________________________

LUKA ĐORĐEVIĆ Stilu pisanja ne možemo zameriti, ljudi se razlikuju. Postoje dobri i loši ljudi. Dobri su pošteni i iskreni,a loši nepošteni i neiskreni. Treba razmišljati o životu. Dobra dela činim iz ljubavi. Pravila pisanja ne postoje. Pravilo je mašta. Mašta može svašta. Zabeležio sam moje reči. Dobra ideja nema svoju cenu. Kroz dobre ideje sledi realizacija. Bogatstvo je lep život. Poštenje je zlato. Veoma je bitno da imamo iskrene i poštene prijatelje. Kratke reči mogu biti jasne i velike.

1001 Romansa

Hej druže Vergilije, Po Homeru bratska marama, Hej druže Vergilije, Da izadjem na mejdan! Hej brate po Oktavijanu, Da me voliš, Da ceniš! Napisao sam stotu romansu, sreće nema, hej druže da napišem 1001 Romansu u srećno doba. Sestrić je napravio rodjendan, Nadjoše se Mona Liza i slavni Leonardo da Vinči! Hej druže Vergilije, da mi okačiš zlatnu sliku na zidu, da me ceniš i poštuješ!

Željko je stalno gledao u Maju, ništa nije preduzimao, voleo je slavnu bradu, voleo je časnu reč. Majka mu je bila Renesansa, a otac Barok, cenio je časnu reč! Voleo je da bude lovac, voleo je da bude ribar, a on je planinar! Majka mu je Suva planina, a otac Bela Palanka, Pirot mu je bio teča! Za njegovu budućnost ne znam, voleo je časnu reč,voleo je bradu, Želim mu lepu budućnost bez Suza!

Krenuli su da vode loptu, slavno i srećno, da igraju fudbal! Krenuli su da se zabavljaju, da piju kafe i sokove, a on slavan postavio joj zlatan prsten! On je dobar, nosi bradu, zna šta je život, cenjen je i poštovan!

28


___________________________________________________________________________________

Stefan Imre Ljubav Ljubav je kao ptica na grani, gleda te, cvrkuće i tako prolaze dani. Iz ruke je hraniš, ponekad pomaziš, a onda naglo odleti, pa ne znas sta da radiš. Ljubav je ruža, kao pupoljak mali, koji kad procveta svojim mirisom mami. Zavede te lako i u san svrati da te jos vise namami. A kad se rascveta, sve u vetar ode, nema vise čara, ostaju ti jos samo reči iz spomenara.

tragajući za istinom. Gotovo nasumice posrćemo, padamo i opet se dižemo. Skrećemo s puta levo ili desno, tumaramo besciljno i sami pišemo scenografiju naše propasti, izgnani od sebe godinama!

Saša Đorđević Skrivena istina Potrebna je hrabrost da bi se pokrenulo ono sto se nalazi u dubokoj podsvesti prekriveno velom tame. Postoji potreba da sve izroni na povrsinu, pa makar doslo i do preobrazaja koji niko nece moci da objasni. Nesnosna kisa reci pokrenuce buicu skrivenih tajni, uskoro ce se spoljasnjost i unutrasnjost spojiti u jedno. Skrivena istina jednog ce razocarati, a drugog u srce ganuti. I tako u nedogled dane provodimo u osami, hodamo lavirintom ponekad pravo

Jutro Svane jutro, a nje nema Sa leve strane kreveta Na njenom jastuku Ostao je samo pramen kose U sobi tišine koju sam slušao Ostao je samo njen miris Slušam svoje srce koje ubrzano lupa Tražim izlaz... Na tren pomislim da je samo san, Trgne me neki čudan glas Glas mi odnekud govori: Odveli su je daleko od tebe, gde je nećeš naći. Tada sam plakao kao malo dete Dovikivao njeno ime u sav glas! Sve je bilo uzalud Nje nije bilo niotkud.

29


___________________________________________________________________________________ Иста питања и могући одговори котрљају се на уснама, док маску са лица грч скида. Како немири одзвањају у телу, дланови се зноје. Кожа тесна чува крик у венама, дубок као безнађе. У срцу плачу виолине. Заблуде затварају врата и зидове као обруч стежу. Познати трагови. Дно тело дотиче. Још једном, живот удара јаче. Искључи светло. Види се.

Марина Баошић Чворовић

Ramona Adriana Vukelić

ЗАШТО ТЕ ВОЛИМ

NIGDJE NE PRIPADAM

Можда зато што пркосиш сновима Понекад пробудиш горопад у мени Окиваш душу звезданим словима Умеш да отвориш све лепо у жени Можда зато што у венама брујиш Непозван крвотоком сигурно пловиш Реком вечности кроз мисли струјиш Понекад нервираш, највише волиш Можда зато што орловски летиш Висинама мог ума и ходницима душе Када сви заћуте, тишином осетиш Одбраниш зид што хоће да руше Можда зато што у математици живота Не одузимаш већ сабираш, делиш и множиш Волети тебе је дар неба и нестварна лепота Захвална Богу што дишеш и постојиш

Слађана Миливојевић Стошић БУЂЕЊЕ Разапете мисли режу разум. Будне очи успављују ноћ од умора врелу. Све тише се чују мелодије звезданих свирача. Пакују се ноте, остављају снови. Полако се топе месечине сребрни трагови. Звецкају погрешне одлуке за трпезом од пораза, мрве се дани и године.

(iz zbirke ,,Rođena da bih uspjela“) Kao stranac, kroz život odlutam Nigdje mi nije mjesto, nigdje ne pripadam. Prošla sam države, planine, gradove, drugi ljudi i drugi jezik me okružuje... I krenem dalje, na put bez cilja Sama sa sobom, sa Bogom i vjerom. Ne znam ni dokle ću, ne znam ni do kada Ali znam, da ovom društvu ne pripadam. Toliko mjesta, a ni jedno za mene! Toliko ljudi oko mene, a ja usamljena! Toliko osmijeha, a ni jedan moj, Toliko godina, da ne znam više broj... Kao brod, u vrelim vodama, ja plivam. Ništa mi daleko nije bilo nikad. Druge obale me očekuju: i tko zna Šta je tamo Možda u jednom kutku, mene sreća Očekuje. Kao avanturist, kroz život, ja ću proći, Ne bojim se ničeg, do krajnjeg cilja ću doći Putovat ću dok ne pronađem što Poželim Jednu osobu što će me znati cijeniti!

30


___________________________________________________________________________________

Autor slike: Ružica Ciko (http://ruzicaciko.weebly.com/)

STAVLJAM ŠEŠER – NE PRILIČI GLAVI

Ružica Ciko Žongliram kaldrmom sopstvenog Uma preskačem rupe tišina, ćoškove gluposti nalazim sebe zgužvanog ivicom ludila u razdoru mahnitosti duhova moćnih Vezujem misli u grozd riječi slutnjom izvijam, što ne smem reći ljutnja izgara, kaznu mi ćutnja spriječi klanjam se tebi, sebi i opet meni Sve je tu u klupku ničega i svačega razdvojeno na trenutak vodenim tokovima a one umivaju more, ostavljaju mi slani ......okus o usnama Ne poznajem se u tom' izdanju uzalud smijeh usana se grči smiješno do bola vrištećeg vakuma kad kamen udara ivice sopstvenog oslona Stavljam šešir – ne priliči glavi, oblačim armani šopingom buvljaka, trućam ponorom bescenja o kravati hodam rukama nemara – jer koga briga dok se kreveljim suzom sopstvenog Uma. 31


___________________________________________________________________________________

Nada Vučičić

Autor: Nada Vučičić

Klaunova pjesma

Moja Tereza

Tako sam umoran kad oblačim osmjeh,

Tereza. Moja prva učiteljica. Nisam, u to vrijeme, razmišljala koliko ona ima godina.

nekako me steže, krivi broj, Ma ne budali, ne vidi se:

Nisam ni znala za pojam "godine"

il je tvoj.

Bila je lijepa i imala malenog sina. Sasvim malenog. Puno manjeg od mene. Ne sjećam se da je ikada podizala glas. Ljutila se. Pogledala bi me, svojim lijepim plavim očima, i rekla:

Pa pustam srcu da istinu skrije,

- Hajde, možeš ti to.-

čemu da njome šumi ko lišće meko,

I mogla sam nakon njenih riječi.

držim i rijeke od očiju daleko,

Jer, ljubav može sve! Rušiti. Graditi.

I tako prođe polako dan s osmijehom

Prosjake velikanima činiti.

i utone tiho ... u noć.

Bogataše u siromahe pretvarati.

šapuću breze, nitko ne zna jel posuđen

I svitanja tamniti a noći osvjetljavati. Rađati. I u smrt odvoditi. Čuvati sjećanje na moju Terezu, prvu učiteljicu u mom, tada još - malenom svijetu.

32


___________________________________________________________________________________

Zorica Tijanić Kino Central Sedmi sat zvoni Veče miriše na ljubav Kroz školske prozore Promiče sneg Prosut u pahuljama srebri pločnike Ispred „Centrala“ red Žurim da te sačekam „Gospoda Glembajevi“ večeras se daju

Negde na liniji sudbine razdvojeni

Repertoar snova

Crnom tačkom

Kasniš kao i sad

U jednom delu života

Minut duže

Trenutak te obećao

Poljubac u obraz

Zlurada sudbina kao lažni prijatelj

Red C, sedišta broj četiri i tri

Poveo na drugu stranu

Birao si još tada da ostaneš daleko

I oboje pokosio

Umesto kokica suve smokve

Tebe darujući ti izobilje tuge

Umesto nas dvoje iščekivanja

Meni ukrao zvezde

Kao pustinja i žeđ neugašena

Sve što sam volela sad ostaje

Među nama

Na kamenim ulicama

Daljine prostiru sag

Sad hodam po ivicama straha

Božić ispred praga

Nudeći samo pola sebe

Ponekad iznenadi sreća

Uhvaćena u laži

Kao pahulje sred decembra

Hrabrost beše majka izazovu

U gradu gde vlada osunčan

A prkos mu otac odbegli

Miris soli

Kino Central i Glembajevi

Red je da za ruku me držiš

Pahulje što promiču u kočijama

Neveštim koracima vodeći

Šibajući gaze bez osvrtanja

Po ledu

A mi izgubljeni u vremenu

Noseći u očima neminovnost

Ispraćamo nadu budeći se

Odrastanja

U nekom drugom svetu

Kino Central i naš grad

Koji odnosi bezazlenost

Presvučen srebrnim vezom

Mladosti oduzete ....

Mi ...

33


___________________________________________________________________________________

KAD POSLJEDNJI TRENUTAK DOĐE

Аlma Muharemović TVOJE OČI

Kad posljednji trenutak dođe I moradnem sklopiti oči Uzdahnut ću, Sjetit se svega Proživjet ću još jednom , Opet...

Jutros sam pogledala u tvoje oči i čudno... Prvi put u njima nisam vidjela more planine, ptice koje hrle u zagrljaj.

Kad posljednji trenutak dođe I smrt mi priđe kobna Ja neću osjetiti je Od rose na čelu Mislit ću da je tvoj Neviđeni poljubac.

Iz njih me dočekala praznina, neka neobična mrena prekrila je osjećaje, A tvoje oči bile su plave , tako obično plave.

KONCERT Gomila... Vire samo škrljave ruke. Miču se u taktu teškog roka. Vrisak uz hladnu pivu Koja utapa žeđ na trenutak. Stopljeni uzdasi Nepovezani pokreti Mirisi i dim u zraku. Euforija izbacuje iz kolotečine života na trenutak živimo snove iz mladosti ponovo volimo i pjevamo. Miješaju se riječi,vrte misli Okreće planeta donosi dah prošlosti taktovi nestaju šum u ušima traje još jedan trenutak kao spomen na sjećanje na stihove poznate pjesme.

34


___________________________________________________________________________________

Аleksandar Novaković Pakao male književnosti

Ljudi vole pesnike Sa stihovima kao: “Ovo su poslednji dani Voleo bih da su lepši” Utešne u nečinjenju, Posmatranju stvari, Depresija je lek Pakla male književnosti, Nije ona odbačena, Toliko je sitna I samoomražena, S dometima mlaza Mokraće Trogodišnjeg dečaka (Neka su ovo Prvi dani Pa neka su I najgori) Predugo sam slušao Opsene nevažnih I niko me nije uverio Da Engleska rađa Genijalce A Srbija isključivo Idiote, Možda najbolji Među nama Stvara u Kaunasu, Litvanija, Ne znam, Nisam bio tamo, Ne poznajem lokalnu scenu, Moguće je, Znam zvaničnu verziju Palimpsest, Pratim glavni tok Kao jedini, Ali ne i ispravan

Treba pobeda, Osvojenih, ne udeljenih, Jedan prigušen uzdah za vreme Neronovog peana, i eto prekomande u Nabateju, svako je danas kritičar Treba nam led Da ga prigrlimo, Vatra da spali sklad, Voda da odnese đubre, Lepi dečaci I ružnjikavi pozeri Pokupe sav kajmak Ali ja znam: Oni su ono što se čini A ja ono što jeste Nisam dobro čuvana Već savršeno potiskivana Tajna Znam o čemu govorim, Vidim svakog jutra Te ranjene oči Ovičene plavim, Sive i teške, Vagaju, optužuju, Razdražuju, Dva Islanda, I niko Da odgovori

35


___________________________________________________________________________________

Оливера Шестаков Отисак срца на мојим длановима /Поновни сусрет/ После много година и дана, прошлих жарких лета и снежних зима, после снова и надања, успеха и падова, живота претходних у трену прохујалих, опет су нам се стазе укрстиле, погледи срели и препознали, а наше душе блискост су опет осетиле. Знамо обоје да је то само за трен, да бићемо опет на два краја света, али ко за то сада мари, у овом часу то нам не смета.

Океан није више између нас, док срце ти туче гласно под мојим прстима и као птица заробљена се отима ка моме да полети, јер само нас кожа дели у овом часу, кад смо једно тело. А када сам у зору са твојих груди подигла и погледала своје дланове, само сам отисак твог срца, видела на својој кож��.

Погледи су рекли речи најнежније, руке су се пронашле и уплеле, тела и коже мириси стопили, док срце у грудима немирно бије, као да време младости прошло није. Прошлост је спала на под заједно са мојом хаљином и стидом и овом чудесном трену цео свет је на другој планети.

36


___________________________________________________________________________________

Saša Mićković, Pariz DODIRI Preko vrelotnih grudi, što vlažne belasaju, moj dodir blagonežni titra i poigrava. U tebi plodonosnoj žaruljci rasplamsaju, uzdahom pri vrhuncu, dašak ti malaksava! Zgrčeni, uzvijeni, u pulsnoj smo ekstazi, duše se upletene zavijore i klonu. Obraze glatkovite užitak krasni mazi, dok ti pogledi - iskre po mome licu tonu! Ustreptala i žežna to rosna koža klizne, i iz bokova jedrih naboj strasotni brizne! A nakon ljubodražja, čim sva pohotnost splasne, od zadovoljstva draga prisnimo ispijeni, još nam u krvotoku hukteći slasnost peni, prigrljeni pred zorje... Eros umorni gasne!

TIŠINA Od moga golog srca do tvog sazveždja vrelog, kolike su daljine, bezmerja i teskobe? Ti me u suštoj stvari, u biti imaš celog, iako nas bezrečja tišinom gnusnom drobe! U našoj ćutnji ima tajnog, vrhunskog cilja, jer mi se u tišini najbolje razumemo. Dovoljno je da šikne izvor od ljubomilja, i tek tada u transu rečima šaptat smemo! Kao dve zvezde nove, koje se noću rode, vibriramo kroz duše, u epicentru moći. Tvoje svetlosne oči tame me oslobode, u kosmičkom poredku, mi smo deca Samoći. Naša je ljubav vino, što starija - silnija, ukusima, užitkom, kroz opijate klija!

37


___________________________________________________________________________________

Beleške šetača ovdašnjeg Kabare Piše: Miroslav Lj. Ranković (francuski cabaret – gostionica, krčma ) mala pozornica sa raznovrsnim zabavnim programom. Program se sastoji od jednostavnih muzičkih priloga, pevačkih, poetskih, plesnih i scenskih sa temama kritike društva ili umetničkih pravaca. a izvodi ga konferansijer. Izvorno je zamišljen kao avangardno pozorište za odabranu publiku a kasnije je komercijalizovan. Prvi kabare nastao je osamdesetih godina XIX veka u Parizu (Chat Noir (Crni mačak) из г. 1881) Beograd je po ko zna koji put na kratko dobio svoj potpuno jedinstveni Kabare: “Beograd iznad Beograda“. Kabare se održava u jednom potpuno mističnom prostoru „Vinskog laguma“ u Karađorševoj ulici. Nepouzdani podaci kažu da je sagrađen oko 1730. godine i da mu je dvestotinak i više godina namena bila čuvanje vina i žitarica. Lagum se nalazi neposredno kraj viševekovnog pristaništa Belog grada a kraj njega i danas dva zidana stuba visine tridesetak metara ostaci dizalice kojom su vino i žitarice podizane na Kosančićev venac, a odatle zapregama razvožene do kafana i pekara. Enterijer ako ga tako možemo nazvati je potpuno autentičan. Zidovi i tavanica su iskopana stena, a pod položena pečena opeka. Nameštaj je grub od balvana četinarskog drveta a pozornica tek malo izdignuta iznad poda. Temperatura ambijenta je jedinstvena i nepromenljiva tokom godine tako da u letnjim mesecima boravak u njoj predstavlja pravi ugođaj. Zvuk samog prostora ima posebnu draž zbog samog svojstva stene u kojoj je iskopan i o koju se lome zvučni talasi i ulaze međusobno u ples koji stvara sasvim poseban akustični doživljaj.

Konferansijer Zoran Lj. Nikolić pisac, pesnik, novinar, publicista, turistički vodič i pustolov je maestralno obavio svoj zadatak vodeći svoje goste i goste kabarea kroz istoriju putem radosti i smeha. Za muziku je bio zadužen Zoran Čalija Čarli, akademski slikar i pedagog koji je spojen sa usnom harmonikom i gitarom proizvodio zvuk dostojan Zvezdanih noći sa čuvenog malog Kalemegdana. Budimir Novaković arhitekta i pisac svojim pričama o „Kobasicama koje su plesale“ i Miroslav Lj. Ranković slikar i pisac ovdašnji sa svojim recitalima satirične poezije izazivali su minute smeha iz srca posetilaca prepunog laguma. Iznenađenje Kabarea predstavljala je dama anđeoskog glasa Jasmina Milanović koja je publiku najpre ostavljala bez daha a kasnije uvodila u horsko pevanje. Poseban užitak predstavljala je šetnja kroz protekle decenije i krajolike u kojima su pesme nastajale. Bis je naravno bio nužan a radost Nikolić Lj. Zorana i ostalih učesnika neizmerna. Jasmina je član divnog ansambla „Niska od bisera“ i osim pevačkog dara publici pruža i jedinstven scenski pokret. Provod sa nasmejanim gostima ispunjenih duša i razlivenih emocija iz srca ostao je u sećanju svakog posetioca. Zbog prirode gostiju i nužne interakcije sa publikom scenario ne postoji pa se ni samo trajanje ne može predvideti. Završava se plesom i čarolijom koja šank laguma pretvara u knjižaru i galeriju učesnika programa i još jednu priliku da sa sobom ponesu knjige i slike proizašle direktno iz srca Konferansijea i njegovih gostiju. Još jedna potvrda da je umetnički izraz nužan, voljen i moćan da se sjedini izvođače sa publikom, umetnike sa umetnicima i trenutak sa srećom. 38


___________________________________________________________________________________ i snazno zagrizla vrelim usnama usne, koje nisu marile za to… PISATI O JEDNOM STOLU

Beleške šetača ovdašnjeg Piše: Miroslav Lj. Ranković

Ljubiša Mitić Građevinski inženjer po profesiji, pesnik po uverenju Ljubiša Mitić živi i stvara u jednom južnom gradu okružen porodicom i prijateljima koji ga veoma vole i cene. Posmatrajući njegove Projekte čitavih naselja u tragovima olovke pronalazim stihove. Njegovi stihovi su neobično dugačke rečenice proizašle iz doživljaja samog života a reči uspešno dočaravaju emociju, ukus i pouku trenutka koji istovremeno postaje bezvremen. Ponekad pomislim da je u direktnoj vezi sa tvorcem a ponekad da sam i sam doživeo mnoge trenutke osećajući isti ukus, dodir i miris. Poznat po misli “ Žena se čuva slobodom” neumorno nastavlja da u svakom susretu sa čovekom raspali iskru čiji će požar raspaliti potrebu za poezijom i životom.

...osecaj blizine, osecaj pripadanja je strasno opterecenje ako nisi spreman da svoju duhovnu lepotu podelis ...i da je okruzis izazovom da se u njoj nesto promeni...... ...ne ljuti se ako ti pogledom saram lice, pomutim blistavo oko i usne ti svlacim, ako mislima lagano i zadnje krpice po podu bacam, a ti bezbrizno caskas i u trenu shvatas sta to moje misli tebi rade. ..najpre je sevnuo pogled, onaj koji hvata misao, koji uhvaceno ne pusta, koji zelju pretvara u potrebu, da bi vec; ......skidajuci sve sa sebe, mojim krupnim koracima svojim sitnim ubrzanim izmicala, sustignuta usadjenim sakama o vec gola bedra i naglo okrenuta, da bi stojeci na vrhovima prstiju zagrlila, ne prestajuci da se smesi,

...pisati o jednom stolu kraj koga sam nocima docekivao jutra vukuci tanke crne linije po belom papiru i laktovima glacao i onako glatku njegovu povrsinu a ne reci nesto i o trenutcima kada snaga reci nadjaca osecaj dozivljenog i izlije se u misli poput ove koju belezim sada, namece mi tezak zadatak da kazem sta se to desilo tada, cemu se precutno,kroz zagonetni,pomalo provokativni smesak vracamo cesto trazeci taj izazov tamo gde je i poceo, kada sam izvijene sake polozio cvrsto na njemu da na njima sedne, ispravio vrat da me vlaznim rukama lakse oberucke zagrli i prinese svoje vrele grudi mojim, kada sam,blago razdvojenih nogu pojacao svoj oslonac i vesto talasao nosen njenim nogama ukrstenih oko moga struka, koje su, poput djerdana koji hladnu vodu iz grotla zemlje sa lakocom,samo pomerajuci svoje teziste izvlaci, izvlacile zadnju snagu,kao sto su i moje, cvrsto oslonjene ruke o glatki sto izvlacile da nas tihi ples na njemu ostane tih do kraja..... ISPRED MENE JE NJEN OSMEH BEZAO MOM OSMEHU ...ispred mene je bio njen osmeh; ne pre no sto je moje tihe korake ledjima okrenuta, spremna da bude iznenadjena, zatvorenih ociju docekala, ne pre no sto sam usne spustio na povijeni vrat i rukama snazno obavio njen vitki struk, a ona; cvrsto rukama oslonjena na plocu kuhinje zadrhtala, ispred mene je bila prigusena strast, hrapavost koze duz njenih nogu i saka prikljestena spojenim kolenima, ispred mene su strcali rumeni vrhovi oslobodjeni zadignutom majicom i visila smaknuta suknja do ispod kolena, ispred mene se lepota njenog tela prelamala i ko senka u mom oku trperila, ispred mene je njeno telo pratilo oblik mog tela dok je tisina uzurbano sumila u polutami sobe, ispred mene je njen osmeh bezao mom osmehu....

39


___________________________________________________________________________________

PRAVI TRENUTAK SE STRPLJIVO TRAZI ...radio sam i gore stvari i nije mi bilo tesko da osetim da trenutak, kome je glasno verovala nije bio onaj pravi da bih ga pratio, ...... i uprkos njenom opiranju tome, bez zurbe, po zidu kraj naseg uzglavlja, promatrao sam senke istrcalih nogu a njen osmeh je vec razumeo i odobravao.... ...ni jednom nije bilo dileme da ce se letnja setnja slabo osvetljenom ulicom,dok su su kapi kise skakutanjem lepile za vreli plocnik,zavrsiti ispod strehe oronulog zida napustene kuce kojoj smo se priblizavali uzurbano,kako zbog studeni upijene vrelinom nasih tela,tako i zbog ocekivanog koje je pocelo i pre naseg oslanjanja o hrapav zid...

Autor slike: Natalija Petković

...KADA SE MOC MUSKARCA NE MOZE MERITI SA NACINOM NA KOJI SE ZENA DAJE‌ ...jedan od onih trenutaka kada se moc muskaraca ne moze meriti nacinom na koji se zena daje, dok je on ko na dlanu promatra, ispruzenu, savijenih kolena, priljubljenu licem i grudima za postelju, jednom rukom daleko ispred glave predatu daljinama trazeci oslonac svojim upletenim prstima o zguzvani carsav, a drugom, bojeci se da ne pokida spontanu nit koja ih spaja, pokusava da stisa svoju unutrasnju teskobu, dok on strpljivo ceka trenutak, kada ce, iskonski stid kojim se ona radja savladati i utisnuti svoje nokte o ocvrsle njegove butine...

40


___________________________________________________________________________________

Оливера Шестаков

ЈУГОНОСТАЛГИЧНА ПРИЧА СА ЈАДРАНА У седам сати ујутру испловљавамо из мале луке на острву Пашман. Дан је диван за пловидбу, сунчан и ведар, без ветра и облака. Идемо до луке у месту Ткон, где на Пашман пристижу трајекти из Биограда, да покупимо још неке путнике, а онда правац Корнати и Дуги оток. Крај је месеца јуна и цела група која се је пошла на излет бродом је на летовању на Пашману, острву у близини Задра и Биограда. Путници су се скупили из свих земаља бивше Југославије. Има нас из Београда, Загреба, Љубљане, Сарајева, Скопља, Пуле, Ровиња, Карловаца, Новог Сада, Бечеја, Руме, Бања луке, Приједора, Марибора. Сви смо добро расположени и опуштени, па на одмору смо, спремни за крстарење и уживање на бродићу, уз бранцина са вином и наравно уз песму. Дивна је Далмација, а ја нарочито волим острва, јер су свет у малом. Дају нам осећај истовремене ушушканости и одвојености од остатка света, од свакодневице и свега доброг и лошег што она носи. Мириси су овде посебна прича, нигде их на свету нема. Опојни мириси борова и ловора, мешају се са лавандом која се плави у пуном цвету. Смокве само што нису зреле. Зрикавци неуморно зричу. Сезона им је парења и тај треперав, умирујућ звук нас свуда прати и остаје у ушима и мислима, као рефрен овог летовања. Брод је леп, као и наш млади капетан Лука. На наутичкој мапи нам је показао

куда пловимо: прво око јужног дела Пашмана, па онда ка пролазу између зеленог Дугог отока и стеновитих Корната, где ћемо и да се укотвимо и пређемо преко превлаке до видиковца, са ког се пружа нестваран поглед на Корнате, сва околна мања острва и бескрајно плаветнило. Затим ћемо да се окупамо у Сланом језеру, смарагдном оку, које се вековима уназад пуни морском водом. На броду се сви познајемо, јер смо већ неколико дана заједно на Пашману и добро се разумемо. Иако говорима сада различитим језицима: српским, хрватским , словеначким, босанским и македонским, језичких баријера нема. А нема ни других, генерацијских, емотивних, политичких, социјалних, јер сви смо из исте државе потекли и сличне судбине имамо. У истој земљи смо школу учили и по њој слободно путовали, радили, посећивали се, дружили се, волели. Имам необичан осећај да сам, уместо на броду, у времеплову, који плови седамдесетим годинама прошлог века. Дошла сам на хрватско проморје, као што сам тада чинила лети са родитељима и братом. Ишли смо на Хвар, Брач, Црес, на Пељешац или у Ровињ. Све ми се вратило. Протекле године и догађаји који су нас поделили, отпловили су далеко на пучину. Остало је само оно најлепше што видим и осећам сада: зелене обале у боровима, огрлица од безбројних отока уз њу, плаво море са белом гривом таласа, камене рибарске куће уз море, крици галебова који се мешају са ударањем таласа које брод неуморно сече. И наравно ту су људи, који су нас дочекали и примили као пријатеље. Наша различитост која нас спаја и раздваја у исти мах и сва лепота коју те разлике носе. Скупила се овде генерација која сада има 50 и више година, која памти стару домовину и којој је Југославија остала у срцу, упркос свему. Нашла се овде и гитара, доктор Мирко из Бања луке је понео. Дивно свира и пева, нарочито севдалинке. Још у одласку кренула је песма, у почетку стидљиво и тихо, али после ручка од бранцина уловљеног тог јутра и домаћег белог вина, на повратку, низале су се мелодије једна за другом, по жељама путника. Певали смо песме Дубровачких трубадура „Ако си пошла спават била ти лака ноћ,

дружина наша с пјесмом, закантаће ти ноћ. Отвори драга прозор и слушај наше ноте, о љубави ћемо пјеват, ла музика ди ноте...“. Наставили смо са песмама са Сплитског фестивала, Београдског пролећа, дошле су на ред тужне севдалинке, старо градске песме, Звонко Богдан, Ђоле Балашевић, Тереза, Дорис, Габи, Арсен, Амбасадори, Индекси, Бијело дугме, веселе попевке, македонске сетне народне. Предивне мелодије и речи, које одавно нисмо ни слушали, а камоли певали, али биле су у срцу и изрониле су из подсвести и из душе, добро чуване и сакривене. Били смо и весели и тужни истовремено, емотивно дубоко уздрмани, блиски, а ипак раздвојени, свако у својој држави, у свом народу и у свом језику, у Европској Унији или изван ње, затворени у својим међама. А били смо већи, били смо јачи, били смо поштовани, били смо слободни, пуни наде, били смо срећни. Можда не баш сви, али народ већином јесте. А онда је неко започео песму: „Од Вардара, па до Триглава, од Ђердапа, па до Јадрана, као ниска сјајног ђердана, светлим сунцем обасјана, поносита сред Балкана, Југославијо, Југославијо! Широм света пут ме водио, за судбом сам својом ходио, у срцу сам тебе носио, увек си ми драга била, домовино моја мила,Југославијо, Југославијо!“. Сузе су кренуле саме низ лице, стихови су се гушили и саплитали у грлу, плакали смо и певали у исто време. Једва завршисмо песму до краја. Остадосмо неми и загрљени. „Зашто, зашто?“запита се неко наглас у име свих нас. Сунце је сада већ ниско на хоризонту, тик изнад мора, црвени се као зрела јабука. Наш бродић полако упловљава у луку на Пашману. Искрцавамо се у тишини на мол. Вероватно смо изгледали чудно локалним рибарима у луци, који су прегледали своје мреже за ноћни риболов. Стигао бродић са лепог

излета, дан је био диван, а путници су некако сетни и успорени и су очи им надувене и црвене, као да су плакали. Али биће да је то од сунца и слане воде, помислише у себи...

41


___________________________________________________________________________________ topli obrok, u podne, pomfrit i bečku skoro svaki dan, i plaćenu vožnju gradskim prevozom. Pa sad, vozi Miško ceo mesec, nema pojma kako, ne sme ni da misli, dok joj roditelji doturaju redovno, kao NEMA VEZE, NIJE NI VAŽNO propalom studentu, posle, istina svečano proslavljene diplome. Bolje bi bilo da je frizerka, već bi imala deceniju staža, i bila mlada I on je jedan od onih što petkom, zadihan kao penzionerka jednog dana, ako ta pravila budu još sa džakom cementa na leđima, nosi dve kese sa važila tog jednog dana. pivom i grickalicama. Spustiće se, čim uđe u kuću, na rashodovani ležaj ili na, bezbroj puta Volonterka, razvučena kroz celu noć. Ujutru se popravljanu, izlizanu fotelju ili bilo gde, tamo gde ne budi. Celulitna žena, natečenih nogu, išaranih je slobodno tog trenutka. Ukućani će mu zavideti istaknutim plavim venama, kvari već popravljane ringle, veš mašinu, mikser, blender, seckalicu, frižider, zamrzivač, bućkalicu, tucalicu, mućkalicu... Sve se peni, tandrče, nadolazi, isparava, kipi i fijuče kao košava, leti po kući prašina od usisivača, praheri na konopcima u dvorištu, isteruju poslednje niti izbledelih i

Ljiljana Pantelić Novaković

kada otvoru flašu piva koje peni kao Nijagarini vodopadi, jedva će stići da starijem sinu napuni čašu koju pruža, ispostaviće se, samo penom, od koje će mu ostati beli brkovi. Na gutljaj pića, dečak će samo coknuti i neće tražiti više, gorko mu je, kaže. Jeste, potvdiće i on, da mali više ne traži i ne uznemirava ga. Tutnuće mu prvu kesicu , koja mu je pri ruci, nema pojma šta je unutra, jer on želi da pogleda sportski pregled i vremensku prognozu uz to, onako bez veze, jer sutra i onako neće videti bela dana. Do podne će hrkati, od podne raditi na sitnim popravkama i prepravkama krupne i sitne mašinerije, jedva ugurane u, i onako mali stan. I neće se sećati da li je pripit spavao sa ženom obloženom novim slojem celulita, uvek se čudi kako se provlači kroz sužene prolaze između natrpanih stvari. Nema veze, nije ni važno.

izlizanih tepiha. Ručao i ne bi, a i doručak je preskočio, kaže mu žena, jedva vidljiva, u magli isparenja i prašine.

Volonterka kaže, da će doktorirati, nastavlja on svoj san, već potpuno budan. Pa, zašto da ne, seća se, kada je i on, o nečem sličnom, razmišljao. Svoje mladalačke ambicije, davno je već pokopao, zatrpao se u tkzv. porodičnu idi(ot)ilu. Ne seća se da li se zaljubio i zašto se oženio, nije bila trudna, ali, kao, hajde, vreme je, nije loša prilika, nije ih mnogo imala pre njega, bar tako kaže, on je Sanjao je celu noć mladu volonterku, tek je verovao, a i da nije, nema veze, nije ni važno. prispela u firmu, koju je tešio biranim rečima, da Uveče, umazan od mašinskog ulja, isflekan od treba da bude srećna što su je primili i što su joj sa farbe, ruku izranjavljenih od šrafcigera, šila, važnošću predali sve bajate i ubuđale, nerešene i čekića i eksera, baciće se na fotelju i otvoriti pivo. nerešive predmete, i što će ih ona, još uvek svežeg Pena će poletei kao luda, prosuće se po njemu i po znanja, rešavati i možda čak i uspeti, bar po koji podu. Nema veze, nije ni važno, reći će, po ko zna od njih, da reši na kraju meseca, kada će pognuti koji put toga dana. A šta to uopšte, u životu, ima glavu da joj ne vide suze u očima dok se dele plate veze i šta je to, što je važno? i prave kombinacije kupovine i troškova, a ona zna i rečeno joj je i prihvatila je to, da će dobijati samo

42


___________________________________________________________________________________

Amila Alić Što trebate znati o meni...

Amila Alić, moje ime i prezime. Po zanimanju sam vječiti sanjar. Živim na ružičastom oblačiću i ne namjeravam se preseliti u okrutnu realnost. Ma koliki bio broj svjećica na rođendanskoj torti djetetu u sebi neću dopustiti da odraste. Ono će da me prati na putovanju sudbine. Prva i nezamjenjiva ljubav mi je pisanje. A najveća želja- pronaći mjesto u srcima svih onih koji oživljavaju moje misli čitanjem. I tamo se zadržati, zauvijek.

Odlučio sam se za ljubav Živjeti ima smisla jedino onda kada imamo za koga umrijeti.

U

mrijeti onako kako bih ja umro za tebe. Iz ljubavi. Čiste. Nevine. Poput tvojih ručica što

se zapletu u mojoj kosi. Poput bisera što se pojave na tvom licu kada me ugledaš dok koračam prema tebi. Dok mi trčiš u zagrljaj. Tvoje sigurno utočište. Gdje te kradem od drugih i čuvam. Pažljivo. Da ti ništa ne nedostaje. Da se ničeg ne plašiš. Da si sigurna. I moja. Odlučio sam se za ljubav iako je staza budućnosti protkana preprekama. Odlučio sam se za ljubav jer vjerujem da ne postoji nesavladivo, ne za nas. Odlučio sam se za ljubav jer tako silno želim držati u naručju malu kopiju tebe, jednog dana. Zbog tebe sam i kišu zavolio. Ne zato što me fasciniraju kapi vode, nego zato što me fasciniraš ti. Nikada ne nosiš kišobran jer djetinje ludo vjeruješ kako ćeš porasti trčiš li na pljusku. Ne znaš da si mi se baš tako sićušna prije uvukla u srce i u njemu urezala najljepšu riječ koja se ikada pojavi na mojim usnama, tvoje ime. A kad noć proguta dan, sjedim obasjan mjesečinom i zamišljam tvoje ruke isprepletene sa mojima. Zamišljam kako te posmatram dok spavaš, tu, pored mene. Tvoje snene oči. Tvoj mio glas. Tako su blizu, a tako daleko. Kada bih samo mogao da se pretvorim u leptira i sletim na tvoj dlan. Kada bih samo mogao da te odvedem na livadu i smjestim u svoje naručje dok sunce zalazi i boji nebo u stotine nijansi, onako kao što si ti obojila moj život jednog aprilskog dana. Kada bih samo mogao sve ono što sada ne mogu kupio bih ti haljinu, bijelu, i promijenio jedino što na tebi ne volim- tvoje prezime.

43


___________________________________________________________________________________

Mladen Mihailović Brdo je reč Brdo je reč. Kakva reč? Nikakva posebna vrsta reči, samo reč. U stvari, nekima je posebna, ali meni nije. Ali ja nisam neki. Možda i jesam, ne znam. A kako da znam? Kako Ja da znam da sam neki? Ili, kako drugima da verujem ako mi kažu da sam neki?

N

e znam. To je možda i nemoguće, saznati. Ali ako saznaš da je nemoguće, kako je to moguće? Znači da sam ja ipak saznao da je nemoguće. Ali nisam, to je problem. Ne znam. Kuda god da se okrenem, ne znam. Dešava se, ne tako retko, da živim u uverenju da znam. Ali uvek, posle dužeg ili kraćeg perioda, unutrašnje stanje me podseti da ne znam. Ali, tu nastaje jedan problem. Mada samo naizgled, on najverovatnije i nije problem. Naime, kako da znam da se u trenucima neznanja vraćam na to da znam? Jer, kao što se može videti, trenuci znanja i neznanja se smenjuju. Međutim, evo kako znam da je neznanje jače od znanja. Kad se pojavi osećaj neznanja, duh, celo unutrašnje biće podrhtavaju od svesnosti samoga neznanja.

A

kad se pojavi osećaj znanja, to je neki topli, blagi i lepuškast osećaj komfora, koji međutim ne dostiže tu snagu i prodornost osećaja kao onaj prethodni. Naravno, upoređujući žestinu zadovoljstva znanja sa nepodnošljivošću i ništavnošću neznanja. Iz ovoga proizlazi još jedan veliki problem. Da li se uporedba može izvršiti na ovaj način? Ja znam za ovaj način, i na osnovu njega vršim komparaciju, ne znajući da li je on pravi. Ne znam. Evo, vraćamo se opet na „ne znam”, to je možda znak da je „ne znam” jače od „znam”. Ni to nije validno. Pišem jer osećam „ne znam”, u onoj njegovoj srži, u bespomoćnosti neznanja. Vidim ga i osećam kako se obavija oko mene kao anakonda i uvlači me u njegovu tamnu utrobu punu razarajućih agenasa. Da li je potrebno znati o neznanju? Kako je moguće znati o njemu? Moguće je jedino ako znanje postoji. I to me održava. To je ona obasjana kapljica koja neiscrpnim izvorom svetlosti ometa anakondina čula i pomalo joj izvrće percepciju ne dopuštavši joj da je dokrajči. To je kap nade koju možemo da osetimo. Ne znam da li smo joj potrebni da bi egzistirala. Ne znam. Brdo je reč.

44


___________________________________________________________________________________

Ilija Ilić U svetlim očima

I

ma nečega u očima svetle boje. Ne znam tačno šta, ali oduvek su me fascinirale. U njima postoji neka iskra, odsjaj, snaga koja isijava iz same srži takvog oka. Ne mogu da poreknem to što osećam. Oduvek me je privlačila svetla boja očiju. Hipnotišu me kada ih ugledam, obuzmu me i uvuku u sebe. Zalude me i onda počinjem da ih sanjam. Urežu se u moj mozak i svaki put kada zatvorim oči ja vidim to plavetnilo. Poput samog neba, čistog kao na početku sveta, sa suncem usadjenim u samu sredinu. Plave, zelene, svetle, sjajne oči. Ne mogu protiv toga. Iako sam imam tamne, braon, jednostavne, ipak volim svetlu boju. Jedne svetle oči okupiraju mi misli, u mojoj su glavi ovog trenutka, dok kucam ovaj tekst vidim ih ispred sebe. Te proketo lepe oči. Šta su one? Kletva? Ili blagoslov?

Zašto? ta u stvari predstavlja ovaj svet? Gde pronaći svrhu? Odakle izvući snagu? Kako okrenuti ledja današnjem nemoralu i živeti drugačije? Svet je postao iskompleksiran. Na svakom koraku čovek nailazi na tugu, čemer i jad. Iza svakog ugla nalazi se po jedna “starleta” koja obavlja svoj “pošteni” posao. Takozvane pevačice dobijaju slavu i zgrću novac iako zvuče poput pokvarene ploče. Političke kreature iskaču iz televizora, nemoguće je pogledati u ekran i ne videti nekog od njih. Svi nešto obećavaju, pričaju priče, proriču bolje sutra, ali zora budućnosti nikako da svane. I dalje je svet korumpiran, i dalje jači maltretiraju slabije, svet i dalje pogrešno funkcioniše. Ulice su pune nezaposlenih ljudi, diplome se koriste kao gorivo za maleni plamen koji može potpaliti požar, ali uglavnom ostane samo žar. Malobrojni srećnici uživaju u eksploataciji najveće snage naše planete, ljudskosti. Crpe energiju iz običnog čoveka, uzimaju mu dostojanstvo i isisavaju i poslednju kap slobodne volje. Ostaje samo monotonija. Mehanički posao radjen da se dodje do dinara potrebnog da se prehrani porodica. I svakog dana ja se pitam zašto? Noću. Zagledam se u zvezde i razmišljam. Zbog čega svet ovako funkcioniše? Može li mi neko reći. Zašto?

Š

45


___________________________________________________________________________________

Gordana Malašić Lazić Kolona očajnika i urbani mit

Š

anti je stajala na začelju kolone. Čekala je da povorka krene prema jezeru. Zelenkasta voda u ritmu je šaputala - mrtva, mrtva, mrtva. Krik vrane ubio je tišinu povorke, povorke očajnika. Gledala je u tu vranu s jezom, plašila se njezine agresije. Osjetila je njezinu želju da joj iskopa oči…Zgrčila je šake tako snažno da je iz njih nestalo i kapi krvi. Dlan ju je pekao koliko je jako zarila nokte u kožu. Zapuhao je snažan vjetar, iznenada. Povorka se počela micati, korak po korak. Jezero se uzburkalo, a vrana je vrebala s vitke breze s koje je imala dobar pogled na ljudsko meso. Pognula je glavu prema blatu, plašila se da ne sretne pogled zle vrane. Voda je sad glasnije pričala - mrtva, mrtva, mrtva… Dok je vukla teške noge prema jezeru, tamo na začelju kolone, stala je u prljavu lokvu. Jeftina cipela je promočila. Godinama nije kupila nove cipele. Ona im je bila već treća vlasnica. Vjetar je šibao sve jače, a u kosti se počela uvlačiti vlaga. Spuštala se plava noć. Ulična svjetla su se palila, a ljudi na početku povorke više nisu imali lica, bili su samo crne mrlje u daljini. Ukočio joj se vrat jer je predugo bila pognuta. A onda se vrana strelovitom brzinom sjurila među tihu rulju… Šanti se trgla … Gledala je kako vrana trga meso uklete mačke. Dlaka joj je bila natopljena svježom krvlju. Još se čuo tihi mijauk, a onda je mačka umrla, nestala, zaspala… Vrana se bešćutno gostila, ali nitko iz povorke nije ni pogled skrenuo. Zaobišli bi ovaj stravičan prizor bez glasa. Lica su bila hladna, bezizražajna, gotovo sablasna, a one mrlje na početku kolone nisu čule posljednji vapaj uklete mačke. Smrad raspadajućeg tijela širio se okolicom. Dok je vrana je trgala posljednje komade mesa, početak povorke je već zaokružio dio jezera. Neki su podigli lica, neki su još glavu gurali u crnilo blata sa staze… Šanti se još gušila u smradu ubijene životinje, u strahu od vrane. Još je zurila ispred sebe, više nije osjećala ni vrat, ni noge ni šake.. Samo je čekala da kolona očajnika stane, da skonča s time. Trebala je jesti, naglo je ogladnjela. Po torbi je mahnito pretraživala u nadi da će pronaći ostatke neke hrane, stare žvake, bilo što… Trudila se biti što tiša

da ne ometa tišinu. Ipak je razbudila staru udovicu pored sebe. Žena ju je pogledala onim podrugljivim osmijehom, i gurkala joj staklenku kiselih krastavca… Krastavci, trulež, smrad i vlaga idealna večera, pomislila je. U toj suludoj, luđačkoj, graničnoj situaciji Šanti nije čak ni začudilo odakle udovici staklenka kiselih krastavca. Bilo je normalno da udovica u torbi nosi krastavce. Pokušala joj je reći ne hvala, ali udovica je nepomično stajala sa zaleđenim pogledom koji ledi krv u žilama…Pitala se, a što ako ne uzme, hoće li se udovica naljutiti, uvrijediti, a što ako opet uzme, što ona njoj mora dati…Pokušala je ignorirati udovicu s krastavcima. Ponovno je pognula glavu, bilo je preopasno za bilo kakve radnje. A zašto se uopće nalazi u toj koloni, pa mogla je biti doma i gledati Dr Housa. Mogla je, ali nije. Tu je usred ničega, na začelju kolone, puna strahova i zgrbljena. Mrtvačka limena glazba okupala je zrak. Povorka više nije bila povorka, a Šanti više nije bila na začelju kolone. Sad je bila dio kruga, dio beživotnog ciklusa, izmjenjivog, dio tisuće duša koji su dahom i toplinom tijela stvorili pojas oko jezera, bila je dio nečeg tako nerelnog i realnog. Stvarnosti koja se potpuno iskrivila. Rulja je digla glave, a pogled uprla u hladnu vodu od noći potamnjelog jezera. Limena glazba je pojačavala ritam, srce je tuklo sve jače, osjetila je i tuđa srca, u galopu… Osjetila je i krv i svoju i njihovu… Osjetila je žamor njihovih neizgovorenih riječi i patnje. A mrlje na početku kolone postala su prepoznatljiva lica, bezimeni ljudi i nečija djeca, neki i siročad… Iz vode je izronilo golemo čudovište, koje je dugo čekalo svoju slavu, sad je bilo potpuno slobodno i opasno. Čudovište se izdiglo iznad površine, raširilo je krila i poklonilo se krugu. Njegova snaga je bila veličanstvena, a taj trenutak smrtno svečan. Trenutak kakav se viđa na pogrebima, kad ukopnik i novom odijelu izgovara riječi slavne vječnosti, a tužna rodbina sklanja suze s lica jer se raduju bezgrešnosti i dobrohotnosti umrlog, a svjesnost o svojoj smrtnosti i dalje tjera u plač.

46


___________________________________________________________________________________ Čudovište se zatim podiglo prema nebu i naglo spustilo smrdljivu glavu. U tom lepršavom plesu moći iz grla je pustilo vatru. Nitko se u krugu nije ni pomaknuo. Gledali su ga širom, bezizražajno, hi pnotički, nesvjesni sebe ni boli ni straha, lišeni svake emocije. Vatra je prvo spalila onu staklenku kiselih krastavaca u ruci udovice, a staklo se raspršilo na sve strane malog svijeta. Udovica je još neko vrijeme nepomično stajala, a onda je pala. Blato se pomiješalo s krvlju. Vatra je spržila i vranu koja je ubila ukletu mačku. Nije stigla ispustiti ni krik, a zatim su redom padali jedan za drugim. Jezero se podiglo i vrištalo…mrtvi, mrtvi, mrtvi, a svaki sljedeći je mrmljao milost, milost, milost…

Buktinja se počela približavati Šanti. Osjetila je miris paljevine. To je kraj! Tijelo joj je odbijalo poslušnost, misli su je vitlale… Smrt tako ne izgleda, ne…Trebala je pobjeći, možda se spasi. Počela je trčati, ali…Ako sad uzmakne, opet će biti na začelju kolone očajnika, i opet će gledati svoje tijelo u buktinji, gorit će i biti svjesna svake rane. Okrenula se prema smrdljivom čudovištu i stala mu se ceriti. Digla je ruke, i tiho prošaputala nisam i neću… Potrčala je svom snagom prema njemu i bacila se u jezero, zaronila je duboko. Čudovište je bespomoćno pokušalo uočiti njezine obrise u dubini crne, hladne vode. Čekao ju je da izroni, da je sprži pod sobom. Želja da gleda kako umire u strahu, boli i panici bila je tako prokleto jaka. Uživao bi u njezinoj patnji. Bolna i dugotrajna smrt bila mu je hrana za vječnost. No Šanti nije izranjala. Njegova vatra sad je bila beskorisna. Znao je da ga je porazila, i to ga je počelo izjedati. Šanti je ostala bez daha, polako je uranjala u smrt, smrt na svoj način, po svom izboru, neporažena, dignute glave i spokojno. Polako je nestajala, ali nije išla po zrak. Bol odlaska je bila samo fizička i kratka. Njezin život je nestajao iza ugla, više nije vidjela ni obrise svojih iskustava, sjećanja, emocija, ulazila je u plavičastu maglu spoznaje, misli riječi i djela. Bilo joj je ugodno, možda samo gladna. Čudno zar ne... A čudovište. Počela ga je razarati taština. Kolonu je spržio, ali nije jedinku. Nije dopuzala i čekala njegovu vatru, nije molila za milost, izabrala je svoj put, put nepokorenih. Čudovište se koprcalo u agoniji, razjareno je mahao dugim repom po vodi. Oduzela mu je slast, ponizila ga. Taština ga je počela kažnjavati, tijelo se okrenulo protiv njega, vatra je zapela u grlu, gušio se u vlastitoj utrobi koja ga je spržila…Glasovi su utihnuli, voda se smirila, došlo je jutro, a Šanti iz kolone očajnika postala je heroina koja je uništila čudovište iz jezera. Njezina smrt je postala urbani mit. Od tada svako jutro na jezero dolazi bijela mačka, sjedi pored vode dok ne ogladni i smije se crnoj vrani koja kljuca ostatke kiselih krastavaca.

47


___________________________________________________________________________________

Украдено пролеће Јелена Скробић Кише су украле пролеће. Моје пролеће. Запљуснуле су теку изниклу траву. Оросиле су прве пупољке. Спрале боје. Ипак, срце и даље иде за сновима, а снови за ветром. Некуд далеко ... Тамо где су бескрајна пространства врелог пустињског песка што милује и пече клизећи низ дланове.

сапутници по којој је мој поглед лутао сада већ сасвим слободно, без бојазни да ће поново бити ухваћен. Ситне боре почеле су да плету мрежу испод њених зелених очију, а благо

н аг ла ше н и п о до ч њ ац и о да ва л и су непроспаване ноћи. Ипак, њено лице је зрачило лепотом. Лепотом зреле жене која поносно носи своје прве боре и уморне кесице испод очију. Покушавао сам из тих ситних записа на лицу да прочитам њен живот. Да ли је срећна? Какве је бриге муче? Да ли је вољена *** и да ли воли? Не добих одговоре. Њено лице Трамвај број 13 вози према граду. Стара остало је тајанствено. Да ли је свака жена једна лимена кутија клизи по шинама. Капи кише се велика тајна? сустижу на прљавом стаклу. Заклањају ми Пренух се из мисли и схватих да се поглед на реку испод мене и небо нада мном, ближи моја станица. Да имам право на још али у машти могу да видим тачку у којој се само једну жељу у животу, сада бих је пожелеовода и небески свод спајају. Питам се да ли је зауставите време, зауставите стари трамвај, небо од реке украло плаветнило или се река исеците шине да никад не дођемо до последње огледа на небеској површини. Вечита станице, да заувек останемо овде под зрацима загонетка. пролећног сунца које се пробија кроз прљаве Сваког дана прелазим исти, добро прозоре, немојте да ми узимате једини познати пут, а са мном, у мени и свуда око пролећни дан који ми нису украле кише. Моје мене је жена са трепавицама боје пустињског вапаје нико није чуо. Они су само у мени песка. Оног ситног и жутог што милује и пече одјекивали. Моја сапутница устаде и тада је клизећи низ дланове. Те трепавице сагледао сагледах целу. Висока. Витка. Дугим белим сам једног пролећног поподнева када је седела прстима држала се за седиште да не би поред мене, у трамвају број 13, окренута према изгубила равнотежу. Испод танке свилене сунцу које јој је озарило лице. Био је то један хаљине боје слоноваче назирале су се мале од ретких сунчаних дана овог пролећа. чврсте груди. Леђа су јој се повијала под Пролећа које су ми украле кише. Никада теретом дуге косе. Личила ми је на клас који се нисам видео такве трепавице и зато сам бори са налетима ветра. Пожелех да је приковао поглед за своју незнану сапутницу не заштитим. Пожелех да је једним загрљајем марећи за пристојност. Што сам их дуже упијем у себе и никад јој не допустим да изађе посматрао, изгледале су ми све нестварније. кроз врата старог трамваја која ће се за Чинило ми се да ће сваког трена са њих почети неколико секунди отворити. Рука ми крену ка да падају зрнца врелог, жутог песка. Наједном, њеним прстима који су грчевито стезали трепавице су се подигле и поглед зелених седиште и опет ме пресрете њен поглед. Благ. очију који је био њима скривен ухватио је мој Нежан. Пун разумевања. Усне на којима су поглед, занесен и збуњен. Следио сам се. ницали ружини пупољци тихо изговорише: Ухваћен сам у свом малом греху. Већ ми се „Извините“. И тад се врата старог трамваја чинило да пропадам кроз под старог трамваја отворише. И жена са трепавицама боје кад према мени полете љубазан осмејак, а онда пустињског песка изађе кроз њих. Изађе из поглед зелених очију опет одлута кроз прозор мог живота. Њена витка грациозна појава оте се мом погледу. Од тада сваког дана путујем упрљан пролећним кишама. трамвајем број 13 у нади да ћу је поново Трен је био довољан да сјај зелених очију срести. Замишљам како седа поред мене и које су ме погледале остане заувек у мом смеши ми се, а врелина пустињског песка са сећању и мом срцу. Такав сјај у очима имају њених трепавица греје ми душу натопљену само жене које су на свет донеле мала, невина пролећним кишама. бића и посветиле им своје животе. Жене-мајке. Тако сам сасвим случајно сазнао нешто о својој 48


___________________________________________________________________________________

Anel Mušanović Krhki trenutak sjećanja "Često vidimo dobro u ljudima, ali još češće zaboravljamo na nešto. Zaboravljamo da su ljudi poput maski. Uvijek imaju više lica." Anel Mušanović http://kolumnamogodrastanja.weebly.com/

P

ostoji toliko stvari u mom pisati,toliko ne riješenih stvari jednostavno osjećam kao da sve to riješim. Ali opet nekako riješimo, kažemo nekome, kamena. Januar, zima, golo grane a samo poneki list koji je opada, nestaje negdje u na razmišljanje, jedna starica praznom autobusu. Imala je čvrsto držeći kišobran u ruci je prelazila preko tog prstena te jednostavno nešto dodirne. Možda je to osjećaj, emocija, ali nešto definitivno jeste. Taj tom autobusu, staricom sa pogledom i prstenom. Tada sam se počeo pitati kakva život, i onda mašta se pretpostavljaš, znatiželja uradi svoje... Taj prsten, ljubav vjerojatno, prva ljubav možda i posljednja onom plavetnilu. Šta je to nešto što je ostavilo traga na meni?

Z

ašto je taj polomjeni kišobran držala tako jako, tako snažno kao da je posljednji, kao da je on sve što ona ima. Tužni pogled koji je prekrio to lice sa borama i te oči natopljene suzama koje su skrivale bol. Ponekad jednostavno moraš stati, dati sebi oduška, zatvoriti tu kutiju mašte i nastaviti ali s vremena na vrijeme dobro se je sjetiti. Dobro je se sjetiti te starice i drugih ljudi uopšte. Jednom dok budeš hodao nekom stazom u hladnom januaru u kome golo drveće skriva

životu o kojima bi se trenutno moglo koje bi trebalo zaključiti ali nema vremena. Nema vremena da borimo se da sve to ispričamo, jednostavno da se oslobodimo tog drveće skriva stidni pogled njišući ostao, koji je preživio snijeg sada vrtrlogu života. Nešto me je potaklo koja je sjedila do mene u polutužan pogled na licu, buljila je u pod čija je drška bila zaljepljena i stalno na svojoj ruci teško gutajući. I onda možda je i ljudskost nisam siguran momenat žaljenja za tom staricom u polomljenim kišobranom, tužnim je njena priča, kakav je zapravo njen jednostavno otvori i počneš da sada vjerovatno izgubljena negdje u

pogled u kojem vjetar njiše krošnje tog drveća u kojem se posljednji listovi predavaju, uhvaćen u tom trenutku zastani i sjeti se tih ljudi. Sjeti se onih kojima je u tom trenutku gore, koji su voljeli pa izgubili, neka tvoja ljudskog postane lijepo sjećanje, prekrasna mašta neka bude posvećena ljudima koji su se baš te noći negdje daleko u nekom autobusu vozili čvrsto držeći taj prsten koji im je značio ''sve'' i tek tada nastavi da hodaš i nemoj stati sve dok se ne izgubiš negdje daleko u svom životu u kojem je sjećanje zapravo ''sve''...

49


___________________________________________________________________________________

Бранислав Тођер, историчар Румуни у Банату Име и појам Румун, Румуни – Român, Români, у Војводини односи се на припаднике етничке заједнице којима је матерњи језик румунски и који себе сматрају Румунима. Језик Румуна у Ба на ту п рипа да пос еб но ј, ба на тск о ј дијалекталној групи у оквиру дакорумунских говора. Први помен о Румунима на територији Баната су из XIV века, као што је случај и са осталим становницима који се данас сматрају староседеоцима Баната. За одређење основних етничких карактеристика Румуна у Банату, неопходно је да се истакне да се они, без обзира на разлике које су и данас видне међу појединим групама балканских Румуна у основи део румунског народа формираног у равницама северно од Дунава, у окриљу и под падинама средњих и јужних Карпата. Почеци формирања румунске државности у овим пределима датирају од првих деценија XIV века. тарији румунски историчари, тј људи од пера које је интересовала историја свог народа, датум досељавања Румуна у Банат померају знатно пре XVIII века. Већина историјских извора потврђује тезу да се главнина румунских насеља у Банату формирала током XVIII века, и у првим деценијама XIX века. Док се XVI и XVII век сматрају периодом немирног, стихијског покретања становника изазвано продирањем Турака, XVIII и XIX век представљају период у коме се настоји на организованом померању становништва, са циљем уређења насеља као основних тачки у оквиру уређења ширег простора југоисточних предела Хабзбуршке монархије. Основна је карактеристика да у пределима панонске низије, где су у претходним вековима вршена померања становника изазвана ратним вихорима, долази један дуги период у коме има стихијских сеоба и сеоба изазваних разним политичким или економским узроцима. Упечатљиву карактеристику читавом периоду даје планско настојање на оснивању, допуњавању, премештању читавих насеља у оквирима административне управе, као и политичких и економских интереса централистички уређене Хабзбзршке монархије.

спустили са банатских планина са својим стадима, тражећи пашу у равницама. неки су тако стигли до долине Тисе и Дунава, док су се други задржавали на погодним местима, а потом их и настанили. Други начин досељавања биле су колонизације вршене под утицајем власти. У народу се као узроци пресељавања спомињу бежању од намета спахије, интервенције које је вршила државна власт у време досељавања Немаца. Тада су читава румунска села пресељена да би се направило места немачким колонистима. то је било карактеристично за време када се формира банатска војна граница. Долази се до закључка да је народно предање, односно знање Румуна у Банату о њиховом пореклу у основи тачна. Тачније ова знања о њиховом пореклу су спој народног предања и сазнања чињеница кроз разна документа. За разлику од народног предања које се односи на настанак оног места из кога је казивач, неки румунски аутори склони су да већи значај придају спонтаним миграцијама румунског сточарског становништва од истока ка западу, широм банатске равнице, све до природних граница које чине Дунав на југу, Тиса на западу. Било је и незнатних прелаза у Срем и Бачку. Неспорно је да су само насеља у брдском делу Баната настала природним ширењем румунског живља од истока ка западу. За формирање насеља у северном и средњем Банату значајне су интервенције коморе спахија и поједине властеле. За уобличавање највећег броја села у јужном Банату значајно је формирање банатске војне границе, као и расформирање потиске – поморишке границе. Тада је знатан проценат бивших граничара прешао у Банат.

Ако се посматрају правци миграционих струја које су Банату доводиле нове становнике после XVII века добија се следећи уопштени преглед. Срби се крећу правцем југ - север. Са југа долазе и Грци, Цинцари, Арбанаси. Хрвати долазе са запада и југозапада. Словаци, Чеси, Румуни са севера и североистока. Немци, Италијани, Шпанци и Французи долазе са севера и запада. Југославија је са Румунијом још од Код румунског становништва у Банату Николаја Јорге важила за јединог суседа сачувана је традиција о двојаком досељавању пријатеља. њихових предака. Један вид досељавања се огледа у веровању да су се њихови преци

50


___________________________________________________________________________________

Sara Huskić Ruke Ko još voli odlaziti u kupnju? Pogotovo kad se na tebe sruši toliko obaveza pa žuriš na milijun mjesta. Takvog jednog dana, s četiri kese u rukama, mobitelom ramenom prislonjenim na uho žurno sam otvorila vrata samoposluge, na brzinu u košaru stavila što mi treba i stala u red. Ispred mene je stajala starija žena koja je sporo trpala stvari u kesu. Moram vam priznati da me takvo što stvarno iziritiralo jer je oduzimalo previše dragocjenih minuta. - To je sve? upitala je prodavačica. Da. Odgovorila je bakica i s nježnim osmijehom izvadila novčanik i stala brojati kovanice. U drhtavim rukama pružila joj je sitniš, a moje su se oči zasuzile jer su upravo njene ruke u mojoj glavi pokrenule nekakav splet prustovskih misli. Tamne i zgužvane i široke, ali blage i plemenite onakve kakve postanu uz godine rada i nježnosti. Ubrzo sam ležala uplakana na krevetu i jedino se u čitavoj sobi čuo moj glasni plač. - Ne plači, srić'ce bakina! Primila me u svoje naručje, i ja sam svojim krvavim očima zurila u njene blistave crne. Prstom mi je obrisala suze, a ja sam uz onaj dječiji prigušeni smijeh osjetila njezine snažne ruke na svojoj krhkoj koži. Veselo sam mlatarala ručicama i nožicama, jer sad sam bila na sigurnom. Sa'će tebe baba... Ona tvoja mate' nista te ne pazi... Spušta moju glavu na svoje rame i blago je pridržava rukom, a ja polako, polako tonem u san. Sad sam u prikolici didovog motora, imam tri godine i vjetar Dalmacije snažno udara o moja prsa. Did se namjerava vratiti a ja ga molim da produži dalje. Ne može, tvrdi da bismo se prehladili i da će se baka ljutiti ako zakasnimo na večeru. Onda se prestrašim i zatražim da požuri kako ona ne bi bila uznemirena. Ja gledam u krš oko sebe i u

visoke planine i nisam ni svjesna koliko jedan trenutak može biti beskrajan. Sjedim za bakinim stolom, jedem njenu orahnjaču i ona je sjela pored mene. Prebira po stolnjaku i ja joj promatram ruke. Stavljam svoje pokraj njenih i razmišljam kako su i one nekad bile ovako sitne. I njeni nokti su nekad ovako blistali. A možda ih je i grizla u školskim klupama pribojavajući se loših ocjena? Ili je pak ispod njih bio sloj crne zemlje od igre ili rada u polju? Možda su bili prekriveni crvenom ili crnom bojom, kako to obično biva kod mladih? Ili ih je skrivala u rukavice kako bi ostale očuvane? Imam sedam godina i odlučili su da ću ostati kod bake. Uzela mi je ruku, moju malu ručicu u svoju veliku i osjećam se sigurnom. Vodi me u trgovine i ja neugodno gledam kako vadi novac iz svog tankog novčanika. Uči me recitirati nazive mjeseci na francuskom "žamvije, fevije, mars..." Sad kad ga govorim, ne mogu je ispraviti. Ne bih ni htjela, vjerovatno ona zna bolje od mene. - E, baba je uvik znala francuski najbolje u razredu! Igramo na karte. Baka i ja protiv mame i sestre. Nas dvije pobjeđujemo jer ona ima jaču ruku. Drži karte skrivenima i mudrim smješkom otkriva sve jake koje posjeduje. Ja odigram krivu kartu i ona se ljuti: Ajme! A nu šta uradi! Sa’ će oni dobit’ sve punte! Prikrivam smijeh i izvinjavam se. Imam deset godina i baka je već ostarila. Dolazim je paziti. Ja uzimam njenu toplu ruku i pomažem joj "sać' niz skale". Ona me vodi do hrpe pijeska jer zna da se tu volim najviše igrati. Nu šta ti je baba pržine našla. Triba meni za koke. ‘Ajde ako ‘oćeš pomoći baki odnit’ im to.

51


___________________________________________________________________________________

Ja se žurno prihvatam posla i ubrzo se nastavljam igrati u pijesku. Ona sjeda pokraj mene i priča mi o djetinjstvu, a ja svako malo podižem pogled i gledam u njene suzne oči. U rukama gužva nekad bijeli rubac i odjednom ustane: Ajme, šta si se ušporkala! Šta će ti mate’ reć’ sad!? Mama me nervozno gleda i podiže glas ističući da su to zadnje čiste hlače koje je ponijela. I tad nastupa ona unutarnja snaga koju baka posjeduje. Može se u hodanju oslanjati na štap, ali u govoru ne izostavlja ni slova. Njen govor je prodoran i snažan i ona govori u ime djece, u ime mladosti i djetinjstva svojim staračkim, osušenim usnama. Svojim naboranim osmijehom ona ti tiho upućuje kritike ali opet toliko glasne da se ne usuđuješ proturječiti. Nije ona uopće ni dosegla toliku razinu starosti ali sigurna sam da je sva mudrost u tim trenucima uperena u nju. Isti je to osjećaj, kad vaša majka ne želi stati uz vas ukoliko ste napravili neku bezvezariju pa se skrivate iza bake ili kad kao šestogodišnjak želite piti kavu, a jedina osoba koja će vam to priuštiti je ona. Ili kad ne smijete izići u grad s društvom pa bježite kod nje jer znate da će popustiti. Ili kad ste posvađani s porodicom i nemate kamo otići nego kod nje. Imam petnaest godina i baka je tužna. Možda jer mi odrastamo, a ona stari? Možda jer je i njoj teško pustiti one nepovratne trenutke mog djetinjstva? Ali, ja se još znam igrati bez obzira na godine, tješila bih je. Ja sam još uvijek ista, možda nešto zrelija, možda nešto mirnija, ali dječije srce me još nije napustilo! Još mi niko nije oduzeo moju dječiju magiju! No, ona svejedno razočarano krivi usne; razočarana u moje uspjehe i ciljeve, i zgoditke i propuste. Rukama prelazi preko lica i glas joj podrhtava. Kad bih barem bila kao i svi ostali! Jeste li primijetili kako stari ljudi teško prihvataju različitosti koliko god vas voljeli? I niste ono što su oni očekivali i ruše im se planovi za vas i boje se kako će vas drugi prihvatiti. A vi samo sjedite, umorno ih slušate, sklopite oči i nadate se da će vas shvatiti. Nekad, možda. Imam dvadeset godina. Vidim sebe kako trčim i suze mi teku niz lice i bakina ruka je u mojoj. Čuje se zvuk neravnog bolničkog poda kako udara o kotačiće njenog kreveta. I otkucaji njenog srca. Preznojavam se i suze mi se nakupljaju u očima. Čvršće joj stegnem ruku i osjetim onu unutarnju toplinu kakvu imaju samo majčine ruke. I njezin blagi osmijeh kad znam da će sve biti u redu. - Izvolite, reče prodavačica upitno podižući obrve.

52


___________________________________________________________________________________

Nenad Lančuški Slikano u Cavtatu

Jednog popodneva 1978. u vrelom Cavtatu na Hrvatskom primorju avgustovsko sunce ili plavo more poslužilo je kao inspiracija Milanu Konjoviću da naslika predeo u akvarelu. Čast je pripala Vladimiru Benku, profesoru istorije u Rumskoj gimnaziji, da prihvati ovaj poklon kao znak prijateljstva i kurtoazije od strane velikog slikara. Milan je izvesnom Bogdanu Boci Rajakovcu, samo zato jer je ovaj navaljivao da mu pokloni sliku, na izložbama dao čak dva svoja dela. Koje je Boca što zbog svog nesluha za umetnost, što zbog bećarskog života prodao. Benko i Boca su bili poznanici, obojica iz malog grada u Sremu i obojica reklo bi se nezainteresovani za vaseljenu slikarske kičice. Ali isti taj Boca je bio profesor likovne kulture! Primarno zaljubljen u svoju violinu, sekundarno u čašicu. Milan je zato sada želeo da pokloni sliku Benku, jer je već dve dao onom raspikući koji je sada u Cavtatu ljubomorno sedeo i gledao kako će njegov kolega na licu mesta dobiti ne samo sliku već svu čast performansa velikog slikara. Boca nikada nije bio ovako uvažen, on je morao da traži, kipeo je gledajući kako Benko glumi skromnost, jer Boca se nikada ne bi ustručavao, mislio je kako i ova slika ako je Benko ne želi može doći u njegove ruke.

Mnogo godina kasnije nakon Konjovićeve smrti, halapljive hulje će dolaziti kod Benka i tražiti da vide sliku, govoriti kako je njihova, govoriće da je Milan tu sliku njima poslao, ali ona će pripasti samo zakonitom nasledniku pokretne i nepokretne imovine profesora Vladimira Benka kada on umre 3. 12. 2012. Jelo se, pilo, zborilo i bulaznilo tog dana na Cavtatu u društvu: slikara Konjovića, akademika Grge Novaka i dva profesora Rumske gimnazije Boce i Benka. „Cavtatski pejzaž“ u akvarelu na kojem se kroz slobodne poteze kontura mogu nazreti plaža i kaktusi, more i nebo, ostrvo u zelenilu na pučini, za koje bi neko prokomentarisao da izgleda kao čudovište iz Lok Nesa dok izranja iz vode, naškrabani su latinicom u donjem levom uglu inicijali M.K. 21. VIII ‘78. i slovo C, sada visi na zidu jednog prosečnog studenta filozofije za kojeg je ovo bez izvesne nam istorije samo otaljana škrabotina isflekana bojama u čast Vladimira Benka.

Napokon je vreme 3. 12. 2012. pojelo i vlasnika slike, duboko u tmini njegove sobe u kasnim popodnevnim časovima izdahnuo je poslednji svedok dana avgustovske vreline, a slika skinuta sa zida i obrisana rukom gospođe Silvije od prašine i paučine ćutnjom će svedočiti o onome o čemu više niko neće moći da govori. Ali neko će ipak pokušati da pripoveda o lucidnosti grobne tišine boja i oblika, možda iz iste dužnosti zbog koje i postoji sada ova tišina, možda samo kako bi se igrao ili ostavio otisak u vremenu koji će svejedno izbledeti i ostariti pred prolaznošću: licem užasa, tako da ga jednog dana više niko neće moći prepoznati. Kada sve budu zaboravili, imena, oznake i godine, „Cavtatski pejzaž“ ostaće jedini svedok koji ćuti o vlastitom događaju, naravno dok se ne bude utopio u ništavilu iz kojeg je i potekao.

Šesnaest dana nakon dana „Cavtatskog pejzaža“ umro je Grga Novak, ’93. umro je stvaralac tog pejzaža, negde devedesetih se i nesretni Boca pomirio sa svetom, a i halapljive hulje su se povukle u nepoznato.

53


___________________________________________________________________________________

Đorđe Maksimović Smrt je nosila rukavice Ovacije iz dvorane probijale su zidove, ali sreća koju su nosile ostala je van sobe koja je služila kao svlačionica. Džoš Timons sjedio je na željeznoj klupi raštimanih nogara. U ruci je držao mobilni telefon. Listajući kontakte, shvatio je da u imeniku nema nijedne osobe koju bi mogao pozvati da joj saopšti da će u narednih sat vremena biti mrtav. Naslonivši glavu na zid, iz torbe je izvadio rukavice za borbu. Jarko crvene boje, podsjećale su ga na sve što je doživio u ringu. Šest godina bavio se nezakonitim boksom, nemilosrdno prosipajući krv protivnika u ringu. Zbog svjetle kože i riđe brade kladioničari su mu dali nadimak Krvnik sa sjevera. Drugi borci su znali da će prvo spuštanje garda pred njim završiti fatalnim padom. Skrenuvši pogled nazad u torbu na dnu je ugledao fotografiju. Mladić vedrog osmjeha i krupnih očiju gledao je u njega. Kosa mu je bila raštrkana u nekoliko smjerova. Izgledao je kao da je ustao iz kreveta. Vraćanje u prošlost natjeralo mu je suze u oči. Deset godina stariji, bio je obrijan do glave, lica ispunjenog borama i šavovima kojima su nespretni ljekari prekrivali ožiljke. Sada je bio poput starog ormara u koji je stavljao opremu za boks: oanđao i koroziran; rđa je prostrela plašt preko nekada sjajnog lica. ,,Ej, Dž., spreman za makljažu?’’, piskavi glas promoli se uz škripu vrata. Bio je to Met Devons, organizator uličnih borbi koji je povremeno trenirao Džoša. Široka trenerka bila mu je debelo ispod pojasa, a dres sa K1 motivima padao mu je preko ramena. ,,Valjda.’’, odgovori Džoš, odloživši fotografiju nazad u torbu. Ustao je i navukao rukavice. Trake oko zglobova su bile prečvrsto vezane; trik kojim je smanjivao trnce u šakama. Met zakorači ka njemu, pomogavši mu da skine mantil. Bio je to svileni primjerak, krojen u plavo-bijelim nijansama. Na leđima je bio izvezen natpis ’’Ubica jakih’’, Džošov zaštitni znak. Iako su se krili u sjenama podzemlja, kladioničari su poznavali značaj dobrog marketinga. ,,Ispiši im definiciju bola.’’, procijedi Met kroz zube, ’’Igraj lagano ispočetka, kreći se po ringu i primi nekoliko udaraca. Sačekaj da se otvori i uđe ti u domet. Onda ga uništi.’’

Većinu mečeva Džoš je dobijao kroz nokaute. Metovo savjetovanje svodilo se na korišćenje Džošove krupne konstitucije: nekoliko rundi bi primao udarce i potpaljivao navijanje publike, a onda bi sa par brzih direkta načinjao protivnike, uništavajući im abdomen. Kada bi gard konačno pao, desnim krošeom bacao je borce na koljena. Slavlje je uglavnom počinjalo prije sudijinog zvižduka za kraj. Posmatrajući Meta kako razlaže strategiju, Džoš je razmišljao o putu kojim ga je sudbina vodila. Prije nekoliko dana otišao je kod doktora, žaleći se na glavobolju. Bijeli mantili množili su se kraj njega, a zloslutni osjećaj rastao je sa svakom novom analizom kojom su ga podvrgli. Izrazom žalosti i rukom podrške na ramenu saopštili su mu da su hematomi na mozgu uznapredovali. Svaki udarac ili naprezanje značio je korak bliže kovčegu. ,,Met!’’, povika Džoš, razbijajući mozaik misli o ringu kao posljednjem počivalištu, ’’Poješću ga!’’ Ušavši u ring, Džoš rukom zasiječe vazduh, spremajući se za razmjenu udaraca. Tokom godina na koži je razvio sloj tkiva, namijenjen teškim napadima sa druge strane. Borilački sportovi uglavnom su se svodili na izbjegavanje udaraca i onemogućavanje protivnika da udari. Boks je bio drugačiji; rezervisan za one koji grle bol i ne gnušaju se ukusa krvi. Svaki otisak rukavice na grudima i licu doživljavao se kao još jedna stepenica do uspjeha. Najbolji bokseri bili su i najveći mazohisti. Čovjek pred kojim je stajao imao je dugu plavu kosu, uvezanu u pletenicu. Nadlaktice su mu bile ispunjene tetovažama , a brazde od posjekotina miješale su se sa starosnim borama na njegovom licu. Bio je sitniji od Džoša, ali svakim pokretom pokazivao je raskoš brzih udaraca. Organi se pomjeriše od prve serije napada. Stegnutog stomaka, Džoš se kretao po ringu, stopalima povlačeći poteze kao plesač na zagrijavanju. Ruke je držao visoko, stvarajući utisak da se bori strastveno kao na početku karijere. Brod mu je tonuo, ali poput orkestra na Titaniku, namjeravao je otići dostojanstveno – barem u očima drugih.

54


___________________________________________________________________________________

Vid mu je bio zamagljen, te je sve teže izbjegavao udarce. Publika je urlala, kladioničari su mahali sveskama, proklinjući ga jer ne uzvraća udarac. Prebacivši težinu na lijevu nogu, zamahnuo je prema protivniku, probijaći gard. Drugom direktom poslao ga je na konopce. Približio mu se tek toliko da mu da vremena za uzvraćanje, što ovaj i učini. ’’Džoš!’’ začuo je glas iza sebe, osjećajući kako se zaštitna guma u ustima pomijera. Progutao je krv nakupljenu na jeziku i duboko udahnuo. Protivnik je uzvratio svom snagom, tjerajući ga u odbrambeni stav. Znoj mu je curio niz glavu i se slivao u očne duplje. Sijevanje rukavica koje su ga udarale u glavu baciše ga u tamu. Pred sobom je vidio dugačku poljanu, ispunjenu mermernim pločama. Na njima su bila ispisana imena. Na sredini je postavljena mala kapela pored koje je stajala najveća ploča; njegovo ime bilo je uklesano na njoj, a ispod se nalazila iskopana raka. ,,Diži j.... ruke gore!’’, vikao je Met iz pozadine. Ozlojeđenost mu je izbijala iz svake pore dok je bijesno udarao po parteru. Povrativši ravnotežu, Džoš zakorači u sredinu ringa i dalje trpeći žestoke udare. Znao je da sa nekoliko teških bombi može srušiti čovjeka sa pletenicama, ali alternativa mu je bila smrt u bolničkoj postelji. Svi koji su ga gledali, smatrali su ga herojem. U svijetu podzemnog boksa bio je cijenjen poput ratnog veterana u istorijskim knjigama. Želio je ostaviti takvu uspomenu u svijetu sjenki. Još jednom je udario, ali ne dovoljno jako; protivnik se vratio. Bolovi su postajali sve jači, Džošovo tijelo sve slabije. Gornja usna mu je bila razderana, a krv je polako tekla iz slijepoočnice. Moment u kojem se namjestio za novi udarac bio je koban. Aperkat mu je pogodio bradu, oborivši ga na parter. Potiljkom je udario u tlo, osjećajući kako mu krv struji kroz glavu. Hematom je pukao, te ga je svijest polako napuštala. Otvorio je usta da nešto zausti, ali sve što je čuo bili su uzdasi – nijedan nije pripadao njemu. Htio je šapnuti da je sve išlo putem kojim je oduvijek moralo; trebao je sudbinu da je okrivi, ali znao je da noć u kojoj je prestao biti šampion stvorena njegovim rukama. Zaklopivši kapke ponovo se našao u poljani. Noć je bila mračnija no maločas, ali jarko bijelo svjetlo dopiralo je iz rupe u zemlji. Zamahnuo je prema njoj, ali novi udarac ga zakuca na pod. Vilica mu je pukla na par mjesta; ring je bio okupljan krvlju. U bezsviješću jasno je vidio svoj odraz u jami. Tijelo mu je bilo mirno i svjetlucavo, a šake su gorjele jače od ostatka. Otkucaji srca prestaše. Smrt je nosila rukavice.

55


___________________________________________________________________________________

Jelena Dimitrijević Bilo jednom u Madridu U pukotini između oblaka Ni na nebu ni na zemlji Tvoje ime na usnama Sanjam... Miljama bez koraka U dan topliji i bolji Maslinastih krošnji nad narandžastim zemljama Zaranjam... U metrou nema zraka Prepuštam se tvojoj volji Slepo ti srce što ćuti u nedrima Poklanjam... Volim te bez pokazanog znaka Puste ulice čujem u novoj boji Strasti što na španskom peva u venama Se prepuštam...

Fotografija: DNA Madrida Lu Xinjian

56


___________________________________________________________________________________

KAKO SU BOGOVI OSNOVALI RIM

Piše: Ivana Minić, arheolog

Kako je Romul osnovao Rim lišio prestola. Da bi potpuno zatro bratovljevo Rim ( Roma), grad u Laciju, u blizini ušća Tibra, potomstvo, on je Numitorovu kćer Rea Silviju podignut na sedam brežuljaka, prestonica Rimskog primorao da postane vestalka i time je osudio na večno Carstva. devičanstvo. Bogovi su osujetili njegovu nameru, jer je Inspirisani bogatom prošlošću hroničari Rim nazivaju i bilo suđeno da potomci Rea Silvije podignu veliki grad i „prestonica sveta“ (caput mundi), „večni grad“ ( la citta zasnuju moćnu državu. Čim je primetio bremenitost eterna), „grad na sedam brežuljaka“ (la citta dei sete svoje bratanice, Amulije ju je stavio pod stražu, a kad je colli). rodila sinove naredio je da se deca bace u reku Tibar. Arheološkim istraživanjima dokazano je kontinuirano Reka je nadošla i Amulijevi ljudi, plašeći se nabujale postojanje naselja počev od II milenijuma pre naše ere. vode, ostavili su kotaricu sa mališanima kraj obale. Kad Naselje iz starijeg gvozdenog doba nalazilo se na levoj se reka vratila u svoje korito, kotarica je ostala u obali Tibra. Spajanjem naselja Latina na Palatinu i podnožju Palatina. Vučica koja je sišla da se napije naselja Sabinjana na Kvirinalu i Eskvilinu nastao je novi vode, podojila je blizance i starala se o njima. Kad je grad - Rim, koji je po legendi, osnovao Romul pastir Faustul koji je u blizini čuvao svoje stado video kako je vučica nežna prema njima odmah je shvatio da (Romulus) u VIII veku pre naše ere. su bogovi naklonjeni napuštenoj deci uzeo ih i poverio Romul (Romulus), potomak slavnog trojanskog junaka svojoj ženi da se brine o njima. Romul i Rem su uz Eneje, osnivač i prvi kralj Rima. Grčko predanje vezuje pomoć Faustula i njegove žene izrasli u jake i zdrave osnivanje Rima za Romu ili Roma, a rimsko za blizance mladiće i stekli su ugled zbog svoje hrabrosti. U Romula i Rema, sinove Rea Silvije ili Ilije i Boga Marsa. jednom trenutku Romul i Rem su odlučili da podignu Silvije Prok, kralj Alba Longe, ostavio je presto svom novi grad na obali Tibra, u blizini mesta gde su na starijem sinu Numitoru. Amulije njegov mlađi sin, koji čudesan način spaseni. Odmah je došlo do nesuglasica, je bio željan vlasti, nije poštovao očevu volju već je jer je Romul hteo da osnuje grad na Palatinu, na mestu brata zvanom Roma quadrata, a Rem na Aventinu.

57


Kako su bogovi osnovali Rim

— Ivana Minić

___________________________________________________________________________________

Romul i Rem se nisu slagali ni u daljim planovima za budućnost. Kako su bili blizanci, odmah se postavilo pitanje starešinstva, kao i to ko će dati ime budućem gradu. Da bi izbegli sukob, odlučili su da nebo donese odluku. Romul je osmatrao povoljna znamenja na Palatinu, a Rem sa Aventina. Kad je Rem ugledao šest kraguja, a Romul dva puta više, bilo je jasno kome bogovi daju prednost. Okupljeni narod odmah je pozdravio Romula kao kralja. Romul je upregao u jaram volove i oko Palatina zaorao brazdu, među budućeg Rima. Da bi omalovažio delo svoga brata, Rem je preskočio brazdu, a Romul ga je zbog ovog svetogrđa ubio. Pošto je sa počastima sahranio Rema na Aventinu, Romul je pristupio daljoj gradnji i naseljavnju novog grada. Prema tradiciji Rim, je osnovan 21. aprila na praznik Parilije, i to 772., 754. ili 752. godine pre naše ere. Romul je svoje ljude poslao u Etruriju da upoznaju sve obrede u vezi sa osnivanjem grada. Prema dobijenim uputstvima, on je najpre iskopao okruglu jamu ( mundus), buduće središte Rima, u koju su svečano bačeni prvi plodovi i grumenje zemlje koje su došljaci doneli iz svojih zavičaja. Bronzanim plugom koji su vukli krava i bik, Romul je obeležio granice grada ( pomoerium) i odredio mesta za kapije.

Da bi naselio novoosnovani grad, on je između dva vrha Kapitola načinio utočište za sve beskućnike, begunce i robove. Od ljudi koji su mogli da nose oružje stvorio je legije (tri hiljade pešaka i tri stotine konjanika), a stotinu najboljih ( patricije) odabrao je za savet - Senat. Romul je 37 godina vladao Rimom i osnovao sve gradske i vojne ustanove, izdao je brojne zakone i organizovao vojsku. Stolovao je na Palatinu gde je pokazivana jedna ogromna drenjina, koja je izrasla iz njegovog koplja. Na prvi pogled, priča o Rimu više nalikuje fantaziji ili legendi nego istoriji. Ona govori o tome kako su stanovnici jednog gradića i njegovog zaleđa – područja sa nedovoljno prirodnih i strateških prednosti – uspeli, i to svojom vojnom neustrašivošću, postati gospodari prvo Italije, a potom i celog sredozemnog sveta, uključujući veliki deo Evrope, područje Srednjeg istoka i severnu Afriku. Međutim, za napredak Rima trebalo je nešto više od samo veštog baratanja oružjem. Rimljani su isto tako bili graditelji i predani tvorci zakona pa su tako ostavili trajan pečat u svim zemljama u kojima su vladali.

58


___________________________________________________________________________________

BEOGRADSKA PREMIJERA 25./27.09.2015 " UK Palilula" 20h

59


___________________________________________________________________________________

Zorica Tijanić: O knjizi Miroslava Lj. Rankovića: „Sara“ Roman o Beogradu Promocija prvog romana slikara, fotografa i pisca Miroslava Lj. Rankovića održana je nedavno u Kući Đure Jakšića. Ranković, ovaj put u ulozi pisca uspeva da dočara boje voljenog grada prikazujući život srpske emigrantkinje Sare, koja se vraća u Beograd privučena jakim korenima. O knjizi su govorili novinar i publicista Zoran Lj. Nikolić, Zorica Tijanić, pesnikinja i pisac, i Blaga Rupić, lektor knjige.

Prvi roman slikara, fotografa i pisca, Miroslava Lj. Rankovića, nakon objavljene knjige priča „Grad koji je sačuvao dušu“, „Sara“ je emotivna priča o devojci čiji su roditelji svojevremeno emigrirali u Kanadu. Nakon završenih studija, Sara se vraća u Beograd zbog nasledstva, koje joj baka ostavlja u nadi da će odlučiti da ostane. Grad, stan i bakino pismo u njoj bude snažna osećanja, sećanja na mesto rođenja, prijatelje, detinjstvo i odrastanje koji su ostali duboko urezani u njenoj svesti. Grad koji je prima u zagrljaj ima posebnu magiju i ona odlučuje da ostane i započne svoj život, na mestu gde se život njene bake završio.

Zašto sam nazvala ovu malu recenziju „Roman o Beogradu“? Razmišljala sam dugo i ništa mi nije delovalo prikladnije. U knjizi se dogodio čaroban spoj književnosti i slikarstva. Roman jeste o Sari, ali zapravo negde osećam i na stranicama knjige doživljavam Beograd u ulozi glavnog junaka, kao „Grad koji ima dušu“, grad oko kojeg se centralna radnja odvija. Kao što je u romanu Ive Andrića „Na Drini ćuprija“ najistaknutije središte i simbol dešavanja – most, ovde je Beograd, kao grad istaknut i to na neki način „Saru“ svrstava u tip romana hronike, pisan na osnovu istorije i tradicije.

60


___________________________________________________________________________________

Mnogi će se prepoznati u simbolici glavne junakinje, oni u čijim su uspomenama ostale duboko urezane slike detinjstva i običaja koje njihovi roditelji nisu mogli da neguju daleko od matice. To što joj baka ostavlja stan, ima duboku simboliku i želju da se vrati korenima. S druge strane, roman je ipak jedna veoma moderna ljubavna priča ukomponovana s tradicijom. Pisac nam otkriva značenje krsne slave i mnoge lepe prizore koje Beograd nudi. Vodi nas u manastire, na izletišta, u mesta koja smo zaboravili zbog trke za egzistencijom i prezaposlenošću, navodeći nas da zastanemo, oslušnemo svu tu lepotu koja pored nas čeka da bude primećena i da nam nahrani dušu. Sara u svojim šetnjama otkriva lepotu i nadoknađuje sve ono propušteno odrastajući u dalekoj Kanadi. Zašto Kanada? Hladna i daleka, nasuprot toplini Beograda, i njegovih stanovnika koji se raduju malim stvarima, uvek raspoloženi za prijatan razgovor, neposredni i otvoreni, u pokretu. Njegove ulice su uvek prepune ljudi, a oni susretljivi i spremni da pomognu. Iako neko ko je situiran, Sara je skromna i jednostavna devojka, koju raduju sitnice i uživa u malim prijatnostima. Okom umetnice pronalazi svuda lepotu, iz koje crpi inspiraciju za kreacije koje stvara. Miroslav Lj. Ranković, slikar i fotograf u ulozi pisca uspešno dočarava emotivnu priču čija je poruka duboka. Naizgled, iako sve deluje savršeno u Sarinom životu, nasledstvo i obrazovanje, njoj ostaje da pronađe smisao u životu i da se izbori za svoju egzistenciju i karijeru. Kao i većina mladih koji traže ljubav i posao, i sama je orijentisana je ka tome. Tu i jeste jedna od poruka koju roman nosi, imati hrabrosti i napraviti presek u životu, hrabro započeti novu priču, bez podrške, izboriti se za svoje mesto. Ona je puna samopouzdanja i traži svoj put kucajući na mnoga vrata, koja joj se i otvaraju, što je još jedna poruka ili pouka iz Evanđelja. Ljubav je tema knjige od samog početka. Pristuna je u svakom slovu knjige, od malih trenutaka i mirisa jutra do kasnog predvečerja. Sara uživa u prvoj jutarnjoj kafi, šetnji, doručku, ume da obogati svaki svoj deo dana. Buni se protiv hladnoće u odnosima s ljudima. Tu je pisac zagrebao po površini problema u muško-ženskim odnosima, što je danas veoma kompleksna tema u smislu otuđenja i prepreka da se tradicija braka nastavi. Ona primećuje da nema mnogo parova na ulici: „Često je posmatrala zaljubljene parove u šetnji i kafeima. Primećivala je nedostatak pažnje,

grubost i činjenicu da ih je veoma malo. Devojke su uglavnom sedele same kao i momci. Bile su veoma privlačne trudeći se da oskudnom garderobom istaknu svoje atribute, a momci su delovali potpuno nezainteresovano za njih.“ (str. 29) Takođe ona je modni dizajner i primećuje način odevanja, boje i druge modne detalje. Vremenski okvir radnje romana odvija se u poznu jesen, za mene najlepše godišnje doba u Beogradu, iako grad u bilo kom godišnjem dobu ima poseban kolorit; u jesen obiluje paletom zlatno-žutih i crvenih boja. Fascinirana lepotom Beograda, svoje šetnje provodi u botaničkoj bašti, ispijajući kafu u „Znaku pitanja“ na Kosančiću, zatim u „Maderi“ i tako dalje. Pisac nas vodi neprekidno u obilazak grada. Ulaskom u proleće, grad poprima posebne mirise i pleni lepotom, koja je opevana u mnogim stihovima pesnika. Jedan od opisa: „Proleće je već otvorilo prve pupoljke i listove drveća. Grad je poprimio sasvim drugačiji prijatniji miris. Šetnje botaničkom baštom pretvarale su se u posete galeriji prirode koja je svakodnevno menjala postavku novim bojama cvetova i mirisa. Iz jezerceta japanskog vrta izranjali su najpre pupoljci a zatim i predivni cvetovi lokvanja oko kojih su plivale crvene ribice i poneka kornjača. Često je viđala fotografe kako snimaju zaljubljene parove pred venčanje....“ (str. 70). „Odlučila se za rutu pored Dunava oduševljavajući se pogledom... Crkvice pored kojih je prolazila bile su obnovljene, bogato ograđene i prošarane raznobojnom opekom.“ Radnju romana prati opis predela, koji nam dočaravaju priču i željno iščekujemo nastavak. Roman se čita u jednom dahu. Pisac se čitaocu obraća iz perspektive ženskog lika, kao pripovedač i to veoma uspešno, izbegavši zamke patetičnosti ili sladunjavosti. Njegova potreba da nas prošeta po Beogradu i njegovoj okolini na neki način daje romanu putopisni karakter iako je delimično autobiografska priča njemu posebno bliske osobe. Vera i tradicija se takođe prožimaju u opisima manastira koje Sara obilazi. Ljubavna priča, pre svega, sa elementima nostalgičnosti, ima poruku za sve one koji su daleko od rodnog grada, koji su otišli i koji mu se uvek vraćaju, da je Beograd grad otvorenog srca i da se u njemu uvek može pronaći ljubav i smisao života.

61


___________________________________________________________________________________

U jednom od svojih intervjua Miroslav Lj. Ranković je izjavio da je njegov zadatak da svetlošću opiše lepotu Beograda. Moglo bi se reći da mu je to u potpunosti uspelo u ovom romanu. Miroslav Lj. Ranković iza sebe ima objavljenu knjigu priča „Grad koji je sačuvao dušu“, a „Sara“ je samo očekivani nastavak i priča pretvorena u najsloženiji prozni oblik - roman. Knjigu toplo preporučujem svima koji žele da provedu predstojeće jesenje večeri „šetajući sa Sarom“ kroz voljeni grad.

Samostalna Izložba slika u Kuli na Gardošu 6. avgusta 2015. godine

62


___________________________________________________________________________________

Saša Rakočević - Jedna noć u Skadarliji

Saša Rakočević: Impresije pesnika o promociji romana Miroslava Lj. Rankovića, „Sara“

I

z odaje pored, proba pred nastup, dopiru nežni i mili zvuci frule, akustika gitare, i slavujski glasovi ženskog ansambla "Niske Bisera". Kreće povratak korenima, žili iskona, i kucanja davnina, koje ćute u svakom od nas. ... Ovde tragovi prošlosti govore, podovi mahagonija boje, klupe stare koliko i vreme, na zidovima, ulja šarena prosuta, po platnima uokvirenih, ukradeno vreme, davno, protiv zaborava, zauvek... gledam, "Mesečina", "Zaustavljen krik", "Žensko telo", “Raspeće na mesečini ".... itd, itd... sve zaustvljeno tu na zidovima, u tragu prošlosti. ... Dok sam sakupljao prošlost i šarao po papiru, sabirajući utiske, tu nadomak mene, ugledah jednu damu, prisutna valjda, slamnati šešir, kosa duga zlatna, sa pogledom kroz prozor, dok se miris tamjana širio kućom. ... Sve prisutne, obuzimao je duh Đurinog romantizma, prožimala renesansa uz akorde gitare, moje misli su sa junakinjom romana, sa Sarom i rečima koje su me polako krale i vodile... Dama kraj prozora šalje pogled u davninu ili nigdinu, ali pažljivo sluša i njena deca... ćute. Odnosio je korak niz ulicu Skadarsku i kaldrmu izlizanu, vremešnu. Ipak moje misli i pogledi behu u sobi, oči šaraju po platnima, zastajem na slikama Autora Miroslava Rankovića, "Ruski car", Skadarlija ... divota za oko i dušu. U tom momentu zvuci i reči pesme, "Cojle, Manojle", a između ostalog par reči mi zagrebalo srce, dušu zaigrale... " jadi, jadi, jadi, šta moj dragi sada radi... "... tada zaigra Pastir u svakom od nas prisutnih, kada nastaviše glasovi, ... "dođi mi, dođi mi, dragane, čekaću te do zore... Cojle, Manojle, Radojle, a što mi ga nema pa

nema, a meni se mladoj pridrema... " ... Prođoše uvodne reči, vraćanje u doba liričara, romantičara, pesničkog virtuoza Đure Jakšića, dok u nama lagano ulazi "Sara", nenapadno krade i vodi u nostalgiju lepu, emocije čiste duše, u prohujalo doba, u srce odakle ume i da kapne slana kap niz lice... I sve bih da se udenem u to doba, da ostanem, da ne idem, ali koraci zovu, prošlost ostaje. A mi... Mi idemo putem svojim i ko zna da li će mo ikada, barem sličnom stazom, svojom nogom koračati, koracima Đure Jakšića, sa Sarom pod ruku, kaldrmom... u noć... ... Ostao je da lebdi Tamjan, da oplemeni dušu svakog ko krene da šeta duhom Sare pod ruku... Veliko Hvala Miroslavu Rankoviću za lepotu, za otrgnutost od zaborava...

63


___________________________________________________________________________________

Dušan Varićak: Roman (o) ljubavi i usamljenosti

Kao što se vidi iz prethodnog citata, Ilija – priznati, uspešni bečki psiholog i stožer čitave storije, oko kojeg se poput satelita vrte ostali akteri romana sa svojim sudbinama – i pored blistave karijere na Zapadu je rastrzan, iskorenjen, nigde ne pripadajući, te pronalazi sebe upravo na tom putovanju. … nadao sam se nekom čudnom preokretu, nakon što ispunim ta tri zadatka… ne sluteći da će i meni sva ta putovanja preokrenuti život… (str. 41) I svi akteri koje Ilija na svom putu sreće su takođe, kao i on sam, promašene, izgubljene, neostvarene egzistencije, te upravo preko njih on na kraju spoznaje sebe.

(recenzija romana Zorice Tijanić “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić” sa promocije u Kući Đure Jakšića) Prvi roman pesnikinje Zorice Tijanić “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić” je roman o putovanju; pripada, dakle, žanru “romana na putu”, već uveliko zastupljenom u svetskoj književnosti. I ovde putovanje predstavlja čin samospoznaje – putovanje u geografskom, prostornom smislu (radnja dela odvija se u širokom luku, od Beograda, Dubrovnika i slavonske ravnice, preko Beča pa sve do Indije) služi tek kao okvir za poniranje u samog sebe, u svoje korene, u sopstvenu suštinu. Ili, drugim rečima, putovanje je puko sredstvo za ostvarenje sopstvene sudbine, svrhe, i/ili životne misije. Glavni narator romana, Ilija Lovrić, izvršava zadatke koje mu je pokojna majka ostavila u svojoj pisanoj zaostavštini, u kojoj je opisala svoj živor i svoje ljubavi. Ostavila mi je zadatke, kroz koje sam krenuo shvativši da će mi pomoći da se suočim s istinom. (str. 39); Znam da bi Ksenija želela da… nađem svoj put. Navela me je da se vratim, pročitam njen san, kako bih pronašao sebe. (str. 78); … kao da sam želeo da se vratim, negde. Nisam bio siguran gde je moj dom, jer ga je bilo svuda.(str. 32)

Tako sreće i Emira, Ksenijinu životnu ljubav, inače uspešnog slikara koji za samog sebe ironično kaže da je “prilika za lako ostavljanje, koji više ne mari ni za koga i starac u duši”. Njemu Ksenija u spisima koje iščitava njezin sin neprekidno prebacuje kukavičluk što je otišao bez nje, našavši se tokom poslednjeg građanskog rata na pogrešnoj strani – njenoj. Osuđuje ga i Ilija, čitajući majčine tekstove. A ipak, sama Ksenija, u trenutku iskrenosti, priznaje da nije krenula s njim ne mogavši da se rastavi od roditelja; bili su joj potrebni; čak je i papire za Kanadu iscepala. Štaviše, na drugom mestu ona piše, Nisam mogla otići s Emirom zato… što sam slušala roditelje, koji nisu odobravali tu ljubav, zato što su me prijatelji izbegavali kao da sam kužna, samo zato što je on bio Emir. A zapravo nisam otišla s njim jer sam se plašila same sebe. I tu se onda prosto nameće pitanje – ko se, u stvari, u toj situaciji pokazao kao kukavica? Da li on, koji se našao u neprijateljskom okruženju i svojim činom vrlo verovatno spasao sopstvenu glavu, ili ona, koja je odbila da pobegne sa voljenim čovekom iz ludila građanskog rata na sigurno?

64


___________________________________________________________________________________

Dok ovo pišem, neminovno mi se kao asocijacija javlja esej R. V. Fasbindera o filmovima njegovog omiljenog režisera Daglasa Sirka. Govoreći o njegovom filmu “Imitacija života”, Fasbinder zaključuje da je istina relativan pojam, i da sve zavisi od ugla posmatranja – svi likovi tog filma su pravu, svaki iz svog položaja u kojem se nalazi. U pravu je i crna služavka, koja želi da zadrži ćerkinu ljubav, ali je u pravu i ćerka, koja želi da se oslobodi bremena svog crnačkog porekla i prokaženosti koje ono sa sobom nosi. Isto tako, potpuno su različiti opisi ponovnog susreta, posle dvadeset godina, Emirov i Ksenijin – dok se on cepao, kidao u sebi, ona je, u svojim sećanjima, njegovu nesigurnost tumačila kao, u najmanju ruku, suzdržanost. Još jedan primer kako sve zavisi od ugla posmatranja – kako ljudi pogrešno tumače tuđe reakcije, opet svako iz svoje perspektive. Takođe i nemogućnosti uspostavljanja stvarno istiniskog kontakta i razumevanja između dvoje ljudi koji se vole. Ksenija i Emir žive, u stvari, u snovima o svom zajedničkom životu, umesto da žive svoje snove. Ksenijin problem je, zapravo, kako je to primetio i njen prijatelj Indijac Ruan – strah od života. … za sve je bio kriv moj strah, moj najveći neprijatelj. (str. 73) U nekim momentima sam… opravdavala njegove nemoći…, ali strah od života nisam mogla opravdati niti oprostiti sebi. (str. 88) Ili, Andrea, Emirova ćerka i potonja Ilijina ljubav – zanemarivano dete iz još jednog promašenog braka, u kojem je otac čeznuo za svojom izgubljenom ljubavlju iz mladosti, a majka patila zbog muža koji joj nikada nije istinski pripadao. Tako Andrea za sebe kaže, Znam samo bježati, otići… Uvijek bježim… Bježala sam i skrivala se. (str. 81). Ja se inače zaljubljujem u odraz najgore sebe. (str. 82) Po očevim rečima – sklona da se često

zaljubljuje, ali i brzo odustaje i beži, zbog straha od vezivanja. Sama u jednom trenutku postaje svesna da se u korenu svega toga krije strah od napuštenosti, kao posledica odnosa s roditeljima. Ćak ni Ruan, Ksenijin indijski “guru”, jedini od svih likova za kojega bi se moglo reći da je zaista životno ostvaren, ipak to nije baš u celosti – ona ga nije volela kao mušarca. U istom jatu i sam narator, Ilija. Samoživi, rigidni otac, lišen sposobnosti da pruži podršku i uputi koju reč ohrabrenja ili pohvale, razvio je u njemu nesigurnost. Kao da je želeo da prkosi svemu što bi ga činilo sretnim. (tr. 91.) Ona se ogledala i u njegovom emotivnom životu, sve do smirenja s Andreom. Šta sam to radio u svom životu? Glumio misionara, pomažući svima osim sebi. Gurajući se u prve redove, lažući da ne verujem u ljubav, vezivanje, osećanja, a pričajući drugima o svemu tome, lečeći ih… (str. 128) “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”, dakle, može se posmatrati i kao ljubavni roman. Ali ne običan, tačnije rečeno uobičajen ljubavni roman, kakav čitalac očekuje od jedne spisateljice. Ovde se moramo osvrnuti na pitanje tzv. “ženskog pisma” (umalo da mi se omakne reč “problem ženskog pisma”, na šta bi sigurno feministkinje skočile), o kojem je pisala i, recimo, Radmila Lazić. Obično se pod “ženskim pismom” podrazumeva nešto sentimentalno, prepatetično, plačljivo, plitko dakle (za razliku od “muškog pisma”, verovatno, koje bi – po tome – trebalo da bude sušta suprotnost njemu.) Ali, roman Zorice Tijanić je sve samo ne plitak. Ima tu i predivnih lirskih opisa, gde se oseća rukopis pesnika (što ona prvenstveno i jeste); ali, u jednom svom dubljem sloju, ova proza pokreće mnoga egzsitencijalna pitanja i potiče na razmišljanje, što se i očekuje od kvalitetne književnosti.

65


___________________________________________________________________________________

Tako Ksenija u jednom trenutku kaže (više kao usput, slučajno, nego kao plod svesnog premišljanja): Ja sam se zaljubila u privid ljubavi. Silno sam želela nekog da volim, pa je on možda bio taj, koji se tu slučajno našao i ostao mi na srcu. (str. 74) To odmah spontano budi mnoštvo asocijacija, počev od Stendala i njegove rečenice iz „Kartezijanskog manastira“, Bio je zaljubljen u ljubav, pa sve do filozofije (npr. Šopenhauera) i budizma – pitanje prave prirode ljubavi između muškarca i žene. Je li ta vrsta ljubavi zapravo, u svojoj suštini, samo puki polni nagon zamaskiran šarenom iluzijom zaljubljenosti? Jesu li u pravu budisti, da su osećanja tek samo privid – proizvod potreba i situacija, te kada nestane tih potreba nestane i osećanja poteklih iz njih. Kseniji su, po tome, najbanalnije rečeno, proradili hormoni, i baš tad se, slučajno, tu zatekao Emir – da je naišao neko drugi, iole privlačan, desilo bi se isto. Da li je to pozadina te velike ljubavi? Ona je bila ovisnik koji je svoj porok zamenio drugim porokom – Emira Kostom Teodorom, a njega Ruanom. (str. 105)

Ili, da se vratimo Fasbinderu i pomenutom eseju; kada govori o jednom drugom Sirkovom filmu, rađenom po Remarkovom romanu „Vreme života i vreme smrti“, on kaže otprilike sledeće: „Poruka Remarkovog romana je – eto kako je rat uništio jednu veliku ljubav, dok je poruka Sirkovog filma – da nije bilo rata, ne bilo ni te ljubavi.“ Analogno tome, i nehotice se pitamo – da Emir nije otišao, ili da su se zajedno uputili za Kanadu, da li bi njhova priča ostala životna, večna ljubav za oboje (i za čitaoce)? Zašto sam ovom prikazu dao naslov „Roman o ljubavi i usamljenosti“? I pored svih ljubavi koje doživljavaju, junaci nekako ostaju u njima usamljeni, kao da su sudbinski predodređeni za to, i kao da u svojim vezama svako od njih zasebno proživljava zajedničku priču, bez učešća onog drugog. Kao kada u prividnom dijalogu svako priča svoje, uglas, uopšte se ne obazirući na drugoga. Neprekidno je prisutan osećaj neke nepotpunosti, neostvarenosti, i bezizlaza u odnosima. Svi su tražili mir i utočište. Niko više nikog nije mogao da ispuni, jer su sećanja bila gorka, ali ni da povredi, jer su očekivanja bila mala. Naši odnosi su izgubili svoju svrhu. Pitamo se, da li je uopšte moguć istinski ispunjen odnos između dva bića? Ali, Zorica Tijanić, uza sve to, nije pesimista; u svom romanu nam, naposletku, naznačava izlaz kroz alternativne mogućnosti – Ksenija ipak nalazi, pred kraj svog istrzanog i emotivno nesređenog života, mirnu luku u Alekseju, a započinje i Andreina i Ilijina priča…

66


___________________________________________________________________________________

Светлост која зрачи Фиренца и пор��дица Медичи — тајне грба Piše: Miroslav Vasić

Пише: Мирослав Васић Редак је пример, да један град и једна породица, остави тако дубоки траг у светској историји. Град Фиренца и породица Медичи су једно са другим тесно повезани. Њихов утицај прелази границе локалног. Да није било Фиренце као такве и породице Медичи постаљају се се питања шта би било: Да ли би било Ренесансне уметности – ХУМАНИЗМА (Галилео Галилеј)? Да ли би знали за Платонова дела? Да ли би било банкарства и трговине какве данас познајмо? Да ли би било двојног рачуноводства? Да ли би се дивили Леонардовој Мона Лизи или Микеланђеловом Давиду? Да ли би било Фирентинске катедрале као уметничког дела (Филипо Брунелески) грађевинског подухвата које је било узор архитекти при градњи базилике Светог Петра у Ватикану (изради скице за куполу Микеланђело). Купола је још од античких градитеља (римског Пантеона) била НАЈВЕЋИ и непремостиви изазов за градњу, преко АЈА СОФИЈЕ у Цариграду преко фирентинске катедрале, базилике св. Петра у Риму, катедрале св. Павла у Лондону па до Каптола у Вашингтону.) Све су то питања која нас можа понекад у животу заинтригирају.

Кратка историја Фиренце и породице Медичи Данас је Фиренца (Firenze) првенствено туристички град. Има релативно слабу развијену индустрију. Приградска насеља имају облежја савремене архитектуре. А централно градско језгро сачувану историјску целину које кокетира са садашњошћу. Град се налази у централном делу Италије. Главни град је покрајине Тоскана (Toscana), покрајина која је данас позната по узгоју винове лозе. Град пресеца чувена река Арно (Arno). (04. новембра 1966. године Фиренцу је задесила природна катасторфа, река Арно је досегла хиљаду-годишње воде и поплавила део града и тако је у неповрат уништен део културно-уметничког блага) На реци се налазе још чувенији мостови. (Ponte Vecchio). Први назив Флорентина везан је за римске ветеране Јулија Цезара 59. године пре наше ере када се први пут спомиње под овим именом. Даље кроз историју град постаје битнији тек у 10. веку, да би у 12. веку (1115.) године постао аутономна регија. У 13. веку већ има, и своју новчану валуту која се зове Флорин (1252.) Тада је град познат по производњи и трговини текстилом посебно вуне. Фиренца је лепа у свим годишњим добима, а можда и најлепша у пролеће. Ипак је она само Фиренца (цвет). Нежна и крхка а опет јака. Фиренца зрачи већ неколико векова, и та светлост зрачи до данас.

67


___________________________________________________________________________________

Истине и мистерије грба породице Медичи О грбу Медичијевих једино што се са сигурношћу зна јесте број рондели и како се он кроз векове смањивао. Прво их је било једанаест, затим девет, па седам, да би на крају број спао на пет. Коначна верзија овог грба свела се на пет црвених рондели на златној позадини и једним плавим са три златна цвета љиљана, карактеристична за бурбонски грб, поклон који је 1465. Медичијевима дао француски краљ Луј XI. Француски краљ је веома ценио Медичијеве који су били његови лични банкари и који су му позајмили знатне суме новца, те је краљ, из захвалности, дозволио Пјеру Медичију, оцу Лоренца Величанственог, да на горњој средишњој рондели свог грба стави француски краљевски грб, три цвета љиљана на плавој позадини. Легенда из 800-те године. Враћајући се са свог крунисања из Рима, Карло Велики је пролазио кроз Муђело, долину за коју се са сигурношћу зна да је колевка Медичијевих. Случај је хтео да су новопеченог цара напали варвари. У сред битке, каже легенда, један човек је искочио и одбранио Карла Великог својим штитом. Штит је примио сијасет веома јаких удараца маљем који су у њему оставили неколико дубоких удубљења. Карло Велики, у знак захвалности дозволио свом спаситељу да их претвори у ронделе на свом грбу. Ова легенда је настала на основу једног текста из 16. века који се приписује извесном Козиму Барончелију и који пише како је извесни Еверардо де Медичи, командант војске Карла Великог, избацио Лангобарде из Тоскане, као и да је победио дива Муђела, по коме је цела долина Муђело добила име. Див Муђело је напао Еверарда маљем и изударао његов штит, који је као и сваки штит једног команданта царске војске био боје злата. Удубине које су том приликом настале, Еверардо је задржао као ронделе на свом грбу.

Т

рећа легенда говори да је грб Медичијевих само верзија грба банкарског удружења чија су испостава Медичијеви били у Фиренци пре него што су основали сопствено банкарско удружење. Грб тог удружења састојао се од црвене позадине са златним византијским новчићима — Медичијеви су само изврнули боје — на златну позадину ставили су црвене ронделе. Такође се верује да црвене ронделе представљају заправо пилуле. Ово уверење потиче од порекла самог презимена — наиме, Медичи (итал. medici) јесте множина од речи лекар. Међутим, ова прича делује прилично невероватно, с обзиром да у то време пилуле нису постојале, а с друге стране, никада ни један члан ове породице није се бавио овом професијом која се у Фиренци оног доба могла вршити само под контролом Удружења лекара и апотекара, и према тачно утврђеним правилима која је прописивала ова организација. С друге стране, ова легенда је вероватно настала на основу једне друге легенде која говори о двојици светаца заштитника ове породице, св. Козми и Дамјану, који су били лекари и који су лечили људе искључиво из милосрђа. Али, једном приликом је Дамјан примио малу новчану надокнаду од једне удовице којој је помогао, због чега га је Козма оштро укорио и удаљио се од њега. Кад су умрли мученичком смрћу за време Диоклецијанових прогона хришћана, били су сахрањени у одвојеним гробовима, према изричитој Козмовојј жељи. Међутим, одједном се појавила једна камила која је вичући захтевала да се свеци сахране заједно у истом гробу, јер Дамјан није прихватио новац од удовице из похлепе, већ из сажаљења, јер није хтео да је понизи. У сваком случају, каква год да је права истина о настанку грба Медичијевих, истина је да је он вековима био симбол моћи једне породице чији су многи чланови оставили дубок траг у историји Европе.

68


___________________________________________________________________________________

S

nežana Marko Musinov

Mama (posvećeno Evi Piktor 1908-1972)

Ž urivši u matičnu banku da izmirim račune sa

datumom dospeća baš tog dana, a nemajući mnogo vremena do zatvaranja, nisam obraćala pažnju na okolinu. Međutim, prenuo me je nenadani prizor. U susret mi je iz daleka dolazila žena sa punim cegerima u obe ruke, bele kose i konstitucije moje davno, od iznenadne teške bolesti, preminule babe. Trgoh se. Kao da sam nju videla. Nju tako blisku, ako ne i najbližu osobu iz okruženja. Nekog koga sam beskrajno volela. Nekog ko je nesebično sebe davao u svakoj situaciji, i ne samo meni. I nehotice, navreše, punom parom, sećanja na prvu školovanu seosku učiteljicu. Strogu, ali pravičnu. Takvu je bar pamte u njenom rodnom malom banatskom mestu Janošiku. Poštovanu su je i na poslednji put ispratili sa velikim pijetetom. Ja je znam samo kao moju prerano otišlu baku koju sam mamom zvala. Mami smo i brat i ja tepali: „maminka” – u prevodu mamica, a iskoristili smo privilegiju da poput nje i ujaka baku zovemo mamom. Volela je to. Bila je mama sa velim M. Čak su je po inerciji i sestre tako znale da oslove. Kao da joj je to ime, a ne Eva, Evka ili Evica kako su je često oslovljavali. Kad se osvrnem, kao da je bilo previše davno: i pradedina uzdignuta kuća sa ogromnim seoskim, velikim delom ciglama popločanim dvorištem koje je svakodnevno prababa u cik zore izvežbanim pokretima mela do savršenstva, u kome su dominirala stabla visokih dudova, i špalir loznog zasada, i jorgovan formiran u drvo, pušnica, štala, obori, drugoekonomsko dvorište, pa bašta... I mir, i spokoj doma. Osmesi. Žagor žena što, obučene u višeslojne suknje, nedeljom, donesu da im se ispeče u dvorišnoj zidanoj

peći, založenoj tuluzinom, hleb ili kolač, tek za neki komad domaćinima. Nedelnji ritual pravljenja kiselog testa, ili nešto otmenijih domaćih piškota. Uveče, sedenje uz miris petrolejske lampe, dok nije uvedena, kako su stari govorili, elektrika. Pranje nogu u plehanom lavoru, starkino raščešljavanje kose plehanim pljosnatim češljem sa zupcima sa obe strane pred spavanje, sedenje uz toplu zidanu peć što se ložila spolja, iz kuhinje, i bila obložena šarenim tzv. masnim papirom sa bordurom, koji se pri prvom cepanju menjao novim, drugog dezena, uvlačenje u krevet sa toplom dunjom i perjanim jastucima velikih dimenzija uvučenim u kanafast, izdržljivo platno na kvadratiće obično plavo ili crveno-bele boje. Idila. Idila pradedovske kuće sa drvenim nameštajem koji su u dnevnom boravku sačinjavali sto i šest, ili osam beše, stilskih stolica obloženih graviranom kožom iznad kojih je visio sveden, nenametljiv luster sa jednom jedinom žaruljom, visoki kreveti, natkasne sa fiokama i divan za dnevni odmor iznad koga je bilo bogato tkano šareno platno na zidu da se dotični, pri dodiru, lako ne isprlja. Veliki sat sa klatnom na zidu, koji kad otkuca dvanaest, vrela supa se već postavlja. Ogledalo i ram sa slikama šire porodice. Obavezna biblija na čijoj poslednjoj strani stoje zabeleženi rukom važni datumi, poput rođendana najmilijih. Mačka oko nogu dok joj se nešto ne baci i odmah potom se vraća, spretno niz par stepenika u dvorište, i smešta blizu pumpe sa tehničkom vodom. Volela sam da sa komšijskom decom boravim na ambaru među obranim kukuruzom, u klipu, da pravimo kolibe, da posred seoskog puta, koji tada još nije video asfalta, palimo sasušene ostatke biljaka pasulja. Prave logorske vatre smo palili. Preskakali plamen. Radovali se. Nikakve planove unapred nismo pravili. Baba je stanovala u jednom delu kuće. Poseban ulaz. Razvedena. Sama. U drugom nekom svetu. Napredna, načitana. Sposobna da što vidi stvori. Neumorna u svom stvaralaštvu i kreativnosti. A sve joj je išlo od ruke: i da sašije, i da isplete, da skuva, pospremi, okreči, poseje... Kad je prilično ogluvela, pred prevremeno penzionisanje, radila je u obdaništu. Jednom sam otišla s njom.

69


___________________________________________________________________________________

Pevala je, a mi klinci, u savršenom krugu koji smo oformili uz njenu asistenciju, smo pratili pokrete kojima nas je učila, pokrete života, od pripreme zemlje, sejanja maka, okopavanja, zalivanja, rasta, branja. Još pamtim i reči i melodiju. To je bila moja životna priča. Osetila sam čar promena u toj pesmi o Čižičku, o sledu događaja, o prirodnim procesima. Upijala sam znanje, kao sunđer vodu, učila. Nikad više tako srećna nisam bila. Naprosto nisam uspela da uhvatim tu nit radosti tokom života u kome sam ostala bez najveće podrške, moje svestrane, savetodavne, tačno pedeset godina od mene starije umne bake. Otišla je, za mene nepripremljenu za taj čin, u nepovrat iz Gradske bolnice sa tek pročitanom Turgenjevljevom knjigom „Prolećne vode”, koju sam joj odnela da prekrati vreme nemilog ambijenta. A bilo je leto. Moje oči su isplakale najveći pljusak ikad viđen. Žureći u banku, da uradim tako prizemnu stvar kakva je plaćanje dažbina, dok još nisam plaćala elektronski, od kuće, vratila sam se u davno zaboravljene visine kroz koje je moj život u detinjsvu prošao.

Anna Piktor (1885-1974)

O

dmah po svitanju, sa prvim zracima sunca, u njenim poznim godinama, metla je već užurbano letela levo-desno po dvorištu velikih razmera. Nije se žalila da joj je postalo tesno u sopstvenoj koži, da je nešto poboljeva, da joj otiču noge, da joj je neizdrživo, da se zamara... Samo si je mogao čuti kako mrmlja sebi u bradu dok vredno mete po utabanoj zemlji i popločanom delu prvog dvorišta. Verujem da nije ni bila svesna da priča sa samom sobom. Reči su joj izlazile spontano, pri pogledu na nešto, ili možda i pri sećanju na nekad doživljeno. Izraz lica je retko menjala. Samo bi joj sitne oči zatitrale, a u glasu si mogao da osetiš dobrodušnu toplinu neiskvarene osobe. Njene dobrodošlice i njena ispraćanja, po svojoj dobroj nameri, mogli bi kao knjiški primer da posluže. Tako to valja, a drugačije niti je znala, niti je mogla. Volela je svoju decu, a potom i njihovu, pa tek nas praunuke?

S

tarica u crnom. Tako je se sećam: krhku, isturenih jagodica, rumenih obraza, predusretljivu, vrednu, brižnu i blagu. Crno je povezivano sa starošću, a i sa smrću najbližih koje je preturila preko glave, kao da nema pravo na ličnu radost nakon tuđe nesreće. A vukle su se jedna za drugom tokom njene dugovečnosti. Stoički je podnosila životne udarce. Kako joj je bilo u duši, to je odnela sa sobom, utihnuvši jednoga dana bez primedbe. Budući iskreni vernik, otišla je smireno i pokopana pored svog supruga Juraja i jedne od ćerki koje su zajedno izrodili. Moje je da im, ponosna što sam ih takve dobre imala, kao unuka i praunuka, s vremena na vreme, odnesem cveće u znak sećanja. Ponesem metlu i počistim teraco ploču i oko nje. Vetrovi mi moraju duvati i na tu stranu. Ne sme se ugasiti postojeći plamičak petrolejke u mom sećanju.

70


___________________________________________________________________________________

Biljana Dimčić PRIČA O BOLU Bol. Mogu li ga pojmiti? Znadeš li gde stanuje? Osetiš li njegovu težinu, grubost, izoštrenost, skrnavljenje i ubod?

Ni sanjao nisam koliko može da boli istina. Pred njome se zanemi – to rade i znalci i zidari na gradilištu. Tamo caruje snaga bola. Tamo. Znadeš li? U istini, brate Milane. Braća smo, moraš priznati. Ti si išao svojim putem, ja svojim. Razlikovali smo se u svemu. Hteli smo da nam pozavide što je i normalno za dva bogataška mladića. Bilo nam je uvek malo. Što god da smo imali, uvek je bilo malo. Ti si, pak, za razliku od mene samo hteo još, još, još… Nikad zadovoljan, ama, baš ničim. Kad god se jelo ti si hteo nešto specijalno, kad god se pilo, ti si nalazio načine da se zadovoljiš nečim što niko ne pije. I varao si, brate. Nikad zadovoljan samo jednom ženom. Ova je mršava – govorio si. Eee, ova je dobra, vidi joj kukove. Ima za šta da se uhvati – dodavao bi sa žarom. Palilo te je to. Dobra guza, široki kukovi. Znao si da je odeneš seksipilom, iako ga nije imala. Gledao si je kao da je svetica. Vapio za njenim bedrima, istovremeno pljuvao, dizao i jebao. Uvek ti je bilo malo. Uvek! Ponekad si mi delovao istrošeno, ili te nisam dobro poznavao. Bili smo braća po ocu, ali se nismo dobro znali. Kad god je trebalo da upoznam tvoj karakter, ti si ga „glancao“, takoreći cifrao i stalno izigravao starijeg brata. Uz mene si stajao zaštitnički, ne dozvoljavajući mi da mislim svojom glavom. Zato nisam mogao da prepoznam od čega si umoran – od alkohola, posla u pozorištu ili od žena. Sve se promenilo onog dana kada si mi se zgadio. Gadiš mi se još. Voleo sam da čitam Pol Ostera naglas. On istovremeno pripoveda u nekoliko vremena. Iako smo bili mnogo različiti jedno nas je spajalo. To je bila lepa reč. Ti si je izgovarao, a ja pisao. Umem da procenim kada je vreme za trenutak. Ti si ga odvajao od biti, a ja čuvao za bit. Dakle, Elizabeta je osetila mog brata. Ponižena i zavedena otvorila je međunožje za slast. Naterana, obljubljena i uplašena nije uspela da se izvuče iz žarišta nekoliko vapaja koji su je na brzinu približili poznatom čoveku.

71


Biljana Dimčić

- PRIČA O BOLU

___________________________________________________________________________________

Verujem da ništa nije osetila. Ne, ona nije bila svesna da joj se bratovljev ud približava i da je iz nekoliko poteza našao mesto za snošaj. Blagonaklonost koju mu je pokazivala, najpre je bila učtiva. Takođe, znam da je poštovala njegovu umetnost što mu je davalo prostora da, upravo, tu blagonaklonost iskoristi za sebe. Ne opravdavam njenu sluđenost, ali znam da u igru nije krenula prva. Sve što su imali da mi kažu je beznačajno. Nisam ih slušao. Nisam ih video. Kako su dani odmicali, neprestano sam mislio na Elizabetu. Čim ustanem, setim se kako me je ljubila za dobro jutro i blaženi početak dana, kako zakoračim u kuhinju, zastanem pored našeg prozora i pogledam u iscrtanu zvezdu na staklu koju smo nažvrljali u trenucima rasterećenosti od običnog i dosadnog dana. Zastao sam razmišljajući koliko smo ujutru dugo vodili ljubav. Dodirivali i želeli da nikad ne stane taj čaroban spoj dva mlada tela. Nežno smo vodili ljubavnu igru sa sobom, nosili šapate i drhtaje pri kraju noći sa muzikom koja je davala ritam pokretima uspostavljajući poredak nad strašću. Kada bismo došli do

dubina, zadržali bismo ljubav samo za nas. Ježim se pri samoj pomisli. Posle moje samačke kafe, negde oko devet i petnaest, došla si uplakana i rekla mi kako sam dobar što sam te pustio da uđeš. Eh, pustio...ja sam te poželeo u sekundi. Nismo razgovarali nekoliko minuta, nismo ništa rekli, više smo pričali očima pažljivo se gledajući. Sve nam je bilo jasno jer smo jedno biće. Utonula si u moj zagrljaj i jecala. Poljubio sam te, najpre polagano i nežno, onda sam te zgrabio, nosio do ležaja u spavaćoj sobi i poveo u naše blaženo i neosvojivo purpurno Nebo neosvojivo za nežne zagrljaje koji teško da ikad prestaju.

72


___________________________________________________________________________________

MIRJANA MAGURA II nagrada "Udruzenja Balkanskih Umetnika", objavljena 2015 u medjunarodnoj zbirci "NA MARGINAMA ZIVOTA". Iz ciklusa misli...

DOK NE ZABORAVIM Otvori prozor, dok ne zaboravim, pusti skupljača snova na vetru da leluja. Nalet vetra će mi doneti radost i obojiti snove u mraku zaborava. Nadam se da ću sve da zaboravim što mi danas strah stvara. Dok ne zaboravim, poljubi me, da ukus medenog vina sa tvojih usana u sebe usisam, da slast zadovoljstva osetim.

Zavodi me kao nekada kada je miris proleća u mojoj kosi bio. Kao tada kada su moje ruke za tebe ruže brale i na krevetu prostrle. Još jednom mi pokaži srebrni Mesec koji u jutarnje sate pozdravlja Sunce. Dopusti mi, da budem potpuno žena koja nežno čezne za tobom. Drži me čvrsto u ovom trenutku, jer ukus zaborava će biti gorak u vremenu kad ćeš mi biti stranac. Imaj samilosti i ne shvataj sve ozbiljno, ako mi tvoje reči neće dopreti do srca. Duboko u duši znaću te. Jer ću od nekoga dana, danju i noću, biti samo svoja senka, sjedinjena sa tišinom, gde prostor i vreme više nemaju nikakvog značaja. Razumećeš, koliko god ti bude teško, da se moj život nalazi u nekom uglu zaborava. Lutaću ćorsokakom, u krugu života, bez znanja o postojanosti, u kojem svaka ćelija umire i nikad se više ne rađa, bez izgleda na svetlost i toplinu. Jer samo svetlo dolazi iz svetlosti da tamu otera. Obećaj da ćeš u trenutku, kada se kući vratim, biti moja svetlost. Obećaj mi, dok ne zaboravim, voli me! Pokaži mi odsjaj moga lica u jutarnjoj rosi, u kojima sreća zrači iz mojih očiju, gde sunčevi zraci zagrevaju kožu i osećaj sigurnosti bude. Pokaži mi horizont gde se livade i nebo spajaju. Pusti me da cveće mirišem, diši kroz moju kosu koja je srebrnim vlasima isprepletena. Zahtevaj, obećaj, molim te, da će ti moje telo uvek biti blizu. Osetiš li hladnoću, kada me dodirneš, znaj, da i kroz najmanju poru, tvoja toplota do sveta zaborava teče. Osećaj, voli, govori sa mnom, pričaj o našem životu, pronađi reči koje sam nekada volela, iako sam odsutna. Pomozi mi da

pronađem moje sećanje iz zaborava. Gledaj kako mi ruke drhte, drži ih čvrsto. Spasi me ljubavlju koju si mi nekad poklanjao. Sačekaj! Ti beživotno vreme, hoću voljenog da ljubim, njegov miris da udišem, dok se njegovo ime kroz moju kosu provlači, pre nego što pesak iz peščanog sata iscuri. Dok ne zaboravim, i bledi, tajni, strani svet ne bude moja bašta izgubljenosti, vodi me, ljubavi, kroz prošlost. Stranče, uzmi moju ruku, prepoznaj u zamagljenim očima suze bola jedne žene, koja je život volela, a tebe najviše. U sjaju sveća čitaj mi pesme srca, pokaži i sam da nisi zaboravio obećanje koje si mi nekada dao. U miru ću slušati i tiho na tvoja vrata srca pokucati, ruke ću staviti oko tvoga vrata i poželeti da te volim kao noćas. Poljupcem ću skupljati zadnje kapi mednog vina sa tvojih usana, da dušu napojim. Ovog sna ću se čvrsto držati, da se u svitanju zore probudim na tvojoj strani, osetim dah jutra, dok tvoja ruka lagano klizi kroz šumu moje kose, u svetu zaborava. Tvoju ljubav neću da pozajmim, već ću je sa sobom poneti. Noć do zore sluša i sa stotinu želja ispija moje tajne u kapima rose. Jesenji vetar nosi daleko moje misli. Za mene je juče bilo kasno, a danas je prekasno. Ah, stranče, zašto plačeš? Uzmi moju ruku koja te teši! Dok ne zaboravim, reci mi tvoje ime, jer, moje sam zaboravila u nečijem srcu... M.M.

73


___________________________________________________________________________________

Иван Шарчевић ДОДИР У МРАКУ „Гледам, али те не видим Руке ће бити моје очи И даље те гледам... Толико тога бих хтео рећи Али не говорим ништа Можда ћу тако више рећи Можда ћеш тако боље разумети Још увек те гледам... Ћутање је злата вредно Али није тако увек Руке јесу моје очи А оне умеју да задрхте“ Сећам се дана када сам написао ове стихове. Памтим га врло добро. Тешка успомена на једно дивно вече које није тако дивно почело. Не знам зашто сам био потиштен и зашто смо толико дуго ћутали у тмини. Та несносна пауза је болела. Јако! Попут зубобоље или стомачне тегобе. Једино што је могло ублажити бол јесте додир. Укрштање наших руку и уплитање прстију. Погледом сам те тражио у мраку. Безуспешно. Наивно. Непотребно. Додир је све време био ту и само је додир био потребан. Нису биле потребне ни речи. Шта речи могу исказати што наше руке не могу? Исписати осећања додиром у ноћи – то звучи као књига коју бих радо прочитао. Не само једном. Читао бих је поново. Сваки пут кад пожелим да се подсетим зашто сам је писао. А писао сам да не заборавим. Дане који су иза нас. Дане у којима сам био скоро уверен да нећемо потрајати дуже од пет излазака. Наивност на нивоу! Ништа нисам знао. Лепо је мудрац рекао – знам да ништа не знам. Потпуно тачно. Никада ми није било тако драго што си ти у праву и што сам ја толико погрешно размишљао. Писао сам и за дане које планирамо. Добро је имати планове за будућност. Можда не баш превише детаљне планове јер се понекад не остваре, али бар нешто. Познајемо се довољно дуго. Лепо смо се дружили некад, а сад је и боље. Да, сасвим је на месту имати неке оквирне планове за будуће заједничке дане. Да кажем нешто сад? Или боље не? Зашто не проговори она? Силна питања у трену који никако да прође. Немам ниједан одговор. Можда имам понеки, али ниједан одговор који могу дати није довољно добар. Не може ме убедити... Чини ми се да назирем њене очи у овом мраку. Не знам зашто нисам оставио упаљено светло у суседној соби. Сад бих знао сигурно јесу ли то њене очи или се маштом само враћам у онај дан када је све почело. Крај јуна прошле године. Дан који је неминовно морао доћи. Жалим што није дошао раније, али не могу жалити превише. На крају је све добро испало. Ти си била у договорено време на договореном месту. „Пословни део“ је одлично прошао, а лето у пуном јеку, твоја хаљина и моја упорност су довршили започето. Одједном се враћа осмех на лице. Потиштеност нестаје, а видим и без гледања. Мрак је најмања брига. Важно је само што је твоја рука близу моје, а речи ће доћи саме од себе. То је тренутак у коме схватиш много тога. Тренутак који се напокон завршио да би уследио нови. Тренутак среће и мира. Све поново има смисла. Надам се да ће овај трен трајати... Диван је осећај држати твоју руку.

74


___________________________________________________________________________________

Abdurahman Halilović Ahil Nema više srama - stub su srušili. Srušili su nam stub srama - bespravno je izgrađen. Radi njegove revolucije u stomaku zbog ne primanja plate - poslodavac je jedva preživio. Čulo se kad je pukao od muke. Ni u vinu nije bilo istine nakon druge flaše. Sa njom imam nestabilne odnose -ljuljamo se. Zapad nam je donio radosnu vijest. Oko ulaska u Evropu biće cirkusa. Gledali su tuđa posla, a ni svoja nisu uradili. Čekala je dragog... na Dragi. Ja ne dobijem platu, zbog kredita koji su mi na vratu. Kad sam im rekao da mi se priviđa bolje sutra, poslali su me psihijatru. Ako vlada padne, biće frke gadne. Odmaglio je poput vjetra, na kapiju Svetog Petra. Kad ih je policija stegla, banda je legla. Kako grabiti nije prestao, odjednom je negdje nestao. Sa mnom je ona išla do kraja - i... vratili smo se. Voljela je da se dere, preko svake mjere. Izbio sam joj mušice iz glave - prazna je. Nјoj fali daska... i sav građevinski materijal za kuću. Pali su visoki ciljevi na niske udarce. Ja i ona dugo hodamo... pa smo sjeli da se odmorimo. Skinula mi se kako bi mi pokazala obećana brda i doline. Ona je kao oblak za čas se navuče. Boreći se za svoja prava, potrošio je svu municiju. Toliki je bio kriminalac da se i životu oteo. U toplim zagrljajima tražio je brata. I ja ljubim narod svoj, kada stavlja u džep moj. U lovu na velike ribe, sve mi izgleda mutno. Prešli su preko svega da bi zapeli za novac. Poludio je od posla, radi kao budala. U svemu bi mu ona odgovarala, da nije jezika. U krevetu joj je rekao da je sva njegova a nije bio došao ni do pola. Političari su poput parazita, žive na tuđi račun. Uz granice sa komšijama, našla se ničija zemlja.

75


___________________________________________________________________________________

Tatjana Debeljački

Gordan

Fotografija: Gordan Ćosić Ujutru ustajem laka, odmorna, odlazim na umivanje. U ogledalu videh nasmejanu ženu, da li je moguće da sam to ja!? Stavljam hleb u toster, ispijam mleko u žurbi. Koliko treba toga uraditi, a sto si brži, stvari teku sporije. Za doručak sedam za radni sto, na stolu gomila nedovršenih stvari u neredu. Hemijskom gotovo nesvesno ispisujem njegovo ime „Gordan“. Otkucalo je deset sati, sunčeva mi toplota prodire u sobu. Da li ćemo danas otići na jezero, na pecanje, šetati pored reke, mrvicama hraniti ptice ili u nekom kafiću smejati se zaljubljeno, šetati gradom ponosno? U tom trenutku zvoni telefon: Una, ja sam. Kad si stigao? Sad, sad, samo što sam morao da svratim u kancelariju, da završim neki posao, dok je ranije. Kako si ti, šta si radila dok sam bio odsutan ? Jesi li završila ono, što si trebala oko knjige ? Je li ti dolazio neko zanimljiv ? Veruj mi, nisam dotakla, izležavala sam se čitav dan i veče, pisala nešto neobavezno, šta mi je padalo na pamet, kad dolaziš ? Ne bi trebalo dugo da ostanem, vidimo se kasnije. Požuri, Gordane! Volim te, malo ti treba da me dovedeš do stanja izgubljenosti, ne volim jednostavnost stavova u tvojim razgovorima i da budem ja ta koja nekog voli i kojoj je neko potreban. Hoću sve ili ništa. Nervozno bacam pogled na sat – 11:15. Sad je verovatno u najvećem poslu ili jedva čeka da se vidimo. Mogli bi da odemo do njega, zašto bi se suprotstavljala željama? Da li da se najavim ili da ga iznenadim? Polako otvaram vrata i provirim. On podiže pogled: Zdravo, otkud ti? Uskoro je trebalo da krenem. Zdravo. Bojeći se strašne želje da mu se bacim u naručje. Jesi li u prolazu ili si krenula negde? U prolazu sam. Imaš li još da radiš? Da, imam. - odgovori Gordan. Pogledah okolo: sve knjige su bile zatvorene, pa čak i ona u ruci. Kao ja ne znam kako izgleda jedan poslovni momenat, kad se zaista ima posla. Mislim da laže? Zašto laže? Ne bih htela da smetam, znam da treba da završiš radove do kraja septembra. Idem kući. Pitam se šta sam ja u njegovom životu? Šta predstavljam? Razumem ako je posao na prvom mestu, a posle posla njegov prijatelj Zoran, s kojim često ide na piće. Ja bih mu mogla doći samo kao treća. Hajdemo kod mene na kafu. Nervira me uzdržanost da me poljubi. Penjemo se uz stepenice. Prebaci mi ruku preko ramena. Pogledah ga iznenadjeno. Ulazimo u dnevnu sobu, on odlazi u kuhinju i stavlja vodu za kafu. Hoces li da popiješ nešto? Ne mogu. Šetajući po sobi, polako stičem sigurnost da je tu neko moje mesto, da ću zauvek ostati tu sa čovekom koga volim. Soba ti je veoma uredna - kad bi znao koliko volim ovu prostoriju. Ti si jedini muškarac, koga poznajem, da je uredan.

76


___________________________________________________________________________________

Da li je to dobro ili loše? Dobro. Uvek smo daleki, kad se neko vreme ne vidimo. ''.Da Punih 48 sati. Jesi li jela? Odmahnuh glavom. Hoćeš da spremim nešto na brzinu? Odmahnuh glavom, slegnuh ramenima. Sasvim mi je svejedno. Mogu ja, nije problem. Stavili smo špagete, poznata italijanska kuhinja, koju je Gordan obožavao. Dok smo sedeli i večerali, atmosfera je postajala opuštenija. Sinoć sam se napio posle posla, ceo dan me bolela glava. Šta ti je to trebalo? Jesi li gotov sa jelom da sklonim sa stola? Ne moraš to da radiš. Kad bi morala onda i ne bih... Odlazimo u krevet, gde smo zapalili cigaru, posle smo vodili ljubav. Imao je divne ruke, najmuževnije. Igrla sam se sa njegovim prstima, lepo oblikovanim. Ćutali smo kao zaliveni, a u mislima gorimo od želje da nešto kažemo. Telom dodiruje duž mojih leđa, toplo, nežno, a onda odjednom duž mojih ledja uvuče mi se hladnoća, kao da mesta, koja ne dodiruje, umiru. Odmakoh se. Šta ti je? Ništa, spava mi se. Pokušavajući da oponaša svoje ravnodušno disanje, ljubi mi rame, rukom miluje mi ledja i ništa više. Da li će uvek biti tako Gordane? Želim da te uništim, da umreš voleći me! Ja sam u toj igri sasvim zaslepljena. Zaspao je uz osmeh. Utonula sam u san odmah posle njega, a ujutru smo se probudili, onda me poljubio. Zvoni sat. Neka zvoni. Zakasnićeš! Kasnim, pogrešno sam ga navio. Zaboravio sam razmišljajući o tebi. Oduvek sam sanjala ovaj trenutak! Zašto mi to ranije nisi rekla? Rekla samo ti to stotinu puta u mislima. Una, misliš li da treba da zavirim u tvoju glavu? A zar ja treba da zavirim u tvoju?!, rekoh ironično. Zar dela ne govore više od reči!? Reci mi, želim to da čujem! Volim te, volim te...! '' - kaže, ljubeći me. To je sve, kada me uzeo u naručje. Ne dajte me iz tog zagrljaja! Moram krenuti, imam sastanak. Izvadi mi sivo odelo iz ormara, dok se okupam. Da ti vratim ono, što si nosio? Dok sam praznila dzepove, našla sam salvetu sa ispisanom pesmom: „Ja te volim. Šta me briga šta misliš o tom. Izaći nećeš iz mene, iako je tebi svejedno. Glavom te volim. Volim te, ti pojma nemaš. Volim te.„ Vratila sam salvetu u džep. Znam da si pročitala pesmu. Napisao sam je u pijanom stanju – tebi.

77


___________________________________________________________________________________

Mario Lovreković ŠAH - MAT

Igra pruža ugodu dok god ne traje kada je i zašto taj netko to učinio, ali znam da to predugo i služi isključivo za opuštanje. I dok god je učinio. novac nije u pitanju. Inače, to više nije igra. Izgubio sam život u trenutku, napušten Lovac jede kulu, kralj je ugrožen, kraljica od jedine koju voljeh nastavio sam usamljen napada lovca, pijun jede kraljicu, smrt je očita i koračati i patiti. Ubijena je bila, tražitelji su je nečasna i kralj pada. Šah – mat! Lovac ostaje na pronašli nakon službenih devet dana, a prošlo je prijestolju. S druge strane, crnih figura, preživjela više. Neki smrtnici su joj razapeli tijelo između kraljica napušta kralja i odlazi k lovcu, na polja dvije smreke na ulazu u grad, baš onako kako bi poraženih bijelih figura, onih koji se klanjaju je svi ugledali golu i raspadnutu. Opet, nekako su novoj vlasti bez pogovora. Crna strana odbija je i skrili od pogleda prolaznika. Tijelo joj je bilo prići i svi ostaju uz svoga kralja. A on ostaje sam. odvojeno od tla nekih deset metara u visinu, a Utjeha preživjelih vojnika nije dovoljna, crni kralj okolno je drveće svoje grane prije barem dva uzima sablju i raspori si utrobu bacajući je po stoljeća zgusnulo u mrežu na kojoj i pauci uče poljima bijelih. Izdajnici ga šutke promatraju, stvarati staze. mirni, znajući da su crni napokon pokorili bijele, I to što sam tražio pomoć jer je nema, i to one koje su već dugo slijedili kroz uvijek što sam govorio da me nikada ne bi napustila zaboravljenu tamu. svojevoljno, to nitko nije uzimao za ozbiljno, Odani kralju, oni što su ostali, učine isto. I tama, krezubi i oznojeni predstavnici zakona imali su vlastitom smrću, zaposjedne tron svijetla, i tako osebujan smisao za humor, bili su sigurni u svoje ostane zauvijek; tako se učini da mrak postaje vizije nestanka jedne divne i mlade djevojke, jer proklet za svijet, a zapravo postane pobjednik. po njima imala je potrebe kojima joj osobno Izdajom, za neke, osvajanjem, za druge. Ipak, nisam mogao udovoljiti. Rupa u neplodnoj kako drugačije osvojiti teritorij ako nema žrtava? zemlji, nečasna skupina bezrepih raža, žilica iz I tko kaže da te žrtve svoju sudbinu nisu inače savršenog komada mesa, nešto što je potrebno ukloniti bez razmišljanja – to su bili zaslužile? oni, preplaćeni djelatnici u službi slijepog kipa Lovac i kraljica ubijaju svjetlo, i napokon za sve pravde, kuje koja se ne tjera. ostaje samo tama.. Naravno, osude su bile usmjerene, Taj san o bitci na šahovskom polju sumnja je bila lako potaknuta, moje ime se našlo nikada neću zaboraviti, jer tada sam nekako i na vrhu ljestvice, a drugih osumnjičenih nije niti usvojio mržnju, tamni osjećaj spreman za bilo. Trenuci koji vjeđama daju novu smislenost, pružanje svima; svakome tko živi, misli i suze kojih nema, umor koji je desna ruka mozgu razumije poklonio sam mrtvu pažnju i sirovu, koji više ne razumije što se točno želi od njega, odrješitu agresivnost. Sukoba nije manjkalo, što da razumije i kaže, ovojnica koja sužava svoju teških riječi pogotovo, ipak sam se nekako vlažnost i pretvara sve misli u suhoću – dani pokušavao odmaknuti od sila umno osakaćenih, provedeni uz svjetlost uperenu u oči, tako bih sirovo pojedenih smradova nesvjesnih vlastite opisao vrijeme provedeno u istrazi. Ipak, nekako nesreće. Što me učinilo takvim, gotovo da više i su razumjeli, mada sam im govorio o svojim ne pamtim, ali lažem, u zjenicama mi i dalje piše, prijavcima o nestanku voljene osobe i o tome da a pročitati se može, kako surov dan može izbiti se moje biće sigurno nije umiješalo u tragičnu sve zube iz slinave gubice ljudskosti. I kada je smrt izvješenu među stablima stare crnogorične pomisao na sreću bila na svome vrhuncu šume. stvarnog zbivanja, kada se konačni uspjeh uspeo kako bi mu o vrat objesili zlatnu medalju, sve je potonulo i ugušilo se u prljavome mulju koji nije trebao niti postojati na tvrdoj zemlji. Netko se zaigrao, netko je poželio zlo, mada nisam svjestan 78


___________________________________________________________________________________ Pušten na slobodu, točnije konačno ubijen, vratio sam se u dom koji je odisao isključivo njezinim duhom. Moj kutak kuće bio je obilježen s nekoliko figurica vještica i demona, likova koje mi je upravo ona poklanjala poznajući moju zaljubljenost u mitologiju i okultizam. U tom kutku svoje prividne sreće nastavio sam boraviti sve do trenutka kada su mi javili kako je obdukcija napokon završena i kako mi je dopušteno organizirati pogreb. Bez snage, slomljen, morao sam se usuglasiti s njenim roditeljima koji su, odmah po saznanju o smrti vlastitog djeteta, za sve krivili isključivo mene. Tu dogovora nije moglo biti. Oni su zahtijevali da se njihova kćer pokopa u njihovoj obiteljskoj grobnici, mada smo mi imali svoje mjesto koje smo zajedno poželjeli za kraj i isto tako zajedno financirali. Prijetili su odvjetnikom, ne znam ni ja više čime sve ne, ali naposljetku smo ipak došli do kompromisa.

Ujutro, budeći se u hladnom mamurluku, ispred sebe više nisam mogao vidjeti ništa.

Oči su bivale otvorene, trepavice su radile, kapci su se osjećali dok su prekrivali zjenice, ali slike više nije bilo. Strah, panika, kretnje uz dodir i pamćenje – moj um je postao punoglavac bez repa, siloviti ljigavac načet repriziranim ludilom s pola tijela. Nisam razumio događaj, a taj mi je odmah pokazao koliko uživa u mom nesnalaženju. Poželio sam nazvati neku blisku osobu kako bi mi pomogla, odvela me nekamo, ali ubrzo sam se pomirio s činjenicom kako ta osoba zapravo i ne postoji. Pamtio sam mjesto na kojemu se nalazila urna, potražio sam oslonac u mraku i dobro ga upamtio. Prišao sam hladnoj metalnoj posudi, zagrlio je, te ukočene čeljusti pustio zrak kroz glasnice. Nešto poput rike pomiješane s plačem. Zavijao sam kao gladna, jedina preživjela zvijer koja oplakuje ostatak mrtvog čopora pod teškim Svi smo mi znali kako je njezina želja bila lavinom crvenog snijega. Leda satkanog od krvi. svakako izbjeći zemlju. Kremiranje je bila Sljepoća i bol u meni potaknule su usvojena i konačna odluka, ali i punjenje dvije dodatnu lucidnost. Poželio sam dotaknuti pepeo iz urne, ne jedne kako je običaj. Nisam bio urne, uzeti ga kao živo tijelo i postaviti na sebe, dobrodošao na polaganje s njihove strane, a svoju kao lijek za žive rane koje sam, po osjećaju, tada sam urnu mogao zadržati i postaviti u našu počeo dobivati po sebi. Tražio sam način, opipom zajedničku jednostavnu raku bez betonskog služio sebi, prsti su se tresli, pa na kraju i pronašli obruba. Tako je i bilo, otprilike. Dobio sam svoj dvije kopče, po jednu sa svake strane. Podigao sam dio njezinog pepela, donesen od strane famoznog kopče, pokušao odignuti poklopac, ali ništa se nije odvjetnika, i umjesto da sam ga položio u za nj dogodilo. Žudio sam za njenim pepelom, počeo predviđeno mjesto, ja sam ga položio u svoj sam divljati i čupati poklopac, vući ga prema sebi savršeni kutak, uza sve one malene figurice koje sjedajući na pod i pridržavajući urnu snagom dušu hrane kada god ih pogledam. Taj dan, kada unutarnjih bedara. Gubio sam snagu, prvenstveno sam pepeo donio u naš nekada zajednički dom, i uplašen zbog sljepoće, a onda sam se sjetio: možda tu noć, proveo sam kao u bunilu. Sjedio sam pored poklopac treba odvrnuti! njenih pepelnih ostataka, uzeo sam cigarete i nekakvo žestoko alkoholno piće, pustio sam nam Tako je i bilo, laganim trzajem u desno našu glazbu i napokon sam se u našem okruženju urna se otvorila. U trenutku sam se pribrao, opraštao od nje. Dobio sam priliku zahvaliti joj se, prestao paničariti, pa potom svoju lijevu ruku govoriti joj znajući da me sluša od nekuda, i gurnuo unutra, u potrazi za pepelom. Opipao sam priliku moliti je za istinu koju mi je dužna reći ili ga odmah, bilo ga je dovoljno, a zatim naglo pokazati, dočarati. Želio sam osjetiti sve što je ona izvukao ruku, kao da mi je rečeno da bi trebao, te osjećala dok je umirala na tako užasan način, htio je postavio ravno na svoje čelo. Držao sam svoj sam postati ona u tom trenutku, toj minuti, satu. dlan, kao mirnu mrtvu pticu, sabran, na svome Htio sam znati koliko je dugo patila, jer čelu i utrljavao pepeo s dlana. Radio sam kružne htio sam da toliko i svi ostali pate. Htio sam vratiti pokrete, pa najednom zažmirio i odmah zatim vrijeme, pružiti joj naše dijete koje je toliko željela, otvorio oči. Učinilo mi se da vidim nešto ispred ali jedino što sam od te noći žaljenja dobio bilo je sebe, ali sam se uvjerio kako je to projekcija nekog da sam zaspao, pretpostavljam. Negdje pred jutro, sjećanja, jer usvojio sam saznanje da više ne mogu grleći hladnu urnu kao da mi je ona sredstvo za vidjeti. posljednji dodir na ovome svijetu, (a i bila je upravo to – razumijem sada), shvatio sam svoj poraz, svoju krivnju, jer mogla je imati više, sve ono što joj je duša uz moju željela dobiti.

79


___________________________________________________________________________________ Vratio sam ruku u pepeo i ponovno je izvadio van, dirajući se i dalje po licu, ali ujedno i izbacujući pepeo po podu kuće. Pogledao sam ponovno – vidio sam predmete u svojoj kući! Svoje figurice, urnu, ostale nebitne stvari. Nešto mi je govorilo da se još pepela treba izbaciti, stoga sam uzeo urnu i okrenuo je naopako. Uživao sam dok se sav pepeo radosno spuštao na moje lice i moju kosu. Sipio je polagano, kao da nema razloga za žurbu, a i bio je u pravu, on je bio sva moja tuga, bol i radost u isto vrijeme. On je bio moja jedina ljubav, a na kraju ću je voljeti kako ja hoću, kako bi je volio i da je živa – na svoj način. Uživajući tako u beskrajnom prahu, odjednom mi je nešto drugo poklopilo čelo. Nešto lagano, a opet drugačije od samog pepela. Pogledao sam naglo prema podu, nešto je palo na njega, kada ugledah vršak masnog papira. Izvukao sam ga, to je bio papir za izradu fotografija, a na slici posljednji portret mene i moje usmrćene ljubavi. Moje lice nije imalo oči. Netko ih je spalio. Netko tko se poigrao i poslao mi moju urnu. Netko.

Slika je pratila ton, vidio sam, razumio sam. Lovac je krenuo prema kraljici, kralj je mrtav.. Pronašao sam fotografiju njenih roditelja, stavio je na dno urne, pokupio sav pepeo koji sam mogao, na urnu zalijepio malenu cedulju s isprikom što sam uopće zatražio ostatke njihove kćeri, jer, objasnio sam, naposljetku želim i dalje voljeti, živjeti i stvarati. A zatim sam pozvao dostavnu službu. Potpisao sam dostavnicu i pozdravio svijet. Vratio sam se u svoj kutak, sjeo, svjestan svega što sam učinio. Nešto pepela je ostalo i za mene, naravno da nisam sav potrošio kako bi prekrio fotografiju njenih roditelja, a njima sam, prije polijeganja u urnu, spalio oči, jer svidjela mi se igra, rijetka je. Lažem, nisam samo oči..

80


___________________________________________________________________________________

Dejan P. Nikolić

D

RUGI PUT

Fotografija: Dejan P. Nikolić http://www.dexpressbg.com/

Bojan Simić je upravo dogovorio sudar sa Slavicom Cvetić u blizini keja. Stigao je na mesto sastanka deset minuta ranije. Sastanak je bio na slepo, rekao je da će nositi crvenu majicu, bele patike….Ona je njegova prijateljica sa socijalne mreže, on je nju vec video, u pitanju je slatka mala plavušica. Ako nije stavila tuđe fotke na profil. Čekao je deset minuta posle dogovorenog vremena, i tek tada počeo da šeta od nervoze. Video je da devojka sličnog opisa dolazi prema njemu, baš u trenutku kada je silno odlučio da više ne čeka ni tren! Bila je mršava, takve je voleo, samo da je i po karakteru dobra. Prilazila mu je, noseći knjigu u levoj ruci. Počela je da ga obuzima trema. Plavušica je nosila crveni kačket. “Zdravo“, rekli su skoro istovremeno, rukovali se i prošetali do mosta. “Lepo ti stoji crvena boja“, reče on, sede na praznu klupu. “Hvala“, odgovori Slavica i učini isto. Tu, na toj klupi, koja je bila najbliža mostu, dugo su razmenjivali osnovne podatke o sebi, sve dok se, negde u blizini zalaska sunca, nisu pojavile prve kišne kapi. Videvši to, potrčaše da se sakriju ispod mosta. Zadirkivali su se oko trenutka kada im se desio prvi poljubac, učinilo im se da su prvi poljubac imali upravo na zalasku, , tako da je Slavica kasnije pričala kako se to desilo nešto kasnije od onog vremena koje je rekao Bojan. U svakom slučaju, dugo su se ljubili, čekali su da kiša prestane. Slavica Cvetić je u to vreme bila student medicine, a radila je kao kao prodavac u jednoj cvećari u gradu. Trenutno ga je izlečila od nedostatka ljubavi. Lepo se ljubila. Mostovi u ovom gradu, u prošlosti, često su rušeni pa ponovo građeni. Sa njih su skakale potencijalne i one prave samoubice. U blizini mosta, ispod kog su se ljubili naši junaci, bio je logor. Da li su oni to znali? Nećemo ih ometati da bi ih pitali! Sa zvučnika se čula rockabilly muzika. Slavica je čula zvuk interfona i požurila da se javi. Znala je ko dolazi. “Bojan je“, čula je glas, otvorila je ulazna vrata zgrade i stana i vratila se do šporeta jer je voda već bila vrela. Htela je da ga sačeka sa kafom. Lepo se ljubio, zaslužio je to! Oni su preterali sa ljubljenjem, skoro dva meseca, nekoliko nedelja pre toga nije imala ljubavnika. Predugo! U trenutku njegovog ulaska u garsonjeru na periferiji velegrada, napadno ga je zagrlila i ponovo su doživeli strastven poljubac, ako se to tako može reći. “Gotova je kafa“, reče i posluži ga. Čavrljali su vrlo kratko uz kafu, a pošto je Cvetićka imala cimerku sa kojom je delila garsonjeru, morali su da požure sa intimnostima.

81


Drugi put

Dejan P. Nikolić

___________________________________________________________________________________

Ranije su često raspravljali o ovom trenutku. Prvi seks treba da im bude iz strasti, niko ne sme pitati onog drugog za seks! To se radi samo sa lakim osobama, a oni su obrazovani, ili će to biti. To bi bilo ponižavajuće za partnera. Bojan je završio studije književnosti, Slavica studira medicinu, visoke su to škole. Predigra, šta to beše? Da li je ona moguća kada se žuri, kada si kod nekog prvi put....? Ispili su kafu i dok mu je ona pokazivala okruženje, obukla je mini suknju, njegova ruka nađe se u jednom trenu ispod nje. Ona se okrenu i oštro ga pogleda. “Izvini“, reče Simić. “Ništa, nisi ti kriv. Nekoliko puta sam ti rekla da se ne izvinjavaš !“ “U čemu je problem?“ “Potsetio si me sa tom reakcijom na mog bivšeg. Izvini ti, ja sam zabrljala.“ Do dolaska cimerke, popili su po jedno pivo. Sa strastvenih poljubaca, nisu prešli na isto takav sex! Bojan je čekao Slavicu. Dogovorili su se da sledeći put bude kod njega. Ne smeju da brzaju. U ljubavi se nigde ne žuri da se ne zabrlja! Polako, sve će doći na svoje. Slatka mala plavušica je opet kasnila. Prelazi joj u naviku. Neko je zvonio na interfon. Javio se, otvorio ulazna vrata zgrade, to je bila Slavica. Ušla je i u stan. Strastveno su se poljubili pre nego što su išta rekli. “Ćao“, reče Slavica. “Zdravo“, odgovori Bojan. “Donela sam ti čokoladu, prvi put ti ulazim u stan.“ “Hvala“, odgovori Bojan, “sad sam ukapirao da ja tebi nisam ništa doneo! Sa tobom se samo blamiram!“ “Nema veze, desilo se“, čulo se iz njenih usta. Bojan je ovog puta sve pripremio. Našao je neki stariji film, za koji je mislio da je baš za ovu priliku, “Jalla Jalla“, komedija made in Švedska. Romantika je bila na nivou. Pogledali su film, uživali u doživljajima glavnih junaka, smejali se, a smeh je najbolji afrodiziak. Pojeli su i čokoladu. … Bojan se ujutru probudio, već je bio uključen TV. Promenio je kanal i pustio svoj omiljeni gradski TV. Išle su reklame. Za vreme reklama Slavica se vratila iz kupatila. “Oprala sam zube tvojom četkicom, da li je to u redu?“ “U redu je.“ Nastavljen je Jutarnji program i u njemu prilog od juče. “Mislim da je bolje sa tangama nego bez njih“, rekla je Slavica u jednom trenutku, odgledali su ceo prilog bez ijedne izgovorene reči. “Zašto mi nisi rekla da si bila u anketi?“ “Razmišljala sam o onome što nam se upravo desilo. Znaš i sam kako smo prošli, prošli put.“ “Znači, ti misliš da je bolje sa tangama?”, reče, “A ja mislim da je bolje bez njih“ sve iz njenih ruku ispade, njemu ispade daljinski, ali ko će znati da li bi to nekom zapalo za oko? Strastvena ljubav se desila!

82


___________________________________________________________________________________

Marina Milosavljević

LJUBAV — VLASTITI HRAM PRONAĐENE DUŠE

S

unce dolazi sa nezaustavljivim željama

koje stvaraju bol iluzije za nečim

propuštenim, koje ne ispušta misao u svakodnevnom životnom ritmu.

Očara trenutak, slomi ti ego, postaneš žrtve njegova, u pogledu nasmejanih očiju u kojima kreče slobodan stih tvoje raštimovane poezije ljubavi. Ograničava te razum, suzbija vreme metodika ljubavi, postaje svakodnevna rutina misli u koje veruješ, a ne smeš, jer ne vode ničemu. Ta nosivost tereta u tebi breme ti je teško. Smeješ se svojim banalnim glupostima, a slabosti su ti najveće, baš iz tvog vlastitog hrama duše, hraniš se njima, a ipak bi da ih se kloinš, da možeš. Sve radiš prirodno koliko i pogrešno, a opet se ne zaustavljaš, niti se menjaš. Na pamet ti ne pada da se pitaš dokle tako, čemu vodi nepouzdani most kroz koji prolaziš. Praktika labilnosti vremena ti razjeda poslušnost uma. Improvizuješ sreću, veruješ u nju, zaboravlja bitnu činjenicu, svetost ljubav je frekvencija izmešanih pobuda u želji kojom se hrane dva tela. Haos ne pravi red, već raspored vremena koje ne trpi čekanja. Umetnost

i umešnost, osvete se za

propuštenim prilikama, ne trpe kajanje, niti daju izbor, izbor ti je trenutak koji dopuštaš sebi ili gubiš. Hrabar si ako kao lahor lagani razliješ nežnosti u ljubavi koja stvara pobunu u tvoje samozadovoljstvo

pod kojim ne iščezne nakon dodira noći pretočene u dane, već

ispruženom rukom stvara dodatne mogućnosti primljenog anestetika

koji te lovi u

svoju mrežu,a ti, praviš se da ne primećuješ, dok svesno postaješ ulov trenutka nezaustavljivih želja.

83


___________________________________________________________________________________

Споменка Денда Хамовић БЉЕСАК

А

прилско предвечерје њежно љуби пупољке разбехаралих грана трешања и слика сјенкама на каменим плочама дјелиће мурала. Тихим замишљеним кораком идем на скровито мјесто на обали, у моју оазу за снове и писање, у мир мисли и одлука које ми ноћ, камен и Неретва освијетле. Спуштам се низ камену низбрдицу коју су благе зиме, јужни вјетрови и љетне врелине извајале. Мирис првих љубичица осваја, извирују из парчића траве која буја између пукотина камена. Пажљиво газим да не повриједим љубичице. Радујем се самовању у загрљају звијезда уз пјесму Неретве. На прилазу мом скровитом мјесту на обали застанем. Непознати човјек сједи на камену ‒ на мом камену. Гледам га. Колико је трајао поглед не знам. Устаје и прилази ми ‒ благ, насмијешен и ћути. Сударише нам се погледи. Сударише нам се свјетови. Дрхтим. Муња у моју тишину бљесну, разби ми замишљене мисли. Грло ми је суво. ‒ Здраво.‒ тихим гласом успјех рећи благом осмјеху и звјезданим очима. Стисак руке снажан и топао не попушта. Не бјежим. Не бојим се. ‒ Сједите да разговарамо, молим вас. ‒ Гледа ме дуго, топло се осмјехујући. Искре из тамних очију пале ми грло а руке дрхте. Мисао је застала збуњена. Омађијана сам! Бехар мирише радосно. Југунаста Неретва ноћ озелени. Очи у очи ‒ на моје лице залуташе топли дланови. Буде ми немире срца и пути. Тонем у наранџасту дугу која небо и земљу спаја. Бљешти априлска ноћ. ‒ Знам све о теби.Чекао сам те.‒ тамне очи ме пију. ‒ О мени ни ја не знам све.‒ испуцалим гласом говорим истину која ми задрхта у срцу. Умири се, умири руке, умири њедра, вришти глас у мени док очи угљене траже дубине моје а руке грабљиве милују немире. У непознатим очима, у снажним рукама моја тишина дише. Препуштам се бујици, нека ме носи! ‒ Дођи. ‒ куда не знам, али идем. Идем до краја бескраја у све поноре блиставих немира. Идем до сјаја звијезда ‒ до вјечног сјећања. У сплету наших додира спознах себе склупчану у дну душе. Неретва у нама се мешкољи и хучи, блиста у свим дугиним бојама. Тече и плави нас дрхтава ријека док ласте жеље лете на исток, а руке у једро душе утискују вјечну симфонију сјећања. Љубав као удар грома постоји ‒ желим да ово блаженство никада не престане а знам да не смије трајати. Опчињена сам златом у очима, сунцем у осмијеху, врелином јужњачке крви, разграналим рукама и мојом жељом; ја ледена ‒ кажу! Нисам! ‒ Остани са мном.‒ тамне очи урањају у моје. ‒ Не могу. Опрости. Наше вријеме је закаснило . ‒ Суза из тамног ока моју сузу прати вјековима. Спознах да љубав постоји. Упознах је у процјепу времена. Да ли увијек боли…?! Да ли увијек боли…?!

84


___________________________________________________________________________________

Martin Bežinarević Jedna šetnja

G

ledam u svoja stopala, misleći –Da li hodam pravilno, da li izgledam kao klovn? Da li se znojim previše, a moj dlanovi? Da li se moj dlan znoji ili njen? Da li joj to smeta? Podigao sam pogleda ka njoj. Najlepše plave oci na sveti. Jedan pogled na njih može da te prebaci u najdublje dubine okeana i uzdigne do najviših oblaka. Jedan pogled od njih te parališe I istopi srce koje su nadahnule da živi. Samo bi gledala u mene osmehnuta. Zamalo da ostanem bez daha zbog njene mirisne kose. Svetle, dugačke, sa najlepšim kovrdžicama na svetu. Ceo svet je stao. Jedino, sam nju video, i taj moment mi je trajao kao čitava decenija a opet, prekratko. Nastavili smo šetnju. Oko nas se u vazduhu osećala pokošena trava, mirisi prirode i cveća su nam opijali čula, ali manje nego što smo to radili jedno drugome. Oko staze po kojoj smo setali nizao se drvored, visokih tamnih stabala sa gustim krošnjama. Sa svakog nas je pozdravila po koja ptičica i veverica koja bi se naklonila i ukrala nam po koju kokicu. Poceo je da pada mrak i sunce je polako nestajalo, praveci za sobom prekrasni mozaik boja na nebu, andjeoske prikaze tankih oblaka na crvenkastoj pozadini koji su tiho i mirno, sa velikim blazenstvom, pozdravljali noc. Tihi povetarac je zahladneo atmosferu. Ali nije nam se išlo kuci. Šta više približili smo se jedno drugome još bliže. Mesec se polako uzdigao vučeći za sobom jato zvezda i pokoji mali oblačić da ukrasi podijum. Seli smo na klupu. Otpočeli smo razgovor o najnebitnijim stvarima na svetu. Bilo je dovoljno samo da joj slušam glas. Tih, blag i jednostavno prelep glas, prelepe devojke. Podigao sam pogled ka zvezdama. Za mene do tada nikada sjajnije nisu sijale. Bile su kao andjeli čuvari iznad svih nas, nezno gledajući nadole. Nežno sam joj pružio ruku i pošli smo dalje. Nebo se polako zamračilo i oblaci su se nakupili nad nama. Postalo je hladnije. Skinuo sam svoju

košulju i stavio joj preko ramena, nežno joj prebacio kosu preko. Šetali smo jedino se odmeravajuci pogledaima a opet pričajući previše. Pošli smo ka njenoj kući I pošela je blaga topla kišica koja se pretvorila u pljusak. Počeili smo da se smejemo i da trčimo ka njenoj kući. Ispred kuće sam je polako uhvatio za ruku. Kiša je još uvek lila i bili smo mokri do gole kože. Mogao sam da osetim svaku toplu kap kako se sliva niz moje obraze. Bio sam toliko nervozan da nisam mogao ništa da kažem. -Znaš, ja te zaista…. Zagrcnuo sam se sopstvenim rečima, koja su potekla pravo iz moga istopljenog srca. Prišla mi je i polako me poljubila. Zatvorio sam oči i potpuno se prepustio svemu. Hteo samo da se koncentrišem samo na nju, na njen prelep dodir i prekrasne usne. Kiša je još uvek jako padala preko nas, mokrivši nas i polako se slivajuci niz naša lica. –Znam! Nasmešila se. Posle ovih reci otišla je kući, a ja sam polako krenu svojoj. Osmatrao sam sve oko sebe. Sve je bilo tako tiho i nežno. Bilo je prohladno i tihi povetarac mi je lagano milovao obraze i kosu. Kiša je polako prestajala ali je počelo da seva. Koliko sam se plašio sevanja i grmljavine sve do tog dana. Prvi put sam pogledao ka nebu i shvatio koliko je famtastično kada se ,,bogovi razgneve” i pocnu da bacaju gromove i oluju na nas. Koliko je nebo prekrasno. Svakim bljeskom po crnoj pozadini bi se prostrale strele različitih boja a opet samo jedne. Bila je to bela boja koja bi se polako pretvarala u plavu pa u crnu dok je polako nestajala. Iz nekog razloga sve bi se zadrhtalo, onda zabljesnulo i opet vratilo u normalu, i sve to u samo nekoliko sekundi. Stigao sam kući i legao u krevet. Gledao sam u plafon skoro cele noći. Pamtim dane kada me je bilo strah od oluje da zaspim ili kad mi je bilo prevruće ili pak prehladno. Ili onaj put kada je bila tolika galama za proslavu nove godine… Ali sam na kraju ipak uspevao da zaspim. Ove noći sam mogao sve, osim da zaspim, osim da je izbacim iz glave. Njenu kosu, miris, oči i usne. Plašio sam se da ako zaspim da će sve to nestati i potonuti negde u mom sećanju i da ga se neću setiti opet.

85


___________________________________________________________________________________

Stevan Šarčević Jedna pijana noć Sedimo tako nas dvojica uz flašu vina i prisećamo se starih dana. Obojica smo dve trećine života prevalili, a kako je flaša praznija, priče su neobičnije. U neko vreme Sreten ustade da još vina iz podruma donese. Kad se vratio, sav je zamišljen i odsutan, a ruke mu drhte dok vino naliva. - Ded' u zdravlje Milane! Evo, nešto se jednog davnog leta prisetih i da znaš, kako vreme prolazi, a godine mi sve težim bremenom pleća pritiskaju, taj događaj misli mi sve snažnije opseda i novim nijansama svetlo onog dana ispunjava. - pogledah ga sa čuđenjem, neće valjda pesnik od njega ispasti, a on neuznemiren nastavi. - Svet još beše nevin i uživali smo u poslednjem letu slobode pre polaska u prvi razred. Dani behu vreli i sunce je raskošno sjalo, a svako je jutro nove avanture donosilo. - Uzdahnu duboko. - I dan danas me put nanese prometnom saobraćajnicom što kroz urbano naselje prolazi, ali u vreme o kome govorim, tamo beše carstvo peska, progona, staza i voćnjaka. Deca su odrastala poput divljaka, pa ni mi nismo bili izuzeci. Jutro dana o kome govorim nije najavljivalo ništa izuzetno. Pod budnim Etinim okom, sa bratom odmarširasmo u kupatilo. Potom rasturismo večernje bojište i tako se ratnici i autići vratiše u kutije, a mi se posvetismo doručku. Kad nas je najzad Eta oslobodila, izletesmo u dvorište, gde je Zoran već pocupkivao pred vratima. Utroje otkaskasmo do Željka i krenusmo u jutro prepuno obećanja. - doliva Sreten vino u obe čaše i nastavlja - Sad znam da roditelji ne bi odobravali naša lutanja, ali žene koje su nas čuvale volele su da nas se otarase tokom dana, kako bi mirno poradile svoje poslove. Nama je to odgovaralo i pakt je bio sklopljen. Krenusmo poznatim stazama, sve vrebajući. Uprkos ranim satima sunce je već sjalo kao sveže izribana tepsija, a voćnjaci su mamili letnjim plodovima. Željko beše najjači, Zoran najokretniji, pa ipak neprikosnoveni lider bande bio sam ja. Usput se uspinjasmo na probrana stabla radi gelegonja. Municije nikad previše. Potom nastavismo osmatrajući voćnjake i vinograde. Snaš Tona je bila u bašti, što je značilo da letnje jabuke otpadaju iz jutarnje šeme. Teta Matilka je još spavala, pa se pošteno nagutasmo piski iz njenog dvorišta, a boga mi, i po džepovima nakupismo. Moj brat Vlado ostao je da čuva stražu, pa je izvisio. Kad se danas osvrnem, vidim da je siromah, kao najmanji, večito bio u zasenku nas starijih i verovatno je to uticalo na njegov kasniji životni put - no to nije tema ove ispovesti. Iskreno govoreći, posete komšijskim voćnjacima bile su tek usputna zanimacija. Imali smo svoje tajno mesto, gnezdo gde smo se osećali bezbednima. Skrovište u kome smo bili svoj na svome. Srca nam brže zakucaše kad se pred nama ukazala krošnja divlje kajsije koja je natkrivala naše malo kraljevstvo. Požurismo i prekoračivši rastrulelu žičanu ogradu, zaputismo se ka ruševnoj vinogradarskoj zgradici. Slučajno otkrivena, sa radošću prihvaćena i grozničavo prilagođavana, postala je naše malo sklonište - tajna jazbina u kojoj smo provodili sunčana popodneva. Povadismo zabavnike i stripoteke, te se posvetismo Mandraku, dalekoj planeti i Džimu iz džungle. Ponekad pomislim da smo sami krivi za ono što se nedugo potom desilo. Ne bi li sakrili naše blago, udno zida iskopasmo poveću rupčagu, kao skrovište za svoje blago. Vreme je spokojno promicalo skoro do podneva, kada me stade obuzimati čudni nemir. Ne znam ni sam kako bih to opisao. Stripovi mi najednom nisu bili zanimljivi i imao sam potrebu da izađem na sunce. Društvo je, za razliku od mene, spokojno listalo raskupusane sveščice i poželeh da ih pozovem do obližnje bare gde su se lako hvatali daždevnjaci. Tek što zaustih, tišinu prekide oštri Nanin glas: - A šta ćete u tuđoj kući, vandrokaši? Al' o'ma da ste odatlen izašli da vam ja ne bih ulazila! Nana je bila strah i trepet dečurlije u kraju i svi poskakasmo zverajući unaokolo i nagađajući odakle li se oglasila. Ne videvši je nikako, počeli smo da oklevamo. Tren kasnije začusmo: - Ajte dico kući, kuglofa sam vam spremila. Al' da oma dođete, jerbo nećete ič dobiti. Nisam više siguran šta nas je pokrenulo. Strah od stroge žene, želja da probamo slatkiš ili tek pomisao da ćemo proći nekažnjeni. Smesta krenusmo i nadalje pokušavajući da otkrijemo odakle joj glas dopire. Nana je bila moja baka, krupna žena koja je dedinu mesaru na svojim plećima iznela. Ne želeći da iskusimo njene grdnje, a željni kuglofa, zaiždismo kući i zatekosmo Etu gde spušta telefonsku slušalicu. - Gde je Nana, gde je Nana – zagalamismo, na šta nas ona neobičnim pogledom obuhvati. - Nana? Deco, deco, Nana je otputovala, jedno vreme je nećete viđati. - reče nam tiho. - Ali kuglof!? Gde je kuglof? - galama nije prestajala. - Vas dvojica uđite u kuću, napraviće vama Eta neki kolač, a vi 'ajte kućama. - obrati se najzad Željku i Zoranu.

86


___________________________________________________________________________________

Zalud smo se raspitivali. O Nani više nije govorila. Tata i Mama se vratiše predveče, ali i oni potvrdiše da je Nana otputovala. Bilo je lako to prihvatiti. Kad idućeg jutra do svoga skrovišta stigosmo, imali smo šta videti: krov i južni zid bejahu srušeni. Teške grede i starinske cigle velikog formata prekrili su naše blago. Gomile šuta bile su ogromne i preteške, pa odustasmo od spasavanja Zagora i Teksa. - tu Sreten zastade, pa ponovo doli čaše. Zatim dugim gutljajem iskapi čašu, a pogled mu odluta. Tišina postade preteška, pa se najzad oglasi: - E da, Nanu nikad više nismo videli. - Hoćeš da kažeš... - Ne stigoh da završim, jer me Sreten mrkim pogledom prostreli. - Misliš da smo uobražavali? Sva četvorica smo jasno čuli njen glas. I znaš šta, siguran sam da je zid pao nedugo pošto smo izašli iz građevine. Pao je tačno tamo gde smo prethodno sedeli. - Čekaj jesam li ja to dobro shvatio. Nana je bila mrtva kada ste je čuli? - izgovorih brzo da me ne bi opet pogrešno razumeo. - Da – reče tiho – ko zna odakle se vratila da sačuva živote svojih unučića. Zatim iskapi čašu do dna i suze mu ovlažiše oči.

Lazar Uskoković Poslednja pesma Zamišljam kraj nekog mog filma. Filma u kojem sam ja scenarista, režiser i glavni glumac. Zamišljam scenu gde mali Twingo stoji parkiran na nekom vidikovcu iznad mog grada, u njemu ja, glavna faca, čovek oko koga se vrti sve i ona. Zamišljam kako sedimo tako u tom starom Tvingu, čekamo da vidimo prve jutarnje zrake sunca, zamišljeni, zabrinuti, nesigurni u zajedničku budućnost. Ona se pretvara da je sve ok, da se ništa nije promenilo, da je to bio samo mali nesporazum i da će razgovor sve rešiti. Njemu je svejedno, dosta toga je preživeo i osetio na svojoj koži da bi se i o takvim stvarima brinuo. Sede tako već petnaestak minuta, ne progovarajući ni reč. Odjednom, on, odnosno ja, počinje da viče, da je psuje, da udara šakama po volanu i napokon se smiruje. Ona se ne pomera, gleda ga i počinje da plače. Sve je u tom trenutku jasno, zna da više između njih neće biti ničega i čini joj se da odjednom nema više onog kamena, koji je stajo tu na sred njenih grudi prethodnih par dana. Počinje da se osmehuje, konačno je slobodna. Konačno će moći da nadoknadi prethodnih pet godina svog života, protraćenih na sada već nebitnom čoveku. Ona izlazi iz kola, on ostaje unutra, paleći poslednji džoint. Oseća kako se poznati miris širi njegovim plućima i na trenutak je ponovo sve savršeno. Priseća se kad su se prvi put videli. Sat vremena pre, imao je seks sa koleginicom sa posla, pravi drugarski/prijateljski seks. Popio je par piva i pošao da se vidi sa drugarima. Sa njima je stajala ona, neki od njih nas je upoznao, reče da se zove Tamara. Iz nekog razloga, odlučila je da prošeta sa nama. U početku smo svi tu bili skupa, pričali o svemu i svačemu, ja pripit i još uvek pod utiskom seksa, nisam zatvarao usta. Njoj je to bilo zabavno. Posle nekog vremena, ja i ona smo se izdvojili iz grupe, ostali su otišli daleko ispred nas, mi smo zaostajali, smejali se nekom njenom sujeverju i nekoj mojoj priči iz srednje škole. Ubrzo je došlo vreme da se rastajemo, ona je rekla da joj je bilo drago što smo se upoznali i da je uživala u mojim pričama, ja sam ćutao, konačno je prošlo bilo dejstvo testosterona i alkohola. Rekoh, više u šali, da bi mogli ponovo da se vidimo, ali da ne budu ovi ''papci'' sa nama. Ona rado pristade i ukuca svoj broj u moj telefon. Posle te večeri nastavio sam po starom. Posao, izlazak sa drugarima, trava, pivo, PES i povremeni seks sa koleginicom. Nakon mesec dana, a možda i više jedan od drugara pomenu kako se video sa Tamarom i kako je ona pitala za mene. Tad se setih telefona i istog trenutka je pozvah da se vidimo. Dogovorili smo se da se nađemo ispred gimnazije. Izgledala je savršeno. Šetali smo, pričali o omiljenim filmovima, serijama, muzici... ispalo je da se ne slažemo samo u tome ko za koga navija. Ona je volela Partizan, ja Zvezdu. To veče smo završili na obali reke. Sedeli smo na nekom kamenu, slušali Nika Kejva sa mog telefona i dalje pričali. Čini mi se da čitavog svog života nisam pričao kao te večeri. Ponudio sam se da je odvezem kući.

87


___________________________________________________________________________________ Rekla je da bi više volela da prošeta sama, pošto ne živi daleko. Rekao sam joj ok. Sutradan, kad sam se probudio, čekala me je poruka od nje. Pitala me da li želim ponovo da se vidimo, odgovorio sam joj da. Tako je počela naša priča... Ona je bila sve što ja nisam. Bila je druželjubiva, vesela, volela je da pomaže ljudima, uvek u pokretu... Ja sam, ukratko, bio i ostao mizantrop. Njoj to nije smetalo, bila je uz mene kad god mi je trebala i na tome sam joj bio zahvalan. Vrlo mali broj ljudi je znao da se ja i ona zabavljamo. Ja nisam voleo da izlazim u grad, ona je bila ok s tim. Uglavno smo šetali ulicama i završavali u stanu, nekad kod mene, mnogo više kod nje. Ona je rekla njenom ocu za nas, ja mojima nisam za nju. Posle nekog vremena to je počelo, s pravom, da joj smeta, htela je da nas ljudi vide zajedno. Mene je zadovoljavalo to što za nas znaju mojih nekoliko drugova i niko više. Ona je htela brak i decu, ja nisam. Ona se nadala ću se predomisliti u jednom trenutku. Ja sam znao da neću. Nikad se mi nismo nešto posebno svađali, bilo je čarki, nepričanja po dva, tri dana, ali ništa ozbiljno. Onda je samo jednog dana došla i rekla kako joj se čini da naša veza ne vodi nikud, kako ona ima zacrtane ciljeve i želje, koje ja očigledno ne delim sa njom. Želela je da živimo zajedno, potom brak i na kraju decu. Ja nisam želeo ništa od toga, ni sa njom ni sa bilom kojom drugom. Ona je to konačno shvatila posle skoro tri godine naše veze. Rekla je da mora da razmisli i otišla. Ja sam ostao i razmišljao zar je moguće da sam s nekim bio tri godine. Javila se posle par dana, pitala da se nisam predomislio, ja sam rekao da nisam. Spustila je slušalicu. Posle toga me je zvala njena najbolja drugarica, koja mi je nabijala na nos moju neozbiljnost i nesposobnost da se vežem. Prekinuo sam joj vezu. Još uvek sam razmišljao o prethodne tri godine, razmišljao sam o tome kako mi je, po prvi put u životu, vreme brzo teklo i kako Tamara verovatno najveći '' krivac'' za to. Otišao sam kod nje, rekao sam joj da u tom trenutku ne mogu zamisliti sebe bez nje i ako može da pričeka još malo, da sam spreman da se uozbiljim. Pustila me je u svoj stan. Tako dođosmo i do sadašnjice, prošlo je više od pet godina od kako smo se prvi put držali za ruke, sedeli na kamenu pored reke i pričali o omiljenim serijama. Došla je kod mene i rekla mi kako ima nešto važno da kaže, rekla je kako joj kasni više od dvadeset dana. Oko mene se sve smračilo, počeo sam da vičem, psujem, bacam stvari oko sebe i u jednom trenutku krenuo ka njoj sa stisnutom pesnicom. Posle toga se više ničega ne sećam. Kada sam došao sebi, Tamare nije bilo tu, telefon mi je neprestano zvonio, a ja sam još uvek drhtao. Zvala me je majka da pita mogu li i ona ćale da navrate za nekoliko sati. Rekao sam im da mogu i izašao iz stana. Pokušavao sam da dobijem Tamaru, nije mi se javljala. Tražio sam je svuda, niko nije znao gde je ili nisu hteli da mi kažu. Javila mi se posle par dana i samo rekla da nije trudna. Znao sam da sada neće moći preći preko svega što sam rekao, znao sam da ćemo uskoro voditi razgovor koji će završiti rastankom i znao sam da je tako možda najbolje, naročito za nju. Sreli smo se posle desetak dana, rekla ja da još uvek oseća nešto prema meni, ali da više ne može da trpi moje ispade i da želi da napravimo malu pauzu. Rekao sam joj ok. Pozvala me je posle dva meseca, pitala da se vidimo, da popričamo. Otišli smo na vidikovac iznad grada. Neko vreme smo samo sedeli i slušali muziku, onda mi je rekla da je upoznala nekog, nekog ko je učinio da se ponovo oseća voljenom i da je spavala sa njim. Tada je shvatila da je napravila grešku i da želi ipak da pokuša ponovo sa mnom. Pričala je i dalje, a ja sam se isključio, gledao ispred sebe i čekao da jebeno sunce konačno izađe... I dok je on sedeo u kolima i povlačio poslednji dim džointa, a ona se vratila i zatražila da je odvede kući, na radiju se zavrtela Last song od Clogs-a. On se samo gorko nasmejao i upalio auto. Nad gradom je počelo da se izdiže sunce...

88


Момчило Јањичић Момос

-

СРЕДЊОШКОЛЦИ

___________________________________________________________________________________ Момир је био средњошколац кад се први пут нашао у вртлогу живота, кад га бујица понела, у непознате, неистражене дубине а његов крхки брод среће насукао и душа сломила болујући месецима. А све је почело да не може бити боље... Летњи распуст проводио је на реци. Од раног јутра био је поред воде, сам или са друговима, пецао и купао се. Волео је и да се осами, у тишини да чита или посматра облаке, који су ненајављени долазили и одлазили попут његових жеља. Понекад је свирао гитару. У сред честара пронашао је гладак камен на коме је лешкарио, слушао птице и шапутање таласа, а акорди сетног Де мола разливали су се обалом. Једног преподнева пожурио је бициклом на омиљено место, али се непријатно изненадио јер је било заузето. На његовом камену лежала је девојка, а младић, његов вршњак, стајао је поред ње тресући се од смеха. Срце му се стегло. Његову тајну открили су незнанци. Љутито је бацио бицикл и легао у траву. Зачуо је препирку. Огњене, понекад претерујеш са лудирањем – укорила је девојка младића. Драга, сестро, зар ти смета моја срећа? Не, само желим да уживам на овом тајанственом месту, да слушам птице, реку... Нећеш дуго, мало пре је стигао један момак, бесан је, изгледа да смо му заузели место – показао је у његовом правцу. Нагло је устала тражећи придошлицу који у једном скоку дохвати бицикл и јурну кроз жбуње, али га једна грана душмански распали посред лица да јаукну и паде уназад. Обоје потрчаше да помогну. Били су то Огњен, његов вршњак, и сестра близнакиња Јасна, баба Шанини унуци из Новог Сада. Јеси ли разбио главу? Да видим – додирнула га меким нежним

рукама. Ништа ми није...добро сам – муцао је од стида. Мало си огребан – испитивала је крупним бадемастим очима по лицу. Смогао је снаге да устане и представи се као да ништа није било. Значи, и ти си на распусту? – била је веселија. – А ми тражили неко мирно место за одмор. Јеси ли и ти пошао овамо? Није важно... Придружи нам се, вероватно волиш овај камен – читао му је Огњен мисли. Тако су се упознали. И брат и сестра били су драги и помало необични. Он је био филозоф, рођени мудрац, најређа врста људи, а она песник, говорила је, мислила и живела у стиховима. Још је била лепотица, пример савршене лепоте духа и тела. А говорила је очима. Имао је осећај да је погледом својих умних бистрих очију могла пронићи у све што је хтела. Почео је да је обожава од првог дана, а она му је признала да воли његову гитару, сетне песме и на крају њега. Замолила је да гитару стално носи и да јој свира и пева. Било је то велико пријатељство и велика љубав, а кад у срцима процвета љубав, она трепере и пламте, а у њима се настани вечно пролеће. И Момир се променио.Ни трага од оног тихог, повученог младића. Постао је чио и лак као птица, чинило му се да би могао да лети. Лако је одговарао на њена чаврљања и најтежа питања о којим је до сада ћутао. Кажеш одгајила те бака, причај ми о њој – била је радознала. Да, мамина мајка, научила ме мудрости живота. Накалемила на младу, дечју душу ведрину и оптимизам, веру у Бога и људе и у снагу добра...

89


___________________________________________________________________________________

Момчило Јањичић Момос

-

СРЕДЊОШКОЛЦИ

А, мајку ниси запамтио, причај ми шта си сазнао о њој – замишљено је гледала низ реку. Као бебу носила ме свуда. Није се одвајала од бебе, као да се бојала да ће је неко украсти. У нарамку носила ме у њиву, у цркву, и у шуму док је брала гљиве и шумске јагоде... Својој беби је певала и причала приче, вероватно сама измишљала и причала и певала... Никада дани нису били лепши, небо модрије, сунце веселије.

више није изронио. Леш нису нашли, однела га река, вероватно у море...Јасна нема, скрхана, утучена... Данима туга, бол, сузе... Расташе се невесели, очи изгубиле сјај, у њима само туга и бол... Више никад није дошла, а чекао је, надао се. Онда је схватио да животу не припадају само срећа и радост, него и туга, бол, патња и несрећа, у животу иду руку под руку, независно од нас, и добро и зло.

Била је средина августа. Договорили су се да сутра пливају до великог спруда и дан проведу тамо, али није отишао. Отац га је пробудио пре зоре да иду по сено. Док су превртали и скупљали сено, небом су се ројили тамни облаци, а у његовој глави тмурне мисли. Душа је чезнула за њима... Док су са пуним приколицама бежали испред олујних облака, из даљине се огласи звоно са сеоске цркве. Изгледа неко умро – прекиде тишину тетка. Сигурно је Јефа, она је тешко болесна, а и најстарија је у селу, њена реда – размишљала је наглас баба Ана, која се прикључила да помогне комшијски. На уласку у село пољар Врља као да је био очевидац истресе као из рукава. Утопио се Шанин унук, дечко из града... Момир слети низ конопац и потрча. Никог није питао, а сазнао је све. Огњен заронио и

90


___________________________________________________________________________________

Ladislav Babić Na odlasku Pogreb je bio netipičan - tek nekoliko za života najbližih osoba ispunjavajući pokojnikovu želju. Prepoznavao sam sve prisutne, izuzev osobe čije lice kao da je izbjegavalo fokusirati se, te ne bijah siguran jeli to mlađi sin sa kojim nije imao sređene odnose. Onaj stariji, kao i bratić iz inostranstva sa nevjenčanom ženom bijahu tu, i to je uglavnom bilo sve. Škrt sprovod, poput škrtog mu života koji, eto, završava pridruživši se majci jer oca nije ni poznavao. I dok je stariji držao nekoliko prigodnih riječi, uobičajenih za takve prilike, razmišljao sam koliko li su oni uopće poznavali osobu koju ispraćaju na putovanje bez povratne karte. Poznaje li uopće bilo tko bilo koga, od kojeg se pokraj sveježe iskopane jame oprašta u ime ostalih s ove strane nevidljive granice života i smrti? Pokojnik bijaše izuzetno inertan tip - za svoga života, dakako – što mogu uvjereno tvrditi poznavajući ga bolje od svih prisutnih. Prilično povučena i nepristupačna osoba o kojoj se ionako znalo malo stvari – uglavnom onih, po svojoj prirodi izloženih oblicima komunikacije s najbližima i malobrojnim prijateljima. Koliko toga, ugniježdeno u njegovu duhu koji prisutne napušta zajedno s tijelom, nikada ne bi moglo poslužiti za hipotetsku biografiju osobe čijoj sahrani prisustvujem? O odnosu sa ženama, čemu bi svjedočiti mogla tek pokoja, još živa polovica privremih parova (kad bi joj i palo na pamet), ni najbliži njegovi ne mogu slutiti. A svakoj bivšoj, tek dio mu uma, misli, maštanja, čežnji i djelovanja - kao uostalom i u obrnutom smjeru - bijaše dostupan. Sinovi njegovi, od koji se s jednim godinama nije viđao jer mu je ovaj zamjerao stvari o kojima se baš i nije jasno izražavao pri poslijednjem susretu, prisjetili bi se tek crtica iz odnosa sa odlazećim ocem, ukoliko volja za prisjećanjem nadvlada. Bi li netko i pomišljao kako je redovito, pri samotnim obrocima u osami sobe koju desetljećima nitko nije posjećivao do privremeno tek posjetitelj drag, ritualno želio dobar tek odsutnima – ne samo iz svoje sobe i

svojega života, već i s ovoga svijeta, projicirajući iz sebe u stvarnost privid njihove prisutnosti. Sadržaji svakodnevnih monologa sa odsutnim sinovima i preminulom majkom, nikada neće ugledati svjetlo dana, a njegovo svijesno zaludno zazivanje nje (bijaše ateist i nimalo metafizički tip), s željom da podijeli popola preostalo svoje bitisanje, gasilo se u realnostima svakodnevice i davno prije no je to učinilo tijelo. Dok nije shvatio – a umom bijaše podjednako trom kao i tijelom – da postaje jeftinom farsom, razgovarao bi s Neznanom s kojom je žudio dijeliti samoću sobe i života, uz ono ljubavi i duha koji je svakodnevno kopnio, stanjujući se poput snijega na proljetnom suncu. Tko bi ma i pretpostavljao što je razmišljao čitajući knjigu, gledajući film ili samo šutke zureći kroz prozor dok krupne pahulje snijega zameću tragove onih koji su tek tren prije bili njegovi gosti. Kome bi mogao pasti na pamet tijek njegovih premišljanja uz kićenje blagdanske jelove grančice, tko li bi uspio predočiti slike prolazeće glavom pri sjeckanju luka za neko od jednostavnih jela koje je spravljao? Imao je hrpicu internetskih poznanstava, prijateljstava - smiju li se tako zvati - s ljudima koje je tek preko majlova i fotografija poznavao. Uglavnom svjetonazorskih i političkih istomišljenika koji nisu strahovali javno iznositi stavove i poglede na jad i bijedu u koje je društvo zapalo nakon poslijednjeg rata. Kolika li tek njima enigma bijaše, kad i rođena djeca tek površno poznavahu intimu, za života zakopana u sivu moždanu masu, a sada rasplinjavajuću s ostacima energije koja napušta njegovo hladno truplo. Kad prestane odgovarati na majlove dolazeće na još živu elektronsku adresu, hoće li virtualni znanci i prijatelji shvatiti da je zauvijek iščezao, ne samo iz njihovih elektronskih života? Sinovi bi ih moguće obavijestili, mada mlađi i kad bi poželio to ne bi mogao, ne poznavajući ni realniji a kamoli ovaj virtuelni oblik očeva života, dok stariji možda i učini, ako se uopće sjeti bilo što poduzeti.

91


___________________________________________________________________________________ Racionalno se uvijek trudio u sebi održati ravnotežni odnos spram djece – svako sa drugom ženom – skanjujući se priznati da mu je stariji ipak draži; naprosto uslijed učestalih kontakata koje je s njim još od njegova djetinjstva imao. Pokušavao je i s drugim uspostaviti odnose ljubavi i prijateljstva njegovane s njegovim polubratom, ali se to razbijalio već od rastave s majkom, uvijek spremnom za svađu prilikom njegovih posjeta. Dok je to još činio. Za vrijeme njihova studija, pomagao ih je podjednako, u skladu sa ograničenim materijalnim i osobnim sposobnostima – rekoh već da bijaše živa inkarnacija svemirske inercije u ljudskom obličju – produljivši to i nakon diplomiranja, u periodu dugogodišnje nezaposlenosti u političkoj, socijalnoj i ekonomskoj ruini čiji državljani bijahu. Što li je osjećao šaljući im mjesečno neki sitniji iznos, da se nađe, vječno odlazi u prostore svijeta na koji se otputio. Znaju li koliko je žudio da ostanu o dobrim odnosima, da izbjegnu zlu krv među sobom za koju ni ne bijaše razloga? Dok je sa starijim uspostavio prije prijateljski negoli očinski odnos, imajući slične interese, stavove i svjetonazore, čitajući iste knjige, zajedno uživajući u istim filmovima, dotle je mlađi i kad se s njim još pokušavao zbližiti, odbijao te pokušaje. Njegova vjera, pojačano usađivana od majke nakon raskida veze (osveta ocu ateistu?), koju je kasnije - koliko mu bijaše poznato iz pričanja svog starijeg - znao dovoditi u sumnju, ograničavala ga je u raspravljanju s njome nespojivih intelektualnih zamisli, čitanja poklanjanih knjiga ili suvislog razgovora o pojedinim temama. Dok su još razgovarali. Kažem, nekako mi maglovita bijaše slika jednog od prisutnih; ne bijah siguran jeli to mlađi (kojega je polubrat zacijelo obavijestio o očevoj smrti) odlučio makar zauvijek ispratiti oca iz svog života, u kojem već odavno nije imao nikakvog mjesta. Za života, pokojnik je uvijek preispitivao svoj odnos spram majke i djece, a ne toliko prema bivšim ženama. Vjerujem kako se osjećao kriv prema njima, toliko kriv da je znao kako nikada krivdu neće javno ispovijedati, niti priznati što mu mori savjest. Mislim da je u osnovi bio gad, iako se neuspješno trudio biti boljim negoli mu je uspijevalo. Uostalom, uvjeren u intelektualnu nadmoć nad većinom ljudi, nije se smatrao psihotičnom osobom kojoj treba pomoć psihijatra, a kako bijaše bezbožnik

- niti ispovjed svećeniku nije dolazila u obzir. Daklem bi jedino priznanje pogođenima njegovim djelovanjem dolazilo u obzir, čega se silno bojao da ne pokvari odnose međusobnog, kakvog takvog povjerenja. Pa će tako krivdu, kao i poneku pravdu koju je možda učinio za života, zauvijek ponijeti kao poputbinu skrivenu od malobrojnog skupa ispratitelja. Činjenica da oca nije poznavao nimalo ga nije smetala, pa je – znam zasigurno - odbio objelodanjenje njegova identiteta u zrelijim godinama (pisma majci koja nije čitao prepustio je u naslijeđe djeci, ne zakinuvši ih zauvijek za spoznaju djedova identiteta, požele li). Da očuva svoj psihički mir, koji bi okolnosti odavno van njegova dosega zasigurno narušile. Nije ga ni volio ni mrzio, jer ga nije niti poznavao – bijaše mu posve irelevantan - a često je odnos mlađeg sina prema sebi pokušavao shvatiti u tom kontekstu. Kako ovaj bijaše iz vanbračne veze, to je toliki utjecalo na pokojnikovu majku da ga nikada nije poželjela vidjeti. Svijesni ste da je to za oboje, oca i sina – teško je reći za koga više – bio udarac koji je među inima utjecao na uzajamne odnose. Dali je tako teško shvatljiv uzaludni očev pokušaj zbližavanja bake sa unukom, ne mogu razumjeti; uostalom i taj neuspjeh dio je tereta koji odnosi sa sobom. Bolju majku teško je moguće zamisliti, žrtvovala se za njega i kad se ptići odavno izbacuju iz gnijezda, no do kraja života – njenog i svojega opterećivao ga je njen odnos prema unuku. A onaj stariji bijaše ljubimac, majčin i njegov stjecajem sasvim drukčijih okolnosti. Pokojnik nikada nije završio prirodne znanosti, no vrlo veliki dio života – sve dok mu se psihički nije zgadilo upražnjavanje interesa iz doba mladosti – kao nadobudni „samostalni mislilac“ bez dovoljno znanja, bavio se tajnama prostranstva u koje seli njegova duša. Svemira. Kakve su misli opsjedale glavu u kojoj je prevrtao formule kojih se još prisjećao sa studija, na primitivan način nastojeći dokučiti još nedokučeno; što je osjećao pišući radove koje mu je stariji potomak prebacivao na internet - vječno zahvalan što njegove budalaštine ispostavlja sudu javnosti – ostat će zauvijek skriveno.

92


___________________________________________________________________________________

Što ga je gonilo pisati pjesme, objelodanjene u zbirkama na nagovor sina-prijatelja, i jeli ih onaj drugi uopće ikada čitao, i za njega bijaše vječna tajna kao i ravnodušnima spram osjećaja i poriva za njihovim poetskim iskazom. Mnogo prekasno shvativši kako je kozmologija preduboka i za najdublje, a kamoli njegov um brčkajući se u plićaku vlastitih sposobnosti, opredijelio se za znanstvenu fantastiku, tu i tamo objavivši poneku nezamjećenu pričicu; sad dali pateći ili ne zbog tih (ne)uspjeha, tko li će - sem njega kojeg više nema - znati? Tako, razmišljajući tijekom sinovljeva opraštanja od preminulog oca, prebirući misli ne samo o njemu već svim pokojnicima svijeta ispraćanim prigodnim riječima najbližih, najdražih, najvoljenijih ili samo prijatelja i znanaca, pitah se – ne samo koliko su oni poznavali odlazećega, već koliko je i on znao o ljudima prisutvujućim ispraćaju, onima koji će u toplini doma ili sa osmrtnica dočuti da je taj i taj, njihov poznanik, prijatelj, znanac iz usputnih razgovora ili samo viđenja, zauvijek napustio tlo po kojem oni još gaze. Rekoh već, pokojnik bijaše više no inertan tip, savršeni arhetip i paradigma kozmičke inercije – vječnost mu je trebala da se odluči, a još više za neku smislenu akciju. Tako je i njegova duša – s namjerom ili ne – odgodila čas odvajanja od hladnog i ukočenog tijela, neprimjećena promatrajući ritual opraštanja i ispraćanja na nepovratni put svega živog, ovaj put posvećen njemu. S poslijednjim mislima o tome koliko se međusobno poznajem sa prisutnima, odlazeći se oprostih zadnji put od hrpice okupljene oko vječnog doma istrošenog tijela. Dok su oproštajne rije��i dragog djeteta zamirale, postajući sve udaljenije i tiše, duša neznanca se, u tišini tisuć puta većoj od nadgrobne, bez žaljena rastala sa ostajućim tijelom i uputila svom novom domu. Obrisi okupljenih stranaca postepeno su iščezavali, kao što ću i ja u njihovim sjećanjima blijediti u godinama koje im još pripadaju.

Sunčica Radulović Torbica NEDIN SVET Snažan tresak kapije i zvuk automobila koji se udaljavao, govorili su Nedi da su roditelji upravo otišli. Odjednom je sve utihnulo u staroj kući od naboja, koju je još veoma davno izgradio Nedin deda u maloj vojvođanskoj varošici, širokih, ravnih ulica sa nizovima stoletnih platana i topola. Ujednačeni otkucaji zidnog sata povremeno su prekidali tišinu a Neda je polako odbrojavala u sebi , kako bi u svom svetu bez zraka , osetila reku vremena. Kretala se po sobi polako ali sigurno, ispitujući pažljivo prostor pred sobom. Uranjale su ruke u dimenziju onoga što je za Nedu bio samo deo njenog bogatog sveta. On se prostirao daleko izvan zidova kuće, iz koje je izlazila obično uz majčinu pratnju i činile su ga neke njene čarobne boje , toplina, beskonačni predeli, kojima teku reke lepote i harmonija. Veštim pokretima je prelazila preko poznate površine stola i pokupila šoljice sa ostacima čaja, sasušene mrve i tanjiriće koje je trenutak zatim spretno oprala. Njeni pokreti bili su potpuno spokojni, kao i izraz na lepom licu devojke, dok je jagodicama pažljivo prelazila preko rubova posuda. Vrativši i poslednji komad na svoje mesto, potraži i napuni bokal vodom i uputi se prema prozoru. Dodirujući obod saksija i guste listove, pažljivo je zalivala cveće.

Činila je to sa izuzetnom preciznošću jer je svojim unutrašnjim očima savršeno mogla da vidi i doživi ne samo konture, već je u potpunosti mogla da oseti gustinu i strukturu somotastih listova prekrivenih finim žilama, njihovu veličinu i oblik. Odškrinu prozor i pusti jutarnju svežinu unutra a zrak sunca oseti na obrazu. Pusti da joj miluje i šeta po licu, kupajući ga svojom toplinom. Podseti je ova svežina pomešana sa mirisom lipe, na jutro iz detinjstva u kome je izjahala sa ocem i posle nesretnog pada počela da svet gleda svojim unutrašnjim očima. Nikada nije tugovala.Pomirljivo je prihvatila svoj stari a novi život i to ne sa osećajem gubitka, već sa starom srčanošću, počela da otkriva bogatstvo i lepotu sveta u njenim najfinijim nijansama. Upoznavala je sve nijanse i boje zvukova, dodira, oblika, mirisa... ali zaronila i u one fine nevidljive čulne dimenzije koje oči gledajuće ne vide. Neda je odlično poznavala kuću i dvorište, svoju ulicu i šumu pored kanala.Svaki šum u kući govorio joj je o prisutnosti i kretanju dragih osoba koje je prepoznavala po koraku i glasu. Neka muzika nestvarno lepa ili zamišljena, vukla je vitku sićušnu, devojku, bademastih očiju zagledanih stalno u neke daljine, prema tavanu na koji nikad nije kročila. Od malena je želela da vidi šta se na njemu skriva ali su je roditelji odvraćali objašnjavajući kako osim starih stvari, gomila prašine, paučine i miševa,

93


Sunčica Radulović Torbica

-

NEDIN SVET

___________________________________________________________________________________ nema ničeg interesantnog. Ipak je ta želja da tamo zaviri uvek čučala u njoj. Polako je prešla hodnik i zakoračila u zeleno dvorište. Topla njuška i veseli lavež dočekaše je ispred vrata. Bio je to Mrki, njen verni ljubimac i zaštitnik, koji je u stopu pratio i bio pouzdan kompas. Satima su šetali i obilazili okolinu. Po njegovom lavežu devojka je znala da li im neko dolazi u susret ili postoji prepreka na putu. Savršeno su osećali jedno drugo i spajali su ih divan osećaj poverenja, oblak sigurnosti i ljubavi. Pomazila ga je po glavi dok je veselo skakutao oko nje. Osećao je Mrki njenu nesigurnost u koraku ponekad i usmeravao je lavežom i telom. Krećući se uz špalir vinove loze u dvorištu, došla je do ostave koja je vodila na tavan. Zakoračila je na klimavo, staro stepenište i Mrki je uznemireno zalajao. Ne obazirući se na njegov lavež kojim kao da pokušava da je spreči, nastavi da se penje, pridržavajući se za drvenu, prašinom prekrivenu ogradu. Mrki je neko vreme zbunjeno posmatrao stepenište kojim se godinama niko nije penjao a zatim skoči i u trenu se nađe pored devojke, koja beše već zakoračila u ogroman, mračan i nepoznat prostor starog tavana. Iako ni sama nije znala šta zapravo traži i šta može da očekuje, ona instiktivno krenu jednom stranom i pusti Mrkija ispred sebe. Dodirivala je stare kutije, paučinom obraslu burad, neke točkove i mnogo nepoznatih predmeta kojima nije znala ni poreklo , ni namenu. Ceo tavan je mirisao na prošlost i tako utonuo u tišinu, privlačio svojom tajanstvenošću. Lepile su se za prste dugogodišnje niti paučine. Neočekivani šum prenu devojku koja je znatiželjno ispitivala svaki predmet. Brzo se sabrala prepoznavši krila neke ptice koja je iznenađeno prhnula krilima. Neda se blago zanese izgubivši ravnotežu ali se brzo uhvati za predmet pred sobom. Taj iznenadni njen pokret proprati neobičan zvuk. Sa čuđenjem je pažljivo počela da ispituje drvo pod rukom a zatim žice, jake i duge. Svaki dodir rađao je novi zvuk, koji je vukao i pozivao na sledeći... Neobičan talas ispuni devojčine grudi dok je slušala zvuke koji su nastajali pod njenim prstima. Ispitivala je i divila se dubini nekih tonova koje su smenjivali neki neobični titraji visina... i tako dok je ne prekide lajanje Mrkija koji je do tada gotovo hipnotisano posmatrao devojku pored harfe. Činilo joj se da je slične

zvuke često čula u toku noći ali je na brojna pitanja, dobijala odgovor da su verovatno u pitanju snovi ili fijuk vetra. Zbunjena i uzbuđena shvatila je da mora natrag ali je sa nestrpljenjem očekivala objašnjenje roditelja. Zašto ona godinama nije znala za postojanje ovog instrumenta? Krenula je natrag a u glavi su još odzvanjali neobični zvuci, koji kao da su od nekud bili poznati. Neoprezan korak prekine joj misao dok je gubeći oslonac i ravnotežu počela da pada a zatim se kotrlja drvenim stepeništem. Velikom brzinom su misli tekle i smenjivale jedna drugu dok nije utonula u neke dubine u kojima se bol ne oseti. Mrkijevo zavijanje iznad nepomičnog tela devojke je odjekivalo dvorištem.... Neobičan bol i pulsiranje u predelu slepoočnica je prvo što je Neda osetila a zatim i toplinu nečije ruke. Shvatila je da leži u krevetu i osetila prisustvo osoba oko sebe. Njen prvi pokret izazvao je majčin jecaj. Još snažniji bol je spreči da ohrabri mamu smeškom. Bivao je sve jači i nosio je talas snažnog pritiska koji je zatim popustio i izazvao neku neobičnu izmaglicu... Izranjale su neobične i zaboravljene senke i mešale sa mrakom... Ponovan bol je naterao da zatvori oči. Užurbano kretanje osoblja, čudne mrlje i pitanja još uvek su je zbunjivali. Saznanje i objašnjenje lekara da je ono što joj se dešava možda trenutna manifestacija ali i početak neke promene, uzbudiše više njenu majku. „Ne brini mama, ja sam svoje svetlo odavno pronašla! Ono što želim da te pitam je poreklo neobičnog instrumenta na tavanu... To su najlepši zvuci koje sam čula i imam veliku želju da ga ponovo imam pod rukom...“ „Možda je čekao upravo tebe“činilo joj se da je čula odgovor ili je to bilo ono što je želela da čuje, a onda je ponovo utonula u san.

94


___________________________________________________________________________________

Nikolina Dinić Drugačija Ispod prividnog nereda koji nam čula stvaraju, nazali se red. Priroda, naime, voli da se skriva. A skrivena harmonija je lepša od otkrivene. Međutim, čovek može samo unutrašnjim očima da vidi i razume prirodu. Šta je individualizovanje? To je kada čovek počinje da biva različit od proseka. Kada nije samo deo celine koja po univerzalnom obrascu stvara iste stvari. A šta je isto? Možda ono za šta svi držimo da je istina? Letos sam našla jednu neobičnu detelinu. Ne sa tri, ni sa četiri lista. Već sa pet. Možda sam tražila baš takvu, drugačiju. Onu koja ne ispunjava želje, već srce prijatnom toplinom, poput prvih sunčevih zraka. Ne moram je zvati pravim imenom. Jedinstvena, Najlepša, Ničija... Takvih je malo. Sigurno se još negde kriju. Ili mi mislimo da su toliko daleko, da verovatno ni ne postoje. A zapravo je sve u nama.

Foto: Nikolina Dinić

95


___________________________________________________________________________________

Marija Ljevnaić Draga, dugo sam razmišljala o tvojoj udaji

D

raga, dugo sam razmišljala o tvojoj udaji. Ta vest me je u prvi mah obradovala, ali nastavak tvog pisma u kojem mi želiš da se i ja što pre udam i podelim sa nekim život, me je naveo na razmišljanja. U početku sam bila pokolebana da odlučim i da se udam. Iz tvog divnog pisma to je zvučalo tako bajno. Tvoja ideja da se budimo zagrljeni je malo uzdrmalo moje žensko srce. Ali sam onda brzo shvatila da ja volim da je ceo krevet moj. Zato odavno ne volim da bilo ko spava pored mene. Setila sam se onog ružnog osećaja kada se prostru po tvom krevetu, oduzmu ćebe, pa se smrzneš u toku noći, teških nogu koju te zgnječe i tada mi je sinulo sve kao bljesak zašto ja ne želim idilu. Šaljem ti svoje misli o ovom pitanju kako bi mogla da sagledaš i onu drugu stranu, možda ti pomogne da doneseš pravilnu odluku. Muškarcu je zapravo teže, znaš. Oni idu u vojsku, rade, on te štiti i čuva porodicu, jer je njena glava. Oni su ustvari sve. A mi se samo porađamo. Devet meseci se deformišemo. Gledamo kako nam telo sve više raste i širi se. Muka nam je. Povraćamo. Stvaraju nam se strije. A on te pita što si tužna? Odeš kod ginekologa na pregled sa punom bešikom i čekaš dva, tri sata. A on te pita što si besna? Povrh svega, zvao ga je kum da ide u kafanu. Izbor tvog imena njenu se ne sviđa. Ne zaboravi on ima pravo da ga izabere iz najmanje dva razloga. Prvo, dete je rođeno njegovoj porodici. Nosiće njegovo prezime. Sećaš se onog tvog pod kojim te je tata čuvao? Ne? Nemoj da brineš nije ništa strašno, ni ti nisi znala majčino, a i niko te od sad to više nikada neće pitati. A drugi razlog zbog kojeg on može da donese tu odluku je jako važan. On je učestvovao u njegovom stvaranju. Dao je spermatozoide, one noći kada je doživeo jako lep orgazam. Sećaš se kako je bio zadihan od tog teškog posla. Bio je toliko umoran od isrpljenja da je odmah zaspao. Tako da nemoj da dovodiš više nikad njegovo pravo u pitanje. Već treba da budeš zahvalna! On te štiti! Uvek. Ne smeš u grad bez njegove zaštite koja ti je neophodna. Kad god izađeš ti se posvađaš, napraviš haos i on mora da uleti da te brani, jer ti ne umeš da sediš, piješ i slušaš muziku. Pošto smo ustanovili da je on tvoj zaštitnik ti moraš da ga zadržiš, jer ne umeš da živiš bez njega. Taj proces zadržavanja ide uglavnom ovako: Čim se probudiš on je gladan. Ali on hoće da jede i posle. Znači, ti na pijac. A pijac ti je blizu, a ne na kraju grada. Kese nisu teške. Čas ćeš to. Neka te to ne brine. Ali ti normalno uvek kasniš sa te pijace. Njemu nije jasno kako ti toliko vremena uvek treba i kako je moguće da se ručak sprema celih sat vremena. Opet nije slan. Njegova majka je uvek sve mogla na vreme i dobro da spremi. Nemoj! Nemoj da se svađaš! Čuti. Njegova majka je zmaj, a ti si čurka. To je zauvek tako. To nije tako strašno. Strašno je što si opet skuvala grašak. Kako se svake dve nedelje setiš da spremiš grašak? A kad ga pitaš šta bi jeo, on ti kaže da nema pojma, ali ne zna što si tako vežana za prokleti grašak, musaku i pasulj. Misliš li na sudove? Nemoj da se brineš, ti češ da ih opereš, a šopret ćeš da oribaš, jer si ga ti zamastila. Ne brini, on brzo ide na posao. E to je tvoje vreme. Sad peri prozore, namesti krevet, usisaj i uključi mašinu. Onda ćeš moći da odgledaš svoju seriju. Ne zaboravi parket. Ali tada zazvoni komšinica. Videla si prašinu. Ne brini obrisaćeš je posle, sreća je sa njom što je nema svaki dan. Komšinica je došla na kafu. Ne budi nekulturna, ugosti je. Ona je u penziji. Ustala je odavno. Ručak je gotov, a njen muž se odavno ništa više ne pita. Ona nakon trideset godina napokon ima vremena za sebe. Ukljući čas mašinu i stavi kafu. Onda ona priča i priča, ti zevaš i vidiš pauka. Kad ona ode, trči da rasprostreš veš. Namesti dnevnu sobu i operi one dve šoljice. Eh, sada sedi i pogledaj seriju. A ne, ne sad su reklame. Taman kad se radnja zahuhta, eto tebi tvoga muža. Umoran, prljav, gladan i besan. Opet kafenišeš i gledaš serije po ceo dan. Nasmeši se! Ne svađaj se! Umoran je! Ceo dan je radio! Ti nisi, nemaš od čega da budeš umorna. On ode da se istušra i napravi haos u kupatilu, ne brini, posle ćeš. Prvo toplu večeru na sto. Daj mu da jede, pa mu isprčaj šta si radilia, ako ti pre toga ne kaže da ga ne daviš. On će sada da gleda fubdal, a ti sredi kupatilo i nezaobilazne sudove.

96


Marija Ljevnaić

- Draga, dugo sam razmišljala o tvojoj udaji

___________________________________________________________________________________

Kad napokon legneš u krevet, on bi seks iz pornića, ali ti to ne umeš. Nešto nisi u elementu. E sad me slušaj ako misliš da spasiš brak. Ćuti! Ne bole tebe zglobovi od pijace i kičma ne boli od usisavanja. Uostalom, i nije to baš tako teško, koliko je njegov posao. Znaš i sama da njegova majka bolje kuva. Kuva već toliko godina, ne brini i ti češ tada znati. Kako si samo glupa i neuviđajna što mu pričaš kako je tebi bilo dosadno sa komšinicom. Misliš li stvarno da je njemu to zanimljivo? Nije ni tebi bilo, a ti njega umornog daviš. Čuti i udovolji mu. Treba da se stidiš sebe i da se kaješ. On je tako dobar i vredan, sposoban i što je najvažnije, voli te. Ti ga znaš, on te razume i voli, samo je umoran da to pokaže. A ti nisi, pa mu pokaži svoju ljubav. Ruku na srce postoji i druga verzija. Možeš i ti da radiš. Ako misliš da je to olakšavajuća okolnost, varaš se. Imaš iste obaveze, samo što još moraš i na posao. A pa da, da tebi dan traje kao i svima, dvadeset i čestri sata. Znam da ti je zasmetalo ono da se vraća prljav. Da, dobro, ima tu i drugih opcija. Može on da bude poslovan čovek. E tu postoji druga muka. Odela uvek, ali uvek moraju da budu čista i ispeglana. Ja stvarno nemam pojam kakvo ti je to glupo pitanje, pa naravno da mora da bude ispeglano na ivicu i naravno da se sako lako pere. A da, da moraš uvek da ga, ali uvek da ga slušaš. Moraš da znaš šta se dešava u sudu, ili banci. Pa šta što si završilia medicinu? Moraš da znaš njegove termine. Kako je moguće da ne znaš šta je pravni akt? Moraš dušo, jer onda koleginica upada sa ,,aferom“. Ona je uvek sređena, nasmejana, pametna i sposobna. Naravno da jeste, jer je ona neudata. Da, da, moraš da imaš frizuru, nokte i da budeš sređena. Ali ne znam kad možeš da odeš kod frizera, a još manje, odakle ti te pare? A da, tu su onda poslovna putovanja. Ne, ne, nemoj da si histerična i da umišljaš gluposti. To su opravdana putovanja. To ti je raj. Umesto da plačeš, uživaj u slobodnom vremenu. Slodobna si! Imaš godišnji odmor. On će da uradi šta će, ako to hoće. Ti to ne znaš ili znaš. U svakom slučaju nemaš obaveze i dobićeš poklon. Ustvari, ja sam zla. Treba da plačeš. Treba da se kidaš. Ona ga uzima tebi. Njega! On je tako zlatan. Najbolji. Apolon. Ali ti ga ne zasužuješ. Ti si nikakva, a ona zna čak i taj pravni akt. Ne, naravno da nećeš ništa da

pitaš. Sedi pored telefona i čekaj da se javi. Ne, ne pozivi ga. Pa da ispada da si glupa i dosadna. Prekidaš ga u važnom poslu. Nisi to trebala da uradiš. Činjenica je i to da si se ugojila, a nisi naučila da kuvaš. Nisi ni zašta sposobna. Kako češ da ga zadržiš? On je divan. Može sve. A ti si obična domaćica. A ona? Kako li ona izgleda? Da on može da bude sa svakom, jer ga žele. Ne, nije naporan i egozentrični skot. Pažljiv je i pun razumevanja kad je još uvek sa tobom. Ali si ti glupa i zato ga upravo gubiš. Nemoj to da dozvoliš. Moraš da ga zadržiš! Da, sredi stan. Skuvaj ono što najviše voli. Da, sećaš se tako je bilo i prošli put kad se vratio sa puta i ona ga nije uzela kad si sve tako uradila. Sredila si se, slušala ga i on je ostao tu. Dobro ništa od seksa, ali je bio umoran od puta, a poklon nije stigao da kupi zbog obaveza. Želeo je, ali nije stigao. Ali znaš i sama koliko su ti sastanci dosadni i naporni. Niste pričali šta si radila, jer tu nema šta da se kaže zanimljivo. Nemoj time da ga daviš, biće mu dosadno. Uostalom to i nije bitno. Važno je da je on tu i da je sve uredu. Da, tako uradi. Zadržaćeš ga draga, naš je! Misliš da je bolje ako on ne radi? Nije, imaš sve to isto samo još moraš da znaš njegove pajtose. Biće razdražljiv svaki put kad padne na kladionici, a tim Mančester Sitija za tebe je sve. Kad dođeš kući, ispitivanje kreće. Nisi ti tamo radila, nego ko je od muškaraca sa tobom u kancelariji. Moraš da žuriš kući, da se naše zlato sposobno ne bi iznerviralo. Ali nemoj ni prerano nenajavljena da stigneš, jer ima i mladih komšinica koje piju kafu. Nije, dušo. Nisu oni bezosećajni. Da, voli on tebe, ali na svoj muški način. Znaš da smo čitale o tome u svim časopisima, kako se muškarci teže otvaraju i ne umeju da pokažu osećanja. Sećaš se, tamo su bile razne rublike koje te uče kako da ga osvojiš i kako da ga zadržiš. Pa šta što je tvojoj drugarici rođendan, ona ga ionako mrzi. Ne zaboravi nikada, on te voli. Samo što vi pričate različitim jezicima. Njega ne zanimaju cipele. Ali voli da se okrene za svakom suknjom u dobrim cpelama. Pa jeste šmika skupa, ali mu se digne kada vidi nafrakanu ženturaču. Nemoguće da su toliko loši? Ja preterujem? Nadam se draga. Nadam se i zbog tebe i zbog sebe. Nadam se da češ mi dati još jednu verziju koja me možda natera da promenim mišljenje.

97


___________________________________________________________________________________

Marijan Falica Pogled iz suterena

Z

aposlio sam se krajem travnja u nekoj firmi koja je proizvodila svijeće. Bio je četvrtak, dan prije praznika rada. Dobio sam novce za taj tjedan i dodatno za prijevoz za naredni mjesec. Nisam namjeravao ganjati karijeru lijevajući vosak u kalupe, plan je bio izdržati barem mjesec dana. Nisam niti želio taj posao ali morao sam platiti

režije. Taj dan sve mi se nakupilo. Dizanje u pet sati, putovanje do posla, crnčenje cijeli dan i povratak doma. Mrtav umoran, bio sam sposoban samo iskapiti pivu i srušiti se u krevet. Bez novaca, bez volje, bez budućnosti. Uza sve to, pročitao sam prije par dana Hankovu biografiju, što me je toliko potreslo da sam ionako cijeli tjedan bio nadrkan. Zašto ljudi imaju potrebu popljuvati nekoga? Da bi se uzdigli? Gledao sam omiljenog pisca u drugčijem svjetlu i razmišljao o svom životu. Ma, jebiga! Što zna to piskaralo!? Lako je napisati biografiju o mrtvom čovjeku. Zašto ne pustiš da njegove riječi govore o njemu? Koji kurac se petljaš u nečiji život!? Jedino rješenje bilo je dokopati se još Hankovih priča i pjesama i sve to dobro zaliti viskijem kako bih isprao gorak okus njegove „biografije“. Uzeo sam novce koje sam zaradio za tjedan dana na poslu i te dodatne novce za prijevoz i kupio viski, pivu i nekoliko Hankovih knjiga. Sutra je petak, neradni dan, praznik rada, pa zašto ga ne proslaviti? Odlučio sam dati otkaz. Još bolje, nestati. Pokupio sam pare i zaboravio na svijeće. Imao sam novce, imao sam cugu, imao sam knjige. To je bilo to! Jack-pot, dobitak na lotu, smisao života. Nitko mi nije trebao da bi bio zadovoljan. Nisam imao potrebu podijeliti to sa nekim i upravo to, taj osjećaj zadovoljstva samim sobom bio je bolji od sexa. Kad znaš da ti nitko drugi ne treba. Kad ne trebaš potvrdu od drugih da se dobro osjećaš. Kad nemaš potrebu glumiti debila i vikati na sav glas: Gledajte kako je meni super! Gledajte kako sam ja super! – Upravo to je bio smisao života. Osjećaj je bio bolji od svršavanja po sisatim studenticama. Samo sebi sam odgovarao, a sebe sam mogao sjebati u svakom trenutku i bez da me netko maltretira. Zaboravio sam na biografiju, Hank je bio Bog. Bio sam glup što sam imalo sumnjao u njega. Piva je tekla, Hankove rečenice su se nizale. Psalmi, evanđelja, cijela biblija po Hanku. To je bio čovjek! Svoj do kraja. Bez uljepšavanja i prostituiranja sebe. Kad je dobivao batine, pobijeđivao je. Mase su bile protiv njega i zato je pobijeđivao. Mase protiv individualca! Padali su pred njim, bojali su se jednog čovjeka! Rafali iz njegove pisaće mašine rušili su vlade, careve, cijele kontinente. Bez glumatanja, samo je bio svoj. Takav udarac masi bio je prevelik. Bio sam u euforiji. Držao sam Boga za jaja, smisao života bio mi je u rukama i onda je zazvonio telefon! J...ga! Srušio sam punu čašu viskija dok sam pokušavao doći do mobitela. Bok, Iva je. Bok Iva. – Ideš na koncert danas? – Ne. – Zašto? Pa svi idu. – Imam neke druge planove. – Pa, jesi doma? Anja i ja bi navratile do tebe. Mladen je rekao da ćeš sigurno ići, mislim da će i on doći do tebe. – Doma sam, ali ne mislim na koncert. – Možemo navratiti? – Naravno. –

98


___________________________________________________________________________________ Završio sam razgovor. Opet na zemlji, trenutak je prošao. Ekipa dolazi. Namjeravao sam se zaključati, odvrnuti muziku i piti ali sam već navikao da stvari obično idu kontra mojih planova. Imao sam rupu u centru grada. Neki seronja nazvao je to stanom u suterenu. Nisam vidio svjetlost dana. Nisam znao kad je noć. Vlaga je izbijala iz zidova. Cijela soba smrdjela je na jeftino vino. U jednom trenutku prestao sam mariti. Nije me smetalo, ionako sam samo sjedio, slušao muziku i pio. Jedina prednost te rupe od stana bila je što je bio u centru grada. Imao sam dane otvorenih vrata cijelo vrijeme što se tiče ekipe sa kojom sam se družio. Navraćali bi poslijepodne, uglavnom predvečer. Vino, piva, rakija, bili su ulaznica. Nisam ih nikada zvao ali ih nisam niti odbijao. Ništa nije imalo smisla. Prošlost, sadašnjost, budućnost. Jedno sam već izgubio, drugo nije niti došlo, a sadašnjost mi je stalno izmicala. Ništa nije imalo smisla. Biti trijezan, bio je gubitak vremena. U mislima sam uvijek bio u prošlosti ili budućnosti. Nikada u trenutku, nikada u sadašnjosti. Pio sam da bi usporio misli. Pokušavao sam uhvatiti trenutak. Pet, šest ili više ljudi mogao sam podnijeti. Smijeh, zabava i nevezani razgovori, tu sam sjao. Biti nasamo sa nekim od njih, sa većinom ljudi uopće, bilo je užasavajuće. Mrzio sam isprazne razgovore. Ubijala me je napetost u trenucima tišine dok smišljaš što da kažeš. Pratiti njihov zatupljujući tijek misli. Beskonačne tračnice sa kojih nije bilo skretanja. Predvidljivo, dosadno, užasno. Nisam imao dovoljno alkohola da to preživim. Uistinu je malo ljudi sa kojima možeš šutjeti. Ništa ne govoriti i dobro se osjećati. Što sam više izbjegavao ljude, više sam imao vremena za sebe. Volio sam biti sam. Boriti se sa mislima i samim sobom. Nisam želio biti ispušni ventil hrpi kretena. Nije me zanimalo što mi imaju za reći. Nisam želio slušati kako ogovaraju jedni druge. Nisam uživao u tuđim uspjesima niti me je pogađao tuđi poraz. Bio sam alergičan na savjete i nisam trpio kritike. Bio sam sjebani pijani gad i uživao sam jer je to bio moj odabir. Biti trijezan u svijetu koji je mučio djecu i životinje, u svijetu ratova i idiotskih religija. U svijetu laži i prijevara, punom samodopadnih manijaka spremnih na sva moguća sranja kako bi dokazali da nisu samo dio mase, da su individualci, a ne iskompleksirani likovi bolesni od nedostatka pažnje, sve to, bilo je dovoljno da poželim utopiti se u alkoholu. Biti pijan značilo je isključiti se, imati vremena za sebe, za život. Usporiti i razmišljati. Hodao sam po rubu i bio sam svjestan toga. Zvono na ulaznim vratima prekinulo je tijek misli ali ne i depresiju u koju sam upao. Fil je stajao na vratima sa bocom vina. Ej, frende. Jesi za vino? – Naravno. – popio sam pola boce viskija ali sam mislio kako ću radije prijeći na vino nego dijeliti viski. Ideš ti na koncert? – Nemam namjeru. – Navodno će Iva i Anja navratiti, nemaš ništa protiv da ih pričekam tu? – Nemam, upadaj. – Nedugo je zatim i Mladen došao sa Emom i nekom frendicom koju nisam znao. Donijeli su pivo pa sam i njih pustio. Petljao sam oko kompa i muzike u sobi dok su se oni zbavljali u kuhinji. Iva i Anja stigle su nakon njih. Sa Ivom sam nešto imao, uglavnom platonski, davno prije, dok mi Anja nije uletila jedan dan i rekla da je zaljubljena u mene. Kao i obično, nisam mislio da ijedna cura može pasti na mene pa sam i tu nešto zas..o i ostao bez obje. Oko 10 sati, bio sam pijan kao letva, Mladen je navaljivao da krenu na koncert. Nadao sam se da će ubrzo svi otići. Galamili smo i smijali se u kuhinji kad me je Iva pozvala na stranu. Gledali smo se u oči, bez riječi. Približila je usne mojima, poljubili smo se. Ideš na koncert? – Ne. – Svaki put zajebeš. – Svaki put. – Ništa nije imalo smisla. Svijet nije imao smisla. Otići na koncert samo da bi rekao da sam bio na koncertu? Družiti se sa nekim samo iz razloga da ne bi bio sam? Biti trijezan, ukalupljen i živjeti poput mase koja čeka na svoj red za umiranje? Zar nitko ne razumije u čemu je poanta? Kraj. 99


___________________________________________________________________________________

SAMICA Navučenim tamnim zavesama nije davao zracima sunca da prodru u njegovu sobu... Pod je škriputao svaki put kada bi ustao i otišao da sebi sipa još jedno piće... To je bila česta škripa... U sobi je imao samo klavir i stolicu... Za njim bi sedeo satima, a tonovi bi se nizali kao uspomene... Na klaviru je stajala samo jedna slika... Izbledela, savijenih ivica, umrljana od alkohola, suza ili čega već... Živeo je zarobljen u svojoj samici, bez želje da bilo šta promeni... Družio se jedino sa molskim akordima i čašicom... Ponekad potpuno opijenom, priviđala mu se ona... Kako pleše i dodiruje ga svojom lepršavom plavom kosom, dok on svira... Čak je i pod škriputao kad god bi plesala u njegovoj mračnoj sobi... Prividjalo mu se kako ona nestašnim pokretima prstiju dodiruje dirke klavira koji ispušta smešne tonove i izaziva smeh kod oboje... A onda, kad flaša postade prazna, prividjenje se gubilo... On je opet ostajao sam u svojoj samici.

Mikica Janković DVA STARCA I VETAR Sedeo je na stolici i ljuljajući se hvatao jutarnje zrake sunca... Na stolu, kraj njega, nalazila se flaša rakije i nekoliko čašica... Jedna beše ispijena do pola... Nogom je lupkao o drveni pod terase u ritmu kuckanja starog sata, koji je bio okačen na zid... Izboranim, drhtavim rukama prelazio je kroz sedu kosu kad god bi mu blagi povetarac vraćao šiške preko plavih očiju, koje su i dalje izgledale mlado... Podigao je šešir, jer mu beše spao sa stolice i stavio ga na glavu... Uzeo je svoju staru iskrzanu gitaru, naštimovao je i zasvirao pesmu koju je ona volela... Dok je svirao pred očima su mu se pojavljivale slike iz mladosti... Vetar je njihao cveće koje je ona sadila... Ispred njega je ležao stari pas, naslonjen glavom na svoje šape... Starac je uzeo čašicu, malo rakije prosuo na zemlju, ostatak popio jednim gutljajem... Nogom je i dalje lupkao o drveni pod terase, ne bi li oterao prokletu tišinu...

SAN Noćas sam ostavio otključana vrata od stana... Čuo sam korake u svom hodniku... Prepoznao sam je po njihovom ritmu... Odškrinula je vrata i pogledala da li sam u krevetu... Zatim je otišla kraj prozora i zapalila cigaretu... Gledala je kako se svetlost ulične svetiljke probija kroz maglu... Bez obzira što je svetlosti bilo vrlo malo, njena plava kosa se jasno videla... Uzela je čašu sa stola i u nju sipala vino iz skoro sasvim prazne flaše... Opet je otišla do prozora... Dunula je u staklo i iznova gledala u svetiljku, koja se mnogo slabije videla... Zatim je po zamagljenom staklu nacrtala srce... Gledala je u njega... I jednim pokretom ruke ga obrisala... Prišla je do mog kreveta... Uzela je pokrivač i stavila ga preko mene... Sagla se i nežno me poljubila... Pravio sam se da spavam... Provukla je prste kroz moju kosu, nasmešila se i ustala... Ponovo je otišla do prozora... Opet dunula u okno... Opet nacrtala srce... Opet sam čuo ritam njenih koraka kroz hodnik... Vrata se zatvoriše... Zraci sunca bude me rano izjutra... Ležim u krevetu i razmišljam kako sam imao prelep san... Ustajem... Odlazim do stola... Flaša sa vinom prazna... Na čaši otisak usana od karmina... Koračam do prozora... Gledam u svetiljku na ulici, smešim se... Čujem sat koji je imao nameru da me probudi, ali ovog jutra mu to nije pošlo za rukom... 100


___________________________________________________________________________________

Јован Бајц СПАДАЛО

В

аса Шерет беше спадало каквог није било у читавом срезу. Сви памте његове пошалице и поспрдице, од кафанског стола до догодовштина врло озбиљних размера. Једном приликом, педесетих година прошлог века, напио се Васа к′о белавка. Кренуо кући пешице уобичајеним путем, кад спази на једној ливади постављене многобројне тезге са свакојаким шаренишем. Вашар! Силно се обрадова, јер је претходно потпуно сметнуо с ума овај знаменитидогађај. Тетурао се од тезге до тезге, превртао по стварима и цењкао се, али му то досади па оде да опроба своју снагу ударцима у кожну крушку. Ту се беше окупила и локална булумента, Васина дружина, који га исмеваше онако пијаног. Сваки његов ударац беше неконтролисан, а самим тим и непрецизан, што је резултирало лошим исходом и салвом смеха присутних дерана. Али, Шерет беше задрт у томе да је чак и мртав – пијан далеко бољи у многим такмичарским дисциплинама од својих заједљивих другара, што је наумио и да им докаже. Стаде до следећег штанда, где се ваздушном пушком стрељало у фиксну мету (мале дрвене кегле), а онај који би све оборио – добијао би као награду ратлук и воду! Васа је узалуд покушавао да испогађа оне дрвене кеглице, што због пијанства, што због непрецизности. Дружина га је и даље исмевала. Он баци ону пушку и одгега се до оближњег рингишпила, те седе на једног коњића. Многа деца се до суза смејаше кад га видеше онако пијаног на вртешци. Али, како карусел поче све брже и брже да се окреће, тако се и њему у глави све више и више окретало. У једном моменту, не устајући са коњића, ухвати се за металне шипке и поче да се вере уз њих. Посматрачи су се ваљали од смеха. Кад се попе на врх конструкције, он се савијених колена окачи на метални део, док му глава и руке висише у ваздуху. Издржа тако неколико кругова вртешке (на опште дивљење окупљене масе), али му се заврте у глави, ноге му попустише и он одлете наглавачке право на тезгу са стрељивом. Паде свом тежином на њу, обаливши и трговца и читаву скаламерију. Јооој, човече, па ти си ми све оборио! – завапи од очаја несрећни продавац. Јесам ли баш све оборио!? – поче да се придиже пијанац. Све! Све си ми оборио! Е, ако сам све оборио, дај брзо ратлук и воду! Тако је Васа Шерет, на себи својствен начин, доказао свима да је пронашао дисциплину у којој је неприкосновен.

101


___________________________________________________________________________________

ragan

aljik

U GALERIJI Nogu zakovanih za pod klinovima beskrajnog divljenja nemo upijam tvoj vapaj nanet bojama očaja. Pa koliki je bio tvoj bol, veliki mastore tuge, kada si stvarao ovo uzvišeno delo? Samo istinski ranjena duša može stvarati umetnost vremena. Evo čujem, zagledan u platno, jasno svaki krik tvog kista kako stenje pod silinom tereta koji nosi iz dubine iscepane duše! I Čujem sada majstore, te glasove koji ti kolaše glavom i teraše u pustinju svog univerzuma, i vidim te gnusobe zla koje duše svoje prodadoše pa želeše i tvoju da bace u mrtvo more bez imalo talasa! Zato tako i boja miriše jadom, zato tako sunce visi u dronujicma sa košmarnog neba. Zato tako majstore boli ova tvoja slika. I sad znam zašto nisi prodao sebe kada su te prodavali svi, sada znam da si našao mir u nemiru svakog svog dela i sada ti se još više divim. Majstore.

****

Ti me smatraš za luckastog poetu koji je stavio oblak ispod glave, upregnuo jednoroge u kočiju života i ne mari za traženje i želje stvarnosti? Evo raširiću prste i ispustiti krilo ptice za koje se grčevito držim—pad će biti bolan ali ću preživeti. Istrešću zvezdani prah iz džepova i pustiću da izađe mesečina iz oka—duša će boleti ali ću preživeti. Zaustaviću kočiju maštanja i ispregnuću jednoroge i vatrene zveri –i spuniću se tugom ali ću preživeti. Izaći ću iz svojih pesama i stajaću tako pred tobom , razoružćan i spuštenog štita. I gledaj, ništa se neće promeniti, i dalje ja ću biti ja i ovakav ću te neimzmerno voleti. Razumećeš tada da tako mi je dato u jednoj ruci nosim pesničku čašu i nemirno pero. U drugoj ruci samo mač ratnika. I znaćeš tada da moja ljubav ne curi iz pera nego iz srca, da nije prelivena iz pesničke čaše. Ona je stvarna. I ja sam, ovakav, stvaran, samo nogom na zemlji, dahom u vetru, a srcem, srcem uvek uz TEBE.

****

Ljubi me sada, dok sam još tu, jer možda me već sutra ne bude bilo, a najteže od svega je ljubiti sećanja. Ako me voliš ljubi me sada, jer niko ne zna tajnu koju život nosi i hoćemo li se ikada ponovo sresti na tom večnom putu bezimenih duša. Ljubi me Anđele, upij me u sebe kao divlja ruža prvu kaplju rose, budi uz mene i ne daj da ikad vetar me skloni iz pramenja svile. Tvoje crne kose. Ljubi me kao što ja ljubim Tebe, iskreno i nežno, snagom punog davanja, jer jahač vremena stiže nas galopom i to što nam nosi nek ne budu kajanja.

102


___________________________________________________________________________________

amir Ocvirk Sjećanje na braću Marx Tog vedrog svibanjskog jutra natiskivao se narod Kotara V. ispred velike dvokatnice, na čijem se ulazu kočoperila ploča s natpisom: „Narodna knjižnica i čitaonica“. Gore, na vrhu njezina stubišta, vrpoljili su se drugovi iz mjesnog komiteta u očekivanju visokih gostiju koji bi trebali uveličati otvaranje nove knjižnice, u blizini je limena glazba ponavljala istu koračnicu po treći put, šarene zastave su dojmljivo lepršale na povjetarcu. Dolje, u parku, na ražnju se vrtjelo janje za Komitet i visoke goste, te odojci za narod, a po svježe pokošenim travnjacima revno su šetali milicionari, pozorno motreći na okupljene i porumenjela pečenja na dogorijevajućim vatrama. Vonj izgorjela mesa miješao se s mirisom rascvjetanih jorgovana, dim je tjerao suze na oči, prazni stolovi iščekivali skori početak gozbe… Tomica se znatiželjno prikrao kroz sporedni ulaz u knjižnicu i tu nabasao na oca. U potrazi za nekom knjigom podizao je drugaricu knjižničarku prema najvišoj polici, čvrsto je obgrlivši niže struka. Obradovana njegovim neočekivanim dolaskom, pogladila je Tomicu po kosi, poravnala suknju i nestala, a otac ga uzeo za ruku i izveo van. Dok su šetali parkom, počeo mu se povjeravati o svojoj strasti prema čitanju. Dakle, nalickane knjige na policama samo naivcima izgledaju nedostupne, a u stvarnosti se predaju prvom čitatelju u ruke. Potrebno se samo malo protegnuti i dohvatiti onu koja te zanima. Ali, treba biti vrlo oprezan, jer knjiga ima svakojakih. Ima ih velikih i malih, debelih i tankih, teških i lakih, očuvanih i istrošenih, ima onih koje šuškaju dok ih listaš i onih koje tiho klize pod prstima, ima onih koje čitaš prije spavanja i onih za kratku zabavu ne neuobičajenom mjestu, ima onih koje odmah shvatiš, ali i posve nerazumljivih. Neke od njih su vesele, neke žalosne, neke pristojne, a neke ne, pa stoga ima onih koje posuđuješ svima i onih koje skrivaš. Ima ih često rabljenih i zapostavljenih, jeftinih i skupih. Ima onih o kojima dugo maštaš, a razočaraš se čim ti dospiju u ruke, ima onih koje ti ostanu u lijepom sjećanju i onih koje nastojiš zaboraviti. Ima i onih koje se čitaju samo

pipanjem, ali i onih koje ne treba nikako čitati. Neki vole knjige s puno slika i malo slova, neki pak obrnuto… - Je'n, dva tri,…drugarice i drugovi… zagrmio je razglas. Otac je zanjihao brkovima, pripalio cigaretu i nastavio pripovijedati. Dakle, Tomica nikad neće saznati kakva je neka ukoliko hrabro ne otvori korice i prodre u njezin sadržaj do kraja, pa je onda vrati na policu i prepusti užitku drugog čitatelja, a on se baci na novu. Naprotiv, naročito drage knjige Tomica mora čuvati od nezvanih ruku, samo za sebe, što znači da vlastite knjige ne valja posuđivati, ali je dobro okoristiti se tuđima, jer je jeftinije i s manje obaveza. Neke je pak dobro zamotati u skupocjeni omot, jer tada bolje izgledaju, dok su neke izazovnije bez omota. Kako bi sve to razumio, on mora naučiti dobro čitati, a ono se uči jedino čitanjem, prvo slikovnica, pa onda zahtjevnijih knjiga. U mladosti se obično puno čita, a može se čitati bez naočala i u mraku, ali se zato kasnije sve manje čita te mora služiti pomagalima, čak i pri dobroj rasvjeti. No, ne treba gubiti nadu, jer čitati se može od rane mladosti, pa sve dok je čovjek živ. U mladosti je bolje čitati starije i već provjerene knjige, a u starosti novije, te uvijek paziti da se na njima ne ostavljaju otisci prstiju ili zabilješke. Dakle, svaka knjiga je novi, tajanstveni svijet, sve dok je ne pročita, a bitno je birati ih samostalno. Uz to, treba imati na umu da na svakog čitatelja one ostavljaju drugačiji dojam, što znači kakao svaki čitatelj misli da je samo on pročitao tu knjigu, a i one se tako ponašaju. Stoga Tomica mora uvijek vladati knjigama, a nikada dopustiti da one zavladaju njime… - Drugovi radnici, seljaci, pošteni intelektualci… Za govornicom se pojavio slijedeći govornik i otac je zašutio. Tomica je odlučio odmah otići u knjižnicu i početi sam birati knjige. Prikrao se opet kroz sporedni ulaz i stao hrabro obilaziti krcate police. Ali, tada je zamijetio Lidiju, predsjednicu Omladine njegovog VIII a razreda.

103


___________________________________________________________________________________

Imala je crvenu vrpcu u kosi, bijelu bluzu, plavu suknju i kratke bijele čarape. Bila je najbolja učenica u cijeloj školi, njemu je redovito ispravljala domaće uratke, a on je nju zvao Lidija Enciklopedija. Onako sitna, istezala se prema najvišoj polici, podizala ruke, klizala čvrstim mladalačkim grudima o šarene knjige… Obgrlio je Lidiju niže struka i pokušao podići prema željenoj knjizi. No, na pola puta koljena mu klonuše, a glava uletje ispod njezine suknje. Ona je uplašeno stisnula noge i njegovu glavu između njih. Tomica je začuo koračnice u ušima, osjetio vrelinu bedara na obrazima, u nosu ljepljivi miris njezinih prepona… Uhvatio se rukama za policu i pokušao uspraviti, s Lidijom na ramenima. Ona je zavrištala, pa ušutjela, počela se smijati glasno pa sve tiše, pa ponovo zavrištala. Polica se zaljuljala i knjige se obrušiše na njih. On je pao na pod, a Lidija na njega. Nekako se upio izvući, pa stao uzmicati četveronoške… Ona ga je prepoznala, sustigla i uzjahala mu na leđa. Vani je limena glazba zasvirala tuš, narod gromoglasno zapljeskao…Lidija je Tomicu stegnula bedrima, dohvatila neku tvrdu knjigu i razvalila ga po stražnjici, jednom, dva, tri puta… Nekako je uspio baciti Lidiju s sleđa, istrgnuo je knjigu iz njezinih ruku i pobjegao van. Narod je navalio na gozbu jer je netko napokon prerezao svečanu vrpcu. Praznom knjižnicom još je odjekivao njezin smijeh… S knjigom sakrivenom u njedrima dojurio je k ocu. Dok mu je srce udaralo poput poludjela bubnjara, a narod mirisao pečenu janjetinu i častio se odojcima, Tomica je ponosno pokazao svoju prvu „samostalno“ izabranu knjigu. - Karl Marx,…Kapital,…svezak prvi - otac je glasno pročitao zlatna slova na njezinim koricama. - Ima debele korice - primijetio je - mora da je vrlo poučna! - Itekako! - složio se otac. - Jedina je njezina mana ta, što je on zavladala čitateljima, a ne čitatelji njome. No, čim je pročitaš, zavoljet ćeš braću Marx! - Zar ih ima više?! - Goucho, Chico, Harpo, Zeppo…- nasmijao se njegov otac. Tomica je odlučio ponijeti knjigu kući i spremiti je daleko do nezvanih ruku, sve dok je ne pročita. Nedavno, poslije mnogo godina, opet je uzeo tu knjigu s police. U gornjem desnom uglu još se nazirao okrugli žig knjižnice s izblijedjelom zvijezdom u sredini… - U umirovljeničkim danima čitaš Marxa?! - začudila se njegova supruga, koja je ušla u sobu. - Marx je govorio kako će kapitalizam propasti zbog ljudske pohlepe…- započeo je Tomica. - Kao što je propao i socijalizam! - ljutito je zatresla sijedom kosom, povezanom crvenom vrpcom. - Obožavam braću Marx!- nastavio je Tomica. - Zar ih ima više ?! - Gooucho, Chico, Harpo,…Karl! - nasmijao se i zanjihao brkovima:- Živjela Fridonija! - Ostavi se majmunska posla i dođi na ručak! Danas imamo samo instant juhu jer teška su vremena za nas, umirovljenike! Njezine plave oči bijahu tužne. - Lidija, stavi knjigu na gornju policu, podići ću te! - rekao je pomirljivo. - Taj štos si mi već prodao - napokon se nasmijala - prije pedesetak godina! - Danas je sve instant juha,…pačja juha - promrsio je Tomica i krenuo za njom, prestrašeno stežući Marxa pod rukom.

104


___________________________________________________________________________________

D

nevnik beskućnika

Miloš Petronijević 25. jun 2014. Ja se Tebe ne plašim. Možda Ti i ne postojiš, ali kukavna je ljudska pamet da bi o tome sudila. Krivice u nama nema, što smo slučaj žalostan. Trave rastu jedne do drugih, koje uspeju da se probiju do mesta pod suncem, i iz prosutog semena tek srećnik ili nesrećnik put nalazi. Oči su se moje nagledale i duša je se moja nasitila, i trčale su noge moje za srećom koje nema, i blizu je dan propasti moje i ide brzo što će me zadesiti. Smeje mi se dan u koji se rodih, ne znam da li bi bolje bilo da nisam ni bio. Gledao sam i čudio se za vremena taštine svoje. Ljudi su u ratovima ginuli kao stoka, i kao ovce posle u nove vođe na televiziji blenuli. Uz božićnu jelku i uz ćurku pečenu pevali su Hvalite Gospoda, i po svetu na silu zavodili pravdu i svoj razbor i sud, koje su demokratijom zvali. Novac im je otvrdnuo srca, samozadovoljnim osmehom blistaju, i jauk unesrećenog roblja neće ih taći. U dvorovima njihovim blagoslov Tvoj obitava, i svoje će bogatstvo paklenim ognjem braniti. „Što se činilo to će se i činiti, i sve je već bilo i ponovo će biti:“ Hodio sam dugo po zemlji, zanet samim sobom, i umor nagriza kosti moje. Bilo je i sunčanih dana, kada sam verovao da sam Tvoj ljubimac i da ću život provesti dembelišući, ali se to nije uvek dešavalo, a posle si me baš zajebao. Sve što čovek čini u skladu je sa njegovom malom pameću, koju si mu hvaljen budi dao, eda bi u bezglavoj jurnjavi himere sreće stvarao i otišao go kao što je i došao. Zastakljene oči mrtvaca ne govore ništa, i list na vetru let promeniti neće, a pravda je od Tvoje tvorevine daleko i zla je mnogo u njoj. A možda je sve deo Sklada, kao što vele sanjari, zagledani u bezimena vremena, gde niko ni za šta kriv nije. I vele da bez poznavanja bola ni blaženstva bilo ne bi, i da smo još pre rođenja raskrsnice sami odabrali i dobrovoljno došli Ovde. U danu što odblesak je rajske Večnosti, ubica je morao da ubija jer je ubijeni hteo da bude ubijen, i pile je izabralo da živi 40 dana, pa da ga zakolju, da bih ga pojeo. Osmeh Misli granice nema, i sve je zbog nama nezamislivih povezanosti, gde kroz neznanje svaki od nas treperi odabranom sudbinom, u Savršenstvu kojeg bez života nema. I onaj ko je u bolovima dugo umirao čekajući smrt kao sreću, sam je birao put, i nesrećnik koga su u ime „Dobra“ i „Pravde“ lomili i uklanjali, radovaće se u nebesnim jutrima što je bilo tako. Možda ću, kad dođem Tamo, videti gde sve nalazi svoje mesto i da je za sva vremena sve uvek u redu i onako kako treba da bude. I što je izgledalo krivo i neravno, blesnuće kao ravno i pravo. I progutaću pljuvačku svoju i od samog sebe se sabrati. Ili ću otići u ništavilo i neće me biti i biće mi sve svejedno. 22.30 28. jun 2014. Pičkica kô tresak, visokoštiklasta, mrenkasta, s guzovima sabijenim u farmerice, koja očigledno nije uzimala motiku u ruke, udaljavajući se od automata pred bankom stavljala je prebrojane novčanice u tašnicu, kada joj na parkingu, dok je otključavala BMW, straga priđe 40-godišnji socijalni slučaj i otrže joj tašnu. – Ljudi! Ljudi! Opljačka me! Lopov! – pojuri za njim britva, saplićući se i zapomažući kao da joj trepavice čupaju. Onaj veselnik, visok i krakat, malo proćelav, u nekakvoj iznošenoj majici, već je odmicao krajem parkinga i zaokretao u poprečnu ulicu, gde ispred kioska biva mučki potpleten od tetoviranog đilkoša, čija će slika izaći u novinama: „Hrabri branilac poštenog sveta bespoštedno se bacio na propalicu.“ Oni koji imaju, to što imaju, od onih koji ništa nemaju, udruženim snagama braniće do zadnje kapi krvi. 19.40 30. jun 2014. Smisla ili ima ili nema, i ako ga ima on postoji za sve, oduvek i zauvek, pa je i bilo kakva ideja Napretka tek samo fantazma. 23.55 1. jul 2014. Instinktivna težnja bezgaćnika – a „instinkt“ je termin nauke za izraz „volja Gospodnja“ − da se pobiju gospoda, kapitalisti, menadžeri i Amerikanci, koji osim za same sebe ne haju ni za šta drugo, bogougodno je delo − („Pobijte ih sve, Bog će prepoznati svoje“, biskup Arnold, leta Gospodnjeg 1209). 00.05

105


___________________________________________________________________________________

oran Lazarević KRV JE MOJA ZLA SUDBINA (novi roman Gorana Lazarevića)

U 21. vek čovek je ušao preživevši u svojoj istoriji, od iskoni do današnjeg dana, mnoge apokaliptične događaje, koji su celi njegov svet dovodili do ivice sveopšte propasti – od biblijskog potopa, preko zaraznih epidemija, prirodnih katastrofa kao što su zemljotresi i cunamiji… do svetskih ratova sa atomskom bombom. O svim ovim velikim opomenama čoveku da je njegova kolevka, cela njegova zemaljska lopta, mogla u trenu postati je dna Atlantida u svemiru… napisane su mnoge katastrofične knjige, napravljeni mnogi filmovi koji govore o danu posle... Knjiga Krv je moja zla sudbina, koju čitalac sada uzima u svoje ruke i otvara je, ne daje nikakve konkretne spektakularne slike o propasti čovekovog sveta, već jednu dirljivu priču iz savremenog života koja se odvija pod nebom juga Srbi je, u nevelikom gradu Leskovcu i njegovom okružnju, a koja govori o jednoj planetarnoj pošasti, koja čoveku, celom lju dskom rodu, već vekovima preti njegovom opstanku, a čo vek se prema njoj odnosi nehajno, prepušta joj se, uživajući u njenom mirisnom dimu. Čitalac već pogađa… Da, reč je o duvanu, o tom tihom ubici savremenog čoveka, koji je, u vidu cigarete, osvojio čitav svet, jer iza njega stoji svetska industrija, koja u svojoj pohlepi za za radom žrtvuje čovekovo zdravlje. Sve mere zaštite od pogubnog učinka duvana koje se danas pre duzimaju u svetu (etikete na kutijama cigareta: Pušenje ubija… i slično ili zabrana pušenja u zatvorenim javnim pro storima) – samo su licemerne dimne zavese koje

ne mogu da spreče da otrovni dim duvana ne uđe u čovekov organizam i po lako ga, neprimetno, nevidljivo, ali sigurno – ubije. Tako je moderan čovek danas, više negoli ikada ranije, postao žrtva nikotina. Krajnja posledica bolesne i smrtonosne po hlepe za zaradom i legalnih i nelegalnih sila sveta, u ovom slučaju le galne duvanske industrije i nelegalne duvanske mafije jeste – uništenje sveta. O tome govori roman Krv je moja zla sudbina… Ali roman o tome govori kroz jednu složenu, zanimljivu i uzbudljivu priču, čiji su junaci, u jednoj liniji priče, tri brata koja će se, igrom sudbine, posle tužnog detinjstva u nesrećnoj porodici u kojoj je otac pijanica maltretirao plemenitu ali ne moćnu majku, krenuti raznim životnim putevima i naći se na su protnim stranama zakona (šef mafije – komandir policije – gradonačelnik). Komandir policijske stanice Marko bori se protiv šefa mafi je Lakija koji kontroliše mito, korupciju, drogu, prostituciju, crno tržište cigareta... Gradonačelnik grada Dejan bori se za pobedu razuma, budi svest svojih stanovnika i na stoji da od svog grada, od Leskovca – stvori simbolički ogle dni primer za celi svet. U drugoj liniji priče čitalac ulazi u svet bolnog ljubavnog zapleta čiji su glavni akteri dr Ljubiša Bojović, vlasnik privatne klinike, medicinske sestre Ane i novinarke Aleksandre. Doktor Ljubiša se požrtvovano bori za zdravlje i živote ljudi obolelih od koronarnih bolesti, ali će i sam postati njena žrtva.

106


___________________________________________________________________________________

On je istovremeno i čovek velike muške strasti, uzavrele krvi čoveka dve duše, dve ljubavi, jer je raspet između medicinske sestre Ane, koja je iskreno i duboko ljubavno predana njemu i novinarke Aleksandre, žene puno mlađe od njega, prema kojoj oseća požudu kao nezasićenu mušku glad, a koja je jednako obdarena ne samo ubojitom i beskompromisnom novinarskom reči nego i lepotom, pa i nekom nadnaravnom moći zbog koje je ljudi doživljavaju i kao ženu-vampira. U romanu Krv je moja zla sudbina vidi se žar duvana koji truje ljudski rod, ali svetli se i žar vremena koje ne prestaje da teče i žar čoveka koji će pobediti zlo. Ovo je knjiga koja se ne ispušta iz ruku, već se čita do poslednje stranice u jednom dahu. Probijajući se kroz uske gudure, zraci zalazećeg sunca su se sporo, jedan za drugim, kao sitnim staračkim hodom, penjali uz strma brda. Ali tog dana Sunce nije ni na vrhovima brdskim našlo mira. Tiho se spusti i ugasi na prozeblim granama gustih šuma i kao da postiđeno zamače na putu koji se desetak kilometara udaljio od male varošice Vlasotince, na jugu Srbije. U kotlini, ispod oštrih planina, krševitim stenama, prekrivenim gustom, cerovom šumom, prkosilo je selo Ravni Del, sa malim predelom pogodnim za obrađivanje, pašnjacima i vinogradima. Iako mala, ta njihova obradiva imanja mogla su sta novništvu da obezbede pristojan osnovni život kad bi se njima dobro upravljalo. Ali meštani, koji su bežali u ravničarske predele, prodavali su komšijama i rođacima svoja imanja i kupovali obradivu zemlju i gradili kućicu u kojoj su podizali porodicu, koja je pretežno živela od ratarskih useva, povrtarstva, stočarstva i sitnog zanatstva. Jedan od njih, Milivoje, doselio se u Kosančić, u malo ušo rano selo, kad je Vasa, jedan od trojice njegovih sinova, imao osam godina... Sve mi je to pričao stric Tomislav, uz čašicu ljute ra kije. Uski, krivudavi put odvojio se od sela i vijugavo spuštao do korita male reke Predače sa brzacima i slapovima, čiji je žu bor nagoveštavao dolazak proleća, zajedno sa cvrkutom ptica i pokislim granama trnovitog šiblja, savijenim nad usečenim ko ritom, sa stazom od kamena, kojom su pešaci prelazili na drugu obalu. Prelazim po njoj danas i ja, oprezan i pun samopouzdanja da se neću okliznuti i pokvasiti u nemirnoj, hladnoj vodi. Sa kapljicama otopljenog snega po sebi, prešao sam na drugu obalu re ke i dalje nastavio uskom pešačkom stazom. Nisam bio sam, pratio me umor, zastao sam desetak minu ta da se odmorim i napijem bistre vode, a i glad je pokucala na vrata mog stomaka, dok smo se ja i Sunce spuštali sa brda. Oslu škujem, sa pažnjom, odjek zvona u daljini, sada sa mnogo obzi ra i pažnje, dok se gubi u već sumračnoj visokoj gori u oštrom šu mskom vazduhu. Prođoše misli koje ohrabruju, slobodne, koje do nosi vetar sa okolnih brda. Zimski snegovi kopneli su pod sve jačim suncem. Svetlost se pomerala ka jugu i probudila Milenu kroz prozor svetlarnika, onaj što gleda na šumu, gde su vrane, gnezdeći se, počele sa svojim neprekidnim graktanjem. Na potoku više nije svakog jutra sijala ledena pokorica, a kako su pašnjaci poprimili nežnozelenu boju, ta ko su i jagnjad, bela kao labudje perje, ispunila opojni vazduh veselim blejanjem. April je doneo tople dane bez oblačka, i blage tople kiše – nastupalo je prolećno vreme; minula je opasnost da mraz spali tek nikle useve ili da ih satre poplava, pa su tako odmekla i mrka lica seljaka. Često su pevali na njivi, u štalama, u kućama; osmehivali su se čak i putnicima sretnutim na drumu. Čitavo je selo damaralo prolećem, i Milena je vreme uglavnom provodila na klupi razboja za tkanje u kući ili sneno cepala drva u dvorištu ili je prepokrivala krov, uz pesmu drozdova i kosova. Sad više nije smela daleko da hoda pošto se pročulo u selu da dolaze vukovi u toru, prikolju jagnjad i odnesu u šumi. Istrajavala je iz dana u dan u napornim fizičkim poslovima, u batinanju i porodičnom nasilju svoga supruga Bobana, u smirenom isčekivanju, kao svaka porobljena žena, a toliko se beše privikla na svoje breme da se više nije ni sećala kako je to kad si slobodan....

107


___________________________________________________________________________________

itomir Ćurčin PRODAVAC NADE

N

edavno su nas pozvali prijatelji da prisustvujemo prezentaciji neke specijalne kreme, zvala se otprilike „ Max turbo life“ ili nešto slično. Najpre smo odbili, jer smo već raspolagali sa solidnom zalihom raznih medicinskih preparata širokog spektra dejstva, ali smo na kraju ipak pristali. Privučeni smo bili rečima da se radi o jednom potpuno novom, univerzalnom preparatu na bazi neke čudne biljke sa vrhova južnoameričkih Anda, gde žive stogodišnji domoroci. Prezentacija je tekla svojim uobičajenim tokom, a ono što nas je posebno fasciniralo bila je univerzalnost kreme - gotovo da nije bilo bolesti koju ova krema ne leči, preventivno ili kurativno. Krema je bila beličaste boje, smeštena u prilično neuglednoj kutijici. Posebno je bilo naglašeno preventivno dejstvo kreme za jednu gomilu bolesti, između ostalih, za sve vrste karcinoma, kardiovaskularne bolesti i za neke o kojima nismo ni čuli. Nije zabeleženo da oni stogodišnjaci u Andima boluju od ovih bolesti. Osim toga, krema je lečila ćelavost, gojaznost, smanjivala bore, dioptriju i prostatu, delovala je protiv karijesa, šuljeva, astme, gastritisa, reume, glavobolje, povećavala je potenciju... Potrebno je da se samo poštuje uputstvo za upotrebu i naravno redosled tretiranja! Naglašeno je da korišćenje zahteva upornost i strpljenje, jer se pozitivni efekti osete tek posle duže upotrebe.

lečimo, jer smo sebe nalazili u bar polovini navedenih bolesti! Kada smo nakon 3 meseca potrošili sadržaje kutijica, nismo primetili neke bitne promene (mada ni preventiva nije zanemarljiva). Znajući da je neophodna duža upotreba, rešili smo da naručimo novu količinu. Na telefon voditelja prezentacije koji smo imali zapisan nije se niko javljao, a adresu nismo imali. Jedva smo pronašli adresu preko nekog poznanika koji ga je poznavao. Morao sam lično da odem na navedenu adresu, gde sam nekako pronašao samo oca našeg voditelja prezentacije. Neprestano je kašljao i onako gojazan, naboran, ćelav, sa naočarima velike dioptrije, nalikovao je čoveku kome je hitno potreban tretman famozne latino kreme. Nekako je uspeo da mi objasni da nema pojma o prodaji neke kreme, da mu se sin nedavno oženio, otišao od kuće i sad sa tastom prodaje po kvantašima neke traktorske prikolice...

Cena nije baš bila mala, ali pošto zdravlje nema cenu, žena i ja smo kupili po kutijicu na 3 rate, made su bile i razne pogodnosti ako se kupi više komada. Želeli smo da se preventivno obezbedimo, posebno od karcinoma, a i da se

108


___________________________________________________________________________________

Daniela Vrškova Pogrešna ruža

P

oznavao sam te oštre, ritmične, udarce potpetica kojima odzvanja dvorište svakog radnog dana u četiri i treskanje kapije, jer je ne može zatvoriti, zato što su joj obe ruke zauzete kesama iz prodavnice. Znam i da će u roku od samo par minuta posle toga dvorištem zamirisati ručak i da će uskoro snajka da vikne, „Milane, ‘oćeš ručati s nama?“ Od kad je mama umrla, snajka se brine o meni kao da sam još jedno njeno dete. Trudim se da joj olakšam najviše što mogu, ali ne prođe dan da, ako ništa drugo, ne pošalje devojčice sa kiflica ili nekim kolačima složenim na tanjiru. Oduvek me je podsećala na moju majku, da li zbog okretnosti i spretnosti, uprkos neznatnom višku kilograma ili zbog zdravog i vedrog duha, uprkos činjenici da joj je muž a moj stariji brat prvoklasni idiot koji ne ume da ceni ono što ima. Ulovio ju je još u drugom srednje i nije je pustio čak ni kad ga je nakon veridbe, sa stomakom do zuba, zatekla u klinču sa komšinicom Rosom. Molio je, preklinjao, puzao, sve dok nije popustila i natakla natrag na prst jadni verenički prsten koji je kupio od švercera iz Rumunije, ali ga naša Mara više nikad nije skinula sa prsta. „Neka, Maro. Imam od juče,“ rekoh ulazeći u njihov deo kuće sa dva prazna tanjira. „Zar to nisi pojeo? Slabo ti meni jedeš.“ Bacila je jedan kratak pogled preko ramena poslujući oko šporeta. „Da nisu ljubavni jadi, ha Milanče?“ počela je da me zadirkuje pogodivši moje muke. „Kako se ono zove?“ „Sandra.“ Ali nije Sandra razlog mojih ljubavnih jadi. To je samo još jedna cura u nizu sa kojom pokušavam preboleti pravu ljubav. Ovu preda mnom. Ima već dobrih deset godina kako sam svestan da sam zaljubljen u nju. U početku sam mislio da sam samo napaljeni klinac. Šta sam ja tada znao šta je ljubav. Šta znači ona toplina koja mi greje dušu svaki put kad me pogleda

zelenim očima. To sam shvatio tek posle, kad sam svaku devojku počeo upoređivati s njom, ženom mog brata. Neko bi rekao da su sve bile lepše od nje, možda nekome, ali meni ne. Nema lepše žene od Mare a ni bolje. Kad sam to shvatio šta sam mogao učiniti? Uraditi neko sranje ili pobeći. Otišao sam u Nemačku nadajući se da će daljina učiniti svoje. Kažu, daleko od očiju daleko od srca. Samo što je meni Mara bila uvek pred očima i uvek u srcu. „Nije Sandra razlog mojih ljubavnih jadi.“ Smrmljao sam u bradu, ni sam ne znam zašto i nisam ni siguran da me je čula. Ali čula me je, samo je bila posvećena seckanju zelja za supu. „Ajde pričuvaj ovo, da ne zagori, idem da se presvučem.“ Kao i uvek prvo stavi ručak, tek posle trči da se presvuče, ali sada je bežala od mene. Zna ona da ja nju volim. Čovek to oseća. Mora da oseća i ja osećam da ona mene voli, možda ne istom ljubavi, ali me voli. Promešao sam zelje i podlio ga spremljenom čašom vode i seo u stolicu preko puta sudopere, gde uvek sedim. Vratila se kosom vezanom u rep, u starim farmericama i razvučenom, izbledelom bratovom duksu. Nemarno i namerno neprivlačno obučena i odmah nastavila sa pripremom ručka. „Jel' ti znaš, Maro, da je tebe volim?“ pitao sam. „I ja tebe bolim, dušice. Ajde, donesi sir za gibanicu iz frižidera.“ Zatražila je, ali ja se nisam pomerio. „Ne, Maro, ja tebe volim.“ Bacila je ljutito ljuske od jaja u koš. „Dobro Milane, gde si sad našao da mi to kažeš? U redu, voliš me. Idi po sir.“ Naredila je glasnije i sama krenula, ali sam je preduhitrio, stavio ga na sto i namerno stao blizu nje naljutivši i sebe i nju, „žurim, sad nemam vremena za ovo,“ brecnula se, „deca treba da stignu svakog časa. Želim da ručaju toplo a posle imaju balet.“ Izašao sam napolje zapitavši se, kog đavola mi je ovo trebalo, ali morao sam da joj reći.

109


___________________________________________________________________________________

Završila je ručak na vreme. Kao i uvek. Nahranila devojčice, ispratila ih i došla do mene sa gibanicom složenom na tanjiru. Stavila je na sto i sela u fotelju zagledavši se u televizor rekla, „znam da me voliš, Milanče. To je jedini razlog zašto trpim tvog brata, jer barem od nekog ovde osećam ljubav.“ „Ne moraš da ga trpiš? Voli mene. Ja ti ne bih pravio sramotu po selu, ne bih hvatao klinke po kafićima, niti muvao kelnerice u kafani. Ne bih ti dolazio pijan svakog petka. Ne bih te ostavljao samu u krevetu svake nedelje zbog lova. Ne bih ti prebacivao što si mi rodila devojčice, niti što si izgubila sina. Nosio bih te na rukama da ne bi morala da hodaš. Ovo možda ne bih, volim tvoje korake, Maro, ali bi sigurno imala bolji život sa mnom. Ja nikad ne bih digao ruku na tebe zato što si se usudila pomenuti novog kolegu.“ Da, znao sam za to, mama mi je javila da ju je toliko izlemao da nedelju dana nije izlazila iz kuće. Sreća njegova što tada nisam bio tu. „E moj Milane, sama sam si kriva što sam pogrešnu ružu ubrala. Bio je tamo pored, jedan lep pupoljak, ali tada još uvek zatvoren i neprimetan. Šta ćeš, sad je, kako je.“ Rekla je jedva čujno. „Ne mora tako biti.“ Obrisala je suze, prišla mi i preko naslona fotelje šapnula, „mora Milanče. Mora.“ Da, mora. Neće ona sebi sramotu u selu praviti, niti mužu, iako to zalužuje. Sledećeg dana je bilo kao da ništa bilo nije, kao da si dušu nismo otvorili jedan drugom. Samo ponekad, u njenom osmehu, u njenom pogledu znam da jesmo.

Trenuci autobiografski osvrt Autor: Selma Sokolović Priznajem, istina je. Nisam verovala, ne. Mislila sam da sanjam. Da sanjam ili da ludim. Mislila sam da sam otišla u neki drugi svet, magični i daleki. Mislila sam da me nema. Ali nisam sasvim otišla. Samo dio mene je nestao. Drugi dio sebe neprestano tražim, vuče me neka nevidljiva sila kroz vreme i prostor, kroz zemlje, gradove, ljude. Čudna sam ja sorta. Nepoznata vrsta na ovoj planeti. Večiti putnik. Nikada ne stajem. Neprestano putujem pored osmeha ljudi, u tunele uspomena, kroz ostatke sećanja. Lovim davne trenutke, grabim te sitne deliće iz kojih nastaje mozaik moje prošlosti. U potrazi za sobom ponekad zastanem da uhvatim neki prošli trenutak, pokušam da ga zagrlim, zadržim, ali mi uvijek isklizne, nestane. Trepere trenuci iz dubine zaborava, blešte ti isti trenuci kad se iz sumaglice moje svesti izbore da vide svetlo dana, da se uzdignu iznad mene i pogledaju me s visoka da bi ubrzo zatim ugasnuli, ostavljajući eho i svilen trag u mojim mislima. Što vreme više prolazi, ti trenuci ostaju u dubini i ne mogu ih dosegnuti. Koliko god duboko kopala, sve teže dolazim do njih. Nakon svih ovih godina ostaju mi samo poneki bleskovi, kada se ti trenuci kao vatromet vinu u visinu... da bi se ubrzo raspršili kao da ih nikad nije bilo... ponekad ostane miris, osećaj ili misao... ali nekad ni to. Zastaje mi dah kada priznajem da nisam verovala. Ali to je bilo tada. Sada postoji dokaz. Gleda me svaki dan u oči. Trepće mi iz ogledala, zrcali se u nečijim naočarama, odražava se na površini vode. To sam ja. Ja sama. Sama svoj dokaz. Dokaz sam jer postojim. Postojim u svakom trenutku. Nisam iščezla, nije da me nema. A bila sam tako blizu ... blizu da nestanem. Onog dana kada sam trčala igralištem, okružena dečijim smehom, grajom i vriskom, toliko glasnom da sama sebe nisam mogla čuti. Vijorile su se kikice oko moje glave, dok sam jurila za igrom, brzo, brže, najbrže. Lake cipelice su skakutale dok sam preskakala gumu cičeći od sreće, a cvetna haljinica mi plesala oko kolena. Tog proljetnog dana mi se u detinjoj razdraganosti činilo kao da je čitav svet stao da sluša moju sreću, nakloni se mom detinjstvu i njegovoj naivnoj bezbrižnosti. Toga dana sam još imala snove, velike i stvarne. Grlila sam svet, nežno i predano. I ljude... kako sam tek volela ljude... jednostavno i čisto, detinje potpuno. Kao i život koji nije bio crno-belo-siv. Ne. Život je bio šaren, baršunast i meden, posut perlicama, a ja sam ga živela, punim plućima. Svetlucale su tog dana perlice sa mojih cipelica, odblesak sunca na njima me terao da škiljim... trenutak potpune, duboke sreće...

110


___________________________________________________________________________________

Sledeći trenutak mi se učinilo da je sunce zašlo, a nebo prekrio oblak. Taj trenutak. Pogled gore, prema nebu. Mrak. Trenutak tišine. I onda sablasni urlik koji para uši i ledi krv u žilama. A neba više nema. Prekrile ga crne sene ogromnih aviona koji zaglušujućom rikom probijaju zrak. Kao da su probili mene. Taj dan je bio samo opomena. Dolazili su drugi dani. Teški, sumorni. Tih dana sa neba više nije padala kiša, nego meci i granate. Sakrili smo se u mrak. Nisu postojali više dani i noći za nas, samo tama, strah i pokoja sveća. Bili su to trenutci napetog iščekivanja. Neki od njih su bili trenuci užasa, a neki od njih su uprkos svemu bili prožeti nadom. Jedan trenutak je samo mene čekao. Da me odnese sa sobom. Onaj mali ostatak mene. Sakrio se iza ugla i čekao da dođem. Kako me samo iznenadio! Taj trenutak. Blesak. Prasak. Trenutak tišine. Padam ničice prvo u maglu, zatim u mrak. Na trenutak mislim da vidim neki drugi svet, potpuno drugačiji od ovog iz kojeg upravo izlazim, svet u kojem nema mraka. Tamo postoji samo svetlo. Grčevito se pokušavam uhvatiti za trenutak , držim ga za rukav da mi ne pobegne, ali on me odnosi i zatim samo nestaje... sledi trenutak u kojem mislim da padam, a zatim trenutak u kojem imam osjećaj da letim. A onda... Mislim da me nema. Odjednom više ne mislim. Ništa. To je kraj. Taj dan sam izgubila dio sebe. Nestalo je bestragom moje detinjstvo. Budim se nekog drugog dana, oko mene više nije mrak. Sve je belo, čisto i mirno. Pitam se da li je stvarno? A njega nema. Ja sam tu, vratila sam se, a njega nema. Gde je moje detinjstvo? Gde je? Dozivam ga. Danima. Mesecima. Godinama. Svakog trenutka kojeg sam svesna. Još uvijek ga tražim i tražit ću ga dok sam živa. U pukotinama zidova kuće u kojoj sada živim, u smehu nekog djeteta, u očima starice koja prosi na uglu ulice, u vrtlogu sećanja koje sve više jenjava, u bujici trenutaka koji se stapaju u magloviti san... Ali tu sam da ga tražim. Mogu da ga tražim i verujem da ću ga jednog dana naći. Putovati ću sve dok ne nađem moje detinjstvo i sve one izgubljene, ukradene trenutke. I zato verujem. Jer mogu putovati i tragati. Verujem zahvaljujući njima. Onima koji su me podigli iz mraka i izneli na svetlo. Ruke koje su me nosile, ne toliko snažne, koliko odlučne. Verujem, jer bila sam oteta, a oni su me vratili. Anđeli moji. Hvala vam za sve moje trenutke, za svaki pojedini.

111


___________________________________________________________________________________

Franjo Frančić VOLEO BIH DA ZAUSTAVIM VREME

Debele pahulje, kao komadi raščešljane vune, padaju u odsjaj noći. Nebo se raspolovi, strašan krik preseče san: moja ćerka, moja ćerka! Njeno mesečevo lice je sasvim blizu, iskrivljeno grimasom bola, njeno nekadašnje mesečevo lice. Vidim je u polusnu, čujem eho svojih reči: šta su joj uradili?! Zašto joj nisi pomogao, zašto je nisi zaštitio?! Tvoje meso i tvoja krv! Kada je otišla, kada je pobegla, kada si je izgubio? Sneg začara okolinu u privid. Sedim u krvetu i pogled pipa po mraku. Providna belina otkrivenih nogu. Ti, moje detence, kažeš i pokrivaš je. Još jednom pogledaš. Nema je više. Stoji na vratima, u mlečnoj svetlosti vidiš konture njene siluete. – Ne idi napolje, tako je hladno. – Tako je to – kaže ona i trči bosa. – Ne, ne! – vičeš. Sada se i žena probudi. – Ti si totalno lud – dahne i okrene se na stranu, prema zidu. Polako ustaješ, teturaš do kupatila. Zaslepljujuće svetlo i prva cigareta. Ljubičasti oblaci na mračnom nebu. Polako kreneš po stepenicama. Čamiš u dnevnoj sobi. Naša deca nisu naša deca, prikrade se glas. Ispod stakla na zidovima nalaze se njene fotografije. Poredane vremenski. Beba sa sunčanim osmehom i okruglim obrašćićima. Prvi rođendan. Ti sa kolicima. Prvi koraci. Devojčica u ružičastoj haljini. Tako bistar, otvoren pogled. U pozi Kipa slobode. Proslava rođendana u vrtiću. Maske. Obučena u pajaca. Koketa. Prvi dan u školi. Gubiš je, pomisliš, odlazi. I odjednom odraslost, ali na okruglom, mesečevom licu još uvek onaj pritajeni osmeh. – To je smešno – kaže žena – sve ove stare fotografije. – Neka ih tu. – Ti si blesav! – Ima šesnaest godina, a veliki grad je zver, bojim se za nju. – Snaći će se, kao i svi. – Ona nije – svi! – siknem. – A ko je onda?! – vrati mi. – Pa moja ćerka, zaboga! Sa navikom dolazi otuđenost. Dvadeset godina zajedno. Ćerka je donela sunce. Kako je bilo jednostavno smejati se, maziti je, igrati se sa njom. – Ti si bolesno vezan za nju – kaže. – Nisam, ona je najbolji deo moga života – odgovaraš joj. Težina vremena. Nova cigareta. U stvari, trebalo bi da bude jednostavno, tako, deca odlaze od kuće. Gubiš ih, prekida se veza. I to ne možeš da prihvatiš. Moje meso i moja krv. U njoj tražiti sebe? Ne, samo, njeno detinjstvo je bilo tako lepo, tako puno. Nedeljno jutro. On izlazi na terasu. Trzne kad na stepeništu začuje korake, i trči, doslovno. Vratila se devojčica mesečeva lica. – Zar ne spavaš? – pita. – Ne mogu. – O čemu razmišljaš? – Ma, neću da pričam. A gde si ti bila celu noć, ništa nisi javila da dolaziš? – Imali smo žurku. Sva sam slomljena, idem da spavam, i to kod mame da se zavučem. Kroz neko vreme pritvorim vrata spavaće sobe. Ona i ćerka leže kao dve polovine školjke. Jedna drugu zagrlile preko ramena. Voleo bih da zaustavim vreme.

112


___________________________________________________________________________________

Suzana Vemić PUTUJUĆI VOZOM Pored moje kuće prolaze vozovi. Ili vlakovi ako vam se tako više sviđa. Meni je uvek bilo svejedno. Ljudi me pitaju da li mi to smeta, da li osećam podrhtavanje tla, da li me uznemirava prodoran zvuk sirene... Dajem im neodređene odgovore. Neuhvatljive kao vetar koji luduje ravnicom. Odgovore koje će odmah zaboraviti. Ionako im je svejdno. Ne zanima ih to zaista. Pitanja mi postavljaju tek reda radi. Ne želim da im kažem kako iz noći u noć sanjam živote putnika u vozovima, kao što sam nekada, putujući vozom sanjao živote ljudi koji žive u okolnim kućama.

BUNAR Bio je bunar. Usred dvorišta kuće u kojoj sam odrastala. Ne naročito dubok, ali dovoljno opasan da smo mi, deca, zazirali od njega. Jurcali bismo okolo, povremeno pokušavajući da otkrijemo šta nas plaši u tom mračnom prostoru. Neki od hrabrijih podigli bi improvizovani poklopac od dasaka i provirili unutra. Posle su pričali ostalima kako su mogli da vide svoj odraz u vodi duboko dole. Nisam bila dovoljno hrabra da zavirim ispod dasaka. Ipak bunar je golicao moju maštu i verovala sam da dole u vodi živi neko nepoznato biće koje bi moglo da mi bude prijatelj samo kada bi znalo da postojim. To imaginarno biće postalo je junak mog detinjstva pretvarajući moju samoću u ogromnu dedamrazovsku vreću punu različitih priča,mogućnosti i snova. Trebalo je samo da je otvorim i priče bi pohrlile napolje ulepštavajući moj svet. Bunar je i dalje u dvorištu. A ja se još uvek ne usuđujem da podignem poklopac. Više volim priče.

TRENUCI Prvi put sam zaustavio trenutak kada mi je bilo pet goidna. Putovao sam vozom i uživao u zvuku koji su stvarali točkovi u dodiru sa šinama, pogledu na mirni ravničarski predeo kroz koji smo putovali.I onda se desilo. Jednostavno sam odlučio da to sećanje zauvek sačuvam u sebi. Uspelo mi je. Vreme se zaustavilo. Dopao mi se taj osećaj i odlučio sam da nastavim. Fasciniran lepotom nekog cveta, reke, lista palog sa drveta ili jednostavno osećanja spokoja koje bih ponekad osetio, zaustavljao sam trenutke sve češće. Vežbao sam i razvio tehniku do virtuoznosti. Vremenom sam počeo da zaustavljam i tuđe trenutke. A onda su prijatelji, poznanici i prijatelji njihovih prijatelja počeli da me mole da zaustavim njihove trenutke. Postao sam poznat kao zaustavljač trenutaka. Eto vidite kako sam razvio svoje sposobnosti. Zaustavljam trenutke čak i kada nisam blizu osoba koje ih doživljavaju. Sada sam zaustavio i vaš.

113


Agents provocateurs – o provokativnoj književnosti i koga ona zapravo provocira

___________________________________________________________________________________

Muzej istorije Jugoslavije Botićeva 6 13.VI 2015 1130h

Piše: Bojana Nikoletić KROKODIL 2015. DEBATA interesovanja za njegovo/njeno viđenje Učesnici: Dubravka Ugrešić (EU), Alek stvari. O tome kako u današnje vreme Popov (Bugarska), Lazar Stojanović svako može da objavi knjigu, to je samo stvar novca, nema profesionalizma: (Srbija) paradoksalno, po njoj, nova demokratija Moderator: Per Bergstrem (Švedska) realizuje obećanje komunizma po kome će jednog dana svako moći da se bavi umetnošću. „Demokratura“ – izraz koji je sa Provokativnost kao preduslov nama podelila književnica Dubravka (ili činilac) uspeha – na primeru Marine Ugrešić, citirajući Predraga Matvejevića Abramović, inače umetnice koju D. (Hrv.). Ugrešić izuzetno ceni: uspeh (veliki Proslavljena autorka Štefice uspeh) je postigla upravo (i tek) onda Cvek u raljama života danas nema kada se svake provokativnosti odrekla, svoju kolumnu ni u jednom časopisu na kada se saobrazila vladajućoj predstavi prostoru bivše Jugoslavije, niti, po o ženi i njenom mestu u svetu – u sopstvenim rečima, može da objavljuje MoMA (Njujork), izvedbom tekstove igde osim u „Peščaniku“, na performansa „Umetnik je prisutan“, internetu. kada je, odevena kao Madona, „u belo i crveno“, dugo sedela nepomično i nema Divno su govorili, svako sa svoje pred publikom, dok bi joj samo tačke gledišta, Stojanović i o povremeno po jedna suza kliznula niz prikazivanju filmskih sekvenci obraz. istrgnutih iz konteksta, Popov o „sasvim drugačijem“ tranzicijskom iskustvu „That was from staring,“ ubacio Bugarske, koja nije morala da prođe je Alek Popov. kroz rat za nezavisnost (ili za raspad, I ovo nije sve – bilo je mnogo prim. B.N.) kao zemlje bivše bolje nego što je ovde prikazano, Jugoslavije, već se, umesto toga, nosi sa učesnici su stvarno bili odlični. Čulo se birokratijom i okoštalim staljinizmom još i o „normalnim“ i „nenormalnim“ ili njegovim ostacima: demokratija kao piscima koji ne mogu da se saobraze jedina odbrana od pauperizacije. očekivanjima svoje sredine, kao i o Švedski moderator je govorio o ljudima koji mogu biti i – jednostavno, iskustvu ponovnog, drugačijeg „čitanja“ glupi (L. Stojanović): ako se, recimo, kulturnih predložaka, kojim se upuste u rizik iznošenja nečega za šta prikazano delo i prima iz sasvim drugog unapred mogu da pretpostave da će biti ugla, i sa utoliko izmenjenim provokativno, a da se nisu potrudili da sadržajima. Jednom pročitana knjiga prethodno sagledaju moguće posledice. posle deset godina postaje neka sasvim Šteta što je publika bila druga. sastavljena mahom od sasvim mladih Dubravka Ugrešić, ponovo, o ljudi (što je opet, kažu drugi, odlično) iskustvu provociranja u jednom novom koji se, u skladu sa svojim dobom, nisu društvu, „nekomunističkom“, gde dali tako lako isprovocirati jednom nekoga, zapravo, samo marginalizuju i ovakvom temom – oni su došli da čuju, ignorišu – to je onda demokratska ne da provociraju. praksa, odnosno, nedostatak 114


___________________________________________________________________________________

Весна Јовановић Ефекат плаветнила Плаво. Све што видим је плаво. Плаво небо,

плава земља на којој стојим, трава је плава... зашто је све плаво? Окрећем се, не знам где сам... Шта ли сам узео?! Мирис детињства... море је у близини, могу да га чујем... чак је и ваздух некако сланкаст... мора да сам у Рају ако то постоји... Неко чаробно место у сваком случају. Да ли ме волиш? – питао сам је док смо лежали урађени. Не! – одбранила се и скочила са кревета. Ма дааај... мора да ме волиш макар мало.. – наваљивао сам смејући се. Заправо сам је само пецкао, слатка је кад се љути. Шеткала се од ћошка до ћошка премештајући ствари. Зашто квариш потпуно лепо вече? Све мора да упропастиш... – устао сам и шеткао за њом. Занима ме, зашто се задржаваш са мном? Мора да сам ти драг, нешто.. Не би ми се враћала да ниси бар заљубљена у мене, зар не? – наставио сам на шта није одговарала. Зар не?! – повукох је за руку, а она ме одгурну од себе. Не!!! Нисам заљубљена у тебе! – усне говоре једно, њене очи друго. О боже... јеси! Заљубљена си! – схватио сам, а она дохвати нешто и баци га на мене, одбило се о зид изнад моје главе. Престани! Нисам!! – бранила се, чак и превише, очи јој скоро засузише. Нисам сигуран да сам то желео да знам. Мислио сам да се само зезамо.. Траје док је забавно... Јесте, док ти не поквариш забаву.. Морам да идем! – кренула је да се облачи нервозно. Идеш код њега? Завршиш са мном и отрчиш код њега?! – излетело ми је потпуно неконтролисано. – Шта видиш у њему? Скоро је два пута старији од тебе.. И ти си скоро два пута старији од мене.. – узвратила је. Да, али са мном је забавно.. и ја сам леп мушкарац.. он је само богати маторац... – рекох, више убеђујући себе. Да нема њега, нама не би било забавно! Твоја лепота баш и не доноси много пара, а провод није бесплатан.

Немој да идеш код њега ако си заљубљена у мене.. – провалио сам глупост. Упутила ми је дуг ледени поглед својим сивим очима и отишла без речи. Кунем се, некада је исијавала такву светлост кроз та два прореза да сам имао осећај као да ми леди унутрашњост... Зашто не научиш када да умукеш?! – рекох себи и вратих се у кревет. Још увек стојим на оној пољани. Упијам плаветнило као животну енергију. Осврћем се око себе и видим некога у даљини. Радозналост ме вуче да видим ко је. Како се приближавам схватам да је познајем.. и да сам на много чудном месту. Нина.. – обрадовао сам се али ми нешто говори да не смем да јој приђем сувише близу. Узвратила ми је својим добро познатим осмехом. Очи боје морских дубина засветлуцаше јој као и увек кад ме види. – Шта је ово? Не знам.. ово је твој сан, твоја мисао.. – насмеја се она. Како је тамо горе? – упитах је подсмешљиво. Мислила сам да ти не верујеш у то... Верујем у оно што осећам. Тешко је мало док прелазиш... после све дође на своје место. – ипак ми је одговорила. И да ли то значи да ме ти чекаш? – наставио сам да се подсмевам. То што не верујеш у нешто не даје ти право да га исмејаваш. А и као што рекох, ово је твоја мисао, твој свет, ти одређујеш правила. Зашто си ти овде? Ти си ме позвао... Звао сам те више пута, а ти се ниси одазвала.. Знаш да тако не иде... Да, али зашто... сада? – окренуо сам се на трен и она је нестала. Шта се десило? Освртао сам се збуњен, али ње није било. Грлило ме је плаветнило овог света. Испред мене се створише огромна врата. Стајао сам испред њих и гледао, као да су испала из неког средњовековног филма. Застрашујућа и масивна гледала су ме с висине...

115


___________________________________________________________________________________ - Ко је Нина? – упитала ме. Био сам неповезан, враћао сам се из доброг трипа. Обично смо то радили истовремено, питао сам се колико ме дуго тако гледала. Молим? Ко је Нина? – поновила је питање, а у очима сам већ могао да јој видим бес. Имала је трачак зелене светлости у њима, палило се као упозорење да сам на танком леду. Много тога није знала о мени, ово је једна од тих ствари. Нисам знао како да јој кажем, а да ми она не прождере то као и све што сам поделио с њом. Хранила се мојим тајнама, исисавала живот из свега што сам јој дао, рушила је све зидове таквом силином да се већ пела на зидинама мог најмрачнијег места, а то није смела... нисам хтео да ми одузме и то. Донекле сам и ја крив јер сам јој то дозволио. Људи те искоришћавају онолико колико им ти дозволиш, а она је имала широм отворена врата од мене. Желео сам да јој дам све то, хтео сам да ме воли. Али што сам више давао и волео ја њу, то је више она мене уништавала и бежала од мене. Да сам јој дао Нину, то би био крај. Јер она је била ја, Нина је била моја душа подељена на два дела. Делили смо исту днк, имали једно срце које се поделило, од једног тела настала два... настали из једног ништавила, били два и остали једно. Не знам колико баш верујем у те митове о сродним душама, душама уопште, верујем у оно што осећам. А одавно осећам да ми недостаје нешто... неко. Откуд ти то? – упитах је. Зашто увек кад смо урађени спомињеш то име? Зашто ниси са мном у том свету који смо створили заједно? Ко је она?! Тај свет нисмо створили заједно, тај свет сам створио ја. Ти си ми га узела... Не би ти то разумела... Гледам је како се одваја од овог света, како се одваја од мене. Дао сам јој и задњи фикс јер га је више желела, ја сам желео њу. Тресем се, кризирам, али сам јој га дао. Престало је да буде забавно када сам све више узимао, а све мање имао ефекат плаветнила. Хтео сам да престанемо, али она није хтела. Она ме је вукла са собом, претварала се у зелено чудовиште, растапала у сивило и вукла ме са собом ка дну. Нисам могао да је извучем из тог муља. Копрцао сам се, батргао, али сам је превише волео. За њу бих отворио и небо, а она није умела никога да воли. Она је волела

тај отров више од свега... Тражио сам некога за ким бих плакао, због ког бих умро, и обезвредио сам свој живот. Хтео сам да се одрекнем живота због ње, али она није хтела свог због мене. А ја сам хтео њу. Хтео сам да узмем њен живот, као она мој, и вежем га за себе... Не знам да ли би то испало тако, али тако јако сам га желео. Мислио сам да ћу тако прекинути зачарани круг, за све будуће животе, за све прошле... Јер колико ми је душа тражила отети део, толико ме је она сецала назад и остављала тако непотпуног. Гурнула би ме та у амбис и гледала одозго како падам. Врати ми мој живот! Врати ми га!!! Зашто си узела нешто што ти не припада?!! – викао сам на њу и гурао је у зид. Није била своја, не знам чија је... Ти си мој! То је све моје!! Мораш ми дати све.. – ударио сам је и она се расула по поду. Та себична мала утвара хтела је и Нину, али је нисам пуштао. Понос ми није дозвољавао. Хтела је да ме уништи, да ме поломи као што је и она сама поломљена и да ме остави да се претворим у прашину тако. Дај ми Нину!! – вриштала је. – Мораш ми дати све! Не можеш имати Нину ако хоћеш да ме волиш! – говорила ми је. Склупчао сам се на поду и плакао. Ако ми узмеш и њу... ја ћу нестати! – јецао сам. Желим је! Рекао си да ћеш ми све дати, да сам ти ја све... Докажи ми! Дај ми је!! Али нисам је дао.. Нисам могао, нисам хтео, то је моја Нина, то је само моја душа. Морао сам да уништим авет да би Нина могла да живи... Гледао сам ђавола у очи и хтео да му покажем да сам довољно храбар да умрем. Отворио сам врата. Знао сам шта ме чека тамо. Небо је с те стране зелено, трава не расте, јалова земља... Ваздух је тежак, некако густ, река је мутна, пливају изгубљене душе. Нисам тамо хтео да будем. Бато... ако пређеш тамо, нећемо бити заједно. Ако урадиш то, нећемо се срести! – стајала је Нина крај отворених врата и молила ме својим морским окама да одустанем. Чим сам спустио ногу на суву испуцалу земљу, врата се залупише. Погледах преко рамена, али више се не могу отворити. Морам, Нина, морам, да би ти могла да живиш опет... ****

116


___________________________________________________________________________________

NEŠTO O NEČEMU

O

Vedran Volarić

va priča nije nalik drugima. Njena poanta je duboko sakrivena u svakom čitatelju jer će svaki svijet pred sobom vidjeti drugačije; jedni će reći da su sve razumjeli, drugi da ništa nisu shvatili. Bit će onih koji će preokrenuti očima, ali i onih koji će se zamisliti na njenom kraju. Jedna glava će mudro kimati, druga se ukočiti. Jedne obrve će se približiti kosi, pa makar se nekoliko lasi nalazilo na zatiljku glave, a druge se približiti očima i zamalo utopiti u njima. Jedne uši će čuti viku, druge tišinu. Jedan nos će osjetiti miris u zraku, drugi ništa sličnog neće uočiti u blizini. Jedan jezik će zaključiti da je slanog okusa, drugi da je kiselog, treći da je slatkog, četvrti da je gorkog, a peti neće znati ni sam. Jedne usne će se širom otvoriti, druge strogo zatvoriti. Jedni zubi će se sjajiti svježinom, drugi se od umora sakriti u Nigdjezemsku. Jedno grlo će osjetiti knedlu u prolasku, drugo tek nikad veću sušu. Jedan kažiprst će upirati u priču, ali zato će se drugi njihati s lijeva na desno, kao na nemirnom moru vjetrom određenog smjera. Jedan um će si narediti neka priču prenese ostalima, međutim drugi će si zabraniti iznositi išta izvan svojih okvira. Jedna koža će osjetiti ugodne trnce poput najugodnije masaže, druga poput najneugodnijeg štipanja. Jedan trbuh će biti sit baš kao što to Bog zapovijeda, drugi gladan kao da danima nije vidio novog posjetitelja. Jedne noge će se micati čistim morem ispod ljetnog sunca, druge smrzavati u mračnom tunelu punog snijega. Jedno tijelo će ležati na proljetnoj travi nošenom toplim vjetrom, drugo na otpalom lišću iznad bodljikave žice. Jedna duša će letjeti iznad oblaka, a druga zapeti dva metra pod zemljom. Za jedne je ovo ljubav, za druge mržnja, za jedne osmijeh, za druge suza, za jedne sreća, za druge tuga, za jedne dobro, za druge zlo, za jedne zdravlje, za druge bolest, za jedne pobjeda, za druge poraz, za jedne dobitak, za druge gubitak, za jedne toplina, za druge hladnoća, za jedne sjaj, za druge hrđa, za jedne nada, za druge beznađe, za jedne smisao, za druge besmisao, za jedne pokret, za druge zastoj, za jedne otvor, za druge zaštop, za jedne sloboda, za druge zatvor, za jedne ulaz, za duge izlaz, za jedne sjever, za druge jug, za jedne istok, za druge zapad, za jedne bijelo, za druge crno, za jedne mladost, za druge starost, za jedne dan, za druge noć, za jedne svjetlost, za druge tama, za jedne početak, za druge kraj, za jedne život, za druge smrt. Ova priča nije nalik drugima. Njena poanta je duboko sakrivena u svakom čitatelju jer će svaki svijet pred sobom vidjeti drugačije; jedni će reći da su sve razumjeli, drugi da ništa nisu shvatili. Bit će onih koji će preokrenuti očima, ali i onih koji će se zamisliti na njenom kraju.

117


___________________________________________________________________________________

Литерарна секција ОШ "Свети Сава" Задужени наставник Мирјана Лазаревић

МАЧВА Војислав Дурмановић Између река Саве и Дрине и планине Цера, на плодној земљи између две реке, удубљена и равна попут тепсије, обасјана Сунцем лежи пространа равница Мачва. По наизглед огромној равници Мачви смењују се зелена поља кукуруза и детелине, златне парцеле пожњевеног жита и поља сунцокрета која непрестано својим великим жуто-црним цветовима попут радознале деце главама прате сунце на његовом путовању ка Западу. Те њиве прошаране су прашњавим пољским путићима и шумарцима који својим зеленилом разбијају бескрајно равна пространства њива и пољана. Понегде, на граници између њива или покрај путића, гордо стоји багрем и са висине посматра младе усеве који из дана у дан напредују и расту на њиви. Даље, у пољима надомак шумарака лежи понека стара кућа са кровом из кога вири трска и, иако стара и трошна, на необичан начин доприноси лепоти овог пејзажа. Уз пољске путиће и асфалтиране путеве стижемо до мирних мачванских села која успавано леже у овој равници. Њихови вредни сељаци, поред свих обавеза и журбе, увек ће наћи времена да вас угосте и помогну вам. На северо-западу, где се састају Дрина и Сава, крајолик је прошаран барама и ритовима. Ту је и мирна речица Засавица, коју мештани због свог спорог тока и обала обраслим трском називају баром и тврде да у њој, у летњим месецима, има више рибе него у Сави. Јанко Веселиновић, чувени писац родом из Мачве, описао је доживљаје хајдучке дружине Зеке Буљубаше чији су дом биле баре око Дрине и Саве. Иначе, Мачва има занимљиву историју. У Мачви су се одиграли бројни догађаји познати у српској историји: бојеви на Мишару, Равњу и Дубљу, док је Шабац први град у Србији који је усвојио модерне обичаје везане за свакодневни живот и забаву и прочуо се по просперитету, те је понео титулу српског Париза. Наступала су и тешка времена, избијали су ратови. Готово свако из Мачве је изгубио неког члана родбине у Аустроугарским злочинима 1914. године. Са грана некада мирисних мачванских воћњака висиле су омче, а Шабац, српски Париз, постао је српски Верден. Али и то је прошло и преживели су наставили живот. Било је тешко наставити свакодневни живот без својих најмилијих, али народ Мачве је и то прегурао и подигнуте главе наставио даље, у светлију будућност. Пада мрак. Возим се бициклом по једном усамљеном пољском путићу. Сунце полако залази иза падина Цера, које се у даљини уздижу над њивама. У даљини прскалица брекће и залива кукуруз пожутео од дневне жеге. Својим мелодичним звуком означава крај још једног дана. Из неког засеока чује се лавеж паса. Негде иза шумарка чује се трактор и весели узвици радника задовољних послом обављеним тог дана. Над равницом се спушта ноћ и ја одлазим кући, осматрајући бескрајна поља и од залазећег сунца наранџасте врхове Цера који изгледају као да горе у пламену. Војислав Дурмановић, рођен 28. септембра 2002. ЈУ ОШ “Свети Сава” Бијељина

118


___________________________________________________________________________________

Маша Спасојевић МОЈА КЊИГА ЈЕ МОЈЕ ОРУЖЈЕ

Јасно је свима да је далеко интересантније по читав дан проводити напољу, трчећи за лоптом, прескакати конопац, играти игру жмурка... , него сједити и учити. Али, са друге стране, још нам је јасније да се знање не стиче по рођењу, нити нажалост, пада с неба. Нисам баш одушевљена давно завршеним ратовима, грађом цвијета, глаголима и падежима, а најмање геометријом и разломцима, али ме ипак, гледјући квизове, одушевљавају људи који знају наизглед те необичне и небитне ствари. Иако бих рађе бесциљно жељела лутати улицама Лондона, Рима, Париза, Лос Анђелеса, Прага и Москве, за сада ћу се са дивним градовима дружити кроз књиге. Знам то да читајући школске лектире и остале књиге обогаћујем свој рјечник, и да ће ме самим тим људи више цијенити и рађе слушати у разговорима. Из свега овога закључујем да је књига отворени прозор у боље сутра.

Маша Спасојевић, ученик VII4 ОШ „Свети Сава“ Бијељина

119


___________________________________________________________________________________

Dijana Redžić Skok Skočiti u bazen po oluji Dok se po vodi odbijaju hladne kapljice Kao da ćemo time zaustaviti sve grmljavine sveta Smeli smo... Govorila si mi: opet si mokra do gole kože... Zašto se nisi od kiše sklonila? A ja sam znala da bi mi bez tih kapi mladost bila nekako pokisla Rasli smo, odrasli, i naučili da se plašimo Ali toga je dana kiša pala iznenadno I sa mene sprala sve strahove koje su godine donele

Dim Jedna od onih noći koje nepoznaju san. Oko nas magla. Niz lice mi se sliva jedna sramna suza krajnjeg priznanja. Ona koja te pred nekim ogoli do one tajne koju misliš da nikom ne bi otkrio. Verujemo da smo hrabriji nego što jesmo. On sedi na podu. Jedan je od onih ljudi koji te režu svojom brutalnom iskrenošču ne dozvoljavajući da ostaneš uljuljkan u snu koji te drži u zombi poziciji. Dovoljnoj za preživljavanje Premaloj za življenje. Govorim mu: ,,Pokušavala sam da pored sebe zamislim nekog drugog. U bilo kojoj situaciji. Muškarca koji će postojati kao ideja.“ ,,Nisi mogla, zar ne?“, odgovara mi i polako ispušta novi dim kroz koji gledam njegovo lice. Oči još uvek tople i blage. Oči koje pamte prizore zbog kojih se zastidiš što si deo čovečanstva. Neki bi rekli da njega ne treba da boli, ako je za mene bol već podrazumevana. Ranije mi je, te večeri, govorio da kada se sećaju rata, pričaju samo o situacijama kojima se mogu nasmejati. U bitkama koje smo sami vodili izgleda nema ničeg što bi nam bilo smešno... Napolju zora. Ispred nas pune pepeljare čuvaju sećanje na vatre koje su nas spržile. ,,Vidiš da je bolje bilo da sam otišao sinoć“, presekao je tišinu. Možda i jeste...Ali, svaki je odlazak mala smrt. Bojim ih se i prezirem ih. Žar u našim rukama gasi ostatke mraka u prostoriji.

120


___________________________________________________________________________________

Maja Mitrović Mišljenja jednog klovna Kako objasniti potrebu da Ona uvek bude uz nas? Ona, ta osoba koja nam nešto znači, prema kojoj gajimo nežne emocije. Ili smo to samo umislili jer naša je želja da imamo nekog samo za sebe. Znamo li zapravo smisao koji se krije iza reči „Emocija“? Da li je to neka prosta reč kojoj ne treba objašnjenje i verovatno je svi i znamo ili je to nešto mnogo komplikovanije, nešto u šta je retko ko upućen? ili još bolje, nešto što retko ko oseti. Nisam želeo nikom da se pravdam niti da ikom objašnjavam svoje reči, svoje pokrete, svoje misli, čak ni njoj, ali želeo sam da ona ostane uz mene. Da li je to bila potreba za njom, potreba da bilo koja osoba bude kraj nas ili popunjavanje praznine koju sam osećao u trenucima kada sam ostajao sam? Ili je to bila sebičnost,ta potreba da nekog zadržiš za sebe, a zapravo se nikad ne zapitaš šta ta osoba želi ? Imao sam milion pitanja za nju ali ću ih radije sve prećutati, verovatno nije ni vredno priče, vredno ikakvog spomena. Verovatno si već i zaboravila na to da postojim. Ili, hajde da kazem zaboravila na egzistenciju, da si zaboravila na moju egzistenciju. Ili mi zapravo samo nedostaje osecaj da želis da je neko ko je daleko bude kraj tebe? A mozda sediš u nekom ćošku i razmisljaš o tome da li smo sve mogli drugačije. Možda te neko cele noći drži za ruku ili mu to zapravo i nije bitno pa se okrenuo na svoju stranu a ti razmišljas da li bih ja uradio drugačije, da je bilo takve prilike. Ne znam ni sam zašto razmišljam o tvojim postupcima i zašto i dalje razmišljam o tome sta radiš Nisam se propio, nisam svoju tugu gušio kraj drugih devojaka. Nisam pokušavao da ih navedem da se zainteresuju za mene pa da ih odvedem u svoju sobu i ujutru da se ponašam kao da se ništa nije desilo. Nisam pokušavao da nadjem način da ubijem tugu. A mozda zapravo nisam ni osecao tugu jer tebe nema, već što ne znam šta ću sa sobom bez tvog prisustva i odakle bi trebalo početi, ako bi uopšte trebalo početi. Možda da čekam da se pojaviš iza nekog ćoška, kao nekad, da mi poremetiš čitav unapred isplaniran dan ili moju misao da mi je dan isplaniran, da mi poremetiš ravnotežu misli koju sam se trudio da izvedem taj dan, da zaboravim da sam te ikad i video, ako je to uopšte i moguće. Nisam kriv ja, kriva je bila votka, ko da to nesto i znači, kao da to treba da me uteši što sve to zajedno nije imalo baš nikakvog smisla ili je imalo a ja sam zabrljao i sve je nestalo, tek onako, kao da nije ni postojalo ili nije ni postojalo, možda sam samo umislio da je postojalo.

Nekad mi je delovalo da su postojala neka osećanja, da mi je srce ubzano lupalo s razlogom dok sam pozivao tvoj broj a ti si bila umorna da pričas ili si ćutala i slušala sta imam da kazem, kao da si zelela što pre da predjes na nesto drugo a ja samo želeo da te slušam dok pričas, makar i potpune gluposti, samo da bi slušao tvoj glas i osećao da si blizu, baš tu, pored mene. Toga se sećam, odlično. Možda je samo taj osećaj od svega zajedno jedino i bio tačan. Možda sam te hteo kraj sebe samo zato sto ti mene nisi ili zato što si bila daleko i zato što sve to nije bilo izvodljivo. Samo ne znam zašto i dalje imam potrebu da pišem o tome, kao da nisam dovoljno sve već izvrteo u glavi, izvagao sve opcije, sve doživeo u tišini i želji da se vratiš i da ne razmišljam uzalud o tome ili je potrebno da se nakon dve godine zaista oprostim od svega ako uopste postoji nešto od čega se u ovoj prici može oprostiti kad već ništa i ne postoji. Zaprvo me tvoja spoljasnjost nikad nije privukla, ne znam ni sta jeste, našao sam se pored tebe pre nego što sam to uopste i primetio i tu je bio kraj. Ili početak. Početak kraja možda? Početak moje priče, priče bez smisla, ako je ovo uopšte i imalo bilo kakav smisao. Jedno zasigurno znam, iako nismo mogli da se složimo, nesto je puklo u meni od trenutka kada te više nije bilo, ali ne znam šta, mozda je i bolje da ne znam. Neka naplata za bol iz prošlog života, ako je tako, onda mora da sam nekom naneo neverovatan bol koji se sada reflekovao na mene. Zapravo, sad sam siguran da je bol nakon tvog odlaska bio stvaran ali ne znam zbog čega. Ne bih znao šta da pišem o nama jer zapravo nema ničega, niti je ičeg i bilo. Ili je bilo ali sam ja to kasno shvatio, kad je sve počelo da se ruši. Ali sad ne znam ni zašto pišem i dalje o ovome, niti šta zapravo pišem jer uopšte ne vidim smisao. Možda ga i nema, ili mi se ne da da taj smisao uočim. Samo retki nadju retke? Ili je iluzija bila odlična, kao u filmovima. Scenski efekti tako dobri da si uspela da me ubediš da je sve stvarno! Nakon svega, kad sam počeo da uvidjam nepravilnosti u priči koja nema kraj a koja možda i ne postoji, kada si uporno odbijala moje prisustvo, Zamislio sam da si mrtva! Ubio te hiljadu puta u svojim mislima, hiljadu puta sahranio svaku misao o tebi. Ni to mi nije mnogo pomoglo, brzo si ustala iz mrtvih, ali nisam odustajao, nastavljao sam s tim, toliko da nisam mogao da zamislim dan bez toga. Ne znam ni koliko je to trajalo. Ali, gle čuda, jednog dana više nisam osećao potrebu da to više nastavljam jer se više nisam ničeg sećao. Uspomene su ostale u magli, toliko da nisam bio siguran da se sve to uopšte zbilo. Samo magletina! I moram da zahvalim samom sebi i nebesima jer sam sam uspeo da se otrgnem iz zamke koju si mi spremala, ti, koja više ne postojiš i koja nikada zapravo i nisi postojala, osim u mojoj mašti...

121


___________________________________________________________________________________

Antonia Padovan Kralj ''OSTALA JE KNJIGA S PAR NEPROČITANIH STRANA...''

N

isam ja od onih što se liječe tugama, moje su tuge samo moja stvar... Pa i kad ih dozovem, u njima uživam.

Ukrala sam naslov iz Balaševićevih stihova, pa će na prvu misliti možda; ''evo, oprala ju je nostalgija...'' Ne, nije meni upučena ta nslovna rečenica, već nekom negdje nebitnog imena, što nije pročitao posljednje stihove mog odlaska... Ja nisam od onih što dvosmislenosti licemjerjem prekriva. I što se više trudim biti čitljiva, eto ispadam valjda površnija; a ostajem zapravo toliko jebeno neshvatljiva. Nisam ja od onih što krajeve podmazuje tugaljivim refrenima, pa se kasapi lijepim sjećanjima samosažaljenja. Jer ja nijednu knjigu, ako sam je već sama sebi odabrala, ne ostavljam nepročitanu do kraja. Tada bih samo u svojim očima ispala kukavica ili budala bez naučenih lekcija što preolako odustaje zbog dosadnjikavih djelova. Ja rijetko zavolim ikoga kao da je poseban... Tada njegovu posebnost istančavam nesavršenim savršenstvima. Rijetko uopće odaberem ijednu knjigu da bih ju pročitala. Ali tada... kad dođe ona zadnja stranica, ja već znam dali ću je pamtiti – pa citirati čak kroz nova životna razdoblja; ili je zaboraviti u ćas – kao da je nisam niti u ruke ikad uzela... Tada zapamćen ostaje samo naslov, koji uvijek može biti i varljiv koliko i nenadjebivo privlačan. ''Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana'' je moj oproštaj s mogućnošću vračanja. Netko negdje nebitnog imena nikada nije čitao između mojih redova, jer je zaluđeno tražio površnu dvosmislenost strasti u tom šutljivom sjaju mog pogleda. Taj sjaj je njega pročitao do samog kraja... I ni u ludilu ne bih sada raspalila Balaševićeve balalajke, jer tu više nema što da se osjeća. Nisam ja od onih što žive od sjećanja, pa strast; k'o i tugu, zadržavam za vlastita uživanja i samoiscjeljivanja. U mojoj metafori mene same baš to je tek posve površna stvar. Danas su neki veselo-sivi oblaci nadjačali sparinu srpnja što je vladala proteklih dana... Dan je k'o stvoren za samotna pisanja. To objeručke spontano prihvačam, i eto, u tome uživam. Vidiš, takva sam, između ostalih redova... ipak, nekome negdje namjerno ostajem neostavljena... ''Knjiga sa par nepročitanih strana...'' u kojima bi shvatio i sam sav rasplet našeg neobilježenog rastanka. Nisam ja od onih što bježe bez pozdrava... ja suviše unaprijed predosjetim kraj (kao što u knjizi znaš koliko još ima stranica), ali ne odustajem dok za mene samu nije posve jasna svaka sitnica što dovodi do pouke... Činjenicama se ne zavodim previše, jer su itekako relativne. Uz još nekoliko ispisanih redova oprostit ću se s osmijehom od Balaševićevih stihova posuđenih u svrhu mog naslova. Raspalit ću nešto poput Čorbinih ''priča o ljubavi obično ugnjavi'' da sarkazmom brutalno anti-ljubavnog humora rastjera sve slabosti što bi pale u taj vrtlog priče o sjećanjima. Možda pred sumrak izvučem i iz arhive nešto punkerskog nabrijavanja da me potakne da se sredim i odem u grad. Znam, falit će mi i u ispijanju piva onaj netko nebitnog imena, ali neću se kasapiti ni tim potonućima. Bez lažne skromnosti; ako se već polupijana zaželim nježnosti, velika je vjerojatnost da mu se opet ušuljam u sitne sate... za ostaviti još jedan prelom neodgovorenog kraja na njegovim plahtama. Ali ovo nije priča ljubavna, jer ja nisam jedna od onih što od zaljubljenosti više ne zna odgovoriti na pitanje 'tko sam'. Ja ću mu svejedno ostati knjiga s par nepročitanih strana, i ovo je svejedno moj svojevrsni oproštaj. Jer gotova su sladunjava srastanja i nikad neću biti od onih što ostaje cmizdrava i neutješno slomljena; ostavljena od neostavljenih gubitaka. Moja je metafora moja vječna pobjeda. Moji su stihovi slični Balaševićevima samo onda kad tugu sama pozovem umjesto ijednog druga. Čak i tad, ja u njima ne tražim nikoga određenoga... Negdje netko nebitnog imena ni ne zna da je izgubio sve aseve iz rukava u mojim neizrečenim djeljenjima. Sva osjećanja postaju sve manja. Ja ostajem neshvatljiva. A ljubavne krajeve olako presjecam. Ne, nisam jedna od onih na prvim stranama. I zadnja strana najdeblje enciklopedije nekima o meni ne bi ni približno utješno pomogla... da me puste... Ja se ne puštam. Ja sam ona koja se nikad ni ne veže za kraj.

122


___________________________________________________________________________________

Milen Šelmić SAN O ŠETNJI VRTOVIMA

B

io je, mislim, jednom, neki mudrac koji je tumačio snove. Svoje, pa i tuđe. Nije to radio u vidu zanata, već onako, više iz zabave i razonode. Svoje usluge nikad nije naplaćivao, niti je tvrdio da je njegovo tumačenje ispravno, i da je jedino. Zato i jeste bio mudrac. Negovo ime, i ako sam čuo ili pročitao, nisam zapamtio, a nije ni važno za ovu priču. Dugo su prepričavana mnoga njegova domišljata i duhovita tumačenja snova o ruži, papagajima, raznim kataklizmama, pokojnicima, ljudima mačkama, i druga. Kažu da su neka od njih i zapisana, i da se kao najveća tajna čuvaju u jednom od najvećih svetskih bibliotečkih depoa. Živeo je, ne tako davno, životom skromnog arhivara, radeći u državnoj ustanovi, i priča se da je jednog dana samo nestao, bez ikakvog nagoveštaja, naknadne poruke, ili bilo čega te vrste. Ali, postoji i druga strana te priče, koja govori o tome kako je mudrac, ustvari, otišao za jednim svojim snom. Ili za sopstvenim tumačenjem tog sna. Sna o šetnji vrtovima. Sad, da li je ta šetnja bila zaista toliko sanjana i zamišljana u mudračevoj glavi, ili su ti vrtovi bili po nečemu posebni, nikada nećemo saznati. Kao ni to, da li je šetao sam ili u društvu, da li je to trajalo samo pet minuta, ili možda danima, godinama. Možda je tokom šetnje nekog i sreo, ili mu se nešto neobično dogodilo? Vrtovi su možda bili Semiramidini, Rajski, ili neki nama potpuno nepoznati. U snovima je sve moguće. I sve nemoguće. Zavisno od vrste snova, i od mašte sanjara. Mudrac se nikada nije vratio. Niti je ikad više viđen na nekom iole naseljenom mestu. A ni u onim potpuno pustim, napuštenim ili raseljenim. Možemo samo da nagađamo šta se s njim dogodilo. Ili, da ga sretnemo nekad, u nekom našem snu. Pa da ga, zajedno s njim tumačimo, ili da samo mudro ćutimo. Kako god. Ja želim da verujem da je on ostao u nekom od svojih snova, ponajpre u snu o šetnji vrtovima. Da i sada šeta i tumači taj, i neke druge snove. Negde u nekom željno sanjanom vrtu. Rajskom, Semiramidinom, ili svom sopstvenom, doživljenom jedino u snu, koji i dan danas tumači.

123


PRVO I POSLEDNJE NAŠE JUTRO -

Mimica Stefanović Kostić

___________________________________________________________________________________

Rano jutro, sneg tiho pada, obično a tako ne obično. Moja ruka u tvojoj ruci, nikada ne osetih takav dodir, nikada ne šetah sa tako puno ljubavi i srece u duši. Zapitam se u sebi ,,Bože da li je ovo ljubav, sa tvojim imenom, da li sam ja to srećna?". Večiti strah koji živi u meni, osećaj koji plaši i koji obično postaje istina. Sreća koja traje samo ove prohujale noci i ovog jutra, kratka kao tren jedan, topi se kao i ovaj prvi sneg. Ostaje opet samo praznina i grozno, jeziva samoća, hladnoća koja caruje u duši. Postajem kraljica, svog carstva, svog dvorca čamotinje, tuge i boli. Kako ironično smešno. Prvo držanje za ruku, sneg i poljubac za rastanak. Kroz pahulje koje sipaju, tvoje mahanje rukom sa osmehom, Bože, pitam se da li je to za doviđenja ili za zbogom? Ko zna? Tog zimskog jutra odgovor nisam znala, samo sam bila srećna i puna ljubavnog zanosa i opijuma ispijenog sa tvojih usana. A onda, budjenje iz tog sna, povratak u stvarnos, tvoj istinski lik. Postaješ ,,običan čovek", pun prevara i laži. Shvatam da je odgovor onog zimskog jutra bio ,,Zbogom". Nikada više takvog jutra, nestaje i topi se sve sa tim prvim snegom, nikada MI. Postajemo stranci. Boli ovo sećanje, i svaki prvi sneg. Opekotina sa tvojim imenom, ne dosnevani san, i ne ostvarene želje.... sve to tako boli. A tako je bilo kao u bajci, padanje snega,dodiri ljubavi, poljupci, nežnost, sve je bilo poput sna, i opet se budim. O kako bi želela da zatvorim oči i zauvek utonem u njemu. Sada samo budna sanjam, ispisujem stih i pesmu, ostaješ samo jedna inspiracija, žene koja je volela. Kao i obično, pogrešio.

124


___________________________________________________________________________________

Jana Tošić Ogoljena Ulice i ovu noć behu mokre od kiše, prazne i hladne. Luta gradom kao da ga ne poznaje, kao da je stranac, ili je ona stranac za svoj grad. Sama, oduvek i bila, i sada hoda bez cilja, bez odredišta... Korak po korak, ne žuri, okupana kišom, ne mari, i bez nje je navikla na hladnoću. Retko koji prolaznik naiđe, prođe kraj nje, nastavi svojim putem, užurbano, sa kapuljačom na glavi ili kišobranom u ruci, pognute glave, zakovan u svoje misli, ne primećujući je... Nevidljiva, nije nigde, nije niko, bezimena, neprimetna... I bolje je tako, za nju samu i za druge. Jednom je verovala u ljude, jednom je volela i ta osoba ju je naučila da ne treba da voli, da su ljudi zli i ne sme im verovati, koriste naivnost slabijih za svoje egoistične potrebe. To su đavoli u ljudskom obliku, naiđu na žrtvu, zarobe je, iscede iz nje i poslednju kap ljubavi i dobrote, i onda nestanu, a žrtva se više oporaviti ne može. Ni ona nije uspela, nije ni pokušavala, sve ove godine prošle su joj u polusnu, ni sama nije svesna svega što se dogodilo, što ju je uništilo i prerano ubilo. Slike kojih se najjasnije seća, a ne može ih zaboraviti čak i kada bi izbrisala prošlost, dve su suprotnosti jedna drugoj... Prva slika iz sećanja je uspomena na njenog oca... imala je četiri ili pet godina, pala je u parkiću i povredila koleno, tata joj je prišao, uzeo u naručje, poljubio u obraz i njegove ljupke reči su je izlečile „Ššš, ne plači, sve je u redu. Stavićemo hanzaplast na ranu i prestaće da boli, idemo kući...“, i zaista je bol utihnula, rana je zarasla, nemio događaj je zaboravila. Ono što nikada nije htelo da nestane, što nije mogla oprostiti je naredna slika, koja ju je proganjala svakodnevno, baš kao i sada, čini se poslednji put njenog bednog života, izjeda je i boli iznova, jer ovu ranu, na duši, hanzaplast ne može izlečiti... Imala je devet ili deset godina, možda i osam ili jedanaest, ne pamti jer je bilo suviše strašno za tu malu, uplašenu devojčicu... a nije ni bitno, desilo se i nikakve godine to ne mogu izmeniti... Spavala je u svom krevetu i, verovatno, sanjala poslednji lep san, kada ju je najednom probudio tup zvuk otvaranja vrata njene sobe... uvukao se u postelju svoje kćeri, pretrnula je od straha kada je čula reči svog oca iz čijih usta se osećao težak miris alkohola, zgadilo joj se „Ššš, ja sam, mila, ne boj se, neće ništa da boli...“... Ovaj put slagao je, bolelo je sve, ne samo njeno krhko telo, nego i ljubav njegova, reči, sve što je do tada osećala prema njemu, u tim, za nju, predugim trenucima prestala je da postoji, da voli, da sanja, da se nada, prestala je da bude dete, žena, čovek, postala je duh koji hoda, žrtva koja prezire, ptica osakaćenih krila, na izdisaju, i bez svog kaveza oseća se zarobljenom u prošlosti, prikovana za tu postelju, nema ko da joj pomogne... A sada trči kroz ovu kišnu noć, slobodna napokon, trči i nazire priliku za spas, sve je bliža mostu koji joj jedino deluje sigurno i stabiln, kakva je i sama oduvek htela biti. Pust, veliki, na njemu stajući izgleda tako sićušno, a jako, zaustavlja se, plače i pušta glas da prolazi vazduhom, neka ga nosi vetar daleko, to je čekala svo ovo vreme, da se razdere najjače što može, da vikne, iako je niko ne čuje, da oslobodi svoj strah, da pobegne... Više se ne plaši, i sada dok se naginje preko mosta, širi ruke kao da su krila, zamišlja da je ptica i usuđuje se da poleti, da se prepusti kišnoj noći, neka je odvede tamo gde je mir, ljubav, večnost... Tamo gde nema bola, gde nema razočaranja, smrti, ni ljudi poput njenog oca. Veruje u takvo mesto i sa tom verom u srcu napušta ovaj nepravedan svet, zna da niko neće žaliti za njom, jer nikoga nije ni imala. To nežno stvorenje nije uspelo da se izbori za sebe u ovom životu, oteli su joj snove i nije imala čemu se nadati više. Naći će spokoj na mestu na kojem samo anđeli počivaju...

125


___________________________________________________________________________________

Sanja Maksimović Ilustracija: Marija Stojisavljević http://www.sanja9.com/

Kroz rupicu na vlati trave Kroz rupicu na vlati trave ugledao je potok. Rupica je bila promera svega nekih par milimetara, ali jasno je video povremene srebrnaste osice odsjaja na bistroj vodi. Osim toga, pouzdano je znao da se tiho klokotanje čuje baš odatle. Kroz rupicu. Problem je bio u tome što kroz livadu nije tekao nikakav potok. Ne samo kroz tu, na kojoj stoji i netremice zuri u poveliku vlat trave, nego ni na tri okolne, ni na komšijskim livadama tih okolnih livada, ni kilometar dalje, ni pet. Nije se to uzalud zvalo "Suvo brdo". Kleknuo je na toplu zemlju, upro dlanovima o tlo i savivši laktove spustio trup nisko a lice pogurao napred. Prebrzo. Oštri vrh travke ga zaseče po čelu napravivši mali ožiljak. Pribrao se."Polako, ludo, ne ide to tako... dragocenosti se ne zgrabaju", rekao je samom sebi. U mislima, ne naglas. Udahnuo je, duboko ali nečujno. Zadržao vazduh. Zamislio je da mu je glava na nekoj nevidljivoj pokretnoj traci koja se kreće lagano, lagano, puževim korakom. Mic po mic, približio se sasvim. Naslonio zenicu na rupicu. A onda su mu se, odjednom, otvorili vidici.

Toplina je otopila moj vrat "Toplina je otopila moj vrat", mislio je Miljan, "otopila je moj vrat, otopila je kragnu, i sad mi se od potiljka niz kičmu spušta ta lepljiva mešavina kože i tkanine." Duboko je i (na svoju žalost) čujno disao i prestravljeno i nepomično buljio u kolibu. "A nije ni samo od vrućine", mislio je, jer, ipak je već petnaest minuta džedžio u hladu drveta, sakriven iza debelog stabla, dok ga je jeo nemir. "Prokletnica je tamo, i vreba me. Pravi se da nije tu, a tu je, osećam je. Majka će me ubiti što kasnim." Stisnuo je platnenu torbu s hlebom, mlekom i ostalim potrepštinama čvršće uz sebe, udahnuo i, kao na iglama, zakoračio na veštičinu teritoriju. Korak, dva, tri. Svaki težak kao da umesto nogu ima macole, svaki sve žurniji od prethodnog. Prevalio je već dve trećine travnjaka, naherena koliba ostaje iza njega, izgleda će ovaj put uspeti da se izvuče neprimećen. - Hej, mali ... - začu odjednom iza sebe, i niz leđa mu potekoše još krupnije kaplje znoja. Poslednje što je hteo da uradi je da se okrene. Pa ipak, nekako protiv vlastite volje, pomerena samo babinim piljećim očima, glava mu se obrte unazad. Stajala je na pragu, s crnom mačkom na ramenu. Krupna, kratkonoga, oklembešenih grudi. Donja vilica isturena, a par krnjavih zuba iz nje štrči uvis, preko gornje usne. Kukovi ukrivo, jedan značajno viši. Zlokoban odsjaj u onom nećoravom oku. I grba na leđima. Ne vidi je, ali je tu. - Heeej maaali... - otegla je, baš onako kao što otegne svakoga dana pre nego što se to desi. - Gađaću te sisom! Talas užasa se preliva Miljanovim licem, on se okreće, odjednom noge više nisu macole nego su opet lake, trči koliko god ga nose, baba podiže obema rukama desnu sisu izned desnog ramena (mačka je na levom!), pravi raskorak radi boljeg oslonca, a onda jedan neverovatan, snažan izbačaj i leteće đule mesa snažno pogađa dečaka u potiljak. Ovaj put, međutim, on, pre nego što se onesvesti, ugleda liniju međe kako promiče ispod njega. "Sledeći put ću uspeti!", misli, dok mu se svest rastapa u magli. "Sledeći put će uspeti.", primećuje i mačka, dok veštica namotava sisu vidno raspoložena zbog pogotka.

126


___________________________________________________________________________________

Helena Himel Ćutanje „Ljubav koja prevazilazi vreme je više od ljubavi. Ona ne zavisi od vremena, mesta." Ona je u nama. Kompas koji nas vodi. Usmerava. Da, kompas ume da se pokvari, ali da li to znači da smo izgubljeni ? Šta ako je strah jači od ljubavi – upitao bi me. Ako veruješ u ljubav, postaješ slobodan. Hoćeš li me naučiti da verujem? Pokušaću. Za početak pruži mi ruku. Uhvati me čvrsto. Izgovori naglas molitvu tebi znanu i zaćuti. Jesi li sigurna? Naravno. Misliš li da je lako pružiti ruku, bez razmišljanja. Samo zato jer sam ti ja to rekla da učiniš. Čvrsto je stisnuti i izgovarati naglas svoju najdublju tajnu. Molitvu. I nakon nje, zaćutati. Ne zaboravi, ćutiš samo onda kada znaš da će te razumeti. Kada veruješ. Da li je teško ćutati? Ponekad. Postoje trenuci kada je potrebno da i nama drugi veruju. Onda kad pomislimo da smo izgubljeni. I da nas je vera napustila. Kada si počela da veruješ? Baš onda kada nisam imala šta da izgubim. Kada je vera bila jedino što mi je ostalo. Pogledaj me. Pažljivo. Ne dopuštam to svakome. Da li to znači da se i ti plašiš? Ne, to samo znači da verujem, tek kad zaćutimo.

Sladoled Sladoled je nalik ljudima. Može biti sladak, kiseo, čak i da gorči. Rekla bih da zavisi i od porudžbine, odabira koji napravite u životu ili maloj poslastičarnici u uglu grada. Naizgled sve one sliče jedna drugoj. Suncobran koji skriva lica, stolice koje su nespretno poređane oko stola, piksla koja nedostaje i ljudi koji su neodlučni. Uvek dugo razmišljaju o porudžbini, dok prodavac cupka nogom i očekuje da dobije odgovor istog časa. Nije ni svestan o kakvoj se ovde odluci radi. Ogromna je razlika u porciji i kornetu. Dok ga konzumiram kašičicom, kušam ga lagano, s željom da ga bolje upoznam, uživam u ukusu postepeno. Korak po korak. Kornet je sladak sam po sebi, ali me često zabrinjava. Nespretna sam, ne umem da rukujem njime. Iz straha da mi se ne prolije po novoj plavoj bluzi, kušam ga prebrzo. Ne stižem da upoznam ukus. Kažu da je prodavac uvek u prednosti. Da drži konce u svojim rukama. Čita vas poput knjige. Sam odabir ukusa govori mnogo o nama.Vama. Meni. A šta svi mi, vidimo? Kecelju i dirigovani osmeh. Umor. I želju da neko i njega usluži. Da mu se nasmeje i razume. Zapravo on je taj, ko je izgubljen u svim tim ukusima. Poznaje ih sve jednako dobro. Nema iščekivanja, radoznalosti. Te nesvakidašnje misterije. Uvek poručujem istu kombinaciju ukusa. Ne znam da li je prava. Ali znam da je iskrena, iz srca. Podseća na ljubav i reči koje svakodnevno ispisujem na staroj hartiji koja miriše na antikvarnice. Nikad mu ne tražim mane. Pokušavam da ga dokučim. Volim da ga pogledam u lice i naglas izgovorim da mi je baš on nedostajao. Onda se osvrnem oko sebe i ugledam sve te usamljene ljude koji sede i razmišljaju o vremenu koje im je preostalo. Čitaju novine i beže od stvarnosti koja ih okružuje. Možda nam je i to ponekad potrebno. Da zaboravimo ko smo. Da na tren postanemo neko drugi. Ustala sam sa stolice, uz kartu pića ostavila i novac. I na cedulji ispisala poruku: Vreme je da pronađeš svoj ukus i ovog puta naplatiš osmehom! 127



Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor