Zvezdani kolodvor

1

Ilustracija: Anastasija VASIĆ

2

Reč urednika

ISSN 2406-2219; 216002316

CORBIS.SR-ID

GODINA IV, 2018; Broj XIV; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanic Redakcija: Boris Mandić, Julija Nikolić, Ivana Minic, Miroslav Vasic, Mario Lovrekovic, Zoran Dimitrijevic Saradnici: Živko Teodosić, Dragan Maljik, Dusan Varicak, Franjo Francic, Mirjana Stefanicki Antonic, Boris Maksimovic, Mirjana Magura, Tomislav Smoljan, Snezana Marko Musinov, Jelena Skrobic, Marko Veckov

Ljubav je čudna ponekad. Izviri tako niotkud, onda kada se najmanje nadaš pa te povede za ruku. Između dva straha se smesti sigurna u sebe.

Onda kada pomisliš da nikad nećeš stići u ulicu lipa gde miriše čaj poslužen sa keksom posutim krupnim šećerom preko glazure od limete.

Podseća na italijanske delicije ali nema istu punoću.

Pitam se da li bi njegove usne mogle imati sličan okus, a tvoja kosa na mojim grudima miris nadolazećeg proleća?

Mnoga pitanja ostaju bez odgovora jer ona nikad ne priča, šapuće i hoda na prstima, da ne probudi tugu.

Tuga ima lagan san, nikad se ne okreće na levu stranu.

Ljubav je čudna ponekad. Iznenadi i sebe samu skrivajući se iza pregršt boja. Ponekad se pojavi u osmehu, pa osnažena udiše umesto da uzdiše, diže se, uspravlja, pada ali nikad ne odustaje.

A sve to se budi u meni zbog zagrljaja koji si najavio, zbog kafe koja je ostala na stolu još od onog dana kada je mesec ispunio nekom drugom želju i poveo u san.

Ljubav je čudna ponekad.

Pojavi se niotkud, pa se udobno smesti u zagrljaju između dva straha. Navede me da na trenutak zatvorim oči.

Da, nebo je manje sivo, ali još uvek ne znam kako da izađem iz sebe? Kako da je ugostim okovana?

Budite i dalje kreativni i svoji…

Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanic Fotografije: Bojana Boka Durman

Drago nam je što ste ovde i hvala što pišete za Zvezdani….

Ilustracije: Anastasija Vasić Dostupno oniline: issuu.com i na blogu http:// klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/; Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail. com; web: http:// klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/

3

Zvezdani Kolodvor

Hronike sa putovanja Pise: Zorica TIJANIC

Peroni Volim stanice. Podsecaju na detinjstvo i na raspuste. Jos uvek me prate slike: izlizana sedista u kupeu, guzva u uskom hodniku, zaglavljena vrata na toaletu i radoznali kondukteri. Kloparanje voza i razmaknute zavese na oknima kupea sa kojih sipa prasina. Ionako se nista ne vidi od noci.

Predeli su dnevno svetlo.

Poneki zaljubljeni par, upaljena cigareta, bacen opusak kroz prozor i nova stanica.

U svitanju pronalazim peron na kojem treba da siđem. Jedva razaznajem lica u magli jutra koje kao da je sakrilo posdnjih dvadeset godina u crnu kutiju. Sunce je pronaslo pukotinu na mom licu i zastalo na trenutak napravivsi jos jednu boru.

Devojka iz voza Budim se u prasnjavom kupeu. Voz klopara prevozeci putnike iz Beograda na Jadran. Razbijeni prozori i svuda unaokolo plasticne case od koka kole i miris hrane izaziva mucninu. Teska noc.

Zaspala sam na pola sedista zajedno sa devojkom pripitog navijaca.

U tankoj jakni ogrcem maramu koja je suvise kratka da bi me zastitila od jutarnje svezine.

Povratak sa zakletve bratu vojniku i pesma - Jesen u meni tuguje.

U Bihacu ulazi devojka u suknji od tvida. Kosa joj je pazljivo ocesljana. Duga i tamnoplava. Lici na uciteljicu. Pazljivim pokretima odmotava tanku cokoladicu. Ne putuje daleko. U predgrađu otiskuje pecat vremena na mestu gde smo se radovali sitnicama. Pozelela sam da jednog dana izgledam bas kao gospođica iz voza. Mozda zbog cokolade. Ipak, nastavljam put prema suncu.

Nostalgija Lenin otac cesto sedi sam na peronu. Iako nigde ne putuje u jedan mali kofer spakuje nekoliko komada garderobe i pribor za higijenu. Obavezno poljubi Lenu i Luku pre nego sto izađe kuce.

Nedeljom, kada ne ide na posao svoju nostalgiju leci na zeleznickoj stanici ispracajuci i docekujuci vozove. Ostali docekuju i ispracaju ljude.

Viktor zamislja kako putuje kuci sa svojom decom. Zena se odavno upokojila. Daleko je njegov dom, a dom u tuđini tek nekoliko minuta od stanice.

Odlazi na salter da pita za vozni red.

Sarmantna gospođica mu odgovara: Ni jedan voz ne ide za Ecku...

4

Online Art Magazine

Pozdrav Suncu Pise: Boris MANDIC (Vermer je od Sunčeve svetlosti pravio Prostor, Van Gog svojim slikarskim mrežama je direktno hvatao uskovitlane i razigrane atomske čestice Sunca, delikatno ih bacajući na svoja platna. Otud onaj utisak da njegovo platna grozničavo trepte u vrtlogu boja.)

Pozdrav Suncu i Morske orgulje čine jedinstvenu umetnicku instalaciju u Zadru, spektakularni audio-vizuelni performans kosmickih i prirodnih sila: empirijski dokaz Selingovih tvrdnji da su prirodne sile stvarajuce, umetnickog karaktera – Priroda jeste nesvesni Umetnik, a uloga Duha jeste da preko ljudskog jedinke probudi iz sna tu Nesvesnu produktivnu mašinu.

Pa sta onda da kazemo o Suncu, astronomskofizicke informacije? Mitoloski narativi? Religijske dogme? Filozofski sistemi? Nista od navedenog.

Jednostavno, bas kao Basic, arhitekt: Morituri te salutant – pozdrav Suncu od onih koji ce umreti!

I jos malo da ukrademo iz Epikurovog vrta zadovoljstva: estetsko uzivanje u toj cinjenici kroz bezinteresnu, naivnu i nesvrhovitu Igru beskonacnih varijacija boja i nas, posmatraca i ucesnika ovog Kosmickog teatra uzaludnosti, na ciju se predstavu ulaznica placa krvlju, vlastitim zivotom, vlastitom smrtnoscu. Privilegija rezervisana samo za smrtnike, ljude, ne i za bogove.

Fridrih Seling je pisao o tome, (i govorio na svojim cuvenim predavanjima) Nikola Basic je sproveo, aktuelizovao ove apstraktne metafizicke spise ovog Hegela pre Hegela, cija filozofija i danas svetli poput, paradoksalno, nefunkcionalnog i nekorisnog, starog i oronulog, napustenog i usamljenog svetionika; preambiciozno napravljenog, prebrzo prevaziđenog.

Ali i dalje svetli..

Nikola Basic, arhitekt, uhvatio je posredstvom svoje instalacije, odsjaj Sunca na tihim i bucnim talasima mora i pustio ih da progovore direktno, svojim jezikom. (za razliku od Virdzinije Vulf koja je progovorila svojim jezikom, pisuci po talasima mora) Solarne ploce projektuju vizuelni ples suncevih boja (prvi deo instalacije – Pozdrav Suncu.), koje igraju uporedno, nekada sinhronizovano i isprepleteno, nekad paralelno i zasebno, nekad suprotno, sa muzikom mora..

(Drugi deo instalacije – Morske orgulje.)

I tako dalje... (to se uvek pise kada zelite da prikrijete sugovorniku fakat da zapravo nemate vise sta kazati, dok mu lazno nagovestavate da to nije istina) Dakle, itd.

Kratko. Drugi deo Kosmickog teatra jeste muzika: s jedne strane mocni Okean, s druge ljudska jedinka, između – Morske orgulje i njihova pesma, uvek ista i uvek razlicita, ciji kompozitor je beskrajno more... i njegova tuzna poezija:

Sunce, izvor zivota. Fraza, ne valja.

Egipat, carstvo Sunca. Polu-fraza, nepotrebna i promasena metafora. (pisanje i jeste bezanje od ovakvih metafora, ukoliko ga shvatamo kao kreativni cin)

Ja sam beskrajni Nemir okovan u zaboravu svojih granica

Sunce, izvor svetlosti. Ne, ne.

Moritiuri te salutant, Nikola Basic!

Svetlost, izvor, zivot, Helijus, Amon Ra, Platonovo vrhovno Dobro, Plotinovo Jedno, Kjubrikovo Isijavanje. (?) Ne. Rupa u Noci, mogucnost onoga moci-videti?

Malo bolje, ali nedovoljno dobro.

5

Zvezdani Kolodvor

Dunav Pise: Boris MANDIC Dunav je postojao pre nego što je zmija ponudila neodoljivu jabuku Znanja i radoznalosti u blaženim prostorima Edena. Jabuka je zagrižena, pojavilo se Znanje i uz to uvek prateći nemir - imanentan svakom mislećem biću - učinili su svoje: gurnuli čoveka u Mašinu za mlevenje mesa. Istoriju.

Prvo zabeleženo, doduše, kroz mitsku formu, pominjanje Dunava, u pisanoj formi istorije, jeste u priči o Argonautima. Ova moćna reka je učinila da Jason i družina, siđu sa nebeskog predela Mita i Mašte u konkretnu Stvarnost; (ono što Vilijem Blejk nikad nije mogao da uradi, koji egzistira, još uvek, u svojim nebeskim vizijama, provučenim kroz večnost eteričnih predela Mita) zapravo, učinila je tu konstantnu binarnu ili-ili opoziciju funkcionisanja mišljenja irelevantnom: Mit je postao izmaštana Stvarnost, Stvarnost je materijalizovani Mit. Nisam siguran šta se dešava sa Zlatnim runom (možda to treba pitati Pekića?) u priči, ali sam siguran da Dunav zna, čak bolje od Hesoida, koji je to zabeležio, pa i samog Jasona. (definitivno treba pitati Pekića, reka neće dati odgovor) Dunav, svestan svoje veličine, aristokratski ćuti – odlika samodovoljnog duha.

Veliko Rimsko carstvo, produkt neutoljive težnje za moći, (govori mrtvi Niče) manje-više se zaustavlja na granici ove reke, koja postaje jedna od najstalnijih i najdugovečnijih granica carstva; neustrašive legije smrti koje su pokorile skoro čitav, do tada poznati Svet, i crtale nove mape moći, plašile su se da pređu granicu Dunava – svako prekoračenje je plaćeno krvlju (kao pojam hybris u Antičkoj grčkoj, gde je Apolon kažnjavao sve one koje bi se drznuli da pređu jasno postavljene granice) u mračnim germanskim šumama, istim šumama koje su otključale deo svojih tajni, mnogo vekova kasnije, braći Grim. To nisu bile bajke, već živa ispovest mračne šume koja je pričala o sebi, izabravši braću da jedan deo njenih misterija bude ispričan u pisanoj formi.

Rimljani su ovoj vodenoj pojavi, da bi umanjili strah imenovanjem (ljudsko biće se užasava pojave koju ne može definisati, ukalupiti, objasniti), podarili Ime, koje se, etimološki, sastoji

iz dva dela: u nadi da će, barem delimično, otključati neprozirnost tajni i dodvoriti se Dunavu, da ih ispriča. Danubius. – prvi deo imena označava boga Zevsa, kroz koren reči dios, „sjaj nebeski“. Nemojmo upadati u ovu zamku, poreklo Dunava nije na Olimpu, niti je stvoren Zevsovom božanskom snagom; Dunav prethodi Zevsu, Titanima, Uranu, Gei, Haosu, Noći i svim drugim postojećim i nepostojećim bogovima. Bogovi su po definiciji van vremena, dakle večiti. Dunav je 2850 kilometara dalje od večnosti. Pitajte Vreme, Univerzum i Smrt. Moire nemaju nit Dunava, niti makaze koje bi mu prekinule tok.

Druga reč je bios, latinski vivus, Život.

Jednoćelijska praistorijska forma života, koju smo imenovali kao amebu, sa svojom deobom je otvorila put Životu da divergentnim linijama i kroz različite forme, (svaka je imala svoj limit) egzistira u vremenu, da parafraziramo Bergsona, čisto trajanje bez bilo kakvog imanentnog cilja ili svrhe – Život. Amebi je dodeljena titula pionira, poput Kristofera Kolumba, ali dobro znamo, samo skrećemo glavu iz meni nepoznatih razloga, da je titula pionira zakonito pripadala Vikinzima. Oni su ćutali o tome. Kao sto je Dunav cutao o laznoj prici o amebi: prava Snaga nema zelju za samopromocijom, nisu joj potrebne paznja, titule i pocasne nagrade – dovoljna je sama sebi u elegantnosti diskrecije. Dunav jeste Zivot.

Najveci broj pritoka nalazi se na prostoru Alpa. Dunav je prirodni umetnik – stvorio je taj velicanstveni planinski masiv, koji se prvi usudio da pređe Hanibal. Kao i sva jezera, potoke, kotline na ovom prirodnom umetnickom delu. Dunav je jednostavno precutao tu cinjenicu. Vilijem Taraner, u svojim akvarelima, Konanan Dojl, Serloh Holms, Klaudio Magris, Morijarti, kao i jos neki drugi, nisu mogli cutati.

Bec je grad koji je izronio iz Dunava: snazan, lep, raskosan, bogat, veliki, ponosan. Jedan mali decak voleo je setnje - u tisini vlastite usamljenosti - pored te reke, osluskujuci tihe talase; vremenom je naucio da slusa tu tisinu.

Zbog strpljenja, tisina Dunava mu je poklonila par recenica, raskosno melodicnih: decak se zvao Johan Straus, tih nekoliko recenica je preveo na jezik muzike, ciji naziv, i da je Straus hteo, ne bi mogao biti drugaciji – Na lepom plavom Dunavu.

6

Online Art Magazine

Zavoljeti smrt

jecajima. Zapravo se rusi u melodiji krvavih cekica koji ju nemilosrdno razbijaju. Kretnjama se sabih u monstruozno bice, pogrbljen i smeten uputih se prema centru grada. Tama se prosula po ulicama, cineci ih sablasnijim nego inace. Morah izaci, ponestalo mi je „zivotne energije“, cistom nepaznjom ili prevelikim apetitima, ne znam. Korak po korak, uplaseno sam napredovao prema prodavaonici koja nikada nije zatvarala ulazna vrata. Usavsi, uljudno pozdravih prisutnu prodavacicu, te rekoh: „Dvije litre votke i vrecicu duhana, molim.“ Bijah siv u licu, zasigurno, jer je prodavacica moje bice promatrala kao da je nestvarno, a zatim je socnom rjecitoscu odgovorila: „Boju za lice ne trebate?“ Glupavo se smijuljila dok se u meni budio gnjev.

Izvadio sam novac i samo joj namignuo bacivsi ga pored njene ruke koju je upravo ispruzila kako bi ga primila. Naglasio sam kako joj ostatak poklanjam glede laka za pogrizene nokte te napustio prodavaonicu. Znak je bio ocit, trebao sam se vratiti u svoje mracno gnijezdo i tamo nastaviti svoj samacki put ka smrti, međutim bijah smeten. Noseci vrecicu s picem i duhanom, prolazio sam pored sjenice koja je krasila srediste parka. Zacuo sam smijeh, te zastao. Osluskujuci, krenuo sam toj radosti u susret.

Nakon stotinu metara ugledah predivnu mladu damu kako sama sjedi na klupi te smijehom razdire sve oko sebe. Isprva sam joj htio okrenuti leđa i otici u svoju rezidenciju samoce, ali nesto mi je govorilo kako bih se trebao zaustaviti. Poslusao sam unutarnji krik, zastao, ali nisam imao hrabrosti samo tako prici djevojci, stoga sam ucinio prvu glupost koja mi je pala na pamet. Zatresoh vrecicu s dvije boce votke i one se oglasise poput zvona s tornja pogane crkve alkohola. Osluhnuo sam, praveci se da ne promatram, i djevojka se oglasila: „Hej, ima li tamo netko normalan?“ Šutnja je blago, stoga ne pustih niti glasa, mada mi se um najednom poremetio u šaljivost i dođe mi da se poigram s djevojkom. Mirovah nekoliko sekundi, a zatim ponovno protresoh plastičnom vrećicom iz koje se ponovilo zveckanje punih boca votke. Došlo mi je da se glasno nasmijem, kada je djevojka ustala i ponovno povikala: „Halo, pitala sam nešto? Ti što izazivaš pićem, da li si normalan? Ako nisi, bježi što dalje!“

Pise: Mario LOVREKOVIC Ne kupujem cesto, prisiljavam se izaci iz stana samo u trenucima krize, odnosno kada ponestane duhana i alkohola. Rijetko se susrecem sa zivim osobama, jer mi smetaju i cine me nervoznim. Vecina pokretnih mrtvaca posjeduje osnovnu rjecitost, tupu smislenost kojom pokusavaju otjerati osobne duhove nemira, tocnije trabunjaju, vjerujuci kako svojim rijecima mogu nepoznatu osobu uvjeriti u vlastitu glupost. Takvima se cine svi koje povremeno susretnem. Primjerice, ako uđem u prodavaonicu mjesovitom robom i uljudno pozdravim prisutne, obavezno se nađe starija osoba koja me odmjeri od glave do pete, a zatim konstatira (sebi u bradu ili prodavacici u lice) kako moj izgled nije primjeren zdravom i pristalom muskarcu. A sto tocno odaje primjeren izgled? Po cemu duhom siromasne jedinke dolaze do tog zakljucka? Mozda moje bice nije optereceno detaljima uređenog lica, na obrazima imam prosijedu bradu, a na glavi poduze vlasi koje cine rijetku kosu. Zar je vanjstina presudna za unutarnji nemir, mir ili opce bivanje? Nije. Presudno je ono sto sniva u kukuljici od duse, ono sto ce mozda eruptirati i sazvakati crne trupce nezeljene nesrece postojanja. Poznajemo li dovoljno takve trupce?

Snazne komade kojima se obicno klanjamo, jer smo ponesto osjetljiviji od njih, jer znamo da se ne smiju pokrenuti i zavrtjeti; u takvom scenariju bi nas mogli spojiti sa zemljom. Trupci postojanja sude bez sutkinje, bez vjesala, bez napisanog scenarija; oni drobe kosti i meso ukoliko postoji samo trunka nesigurnosti u zivot.

Postojanje se svodi na suzivot koji izbjegavam, ima li onda smisla bivati? Ima, zapravo, zatvorenost donosi dobro, ne sto iskazuje posebnost, vec dokazuje neovisnost.

Privrzenost, toplina necijeg tijela, davno su zaboravljena iskustva; moguce i nikada dozivljena na pravi nacin. Noci se smjenjuju, ponekad sanjam potrebu, međutim sjecanja zive u praznini; dakle događaji nedostaju, nisu se zbili. Godine samoce stvaraju prepreku od sivoga betona, neprobojne armirane celjusti koja ne zna kako ugristi, vec se samo trese u 7

Zvezdani Kolodvor Htjedoh zaustiti, ali zaustavih se. Zapravo htjedoh se domu vratiti i nastaviti zivjeti; bez tuđinaca pored sebe. To bi se i dogodilo da ponovno nisam zacuo njezin glas: „Daj, tko god da si, pricaj nesto. Nisi valjda sablast s drugoga svijeta!? Kazi mi nesto, cisto da znam kako necu skoncati sama bas ove veceri prepune samoce!“ Zaustavih kretnje, pogledah prema njoj i pomislih kako cu uciniti pogresku. Uzalud to pomislih.

Sjedila je na drvenom ostatku nekada sjajne klupe kojoj su precke razbili silni djecaci s novonastalim osjecajem muskosti u sebi.

Smijesila se i dalje, ne skrivajuci prelijepe bijele zube, te usne s rubovima zakrenutim prema gore. Oci joj bjehu obojene tamom; maskara je samo dodala dovoljno cari kako bi treptajem ugusila i anakondu. Bolje joj promotrivsi usne, zakljucih kako se punocom mogu mjeriti debljinom mojih prstiju, sto me je samo dodatno poljuljalo prema naprijed. Istina, bila je predivna i u trenutku prilazenja nisam imao dovoljno hrabrosti prvi progovoriti. Naviknut na samocu ugledah divotu, nestadoh iz vlastitog tijela, te se uputih obasjan sutnjom. „Hej“, rekla je, „sto usamljeno krocis s tako divnim bocama u parku prokletog grada?

Zasigurno trebas pomoc ili drustvo, bijeg iz gusto napucenog smrada!?“ Sutke sam sjeo pored nje i desnom rukom joj pokazao na vrecicu s picem, ponudivsi joj sadrzaj koji je uznemireno cekao svoje oslobođenje. Na trenutak pomislih kako sam neuljudan, jer ne imah case koje bi pripomogle konzumaciji, međutim takove primisli mi odagnase ona.

Smijehom se obratila, poput hijene koja vise ne gladuje: „Boca votke tebi, boca votke meni. Brat poklanja sestri, zar ne?!“ Nasmijah se, ali glupo; misleci kako me ona zapravo ne slusa i kako sam joj zapravo strano bice, truplo ili sto god joj se tada cinilo da jesam.

Kako ispustih taj priglupi smijeh, isprva primijetih cuđenje i slutnju. Pomislih kako ona sluti moju negativnost i dusevnu rasijanost, ali prevarih se, jer me ona u trenu nadglasa i postade luđom prilikom od mene. Da, bijah joj dobronamjerno smijesan i znala je da ne pripadam sorti suludih monstruma. Cak stovise, pozitivno je poticala moje ocigledno nesnalazenje u drustvu ostalih zivucih jedinki, pokazujuci kako pripada istom klanu smrtnika.

Napokon progovorih; jer nemocan govoriti tijelom, ponasah se kao truplo: „Nekada sam cesto gledao na druge, poslusao rijeci koje govorahu ti neki, danas sjenu svoju povedoh da me prati, putovi nam sjajni postadose meki. Na

tlu je pored mene, prljava me ceka, ispruzena sniva, postelja nam meka. Samoca nasa krasna, daruje nam mir, prkos tu ne zivi, nije neki hir.

Ostajemo sami, ljubimo se strasno, sjenka ce me jednom pokopati glasno. Uz povike o smrti proklet ce me zivi, sjena pored mene ostat ce da zivi.“ „I ja sjedim sama, nije teska drama, al' slusajuci tebe, srce me zazebe.“ „Zar te lijepu nikad' anđeli ne zovu, iz samoce otmu u divnu zemlju novu?“ „Jos ja nisam spremna napustiti tijelo, imas li za mene kakvo dusevno odijelo?“ „Ono sto mogu s ljubavlju ti dati, uzmi kako volis i vise ne pati.“ „Budi siguran u ono sto pozelis, jer sve to sa mnom morat ces da dijelis!“ Silan protok emocija zbio se u trenutku dok smo se rimom sladili; mene strijela pogodi ravno u srce, a ona ostade u grcu nemocna da grijesi.

Smijala se poput djeteta koje je otkrilo plisanu mekocu i ustvrdilo kako iz nje dolaze zvuci ukoliko ju dovoljno snazno stisne. Trenutak se zbio, posebnoscu ispunjen, a moje truplo se zaljubise u bliske oci nove mi sestre, tugaljive zjenice plave boje s roznicama kupinovog trnja. „Dobrodosao u moje odaje!“, povikala je glasno.

Pogledah joj oci jos jednom samo, morah se razuvjeriti moguce lucidnosti. Doista, poput pjesme satkana je bila, od stihova i rima predivnih za cuti. Odao me je glas, ponovno se paucina uhvatila za glasnice, a i da htjedoh nesto reci ne bih se znao izraziti. Pozeljeh da je ponoc i da moram pobjeci poput Pepeljuge, pa me mozda pronađu ako cipelicu izgubim, ali nije bila ponoc i ja pozeljeh ostati. „Tko si ti?“, upitah. „A ti?“, suprotstavila se. „Sjena.“ „A ja majka njena.“ „Ne, doista, nitko sam. Nema me. Danas sam prisao k tebi, inace ne izlazim iz stana.“ „Zasto si prisao meni?“ „Pa, bila si zanimljiva, ne znam. Htjedoh možda trenutak bez samoće.“ „Zašto govoriš neistinu?“ „Ne znam.“, rekao sam ne promišljajući što sam zapravo htio reći.

Uzdahnula je, potom izdahnula i zazvučala kao da joj je to posljednji izdah za života, a potom je uzela bocu i dobro potegnula. Progutavši barem decilitar pića, dobacila je vješto: „Znaš, sjela sam na ovu klupu, jer me ona sama pozvala na takav čin. Nije da mi se obratila riječima ili tako nešto, već se na trenutak učinila posebnom i jednostavno sam sjela na nju.

8

Online Art Magazine Događaju li se tebi takve stvari? Da li te nešto natjera da učiniš ono što zapravo uopće nisi planirao da ćeš učiniti?“ Razmišljajući o tome uvidjeh kako sam znao otploviti mimo struje, baš onda kada to nije bilo stavljeno u mogući sadržaj određenog trenutka. „Događalo se.“ „Pričaj mi, što i kada?“ „Jednom je moju pažnju privuklo stablo. Drvo, obično drvo s granama i lišćem. Čak niti ne znam kakvo to bješe drvo, ali bilo je drugačije od svih koje ugledah do tada. Prišao sam mu te počeo govoriti stihove. Najednom mi se učinilo kako se stablo mijenja, dakle bojama i oblikom; kao da upija moje riječi i sahranjuje ih negdje unutar kore.

Doduše, bila je zima i hladnoća je moj topli dah pretvarala u paru koja se širila prema deblu, ali opet taj se topli dah nije raspršio dotičući tvrdu površinu, već je nekako ulazio u nju, u to tvrdo drvo, i ono kao da je samo počelo disati vraćajući vlastiti dah točno u mene. Pomislih da je ludost prevladala, međutim nije. Strah me je potjerao dalje od stabla, a kasnije se sva priroda oko mene ponašala kao i uvijek – nije bilo sličnih pojava.“ „Znači privuklo te drvo, kao i mene večeras.“ „Tebe je privukla klupa, drvena doduše, ali mrtva.“ „Ovisi kako gledaš na to. Drvo je uvijek živo biće, jer u sebe prima vlagu iz zraka, ujedno ju i otpušta.

Kamen također može primati vodu u sebe, a uvijek mislimo kako je to samo tvrdi kamen, mrtvi predmet za bacanje ili modeliranje. Krivo mislimo.

Uvijek krivo mislimo.“ „A tko smo to mi?“ „Pa, smrtnici.“ „Zar nije smrt ono što prizivaš?“ „Nije. Moje postojanje traži društvo, uvijek i samo društvo. Vidiš kako sam privukla tebe, a ti nisi osoba za društvo, zato malo razmisli zašto si prišao k meni.“ „Znatiželja…“ „Je ubila mačku, dragi moj“, nastavila je umjesto mene. „Može li ubiti i mene?“, upitah nadajući se pozitivnom odgovoru. „Hm, tebe nitko ne može ubiti osim tebe samoga.

Zar želiš umrijeti?“

održavajući nekoliko web stranica glupim i dosadnim prodavačima glačala za rublje, perilica, mikrovalnih pećnica i slično. Sve zarađeno trošim na cigarete i alkohol. Mrtvac već jesam, zaključih. „Želim“, odgovorih naposljetku. „A da ipak odabereš život?“, upitala je prilično grubim glasom. „Otpij gutljaj“, uzvratih, „i ja ću jedan.“ Šutjeli smo, gledao sam njezine oči te najednom počeh čitati iz njih. Svaki treptaj njenih očiju bila je nova stranica knjige s tamnom podlogom i bijelim slovima. Isprva sam osjećao stid, jer se bespovratno zaljubih, a da joj ni ime nisam doznao. Još samo trenutak je nedostajao i nije ga trebala ni reći.

Pročitah ga jasno i s ljubavlju joj se obratih. „Zar je moguće zaljubiti se u tebe?“, upitah. „A ti si se zaljubio u mene?“, upitala je smijuljeći se. „Smatram da jesam. I imam jedan plan za nas dvoje.“ „Nadam se da u planu nemaš djecu i obitelj, jer ja ne mogu dugo trajati.“ „Neee“, rekao sam, „želim da mi pokloniš jedan tjedan. Želim te ljubiti i dirati i s tobom voditi ljubav točno sedam dana. Nećemo izlaziti iz kreveta, gostit ćemo se pićem, odjeću ćemo spaliti, voljet ćemo se strasno i bez prestanka. A onda ću poći s tobom.“ Ponuđeno nije mogla odbiti. Rubovi usana su joj počeli titrati i znao sam da upravo počinje kraj.

Treptajima me još više začarala i bijah spreman poći. „Samo, jedno moraš znati“, šapnula mi je na uho, „nikada prije ovo nisam učinila. Svi se uvijek boje Smrti, umjesto da uživaju u njoj.“

Nastala je tišina. Nisam znao što odgovoriti.

Samoća mi je godila i to što sam opijen gledao na svijet godilo mi je. Moguće sam težak karakter, moguće sam rak samac, i svakako često prizivam smrt, jer moje postojanje zapravo nema smisla.

Kradem kisik drugima i to je sve. Novac zarađujem

9

Zvezdani Kolodvor

Značaj znanja kao resursa u XXI veku

obnovljive resurse, a znanje je jedan od obnovljivih resursa. Radna snaga i njihovo znanje su jedini varijabilni faktor u procesu proizvodnje, i jedini u jednacini koji moze da dovede do povecanja dobiti tj. profita u sto kracem roku. Znanje kao resurs je u XXI veku prepoznat i neophodan kao kljucni resurs u svakoj organizaciji bilo profitne ili neprofitne orijentacije. U sadasnjem modernom vremenu ljudskog zivota i rada, u kome sve sto smo naucili i sve sto znamo postaje nedovoljno i nepotpuno za vrlo kratak period, neophodno je kontunirano ucenje sa dosta kreativnosti i inovacija za svakog pojedinca. „Mora se praviti razlika između znanja kao moći i znanja kao ljubavi, jer samo ovo drugo znanje upućuje na čistotu motiva i potrebu čovečne primene“, Đ. Šušnjić Vreme je danas sa velikim brojem promena koje su konstantne, munjevite i nepredvidive. Vreme u kome je stabilnost proslost, a posebno za naucne institucije i institute vreme u kome je vrlo tesko postici uspeh a jos teze taj uspeh zadrzati. Promene, koje su svakidasnjica, prisutne su u svim aspektima zivota, kako privatnog tako i poslovnog. Cinjenica da je događanje takvih promena danas jedino izvesno – vredi kako za pojedinca, tako i za siri drustveni okvir, za preduzeca, nacionalne ekonomije i regionalna udruzenja. Uzroci ovakvim događajima pripisuju se globalizacionim stremljenjima i sve vecoj informacionoj, drustvenoj, tehnickotehnoloskoj i medijskoj povezanosti sveta. „Znanje je tek onda znanje kad je stečeno naporom vlasitite isli, a ne pamćenjem“, Tolstoj U takvim uslovima, tradicionalni metodi proizvodnje i posedovanje materijalne imovine i fizickog rada, ustupaju primat nematerijalnoj imovini koja se manifestuje kroz znanje i informacija tj. intelektualni kapital. Razvijene ekonomije su izrazito turbulentne ekonomije.

Isto vredi i za njihova trzista.

Turbulentnost se odnosi na brzinu promena koje se događaju u tim ekonomijama te na njihovim trzistima. Promene su sve brze i odvijaju se u sve kracim vremenskim intervalima, uz istovremeni porast intenziteta promena.

Takva okruzenja zahtevaju fleksibilnija preduzeca. Fleksibilnost je u funkciji vitalnosti, a vitalnost u funkciji duzeg trajanja preduzeca.

Pise: Miroslav VASIC Od prapocetaka civilizacije, a posebno u antickom periodu, covek ima neodoljivu zelju da ovlada istinma o prirodi i okolini koja ga okruzava. U srednjem veku ta potraga

„Znanje je svetlost, kako se kaže, a neznanje je mrak...

Vaistinu je tako“, Čehov „Bolje je znati malo, ali to malo temeljno, nego mnogo i površno“, Imanuel Kant

„zamire“, ide nekim drugim putevima, ali pojavom renesanse covek ponovno otkriva i saznaje sve one stvari i pojave koje su mu neophodne za opstanak na ovoj zelenoj planeti.

XVIII vek je vek nastanka parne masine, francuske revolucije i vek koji nagovestava slobode pojedinca, nastanak nacija ali i udara temelje onim „pojavama i saznanjima“ sto coveku nije bilo potrebno u istoriji ali se ipak desilo u XX veku a to su masovna unistelja i razaranja kao posledica indstrijalizacije i covekovog ovladanja znanjem za samounistenjem. „A znanje se sastoji baš u tome da čovek primi znanje o nečemu, da ga čuva i ne gubi“, Platon Industrijska proizvodanja se u XIX veku oslanjala na neobnovljive resurse kao sto je nafta, gvođze, razne vrste metala, ugalj, sume itd. danasnje kompanije treba da koriste vise 10

Online Art Magazine Fleksibilnost je u tesnoj vezi sa znanjem koje se nalazi u ljudima koji rade u organizacijama, znanje je potrebno negovati i stalno uvecavati kako bi se osigurao opstanak na trzistu i kako bi se stvorili i zadrzali konkurentni aspekti.

Uspesnost prilagođavanja svemu sto se desava i promenama sredine u kojoj ljudi, preduzeca i ekonomije zive i deluju, ogleda se u vrednovanju ljudskog faktora kao vaznog ekonomskog resursa. „Ipak se svako pojedinačno znanje stiče zahvaljujući prethodnim znanjima“, Aristotel

Na coveka i njegovo se znanje obraca paznja kao najdominantniji resurs poslovanja. „Bez znanja život nije ništa drugo do senka smrti“, Molijer Aktivnost upravljanja ljudskim resursima cija je namera da se na sto efikasniji nacin obave poslovi, kako bi se postigli unapred postavljeni, odnosno, utvrđeni ciljevi.

Funkcije menadzmenta kao sto su planiranje, vođenje, kontrolisanje i organizovanje su potreba svih modernih poslovnih i drugih organizacionih sistema.

Buducnost razvoja modernih organizacija zavisi od sposobnosti pojedinih radnika, menadzera, kreativnih timova, pogona ili samih korporacija da uce i neprestano uvecavaju svoje znanje, kreativnost i inovativnost. Sve veca konkurencija i stalne promene kojima se zaposleni moraju prilagođavati upotpunjujuci svoje vestine i znanje, osnovna su slika okruzenje u kojem preduzece danas nastaje i razvija se. „Znanje je otrov koji u velikim dozama leči, a u malim ubija“, Menjuhin Sve manje postaje vazno kolika mu je imovina, a mnogo vaznije koliko je umece zaposlenih da stvaraju i povecavaju vrednost. Dakle, primarna sirovina koja se obrađuje ali i glavni proizvod savremenog poslovanja, postali su ljudi sa svojim znanjem i sposobnostima. Znanje je ono sto kupujemo i prodajemo. Znanje u ljudima koji rade u organizacijama je postalo mnogo jace pokretacko sredstvo od prirodnih resursa, fabrika ili racuna u bankama. „To što znamo je kapljica, to što ne znamo je more“, Njutn Dakle, kljucni resursi nisu vise tako opipljivi vec je to nematerijalna imovina koja se ne vidi i koja se ne moze meriti ali koja stvara i pokrece pozitivne promene; ona se ne moze kopirati i nju je vrlo tesko kontrolisati.

Strateski ciljevi kompanije danas se ne mogu ni definisati ni ostvariti bez znanja, odnosno upravljanja znanjem. Jasno je da u osnovi novih ideja, inovacija i promena koje su neophodne za efikasno funkcionisanje savremenih organizacija, stoji stalno ucenje zaposlenih i kreiranje i koriscenje novih znanja. ljudi su oni koji proizvode, stvaraju promene, a te promene proizvodi znanje kojim oni raspolazu i koje koriste u cilju unapređenja u bolje od drugih.

Drustvu znanja kojem tezi danasnje drustvo, preduzeca i drzavne ekonomije konkurentsku prednost baziraju na znanju koje se nalazi u ljudima i iskoriscavanju potencijalnih sansi za ciju realizaciju je neophodno znanje. Zbog toga su osnovni razvojni ciljevi najrazvijenijih zemalja sveta, zapravo, povecanje ulaganja u sami ljudski kapital i razne inovativne (invencije i inovacije) aktivnosti kroz neprestano ucenje i obrazovanje ljudi zaposlenih u organizacijama. „Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje umnožava muku“, Biblija Cilj je svake zemlje da ovlada sa sto razvijenijom tehnologijom kako bi bila sto nezavisnija na međunarodnom trzistu.

Upravljanje ljudskim kapitalom u poslovnom smislu, postaje sve razlicitije od dosadasnjeg, danas to predstavlja poslovnu filozofiju koja se implementira na svim menadzerskim nivoima.

U takvim okolnostima menadzeri dobijaju novu mentorsku ulogu i zadatak da unapređuju i uce saradnike da prihvataju promene i da se lakse prilagode sutrasnjici radi bolje buducnosti. „Oni koji mnogo znaju – malo govore. I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze. Sami mišljenje može čoveka sprečiti da govori“, D. Radović U danasnim uslovima funkcionisanja organizacija, covek kao resurs najznacajniji cinilac poslovanja, da se vrednost organizacija zasniva na kvalitetnom ljudskom kapitalu koji direktno utice na stvaranje vece konkurentnosti jedne organizacije u odnosu na drugu bazirajuci se na znanje u ljudima, njihovu kreativnost, inovativnost, snalazljivost u moru stalnih promena uslova poslovanja. Covek kao nosilac intelektualnog kapitala sa svim vestinama koje poseduje ili ne poseduje, predstavlja u poslovanju organizacija na kicmu organizacije.

11

Zvezdani Kolodvor To je jedan jasno povezan i ciklican proces, koji se mora kontinuirano odrzavati da bi organizacija ostvarila efikasno funkcionisanje i razvoj. Problem istrazivanja se svodi na ljudski kapital kao osnovu postojanja savremenih organizacija, znanje koje se nalazi u glavama ljudi, vestina koriscenja toga znanja, njihovu kreativnost i inovativnost bez koje se ne moze zamisliti postojanje i opstanak na savremenim trzistima poslovanja. „Učenje bez razmišljanja je zaludan posao; misao bez znanja je opasna“, Konfučije Znanje je kljucni resurs XXI veka. Danas vise svet ne zivi kao u prethodnim vekovima kada nije vodio brige za prirodu i okolinu.

Ekologija i odrzivi razvoj je od presudne uloge na danasnje i buduce vreme koja je uticala da znanje dobije znacajniju ulogu nego pre u proslim vekovima. Tehnologija se toliko brzo razvija da jedino znanje kao resurs moze da prati tehnolosko-informacionu revoluciju XXI veka. Covek danas raspolaze s toliko znanja i informacija kao nikada do sada u svojoj istoriji.

Znanje je dostupno skoro svima, ali upravo ta dostupnost (hiljade skola, univerziteta, fakulteta, INTERNET....) kao da je „prepreka“ pojedinim ljudima da shvate da je znanje kljucna stvar njihovog opstanka u danasnjem svetu, ti isti ljudi se okrecu vise zabavnoj funkciji medija (prate razne emisije preko televizije ili koriste internet ne bili „ubili“ vreme). Polako koracamo ovim nesigurnim XXI vekom koji ne obecava blagostanja i univerzalnu pravdu. Manji ratovi sirom planete besne, velike sile se sve vise konfrotiraju - jos uvek verbalno, ali i nesigurnost posle ekonomske krize iz 2008. godine cini nas da se danas ne osecamo previse zadovoljni i ispunjeni. „Bez znanja, život je skoro slika smrti.

Sine doctrina vita est quasi mortis imago“, Katon Stariji Jedino znanjem, onim iskonskim i afirmativnim mozemo da pobedimo ova smutna vremena, vremena koja kao da nemaju svoju svrhu u pojedinacnom i na globalnom nivou.

Deca su nasa nada, i njihovim znanjem, njihovim idejama koja nisu „zaprljana“ kulturnim obrazcima i vrednostima coveka potrosackog drustva mozemo da prebrodimo ova vremena.

Generacije XX veka mozda vise nemaju velike ideje. Deca treceg milenijuma sa svojim idejama, kreacijama i inovacijama, a pre svega znanjem, da koriste znanje koje je akumulirano vekovima,

i to samo one esencijalne vrednosti koje su prosle sud vremena da izvedu ovu zelenu planetu u lepsu buducnost. Nadamo se svetlijoj buducnosti, pravednijeg i humanijeg drustva za obicnog coveka. Nekada je ucenje bilo luksuz za elitu, jer eliti nikada nije krajnji cilj da podanici budu obrazovani, vec za njih bi obrazovanje trebalo da bude privilegija samo elite tj. vladajucih klasa. Znanje bi trebalo da bude nacionalna potreba, potreba sirokih masa, u pravom smislu te reci. Ko ne shvata ove procese, ne shvata tendenciju koja je prisutna u visoko razvijenim drzavama sveta gde su visoki standardi zivota uvek u korelaciji sa znanjem kao kljucnim resursom u savremenom drustvu.

Drusto koje se ne bori za slobode pojedinaca i grupa, ne potstice sirenje znanja, ne bori se protiv predrasuda i ne razvija moralne zakone osuđeno je na regresiju, entropiju i haos, a ne na progresiju. „U nauci i u društvu problemi se mogu rešiti samo znanjem, neprekidnom studijom i formiranjem sebe samog“, Jovan Cvijić „Pravo znanje uliva snagu“, Gete

12

Online Art Magazine

Planeta Venera u civilizaciji Maja Pise: Ivana MINIC

Stare Maje zivele su na prostranom i raznolikom podrucju koje je ukljucivalo Kampece, poluostrvo Jukatan, Ciapas, Tabasko i Kvantana Ru u Meksiku, celu teritoriju Belise i Gvatemale, kao i zapadne delove Hondurasa i El Salvadora.

Malo se zna o najranijoj istoriji Maja, delom zbog toga sto tropske oblasti koje su zauzimali nisu pruzale dobru bazu u kojoj bi arheoloski ostaci mogli da se ocuvaju.

Međutim, poznato nam je da su seoska naselja sa jasnim kulturnim vezama i nacinom zivota Maja bila osnovana u II milenijumu pre nase ere na pacifickoj obali Gvatemale u blizini granice s Meksikom.

Prvi zemljoradnici su osnovali naselja na juznim visovima u centralnoj niziji koja ce vekovima posle biti domovina Maja. Maje su pocele da grade veca ceremonijalna i urbana naselja između 600. i 400. godine pre nase ere. Mnoga ova naselja su se razvila u velika i ugledna naselja u kojima je bujala kultura.

Maje stravaruju umetnost koja se u osnovi razlikuje od umetnosti drugih civilizacija. Hramovi Maja se uzdizu kao ogromno i isprepletano drvece. Ali, ne radi se o nekoj dekorativnoj umetnosti. Nikakvog nereda u ovom bogatstvu, i nikakvog „estetizma“u tom obilju ornamenata.

To obilje je prozeto simbolima. Svaki element je znak, a svaki spomenik je skup astronomskih i religioznih simbola. Arhitektura Maja odrazava kompleksnost religije i metafiziku njenig tvoraca. Vecina drevnih naroda Srednje Amerike zanimala se za kretanje zvezda i planeta.

13

Majama je najvaznije nebesko telo pored Sunca i Meseca bila Venera. Kao bozanstvo, Venera nije nimalo nalikovala dobrocudnoj boginji ljubavi i plodnosti poznatoj Evropljanima iz mitologije drevne Grcke i Rima. Kod Maja, Venera je bila muskog pola i kobno bozanstvo, a njena pojava na jutarnjem ili vecernjem nebu bila je glasnik pocetka zloslutnih uticaja. U takvim trenucima svestenici i ljudi morali su se duhovno i telesno pripremati za glad, susu ili rat. Mnoge Maje cak su verovale kako ova planeta isijava stetnim zracenjem, pa su zatvarale prozore kada je bila vidljiva na nebu. Kada bi Venera nestala sa neba Maje su verovale kako se planeta spustila u podzemni svet, iz kojeg bi ponovo izasla. Venera je imala veliko znacenje i nakon smrti – brojni vazni događaji koji se zbivaju tokom putovanja u podzemni svet podudaraju se sa vremenom u kome se Venera pojavljuje na nebu.

Bez ikakvih astonomskih pomagala, osim golog oka velike strpljivosti brojnih narastaja, svestenici naroda Maja bili su u stanju neverovatno tacno odrediti izlazak i zalazak te zlokobne planete.

Maje su shvatile da su zvezda Danica i zvezda Venera isto nebesko telo, sto je veoma znacajno.

Potom su naucili predviđati tacno vreme pojavljivanja Venere na jutarnjem ili vecernjem nebu sa veoma malim odstupanjem.

Ni jedna druga drevna civilizacija – sa obe strane Atlantika – nije dotad nadmasila tako zadivljujuce dostignuce. Astronomi i kraljevi Maja promatrali bi i belezili pojavljivanje ove zvezde, kao i vremena kada se njena pojava podudara s pojavom ostalih planeta, pa bi u skladu sa tim planirali svoje bitke.

Zvezdani Kolodvor

Povratak od Iberijskog preko Skandinavskog do Balkanskog poluostrva (IV dio) Pise: Boris MAKSIMOVIC

Najcudniji su oni momenti na putovanju kad te na nekom mjestu gdje nikad nisi ni sanjao da ces biti spopadne zelja da se vratis kuci. Nije to nostalgija, to je ono sto bi Amerikanci nazvali homesickness.

Sjedis na obali mora na samom jugu Evrope, da malo vise mozes skociti uvis vidio bi Maroko. I umjesto da gledas prekookeanske brodove i kujes planove kako da se na njih ukrcas ti razmisljas gdje bi mogao naci teleport da se vratis kuci. Nedostaje ti tvoje drustvo, tvoja kafana koja ti se vec na glavu popela jer stalno visis u njoj, ali ti iznad svega nedostaje tvoje zensko i sve sto vidis oko sebe su parovi koji kao da te sistematski opsjedaju, a ti si tako prokleto sam. I dzaba sto ces dobiti zelju da ides negdje drugo cim se raspakujes, sad bi samo htio da se vratis kuci i tacka. Cudno je covjek bice. I od ljepote se umori i treba mu predah da bi opet zudio za njom.

14

Online Art Magazine U Malagi sam hodao gradskim ulicama i opet me je preplavio osjecaj da sam upao u neciji san, a najljepse od svega je bilo to sto mi se cinilo da me niko ne primijecuje. Ljudi su sjedili u kaficima na ulici, pijuckali su polako svoja pica, a ja nisam mogao da se nacudim toj mediteranskoj umjerenosti sto je u stanju da se zadovolji sa casom vina ili sa dva piva. Jedno vrijeme sam gdje god bih putovao pitao ljude najdirektnije moguce koliko puta mjesecno su pijani. U Trstu bi mi rekli: „Uh, cesto, sigurno tri puta mjesecno.“ U Kopenhagenu bi bili dosta skromniji: „Ma ne previse, dva puta sedmicno.“ Nema to puno veze sa standardom, kako se mi iz nekog razloga zavaravamo, jednostavno ima nesto u ljudskom bicu sto nas tjera prema picu.

Kroz korzo u Malagi

Iz Malage je Pikaso i u tom gradu ima njegov muzej sa stotinama radova koje su mu donirali clanovi njegove porodice. Ali bio je kraj avgusta, bilo je doplo vece, ulicni sviraci su uzivali u tome sto rade, zvuk flaute se odbijao od zidova katedrale i bio bi grijeh to vrijeme provesti u muzeju.

Hodao sam ulicama kao hipnotisan, zelio sam nepovratno da se vezem za taj svijet, ali vrijeme odlaska je doslo i morao sam da krenem ka aerodromu. Na stanici pocinje da me davi neki padobranac kako mu fali par evra da kupi kartu za zadnji bus za Granadu. Srecom brzo prestaje usljed kombinacije verbalnog „no tengo dinero“ i neverbalnog „hermano, no te voy a dar dinero!“ Odlucio sam da ne ponovim gresku sa budimpestanskog aerodroma i da se ne mrcvarim bez potrebe na klupi, vec da prostrem svoju prostirku na zemlju, od duksa da napravim jastuk i pokusam da zaspim ko covjek. I zaspao sam ko covjek. Budio sam se svakih sat vremena da ne bih propustio cek-in, koji je bio u pet satu ujutro. U sedam je avion poletio. Bogovi su bili milostivi prema meni u ovom zivotu. Sta god da se desi uvijek cu imati to da sam jednog avgusta gledao iznad oblaka kako se nad Spanijom pojavljuje sunce i kako noc prelazi u dan.

15

Zvezdani Kolodvor

Svitanje negdje iznad Španije

Na aerodromu u Malmeu, pred let za Beograd, samo su nedostajali gutac vatre, zena sa bradom i krotitelj lavova da cirkus bude kompletan. Pored mene u redu za ukrcavanje je stajala zena u hidzabu, drzala u narucju jedno, a za nju su se drzala jos dva djeteta. Iza nje je stajao plecat momak, veoma nauljene kose, sa kratkim repicem koji je pojacao njegov muzevni karakter, majicom sa ogromnim grbom Srbije, koji se takođe nalazio i oko zgloba na znojnici. Muske grudi mu je krasio krst dovoljan da nam svima bude nadgrobni spomenik. Osim, naravno, pokrivenoj gospođi. Bilo je tu i Cigana, djevojaka u leopardovim helankama, bljestavim jaknama i nekim cuvapim ukrasima oko vrata, male djece koja su svoje majke zabavljale beskrajno zabavnim vriskovima kao i par starijih Sveđana, u sakoima i starkama, koji su sa krajnjim interesovanjem posmatrali zivopisnu balkansku pecalbarsku zajednicu, prepuni razumijevanja za njene male kaprice. A prokleti avion je kasnio. Jer, kasnije cemo saznati, u Londonu je bila magla. Avion je kasnio jer je u Londonu pilota iznenadila magla. Shvatam i da necu stici na zadnji bus za Banjaluku, da cu morati negdje da prespavam i u tom trenutku mi se javlja Slobo iz Putnicke kuce i kaze da nista ne brinem da ce me cekati na aerodromu. Slobo, ako ovo citas, hvala ti ko bratu.

Nakon sto sam promijenio osam gradova u sedam zemalja, cetiri aerodroma i konacno krenuo autobusom za Banjaluku mislio sam da ce taj zadnji, gotovo suvisni dio puta – jer sam se osjetio na svom terenu jos iznad Surcina, a i dalje nisam stigao kuci – da bude najnaporniji, besmisleni mrcvarenje, ali nije bilo tako, jer mi se i ta semberska ravnica nakon tih par hiljada kilometara ukazala u svojoj jedinstvenosti i poprimila gotovo bajkovite konture. Svijet, moj svijet, opet je izgledao nov, svako drvo, svaki pasnjak ili njiva zasađena kukuruzima izgubili su nevidljivi ogrtac okostale naviknutosti od kojeg ne vidimo njihovu sustinu i ponovo su dobili oreol jedinstvenosti i neponovljivosti. Putujemo da bismo se vratili, a putovanje je u stvari lirski postupak oneobicavanja kojim se mi sami odricemo ustaljenih prizora, mijenjamo ugao gledanja, trampimo ih za nove i neistrazene da bismo se vratili onim prvim i ugledali u njihovoj iznova pronađenoj ljepoti. Ako ti se u povratku cosak na putu do tvoje kuce obrati na novom jeziku, tad znas da je putovanje imalo smisla, nebitno koliko daleko si isao.

16

Online Art Magazine

Portret umetnika Bojana DURMAN Bojana Durman je fotograf i pesnik. Rođena je 26. maja 1992. godine u Beogradu. Fotografijom se bavi već šest godina. Fotografiše koncerte, promocije knjiga, proteste, predstave, tribine...

Verni drugar joj je fotoaparat Canon. Sa njim je fotografisala od igle do lokomotive. A pored fotografije piše i poeziju.

Objavila je dve knjige poezije: - Melodija srca 2015.

- Oluja u meni 2016.

Dobitnik je mnogih nagrada i zahvalnica.

Dobitnik je Oskara za humanost, a uručio joj ga je lično Dimitrije Bjelica, prvak sveta u Magičnom šahu. Član je Književnog kluba ,,Sirin” i Udruženja pisaca ,,Poeta”.

Ima i svoj sajt pod nazivom ,,Fotografska magija“, Link sajta http://bojanadurman.weebly.com/ Živi i stvara umetnost u Beogradu.

17

Razglednice iz Boke Kotorske

Autor: Bojana DURMAN 18

Online Art Magazine

Kamena kuća Kada posmatras kucu vidis samo građevinski materijal. Slicno je i sa ljudima.

Fasada lepog ili ruznog lica cesto odaje prvi utisak. I nikad ne prevari. Zivot je unutra. Spolja su samo manifestacije emotivnog izraza. Osmeh ili tuga, radost ili ljutnja, ushicenje ili bes...

Posmatram svoju kucu, kao sto bi posmatrala svoje prste pred borbu. Ona ima prozore da je stite od vetra. Iza tih drvenih, zeleno ofarbanih kapaka ponekad su kisne kapi. Kao suze iza veđa.

Kapci vesto nasminkani.

U snu je kuca simbol duse. Koliko onda prostorija ima dusa?

Na obali more zapljuskuje kamen. Oblikuje ga prema svojim sumnjama. Uglavnom odoleva ako nista ne pita.

Vremenom se talasi utisaju.

Zorica TIJANIC

19

Zvezdani Kolodvor

20

Online Art Magazine

Luka Nije sav moj zivot protekao na peronima.

Mozda cak vise tuge ima lukama.

Godinama sam putovala brodom na posao.

Obicni ljudi i ne znaju da takva mesta postoje.

Ali ovo putovanje je pomalo drugacije, moglo bi se reci - turisticko. Preko puta mene sedi devojka plave kose. Studira medicinu, sto vidim po knjizi koju zurno podvlaci razlicitim markerima. Ne smeta joj majka koja bezuspesno pokusava da umiri dete. Zaljubljeni par ne primecuje nista oko sebe, a sredovecna zena sa konzervom piva govori sebi u bradu.

Mirno sedim i posmatram kako se na jednom mestu mesaju energije. Cuvar tajni - more otvara i zatvara svoje odaje, pretvarajuci ih u talase. Zvuk sirene zaustavlja brod. Vreme je da se probudim iz vremena u kojem se na trenutak zaustavio zivot. Zvona sa crkve su jos jedan znak za beskonacnost.

Zorica TIJANIC

Harmonika Zivot na moru ostavi na licu bore od sunca, ali prenese iskustva i mudrosti starih mornara. Na primer, naucite da pratite vreme. Ne treba da vas boli koleno ili rame da biste prognozirali kisu, vec se ravnate po nebu, vetru i nekim drugim znacima.

Ono sto ima luka nemaju peroni. Brodove vezane cvorovima, dugacke dokove i mogucnost da budete romanticni ispracajuci i docekujuci sunce i kisu, uzivajuci u tisini.

Jos uvek u luci zivi stari ribar. Ruke su mu potamnele od sunca a na ramenu istetovirano sidro. Razvuce ponekad akorde na harmonici.

Ne osmehuje se. Letnje noci na obali su zivopisne. Mladici i devojke puni nade silaze na korzo, ne znajuci da je zivot stari ribar. Njegove su mreze pletene cvrstim kanapom.

Zorica TIJANIC

21

Zvezdani Kolodvor

Teodora STOJANOVIĆ

Sve moje slike pričaju moju filozofiju shvatanja života i sveta, one su preslika mog razmišljanja, mojih osećanja i saosećanja, mog doživljaja ljudi, vremena, sveta, pitanja moralnosti, vrednosti…… https://teodorastojanovic.com

22

Online Art Magazine

Teodora STOJANOVIC

je dobitnica prve nagrade na Monthly Masters umetničkom takmičenju. Izbor je vršio umetnički žiri na čelu sa direktorom i kustosom Ray Wetzelom, Gadsden Museum-a u gradu Gadsdenu.

Nagrada koju je dobila je nagrada za njen talenat, slikarsko umece i sposobnosti, a sto je odluceno na osnovu slika sa kojima je konkursala. Konkurs je osmisljen da podrzi umetnike i spada u kategoriju grantova (grant art), koji daje finansijsku podrsku umetnicima koje izaberu http:// monthlymasters.org/winners.html.

Teodora Stojanovic je dobitnica vise nagrada i priznanja na Bijenalima i takmicenjima.

Graduated from the Academy of Fine Arts in Belgrade in the class of Professor Dusan Otasevic with average grade 9,22. At the same Academy completed postgraduate specialist studies in painting in the class of Velickovic with average grade 9,22. Member Focus Europa http:// www.focuseuropa.de/ 2017. Free artist and member of the board of painting and graphic section at ULUPUDS. ICAF member 14.02.2017, http://www.icaf.co.kr/main/main.html Member ULUS. Master of Philosophy of the Faculty of Philosophy in Belgrade .

Awards: International Award Francisco Goya 2017 International Award Dante Alighieri 2017 International Award Michelangelo Caravaggio 2017 Second prize in the third international contest of small format that was announced by the Association of Independent Artists of Novi Sad in 2017 The Metropolitan Empire Prize 2017 Award Talents and profesionals, hotel Ritz, Madrid 2017 Monthly masters competition 1 place http://monthlymasters.org/winners.html 23

Zvezdani Kolodvor

Oprosti za krila Igor PETRIĆ

„Oprosti. Danas ne mogu van. Nisam raspolozen. Umoran sam i jednostavno mi se ne da.“ – bezvoljno je promrmljao Albert, pojacavajuci zvucnik. „Reznorov „Hurt“ jednostavno se mora slusati pojacan do kraja i bas me briga sto drugi kazu. Sto drugi misle. Smeta li susjede ili ptice na granama u jesenje predvecerje. Briga me za cijeli svijet. Kad slusam glazbu, a ti to najbolje znas, sve oko mene umire. Kao mrtvo je ili se samo takvim pravi. Mozda spava ili jednostavno vise nista ni ne postoji. Briga me. Moj svijet, moj svijet, samo moj svijet, u kojem zvona za uzbunu nikad ne zvone. Nema opasnosti, a o ukusima, vec sam ti rekao, ne raspravlja se. Dobro je poznato da ljudi sve i svasta slusaju i mene to ne smeta. Uopce ne smeta, jer rekao je netko nekom, nekad i tako je valjda i sada: slusaj druge otvorena uma. Ne sudi, jer i tebe ce suditi. Ne nameci svoja misljenja jer ce te ugusiti vlastite rijeci i ruke krvave kojima lamatas bez veze. Uostalom, briga me sto drugi slusaju ili ne slusaju, koje knjige citaju ili uopce ne citaju. Za koji klub navijaju i prate li sport uopce. Zanimaju li se za bilo sto ili poput sjena sutke prolaze kroz zivot. Kad bi svi „…ljudi na svijetu, bas kao sva djeca na svijetu…“ gledali prvo sebe, pa tek onda druge, nitko nikome ne bi prigovarao, jer sve sto vidimo i sve sto okusimo dozivljaj je vlastite percepcije stvarnosti, koju samo mi razumijemo. Sve sto nas smeta kod drugih, vjeruj i u nama je. Mozda drugacije? Mozda isto, ali tu je, svidjelo se to nama ili ne. Zato! Cuj i pocuj covjece maleni, ovaj svijet skrojen je za te' i na tebi je kako ces ga iskoristiti. Jednom, kad se umoris, kad ti bude dosta svega, vini se u nebesa i izgradi bolji svijet tamo negdje, dalje od najdaljeg, negdje gdje te nista nece smetati i nitko te nece tuznu vidjeti.“ „Ali, obecao si. Danas je dan za izlazak iz sjene i vjeruj mi kad ti kazem. Nista mi ga nece pokvariti. Nista! – povisenim glasom, ritmicko usklađeno, izustila je Barbara,. „Kazem oprosti, jos jednom. To sto radim, radim mozda iz kurtoazije prema vlastitom umu i njegovim potrebama, ili onako… zeleci ispipati koliki ti je prag tolerancije na frustrirajuce podrazaje. Ne brini. Nisam nista lose mislio. Sve sto radim i govorim, radim i govorim jer mi se tako hoce i usput trkeljam svakojake bedastoce, onako bedasto i bez veze. Razum je kao tanka linija pogranicnog pojasa razvucena napeto između dva ratoborna tabora i samo mali pomak ulijevo il' udesno moze zavrsiti skandalozno i pogubno za svakog od nas, a ti me valjda razumijes, vise od drugih. Pobogu, znas da sam stalno na nekim rubovima, vjesto balansiram svojim i tuđim zivoti. Danas, danas sam lud i ne znam sto hocu i danas mogu sve i dobro je… pusti neka traje koliko trajati treba. Koliko ti puta moram ponavljati. Ovo vise i nisam ja. Barem ne onaj isti ja od jucer. Promijenio sam se. Ostario, navukao jos nekoliko sijedih sa strane. Pusti me zato da zavrsim sa zapocetom terapijom.“ – opravdavao se Albert, iako se ovdje ne radi o nikakvoj terapiji, niti pokusu, niti icemu ozbiljnom. Uzitak je to. Vrhunac na kraju krajeva, kad samo pojedinci svrse i padnu u trans. Meditativno stanje nedostiznosti u kojem neupuceni mogu izgubiti razum i zauvijek se povuci u sebe i svoja cetiri zida.

24

Online Art Magazine „Nisi normalan. Ti jednostavno nisi normalan. Kazes da ti je glazba vazna, a ovdje vec pola sata blebeces bez veze. Sam sebi u bradu i… pjesma je vec zavrsila, ako nisi primijetio. Naravno da nisi stisnuo rapid. Tisina, bezglasna tisina kojom odjekuju tvoje rijeci. Cemu. Pitam se i cudim upornosti zasto te trpim sve ove godine. – promrmlja Barbara, raskopca bijelu kosulju i baci je sa strane. Jednostavnim pokretima leđnih misica rasiri svoja nova krila, popne se na rub prozora i izleti u sumrak. Krila je premazala najnovijom kremom i sada su napokon spremna za ekstremne klimatske uvjete. Vise se ni ne cuju kad mase s njima. Besumno, poput noci obasjane refleksijom sunceve svjetlosti s mjeseca. Ona sama, lebdi slobodna i smije se.

Albert je ostao zacuđen prizorom. „Otisla je. Jednostavno je odletjela kroz prozor. Barbara ima krila. Izrasla su joj krila, prava pravcata krila, a ja to nisam primijetio. Kuda sam gledao i sto sam mislio, kad su joj krila rasla, a ogromna su. Cudno! Stvarno cudno jer nisu kozna kao u drugih letecih sisavaca, nego pernata, poput ptica ili prikaza krila anđela. – zatecen prizorom Albert u tisini sklopi oci, samo na tren i cijeli zivot s Barbarom preleti mu kroz san.

Prije samo nekoliko dana dok su lezali na postelji od barsuna, Barbara ga je sasvim ozbiljno pitala kako bi reagirao kad bi, jednog dana rasirila svoja nova krila i odletjela kroz prozor u besumnu noc. Odgovorio joj je da ne bulazni, iako je ona inzistirala na odgovoru. „Mozda bi to bilo super“ – rekao je. „Ionako nemas vozacku i tada bi napokon mogla samostalno putovati, brze i sigurnije, sama… svuda.“ Rekao joj je jos stosta i sjetio se kako je prije nekoliko godina pronasao cedulju na kojoj je pisalo o krilima i ljudima koji ih sanjaju kao simbolu putovanja, najdragocjenijeg iskustva u zivotu svakog covjeka, koji ce iskoristiti svaku priliku kako bi promijenio sredinu, premda to bilo i na samo jedan dan. Istovremeno pomislio je da je to mozda onaj vrhunac veze o kojem svi pricaju, nakon kojeg sve nestaje, umire zajedno ili odlazi pojedinacno, dok na podu ostaje paperje i razbacana pera. Rekao joj svasta tu vecer i kako bi to bilo cool i vaaau ali ne pseci, nego vaaau od uzbuđenja, divljenja, straha od gubitka, pomalo i ljubomore s dozom ironije. Nije mu odgovorila, samo se nasmijesila, pogledala snovolovku i mirno zaspala. Znala je da ce snovolovka sve dobre snove uhvatiti i niz pera spustiti do nje, dok ce one lose, uhvatiti i zadrzati do izlaska sunca, kada ce ih spaliti. Nije znala da ce snovolovkina pera preuzeti, jedno po jedno iz kojih ce joj ogromna krila izrasti. Nije znala.

„Nisam ni ja i zato ti još jednom kažem - oprosti.“

25

Zvezdani Kolodvor

Ђулићи и Ђулићи увеоци (компаративна анализа) Јана ЛАЛАТОВИЋ (Просеминарски рад из књижевности просветитељства и романтизма, Филолошки факултет, Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности) Романтизам је књижевна епоха која је настала крајем 18. века и трајала је до средине 19. века. Настао је у Великој Британији и Немачкој. Наравно, ову периодизацију треба узимати условно, јер су се романтичарски елементи у самим структурама дела јављали пре овог периода, a такође су наставили да се развијају и после овог периода. Романтизам је рушио све законе које је до тада градио класицизам. Класицистичкa тежњa ка универзалности je замењена индивидуалним изразом, разум je замењен исказивањем себе кроз машту и осећања, дотадашњи строги значај правила у писању је покошен пропагирањем слободе, а уместо космополитизма су истицали национализам. Романтичарски узори су били витешки романи или фолклор, уместо дотадашњег слепог држања античке традиције (Деретић, 2002:680). Јован Јовановић Змај1 је припадао по темама, мотивима, стилу, епохи романтизма. Иако се каже да се само просечни песници могу сврстати у неке књижевне правце, а да „велики песници“ одишу својим стилом и индивидуалношћу у писању, да се због нечег посебног издвајају од „многих у низу“, ипак морају постојати неке сличности са осталима које ће га довести у везу са неким књижевним правцем. Змаја је карактерисала романтичарска потреба да на папиру искаже своја осећања. У Ђулићима се залагао за националну свест и слободу, због које је био спреман да умре. Чак је и у моменту рођења свог сина у 70. ђулићу, поред неизмерне среће, говорио чеду да буде храбар и да је боље да страда као јунак за своју отаџбину, него да буде кукавица. У 63. ђулићу присутна је мати која бди над колевком и која поред мајчинских уобичајених жеља да јој дете има чисту душу као суза сматра да треба да спава зато што ће тако ојачати да би се борио за слободу свог рода коме га је наменила. Идентичан мотив имамо и у 59. ђулићу, где се истиче жеља да син погине славном смрћу на бојном пољу2. Преузимао је мотиве и из народне поезије. У 33. ђулићу имамо народну метафору бисерна грана, којом је хтео да изрази драгину вредност и љупкост те да је супротстави ноћи. У 13. ђулићу је присутно песниково дивљење драгој и питање где је порасла таква савршена3, након чега се набрајају мотиви из природе. _______________________________________________________ 1

Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) се родио у грађанској породици у Новом Саду. После гимназије, прво је студирао право, а приликом тога, у Бечу је упознао Бранка Радичевића (свог највећег песничког узора), Ђуру Јакшића и Светозара Милетића. Радио је у магистрату код Милетића, где је упознао своју будућу супругу Ружу Личанин. Ова љубав и срећан породичан живот били су надахнуће за писање збирке Ђулићи. После напуштања овог посла, покренуо је сатиричне часописе Комарац и Змај. Надимак Змај потиче од датума оснивања Мајске скупштине (3. мај), чији је био члан. Покренуо је и дечији часопис Невен. Године 1870. је завршио студије медицине. Након овога, од туберкулозе су му умрла деца, а потом и жена. Смиљка је једино дете које је живело још неколико година после смрти мајке. Овај догађај је био повод за стварање збирке Ђулићи увеоци. Из чега се види да је најбоље збирке песама написао у тренуцима највеће радости и туге. Поред љубавне позије, писао је и политичке, сатиричке и дечије песме (видимо његову љубав према деци и у збиркама Ђулићи и Ђулићи увеоци) (Јовановић, 2016: 195-197).

2 Овај мотив је присутан и у песми Шандора Петефија Слобода света, где лирски субјекат жели да погине славном смрћу, а не да смрт дочека мирно у постељи.

3 Овај мотив се налази и у сватовским народним песмама, када питају девојку ко је заслужан за њену лепоту, при чему се могући фантастички разлози (нпр. да је за то заслужна вила).

26

Online Art Magazine Дико моја, Где си поникнула – Међу смиљем Или међ босиљем. Уз љубицу, или уз ружицу, Међу крином, Ил“ међ рузмарином? (Јовановић, 2016:36) У Ђулићима проналазимо романтичарски мотив идеалне драге4, а у Ђулићима увеоцима мотив мртве драге. У песми Разговор са срцем видимо жудњу његовог срца да куца у туђим грудима и да је жедно чаше искрене и праве љубави, а не да заувек буде само опевано у његовим песмама. Лирски субјекат описује о каквој драгој сања – Пуне очи жара, пуна уста сласти, мирисава недра, пуна бујне страсти (Јовановић, 2016:8). Овде видимо извесну еротску ноту која се не појављује када упозна Ружу, јер је она симбол српске девојке 5 (у једном ђулићу истиче да би се другачије понашао према њој да није Српкиња). Потом ту су мотиви њиховог зближавања, венчања и његовог певања њој која умире. У 2. ђулићу увеоку присутна је драга на самртној постељи. Он је теши да ће оздравити јер је млада, а она у тим тренуцима жели да чује од њега нешто лепо. У 4. ђулићу увеоку видимо песников очај због новонастале ситуације који се очитава у његовој борби са самим собом, између осећања решености да настави даље и посусталости, што се најбоље описује стиховима „пођем, клецнем, идем, застајавам“ (Јовановић, 2016: 111). У овој песми видимо страст у болу због тога што покушава да заустави казаљку на сату да би провео више времена са њом. Почиње да тражи помоћ од Бога, правде, анђела, земље. Налази разлоге зашто она не треба да страда. Потпуни патос наступа када схвати да јој он као лекар не може помоћи. Својим песмама јој је заливао срце, а сада не може да га натера да и даље куца. У 5. ђулићу увеоку видимо да се Ружа помирила са чињеницом да јој нема лека, а у 6. је присутна њена смрт. Обе песничке збирке садрже мотив туге и меланхолије изазване због смрти вољених. У Ђулићима мотиве туге у уводним песмама ће присуство и љубав драге заменити у тренутку највеће среће, а у Ђулићима увеоцима ћемо прећи из среће и љубави у првој збирци у доживотни очај исто због драге која је умрла. Ђулић број 73. по многим проучаваоцима делује безначајно, јер ту драга само гаси свећу и одлази у кревет да спава. Међутим, мени је веома интересантан. Наиме, гашењем те свеће драга као да је прекинула срећне дане и најавила тугу и смрт. Сетне тренутке у Ђулићима имамо већ у њиховој 2. песми где видимо песника заљубљеног у једну девојку, али истовремено осећа и бол за својим прерано отишлим родитељима. Ту је затим и његова сестра, која је исто у жалости и брат осећа потребу да је теши. _______________________________________ Не можемо баш рећи да је ово романтичарски мотив, јер он постоји и у петраркистичкој поезији. О овом мотиву је писао и наш романтичар Лаза Костић, који је посветио Ленки Дуђерској песму Santa Maria della Salute. Интересантна је чињеница да је Змај био први српски песник који је збирке посветио својој драгој. У Ђулићима нису присутни мотиви немогуће љубави ( већ само страх од одбијености), које срећемо код Петрарке (Лаура је удата) и Лазе Костића (Ленка је много млађа од њега). Ђулићи увеоци певају, као и Канцонијер и песма Santa Maria della Salute о песниковим патњама због смрти драге.

5 У 39. ђулићу имамо сцену где његову драгу ките сватови и мајка, а он не зна шта да јој поклони. Желео би да јој поклони песме, али то је не би украсило. Њу краси то што је Српкиња.

4

27

Zvezdani Kolodvor Љубав, према другарици његове сестре представља трачак светлости који се пробија иза суморних облака. У 3. ђулићу видимо песниково осећање безвредности, спознаје да су му све лађе потонуле, да се све руши што дотакне и да не жели да и она млада остари поред њега због тога. Такође овде је и наглашен мотив самоће. Ђулићи увеоци такође садрже бол за најмилијима. У првој песми је приказан мотив светског бола6 (немачки Weltschmertz). Чини му се да су му мртви живи, спајају му се личности у једну и не прпознаје их (љуба и мајка, тетка и деца и отац и његови другови). Бол за ближњима живи заувек у њему. Сасвим га слама чињеница да његова драга више није са њим. Не изнађује што му се у сну преклапају баш ликови мајке и жене, зато што му се мајка јавила у сну у Ђулићима и благосиљала драгу, а у тренутку њене смрти, рекао је мајци да уђе (вероватно је овде мислио на дух своје мајке који ће повести драгу са собом). Тада, његова осећања су се следила, није могао да заплаче, него се запитао „Шта ћемо сада?“ (ово питање поставља због туге коју осећа, не зна како ће без ње, а ту имамо и кћерку Смиљку која је остала сироче). У 3. ђулићу он каже Ружи да дође и остави траг на његовом „мермеру“ (срцу) и да одлети. Ружа је то и ненамерно учинила (кратко се задржала са њим и одлетела код анђела). Имамо у 4. ђулићу песниково описивање да захваљујући драгој код њега влада мај, да се вратио у живот, да је заборавио уз њу шта је патња, да је распирила љубав као ватру. У 10. ђулићу увеоку имамо потпуно супротан мотив (њега срећемо и у 3. ђулићу) – очајање. Она је за њега закопано чедо, злато, вера и нада. Нема више кога да воли, не сјаје више звезде за њега осећа мртвило и таму. Он је ипак и даље воли - своје ближње чува у срцу гроб му ништа не значи (што је истакао у 47. ђулићу увеоку). Поново је присутан мотив где каже да због своје несреће изазива и друге. Види својим кумовима смрт детета и за то окривљује себе, јер им је кумовао (43. ђулић увелак). Потом видимо мотиве највеће среће у Ђулићима и највеће туге у Ђулићима увеоцима, које смо већ на неки начин спомињали. Описе љубави према драгој и очај што ње више нема додатно је поспешио уметањем романтичарског мотива природе који ће симболизовати његову љубав и душевна стања. Толико је воли да не да рузмарину да је пробуди (9. ђулић) и љубоморан је на на месец што јој љуби чело (16. ђулић). У 24. ђулићу каже да њене очи надмашују и лепоту сунца. Потом, у 32. ђулићу је сања прекривену од главе до пете цвећем, где је приказан остатак ритуала и обреда који су директној вези са обнављањем живота преко природе. Потом каже да је на јави цвеће њена душа, чиме истиче њене добре особине. У 45. ђулићу истиче да му ноћ муњевито пролети и да брзо дође зора, јер они не знају шта је миловање. Потом, у Ђулићима увеоцима ћемо из фазе одушевљења због убацивања елемената природе ради бољег исказивања своје љубави прећи у меланхолично стање. Он своје песме назива „мртвим цвећем без мириса7“, јер је за њега на овом свету само жива бол. Змај исказује у 16. ђулићу увеоку да је иеална слика природе бесмислена за њега и његову самоћу. Наравно, у првој песничкој збирци он би ту природу упоредио са драгом и својом срећом. Потом поново употребљава метафору цвет за мајку (плава коса) и жену (црна коса), а роса је суза њиховог сина (Ђулићи увеоци, 29). У 50. ђулићу увеоку говори да му се душа претворила у море, које је се стопило са ноћи и звездама. Каже како се месечина огледа у огледалу његове душе, а да нико не пита шта се налази у њој. Овим речима је желео да искаже велики бол који је доживела његова душа и колико она има „утопљених жеља и нада“. У 59. ђулићу увеоку пореди звезду са нестанком своје драге као да горе постоји, угледао је, али је нестала.Обе збирке су развиле мотив светлости. Међутим, светлост Ђулића је примарно овоземаљска, док је она код Ђулића увеока онострана. Са светлошћу се састајему у 1. ђулићу увеоку, где се прелази у свет мртвих, те би према хронологији збирке ова песма би требало да стоји на крају. Захваљујући тој инверзији, Ђулићи увеоци, као књига мрака и светлости почињу у светлосним тоновима, док Ђулићи, књига љубави и светлости, почињу у знаку мрака. Онострана светлост је приказана у 30. и 66. ђулићу увеоку. У 30. ђулићу увеоку описује „њен сан“. _________________________________ 6

Ово је познати романтичарски мотив који препознајемо и у Змајевој песми Светли гробови. Он често у Ђулићима назива своју жену руменим цветом, па тако могу помислити да је сада то мртво цвеће заправо она. Моје мишљење поткрепљује и 14. ђулић увелак, где он каже да је она за њега цвет који је створио сузу у његовом оку.

7

28

Online Art Magazine Отварају се небеса, звезде се спајају и силазе душе мртвих. Тада настаје спајање бинарних опозиција: земље и раја, хладноће и топлоте, нестаје граница између живота и смрти. Средишњи догађај је силазак душа мртвих, који је аналоган сусрету Бранка и Костића са драгим умрлим особама. Само што је ово породично окупљање, а не љубавни састанак. У 60. увеоку је представљена визија космичког причешћа, у којем Христос „појединце болне“ причешћује и тиме исцељује људе од самоће. У Ђулићима се овоземаљска срећа и светлост постиже живљењем са драгим особама, а онострана нирвана се остварује стапњем душа (што је представљено у 1. увеоку) (Деретић, 2002: 759). Мотив деце уноси радост рођењем и одрастањем код родитеља у Ђулићима. У Ђулићима увеоцима ће њихова смрт донети оцу још једну од бројних патњи, а и подстакнуће додатно његову жал за женом. Мотив мајчине и очеве жеље да им син служи роду и да буде храбар смо већ размотрили. Мотив мајчиног предосећања да ће родити сина и да ће ћерка умрети је један од мотива где видимо повезаност супружника. Тако, у 64. ђулићу имамо супружнике који стоје на прозору и она му каже „Ја осећам испод срца нешто живо“ (Јовановић, 2016: 92), а у последњем ђулићу увеоку имамо песниково подсећање на предосећање његове жене, да ће му и последње дете – Смиљка преминути. Деца су представљала њихов плод љубави и подсећала су га на њу. Међутим, у другој песничкој збирци ће га подсетити на бол. Он, међутим не жели да се сећање на мајку у детету избрише, што описује у ђулићу увеоку. Однос међу ђулићима увеоцима је друкчији него однос међу ђулићима. Наиме, Ђулићи увеоци су мање компактни, појединачне песме стоје саме за себе, нема принципа низања и јединствене лирске приче (Деретић, 2002: 757). Прво је представљен трагични исход, па онда се говори о драгином боловању и смрти (где је успостављен континуитет у лирској причи). Онда говори о свом очајању и одједном имамо исповест о њеном спуштању у гроб. Враћа се поново свом очају, говори о „састанку са мртвима“, о смрти своје сестре. Потом поново истиче своју тугу и самоћу и на крају говори о смрти последњег детета. Овде видимо плиму и осеку Змајеве конфузије, где он некада говори о коначном исходу, каткад о појединачним страдањима, између којих убацује своје осећања Некада прекине причу, да би предност дао својим осећањима. У свим песмама је тема смрт, што говори о чврстој тематској структури, коју не срећемо код Ђулића који говоре и о туги због смрти најближих, а и о срећи због упознавања драге и проведеног живота са њом. У њима имамо континуитет у догађајима и исказивању осећања у лирској причи. Идеална и мртва драга су били неисцрпни мотиви романтизма и ренесансе. Петрарка, Лаза и Змај су имали своје музе које су их надахњивале и чиниле најбољим песницима. Док је за прву двојицу драга била неостварени сан, Змај је коначно дочекао своју драгу и проживео са њом предивне тренутке. Онда је она почела да болује и умрла је пре него што се он надао. Остварени сан се претворио у ноћну мору. Туга и меланхолија због смрти родитеља је захвљујући упознавању драге прешла у срећу у Ђулићима, док је њена смрт у Ђулићима увеоцима ово осећање још јаче покренула и заувек га закуцала у песниковом срцу. Природа је романтичарски мотив који је песницима, па и Змају послужио да искаже своју љубав према драгој, поредећи је са њом и да направи поређење свог стања са дешавањима у природи. Светлост у Ђулићима је овоземаљска, док је у другој збирци онострана. Деца су у првој збирци су представљала круну њихове љубави и измамила су им осмех на лице, а у другој збирци су песника још више сломила, због преране смрти. Ђулићи имају јединствену лирску причу, а Ђулићи увеоци једну тематику. Ђулићи и Ђулићи увеоци су Змајев интимни дневник о моментима његове највеће среће и туге, које је посветио својим најмилијима – првенствено жени Ружи (она представља спону са свим мотивима), деци и породици. Обе збирке одишу романтичарским идејама. У семинарском раду је приказана њихова компарација, по моделу сличности и разлика које се веома преклапају. Ове две збирке зато представљају неку врсту круга: које год се теме или мотива ухватимо и кренемо у једном смеру да их анализирамо, увек постоји и враћање назад и кретање из супротног смера, а често и једна песма може симболизовати више ствари које су опоненти по садржају. Зато је постојала и извесна доза недоречености, јер је неки мотив изостављен на месту где је могао бити да би био истакнут на неком мало важнијем месту.

29

Zvezdani Kolodvor

Весна РАДОВИЋ

рођена је 31.12.1966. године у

Херцег Новом.

Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник. Живи и ради у Београду. Објавила је књиге песама: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, На чају код Љиље Брик, и избор песама Чувари душе. Роман Фирентински шал, чије издање је поновљено 2017. године. У припреми за штампу јој је књига песама Пољубац из Француске улице, и дечијих песама Капутић за промрзле птице. Добитница је више домаћих, регионалних и Mеђународне награде за уметност и културу, Таранто, Италија. Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ивe Андрића у Херцег Новом. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Песме су јој превођене на италијански и руски језик. Објављује поезију у више часописа. Заступљена је у зборницима и антологијама.

30

Online Art Magazine

НА ЧАЈУ КОД ЉИЉЕ БРИК Весна РАДОВИЋ „Нормални људи не говоре у стиху, а он је био песник – то значи другачији од других!“ - Љиља Брик Не волим што је част заборављена реч, и што је све мање браће по храбрости, а све више подрепаша и подгузних мува који се нарочито узјогуне с јесени, у време зрења и бербе грожђа, хајде, седи ту крај мене, као кинески монах из манастира Шаолин, да ти причам о љубави и страсти, и онима с којима смо их делили! У Петрограду, где је започело проклетство Мајаковског, или на безименом скверу у центру Москве, хајде, седи ту крај мене, мада ми је тешко да признам, волим те истом преданошћу и поручујем, плашим се просечности, док ми грло гребе кост коју хитно морам да испљунем! Ако којим случајем умрем, не казавши ти опору причу о свом животу, жене затворене у совјетском гулагу и затроване трулошћу режима, „мој Волођа“, проспи мој пепео по Подмосковској шуми и нацртај малог псића на пожутелој хотелској салвети као знак бескрајне оданости! Не волим што су ме позвали на чај у пет у стан код Брикових, јер по граду се прича да госпођа и песник не могу ни часа једно без другога, хајде, седи ту крај мене, иза нас је логорски двадесети век, а ја бих да ти причам о љубави и страсти, и онима са којима смо их делили!

31

Zvezdani Kolodvor

ЛАРИНА ПЕСМА I Да ли си ме волео ко Пастернак Лару*, целога живота или једног лета, кад су место сунца кише на Балкану, спрале додир среће, све радости света?

да ли си ме волео ко Пастернак Лару, кад су покров везле, везиље од смиља, место венца плетућ’ јастук за осаму?

Или сам ти била само једна лепа, тек процвала ружа, спремна за сонете, немири и слутња да ће једног дана мој свилени конац судбу да ти плете?

* Лара – књижевни лик из романа „Доктор Живаго“, аутора Бориса Пастернака за који му је као инспирација послужила велика животна љубав Олга Ивинскаја

Знам ја добро да су давно сустигле нас златне војвођанске жетве, пожњевена жита и откоси сена, мене, кћерку мора, тебе, сина сетве! И данас ме маме целим својим бићем, плавети сванућа низ цесте куд’ ходим, еј, сети се само мелема од трава, нежном руком браних, болном да угодим! Обећо си мени ко Пастернак Лари, кад се моја башта у пламен претвори, мој ћутљиви цвете, листу мој зелени, место пера птице, бреме ћеш да носиш, мој лептиру нежни, пчело моја вредна, на сиси без млека да ћеш да ме дојиш!

II Зваћеш ме, жено, пристигла из песме, умивена росом озеблога јутра, донеси ми цветак од хајдучке траве јер ће за ме можда касно бити сутра! Биће, биће касно, Долапа ми враног, и бујица жустрих узаврелог Дона, возова што језде као ред да знају и превозе себре уз Васкршња звона! Белине ми бреза и плодности степа, свих сунчаних дана преосталих мало, ко Пастернак Лару, тебе сам волео, ко козачког вранца, до ког ми је стало! И питам те данас кроз време и сате,

32

Online Art Magazine

ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу А бескућник на клупи, држи у рукама Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ Бојим се да је глупо да ти објашљавам Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога Зашто се поново враћам Француском улицом Са рукама у џеповима коцкастог капута И хекланом беретком на глави Као распуштени легионар Који оставља ратиште, а остаје веран домовини Видиш, ниси ме могао отерати Остао си запетљан у једној црној коврџи Која ми несташно пада на чело и покрива боре Док се саплићем о попадано кестење у парку На Студентском тргу Ту сам, на истој адреси, још живим и певам Упркос три урагана која су ме снашла И поплавама које су ме избациле Иако је код мене један кофер стално спакован Ја сам твој Леси који се враћа кући Који је преживео Царства Републике и два светска рата Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш Само се правим блесава Пристајем и дајем ти предност А веруј ми, било би боље Да си помогао да лакше умрем И био последњи, који ми је склопио очи Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела Монтан, Азнавур, Беко Први и други Шостаковичев валцер Цигане, виолине... Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг Децу која се санкају крај Карловог моста

33

И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе На дрвеном ормару моје мајке Знам да си прижељкивао да одем прва А ја сам одувек била добар ђак и читала између редова Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш И дођеш на Фијесту Где ћу као примадона у опери певати "Аиду" А ти седeти у првом реду позоришта Као усамљени старац од осамдесет лета Који кришом пожели да вози тротинет И сам себи ставља лисице на руке Молим те, послушај ме, бар' једном у животу И опрости, заиста опрости, ако сметам Ако мене питаш, не могу да праћутим Да је наша љубав била историјска!?

Zvezdani Kolodvor

promocija „bolnice u mladoj varoši“, drugog romana mladenovčanina branislava bankovića Priredila: Jelena SKROBIĆ

Mladenovčanin Branislav Banković, koji je duboko ubeđen da izvan književnosti drugog života gotovo i da nema, rođen je u Smederevskoj Palanci 1970. godine. Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. Piše prozu. Do sada su njegove priče objavljene u zbornicima „Šumadijske metafore“ (2012), „Kaži mi ko si“, „Crte i reze 8“ (2016), „Piši i objavi“, „Miloš Crnjanski“ (Austrija), časopisima za književnost i kulturu „Stremljenja“, „Zvezdani kolodvor“, „Bdenje“, „Akt“, na portalu Crna ovca itd.

Osvojio je prvo mesto na konkursu za kratku priču na West Herzegowina fest-u 2017. godine. Član je Književne zajednice Jugoslavije. Prvi roman, „Ničija budala“, objavio je 2015. godine, a krajem prošle godine, zahvaljujući Udruženju književnika i ljubitelja knjige “Litera-Mladenovac”, svetlost dana je ugledao njegov drugi roman “Bolnica u mladoj varoši”.

34

Online Art Magazine Radnju romana “Bolnica u mladoj varosi” autor je smestio u sezdesete godine 20. veka. Bankovic je svoj drugi roman nazvao „trokrilnim“ (igra recima roman-orman) pa u njemu, umesto poglavlja, postoje tri krila kojima prethode dva predislovija. U prvom predisloviju je rec autora, a u drugom rec naratora Pere lozaca. Na ovaj nacin, autor se distancirao od naratora i stvorio iluziju da je njegov doprinos samo zapisivanje price.

Krilo pervo (letnje kazivanje Pere lozaca) upucuje citaoce u istoriju varosi, nastanak pruge i gradnju bolnice. Krilo ftoro (zimnje kazivanje ili beleznica kapetana Jove) donosi pricu o ljubavi kapetana Jove, pacijenta bolnice u mladoj varosi, i doktorke Ljubice, kao i niz saljivih desavanja iz bolnickog zivota. Krilo tretje je po strukturi veoma neobicno. Ono sadrzi recnik medicinskih izraza i nakaradnih reci koji ce pomoci citaocima da razjasne sve sto im je tokom citanja romana bilo nerazumljivo. U ovom Bankovicevom romanu, glavni junak nema ljudsko oblicje. Glavni junak je varos, bolnica u njoj, a pre svega vreme koje protice. Iako sadrzaj navodi na pomisao da je roman zasnovan na istinitim događajima, autor kaze da je devedeset posto dela fikcija: „Odmah moram da objasnim, a neke ću i da razočaram - ovo nije istorijski roman. Pominju se neke istorijske ličnosti: drug Tito, dr Rus i događaji iz opšte i nacionalne istorije: I i II svetski rat i ubistvo kralja Aleksandra. Oni su dovoljni da se stvori utisak o prostorno i vremenski definisanoj stvarnosti u kojoj je smeštena romaneskna projekcija života ljudi ovoga kraja i priča o zdanju u njemu. Istorijski događaji nisu bili moja preokupacija (ili bar ne glavna). Istoriju sam koristio kao priručno sredstvo, kao potku oko koje svi mi tkamo niti svojih života.

Moj spisateljski naum vukao me je na drugu stranu. Voleo bih kada bi se po jeziku, stilu, dijalogu, ironiji, po umetničkoj interpretaciji moglo videti koliko pripovedanje prelazi okvir standardne narativne rekonstrukcije. Nisam pričao da bih literarno rekonstruisao neki događaj, već da unesem emociju učesnika i tako pojačam sliku o tome, ali sliku koja neće biti statična. Ovaj roman je fikcija. Ovde je devedeset posto izmišljenog. Onih deset posto je iz priča učesnika, tj. ljudi koji su tamo ležali kao pacijenti ili su bili zaposleni”.

Profesor Dusan Stojkovic u recenziji ovog romana istice da je Branislav Bankovic “pravi majstor za tvorbu poetskih slika, uzvihoreno metaforickih i presno realistickih”.

Takođe, on ukazuje na bogatstvo leksike koje se ogleda u prisustvu velikog broja turcizama, italijanizama, kroatizama, zargonizama, lokalizama. Bankovicev roman, prema misljenju profesora Stojkovica, obelezava groteskni realizam koji je “pokusaj zivota da se odbrani od praznine koja mu preti, nistavila koje je na njega zinulo, smrti koja je dezurna domacica u spitalju”.

35

Zvezdani Kolodvor Odlomak iz romana

Starac kisoviti Nektarije, koji je preziveo Bregalnicu, mesec dana je lezao sa kesama punim leda na grudima između zivota i smrti. Preterao je jedne srede kada se probudio i rekao – Ljdi, je l’ ima nesto da se jede, crkoh gladan. Umro je par godina kasnije, na vasaru na Tresijama kad mu se skurcilo u dusi.

Mladen srdacni Vojcic nije imao ni dvadeset godina kada je poceo pobolevati s nogu i niko nije obracao paznju na njega dok nije pao u postelju. Kada je dopao spitalja, bilo je kasno, zavrsio je za manje od mesec dana. U svom kratkom veku osvojio je drugo mesto na takmicenju pevaca amatera u Ducini, sa pesmom „Belka, vrati se“.

Njegova zemljakinja, Sultana blazena Lepojevic, nije imala ni sedamnaest leta kada su joj, u drugoj godini srednje skole, otkrili da ima krv u pljuvacki. Bese tanke koze i svetle krvi, kao pripravnica za svetiteljku, kosti su strcale iz nje kao da se razilaze. Drzala je molitvenik pored uzglavlja i otisla u smrt kao na hodocasce. Oboje su umrli u rasponu od nekoliko dana. Koliko nepravde ima u samo jednom gestu sudbine.

Agripa, lakodajka iz Bataseva, jezika vestog kao prsti u snajderke, odmah je rekla doktoru u prvoj viziti – Dzaba, doco, ja da ozdravim, mladost moja ce mine. Dok ja iziđem odavle, ona Vijoleta vestica ce se vec uda za mog Srbu i ja onda mogu pravo pod voz.

Mira, dotrajala cica iz Pruzatovca, samo je gledala oko sebe i cutala. Pogane reci je gutala, mrzela je ocima. Licila je na đavola koji se kaje.

Malisa, malokrvno siroce, plakao je kao kisa kada su mu javili da mu je umrla majka. Ode moja Desa i ne rece ciji sam, kukao je.

Katarina Naprslina ili Kaca Diskrecija je bila devojce od petnaest leta, lepo kao slika. Nije razgovarala sa seljacima niti je odgovarala na provokacije, vec bi okretala glavu na drugu stranu.

Pravila je balone od zvakace gume i cutala, ali tako kao da salje tajnu poruku. Bila je i ostala nedostizna u svakom pogledu.

Roditelji Petra gorskog Kosmajca su se obradovali cim je legao u spitalj. Danju je spavao, a nocu skitao pa su ga bili zeljni, kuci je dolazio samo na slavu.- Sad bar znamo gde mozemo da te viđamo, snago nasa, i to dva puta nedeljno-blagosiljala ga je majka.

Sjajni Aki Kuromrtvaki je vec bio mrtav od pojasa nanize kada su ga smestili u sobu osam, na njegov cetrdeseti rođendan. Proziveo je jos mesec dana u spitalju, zbunjen kao prevarena nevesta.

Obilazio ga je komsija koji je cekao da umre pa da mu se useli u stan, posto mu je zenu vec odavno kaparisao.

Kalenija baksuzna je imala devedeset godina kada je doktorici Manicki turila dve neprskane jabuke u krilo i zaplakala - Ko ce mene da leci kad ti umres?

Kada je Sima Savkovic smesten na odeljenje da lezi, izgledao je kao covek koji je aktivirao bombu i ostao jedini preziveli posut rusevinama. Sta je sad pa ovo, cudio se, a dolazio sam redovno na kontrolu.

Prepodobna Mira iz Vlaskog Polja radila je kao mucenica po tuđim njivama u nadnicu, mucila se da izvede na put onu nejac dok se njen Aca opijao po kafanama na veresiju. Kad je navukla na pluca i legla u spitalj, ni spavacicu nije imala da obuce. Dovedena protiv svoje volje svima je govorila: Da mi je da umrem da se odmorim.

36

Online Art Magazine Ilinka МАРКОВИЋ

Духовит дан, смeхом обасјан Хоћу да ти напишeм смeшну пeсму. Јeдну ни мало тeшку. Од смeха да сe гора заори и затрeсe зeмља... Хоћу од мојих гримаса смeх из стомака да ти потeчe. Да вриснeш од буљавих очију, а избуљићу сe смeшно. Кобајаги, да сe уплашиш до запрeпашћeња извићу обрвe као чаробњак и фркнућу ноздрвама као коњ, а уснe у ан...ћу прeтворити. Умeм ја то. Ма учинићу свe лудо, можда нeспрeтно, али смeшно, као што је смeшна, смeшна пeсма.

А сада читај и замисли свe како нијe. За грохотни смeх сe побрини на свој начин, заголицај машту макар штипаљком на свeчаном одeлу, или изусти анeгдоту нeку своју, личну... Пробуди смeх из стомака, здрав јe... и нeмој ми рeћи да ти нисам написала смeшну пeсму, нeк имаш своју.

Jutro i lep, duhovit, dan smehom obasjan!

Hocu da ti napisem smesnu pesmu.

Jednu ni malo tesku.

Od smeha da se gora zaori i zatrese zemlja...

Hocu od mojih grimasa smeh iz stomaka da ti potece.

Da vrisnes od buljavih ociju, a izbuljicu se smesno, kobajagi, da se uplasis do zaprepascenja i izvicu obrve kao carobnjak i frknucu nozdrvama kao konj, a usne u an... cu pretvoriti.

Umem ja to.

Ma ucinicu sve ludo, mozda nespretno, ali smesno, kao da je smesna, smesna, pesma.

A sada citaj i zamisli sve kako nije, za grohotni smeh se pobrini na svoj nacin, zagolicaj mastu, makar stipaljkom na svecanom odelu, ili izusti neku svoju, licnu, anegdotu...

Probudi smeh iz stomaka, zdrav je... i nemoj mi reci da ti nisam napisala smesnu pesmu, nek imas svoju.

37

Zvezdani Kolodvor Marko VECKOV

Живко ТЕОДОСИЋ

Gde si sada ljubavi moja?

Опет је пролеће

Mnogo godina posle, dok lezao je u postelji svojoj, Okruzen porodicom, nadajuci se figuri tvojoj, Kako se nadvija nad telom njegovim Kako mu ljubis celo, dok napolju veju snegovi.

К'о пролећног јутра, први, сунчев зрак, Изненада – кад пробије, облак тамни; Исчезне у трену, већ уплашен, задњи мрак, А оживи и заблиста, све што чула мами.

Tvoje belo lice u tom casu ne vide Ostase samo secanja, snovi i uspomene, Na te februarske noci, O kako je patio u svojoj samoci

Усправи се свака травка, сваки нежни цвет … Не сећа се нико, да скоро је, зима била; У небо се вине, на јутарњи, први лет, Све што воли мирис цветни, и што има крила.

Cekajuci trenutak kada ce te ponovo videti Maker na tren, makar iz daljine Tvoju lepotu ponovo doziveti Ali ne ovog puta patiti Jer patnja bi bila strasna To ne bi mogao podneti

А, пролећни ветар рани – развигорац звани, Уморан од хира и немира, дана на измаку; Већ у сутон, заноћио на источној страни, Нову снагу да удахне, у младом шумарку.

Radi tako njegova uzburkana masta Dok kraj se blizi, oci napunjene suzama Zenu je imao, decu, unuke, zivot proziveo Ali nije prosao ni dan, ni cas Da na tebe nije mislio: “Ana-Marija, Ana-Marija” Behu to reci koje mu igrase na usnama

Па кад сунце сину, свом силином груну, Низ орање, стушти се у бесу – дижући прашину; Онда, нагло – уз падину – топлим дахом дуну, И однесе шешир стари, пољскоме страшилу.

Taj mucenik, taj pesnik i ratnik Mnogo godina posle, bio sam ja Pevao sam u sebi: “Gde si sada ljubavi moja?”

Бистри поток мали, већ утеко раној зори, Низ падину, хита журно, од самог извора; С' камена на камен, весело жубори, И радости пролећа, до сињега, носи мора. Тако мени, затрепере танке струне, Са лица ми падне, та суморна сен; Кад украдем поглед, плаве муње, И измамим, слатки осмех њен. Па у машти својој, полетим ка сунцу, Заборављам, да младост је, давно била; Остала је само сета, у чежњивом срцу, И, да немам, чак ни Икарова крила. Кад се пренем, ја продужим спорим ходом, Још помало маштам, тек нестали сан; И сутра ће сунце, путовати истим сводом, Можда нови осмех, украси ми, нови дан.

38

Online Art Magazine

Odmotavanje vremena Sovjeta GRUBEŠIĆ

Probuđena iz dosadne logike svjesna povratka unatrag tko zna cijim tragovima hodam cijim se tragovima vracam plima zaigrana vremenom ostavljaja na obali eho mrtvih i mene same totalno beketovski cekam I ne docekam smisao kosturi utopljeni u zemlju izlaze sa rijekama posmatraju me zatvaraju se vrata otvarajuci neznane puteve

satkane od prapraznine mjeseca sto glavu zagriza pusta u zivot elektronske staze nestajem i ponovo zivim nevidljiva s nevidljivim leptonima lava, misa, goluba, lesinara...cvijeta, trave... na uvrnutoj zemljinoj osovini

39

Zvezdani Kolodvor Siniša MILJEVIĆ

rođen je u Rijeci 05.04.1989 gde trenutno prebiva. Po zavrsetku opste gimnazije upisuje studij pomorstva, paralelno propitkujuci zivot i stvarnost te se ubrzo potom, vođen intimnim osecajem stecenih iskustava predaje proucavanju i egzaltaciji svetih tekstova svetskih religija, religijske nauke i filozofije, mistike, ezoterije i teozofije.

Antologijski je zastupljen pesnik koji prve radove pocinje objavljivati 2017. godine, a pesme su mu uvrstene u brojne casopise i zbornike regije (Knjizevna Rijeka, Zvezdani kolodvor, Moc ljubavi, Trojica iz Gradista). Na XVII. po redu Međunarodnom knjizevnom natjecaju ljubavnog pjesnistva nagrađen je za najoriginalnije ljubavne pesme u kategoriji afirmisanih pesnika.

Finalista je Devetog Evropskog pesnickog festivala.

Također, pozvan je na sudjelovanje u Cetvrtom konkursu za pjesme posvecene Andricgradu, vizijama i ljubavi, kao i na druge rezultati kojih jos nisu objavljeni. Clan je Udruzenja nezavisnih pisaca.

MALA Ucitelj Adriatico ili Jadranko kako su ga ponekad zvali pozvao me preksinoc u svoj topli dom na ''casicu razgovora''. Za Adriatica govorilo se da je izniman covjek, a zvali smo ga ponekad ''veliki'' obzirom da je bio izuzetno etican i napose naobrazen i svestran. Poducavao je jezike i posjedovao magistarsku diplomu pa je oslovljavan titulom ucitelja iako se radilo o prije svega vrsnom poznavaocu politike, upucenom u mnoge druge nauke, pretezno one drustvenih i humanistickih grana; jezici iako struka, bili su za Jadranka nesto usputno.

Prosli vikend naime, kako mi je nagovjestio prilikom poziva, Jadranko je boravio u jednom pitoresknom primorskom gradicu, ugoscen od strane predivne mlade djevojke cije ime jos necemo otkriti iako ga sam ucitelj vise ne drzi u tajnosti za najuzi krug prijatelja; mladu cemo damu za ovu prigodu nazvati Mala. Pisac je htio uci ucitelju Jadranku u dusu pa ga je zamolio da mu se ispovjedi uz barrique Plavca 2005., koji je sa peljeskih vinorodnih obronaka stigao najkracim legalnim putem...

Nakon pozdravljanja i kad smo obojica vec sjedili za stolom, prvo sto sam cuo iz uciteljevih usta bio je njegov duboki uzdah i pogled u daljinu dok je sa sjetom u ocima zamahnuo rukom u kojoj je drzao casu. Cinilo se kao da ima govoriti o nekom dalekom misticnom i neprezaljenom trenutku sto mu je izmakao ili ga mozda samo zeli ponoviti. ''E moj Sike. Da samo znas...'' I onda ponovo pogleda u daljinu ali ovoga puta sa osmjehom na licu, udahne zrak duboko na nos i nadoda. ''Mirisala je na ambru... i to tako dobro... tako svjeze kao da je netom ubranu ambru iscjedila u miris. Eto tako pa jos i bolje''

40

Online Art Magazine Bio sam odusevljen zanosom ucitelja Jadranka i opijenoscu njegovih cula iako smo tek naceli butelju govoreci o događaju od prije nekoliko dana no Jadranko kao da je pricao o minulom vremenu i ljubavi najviseg predznaka. ''Ocaran sam prijatelju! Pa vidio si onu guzu, noge, kosu, oci...'' Ovdje je ucitelj malo ugrabio priliku da sve okiti najfinijim epitetima dok je razgovor odmicao, a ja sam ustao po jos jednu butelju te potom vrativsi se za stol prekinuo njegov monolog. ''Jasno, jasno, vidio sam je, Mala je umjetnina!''

Ucitelj me naglo pogleda napadackim ocima tigra, pa ja umukavsi, nisam mogao ne predosjetiti paljbu koja je uslijedila nakon sto je moj dragi sugovornik cela orosenog grascima znoja i drhrtavom rukom natocio vino sebi u casu. ''Nekada...'' Suzdrzavao se ucitelj vidno sablaznjen mojim rijecima. ''Nekada, znas biti blesav i nagao, gotovo nepromisljen! Odakle ti samo nadolaze takve prostote?! Slusas li ti mene ili se samo pravis!''

Zamolio sam za oprost. ''Nema sada isprike nikakve ni oprosta, mogao si slusati sto ti govorim ali tebi je uvijek jezik brzi od pameti i kao da samo cekas da kazes svoje! Mala nije umjetnina to dobro upamti!!'' Jadranko je pricao glasno, u stvari vicuci rumen u obrazima i zajapuren. ''Zasto ucitelju, pa sto sam krivo rekao?'' ''Prevrsit ces svaku mjeru sa takvim upadicama!'' Nastavio je dalje mirnijim tonom sa kaziprstom u zraku. ''Mala je umjetnost! Znas da postoji razlika. Umjetnine mozes posjedovati i to je posve u redu ali umjetnost nitko ne moze posjedovati jer ona nije staticna i ne boravi na jednom mjestu.'' Snizio je ton gotovo do sapta kao da bi nas netko mogao cuti. ''Umjetnost mora biti slobodna. Mora biti u konstantnom pokretu, jer ako umjetnost zarobis dobit ces samo umjetninu, a to evo tebi pa se raspisuj i pisi klasike.'' – Ucitelj je prezrivo frknuo.

Nisam bio uvrijeđen nego sam mu odgovorio. ''Znas da nisu pisci nekakvi porobljivaci, kod nas sve tece, ideje se razrađuju, nove stvari se uvijek desavaju i to ponekad zavidnom brzinom, cak i kod onih koji pisu o događajima za koje se vec zna kako zavrsavaju. Uvijek se tu potkrade nesto prethodno skriveno, nepoznato ili nedovoljno razrađeno. Tako se njeguje umjetnost. Tebe kao da je nesto opasno pogodilo?'' ''Izvini molim te, vidis da sam ocaran njezinom zavodljivoscu!'' ''Ma uzivaj evo idem ja!'' Ustao sam hineci uvrijeđenost. ''Di ces ba, stani! Nismo ovo jos popili, kamo zuris, nije valjda da se ljutis?'' ''Dobro, ostat cu jos kod tebe ali ne zelim da ti smetam ako si nervozan.'' ''Ne budi dijete, zvao sam te radi drustva, uostalom prekosutra se idem opet naci sa njom, ajde sjedi nazad i naspi nam jos tog vina pa poslusaj minutu. Moze li se reci za vise umjetnina da one cine umjetnost – ne moze. Vise umjetnina je nista drugo nego skup umjetnina; od toga mozes praviti izlozbu i predstavljati ih kao umjetnost ali to nije umjetnost. Umjetnost je slobodna, uvijek je slobodna kao zena koja je muskarac ako me razumijes.'' ''Razumijem, jasno mi je, nisam drugacije mislio. Mozda sam se nespretno izrazio rekavsi da je tvoja Mala samo umjetnina...'' ''Jesi da, ali to je radi toga sto ju ne poznajes, jesi li je vidio ikada u zivo ili onda kad je sama, kad je u drustvu i tako dalje.., jesi li ikada pricao sa njom - nisi razbojnice pa jos sada kazes i ''moja Mala'', a ne znas za nju da ko je ima taj je nema, e pa nije moja i ne zelim da bude.'' ''Oh, a sto ako ona zeli da bude tvoja i ti da budes njen.'' ''Pa ne zeli, vidis u tome je kvaka...'' ''Oh, ucitelju, sto ju onda uzdizes toliko na pijadestal?'' Nista mi vise nije bilo jasno. ''Mislis li Malu nekako osvojit tako sto ces ju uzdizati negdje gdje ce ti uvijek biti nedostizna?'' ''Nee. Ne slusas me pazljivo. Ona je tu di je ali ja jos nisam. ''Onda znaci da i ti zelis biti umjetnost?'' ''Tako je!'' ''Slobodan?'' ''Potpuno!''

41

Zvezdani Kolodvor ''Zasto jednostavno nisi umjetnik, umjetnici su slobodni interpretatori umjetnosti?'' ''Ne mogu, moj pokusaj bavljenja politikom na nacin prenosenja arhetipskih ideja u svojevrsne ideale nije shvacen na pravi nacin i moji tadasnji kolege su umjesto da se zajedno prihvatimo potrage koja, za cudo nikada ne prestaje, odbacili sve to kao da nije vrijedno truda. Tako da sam odustao od politicke karijere kako bih vise vremena mogao posvetit zivljenju.'' ''Kratki rezime da vidim jesam li te dobro razumio ovo sto govoris, ideja je nesto arhetipsko cemu svi tezimo bili toga svjesni ili ne? Takva ideja u manifestaciji postaje ideal.'' ''Tako je, ideal moze biti individualan i kolektivan i ne posjeduje se, to je nesto apstraktno.'' ''Znaci li to da ideal posjeduje tebe?'' ''Ne, to je onda jos gore od toga da ti njega posjedujes!'' ''Pa kako onda?'' ''Lijepo. Treba prvo zivjeti na jedan nacin koji je uvijek potrebno usavrsavat, a ljudi danas ne zive nista.., ja sam primjetio da se ljudski ideali pretezno svode na sticanje ugleda, utjecaja, moci, bogatstva i zadovoljavanje animalnih poriva, nista drugo. Ako te zanimaju takve stvari mogu te preporucit.'' Nadoda ovo posljednje kiselog lica i prepusti mi sljedece pitanje. ''I jel postoji ideal?'' ''Ne postoji!'' ''Kako si onda uzeo Malu za svoj ideal zene, nejasno mi je?'' ''Bas si baraba evo kad ti kazem, zelis iz mene iscjediti sve. Uzeo sam, nisam uzeo, nevazno je. Pri svakom novom susretu sa njom ona je drugacija.'' ''Znaci li to da ces ju odbacit ako naiđes na bolju?'' ''Moguce je!'' ''Zar zauvijek?'' ''Kao ideal da! Kao osobu nikada!'' ''Ucitelju Jadranko da te pitam jos nesto sada kad mogu vidjeti da ovako razmisljas i pod uvjetom da se neces ponovo naljutit.'' ''Reci, samo nemoj ponovo spominjati Malu ako mozes, pusti da se na trenutak odmorim od nje i od tvojih primjedbi.'' ''Dobro je, ispostovat cu tvoju zelju. Zanima me zasto uvijek provodis vrijeme sa lijepim ljudima?'' ''Prijatelju, odmah cu ti odgovoriti na ovo. To je pitanje slijepca, a ti nisi slijep.'' Osmjehnuo se Jadranko. ''Ili jesi?'' ''Istina!'' Maldane sam uzviknuo ''Nisam slijep, vidim! Jadranko, koliko vidim police, volis citati beletristiku ali gdje ti je Biblija?'' ''Tako je! Bibliju stalno citam iznova, odlicna je to knjiga. A pospremljena je na posebno finom mjestu, eno tamo u kutu.'' Jednu ruku drzeci na stolu pokaze prstom druge na najgornju policu'' ''Odlicno! zanima me bas sto mi ti mozes reci o Bibliji.'' ''Sto te tocno zanima? Stari Zavjet, Novi Zavjet, proroci, koji dio?'' ''Cjelina. Sve u cjelini, kako bi nakon citanja opisao to djelo?'' ''Ah cuj, jako opsirna knjiga je to, mogu ti jedino reci ako govorimo o Bibliji kao cjelini da je dio koji sam razumio izuzetan, pa prema tome vjerujem da je takav i ostatak.'' ''Znaci da nisi sve u cijelosti razumio?'' ''Tako je!''

Bio je to odgovor na razini mudraca, koji sam mogao razumijeti ali nisam bio posve siguran hocu li uspjet pratit daljnji razgovor u ovom pravcu pa sam poceo prelistavati vinil ploce koje su bile uredno poredane u kredenci. Cinilo mi se kao da je svaka druga ploca od Zdravka Colica, a mozda je tako uistinu i bilo. Na moje zaprepastenje naisao sam na jednu plocu Howlin Wolfa koja se dobro ocuvana ubrzo zavrtila na uciteljevom gramofonu. Vec pomalo pripit, smjestio sam svoju personu u udoban naslonjac bogato ukrasen bakinim heklanim tabletima te sam, uz pohvale njegovom gostoprimstvu i bakinom radu, pripalio cigaretu dok je razgovor nastavio teci do sitnih sati...

42

Online Art Magazine

Sanja RADOVANOVIĆ Sanja Radovanović je predsednica književnog kluba "Zlatno Pero" Knjaževac. Piše, osim na srpskom, na engleskom i španskom jeziku, a pesme su joj prevođene na ruski, italijanski i nemački jezik.

Autorka je tri knjige poezije, proze i aforizama.

Priredila je četiri međunarodna književna zbornika.

Dobitnica je brojnih nagrada domaćih i međunarodnih književnih konkursa i festivala.

Cudo

Njegova poruka:

Mozda bas sada, dok pisem o tebi, ti korake spremas samo za mene, a cudna je noc, sve moguce je, prvo pao je sneg, pa kisa ne staje.

"Srećo, pogledaj kroz prozor - pada sneg!

Volim te!!!" ...

Posle deset godina

Pozuri bar malo, jos korak il' dva i moj je osmeh na tvojim usnama; znaj da uvek tebe dozivam, jedino kao ti zelim da se prezivam.

Deset godina ti spremam jedan zagrljaj, da, bice ti lepo, u to ne sumnjaj!

Mene si hteo da vidis ispod vela, ja tebe hocu i uvek sam htela.

Zasluzili smo da nam srca mirno tuku, zaprosi me opet i dacu ti ruku!

U ovakvim nocima sva su cuda moguca, ispuni dusi zelju na nasem svadbenom veselju!

Sve jos podseca na tebe, cak i vino ima ukus proslih ljubavi, a meni se s njima opet ne ljubi.

Jedino je s tobom sve bilo prelepo, ali bi drugacije sada sve izgledalo, pustila drugu ne bih da te dotakne, slomila bih svaku da te meni pomakne.

Sa mnom bi danas bio srecan sigurno, zbog nje da je sreca napustila odavno; izdaju zaliva samo vino crveno, a pravi nam je lek da mi dođes ponovo.

Osecam te nocas blizu kao nekada, odluci vec jednom gde ti dusa pripada; iskrenu radost uz mene snio, vrati se ovde gde voljen si bio!

43

Zvezdani Kolodvor Igor PETRIĆ Crno-bijeli film (repriza) Mislis, onako neformalno i tesko ti je ponekad.

Nemas odgovor dok polako ubija te dosada.

Vrati se, da, vrati se među primitivnu, tehnicki obdarenu svjetinu.

Osjeti njihovu snagu, njihov vonj umotan u ponos, umotan u predrasude, samo zato sto dio su napretka nekog novog svijeta.

Osjeti snagu njihove brojnosti kojoj se tesko oduprijeti.

Jaka je, neunistivo jaka, jer ubija slobodne misli.

Ubija drugacije, sve one koji, ma koliko se trudili, ne uspijevaju prihvatiti kolektivnu svijest samozatajnog bunila ocaja i zato ce nestati, zauvijek biti izgnani i zaboravljeni daleko, dalje od ociju, dalje od stvarnosti, kao u reprizi crno-bijelog filma cijeg se sadrzaja nitko vise i ne sjeca.

Crno-bijeli film (u boji) Mislis, onako neformalno i urlas POBJECI! POBJECI! Pobjeci daleko, dalje od ociju, od misljenja i nerazumljivih pitanja, onako cisto, neoptereceno zavjetima prigodnih religija u vlastiti film, vlastito ludilo pobjeci treba, jos danas, jos jucer ako mozes, jer vec sutra i prekosutra bit ce kasno prijatelju.

Saberi sve misli i pokusaje.

One dobre ostavi, ostale baci, zaboravi.

Zaboravi postojanje primitivne svjetine i kreni u susret buducnosti vlastitog filma, vlastite proslosti, trenutnog stanja sadasnjosti.

Na kraju, nakon svega crno i bijelo bojom ce postati. samo strpi se jos malo i vidjeti ces‌

44

Crno-bijeli film (remake) Mislis, onako neformalno i pitas se, CEMU SVE TO? Odakle potjecu ta i slicna pitanja s kojima ponekad tesko je zivot sanjati!

Nerazumljiva su ti.

Mozda ih ne prepoznajes, ne vidis.

Stezu te ponekad poput okova od kojih nije lako pobjeci.

I tako, vuku se dani, dan za danom, dani u dane pretvaraju se ciklicki kao u nekom crno-bijelom filmu montiranom unaprijed po izmisljenom scenariju.

Sve vrti se, iste slike, isti ljudi od kojih, cak i da hoces, ne uspijevas sakriti svoje ruke, ne uspijevas pobjeci, ne uspijevas zaspati na vrijeme.

Online Art Magazine Nebojša STANOJKOVIĆ

Devojka I Dok vozi auto, sredovecni muskarac razmislja, ogorcen i zabrinut. Vreme je kisovito i tmurno, vidljivost jako slaba i klizav kolovoz.

- E ne mogu vise, stvarno ne mogu. Zar mora sve ovo, bas meni da se desava? Sta sam ja to Bogu zgresio? Toliko dugo smo cekali to dete i on se rodio. Da rodio se i sada je zarobljen u svom svetu?

Boze zasto, zasto!!! ( Izgovara glasno i na kraju, prakticno vice).

U tom trenutku, u sami sumrak, auto proklizava i covek gubi kontrolu nad njim. Cuje se tup udarac i on oseca da je udario u nesto ili nekog. Zbog naglog kocenja i sam bocno glavom udara u prozor od automobila i samo na tren gubi svest. Brzo se osvescuje i razbistruje mu se pred ocima. Oseca se kao da sanja i nada se da ce se svakog trenutka probuditi. Ipak sve vise mu postaje jasno da je u pitanju stvarnost.

Izgovara misli na glas, dok lagano otvara vrata od automobila iskosenog na putu, kojeg je gotovo preprecio.

- Da li je ovo moguce? Pa zar i ovo da me snađe? Nisam valjda udario nekog ili ne daj Boze ....

Izlazi iz auta i polako prilazi necemu, sto izgleda kao nepomicno telo neke zene. Hvata se za glavu.

U soku je, uplasen i zabrinut. Ipak vrlo brzo dolazi sebi. Saginje se nad njom i cudi se sto nigde nema krvi. Ona lezi potrbuske. On je okrece lagano i sad jasno vidi njeno lice, niz koje se slivaju krupne kapi kise, koja sve jace pada. Vetar duva sve snaznije. Razmislja - Kako je mlada i lepa? Nikad nisam video tako lepo lice. Gospode ubio sam anđela. Ja sam proklet, proklet!!! ( Vice i gotovo vristi, dok pada na kolena kraj nje i cupa kosu) U tom trenutku, dok place nad njom i dok prekriva svoje oci, oseti neciju ruku na svojoj glavi. Lagano sklanja svoje ruke sa ociju i vidi mladu zenu, gotovo nestvarne lepote. Ona se uspravila i sada je u nekom, polusedecem stavu. Nezno mu dodiruje rame dok je on u bunilu gleda. Njene prodorno plave oci sijaju i u mraku i jasno se raspoznaju po nevremenu, kao dva izvora nekakve kosmicke svetlosti.

- Ne placite. Ne brinite, sve je u redu (govori mu neobicno smirenim glasom, koji kao da nije s ovog sveta) Ja sam dobro, sasvim dobro. Nije mi nista. Nisam cak ni ugruvana.

- Ali kako?? Ja sam.....

- Kazem vam gospodine, ne brinite. Vi me niste udarili. Ja sam kriva sto ste proklizali. Isla sam kolovozom, svojom greskom. Vi ste samo pokusali da me izbegnete i auto vam je proklizao usled kocenja. Ja sam se tad saplela i pala, to je sve. Ja treba da vam se izvinim, i zaista, molim vas da mi oprostite. Nadam se da niste povređeni i da vam auto nije ostecen.

- Boze hvala ti, hvala ti do neba!! ( covek se krsti i gleda ka nebu dok je jos na kolenima) Devojka polako ustaje i pomaze coveku da i on ustane. On je tad snazno zagrli, a ona ga lagano potapse po leđima. Stoje tako zagrljeni na kisi nekoliko minuta. Neobicno je sto putem ne prolazi ni jedno vozilo, cak i ako se uzme u obzir to, sto je nevreme - Dobro je, sve je dobro gospodine. Vi verujete u Boga, to vidim. I ja verujem. On nas sve cuva.

- Gde zivite gospođice? Prebacicu vas kuci. Ili mozda zelite negde drugde? U svakom slucaju, prebacicu vas gde kazete.

- Posla sam do Crkve, ali zbog nevremena put se oduzio, pa evo pade i mrak. Otici cu sutra. Prebacite me kuci molim vas. Malo je dalje, zivim na periferijiji, prakticno u poslednjoj kuci na suprotnom kraju grada. Nadam se da vam to nije problem?

45

Zvezdani Kolodvor - Svakako da nije gospođice. Samo kad smo svi zivi i zdravi.

Ulaze u kola i krecu ka periferiji gde devojka zivi. U kolima nista ne govore. Pri dolasku ispred male trosne kucice, ona mu kaze da se zaustavi, jer tu stanuje. On cini to - Gospodine, molim vas, uđite na kratko. Na caj, da se zagrejete i malo smirite. Mislim ako ne zurite?

- Znate ja .....hvala, ali ja.......

- Znam, vi ste ozenjeni i volite svoju zenu. Mislite da ovaj poziv nije prikladan. Ne brinite, budite sasvim spokojni. Zovem vas iz razloga, koji nema veze sa neverstvom i ovo nije nepristojna ponuda.

- Kako znate da sam ozenjen, a kako tek znate da volim svoju zenu?

- UÄ‘imo u kucu, pa cemo o tome uz caj.

- Neobicno, ovde sam prosao toliko puta, a ovu vasu kucicu nisam nikad primetio - Mala je to kucica i veoma skromna. Ne pada bas u oci.

- Da mala al nekako drugcija. Ima nesto neobicno s njom.....kao i s vama..... ( zastaje, zavrpolji se nekako nespretno, gotovo smesno) Oo, oo.....oprostite molim vas.....

- Ne mari, sve je redu. Razumem vas. Ljudi obicno tako reaguju na mene. Znam ja da da sam drugacija.

- Oprostite, zaista, nisam mislio nista lose, naprotiv. Vi ste neobicni na jedan... divan nacin. Evo ponovo govorim svasta - Sve je u redu, verujte. Ne opterecujte se. Meni mozete reci sve sto mislite, mada ja to vec znam.

Dve kasicice secera, jel tako? Morate smanjiti secer u ishrani, ionako ste previse izlozeni stresu.

Znate kakve to posledice moze imati po vase zdravlje.

- Ali kako??! Kako to znate i to za moju zenu, za dve kasicice? Odakle...

- Nije bitno kako znam, dovoljno za vas je da znam. Izvinite samo sekund, moram do kuhinje da donesem soljice.

Covek unezveren posmatra unutrasnjost neobicne kuce na slabom svetlu. Posmatra starinski ali ocuvan namestaj, identican onom iz njegove stare kuce iz detinjstva. Prozima ga sve cudniji osecaj, koji ne moze objasniti.

- Jel vam se dopada moj namestaj? ( Pita ga devojka nasmejano pri povratku iz kuhinje, dok nosi par soljica ) - Ove soljice....odakle vam? Potpuno su iste kao one, koje smo imali, kad sam bio dete. Sve je vrlo slicno nasoj staroj kuci, koja je uzgred, vrlo nalik ovoj vasoj. I vas namestaj, prakticno je isti kao onaj koji je bio u toj kuci.

Ona na to nista ne odgovori, samo se blago osmehnu.

- Jel vam odgovara caj?

- Da, da, odgovarara (rece zbunjeno). I on ima tako poznat ukus. Oprostite, moram vas nesto pitati: - Da poznajemo se.

- Ali......kako ste......

- Kako sam znala sta ste hteli da me pitate, jel tako? Vec sam vam to rekla ranije. Jednostavno znam sta mislite. Ne pitajte kako. To je nesto, sto u ovom trenutku ne biste razumeli.

- Ali ako vi unapred znate sve sto zelim da pitam, onda ovaj razgovor za vas nema nikakvog smisla.

- I te kako ima smisla. Ima smisla za vas, a samim tim i za mene 46

Online Art Magazine Devojka II - I kako je reagovala supruga, kad ste joj saopstili da cete zakasniti? Jel bilo onako, kako sam vam rekla?

- Znate to vec i sami. Za divno cudo, nije se ljutila i nije reagovala burno kao ranije, kad bih zakasnio kuci. Inace, ona me stalno kritikuje i govori kako sam spor i kako se kao stalno nesto razvlacim, pa zbog toga znam cesto da zakasnim.

- A toga ovog puta nije bilo, jel tako?

- Nije, zaista. Ono sto je cudno u svemu tome je, sto sam izgovorio reci, koje kao da nisu bile moje.

Uopste, kao da to nisam bio ja.

- Bili ste vi. To je ustvari vase pravo lice. Vi, kakvi ste zaiata u dusi. Problem je sto mislite da je to vasa slaba strana, koju iz svesti potiskujete u podsvest. To se desava zbog straha, da tu po vama slabu stranu, ljudi u svom zlu, ne iskoriste protiv vas i da zbog toga budete povređeni i ponizeni.

Ono sto trebate znati je, da je to u stvari vasa najaca strana. Svaka zloupotreba toga, od strane drugih, u stvari ne povređuje vas, vec njih same. To na kraju shvate svi, samo sto je tad za vecinu, nazalost kasno.

- Nije mi jasno kako toliko znate o meni. Cak i ono sto sam nisam znao. Doduse i ja imam utisak da vas znam od nekud i to odavno.

- I znate me, citav zivot. Vas zivot.

- To je nemoguce. Vi ste tolko mlađi od mene. Gotovo da bih mogao da vam budem otac.

- To nije tacno. Uopste nisam mlađa, naprotiv, ne mozete ni zamisliti koliko sam starija - Ali vi izgledate...

- Puno stvari nisu onakve kao sto izgledaju. Covek tokom svog ovozemaljskog zivota, posmatra stvarnost ocima, kroz koje drugi ne gledaju, vec samo on. Puno stvari vidi kako zeli da vidi, dok srce potiskuje razum. A desava se i to da srce vidi nesto, sto razum ne bi mogao. Zbog tog, vrlo cestog neslaganja razuma i srca, covek puno propati, cesto bude zbunjen i pravi greske koje mu po nekad odrede sudbinu.

- Hteo bih vas pitati, kako se poznajemo i odakle?

- Sigurno ste primetili vaseg sina, dok je jos bio beba, kako se zagleda u neku tacku, na zidu, plafonu u nekom cosku..

- Da primetio sam to.

- Sve bebe to rade i vi ste to radili kad ste bili beba. Tad smo se prvi put upoznali - Ali kako? Ja se ne secam...

- Ne mozete se toga setiti, to niko ne moze. Kad se covek rodi, njegovo srce je potpuno cisto, jos nije stiglo da se uprlja i da ga drugi uprljaju. Jedino kad je srce cisto, oci mogu videti sve jasno i onakvo kakvo jeste. Vremenom kad se srce isprlja, taj vid se gubi a s njim i secanje na te slike. Zato jedino bebe mogu videti nas, onakve kakvi smo stvarno.

- Koga to vas?

- Mislim da znate odgovor na to pitanje.

- Ali evo, ja vas i sad vidim a nisam beba.

- Sada me vidite tako i onoliko, koliko to vase srce u ovom trenutku moze podneti. To je poprilicno drugacija slika mene, od one koju ste videli kao beba. Verujte, to sto me sad vidite, vasa je velika sreca i retka privilegija koju onaj, koji me je poslao, daje ljudima.

- Ko vas je poslao?

- Znate to. Znate duboko u sebi i da to sto se veceras dogodilo i ovaj nas susret nije slucajnost.

- Ne znam sta da mislim vise. Jedino znam da je sve ovo tako cudno.

- Kad se desio onaj peh na putu, vi ste se obracali Bogu i postavljali mu neka pitanja. Zalili ste se na zivot. Vidite, vecina na takve odgovore ceka citav zivot. Ponekad neko, dobije odgovor vrlo brzo, gotovo istog casa kad postavi pitanje. Kao vi recimo.

47

Zvezdani Kolodvor - Ja nisam dobio odgovor.

- Niste ali cete dobiti vrlo brzo. Upravo sada.

- Vi naravno znate koje sam pitanje postavio. Znate da je rec o mom sinu - Bog nikad ljudima ne daje nesrecu. Ljudi je sami sebi daruju. On od nekih ljudi zahteva vecu borbu za dobro. Ta borba cesto nije laka, pa se ljudi muce dok je vode. To oni dozive ko nesrecu.

Retko ko zna i prihvati da ta borba kasnije bude nagrađena, onako kako ljudi ne mogu zamisliti i to trajno.

- Ali, sta je sa onima koji se ne muce i koji ne biju tako teske bitke? Jel to znaci da oni ne mogu dobiti takvu nagradu.

- Oni su nagrađeni vec ovde. Ali to je iskusenje, koje je takođe veliko i nekad cak i vece nego borba i muka koje prozivljavaju drugi. Od toga, kako se postave prema tom iskusenju, zavisice i ona najvaznija nagrada.

- Ja ocigledno spadam u one koji svoju nagradu, moraju zasluziti velikom borbom i mukom. Vi znate, moj sin, zarobljen je u svom svetu. On je utamnicen u njemu.

- Upravo smo se zbog toga mi sreli veceras. Zbog te borbe za vaseg sina. Zbog odgovora koji su u vama, a zbog kojih sam ja ovde, da vam pomognem da ih otkrijete.

- Nemam ja te odgovore, verujte.

- Znate, ljudi cesto svojim sumnjama i skepsom pogube odgovore, koje su znali i koje je Bog dao i zaborave ih.

- Ja ne znam kako da pomognem sinu, da ga ga iscupam iz njegovog sveta tisine.

- Njegov svet, nije svet tisine. Vi to ne vidite i ne cujete, jer niste usli u taj svet. Kada biste usli, videli bi to. Da biste ga izvukli iz njegovog sveta i njegove tamnice i otkrili mu druge svetove, morate prvo uci u njegov. Morate tamniciti u njegovoj tamnici zajedno s njim, da bi otkrili zasto ne otkljuca tu tamnicu, kljucevima koje sam ima.

- Pokusavao sam, ali me on ne pusta i ne otkljucava, a ja sam nemam te kljuceve.

- Imate, ali niste svesni toga. Vidite, svetova ima mnogo. Svaki covek je jedan svet, za sebe. Nekad se ti svetovi sudaraju, nekad spajaju a sve zavisi od kljuceva. Da bi otvorili neka vrata, moramo imati pravi kljuc, koji jedino odgovara toj bravi.

- Ja ne znam koji je to kljuc, zaista.

- Kao sto rekoh, znate. Ali evo, reci cu vam. Ljubav je kljuc.

- Pa zar ja nemam ljubav prema sinu?

- Imate, i te kako. Samo mu je trebate pokazati u celini. Trebate mu je pokazati celu, nekompromitovanu osudom, brigom i predrasudama. Samo takva ljubav je kljuc, koji ce otvoriti vrata njegovog sveta, koji mu tako otkljucan, vise nece biti tamnica.

- Ja ne znam sta bih vam sad rekao…

- Ne morate nista reci meni. Trebate reci sebi i saslusati to dobro. Idite sad, zeljno vas ocekuje sin a i supruga.

Covek izlazi lagano iz devojcine kucice, duboko zamisljen. Seda u kola i lagano se odvozi kuci. Na vratima ga sa osmehom docekuje sin, s kojim se dugo grli, kao nikad do tad. Supruga ih gleda kroz suze.

Rano ujutru on odlazi u Crkvu sa sinom i zenom na jutarnju sluzbu. U Crkvi među vernicima ugleda devojku koju je upoznao prethodne noci. Ona se osmehuje i brzo nestaje među ljudima koji su dosli na sluzbu. Posle sluzenja, covek se sa suprugom i sinom odvozi do devojcine kuce. Kad stignu na to mesto, on vidi da tu vise nema te kucice, vec samo proplanak. U tom trenutku na haubi automobila slece velika bela ptica. Malisan se njoj jako obraduje i izgovara prve reci - Ko-ka, ko-ka, kvila…

Brka

48

Online Art Magazine

MIRJANA FRANCISKA U (s)pomen Majci

1.

3.

Kise ti tkivo preplele Kosa po jorgovanu mirise Ruke pocivaju na porubu Osvetljene u nekom malom mraku Zima ti ista kao leto Jesen kao golub plavi Ja ti ista kao drhtaj, kao san U cvetovima osuncanim raz/daljinama

Ljudi se raspeli u razglasju Nema me vise, tebe uzese I Boga mi uzese Ti putujes, putujes U vecnost, u nezaborav

2.

Majko pozelim da si kraj mene Uzmes me za ruku Povedes livadama trava Van doba San da smo nas dve Da kazem i to je malo

4.

Dozivas sa gornjeg dela Nebeskog jastuka

5.

Franciska – Moja Majko

Mirjana STEFANICKI ANTONIC

49

Zvezdani Kolodvor

VEZ RAĐEN RUKOM MOJE MAJKE

NE ZNAS Danas sam lepa U zutoj haljini Vez rađen rukom Moje Majke

Uramljena slika Reynoldsa* Goblen vez rađen rukom Moje Majke „Doba bezazlenosti“ – portret devojcice u zutoj haljini Idealizacija ne/savrsenog Ram posut vilinskim zlatnim prahom Na zidu sobe cetiri decenije

Volis crveno Zbog cega Boja te podseca na ruze Ili na ljubav U ocima secanja Ni ne znas zbog cega

Majko, meni od tebe goblen sllika na dar Za ono sto si beskrajno sanjala Donelo vreme za/na/vek Ocene mojih ispita upisane u Zivot

Leto je zuto Nije crveno Voleli smo leto

Prepleli se drhtaji i bdenje Ne/spokoji i blagost uronjeni u Sunce Reci i saveti kojima si me natkrilila

Novi Sad, decembar 2013.

MIR – dala mi JA – svoje poklonila mi NA – dar me prinela svetu ovom

Mirjana STEFANICKI ANTONIC

Vodiljo, draga i predobra moja Oslanjam ti se na ruku toplu Van doba Novi Sad, 7. april 2015. *Joshua Reynolds – 1723, Plymton – 1792, London, Engleska Uticajni engleski slikar iz 18. veka, specijaliziran za portrete.

Sliku „Doba bezazlenosti (The Age of Innocence, engleski), naslikao 1788.

50

Online Art Magazine

Sve se podrazumeva Ne treba da se podrazumeva. Nista! Nesto je potpomognuto mirazom, dobijenim na dar od Boga.

U dusi i van duse. Kao vise nagovestaja… lirskih… Namerna nedovrsenost pesme. Odlutam… Van rime. Ne rimuje se nista.

Tesko je dopreti. Samo naslut, opoj stihova i latica cuvarkuca, koja ljubicasto cveta na mojoj terasi.

Ne dovrsih misao. Tematska raznolikost.

Preterala, kazem. Mnostvo svekolikih tumacenja. Nedvosmislenih… smislenih, besmislenih. Tumacim kako meni odgovara i kako sam ja shvatila. Sve je samo nadahnuce, inspiracija, fikcija…

Stvar raspolozenja ili neraspolozenja, promisljanja. Nesto je i virtualno. Mnogo toga…

Nije stvarno. Na istoj sam rezonanci. Jaka sam, ili mi se samo cini?

Mnogo izmastanog. Ne postoji! Ili je postojalo u snovima.

Nece mozda ni postojati? Rec – mozda, donosi srecu u Pesmi i u Zivotu… Ali, neka stoji.

Neka stoji i postoji. Moje je!

U snovima i odistinskoj stvarnosti skliznula, pokliznula, poput refrena zivota, izvan svoje Pesme i izvan nekog novog Sazvezđa. Svako ima svoju Planetu…

Svoje jutro. Svoj brod. Svoj kompas i kormilo! Svoj teleskop.

Svoj Svetionik. Svoje more. Moje je Panonsko.

Sa prelepim valovima, obalama, procvalim peskom među prstima, zalosnim vrbama, koje u zorenje cesljaju svoje zelene kose. Malo li je?

Sve cu procitati sto nisam do sada. Vreme je preda mnom.

To vreme, koje tako neumitno tece i koje nas gazi.

Jedina istina koja postoji.

I, knjige koje nemam. Cekam! Ima neke carolije u tom cekanju.

Ali, sada je vreme pisanja…

Prvi krug – majurska faza pisanja u Petrovaradinu – moje dvadesete…

Drugi i treci krug u Novom Sadu: limanska faza (Liman I) – moje cetrdesete i novonaseljska faza (Novo naselje – moje sezdesete.

Eto, desio se najnoviji krug, kada sam se probudila posle, ponovnog, povratka Samoj Sebi.

Moja Pesma – moja Malena Ptica, ceka me…

Novi Sad, prolece/leto 2017.

Mirjana STEFANICKI ANTONIC

51

Zvezdani Kolodvor

U sobi zrcala Ivan Gacina o zbirci pesama Vesne ANDREJIC MISKOVIC Zbirka pjesama „U sobi zrcala“ je knjizevni prvijenac pjesnikinje Vesne Andrejic Miskovic koja zivi i stvara u Slavonskom Brodu. Njezina zbirka pjesama skup je veoma kvalitetnih i zrelih pjesama raznovrsne tematike u kojem se poput sjecanja u cas i vina ispreplecu motivi mracne poezije, ljubavne lirike, poezije na tragu erotskih pjesama, boemskih pjesama, pjesama o zivotu i zavicaju te pjesama s religijskim elementima.

Bruje i bujaju Vesnini stihovi bjelinama knjige pozivajuci nas i mameci svojim bozanstvenim mirisom poput vocke seftelije da im priđemo kao nekome djetetu kojemu je potrebno posvetiti svu svoju paznju, brigu i pozornost.

Iako se u ovoj zbirci nalaze pjesme koje su nastajale u razdoblju duzem od sesnaest godina, linija između poetesinih mladenackih i zrelih pjesama gotovo da nije prekinuta te je tesko zakljuciti kada su pojedine pjesme nastale. To je pokazatelj kvalitete i izvrsnosti ove autorice koja je svoje pjesme konstantno pisala na visokom nivou, a danas su njene pjesnicke vjestine dodatno oplemenjene zivotnim iskustvom te je doslo vrijeme da njezina „djeca“ ugledaju svjetlost dana.

Poetesa zeli sebi i svima nama, odnosno svojim citateljima, reci da je ona sada odrasla i zrela osoba, ali s druge strane otkriva nam da pored nje u jednome kutku njezine duse jos uvijek zivi mala djevojcica. Ona cezne za svojom mladosti jer je u to vrijeme bila zaigrana, bezbrizna, pod zastitom svoje obitelji, cuvali su je djed i nana, nisu je mucili problemi svakidasnjice, a tijelo i dusu nisu joj razdirali strahovi i bojazan o tome sto ce biti sutra.

U to zlatno doba ona nije bila ranjena bolima i patnjama koje su joj zadale voljene osobe između petog i šestog rebra. Ona pokušava pronaći nadu u noći beznađa, ona želi nestati u kapima kiše, ona želi ostati vjerna sjeni prošlosti. Njezin djevojački krik izvire iz mnogih njenih pjesama kao lava nabijenih osjecaja, ona trazi osmjeh zivotu. „Sve one djevojcice / koje su odrastale u meni, / koje su se poput obicnih derana / pentrale po krosnjama / moje duse…“ (Odrastanje) „Ne volim… / one odrasle koji zamisljaju / da u njima jos cuci dijete / (jer sam ja takva).“ (Neprimjetna) „Kada bi mi dusu cjelivao, / shvatio bi njenu cistocu, / razigranost djeteta u njoj.“ (Kada bi…) „Ne zamjeri mi / sto sam ostala / tek dijete u dusi / dlanova toplih od ljubavi.“ (Ne zamjeri mi) „Povedi me / drugoj mladosti / jer prva je prosla / skoro uzalud.“ (Povedi me) Vesnine pjesme su sa svoje mracne strane izvorne i originalne, a kao takve podsjecaju me na prvobitne bajke koje su cesto sadrzavale elemente seksa i nasilja te su kao takve bile jako daleko od njihovih suvremenih, adaptiranih verzija primjerenim djeci. U svojim pjesmama Vesna je zaigrana djevojcica, ona je nova Alisa s druge strane ogledala, ali ona je ujedno i Snjeguljica.

Pjesma „Agonija sedam sapata“ asocira nas upravo na bajku „Snjeguljica i sedam patuljaka“ brace Grimm (Jacoba i Wilhelma) u kojoj zla kraljica ima carobno ogledalo kojem svakoga dana postavlja pitanje: „Kazi mi, kazi ogledalce moje, najljepsa na svijetu danas zena tko je?“ Poetesa iz imenovane bajke crpi poput djeteta snagu za svoje pjesme koje pise u sobi zrcala iz koje je moguce vidjeti svijet onakav kakav zaista jeste, ali i mnoge njegove iskrivljene inacice te druge dimenzije jer u sobi zrcala nista nije nemoguce. Ogledalo, ili starija hrvatska rijec zrcalo, motiv je i inspiracija mnogih njezinih pjesama.

52

Online Art Magazine Vesnina poezija u ritmu tanga naginje ka mracnim i (ne)svakidasnjim trenucima, a upravo se pomocu zrcala mogu dobiti i realna i iskrivljena slika svijeta sa svime u njemu sto nas okruzuje.

Njezina zrcala pruzaju joj siroki spektar mogucnosti zahvaljujuci kojima pise i stvara svoje pjesme vracajuci se tako na zrcala vise puta u svojoj zbirci. „Predugo sam plakala / nad samom sobom, / nad razbijenim ogledalima, / nad mucki ubijenim snovima... / Od sutra sam netko drugi...“ (Od sutra sam netko drugi) „Crno-bijelo ogledalo / u koje tonem / dok trazim spas / u aroganciji tvoje / nedosljedne ljubavi.“ (Na mostu) „Tapkam koljenima / u mjestu / gledajuci u ogledalu / neko drugo lice.“ (Na prosutoj tinti) „Hocu li smoci snage / pogledati se u zrcalo?“ (Rađanje i umiranje) „Nađoh se zacuđena / u sobi zrcala.“ (U sobi zrcala) „...kao sto zvijezde tamu / razvidnjuju svjetlecim sjajem, / da bih mogla pogledati svoj odraz u zrcalu,...“ (Bozicno obecanje) „Svjedok je isarano zrcalo / nacrtanih uspomena / zamagljenim poljupcima.“ (Veceras) U pjesmi „Nisam od onih koji o pahuljama pisu“ Vesna nam govori o tematici njezinih pjesama te nam otkriva zasto vecinom pise mracnu poeziju, ali ona nam pritom otkriva samo dio istine, odnosno ona bolna mjesta koja se nalaze u njenome srcu i njenoj dusi, prikazujuci nam svoja razocarenja, bolove, patnje i strahove.

Poetesa se poigrava s nama citateljima na nacin da pomocu jednog od svojih carobnih zrcala iskrivljuje pravu i vjernu sliku o sebi, otkrivajuci nam samo dio istine, pri cemu nam ostavlja vise prostora da kroz njene pjesme sami otkrivamo njezinu realnu prirodu i njezine tajne. „Nisam od onih / koji o pahuljama pisu / jer moje je srce / santa leda, / ljepotu takvu / docarati ne zna.“ (Nisam od onih koji o pahuljama pisu) Međutim, s ovom pjesmom Vesna upravo pobija samu sebe jer ona ponekad ipak pise „o pahuljama“, a te pahulje su prvenstveno njezine pjesme ljubavne tematike u kojima „njene pahulje“ nisu izgubile mekocu i bjelinu, osim sto ponekad mogu stvoriti rumenilo na nasem licu.

S nekim pjesmama autorica ulazi u podrucje ljudske seksualnosti te je na tragu erotskih pjesama. „…iz cije stidnice je / istrcala nepozvana / kuja bez oklopa, / iz cijih prepona je / potekla rijeka / bakrenih vojnika,…“ (Tkanina) „Nocas dok snovi se mrijeste / zelim biti tvoja meka postelja, / barsunasti nespokoj / u ponoru prepona, / zagrljaj zudnji i aroma uzdaha.“ (Zelim biti tvoja postelja) Vesna nije zlog karaktera kao kraljica iz „Snjeguljice i sedam patuljaka“, vec je ona u stvarnosti topla, vedra, vesela, iskrena i otvorena osoba sklona salama i druzenju s drugim ljudima, ona voli svoju obitelj i cezne za njom. „Sanjam dom svojih roditelja, / postelju toplu, meku / i opojni miris / vrele pogace s vrhnjem.“ (Nada u noci beznađa) „Nakon puno godina, / s casom vina u ruci / sjedim na drvenoj klupici / u djedovom vinogradu. / Gledam panoramu mog rodnog grada / kao na dlanu.“ (Sjecanja u casi vina) Pjesmu „Bezdan u bezdanu“ posvetila je dragom i dobrom prijatelju Đuri Magicu, pjesmu „Godisnjica 17.1.1999.“ pokojnome suprugu Milanu Miskovicu, a pjesmu „Naslov je na kraju“ dragoj prijateljici Elizabeti Pliveric.

Svojim mracnim pjesmama ona prekriva svoje slabosti i svoje bolne tocke kako joj vanjski svijet skupa sa zlim ljudima koji u njemu zive ne bi naudio jer kada zli ljudi naiđu na blagu osobu i njezno srce oni odmah napadaju kako bi je iskoristili i unistili.

Međutim, njezina poezija gotovo nikada nije posve crna jer ona u njoj trazi nadu, makar skrivenu, koju nudi sebi i svima nama, svojim citateljima. Njene pjesme su njezina zastita od tog vanjskog svijeta, one su njeni stitovi, njezin paravan, njeni bakreni vojnici, njeno sve. „Pas jos uvijek psuje kraj mene, / ptica je davno iskolacila oci, / cvijece je nestalo iz mog vidokruga, / samo se umrle njeznosti / reinkarnirane bude / i navjescuju nadu.“ (Nada u kamenu) „U okrilju mrkle noci / samoj sebi govorim – / Ne boj se! / A jako se bojim!“ (Nada u noci beznađa) „Samo nada / s vanmaternicnom / trudnocom / ocekuje sretan ishod, / valjajuci se / u kaljuzi bespuca / zalutalih tratincica.“ (Bespuca zalutalih) 53

Zvezdani Kolodvor U svojim pjesmama Vesna se bori i za ljudska prava te je tako svoju pjesmu „Stop nasilju“ napisala povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad zenama 25. studenoga 2014. godine.

Vesna budi i ozivljava svih nasih pet osjetila ukljucujuci sesto culo, pri cemu se njezine pjesme najvise odrazavaju na nase osjetilo sluha i njuha. Tako njene akusticne slike bude nase osjetilo sluha. „Pst... / Pssssst... / Znas li cuvati tajnu? / Sigurno?“ (Ispovijest jedne luđakinje) „Ssss, suti... / Cujes li tisinu ovih praznih zidova?“ (Cujes li sto i ja cujem) „Osluhni, cujes li sapat / nedostiznih snova?“ (Cujes li moj vapaj?) „Svake jeseni susti, sumi, suska / i ona prava jesen u mom srcu.“ (Jesen u mom srcu) Raznoliki su i cudesni putovi mirisa i njuha koji sire u nama olfaktivne slike njezinog pjesnickog svijeta. „Omamljujuci mirisi / cijede se iz neurona / tek procvalog stabla aronije.“ (Dobrota) „Ocekujem mirise cvijeca, / a sto dobijem? / Dobijem samo zastarjelu melodiju / koju vise nitko ni ne zeli cuti.“ (Nada u kamenu) „…i opojni miris / vrele pogace s vrhnjem.“ (Nada u noci beznađa) „I dok su mirisali snovi, / ona je nevinost / predala u ruke / tek pridoslom vilenjaku.“ (Djevojka i vilenjak) „…djed predahnuo uz svoje mirisno vino...“ (Sjecanja u casi vina) „Osjetis li miris lavande i bora?“ (Ljubav na samotnoj hridi) „…prosipamo strasti natopljene zeljama, / udisuci pupoljke nocnih mirisa.“ (Odlucni u grijehu) „Radost i srecu rasprsene / darujem vam njeznim mirisima / tek poniklog zivota...“ (Bozica proljeca) „Dok se mjesec vrpolji / kraj mog uzglavlja, / lagano se osjeti miris strasti. / U zraku lebdi mosus, / prste mirisi jagoda i / rastopljene cokolade.“ (Prelivena cokoladom) „…jer je on moj voljeni, / mirisni, slasni, / GOSPODIN BUREK.“ (Naslov je na kraju) „Sapatom mi dijeli poljupce, / tamo neke daleke, / uvenule i strunule / u kapima proslosti, / govori o mirisima zrele muskosti, / o tuzi za izgubljenoj mladosti.“ (Jesen u mom srcu) Vidljivo je da je autorica citala pjesme od mnogih drugih pjesnika. Za izvrsnu pjesmu „Placemo ja i mostarske kise“ inspirirao ju je srpski knjizevnik Pero Zubac rodom iz BiH, kojem je ovom prilikom poklonila svoju pjesmu napisanu u mracnijim tonovima od njegovoga originala.

Naime, Pero Zubac je tvorac jedne od najpopularnijih pjesama bivse Jugoslavije, poeme „Mostarske kise“, koju su najvise voljele provincijske studentice, a koja se tiskala u Rusiji u gotovo 20 milijuna primjeraka unutar korica najpopularnijeg obiteljskog casopisa u Sovjetskom Savezu, moskovskog casopisa “Rabotnice” (sada “Djevicnik”) u prijevodu Irine Civilihine.

Poetesa ima veoma veliku pjesnicku mastu i odlicno poznaje povijest, a te svoje talente ona cesto ujedinjuje kako bi se poigravala s nama, odnosno svojim citateljima, pokazujuci nam i dokazujuci da je u masti sve dozvoljeno.

U izvrsnoj pjesmi „Ljubav Ramzesa i Nefertiti“ Vesna spaja dvoje ljubavnika iz razlicitih razdoblja egipatske povijesti, sto je u pjesnickoj masti i u pjesnickome svijetu dozvoljeno. Vesna se u svojoj pjesmi poistovjecuje s Nefertiti (cije ime znaci „Savrsena“, a legenda kaze da Egipat nije iznjedrio takvu ljepotu kao sto je njena), dok je njezin ljubavnik bio faraon Ramzes II. (najveci egipatski vladar koji zasluzeno nosi svoju titulu „Ramzes Veliki“ jer nijedan drugi faraon nije izgradio toliko mnogo hramova, kolosalnih spomenika i obeliska, nijedan drugi faraon nije imao toliko mnogo djece – preko 100 sinova i nebrojene kceri ostali su iza njega).

U stvarnosti je Nefertiti zivjela prije Ramzesova rođenja, a bila je supruga egipatskog faraona Amenhotepa IV., dok je glavna zena faraona Ramzesa II. bila Nefertari koja je prema nekim povijesnim izvorima bila polusestra velike kraljice Nefertiti.

Netko bi se mozda usudio reci da je pjesnikinja pogrijesila pri imenu (izboru) Ramzesove partnerice, međutim ona se vjesto i mudro poigrala s nama na nacin da je povezala dvije velike egipatske legende i usput napisala pravo remek-djelo.

54

Online Art Magazine Vesna pokazuje i na drugim mjestima da poznaje povijest jer u svojim pjesmama spominje stara bozanstva: Neptun, starorimski bog mora i potresa (u pjesmama „Ljubav na samotnoj hridi“ i „U valovima strasti“); Gerovit, bog rata kod starih Slavena i Stribog, bog vjetra i zraka kod starih Slavena (u pjesmi „Bozica proljeca“).

Ona poznaje i druga povijesna blaga kao npr. Hipokratovo drvo koje opjevava u istoimenoj pjesmi „Hipokratovo drvo“. To se Hipokratovo drvo nalazi na grckom otoku Kos udaljenom svega nekoliko kilometara od turske obale, a prema razlicitim predajama na istome mjestu nekada se nalazilo slicno veliko drvo ispod kojeg je Hipokrat proucavao medicinu, a ispod kojeg je također apostol Pavao propovijedao krscanstvo.

Njeno izvrsno poznavanje povijesti nije jedino bogatstvo njezinog pjesnickog izraza jer se ona na vise mjesta koristi manje poznatim rijecima i izrazima, kao npr. humka (zemljana naslaga na grobu, nasuta zbijena zemlja formirana nad grobom) i rekvijem (katolicka misa za pokojne, misa zadusnica, nazvana tako po pocetnim rijecima pristupne molitve: „Requiem aeternam dona eis, Domine“ – „Pokoj vjecni daruj im, Gospodine“) te sam kao lektor dodao u fusnote objasnjenja nekih manje poznatih rijeci i izraza kako bih njene pjesme dodatno priblizio njezinim citateljima.

Vesna pise i minijature. „Malena sam. / Nitko me ne primjecuje / dok izvirujem / iz tek procvalog / tresnjinog cvijeta.“ (Moja minijatura) Neke njezine pjesme posjeduju takvu kvalitetu da bi se iz njih jednostavno mogla izdvojiti pjesnicka minijatura, npr. „Crna pjesma“ i „Spavamo grad i ja“. „Radim na crno! / Pisem na crno! / Ljubim na crno! / Zivim na crno!“ (Crna pjesma) „Svijet umoran / polako sklapa oci. / Svjetiljke se gase, / oko nas je tama.“ (Spavamo grad i ja) Pjesme „Nerazgradiva“ i „Bespuca zalutalih“ spadaju joj pod najmracnije pjesme. „Otuzni krajolik / ni smetlarima ne bode oci. / Nedonoscad krvlju vristi, / izvirujuci s hrpe / plasticnih boca / bez etikete. / Stakla, na tone polupanog, / mame rezace vena.“ (Nerazgradiva) „Majka jaukom / sablaznjava prolaznike, / cupajuci golim rukama / svoju utrobu.“ (Bespuca zalutalih) Pjesma „Jesen u mom srcu“ joj je jedna od najljepsih pjesama. „Cujem tisinu / u ocima boje kestena. / Oh te oci, to su ta sjecanja, / rujanska mastanja / pretocena iz prohujalog vremena. / Svake jeseni susti, sumi, suska / i ona prava jesen u mom srcu.“ Vesnine pjesme su cudesne, lijepe i posebne, a ovo je moj izbor njezinih najboljih i najuspjesnijih pjesama, iako ih ima i vise: „Odrastanje“, „Dobrota“, „Tisina“, „U sobi zrcala“, „Kraj bjezanja“, „Ispovijest jedne luđakinje“, „Umorna i sama“, „Nada u noci beznađa“, „Nerazgradiva“, „Bespuca zalutalih“, „Sjecanja u casi vina“, „Zora boema“, „Placemo ja i mostarske kise“ (izuzetna pjesma na poemu „Mostarske kise“, Pero Zubac), „Bozica proljeca“ (izvrsna pjesma), „Ljubav Ramzesa i Nefertiti“ (nevjerojatna pjesma), „Jesen u mom srcu“ (prelijepa pjesma).

Vesna pise pretezito slobodnim stilom, rimu koristi rijetko i to najcesce u pjesmama koje su najvedrije, a kada koristi rimu njome vlada vjesto. Pjesmu „Zora boema“ napisala je potpuno u rimi, a u nekim pjesmama rimu koristi na pojedinim mjestima. To su pjesme „Ljubav na samotnoj hridi“, „Kad se iskradem u pjesmu“, „Bozica proljeca“ i dr.

Pjesnistvo je kraljica knjizevnosti, a s njom mozemo izreci najdublje i najglasnije poruke te izraziti misli nad kojima ce se svatko zaustaviti i zamisliti. Poezija nije niposto samo hrana za dusu, ona je ujedno i filozofija zivota.

Kao pjesnikinja Vesna slijedi svoj instinkt, svoj umjetnicki trag i jedinka je u svemiru. Ona ima potrebu da ukazuje i mijenja, a njezin glas vristi i budi u nama spoznaje za sveopci boljitak svijeta. Pjesnicki izraz joj je veoma snazan, jasan i dorecen, a njezina poruka je usmjerena k univerzumu i covjekovom bitku te odzvanja puninom.

Vesnine pjesme su pravo osvjezenje na pjesnickim stazama koje je u zadnje vrijeme zatrpalo more pjesama iz kojih rijetko iskace neki novi val, neka nova svjetlost, neko novo iznenađenje. U svojim pjesmama ona se puno ne ponavlja, a i ono sto se ponavlja događa se na jedan posve drugaciji i originalan nacin.

55

Zvezdani Kolodvor Nasoj autorici ponekad fali malo samopouzdanja, mozda iz razloga jer razmislja kako cemo mi citatelji prihvatiti njezine pjesme, ali kada se jednom otvori u potpunosti vjerujem da ce tada njene buduce pjesme biti jos kvalitetnije i jos blize srca njezinih citatelja.

Iako je „U sobi zrcala“ Vesnina prva zbirka pjesama, Vesnu se niposto ne moze nazivati pjesnikinjom pocetnicom jer ona nije od jucer, a njene pjesme stvarane su u razdoblju od preko sesnaest godina te su u pjesnikinji cijelo to vrijeme sazrijevale.

Osim toga, o kvaliteti njezinih pjesama govori i cinjenica da je iz ove zbirke pjesama oko trideset pjesama uvrsteno u međunarodne zbornike, pri cemu je cesto prethodila velika međunarodna konkurencija, a selekcija pjesama od strane zirija bila je na vrlo visokom i kvalitetnom nivou sto u ovome trenutku Vesnu zasigurno svrstava u krug najboljih zivucih pjesnika na podrucju bivse Jugoslavije.

Ovo sto je Vesna do sada pokazala je samo jedan dio njezine kreativnosti i njezinih mogucnosti, a ocekujem da ce ona u bliskoj buducnosti izdati i nove zbirke pjesama u kojima ce biti novih ideja i novoga napretka. Njezine pjesme citao sam s posebnim gustom, one su me oplemenile, iz njih sam izvukao nove zakljucke i stekao nove spoznaje te cu zahvaljujuci njima imati jos vise inspiracije u mome buducem stvaranju.

Vjerujem da ce u Vesninim pjesmama svaki citatelj pronaci za sebe nesto novo te ce se i sam oduseviti s njezinim bogatim nacinom i njenim stilom pjevanja i pripovijedanja koji tece kao sjećanja u čaši vina u njenoj sobi zrcala.

Kao je sto je poetesa u svojoj pjesmi „Ispovijest jedne luđakinje“ kirurski preciznim nacinom izrezala svoju zrtvu na komade, nakon cega se ispostavilo da je to bio samo san, nadam se da cu kao recenzent i ja sa svojom recenzijom i presjekom kroz tkivo Vesnine izvrsne zbirke pjesama „U sobi zrcala“ otvoriti vrata njezinih snova te tako barem malo pribliziti Vesnu skupa s „njezinom djecom“ njezinim sadasnjim i buducim citateljima u svoj kvaliteti i punini jedne izvrsne i zrele pjesnikinje.

Dakle, pred pjesnikinjom Vesnom Andrejic Miskovic nalazi se velika pjesnicka buducnost te joj pozelimo uspjeh i srecu u nastavku njezinoga rada i stvaranja.

56

Online Art Magazine Ivan GACINA BAJKOVITA MILINA U prirodi bride raskosne ljepote dok poljane cvatne zavode leptiri, uz pojanje ptica blazenstvo se siri spajajuci zbilju kroz nestvarne kote.

Hvastaju se vile potkama divote krilatome suncu sto kroz oblak viri, razigrani vjetar blagorado piri njisuci kroz vjecnost razigrane note.

Mlađahni pastiri blagodare zori dok misticne duge na nebu cvjetaju ko livada bujna protkana svjezinom.

kao nekad davno srce zacijeli, na smiraju tuge ljubav je sve jaca.

Jesenju idilu ljepotica dise, mjesecina krasi biserje kolajne dok u tmini plove zabranjene tajne.

Radoznali vjetar sapat noci njise, izgubljena dusa sklada verse sjajne da ozive nocas ljubav djeve bajne.

IZGUBLJENA ZVIJEZDA Malena zvijezda nebu se veseli, uzavrelim plamom treperi u noci, rapsodiju duse oblacima veli pitajuci mjesec kad ce ljubav doci.

Uzviseni bitak u zvjezdarju gori da kozmicke tajne beskrajem kolaju kroz svevid zivota sto zraci milinom.

Prasinom sudbine zaneseno luta, otkriva sustinu nebeskoga carstva, u beskrajnoj tami nema pravog puta, zakriljuje magla tajne covjecanstva.

ZVJEZDANA LAĐA

Zametene staze umoumljem spozna, na raskrizju snova razaznaje boli, kroz trnovit uspon ljubav se upozna.

Snovoliko carstvo sveobilje pruza, bljesci nadahnuca stvaraju zivote, sazvijezđe maste ko mirisna ruza zrcali kroz eter vaseljenske flote.

Iskusenje noci momka razoruza, katarzicki moment mladenastvo ote, razbuktale strasti uzavrelo zdruza dok vatrena djeva plamti od ljepote.

Lahor blagodari neostvarne zelje, zbog ganutog srca nadu olistava uz zivotok medni dok kljuca veselje.

Kad zvjezdanu lađu odukati java slavoslove djeca stare roditelje i nebeskog Tvorca ovjencava slava.

Obracena dusa u snovilju moli, putove zivota cisto srce pozna, nestrpljivo ceka tko iskreno voli.

LABIRINTI SNOVA Labirinte snova ozoruje zora dok valova sapat budi pjev delfina, harmonija brodi preko snenog mora na tajnome groblju brodskih olupina.

Niz zrcalne stube zlacanoga dvora mjesec uljuljkava oblake od vina dok stazama slave kroci Leonora, a dolinom strasti tece medovina.

ŠAPUTANJE NOĆI

Zvjezdanu prasinu povjetarac melje dok krilato bice vodi zaljubljene na putu zivota gdje pretace zelje.

Kada ljubav mine caruje tiha noc sto u hladnom srcu mrzne otkucaje, razuzdana dusa kad se gorko kaje mjesecina gusi podmukloj tami moc.

Slapovi tisine rasprsuju sjene da proplankom nade procvate veselje i ljubav prebrodi lunarne mijene.

Kroz sapate noci kad dusa koraca poput vatre plamte osjecaji vreli, 57

Zvezdani Kolodvor

Katarina SARIĆ Katarina Saric, rođena je 1976. godine na Cetinju. Na Filozofskom fakultetu u Niksicu, diplomirala je filozofiju a potom i crnogorski jezik i juznoslovenske knjizevnosti.

Na Fakultetu za politicke nauke u Podgorici, zavrsava postdiplomske studije iz socijalne politike i socijalnog rada. Objavljivala je u gotovo svim knjizevnim zanrovima, price su joj zastupljene u brojnim casopisima za knjizevnost i kulturu, među kojima su “Diogen” Sarajevo, “Avangrad” Sombor, “Akt” Valjevo, “Anima-art” Beograd, “Rijec”, Brcko, “Avlija” Rozaje, “Pljuskovi” Mladenovac, “Slovoslovlje” Bec, itd., a neke od njih su prevedene na engleski, makedonski i ruski jezik i objavljene u casopisima ”The Baffler” i “Revijata Branuvanja” Struga, takođe i pjesme od kojih su neke objavljene u ,,World poetry yearbook” – 2014. (English edition) i ,,Balkan poetry today” 2017.

U casopisu “Diogen”, uređivala je kolumnu o rodnim odnosima ,,Seks i provincija”, (2014 – 2015), u savezu udruzenja zena ,,Budva” tribine ,,Balkanka u permanentnoj tranziciji” (2014 – 2015) a na portalima za kulturu, umetnost i drustvena pitanja, poput “See Cult – Abeceda nezavisne kulture”, PCNEN, Portal analitika, P.U.L.S.E. itd., zastupljena je naucnim tekstovima filozofske i socijalne tematike.

Ucestvovala je na mnogim festivalima među kojima su: Trg pjesnika – Grad teatar Budva 2013., VIII Internacionalni sajam knjiga – Podgorica, XXVIII Barski ljetopis, Novi beogradski krug 2014., horor festival Crna ovca – Beograd 2014., Novi knjizevni karavan – Prijedor 2014., Internacionalni festival poezije – Brcko 2015., IV kolonija Celobrdo “Dozivotna sloboda” itd.

Proznim i poetskim tekstovima, zastupljena je u mnogim antologijama i zbornicima, među kojima su ,,Antologija crnogorskog zenskog proznog stvaralastva” koju je priredila dr Sofija Kalezic, u izdavastvu ,,Zavoda za udzbenike”i kritickoj monografiji ,,Minervin put” u kojoj je zastupljena literarnim profilom, istog priređivaca a u izdavastvu ,,Ratkoviceve veceri poezije” Bijelo Polje koje su u pripremi za stampu, zborniku naucnih radova ,,Knjizevnost i jezik u funkciji promovisanja univerzalnih vrijednosti i identitetskih komponenti crnogorskog drustva, Filoloski fakultet, Niksic, 2017 sa radom. dr Marije Krivokapic Diamond: ,,Zenski kod u knjizevnosti Katarine Saric”, zborniku radova ,,Pasazi iz Bara 2” (2012 – 2016) u izdavastvu JP Kulturnog centra Bar, 2017., itd.

Prvi roman ,,S one strane svjetlosti”, objavljuje u knjizevnoj zajednici ,,Mirko Banjevic” Niksic, 2011., romanesknu trilogiju ,,Caligat in sole” u podgorickoj izdavackoj kuci ,,Narodna knjiga”2012. godine, roman ,,Nađa, uspori, zgazices pticu!” u atinskoj ,,Monoceros books”2014. a roman ,,Amputirani” 2017., na sajtu za knjizevnost - Amazon.

Zastupljena je u zbirci cetiri autorke ,,Personalni karusel – sizofrena zbirka” u izdavastvu JU ,,Narodna biblioteka” Budva, 2017.

Na Amazonu se mogu naci i izdanja njene prve zbirke poezije ,,G-đice teatralne”, kao i zbirke kratkih prica ,,Akutna zenska sedmica” a u pripremi je antologija ,,Svi smo mi bozija djeca” izdavaca ,,Rom produkcija” iz Beograda, koja ce biti uporedo trojezicno prevedena na romski, engleski i hindu i objavljena u Beogradu i Nju Delhiju, u kojoj je zastupljena izborom iz poezije. Za istu izdavacku kucu, u pripremi je njen prvi putopis ,,Indija, moja skola”.

58

Online Art Magazine

Iz ciklusa ”Rađanje žene iz kamena” Katarina SARIC TRECI TANGO Moja cerka svira na trgu u gradskoj muzici neku skalameriju koja zamjenjuje klasicni klavir sintisajzer ga zovu kaze pogrdno moj tata kojeg ta buka uzasno nervira sinestezirano vrijeme udruzuje sve zvuke i sva cula a ja se jos nekako nadam da udruzice opet stare Slovene stalno je molio boga da ne bude kao ja - goli hir da ne udara na poene Ona svira valcer iz Prvog esalona sovjetskog filma koji nisam stigla da odgledam ali pamtim neke rimejke domace aluzije na tu temu Komsomolaca koji odlaze u kazahstanske stepe s namjerom da se preko noci obogate Nisam ni morala da gledam ta odzivjela sam jedan kopaonicke ekskurzije godine u kojoj umire rok-end-rol i nema nikog da bude -sav moj bolkada sam pijana himen skinula s prvim masincem iz diskoteke od blama da ne ostanem jedina nevina prije diplome o polozenoj zrelosti a u nastavku neki su odomaceni a vec proslavljeni kostolomci - koji uzasno bukvalno prevode svaku ideju iz uvoza potegli prve pistolje na prave metke na neke koji su imali samo stapove za bilijar u glavi opet kvar i tikva je pukla i prije nego je procvjetala nasa skracena maturska ekskurzija po nasoj skracenoj zemlji Niko nije odigrao sa mnom taj maturski ples jer bilo nas je trideset i dvije u jezickoj gimnaziji Moja cerka svira prvi tango iz Esalona ona ga zapravo lijevom nogom gazi mada jos uvijek u istoj pokradenoj zemlji Ja plesem uz njen zemljotres a jos po onoj istoj utabanoj stazi i vec znam 59

Zvezdani Kolodvor da nije uzalud bio sav moj trud da nije ja ona da ona ce im vratiti moj dug Zivim sa cerkom i psom u garsonjeri koju nam je dogradio moj tata od penzije I osim sto prebrojavam lezije i hvatam zjale ne radim nista korisno Los sam primjer majke cerke i uzorne građanke a o atributima zene ne bih ni kroz linije tanke i siroke - marusa i susa bi dotrajale na preskoke lezim kao mrtva riba koju tek ponekad struja talasa prodrma cerka mi je pijanistkinja uvijek me nekako nastima zbog nje se jos ne pustam niz vodu i plasim struje da me ne zdrma ispod tusa Zivim sa cerkom i psom u malenoj garsonjeri sto nekad je bila golema terasa gdje jos moglo se skriti ona pjeva dok se kupa svakog dana kao u nedjeljnoj promenadi ja ostajem bez glasa Zivim sa cerkom i psom od kojih bi me jedno pronaslo u kadi da je po mom da ne znam ko od njih dvoje ne smije to biti Ne provlaci mi se ispod skuta mogla bi ti ostati izresetana koza mladog jelena skalp s ruleta ruskog prosut preko opasaca Ne skrivaj se u mojoj kabini za presvlacenje vidjeces me kako puzim pravim grimase mrtve ribe ispred one strane iza koje stojis neprobojno blindiran i da spanskim govorim

60

Online Art Magazine mogli bi se sporazumjeti a tek bi ti onda pukla pogibija pa bi mogao doznati kako je u mojoj potkozici prostavljenoj tvojim zlopamtilima neoprostima za ovo sto sam Ne obuvaj mi cipele u kojima sam te s babina na babine podizala od vezice do vezice te gusila vezla bih ti opet price pred spavanje i da te jos sto puta na svijet donesem i kroz jos sto svjetova pronesem mogao bi me i razumjeti mogla bih se ja tebi ispod srca potkrasti ovog puta a onda bi ti tek smrklo pred ocima kad me vidis Bolje je i ovako da me posjeces s porodicnog stabla prognas od haskog tribunala Opet ce mi biti draze sto si roda muskog

61

Zvezdani Kolodvor Snežana ŠOLKOTOVIĆ

kao stranu rec koju izgovara stranac...

Ceo moj zivot je obala o kojoj zapljuskuju nemirni talasi, pescana plaza na kojoj tragove ostavljaju obeznazena stopala da ih poneka nestasna kapljica vode kvasi kako bi neki svoj doprinos dala...

Moj zivot je enigma u kojoj se sukobljavaju i nadmudruju strane sveta, tu se sreca i tuga igra prkose snazi zelja i vetra...

Moj zivot je duga U cijim bojama nalaze mesta sva godisnja doba i sva raspolozenja, Ponekad odvazna, nekad kao luda Dusa zeli da se svega oproba Da svaki trenutak bar malo menja…

PONEKAD ME PONESU OSECANJA Ponekad me ponesu osecanja, I rima dusom progovara, Svaki osecaj vriskom odzvanja Preplavljuje me sa puno zara.

Inspirise me svaka rima Poneka slika, mozda i gest Onda kroz stihove govorim svima Sta me to dotice U meni izaziva protest...

Stvarnost me cudi i ovo vreme Neka razmisljanja sasvim izvesna U dusi nosim tesko breme Da mi ponekad i koza postaje tesna.

Bune se misli u mojoj glavi Haos se pretvara u oluju, Mozda trenutak nije pravi Ali podrska sam ti To zelim da svi cuju...

Nedostaje mi mnogo toga Jer rad me slama od jutra do mraka Sta to posta od ljudskog roda Kad me dira rec svaka...

Gledam nebo, pomislim da ga gledas i ti, Mozda tim zelim sama sebe da utesim, Nedostaje mi malo tvoje ljubavi Srljam tamo i onamo Pazim da nesto ne kazem pa da pogresim...

Ponekad me ponesu osecanja Zelja koja se mnome prozima Zivot mi izgleda na san koji se dosanja U kom svega i svacega ima...

Inspirisu me rime, muzika Sve ono sto u trenu pokrene masta, Samo ime, na zidu umetnicka slika Prepuna cveca basta…

MALO VREMENA Malo vremena ostaje za zelje, Malo trenutaka za srecu Dok se lagano gazi pedalj po pedalj zemlje, Neke me cudne misli pokrecu...

Malo vremena ostaje za reci Koje ponekad zapnu u grlu i guse, Pred jos jednom sansom se kleci Dok se snovi, iz nekog razloga, ruse...

Malo vremena ostaje u ovom danas Jos manje nade ostaje za sutra, Cujem kako mi sapuce srca glas Da je vec negde kraj puta...

Malo vremena ostaje za snove Za lude ideje i fore, Koliko da sam spremna za ludorije nove Iza okuke dana Iznenađenja cekaju da me s nogu obore...

Malo vremena je za sve, Za osvrt, za neki pocetak drugi, Sve sto se rađa jednom umire uzalud je sve kada se zivi u zabludi...

CEO MOJ ZIVOT JE NEUMORNO TRAGANJE Ceo moj zivot je neumorno traganje Od svanuca do nekog sumraka Nekad postaje samo pusto nadanje Koje se namece kao brojanje koraka...

Svaka misao je kao nadahnuce, Zamisljeni pogled lak povetarac koji tvoje ime sapuce, 62

Online Art Magazine

Foto: Mikailo Tijanić

Tomislav SMOLJAN O KAVANI Kavana ima svog arhitekta, Godiste, Ime, Povijest, Vlasnika, Konobara, Goste, Interijer, I duh.

Sve pune kavane su slicne, Bez stimunga i obicne.

Poslije tri pive kavana prica, Inace je nijema.

Opet, najbolje su kavane u kojima trenutno nikog nema.

Mozemo biti na pogresnoj svjetonazorskoj Strani, Pogrijesiti u braku...

Ali u bezveznom lokalu dva puta piti; E to ne moze biti.

Lose kavane imaju svoje odabrane goste I kada su vrline uzljuljane i moral se vrti, Jos postoje casni pijanci Vjerni prvoj kavani Sve do smrti.

63

Zvezdani Kolodvor

Jadranka BJEDOV NEUHVATLJIVO Osecam onaj sluh sto cuje necujno, na mah, zaustavljam dah, stisnutih usana hodam na prstima zauzdavajuci strah, da se ne probudi ono oko sto vidi nevidljivo, dok ulazim necujno u njegov vidokrug I dalje, zadrzavajuci dah.

Pratim onaj san nedosanjan, sto iz ruku bezi kao voda, ziv neuhvatljiv.

DREVNA IGRA Vecno Sah-polje, Teska borba između Crnog gavrana I belog Goluba.

Ne moze golub gavrana Savladati, Razmislja vrana, Ipak je moguce da posle Mnogo krvi, Beli golub, crnog gavrana, U kljunu nosi, Zakljucuje golubica.

Sad su zajedno Crni I beli, Gavran na umoru, Golub na poletu, Sjedinjeni u bratstvu, Slobodi I miru.

Golubica, crveno-beli, Barjak nosi.

IZMEĐU NAS Daljina je ponekad Spas Da za nas Zadrzimo Lepo I dobro Između nas, Od cega nista Ne bi ostalo, Brzo bi propalo Da se nije Blizini otelo.

UROK Prođe danas Ulicom mojom Grupa Cigana sviraca U belim kosuljama i Crvenim prslucima Kao nekad u snu Dugo se iz komsiluka Cula svirka

I sve bude trenutak Samo Blistavi trenutak Spoznaje Koji mi obasja Dan. A vecerom ponekad Javi se kosmar I strah Da ce se ceo taj Sagledani svet Raspasti u Komadice I otici u Mrak.

Rasparcavanja se bojim, Tacku oslonca Trazim Da zaustavim Sunovrat.

BELEG ROĐENJA

Ime mora nosim, Videh sebe Zasluzeno mestom Kako do iznemoglosti U kom ugledah svet, U zanosu bez osmeha Igrom slucaja, udesom Kolo igram Sudbine ili rezijom Dok dragi sa mene Nenadmasnog majstora Oci ne skida Zivota, u mestu u kome Preci moji ne imase korena.

Vecerom i plac nam moze na Ne stigoh da naucim konak doci, ali nam jutro radost Da plivam. daje.

(PSALAM 30- Psalam Davidov.) Od rođenja u meni je Taj nesagled sirine, JUTARNJA SVETLOST Nedoseg dubine, Neomeđeni marinski Cesto me jutrom Plavogled.

Iznenada, Obasjaju Dok hodam zemljom Zraci Mojih predaka, Korena brđanskih, I sve se tada vidi Koraka teskih, Sve je tu, Zemljanih.

Nadohvat Ruke, 64

Online Art Magazine Voleo je ljubičastu boju neba Srecko Aleksic o knjizi Vesne ANDREJIC MISKOVIC Ono sto osecam u novoj Vesninoj stiho-zbirci dodirujeme na vrh nalivpera, reci velikih filozofa.

Igrajmo se u stihu reci! Bol je nedokuciva strast sa zenskim elementima i emocijama: ljubavi, patnje, poniranja, unutrasnje negacije, sklonosti ka padu i visinama, stremljenju ka onoj pravoj bozanskoj ljubavi.

Sama pomisao da se pesma rađa u rukama ove darovite pesnikinje, nosi posebnu pricu pravljenja stiha i lepote reci. Ostroumnost, ponekad i tvrdoglavost krasi uporne stvaraoce. Utakana u nebo, u cetiri zida, sa pticama, ispod mosta, na pecanju, u igri sirena i plesu skoljki, sta misliti o ovoj predivnoj zeni?

Svoja i uporna gazi cestama nemirnog dana u tezini na ramenu, neodsanjanih snova i meteza, bezglasja i vriska munje, gromova, oluje i vetrova.... Kuda? U poniranje sopstvene duse, u visine valova i otoka, u kornjacinom sklopu sa crnim biserom dna. Sve sto je protkano u zemlji njenih strofa nosi val ka nebu. Nebu njenih suza i ramenu od snova!

Pocinje sa pesmom “Insignija” vrlo jasno i glasno otvarajuci strofu svoje duse u sinje i beskrajno more.

Dok bih zmaja predala/utrobi majke/koja je u poodmakloj trudnoci/dobila varicele/i pustila ga na milost/i nemilost vjetrovima/stvorenih od mojih drhtaja/da ga njisuci razbiju/.

Sve da je zelela reci iskreno se obratila moru, vecernjim strujama, drhtaju svoga neznog srca i majke vecite tajne mnogih pesnika sveta. Radjanje znaci stvoriti novi svet pesme, u kome svaka rec nosi novu energiju i emociju pesnicke duse. Vesna dostojanstveno, harizmaticno hrani velikog “Zmaja” koga joj je, rodjena baka poklonila. Refleksivne metafore i prsonifikacije, jasno govore o biti zenske duse. Trazi se mitsko bice, da spasi krhost, nevinost ophrljena cuvstvima i gradacijama suverljivosti i melanholije.

Ponekad pesnikinja “suti” koristim slicne reci i verodostojnu versifikaciju u izrazima i stihu, misleci da je crnu pticu drzala na dlanu mudrosti, sa kojom je iz revolta izgubila nevinost? Razmisljanja na tu ozbiljnu temu ugodno lici na pesnikinju Vesnu Parun u “Stablu vremena” kada sa ribama, moru vjerna, otvara svoju nevinost i priziva boga mora da je oplodi. Motivska vezanost je ideal svih nas koji stvaramo put, krcimo pesmi cestu, po kojoj, treba biti mudar i jak.

Vrlo emotivno po nekom “duhovnom” crkvenom kanonu, govori o svom zivotu, rađanju dece, materinstvu, prijateljima, o pukotini svog zivota, i jednoj imaginarnoj tajansvenoj licnosti Borisu.

Magicni realizam u slikarstvu oslikava portret jednog muskarca, a pesnikinja otvara put sklonopadu, mislima na razmisljanje. Ko je taj covek o kome suludo peva? Tvorac njenih slobodnih misli, nedokucivi most, reka, novi susret, drug u egzilu, snohvatac za umorne misli i ptice. Sta pesnikinju iste u njeno nevino srce? Spokoj njene duse, majcinsko stanje svesti, radjanje dece, bezbrizno detinjstvo, strogoca karaktera, prevrtljivost i trazenje supruga uz sebe! Rodih se tek, u zlatnim godinama/jer sirene mi progutase mladost/ostalo u beskraju/na hridi, na kojoj se skupljaju sirene/.

Omaz iskrene duse je njen dom, mesto zivljenja i shvatanja zivota , onakvim kakav je zivot. Bez prevelike pompe i hvalisanja, mediteranskim stilom pisanja ponire u najvece dubine i tajne svog vlastitog zivota. Drugog nacina nema, nego da se ustreli ka nebu, mestu njenog opstanka i poniranja u svet i sebe. U najtezim trenucima covek bira mesto za pocinak svoje savesti i smrti, koja kao biljka u Gilgamesovom epu, prodire lagano poput morskih struja udarajuci o hrid stene. Vesnina simbolika je epskog i materijalnog klaraktera, oslanjajuci se na velike zene u ovom modernom, nadobudnom svetu. Zlih krvi i ubojitih strela, sto kaze cuveni pesnik i mislioc Krleza i Cesaric. Treba ganuti nogom vreme, o ono ce pokazati pravi put srece!

65

Zvezdani Kolodvor Prolecne kise, neispunjene zelje,vjetrovi brisu suze, tukuci se pod balkonom. Sami auteticni naslovi pesama utkani u tajnu neba i pesnikine maste. Istice se unutrasnja borba i reflesivnost stilskih figura i pesnickih misaonih slika. Strofa je ponekad izlomljena apostroficna, ponekad elipticna i misaona, a u vecini slucajeva zivotna, iskonska, neuhvatljiva. Jezik je bogat opisima, kontrastima, detaljima, posvesnog nad svesnim trazenjem sebe! Moderna i neuhvatljiva u izrazu svoje duse i reci pesnikinja koraca hrabro i otvoreno. Istice se pesma: Nisam dobro dosla. Sam naslov ne treba odgonetati, ostavljamo citaocima da osluskuju samu sustinu stvari i dogadjaja. Pesma je intimistickog karaktera, verodostojna u svojim stavovima, izrazima, osecajima za odbacenost i nerazumevanje. Koga u cemu?

Anticko pitanje Platonove svesti u potrazi za odgovorom. Svesna je sebe u izobilju a oseca pometnju u svemu sto je okruzuje, zluradost negativaca u obliku zardjalog eksera. Jako poređenje sa metaforickim smislom sintakse i osecaja. Modrih laktova/od trazenja pravde/domogoh se zardjalog eksera/zabijenog u koricu kruha/ocito nisam dobro dosla/ni na svom sprovodu!/... Sve smo osetili u samim mislima i percepciji stvari... svevidece oko, kao na dlanu morske pucine i snova.

Kasnije idu pesme drugacijeg opusa i kruga zivljenja u njima. Moderan eliptican stih, ukrojenih reci, ritma i melodicnog sadrzaja, tera me kao radoznalog knjizevnog pregaoca da razmisljam o novim nadahnucima i pesnickim slikama. Slicnosti se privlace u strofama, pojmovima, skupinama reci, uzdizu u plamen, i putuju ka nebu, mestu rajskog susreta i nadahnuca. Treba osmisliti drugaciji zivot u drugim pesmama... Polako se uzdizem/iz tek zatrpanog humka/brisuci mrtvacke pege/s usirkane haljine/i ne dozvolim smrti/da me odvede/bez mog znanja/u olupinu prerano olupanih/.

Refleksivna pitanja zivota i smrti duboko poniru u dusu svakog coveka. Pesnikinja trazi odgovor u dubinama olupine broda, u brodovlju svoga znanja, trazeci novi smisao zivota. Ljubav kao najveca pokretacka snaga i misao velikih ljudi i pesnika. Crv sumnje se nalazi u crvenoj jabuci zivota, kaze veliki Heraklit. Eva je dala Adamu svoju jabuku i prodala ga u raju ljubavi. Pesnikinja daje zivot moru, nebesima, sarenim leptirima, mitskim cudima, kamenju svoga otoka i blaga. Blago je riznica, cista ljubav izmedju poetese i vremena. Oslobađajuci se suvisnog,pesnikinja veruje pesniku, drvece ne prasta, ono sve vidi i cuje: u klincu iluzije, vjetar medju rebrima, u cast mojoj ludosti. Sama se pesma otisnula kao santa leda iz Vesninih strofa opreznosti i nelagodnosti. Misleci da pesma brani neki lepsi nezniji svet, protkan tajnama ljubavnih niti i dostojanstva. Odista i sam Odisej peva pesmu mora, misleci da bogove opomene, u lepoti suncevog zraka, stofa, stiha....

U čast mojoj ludosti paleći svoje pesme koje sam teškom mukom i bez pratnje lire pisala stekla sam neprijatelje po peru koji me razapinju i kožu deru.

Teret samog srca upoznajemo rivalstvom sujetnih, bezosecajnih ljudi, koji su skloni svojoj surovosti.

Kasnije slede pesme ugodnijeg tematskog okvira i sadrzaja.Kolekcija iz ormara, Jutro crnog bisera, Put ka neucinjenom, Moglo je biti drugacije, Maleni moj.... Ponekad povrsnost kod ljudi izaziva revolt kod poetese, ona stoicki, viteski se obraca svojim zeljama, osinjaku grubih reci, neposlusnosti koja rađa usud Vesninog neba, metamorfozu oblika, kroz odjek stena i gromova u pesmi “oporih strofa”.

Opet osvrt na licemerstvo i lazne prijatelje.Kao klatno na satu pokazuje kise i pljuskove ljudske bede, gromoglasnih spoznaja, da je danas surovo tesko biti cisto - ”Covek”. Ono drugo ja, odbaceno u ljusturu svoga bica, razmisljajuci kuda? Pomalo gorka i prodorna kao mediteranski citrus ili biserna skoljka na steni, Vesna opominje svoju savest, budi se iz melanholije ovog novonastalog drustva i sveta, surovih iluzija, i preteskih muka, situacija, odbacenosti, refleksija, emocija....

66

Online Art Magazine Ako je istrajnost duha put po kome hodaju talentovani pesnici, onda je Vesnina druga stihozbirka nacin, ili kljuc, da sagleda zivot u njemu. Sa svim svojim svetlim i mracnim stranama, koje pokrecu cist razum i toleranciju da tezimo samo lepsim stvarima u svom sopstvenom bicu i suzivotu s drugima.

Osecam veliku odgovornost prema citaocima i uredniku nove zbirke, da u sto jasnijim crtama objasnim novi rukopis pesnikinje i njene duse na dlanu neba, do krajnjeg ishodista. Svetlost novog dana i radjanje nove knjige, budi u meni treptaj i blagonaklonost zivotu. Pesnikinja je otkrovljenje u plejadi komercijalizacije duha i svesti, neukusa i kica, mnogih pesnika u pokusaju. Suludo je braniti talent od zluradosti i ljubomore. A fetis je izazov trajati u novom danu mora i neba. Okupan radoscu sunca!

Zamerke prosto i nepostoje, jer lepota ciste duse trazi samo razumevanje okoline. I sam Carls Bukovski kaze: Meni je bilo smesno voleti druge, a njima tuzno slusati moje kritike i hvalospeve o njima!

U jednoj od niza strofa u pesmi, skrivena u epitafu kaze: I ne dišući zrak zagadjen vonjom prljavog veša kopirajući Bukovskog istresoh plahtu pretrpanu.

Zivot se gradi od bisernih suza i srebrnih radosti srece, kazu veliki mislioci pesme. Nasa poetesa tezi svome rajskom nebu, utkana u svoje snove, mastu, stihove. Vetar joj daje... dobar znak, putokaz pescanom satu, sa staklenim ribicama mora, u akvarijumu svoje srece. Neka se pamti ova zbirka trajanjem i odjekom tisine za sva vremena!

U Beogradu pred Mladence dana Gospodnjeg 21.03.2018.

67

Zvezdani Kolodvor

Slike na mobilnom telefonu Srecko ALEKSIC Ulazim polako u dvoriste svoga stana. Ne prepoznajem svoje korake. Lagano mi crna macka prelazi preko praga. Zove me rođak iz inostranstva. Razgovaram trenutno, pomalo u zurbi.

Odgovaram-kasnije! Osecam zamor svoga tela dok u dzepu vadim sumecu tabletu. Iznad glave, kosmar plavetnog neba i po koja nenapisana rec urezana u sliku grada. Osecam zimu bez snega, i melanholiju jutra. Ptice se bude iz svoje krosnje usnulih ptica i radosnih strofa.

Otvaram zastore svoje sobe.Plavetno nebo razmislja o meni drugacije. Telefon krcat porukama.

Ne odgovaram, nikome. Tisina kao rukom pokrece mehanizam slova. Beo papir uvucen u “Olimpija” masinu. Kupljena za vreme srecnijeg drustva i blagostanja. Novinarska skola u to zlatno doba trazila je otkucan tekst. Sestra je uveliko pisala za list “Dugu” i radila intervju sa poznatim knjizevnicama. Majka nas je stalno grdila: ova kuca je postala redakcija!

Mani te se deco novinarstava, budite lekari, pravnici, naucnici. Cutao sam i spremao se za dramsku sekciju. Imao sam na redu Sekspirom komad i neki monolog od mladog reditelja iz Novog Sada. Mene je licno gluma zanimala i strani jezici. Zeleo sam da proputujem ceo svet. A svet je bio mali kao zrno sitnog peska sto se smezuri na suncu. I sada sam se, raspilavio... Secam se svojih najlepsih dana iz detinstva. Pustao sam i zmajeve sa jednog brda. Vikao na sav glas, da me svi cuju. Pravio se vazan i odmeren. Nisam nikad bio prepotentan, ali sam imao uvek svoj stil, prepoznavanja. Te urezane slike u glavi, spoznaju svoju mastu i umetnicku dusu. Dusa je krhka, lomljiva, puna svile i plisa u koje umotavan svoje krpice sna.

Vratite mi moje sarene krpice, kaze Vasko Popa, moj omiljeni pesnik. Grad je postao megalomanski. Siri se na dve reke. U njega dolaze neki nepoznati ljudi, koji zele taj caroban svet.

Pomalo sam naivan i neiskusan. Mastu gradim za svoj novi roman. Obale se sire niz reku, udaljavaju ka pristanistu keja. Beli labudovi na Zemunskom keju pevaju najlepsu pesmu vetru. A vetar necujan glas nosi carobne slike iz ovog urbanog grada. Koji zivi 24 casa, dan i noc. Odlazim, vec mi je vreme da nesto pametno odradim. Ostalo ce majka pospremiti po stanu. Iskljucio sam bojler za mog kucnog ljubimca. Dok u daljini nebo se zarumenelo od pozdrava sa slikama na mobilnom telefonu.

68

Online Art Magazine Srećko ALEKSIĆ ZRNO SITNOG PESKA Ne trebas mi veceras Kaze mi jedno,zrno majusnog peska.

-uplasih se od sakrivene ljubavi slomljenog zivota.

Zar ovoliko more tuge, mora da postoji u svemu?

U pustinji svoga nemira.

Dok neznost biljke klija dodirujemo se pogledima...

Molim te sledeci put...zapazi me.

Neka ovo zrno majusnog peska, bude znak, za carobni vrt duse.

Gde smo se upoznali u secanjima.

Dok je nebo otkrivalo tajnu zracima.

U iskonu svoje zedji i zvezdanog nemira.

Veceras mi trebas kao zrno sitnog peska.

U pustinji svoga ljubavnog zivota.

MAGIÄŒNA OGRLICA...

Ispod nebeske skupe prostirke Padaju zlatne kapi neznosti,Greju me ljubavne reci i radosti, Koje si mi poklonila u zanosu.

Prkose mi reci na vrelom pesku Magicnu ogrlicu nosi devojka,Sa skoljkama sunca boje meseca, Sve sto treba da znam zivi u srcu.

U zivotnom narusenom vrtlogu Kao nekad na Bozijem klatnu,Ringispil osmeha pokrece zivot Plesom vetra lici mi na leptira.

I sve tako upoznajem razlicite stvari Shvatam zivot iz nepoznatog kruga,Dok noc o nama nesto lepse razmislja Zagrljeni na vetru posmatramo labuda.

I sve u igri leprsavom plesu pocinje Da se tela spajaju u jednom pokretu, Greju me usne kao zar sa ugasle vatre, Sa zaljubljene strane zivot prica o nama.

Magicnu ogrlicu nosi druga devojka Labud je u svom leprsavom zanosu, Otisla si sa drugim covekom puta,Zagrljeni na vetru posmatramo labuda.

69

Zvezdani Kolodvor

KAD SE TUGA I SREĆA SPOJE

Mirjana MAGURA Ne cujem tvoje reci dok listam knjigu. A toliko bih zelela da cujem dragi glas, tvoj sapat, koji bi prelomio tisinu u sobi, gde izgorela sveca oznacava vreme koje je proslo. Ne znam koliko dugo sedim i gledam u vrata. Zeljno ocekujem tvoje korake, koje nikada vise nece prekoraciti ovaj drveni prag, prag naseg doma. Odjednom je s tobom sve nestalo. I moja buducnost. Cutim, a i dalje okrecem listove knjige koju si nekada ti drzao. Pune su tvog dodira, samo te moji prsti ne osete vise. Jedan svet je nestao sa tobom. Sve je nestalo u dimu svece, tebi namenjenoj. Misli mi lutaju po glavi. Ostajem nema. Da li ce ostati vreme za mene da rasteram tamu ove noci, da ugasim zeđ u jutarnjoj rosi? Kao u gustoj magli, snovi odlaze. Snove koje smo snivali, koje smo mi imali. A sada?

Kako da ih sanjam sama? Moje oci su zamagljene suzama. Neces vise nikada u njima videti ljubav, ni dusom osetiti koliko te jos volim. A nisi ni dozvolio da te nadkrili. Nije trebalo ispod svetlosti Sunca, obecavati vecnu ljubav, jer ti si je ove noci poneo sa sobom. Meni ostaje neispunjeno obecanje, bol, suze i list besuman. O, Boze, budi milostiv! Gresnik je bio on, a i ja sam gresila. Nosite ga anđeli na vasa bela krila do Boga. Ne sudite! Oprostite, jer njegove grehe cu ja preuzeti. Iako je nekada lutao po tami na ovom zemaljskom svetu, znam da zeli svetlost. Duboko verujem da mu je dusa cista. Budite milosrdni na sudnji dan. U najvecem bolu nem je otisao, mene ostavio. Zadnji dodir ruke i poljubac osetih jutros od njega. Gledao me je razorenog srca, bez glasa je ostao.

Krikovi spasa nisu dostigli do Boga. Nestali su bez eha, bez povratka. Bez suza sam ga spremila na put sa kojeg se nece vratiti. Satima sam sedela kraj njega, milovala mu ruke, ljubila usne i oci koje me vise ne gledaju. Ostace zauvek zatvorene. Ostace im neispunjena zelja da jos jednom vide najmlađeg sina. Gledao je cerku i cvrsto drzao moju ruku, a telo se raspadalo. Sve u njemu je polako umiralo. Ne sudite mu, bolom je platio gubeci decu svoju. Nece ih videti kako rastu. Hrabro je gubio i ponosno ostavio svetlost dana u sumraku meseca maja.

70

Online Art Magazine Ni miris proleca nije punim plucima udahnuo, kada je priznao koliko me je voleo. O, Boze, prepusten je sada u tvoje ruke, moje ga vise ne drze. Kada ispred tebe stane i pogleda njegovim smeđim ocima, seti se mene. Seti se zene koja boluje i ostaje u bolu do kraja zivota. Koja je ovog sumraka izgubila deo sebe. Kovali ste moju sudbinu i prerano iskovali, a suza se jos nije ni osusila.

Vodite me preko trnja do zvezda, jer on je moja najsvetlija zvezda na nebu. Znam, obecao je da ce mi osvetliti put kada mi bude tesko. Put koji me sada nosi u neizvestnost. Osecam strah. Nimalo nisam svesna svoje sudbine i cene koju placam da ispunim svoj san. Dozivecu najveci bol i veliku ljubav, bacace me na kolena. Molitvom na usnama u gubitku, molicu se za dobitak da postanem pesnik. Udarcem u srce, jezikom ostrijim od noza, koji ostrinom dodiruje i dusu, dozivecu ponizenja, a njemu cu biti kraljica bez krune. Dugo cekano, brzo je izgubljeno. Med s usana ostao je neispijen. Vecito gladna za malo ljubavi, od njega. Jutro ce da svane, a on prag nece da pređe.

Zazvonice zvono na crkvi. Njegova ruka nece vise nikada da otvori vrata. Docekacu sama svitanje zore sa knjigom u ruci, a vrisak moj niko nece cuti. Sudbino moja, ljubavi moja, srecu i tugu u meni si spojio. Soba ce ostati prazna bez tvoga glasa i tvoje senke na zidu. Sat ce otkucavati vreme u kom ti vise neces postojati, ali moje ce srce nositi secanje na tebe. U njemu ces i dalje ziveti. Tebi cu paliti svece da ti osvetlim tamu. Najlepse pesme cu pisati, dok me ne zabole prsti, da osetim slatku bol kada citam reci tebi posvecene. Tako ces ziveti vecno, a ja cu preziveti ovaj kosmar.

Verujem, i duboko osecam kad se tuga i sreca spoje, najbolje ideje se bude i treba ih napisati.

Svako jutro, svaki tren su moje misli kod tebe, ljubavi moja. Kako ziveti i hodati stazama gde smo nekada isli zajedno? Prisutan si svuda, ma kuda krenula. Ko zna, kako se osecam? Ko zna sta je u mojoj dusi? Niko to ne moze da zna, jer nema moja osecanja ni ljubav takvu, kao sto smo je imali mi. Kao senka, samu sebe pratim i posmatram sve... Srce pocinje da vene bez ljubavi nase. Osecam se kao ptica koja vise ne leti, jer su joj polomljena krila. Hodam i trazim te. Moj pogled luta uliciom, a u srcu se tezak bol budi. Pitam se : Kako te naci? Kako ziveti dalje? Ostajem bez odgovora. Secanja dolaze sama. Polako i tiho se bude, kao jutro novo. Secam se srecnih dana.

Secam se osmeha tvog i reci cujem koje si mi nekada saputao: "Volim te!" Volim te i ja. Uvek cu te voleti i cekati dan kada ce vecnost da nas spoji. Ta secanja mi nanose bol u dusi. Jos uvek ne verujem da te nema i da neces doci da me zagrlis i poljubis. Da me nasmejes, ponekad i naljutis.

Da me drzis za ruku i vodis u buducnost. Da naslonim glavu na rame tvoje, kao nekada, i osetim toplotu tvoga tela. Da me nezno pomilujes po kosi i poljubis mi usne, koje zude za tobom. Zude, kao ptica za letom, kojoj su slomljena krila. Nemir se budi u meni, a potraga za tobom je neprestana. U grudima, kao da mi tezak kamen lezi. Vera u tebe i nasu ljubav, daje mi snagu da nastavim put, put neizvesnosti. Hvala ti za ljubav sto si mi je davao, a koju i sad osecam. Niko ne zna i ne moze znati sta je u meni. Niko ne cuje krik jada i tuge. Nedostajes mi! Kazu mi da ostanem hrabra i jaka. Ne znaju oni, ili nisu imali srecu da osecaju ono sto smo mi osecali. To nevidljivo nas je spajalo. To se zove lubav, beskrajna, do vecnosti. U trenutku kad si otisao, nisam znala sta se desava sa nama. Sreca ili nesreca? Kad saznah, tad je bol dostigao vrhunac. Pozeleh da umrem, da bi ti ziveo dalje. Nesreca je sto sam te izgubila, a sreca sto smo se voleli beskrajno. Dar koji ne dobija svako na poklon. Moje srce je puno ljubavi i svu sam je tebi htela dati, ali sudbina, ne znam kako da nazovem ovaj zivot, je drugacije odredila. Srecna sam sto ovako osecam i ne bih drugacije zelela. U snovima mi dođi i pricaj sa mnom. Sta su uradile godine od nas? Ne mogu protiv sudbine.

Da li je to, to? Iste stvari smo sanjali i mastali. Zasto te zivot ukrao od mene? Ne mogu opisati, ali i znam da to niko ne moze znati, jer svako drugacije voli. Najradije bih zaspala i u snu nasla put ka tebi. Ziveti nas san, bez tebe je ujedno i sreca i nesreca. Ocajnost i umor se javljaju dok trazim prave reci kako da opisem to sto u grudima osecam. Kao da gubim dah, nesvestici blizu.

Bespomocna u neizvesnost letim bez krila. Ocajno vracam secanja. Sva cula naprezem da vratim i osetim te, voljeni. Ovo je kosmar bez buđenja. Tvoj zivot je sada trag u vremenu secanja, a ja volecu te u svakom zivotu.

Posveta Josipu Maguri, koji je napustio ovaj zemaljski svet, na današnji dan 08.05.2011,odlomak iz knjige u stvaranju "KAD SE TUGA I SREĆA SPOJE"

71

Zvezdani Kolodvor Radmila BOGOSAVLJEVIĆ MILIĆEVIĆ *** Imam li prava da te volim?

Onako sasvim tiho.

Bez i malo teatralnosti.

Sasvim iskreno.

Imam li prava da te volim?

Treba li mi Ikakvo pravo za to?

Treba li mi dozvola njegova Ili bilo cija?

Reci?

Cemu strah?

Tuga?

Daljina?

Cemu to?

Ne znam da li cu Izabrati sledeci zivot U Kome ces mi Moci biti sve, razumes?

Zato.

Pusti da te volim.

Necu ti nista.

Ti? Volis li me?

Ili trazis ta prava?

Gubis li sate i dane Bez nas, Kao i ja bez tebe, Bez nas?

Volis li me hrabro?

Ili samo onako?

Reci.

Nemoj suditi ni meni Ni bilo kome ko Voli.

Ljubav.

Ljubav je to.

Dragan MALJIK *** Nemoj nikada da se predas!

Ne daj svoje misli, Neka ostanu u dodiru sa detetom u tebi Vezane za slobodu detinjstva.

Oboji travu u plavu, a oblake zeleno Ako tako pozelis.

Neka flamingosi svojim krilima Plamenom oboje pejsaze sumorne pustinje Jer priroda nije ta koja namece Onaje upravo ta koja daje slobodu, A covek, samo je on tvorac i graditelj Zidova oko sebe.

I kada naucimo da se radujemo malim stvarima Tog momenta cemo kucati na vrata srece. *** Ceznem da utvrdim granice Stvarnosti tvog postojanja Za spoznajom da si tu, Da nisi senka izasla iz maste, Tek jedna kap mastila Skliznula s vrha mog pera Kanula na papir Izlila moju strast u pesmu..

Ceznem da progovore te usne od leda I da cujem ti glas Da sklopim oci i osetim, Da znam da te imam.

Ceznem da odagnas Mrak sa toga puta Da raspes snopove lavande duz staze svetlosti I pustis vodu sa dlana.

Da ozeleni pustinja jada.

Ceznem da uđes na vrata, Ona sa bezbroj zarđalih brava Sa bezbroj olovnih pecata Kao nenajavljena sloboda Jednom suznju Kao uslik proleca jednoj dugoj zimi..

Ceznem da ti kazem najlepse reci Da zajedno pređemo mostove od zelja Da upijemo nadu i svetlost koja leci I jednoj tuzi dodamo Barem kap veselja..

72

Online Art Magazine

Ožiljci od kojih se glava ne okreće (Osvrt na zbirku pesama Nesvanice, Art print-Banja Luka, 2017)

Priredila: Snezana MARKO MUSINOV Kod gospodina Milijana Despotovica dovoljno reci hoda po zici, odjek ocekivan u novoj precizno ostrenoj pesnickoj prici.

Veliki su oni koji stihom o drugom zaparaju tisinu, zagrle iskrenom mislju tuđu vrlinu.

Njegova pesma narasta iz razgovora, zaustavljanja trenutka, zbilje, u oci radoznalog posmatraca, istinu baca. Hvala mu na odabire!

Tu su i bol, i tuga sa: Ma, nisam ja jedino cvece na kapiji/ kroz koju prerano bivam upućen! („Moj kamene/Paunu Petronijevicu”) Jaka metafora u pesniku vri, uz suze i krv on i zivi i spi, umoran od lesinara sto pesmi klicu: mri.

Ozivljava tmurne slike, obraca se nestalima, pokazuje prstom na dobro i zlo u nasim zivotima.

Konstatuje da nas je sve manje u zaspalom vozu u „Citajuci pismo jacem/Zoranu Radmilovicu”.

Tu su i Tagore, i Andre Zid, Njegos i Sekspir, da razbiju iluzije, pozvani na zasluzeni pir.

U vreme nezahvalno, bogohulno, prazninom svakodnevice uruseno retko ko, kao pesnik, zemlju kao dragu ljubi.

Ljudski rod kao kamen il’ ozreli maslacak pred citaocima provejanih dusa nudi, dok odaje svoga srca recima lahornim budi.

Ne stidi se sudbinske nesanice koja je emotivni ram za uspomene dok u mislima nosi ime voljene zene.

73

Zvezdani Kolodvor Kaze: Zivim dva zivota posve sam,/po culnoj zapovesti,/ pomislim,to se u mom krvotoku psalmi poje,/ kucaj srce, kucaj jače,/valja će se otkucaji sresti! („Molba duši”) U „Prvotnoj” bivamo upozoreni da cinjenice nisu stvari,/ da se mogu lako prodati, i doista, to treba znati.

Na zgarištu duše/kuća ne niče pesnik aforisticno u istoj pesmi klice.

Potom mudro dodaje: Postanemo li kamen/ možda nam vatra neće trebati. („Odumiranje vatre”) Dok citamo o samoci, o smrti, gotovo da osetimo vlaznost pesnicke nostalgicne suze. („Grc podzemne reke/Hadzi Draganu Todorovicu” Kao sto u „Neizbrisivoj knjizi” Dunavu pripisuje pomen i ljubav tako i zbirka u celosti nosi grc obe pomenute reci.

Zamakao u tuđa cula, presrece svakog casa nadu citalastva, uspeva da ih prosvetli. Tacka.

Prolazimo kroz svetlost i mrak, cvorove vetra, davne majcine dodire, a virus slobode govora/moli za tis inu. („Cvor vetra”) Dalje, upijamo miris suve sisarke sa Zlatibora, osecamo lepljivost smrce dok monolog o odsutnosti prozivljenih sedamdesetih memorijom tuce.

U spomen Mihailu Cupovicu, u „Puce zora” iskrsava mudrost nova: Tako je to sa recima:/ kad pesnici umiru/one ostaju na mukama.

U nit vremena ugrize sreće je utkao da bi nam na knjizevnu trpezu i delikatne detalje pod nos tutkao. („Vecnik”)

74

Online Art Magazine Nestegnuti umetnicki angazman nema paravan, sve transparentno postaje, nista bitno ne nedostaje gde, između ostalog, o lipu okacen mesec je. („Rekquiem za majku”) Otvoreno o smrti: I ja cu kao moja majka i zivotu: Istinski život je uspomena, lekcija znanja obnovljena. („O zivotu”) Krstovi zivotnih prolaznika razasuti: Simovic, Kostic, Popa…Ucvao trn na ognjis tu. („Prelivanje grobova”)

Lepršam dok mašem/dobroti i istini/gde god ona bila.

Kod pesnika se neprikosnovena istina u pticu pretvorila. („Ptica”) Izmenjenog pulsa, knjiga hitro citana, brzinski izvagana, do kraja cista, pretenzijom neukaljana, recju socnom: izbalansirana.

Paukova mreza reci raspletena, na listovima papira za sva vremena, optimisticnim haikuom zapecacena: Sunce na vratima./ Otvaram, i gle,/ moja jabuka olistala.

(Zavrsni ciklus: „Da samoće nije”)

75

Zvezdani Kolodvor Nebojša STANOJKOVIĆ

I jos jedno ne ispunjeno obecanje

Namcor

***

Povukao sam se Podigao zid kao Albanac Trebao sam i ranije danas je i brat ko stranac svak svoju istinu krije A i cemu vise sva ta druzenja Ko danas cini sevap drugom Iz licnog uverenja Koja korist od praznih prica Od reci podrske i uvazavanja U svetu sunda i kica Uzimanja i davanja I sta ima da govorim o osecanjima Il jos gore, da o njima slusam Koga jos to danas zanima bedna patetika od koje se gnusam I govoriti o ljubavi u ovim godinama Mislim smesno, nismo klinci To je odavno ostalo za nama dok jos smo bili omladinci I dovoljno je sa komsijom, rec, dve ne vise O tome dal` ce sunce najzad il Ponovo kise Danas svakog gosta i po sata dosta Stavim rezu, pustim kera Pa nek uđe samo onaj Kojeg đavo na to tera

*** Gledaj, dolazi tama od nekud, iz daleka.

Donose je oblaci i slutnje usamljenog coveka Suncu se nadao al nju ipak doceka Gledaj, lepotu sto bledi starca i kosu sto sedi Gledaj senke na zidu sto odlaze sa druge strane ogledala Gledaj, kako godine gaze sve koje znas i koje si znala I uslikaj za vecnost ovaj dan Vec sutra ce postati secanje I ostace nedosanjan san

Ako dotaknem sutra, dotaci cu vecnost I sva nova jutra sto dolaze, u kojima mozda bicu gost kriju tajnu besmrtnosti I sva ona sto prolaze, odnose samo nedosanjan san o letu, o umirucem svetu ko cvetu sto istruli i nestane na onom mestu na kome ce novi da nastane Sadasnjost je samo secanje na proslost tren koji traje do sledeceg trena Buducnost je magla i koprena na ocima onog koji je ceka dok se zbog proslosti kaje

*** Kad pogledas u neku vodu, ako je bistra, vidis svoj lik jasno, onakav kakav jeste. Ako je voda mutna i dalje vidis lik, samo je mutan. Tako je i sa drustvom. Ako se zagledas u drustvo u narod u sistem, videces sliku sebe, onako, kako vidis drustvo, narod i sistem. Mozda neko vreme znas da ti je lik drugaciji no sto ga vidis u mutnoj vodi, al sto duze gledas, dozivis ga kao svoj pravi realan prikaz. Covek u mutnom drustvu, je onoliko dugo dobar, koliko sumnja da je ipak drugaciji od tog sto vidi, kad se zagleda u to isto drustvo.

76

Online Art Magazine Nebojsa STANOJKOVIC

Zaborav Negde u kasno julsko popodne, resim ja ono sto mi se vec neko vreme vrzmalo po glavi. Otici cu do stare kuce mojih predaka, na brdu. Svaki put kad bih boravio na selu, od kako su baba i deda otisli..zauvek, javljala mi se ta zelja, al nikako da se resim. Tog popodneva, kad je sunce vec pocelo da daje nagovestaj kraja dnevne smene, napokon resih, otici cu.

Kad je covek mlad, kao sto sam ja tada bio, nijedan uspon i nije uspon. Kad krene da stari i ravan put je uspinjanje.

Sa obe strane makadama, kroz brdovit krajolik, ređaju su se stare i oronule kuce sa okucnicama.

Ispred nekih je tu i tamo, poneki starina po avliji, tumarao tamo, amo, pomerajuci poneku stvar.

Tako bi prvo sam sebi, jos uvek u glavi i u srcu, odrzavao zivu sliku negdasnjeg zivota, kad su jos svi ostali bili tu, a onda i drugima, retkim prolaznicima, kao meni. Neki od njih su su bacali zito malobrojnoj zivini. Neki su pokusavali da ubede svoje telo, koje je poput kuca pocelo da popusta, da mogu jos kao nekad, da zapnu i da urade kao retko koji njihov vrsnjak u gradu. U tom bi sukobu volje i mogucnosti, starost najnemilosrdnije donosila vesti o prolaznosti. Seli bi tako usred nekog posla, na starom tronoscu ispred kuce, blizu plota i nadali se da prođe neko. Nadali se da u tom predahu, slucajni prolaznik, moze cuti njihovu biografiju, bar jedan deo. Da cuje nesto o njihovim mukama i podvizima iz mladosti, koji su sada poput ordena na reveru, okaceni na njihovom licu, utisnuti u duboke bore. Nema boljih svedocanstava jednog vremena, od tih bora i tih prica. Tako sam i ja imao cast, da na tom putu do stare kuce, cujem nekoliko takvih svedocanstava. Zaista, zapita se covek, kakve sve drame u zivotu ljudi prozive i prezive i sta sve srce moze da podnese. Pomislis, kako je steta, sto se vecina toga, zauvek izgubi iz secanja, i nestane svaki trag, kad nestane glavni protagonista. Svaki zivot je roman, uglavnom nenapisan. Velika je steta, sto danas mladi narastaji nemaju vremena ili volje, da bar saslusaju poneku glavu iz tog romana. Tako se te nenapisane knjige, nađu u nekoj nebeskoj biblioteci, ciji mi, koji jos zemljom gazimo, nismo clanovi. Ko zna, mozda cemo moci procitati sve te knjige, onda kad dođe vreme.

Mozda bar neki od nas. Ovako sad, onaj ko ima sluha i ko ima srece, moze cuti jos po neku od tih prica iz starog, slavnog vremena.

Krecem se sve uzim makadamom, pokraj kojeg sve manje ima kuca a sve vise drveca i zbunja.

Ubrzo bi trebalo da vidim prve obrise starog domacinstva, kojem sam se uputio pred sami suton, vrelog julskog dana. Nadam se da jos stoji tamo nesto od onog, sto sam poslednji put video kao dete.

Sunce je vec do pola zaslo i na horizontu se crveni njegov obris. Priguseni zraci jos uvek obasjavaju staru kucu, koja usamljeno stoji na onom proplanku u hladu drveca. Poprilicno je oronula, kao i pomocne barakice oko nje. Jedino se jos bunar drzi, kao da je jedino na njemu ostao sav teret prkosa vremenu. Ja nisam imao srecu da vidim, kako se tu odvijao zivot. Kad sam se rodio, moji stari su se vec odavno preselili u podnozju jednog drugog brda. Deda mi je pricao kako je izgledalo ziveti u toj kuci sa puno clanova. Te price, kao i moja masta, mogle su sve to da mi docaraju i da ponovo sve ozivi. Vremenom su se clanovi mnogobrojne porodice, jedan po jedam osipali i svi do zadnjeg otisli sa ovog ognjista. Ulazim u kucu i prvo sto mi pada u oci je upravo to ognjiste. Jos uvek tu stoji, kao i kotao koji visi okacen o neku gredu. Na zidovima o klinovima jos visi po neki zarđali lonac i tepsija. Na zemljanom podu, između greda nazire se mracni podrum, izba. Po coskovima, sunce kroz supljine na tavanu, baca svoje poslednje zrake na krhotine od malih komoda, grubo tesanih tronosaca i polomljen krevet. Ispod kreveta nazire se decija cipelica.

Stvari stoje, napustene i dugo nekoriscene i kao da se cuje njihovo sapat.

77

Zvezdani Kolodvor Sunce je vec do pola zaslo i na horizontu se crveni njegov obris. Priguseni zraci jos uvek obasjavaju staru kucu, koja usamljeno stoji na onom proplanku u hladu drveca. Poprilicno je oronula, kao i pomocne barakice oko nje. Jedino se jos bunar drzi, kao da je jedino na njemu ostao sav teret prkosa vremenu. Ja nisam imao srecu da vidim, kako se tu odvijao zivot. Kad sam se rodio, moji stari su se vec odavno preselili u podnozju jednog drugog brda. Deda mi je pricao kako je izgledalo ziveti u toj kuci sa puno clanova. Te price, kao i moja masta, mogle su sve to da mi docaraju i da ponovo sve ozivi. Vremenom su se clanovi mnogobrojne porodice, jedan po jedam osipali i svi do zadnjeg otisli sa ovog ognjista. Ulazim u kucu i prvo sto mi pada u oci je upravo to ognjiste. Jos uvek tu stoji, kao i kotao koji visi okacen o neku gredu. Na zidovima o klinovima jos visi po neki zarđali lonac i tepsija. Na zemljanom podu, izmedju greda nazire se mracni podrum, izba. Po coskovima, sunce kroz supljine na tavanu, baca svoje poslednje zrake na krhotine od malih komoda, grubo tesanih tronosaca i polomljen krevet. Ispod kreveta nazire se decija cipelica. Stvari stoje, napustene i dugo nekoriscene i kao da se cuje njihovo sapat. Kao da zele nesto da kazu. Znam sta zele. Ne mogu to objasniti tacno, ali znam.

Ja mislim da kada se na jednom mestu odvija zivot, tako dugo i tako kao sto se ovde odvijao, on se upije u stvari, u zidove, u celu avliju. I kada oni koji su tu ziveli, odu odatle, njihov deo ostane utisnut u sve to. Odatle i tolika tuga koju osecam prema kuci u kojoj nisam ziveo. To je valjda od uzdaha koji ispustaju te stvari, ta kuca, bunar, avlija.... Duh mojih predaka i njihova krv jos je u temelju ovog zdanja, koji ce se ubrzo sam od sebe urusiti, a krv nije voda.

Izlazim i laganim koracima obilazim dvoriste. Ispred jedne od pomocnih objekata, verovatno ambara, nalazim ogroman opanak od svinjske koze. Setim se tad price mog oca, kako je njegov deda imao najveca stopala u citavom kraju, gotovo kao dzin. Podizem ga lagano i posmatram dok me obuzima osecaj krivice, sto sam neke oceve price o njegovom detinjstvu dozivljavao preteranim, cak i izmisljenim. U daljini se tada zacuje zagor dece. Prave i zive dece. To dozivljavam kao nekakav znak, da se zivot nastavlja na drugom mestu, kada na jednom prestane. Tuga polako nestaje i sa prvim sumrakom, oprastam se sa duhom predaka, govorom koji nema reci.

Krecem uskim puticem, koji sada postaje sve siri i kojim se vracam svojima, dok sve jasnije razaznajem glasove ljudi iz sela.

78

Online Art Magazine Radmila MILOJEVIC UDARCI GONGA Minut je do dvanaest, samo jos jedan otkucaj sata.

BOŽIĆ

Osluskujem udarce gonga,

Kandilo trepti svu sobu zari.

stojim na raskrscu vremena.

Osecam nenadane udare.

Sve se oko kandila vije...

Nad ikonom bjesti i sija...

Ili to srce, vetar kuca?

Ili broji jade nevremena?

Bosiok suvi je zamiriso.

I huk vetra se u granama spleo.

Burom tuce mahnitoga vetra.

Jedri jesenji Mesec.

Rone s neba zvezde iz nebeskog Oka...

Ko ptice iz gnezda.

Sjajem zaklanja treptaje zvezda.

Svilena mesecina.

Sustaji lisca bili bi idila...

Bozija svetlost k nama se sliva,

Sebe pitam:

nad gradom, rekom, selom i sumom.

„Zgasne li plamen ljubavi među ljudima“?

Blagodet k nama tece od Bogocoveka.

Badnje vece se slavi, Bozic nam stize...

Misli se roje, razum se muti.

Ko nam u zivote unese

Upucujemo Mu molitve da se ne ugasi praotacko ognjiste.

nemire i golgote?

Zivot nastavi...

Donese olovne dane.

Razori ognjista, ostavi ugarke.

Zabrujala i zvona s crkve, zagrlila akordom i nebesa...

Crne poput krila gavranova.

Zauvek zatvori vrata domova,

Po oknu mraz je cvece iscrto...

Probija se svetlost Bozanskog lika.

ugasi mnoge dane...

Za tren ugasi oka sjaj,

Sjajem nebesa skroz osu...

Kao ljubav samoga Hrista.

stvori rane duboke.

Kandilo trepti iskrama,

Od kojih misao se ledi.

Covecanstvu namecu zivot u tami.

nad ikonom trepti i sija.

Suvi bosiok je zamiriso.

I ljudi – neljudi utiru sjaj duginih boja.

Mraz je po oknu cvece iscrto...

Bozija svetlost po nama se sliva.

Misli se roje...

Posle udarca ponocnog gonga

Rone se zvezde s neba ko ptice iz gnezda...

osecam da stojim

To Bogomajka rođenje Sina

na raskrscu kamenih vremena.

svetu objavi...

Bozic je stigo...

Velica Nebo, slavi i Zemlja...

Blagodet stigla...

Sva ljubav...

Majke i Sina, Isusa Hrista...

79

Zvezdani Kolodvor Саша МАРИНКОВИЋ Мајка Ти си ми чистила ципеле од прашине, Грлила и тешила кад ме нешто брине, Уједала, кад неко нешто против мене зине, Учила ме, како се постаје човек, како се гине! Ти си ме усмеравала на пут истине, Да идем уским путем, да не хватам кривине, Храбрила, да дотакнем висине, Говорила ми, буди честит сине!

Сестра Само ти си сестро, знала..! Да, дигнеш ме на ноге, Ти би ми опуштеност дала, А, са мном су играле многе..! Био бих укочен и крут! Себе нисам могао дати... С тобом је овај „прут“ Умео плесати..!

Међу вама сам Међу Вама сам, Зар ме не видите?! Спреман све да Вам дам! Зар ме се стидите?! Међу Вама сам, Чујте моју вику! Видећете да знам, Дајте ми прилику! Међу Вама сам, Нисам Вам за дику?! Ја ћу бити рам! А, Ви чините слику! Међу Вама сам, Бар, прстом на ме' укажите?! Спреман све да Вам дам! Иштите... Тражите..!

80

Online Art Magazine Марко МАРИНКОВИЋ Сусрет

Осећај

Дуго сам чекао и стрпљив био, Да је она та од себе нисам крио, Баш онаква какву сам је снио, Moра да је љубав јер нисам ништа пио.

Најлепши осећај тај, кад слушам њеног срца откуцај, у очима видим јој сјај, осећам врелину срца и топли загрљај.

Без скретања идем не одступам од циља, Док приближавам се њој смејем се од миља, Узбуђен и збуњен убрзано дишем, Гледам и полако je очима хипнотишем.

Чујем је лепо како дише, пулс на њеном врату осећам, разноси парфем што дивно мирише, опојан мирис још га се сећам.

Гледа она мене као срна, нежно и топло са два ока црна, Приметила је да је неко звера, Стрпљиво ме чека поглед не помера.

Мирис хибискуса, усне неодољивог укуса, малина и шумско воће, моје усне њене хоће.

Прави је тренутак у себи то знам, Hеће бити прилике да останем сам, Најбоље би било да се сад упознам, Остало ћу касније да дознам. Чим сам је видео нешто ме је спопало, гледамо се нешто нам се допало, очи су нас издале све у нама гори, где је љубав ту су одговори.

Црвена кочија Фијакер новосадским улицама лута, док је моја душа, очима упија и гута, грејала је руке испод мог капута, грлила ме нежно и гледала голубове ....покрај пута. Возила су нас два коња врана, тог прелепог сунчаног дана, фијакер лепе црвене боје, све је било чаробно кo и она што је. У вожњи је уживала, путем би ме љубила и осмехивала, као да то није очекивала, била је срећна, као да је нешто лепо снивала.

81

Zvezdani Kolodvor

Anastasija VASIĆ MAJKA Ona je uvek tu kraj tebe U prolecno cvece odevena Njena je dusa za tvoju dusu Suncevim nitima prisivena

I kada brodis kroz beskraje S molitvom u oku majka spava I u srcu veliki fenjer nosi Da put ti kroz noc obasjava A kad je jednom ne bude vise I glas joj odleti iz toplog gnezda U dusi ponece ritam kolevke Kojim te davno dizase do zvezda

Ilustracija: Anastasija VASIĆ

JEDANAESTA ZAPOVEST Stojis kraj mene ko baklja u tmini Ko stit od briga i nespokoja Moja si molitva u tisini Jedanaesta zapovest moja Sem tebe meni nista ne treba Jer oci tvoje sve mi daju Tkana od svetla krov si moga neba Sto mi zvezde cuva da ne odlutaju

82

Online Art Magazine

DOŠAO SI Dosao si da mi od duge Nezne tanane kosulje tkas I da mi tihu pesmu zvezda Kao molitvu srca das Dosao si da mi pomognes Da iz krletke svoje izađem I da mi ritmom srca kazes Kako da nebo svoje pronađem Dosao si da bih spoznala Da samo sebicna ljubav boli I da je ljubav nebeska svetlost Kada se neko iskreno voli Dosao si da bi srce svoje Na vecno cuvanje meni dao Dosao si da bi otisao I odlaskom zauvek ostao

Ilustracija: Anastasija VASIĆ

Anastasija Vasić

83

Zvezdani Kolodvor

STREPIM Dosao si tiho veceri jedne I doneo sa sobom miris leta U sobu moju sasvim malu Uselio nebo i pola sveta Na ramenu si doneo ptice Da s` moga jastuka odnose tugu Ocima svojim punim sunca Na usnama mi naslik`o dugu Srecna sam i tiho strepim nad tobom Jer bojim se naslutice te daljina Odes li ispraznices proleca moja Postaces moja sveta praznina

Ilustracija: Anastasija VASIĆ

Zato ne daruj mi sve sto imas Sve misli svoje dusu i telo I ne skidaj mi sa neba zvezde Jer odes li odneces nebo celo Anastasija Vasić

84

Online Art Magazine

Himna pesmi (posvećeno Dobrici Eriću) Kada ti u oku nestanu boje Kada ti glava na grudi klone Oslusni kako zivot slave Na bregu vecernja zvona dok zvone Sa zitnih polja sa okeana Sa svake zvezde pesma se cuje Zapevaj i ti iz sveg glasa Iz gnezda lasta ti porucuje Veruj u pesmi moc je cudesna Jer s njom se kroz budu lakse brodi Ona je prijatelj u samoci Kroz tamu slepog za ruku vodi Ilustracija: Anastasija VASIĆ

Pevaj u gordima i oholima Od pesme nema nista jace Mozda im osmeh na lice vratis I srce omeksas da zaplace Pevaj sa ubogima dusu im zagrej Neka se bolesnom vrati nada Pevaj sa decom sirom planete Pevaj nek pesma svetom vlada

Anastasija Vasić

85

Zvezdani Kolodvor Душан ЂОРЂЕВИЋ НИШКИ

Свим голооточанкама хероинама и страдалницама, свих безумља

Другарица Славка У мом селу задружни дом, дом културе, са широким наткривеним трeмом и са два улаза, један за дворану са бином а други за месну канцеларију, данас свратиште је за чавке и јата несташних врабаца који једва чекају утовар и истовар робе за продавницу која је смештена под истим кровом само са супротне стране од бине, западно, јер за културу је био одређен исток, на којем је и дворана. И данас, без једноумља лакше се дише, али без задружног дома нема културе у селу. Кад је стигло безумље, простор државне продавнице уступљен је богатуну (од Бога дошло!) који исту робу продаје мањем броју купаца а има већу зараду! И са једноумљем и безумљем сељак у мом селу орао је земљу и чувао стоку, приносио жртве сваком рату, којих се после рата нико не сећа; бар да на камену пише споменик жртвама овог или оног, за краља, рата... У време безумља често владаре и власнике трговина мења па сељацима није битно како се власник зове већ да ли има Вајферт пива јербо оно је заменило сва наша пива по количини и каквоћи. Важно им је, јер ће данас сахрањивати другарицу Славку, првоборку из оног рата. А доћи ће сви њени другови и господа из града и оно што је овде остало живо, па пива мора бити и то најбољег. Оно што код правих сељака нема јесте да богови једне партије нису демони друге. Другарица Славка жртва је сваког рата а овог пследњег највише, јер јој је НАТО послао бомбу чак у старачки дом, где је живела, пошто се њен давно урушио а другарица скромна па од државе ништа није тражила, иако је могла. Зато ће бити испраћена од свих преживелих у селу, јер да је било и још пет ратова, скромна другарица Славка из села остала би принципијелна, борила би се за домовину и своју породицу и за њиве и за стоку и за дворишта и за задружни дом и за своје сељаке... И баш на дан Свете Петке, заштитнице жена, другарица Славка одлази у сусрет славнима из свих ратова, а посебно ће јој, сигурно, душа бити срећна што је поштована од свих сељана и господе из града који јој и почасну стражу и све по протоколу и три плотуна, на крају, за заслуге дају. Данас ће и задружни дом, после толико година постати место културе, почасне паљбе и окупљања Славкиних обожавалаца, и оркестра који ће свирати посмртни марш и Марш на Дрини, с тим, упозоравају мештани, све ће то морати да се уради испред дома, јер је кров опасан! Расточено средиште дома показује како ни камен са натписом нема где да се окачи, ни за кога, иако се док је била у снази, другарица Славка трудила јако да дом буде средиште културе, да се у њему говори и ствара, да секције жена и прела буду чести гости дома.

86

Online Art Magazine Славку су препознавали по белој одећи и снази речи, по чистоти речи и много година уназад, од удеса бомбе у старачком дому Славка је све дуже побољевала, није се оглашавала, дом је опустео, секције не раде, њене млађе другарице силом прилика, нису имале где отићи, нису се више састајале. Дом је препуштен времену и приликама! Тако ће бити док безумље не препозна здраве темеље дома и Славкине идеале, да је то место баш згодно за све културе и безумља, и док те темеље у старатењљство не узме богати добротвор, да их спаси и да преосталим сељанима, можда, биоскоп или неки циркус доведе. А како су сви у екран и новине побегли, сељане не интересује ни биоскоп ни циркус јер, тога свега има на екрану и новинама иако оне стижу само четвртком, таман за викенд да се прегледају! Тако су и за Славкину сахрану сазнали, преко екрана, и сви су стали мирно, минут ћутања дали, и растужили се, што о њој више речи спикер не рече, а заслужила је. Она је била к’о вила, кад је долазила. Сви су питали, ако нису стигли да је сретну, шта је о том и том рекла, јел неком посебно нешто поручила и све поименице их је знала са свима била на пиво, оно нишко, баш ту, где ће јој паљбу и говор држати... Знало се, кад другарица долази, нека акција мора да се деси. Сви су се, потом, лепо дружили, и ништа им није било тешко, кад ОНА организује, само да је виде, иду; висока као Света Петка (Боже ми опрости што је поредим са светицом!), у белом комплету, белим, златним нитима извезеним шалом, у белим ципелама равних потпетица, без лимузине, пешке им је долазила.. А црна лимузина којом је сад довозе, злослутна је, колико за другарицу Славку и ово време, више за све мештане села и њихову судбину. Таква лимузина зло вуче за собом, к’о оно кад су Немци за окупацију пристизали у оном рату, а Славка после тог рата није хтела у општински џип. Дошла је са заставом да је лично постави на зграду дома, пешке са друговима, коло развила. Без позива, сви су дошли да је пољубе и стисну јој руку. Донели су растрзане банице и свакојака сеоска јела, те се до јутра славило и испијало нишко пиво.

Данас ће Вајферт пива бити. Сви ће у црно изаћи, безумље и злу судбину за село да уплаше: све их је мање, у школи све мање деце а на сахранама само стари, младежи нигде... Пред другарицом Славком, пред домом мирно ће стати, очишћених душа: нигде нису погрешили и скривили за ово ново време, за бомбу, сваког су помогли и подржали, а ипак нестају, по дому се види, види и Славкина душа, ако неко верује, али, не може да помогне. Црна Славкина публика с једне стране и господа с црним краватама и белим кошуљама на друго страни показује и Славки и сељанима да је нешто опасно подељено: две публике. И говорник то рече: да је Славка умрла као мученица а то нам поручује да и ми треба да стегнемо каиш, да би нам сутра било боље. Па сад, није било начисто, колико још говорник тражи од сељака жртве и могу ли они овако времешни да се притежу, оће ли каиш издржати и сл. И, да ли ће се родити нека нова Славка да их разуме и да с њима седне и онако, саслуша им све муке.

Коме ће од данас да се надају да им дође и види њихов дом, школу, пут. Бар два лекара треба да им доделе, колико их болештина савладава. Славка би то разумела. А од сада, сваки одлазак лекару мора да се најави, па чекај до сутра ако останеш жив! И, ко је сада ту непријатељ? Славка би то знала.

87

Zvezdani Kolodvor

ОДАКЛЕ ПОТИЧЕМО И ОД ЧЕГА СМО САЧИЊЕНИ? – ОДГОВОРИ ИЗ ЦЕРН-а Пише: Живко ТЕОДОСИЋ 25.09.2010. године Иновирано марта 2018. године ОД ЧЕГА ЈЕ САЧИЊЕН СВЕТ КОЈИ НАС ОКРУЖУЈЕ? У античко доба се сматрало да су четири елемента: земља, вода, ваздух и ватра, основне гради-вне јединице од којих је сачињен читав свет. Филозофи античке Грчке, (Демокрит, Леукип, Емпедокле, ...), сматрали су да је атом најмањи делић сваке ствари и да више није дељив, нити је уништив. Већина људи на сличан начин види свет око себе и данас. Тако изгледа стварност коју доживљавамо помоћу наших чула. Небо и земља су, у визуелној и на психолошкој равни, паралелне и скоро равноправне сцене. (можда је небо мало важније!). Обичног човека углавном занима очигледна и практична важност окружења у коме живи. Савремена астрономска изучавања нам дају слику света на много већој – космолошкој скали. Научници су проценили старост Универзума на 13,8 милијарди година, што износи 4,355х1017 s. Када то време помножимо са брзином светлости, (скоро 300 000 km/s), добије се радијус од 1,3х10 26 m, који је достигла светлост Великог праска (Big-Beng). Савремени астрономски инструменти „виде“ скоро до те границе. У огромном пространству Универзума, који се и даље шири, налази се на стотине милијарди галаксија, са стотинама милијарди звезда у свакој од њих. У већини звезда се одвија процес термо-нуклеарне фузије у коме се лакши елементи стапају у теже, (углавном водоник у хелијум). Вишак енергије који настаје у том процесу бива израчен у околину, због чега звезде сјаје и одају топлоту. Око 80% звезда у Универзуму су потрошиле већи део свог водоника као гориво нуклеарне фузије и налазе се у фази црвеног патуљка, јер су се под дејством сопствене гравитације урушиле, па им је маса пала на меру од 0,8 до 0,5 масе сунца, док им радијуси варирају од 0,18 до 0,60 радијуса Сунца. Површинска температура им се креће у распону од 2500 до 4000К. Међутим, ове звезде и даље су у стању да одржавају своје планетарне системе на окупу и да им одржавају просечну температуру и друге услове у којима би реално било очекивати да постоји неки облик живота. Нарочито, и због тога, што их има највише у Универзуму. Око 80%. У фебруару 2017. године, НАСИН свемирски телескоп Спицер, открио је у сазвеђу Водолије, на удаљености од 39,6 светлосних година, ултра-хладну звезду, црвеног патуљка ТРАПИСТ-1, која је тек за 10% већег радијуса од Јупитеровог, али неупоредиво веће масе, око које кружи седам земљоликих, чврстих планета, на релатвно блиском међусобном растојању. Стручњаци имају претпоставке да би на некм планетама (2-3) у средишњем појасу, (тзв: настањивој зони), могла постојати течна вода, а тиме и услови за неки облик живота. Поред црвених, у Универзуму постоје, али у много мањем броју, и разне друге патуљасте звезде, у различитим фазама свог нестајања (умирања), као што су: бели, смеђи и црни патуљци; затим неутронске звезде. Далеко најчуднији и најегзотичнији објекат у Универзуму је црна рупа. Она представља бившу звезду која се потпуно урушила под дејством сопствене гравитације. Масе црних рупа се крећу од 1,2 масе Сунца (“Чандрасекаров лимит”), до више од милијарду маса Сунца. Ове, од 1,2 до 2 масе Сунца, се не морају увек сасвим урушити и постати црна рупа. Понекад, због Паулијевог “принципа искључења”, у овом случају између протона и неутрона, језгро звезде не бива сасвим урушено, него постане неутронска звезда. Теоријски предвиђене 1933. године од Валтера Бадеа и Фрица Цвикиа, а откривене 1967.г. као пулсари. Постоје и тзв. микро-црне рупе. Било их је на самом почетку Великог праска; настају и природно, као последица судара Космичких зрака, као и на Земљи, као последица судара честица у акцелераторима. Снази гравитационог поља црне рупе не може умаћи чак ни сама светлост, (због тога је црна), него се савија заједно са простор-временским ткањем и “увире” – губи се у бескрајној тмини и дубини урушеног. (Због тога је “рупа”, али нико не може да каже тачно шта је то. Да ли има крај или не; да ли “извире” негде на сасвим другом крају нашег космоса, или чак, у неком другом – паралелном космосу?), а црна је, јер не емитује ЕМ зрачење, па је не можемо видети, него њено постојање осећамо на основу њеног, изузетно јаког гравитационог поља.

88

Online Art Magazine Ипак, са “Хоризонта догађаја” који окружује црну рупу, (тачка са које нема повратка), деловањем Хајзенберговог “Принципа неодређености”, настаје тзв: “Хогингово зрачење”, које не потиче из саме црне рупе, него представља зрачење виртуелних честица, које има карактер термалног зрачења, карактеристично за “Идеално црно тело.” Ово зрачење односи енергију (а тиме и масу) и временом смањује масу црне рупе. Што је мања маса, ово зрачење је израженије, због чега мини-црне рупе брже испаравају. Временом, на тај начин потпуно испаре. У LHC циљано производе мини-црне рупе у лабораторијским условима, да би их лакше изучавали. Да све буде још чудније, показује се да, све те силне милијарде звезда, чине тек неколико процената састава Универзума. Све остало чине две компоненте које астрономи називају тамном материјом и тамном енергијом, које тек треба да буду истражене. У простору између звезда, и између галаксија, у форми облака и маглина, налази се међузведана материја. Иако веома разређена, она чини око 10% видљиве материје у Универзуму. Састоји се 99% од гаса, а 1% чини прашина. Примордијални гас, настао око 380 000 година после Великог праска, највећим делом је чинио водоник, око 80% и близу 20% хелијума. Такав однос ових еле-мената је присутан и у данашњем Универзуму. Поред та два елемента било је нешто мало литијума, бора и берилијума. Елемената тежих од берилијума није било уопште. Они ће се наћи у космосу након циклуса рађања и умирања различитих звезда. Тај процес траје непрекидно и данас. У данашњем Универзуму 89% гаса је водоник, а 9 % хелијум. Сви остали елементи чине 2%. Хемијски елементи од литијума до гвожђа, нашли су се у саставу међузвездане материје кад су звезде, масе нашег Сунца, доспеле у фазу црвеног џина, у којој одбацују део плазме у околни простор, док су елементи тежи од гвожђа, све до уранијума, настали у експлозијама супернових. (звезде, најмање 1,4 масе Сунца и теже).Скоро сви они се налазе у саставу наше планете, а многи од њих и у саставу људског организма. Сваки атом у нашем телу, некада је био део неке звезде или међузвездане материје. Због тога астрономи воле да кажу да смо ми људи „деца звезда“ – настали од звездане прашине и гаса. Срећом по нас, у тој прашини су се нашли сви хемисјки елементи неопходни за живот на нашој планети, која је такође, као и цео соларни систем, настала од истог гаса и исте прашине. Око 60% нашег тела чини кисеоник; 20% угљеник; 10% водоник; 4% азот; 2% калцијум; 2 % калијум, а преосталих 2% чине натријум, хлор, флуор, фосфор, магнезијум, сумпор, гвожђе, алуминијум. Наравно, у нашем организму се налазе у траговима и неки елементи као што: су цинк, селен, злато, бакар, германијум, јод и др. такође, неопходни за живот. Ово је врло поједностављена, хемијска слика света у коме живимо. Иако је природа нашла

начина да из такве мешавине елемената створи интелигентно биће какав је човек, још увек нисмо успели да откријемо како је то извела. Међутим, човек је много више од просте мешавине различитих хемијских елемената. Као интелигентна бића, имајући пуну свест о себи и свету који нас окружује, нећемо престати да трагамо за одговором на питање постављено у наслову овог чланка. АТОМСКА ПЕРСКПЕКТИВА Пошто је сва материја сачињена од различитих комбинација атома, разумевање физичког света зависи од разумевања атома. Савремена наука је веома добро објаснила структуру атома, понашање субатомских честица и деловање сила унутар њега. У атому делују три, од четири основне силе: електромагнетна, јака нуклеарна и слаба нуклеарна. Деловање гравитационе силе у атому је занемарљиво. Атом је изграђен од протона и неутрона, који чине језгро атома, око кога, условно речено, круже електрони. Унутар протона и неутрона се налазе кваркови. Електрон има негативно, а протон позитивно наелектрисање. Неутрон је електрично неутралан. Димензије атома су реда величине: 10-10 m; језгро атома је10-14 m; протон и неутрон су 10-15 m; кваркови 10-20 m и лептони су 10-18 m. Иако се не зна тачно колико мали могу бити кваркови и лептони, дефинитивно су мањи од od 10-18 m. Током 2011. године, у LHC експерименту доказано-потврђено да су кваркови величине реда 10-20 m. Ради лакшег поимања ових димензија, ево неких поређења. Ако атом увећамo до величине једног већег града, протон би био величине једне особе у њему, док би кваркови и лептони били величине једне ситне пеге на кожи те особе. 100 милиона атома, поређаних у линију, било би дужине око 1 cm! Или, ако бисмо протон увећали до величине 1cm у пречнику, онда би лептони и кваркови били мањи од пречника власи косе, а пречник целог атома био би већи од 30 фудбалских терена.

99,999999999999% запремине атома је празно! Ипак, све поменуте честице су квантни објекти и не могу се посматрати као макроскопски објекти малих димензија. Наведене димензије нису измерене никаквим лењиром, већ су оне процењене на основу компликованих хемијских и физичких експеримената. Због важења квантноме-ханичких закона који се примењују на односе унутар атома, електрон се пре може замислити како описује „облак вероватноће“ да се нађе било где око језгра, него као изолована честица. Положај кваркова унутар протона и неутрона је још комплекснији.

89

Zvezdani Kolodvor Слика 1. Димензије атома хелијума (He) су 10-10 m, односно 1Å (ангстрем), a димензије протона и неутрона унутар језгра, су реда: 10-15 m, тј. 1 ферми

Слика 2. Од астрономски великог (галаксије) – до незамисливо малог (струне - string)

90

Online Art Magazine РЕЦЕПТ ЗА СПРАВЉАЊЕ УНИВЕРЗУМА Иако загледани у небо још од памтивека, људи још увек не знају тачно како је настао и од чега је сачињен Универзум. Не знамо тачно све његове састојке и рецептуру, као ни услове под којима је Универзум „скуван“. Ипак, на основу онога што сада осматрамо, рецепт за „справљање“ Универзума, може се укратко овако саставити: Потребна је једна енормна експлозија која ће створити невиђену количину кварк-глуонске плазме, на екстремно високој температури, реда 1027 ºC. (Непосредно пре Великог праска температура будуће експлозије се процењује на 10е32 К) Онда, крчкајте то око 380 000 година, док Универзум не постане прозрачан и осветљен зрачењем које данас видимо као позадинско микроталасно зрачење. Кад се састојци стисну у језгра и атоме, оставите да се све добро охлади. Око 13,8 милијарди година након тога, служите охлађено на -270,424 ºC, (2.726К). То је температура тзв. позадинског зрачења – остатак топлоте након Великог праска, која данас влада у читавом Универзуму, који је, уствари, веома хладно и мрачно место!

Да бисмо разумели основне састојке космоса и услове под којима су „скувани“, од почетка времена па до данашњих дана, физичари честица покушавају да обрнутим поступком реконструишу садржај послуженог “космичког лонца“. Унутар те комплексне мешавине скривају се шифроване инструкције за справљање Универзума. КРЧКАЊЕ НА ТИХОЈ ВАТРИ Простор, време, материја... претпостављамо да је све то створено у Великом праску, у неизмерно великој експлозији, која се догодила пре 13,8 милијарди година. У том тренутку Универзум је био невероватно врео и невероватно густ, али само неколико тренутака касније, како је почео да се хлади, створени су услови баш какви су неопходни за настанак изграђивачких јединица материје – посебно за настанак кваркова и лептона, од којих смо сви ми сачињени. Неколико милионитих делова секунде касније, кваркови су се спојили да би створили протоне и неутроне, који су, три минута касније, спојили се у језгра будућих атома. Затим је Универзум наставио да се шири и хлади. Ствари су се одвијале много спорије. Било је потребно oko 380 000 година да би електрони били привучени и ухваћени у орбите језгара, како би настали први атоми. Били су то углавном атоми водоника и хелијума, који су још увек најзаступљенији елементи у универзуму. До пре неколико година, подаци су говорили да је било потребно неких 1,6 милиона година, да би гравитација почела да сажима дифузно расејан гас водоника и хелијума у облаке, затим да их згушњава и формира прве звезде и прве галаксије. Од тог времена па надаље, елементи тежи од водоника и хелијума, као што су угљеник, кисеоник, гвожће и други, а који се налазе у свима нама, „кувају“ се у средиштима великих звезда и расипају широм универзума, сваки пут кад експлодира нека супернова.

Међутим, свакодневни технолошки развој омогућио јее развој и изградњу све моћнијих телескопа којима се Космос скенира непрекидно, тако да је фебруара 2014. години откривена најстарија звезда у Космосу – стара 13.6 милијарди година. И то у нашој галаксији Млечни пут, такорећи, у блиском комшилуку. Само 200 милиона година откад је космос постао прозрачан! Звезда је удаљена само 6000 светлосних година од земље. Главни и поуздан показатељ старости неке звезде, је потпуно одсуство било каквих трагова гвожђа у светлосном спектру посматране звезде.

91

Zvezdani Kolodvor

Слика 3. Историја универзума који се шири. Време од 10 -28 s oзначава тренутак након Великог праска у коме је сва материја у универзуму била у стању кварк-глуонске плазме. Такво стање је настало у LHC, на енергији судара два снопа јона олова од 14TeV. (сваки сноп по 7TeV). Ово се управо догодило средином 2013. године, у судару два снопа јона олова, којом приликом je откривен Хигсов босон, на енергији од 125,06GеV.

92

Online Art Magazine МИСТЕРИОЗНИ САСТАВ УНИВЕРЗУМА Испоставља се међутим, да се оно, што је предмет астрофизичких осматрања (планете, звезде, галаксије...), односи на само 4% материје универзума. Ту материју зовемо барионском. То је нама добро знана материја која нас окружује, од које смо и сами сачињени и која има способност емитовања и апсорбовања електромагнетне енергије. (Бариони су композитне честице састављене од три кварка, као што су протон и неутрон. Оне, састављене од једног кварка и једног антикварка, називамо мезонима). Остатак универзума је сачињен од невидљивих састојака, познатих као тамна материја (26%) и тамна енергија (70%) о којима знамо веома мало. Пошто тамна материја не емитујуе електромагнетно зрачење, откривена је на основу ефеката њеног гравитационог деловања, што је чини веома тешком за изучавање. Шта су тамна материја и тамна енергија и каква је њихова улога у настајању и еволуцији Универзума, велика је мистерија. Али, можда се баш унутар те тмине крије нека нова физика, која до сада није била обухваћена нашим знањима о природи на елементарном нивоу, уобличеним у тзв. Стандардни модел (Standard Model)

СТАНДАРДНИ ПАКЕТ Разне теорије и многобројна научна открића хиљада физичара, створили су прилично јасну слику о стању и структрури материје. Све што видимо у Универзуму састоји се од само дванаест основних изграђивачких јединица, које називамо фундаменталним честицама материје, којима управљају четири силе. Наше најбоље разумевање како се тих дванаест честица материје и три, од четири силе, односе једна према другој, обухваћено је научном теоријом коју су развили физичари и назвали је Стандардним моделом честица и сила. Развијен раних 70их, успешно је објаснио мноштво експерименталних резултата и прецизно предвидео широку лепезу феномена. Током времена, кроз многобројне експерименте великог броја физичара, Стандардни модел је проверен са великом прецизношћу. Експерименталним доказима у ЦЕРН-у 2012 и 13. године, о постојању Хигсовог босона Станданрдни модел је још једном доказао своју пуну научну валидност. Све што нас окружује сачињено је од честица материје. Слика 4. Стандардни модел елементарних честица и њихових интеракција. Основно сво-јство модела је симетрија сила и честица. Гравитациона сила није обухваћена моделом, јер се на њу не могу применити закони квантне механике. Такође, недостаје Хигсов бозон, али он је откривен у LHC 2012. год. и дефинитивно потврђен 2013. и у наредним годинама.

Оне се јављају у два основна типа, које смо назвали кварковима и лептонима. Свака група се састоји од шест честица. По два пара честица: пар лептона и пар кваркова, назва-ли смо генерацијама или фамилијама. Најлакше и најстабилније честице припадају првој генера-цији, док теже и нестабилније припадају другој и трећој генерацији. Свеукупна стабилна мате -рија у Универзуму сачињена је од честица прве генерације. Све честице које су теже, брзо се распадају на селедећи, стабилнији ниво. Првој генерацији припадају кваркови: u (up) и d (down), и лептони: електрон (е) и електронски неутрино (vе ); (од ове три-четири честице, састављена је сва материја) Другој генерацији припадају: c (charm) и s (strange) кварк, и лептони: мион (µ) и мионски неутрино vμ; Трећу генерацију чине: t (top) и b (bottom) кварк, и лептони: тау ( τ) и тауонски неутрино vτ. Електрон, мион и тау честице имају наелектрисање и масу, док неутрина немају наелектрисање, а имају врло малецну масу. (v = грчки ни; µ= ми; τ= тау).

93

Zvezdani Kolodvor највише искуства у

Слика 5. „Генерације“ фундаменталних честица материје: 6 кваракова и 6 лептона. Постоје четири основне силе или интеракције, које делују у Универзуму: јака нуклеарна (strong nuclear ili color force); слаба нуклеарна (weak nuclear;, електромагнетна (electromagnetic) и гравитациона сила (gravitational force). Оне се разликују по домету, и по снази деловања. При томе, интензитет интеракција зависи од скале енергије. На енергијама макроскопског света, гравитациона сила је најслабија, има неограничен домет и универзално привлачно дејство између свих ма-сивних објеката. Она је на енергијама реда MeV, за око 40 редова величине слабија од најјаче – color интеракције. Ово је својеврстан парадокс, који се понекад назива и проблемом хијерархије. Могуће решење овог проблема задире у саму природу простор-времена. Ако се у LHC експерименту открије суперсиметрија (SUSY), тј. симетрија између фермиона, (честица материје) и бозона, (честица силе), то би помогло разрешењу овог проблема. Прим: До сада није откривена таква симетрија. У квантној теорији поља, силе су резултат размене енергије честица преносилаца силе, које при-падају широкој групи честица целобројног спина, под називом бозони. Честице материје преносе једна другој дискретне вредности енергије међусобном разменом бозона. Свака основна сила има одговарајућег преносиоца (кванта дејства): глуон (gluon) је квант дејства јаке (color) интеракције; фотон је квант електромагнетне интеракције, слаба нуклеарна сила има W± и Z бозоне, као кванте дејства, а „гравитон“ је још увек неоткривени преносилац гравитационе интеракције. Стандардним моделом и квантном хромодинамиком (Quantum ChromodynamicsQCD) описане су електромагнетна, слаба и јака (color) интеракција елементарних честица. Међутим, гравитациона сила, са којом имамо

свакодневном животу, није обухваћена овом теоријом. Показало се да је уклапање гравитационе силе у ову теорију изузетно тешко. У опису света на нано-скали користимо се Квантном теоријом, док се у опису просторвремена на великим космичким растојањима, служимо теоријом Опште релативности. Те две теорије се никако не дају уклопити у један оквир. Наиме, због важења квантно-механичких закона, као што је Хајзенбергова релација неодређености (Heisnberg uncertainty principle), ако претпоставимо да се Општа теорија релативности може применити и на квантној скали, долази до веома великих дисторзија простор-времена (квантна пена). Питање универзалне теорије, која би укључила гравитацију у свету квантних објеката је још увек отворено. Иако је Стандардни модел тренутно најбољи опис субатомског света, слика ипак није потпуна. Од чега је сачињена тзв. тамна материја и шта се десило са недостајућом антиматеријом, поред још неких, су важна питања, на која још није одговорено. Иако на крају, једно од суштинских и најважнијих у експерименту, је питање честице зване Хигсов бозон (Higgs boson), једине честице Стандардног модела, за које одговор није био пронађен све до 2013. године, а који честицама даје масу. За откривање механизма који честицама даје масу, кључна ствар је експериментало доказивање постојања Хигсовог бозона. Његово откриће представља напредак за физичаре и за науку уопште, мада то није и последња страница у овој причи. Можда је Стандардни модел само део много веће слике која подразумева нову физику, за сада скривену у дубинама субатомског света, или у тамним дубинама Универзума. Нове информације из експеримената у Великом хадронском сударачу (Large Hadron Collider (LHC), у ЦЕРН-у, ће свакако помоћи да откријемо више детаља те скривене слике.

94

Online Art Magazine

Слика 6. Стандардни модел елементарних честица, с баждарним и Хигсовим бозоном.

(ивор: Википедија). Три генерације честица материје и честица-носача сила

Сл. 6а Кваркови и глуони у “заробљеном” стању, унутаар протона и неутрона. Приликом судара јона олова у LHC, током 2013. године и касније, све до краја 2017. годне, настало је стање тзв: “кварк-глуонске плазме” у коме су кваркови и глуони били раздвојени. Сматра се да је такво стање материје у Универзуму постојало у милионитом делу секунде после Великог праска.

95

Zvezdani Kolodvor У СУСРЕТ СУПЕРСИЛИ У разумевању универзума понекад се догоди да изненада схватимо суштину неке појаве, тек кад се испостави, да постоји веза између две ствари које су на први поглед изгледале потпуно разл-ичито.Тако нешто се десило 1860-их, када је Џемс Кларк Максвел (James Clark Maxwell) препо-знао сличност између електрицитета и магнетизма и развио теорију електромагнетизма као једи-нствене силе која делује између наелектрисаних честица. Један век касније, дошло је до сличног продора у науци, када су теоретичари почели развијати везу између електромагнетне силе, чије је деловање очигледно и веома присутно у свакодневном животу, и слабе нуклеарне силе, којом интерагују фамилије елементарних фермиона. Потврда ове идеје је дошла управо из ЦЕРН-овог експеримента под називом UA1(1973), чија је мехураста комора Гаргамел, (Gargamelle) снимила прве експерименталне доказе о постојању слабих неутралних струја. Неутралне струје су процеси у којима елементарни фермиони, ле-птони (Leptons) и кваркови (Quarks), размењују Zo бозон, предвиђен раније постављеном тео-ријом, названом Стандардни модел честица и сила . Према теорији о електрослабој сили, развијеном од стране Стивена Вајнберга (Steven Wainberg), Абдуса Салама (Abdus Salem) и Шелдона Глешова (Sheldon Glashow) крајем шездесетих година, електромагнетна и слаба нуклеарна сила, су два лица исте силе – електрослабе силе, која се испо-љава у интеракцији елементарних фермиона на врло високим енергијама, (реда 100 GeV), у акце-лераторима високих енергија. Теоријом је такође предвиђено да постоје три честице, преносиоци слабе силе: W+, W- и Zо бозони. За тај теоријски рад који је омогућио нове продоре у физици честица, тројици наведених теоретичара је додељена Нобелова награда 1979. године. Као што је већ поменуто, експериментима UA1 и UA2, изведеним у ЦЕРН-у 1983. године, дока-зано је постојање W и Z честица, преносилаца слабе интеракције. Лидеру експеримента UA1, Карлу Рубији (Carlo Rubbia) и Симону Ван дер Меру (Simon Van der Meer), за стохастичко хлађење снопа, додељена је Нобелова награда 1984. године, за њихову водећу улогу у овом експерименталном открићу. Да ли се и друге силе могу придружити овом клубу уједињених сила? Као што је већ речено, „јачина“ силе, односно константа интеракције, заправо није константна, и зависи од енергетске скале. Уколико су енергије реда 1016 GeV, електромагнетна, слаба и јака интеракција постају упоредиве. Енергија о којој је реч, је милон, милиона пута већа од оних достигнутих у данашњим акцелераторима. Такви услови су могли постојати непосредно,, (10-34 s) после Великог праска. У LHC је 30. марта 2010. године, у судару два снопа протона, достигнута енергија од 7 TeV, или 7 000 GeV, још увек несагледиво далеко од енергија „великог уједињења сила“. Да би ове енергије биле достигнуте применом даншњих технологија, био би нам потребан акцеле-ратор радијалних димензија Млечног пута! (Milky Way). Теоретичари чак размишљају о могућности укључивања и гравитационе силе, на још већој ене-ргији, тзв. Планковој енергији од 10е19 GeV , (Max Planck), на којој би све четири фундамента-лне силе биле обједињене у једну „супер силу“. Сматра се да су такви услови владали у самом почетку Универзума, кад су све силе биле уједињене у јединствено физичко поље, (10-43 s), да би се затим раздвојиле, како се Универзум хладио.

96

Online Art Magazine Појава суперчестица (Superpaticles) Премда у овом тренутку не можемо достићи енергије и створити услове у којима бисмо непосредно проверили ове идеје, у LHC ekсперименту можемо проучавати фундаменталне интеракције у условима раног Универзума. Симетрије су веома значајне у свету елементарних објеката. У Стандардном моделу, интеракције су последица твз. унутрашњих симетрија. Једна од омиљених хипотетичких симетрија , названа суперсиметријом (Supersymmetry-SUSY), обезбеђује симетрију између бозона и фермиона, и за сваку од постојећих честица, предвиђа постојање „суперсиметричног“ партнера. Ако је предви-ђање тачно, онда би ове суперсиметричне честице требало да се појаве у LHC експерименту. Прим: У досадашњим експериментима суперчестице се нису појавиле. (Март 2018.године). Слика 7. Нормалне честице су изнад, а суперсиметричне честице су испод суперсиметричног „огледала“.

НЕДОСТАЈУЋИ ХИГС ЈЕ ПОСТАО СТВАРНОСТ 2012. 2013. ГОДИНЕ До великог продора у физици честица дошло је 1970.године, када су физичари схватили да постоји блиска веза између електромагнетне и слабе нуклеарне силе. Те две силе се могу описати у оквиру исте теорије, назване Стандардни модел. То „уједињење“ указује да су електрицитет, магнетизам и нека врста радиоактивности, различите манифестације једне те исте силе – електрослабе силе. Међутим, у Стандардном моделу елементарне честице немају масу. Из искуства, као и из досадашњих експеримената, знамо да то није тако, па су физичари Питер Хигс (Peter Higgs), Роберт Брут (Robert Brot) и Франсоа Инглерт (Francois Englert), предложили решење те загонетке. Према њиховој теорији, у тренутку настанка Универзума, ниједна честица није имала масу. Како се Универзум хладио и температура пала испод критичне вредности, формирало се поље силе, названо Хигсово поље, чији је преносилац назван Хигсов бозон. То поље је испуњавало читав Универзум. Свака честица која би ступила у интеракцију са овим пољем, стицала би своју масу. Честице које су јаче ступале у интеракцију, стицале су већу масу, док оне које уопште нису ступиле у интеракцију са пољем, нису стекле масу уопште. Теорија је обезбедила задовољавајуће решење и добро се поклапала са постављеним предвиђањима и уоченим феноменима. Међутим, Хигсов бозон још није био откривен ни у једном експерименту, а то је неопходно да би теорија била потврђена. Откриће те честице објаснило би, дакле, порекло масе. Техничи проблем је у томе, што различи-ти модели предвиђају различите масе Хигсов бозона. Трагајући за њим, физичари систематски испитују читаво подручје маса, претпостављајући, на основу досадашњих прецизних електрослабих мерења, да најлакши Хигсов бозон није тежи од око 200 GeV/C². У експерименту LHC, потрага за Хигсовим бозоном се одвија на енергијама судара од 14 ТеV, што је довољна енергија да се може очекивати откриће Хигсовог бозона у читавом спектру маса. Ако се испостави да Хигсов бозон не буде откривен у LHC, то ће указати на то да је механизам којим честице стичу своју масу другачији, нпр. да су честице које данас сматрамо елементарним, уствари композитне.

97

Zvezdani Kolodvor Средином 2012. године, званичници ЦЕРН-a су објавили су вест, да је, са поузданом вероватноћом од σ ≈ 3,5, у највећем научном експерименту, у акцелератору LHC-u, открили Хигсов бозон – jедину честицу која је недостајала у Станданрдном моделу. По теорији, Хигсов бозон посредује у интеракцији других честица са Хигсовим по-љем, (које испуњава читав Универзум), да стекну своју масу. Средином 2013. годи-не, откриће Хигсовог бозона је дефинитивно потврђено са потпуном извесношћу од σ7, и масом од 125,09 GeV/C².

Слика 8. Симулација трагова Хигсовог бозона у LHC експерименту

ДЕТЕКТИВИ ЗА АНТИМАТЕРИЈУ Пријављен је нестанак антиматерије – не из ЦЕРН-a, него из Универзума! То је све што можемо рећи на основу до сада прикупљених доказа и чињеница. Честице материје и антиматерије имају исту масу али супротно наелектрисање. За сваку основну честицу материје постоји њена контрачестица антиматерије. Нпр: електрон има контрачестицу - позитивно наелектрисани позитрон. Кад честица и античестица дођу у међусобни контакт, у делићу секунде долази до њиховог међусобног потпуног поништавања (анихилације) – обе се претворе у бљесак чисте енергије. Нема било каквог остатка у форми материје – само енергија.

ДОКАЗИ ГОВОРЕ САМИ ЗА СЕБЕ „Случај“ антиматерије је отворио физичар Пол Дирак (Paul Dirac) 1928. године. Он је развио теорију која комбинује квантну механику и Ајнштајнову Специјалну теорију релативности, да би потпуније објаснио интеракције електрона. Испоставило се, да једначина коју је развио у ту сврху, има два решења: једно, које описује понашање електрона и друго, које описује честицу истих својстава као електрон, али са позитивним наелектрисањем. Ни Дирак, а ни други физичари тада нису знали да се ради о позитрону. Када је 1932. године откривено да се позитрон при -родно јавља у космичком зрачењу, испоставило се да је та појава и конкретна потврда Диракове идеје о постојању позитрона. У последњих 50-60 година, лабораторије попут оних у ЦЕРН-у, рутински производе античестице, а 1995. године у ЦЕРН-у је први пут вештачки произведен атом антиматерије. (антиводоник). До сада је развијено више уређаја који серијски и рутински производе антипротоне и позитроне, који се у различитим експеериментима користе за мерење различитих особина четица антиматерија ради утврђивања да ли постоји разлика између честица матрерије и антиматерије, тј. да ли је Стандардни модел честица и сила у потпуности применљив и на честице антиматерије и, да ли, на нивоу елементарних честица, је и даље обезбеђена CPT симетрија. Најновијја мерења вредности магнетног момента -µp (антипротона), објављена 19. новембра 2017. године, показују изузетно поклапање са величином магн. момента протона, са разликом од само 6 делова нанометра, уз напомену да је вредност маг.момента протона измерена ранијих година и са мањом прецизношћу за наведену разлику. Сада се честице материје држе заробљене у магнетној замци (Пенинг трап) и више од годину дана, а користе се према потреби.

98

Online Art Magazine У теорији се претпоставља да је у Великом праску настала иста количина материје и антиматерије, при чему се антиматерија анихилирала (поништила) у интеракцији са материјом, остављајући вишак материје, који је у једном тренутку развоја Универзума, обезбеђен нарушењем симетрије између честица и античестица, тзв. CP симетрије. (charge- parity symmetry).

Charge – C симетрија, говори о симетрији наелектрисања честице и античестице, нпр: електрон-позитрон. Nарушење C симетрије је потврђено експериментално у распаду кајона и Pi мезона.

Parity – P симетрија – парност, значи, да је огледалски лик симетричан лику честице, тј. да координате: x, y и z, обрће у огледалу у: -x, -y и -z. Сматра се, да на нивоу атома влада закон о одржању CP симетрије. Захваљујући управо томе, постоји све ово што зовемо материјалним светом: звезде, галаксије, планете, укључујући и нас људе и све остало у Универзуму. Али, у Квантној теорији поља, време неодређености неке честице (по Вернеру Хајзенбергу), даје “прилику” да у том, веома, веома кратком интервалу, (за електрон време неодређености износи 10еˉ²¹s ) дође до нарушавања CP симетрије. Као да електрон, у времену краћем од на веденог, не постоји. Свака честица има своје време неодређености. Да бисмо разрешили мистериозни нестанак антиматерије и сазнали више о тој супстанци и како бисмо дешифровали тако замршену тајну, потребно је истовремено изучавати честице и античестице. Оваква мистерија захтева тимове научника који ће спровести потпуну „истрагу“ и открити елементарну логику „случаја“. То се управо дешава у експерименту LHC-beauty (бјути-леп фини), чији је превасходни задатак мерење нарушења CP симетрије.

догодило 2012. године)

Примордијална супа Претпоставимо, међутим, да је могућ обрнут процес. Садашња теорија о јакој интеракцији предвиђа да, на врло високим температурама и при веома густом стању, кваркови и глуони не би више били заробљени унутар композитних честица. Уместо тога, постали би слободни и творили би једно ново стање материје, тзв. кварк-глуон плазму. Према теорији, до настанка таквог стања би требало да дође на температури од око 2 000 милијарди степени, што је 100 000 пута врелије него у самом средишту Сунца. Претпостављамо да је, само неколико милионитих делова секунде након Великог праска, температура Универзума заиста била тако висока. Елем, цео Универзум је био у стању кварк-глуонске плазме – вреле и густе „супе“, сачињене од кваркова и глуона. А онда, пошто се Универзум ширио и хладио и температура пала испод критичне вредности, „супа“ се кондензовала у композитне честице, какви су протон и неутрон. Експериментима у ЦЕРН-у, са Super Proton Synchroton (SPS) акцелератором, 2000. године су прибављени докази о постојању кваркглуонске плазме. Следећи велики кораци у том правцу су се догодили у експерименту ALICE 2013.,2016. и априла месеца 2017. године. Први пут после Великог праска, кваркови су поново били слободни да се крећу у кваркглуонској плазми.

ПУТОКАЗИ КА РАНОМ УНИВЕРЗУМУ Последњих 13,8 милијарди година од Великог праска, Универзум се прилично изменио. Међу -тим, основни изграђивачки блокови свега постојећег, од сићушних микроорганизама до галаксија, су адресирани, отпремљени и испоручени у првих неколико милионитих делова секунде. То је тренутак у коме су кваркови „закључани“, унутар протона и неутрона да би формирали језгра атома. Остали су тамо вечно, чврсто стиснути помоћу глуона – преносилаца јаке нуклеарне силе. Тек ће у судару два снопа јона олова, у експерименту ALICE, на енергији од 14 TeV, кваркови бити ослобођени “вечног ропства” и неумољивог стиска јаке нуклеарне силе. (То се

Слика 9. У LHC експерименту су се 2013. 2016. и 2017. године, изводили судари два снопа јона олова, ком приликом је достигнута је енергијај судара од 14 TeV, а такво стање је трајало око 10 -¯²² s. То је завршна фаза таквог стања, које је трајало много дуже, пре тога. На слици је анимирани приказ кварк-глуонске плазме – стање материје које је настало у тим сударима и детектовано у ALICE детектору, а такво стање је постојало само неколико милионитих делова секунде, после Великог праска.

As the number of particles produced in proton collisions (the blue lines) increase, the more of these so-called strange hadrons are measured (as shown by the orange to red squares in the graph) (Image: ALICE/CERN) Како расте број честица насталих у сударима протона (плаве лин.), појављује се све више тзв. “чудних хадрона” (наранџасти и црвени квадрати) (Сл.

ALICE/CERN, 2017.)

99

Zvezdani Kolodvor ТАМНЕ ТАЈНЕ УНИВЕРЗУМА

(Не)изненађује чињница да, после деценија осматрања и изучавања, још увек немамо довољно знања за потпуније разумевање и схватање настанка и еволуције Универзума. Испоставило се да, све то што видимо у Универзуму: планете, звезде, галаксије, међузвездана праина ... – чине само невеликих 4% укупног његовог састава. Да све буде још чудније: од тих 4%, фамилијарне- барионске материје, она која је способна да зрачи ЕМ енергију, на чврста тела (звезде, планете, астероиде ...), отпада само 1%. Осталих 3% чине облаци међузвездане и међугалактичке гаса и прашине. Уствари, нема много тога да се види. Све остало, читавих 96% Универзума, не емитује електомагнетно зрачење и посебно, није видљиво у оптичком смислу. Ове конституенте Универзума називамо тамном материјом (dark Matter) и тамном енергијом (dark energy). Тамна материја

Она чини неких 26% Универзума. Године 1934. Фриц Цвики (Fritz Zwicky), швајцарац, бугарског порекла), претпоставио је постојање „недостајуће масе“, потребне да би се могле обијаснити измерене орбитне брзине галаксија у кластерима галаксија. То је упућивало на закључак да постоји „нешто“ што испољава гравитационо дејство, а што се не може уочити постојећим телескопима. *Ф. Цвики је био плодан научник на многим пољима астрономије, износећи веома смеле, и тада, тешко појмљиве идеје, као што су: постојање космичког зрачења; супернових; патуљастих галаксија; поменуте, тамне материје; ефекта гравитационог сочива; неутронских звезда ..., али је мало ко веровао у тако смеле идеје. Остао је запостављен у науци, јер је јавно нападао своје колеге. То га је коштало заслуженог места у историји науке. Данас га често помињу. Истраживачи сада верују да је гравитациони утицај тамне материје узрок брже ротације галаксија него би требало, у односу на њихову масу. Такође, постојање тамне материје изазива повијање светлосних зрака који долазе са извора иза галаксије – ефекат познат као гравитационо сочиво, предвиђен Ајнштајновом (Albert Einstein) теоријом опште релативности и потврђен експериментално 1919. године, од стране астронома Артура Едингтона (Arthur Eddington). Иако је не можемо видети директно, о постојању тамне материје можемо закључивати посредно, на основу изнетих ефеката. Али, шта је тамна материја? Једна од идеја јесте да је тамна материја изграђена од најлакше суперсиметричне честице. Експерименти у LHC би требало да открију евентуално постојање „суперсиметричних“ честица. *(До сада нису нађени докази о томе). Слика 10. Анимација изгледа тамне материје. Кад светлост пролази поред галаксије, њена путања бива закривљена због гравитационог деловања материје у галаксији. У астрономским осматрањима је уочено да је повијање светлости значајно веће него би требало, као и то, да галаксија ротира брже него би требало у односу на укупну масу галаксије. Стога се закљује, да постоји нека друга „материја“ која није као ова обична, која не емитује ЕМ зрачење, али испољава јако гравитационо дејство. Зато је добила име: непозната тамна материја. Претпоставља се да је сачињена од суперсиметричних честица. Очекује се да неке од тих честица буду откривене у LHC експерименту. (прим. Нису до сада, Март, 2018.)

100

Online Art Magazine Тамна енергија Ова енергија чини приближно 70% Универзума и понаша се као сила која убрзава ширење Уни-верзума, супротно гравитационој сили, која делујује привлачно и сажима материју настојећи да заустави ширење. Њена физичка природа није позната. Два најчешћа сценарија су: тамна енергија равномерно испуњава Универзум и описана је космолошком константом у модификованој теорији опште релативности, (негативна гравитација) или: тамна енергија је асоцирана са хипотетичним скаларним пољем (квинтисенција). На основу експеримената попут WMAP – Вилкинсонова сонда за мерење одступања у изотропији позадинског микроталасног зрачења. (Wilkinson microvawe anisotropy probe) (http://map.gsfc.nasa.gov/), закључујемо о укупној густини Универзума, укључујући још увек непознате састојке, попут тамне материје и тамне енергије. *** Тамна енергија „ухваћена на делу!“ 20.08.2010. године, амерички часопис за науку Сајенс (Science), објавио је налазе мерења групе астронома NASE из Пасадене, предвођене Ериком Хулиом (Eric Julio), која је по први пут, помо-ћу посебног модела осматрања Хабловим (Hubble) телескопом, користећи гравитационо поље ве-ликог галактичког јата (кластера) као гравитационо сочиво, снимила изобличење слике (дисторзију простора) у позадини галактичког јата, које је последица „сукоба“ гравитационе силе галактичког јата, које настоји да скупиуврне простор и силе тамне енергије, која настоји да га рашири-развуче. „Буквално видите како гравитација и тамна енергија слику у позадини галаксија савијају у луку!“ – каже Ерик Хулио. Ово мерење ће помоћи даљем расветљавању мистериозног порекла и суштине тамне енергије. http:// hubblesite.org . НЕПОВЕЗАНИ КРАЈЕВИ

Радећи на проблему конфликта квантне механике и теорије опште релативности, физичари су развили идеју теорије струна (String Theory). Они покушавају, у опису природе на скали врло великог и врло малог, да крајеве повежу у једно лепо и складно паковање, којим се објашњава природа фундаменталних честица и сила, укључујући и гравитациону силу. Теорија струна је теоријски модел, по коме се фундаменталне честице не схватају као тачкасти објекти, већ као вибрације веома стиних петљица, названих струнама. Манифестације различитих честица и сила су, ништа друго до, вибрације струна на различитим фреквенцијама. Што је фреквенција виша, то честица има већу масу и већу енергију. Ова теорија претпоставља постојање суперсиметрије као и највише седам додатних закривњених просторних димензија, поред нама познатих три, плус време. О каквим струнама је реч?

Концепт теорије струна је природан, јер, у духу Ајнштајнове чувене једначине о еквиваленцији масе и енергије, честице интерпретира као стања у енергетском спектру струна. Теорија струна је једини теоретски оквир који су физичари успели да формулишу за такозвану „коначну теорију“, односно, математички затворену теорију фундаменталних објеката и интеракција. Из теорије струна нпр. произилази постојање кванта гравитације као тензорске честице (честице спина 2). Ово је једна од ретких предикција теорије струна. Услед комплексности прорачуна, њене предиктивне моћи су веома ограничене што је чини експериментално непроверљивом. Ипак, њени основни састојци – суперсиметрија и додатне просторне димензије, експериментално су проверељиви у садашњим (LHC) и будућим експериментима (ILC). (прим. Још нису, Март, 2018.)

101

Zvezdani Kolodvor

Слика 11. Замишљени изглед разних врста и облика струна, чија величина би, по теорији, требало да буде Планкових (Max Planck) димензија: дужине 1.616е-35 m;у времену 5.39e-44 s; и масе 2.176е-8 kg . Ове три величине чине тзв: “Планков зид” - крајњу границу теоријског израчунавањ у физици, а на основу три природне константе: редуков. Планкове константе: h= 6.626e -34Js/2p =ћ = 1.0545e -34Js (Диракове кон.); гравитационе. Кон G=6.6739е-11 Nm2/kg2 , и брзине светлости у вакуuму C= 2.99792458e8 m/s

ТАЈНЕ ДИМЕНЗИЈЕ У свакодневном животу стално смо у сусрету са три просторне димензије: дужина, ширина и висина – свима добро знане већ вековима. Након Ајнштајнове теорије опште релативности поче-ли смо и време схватати као четврту димензију, мада је то мање очигледно у нашем искуству. Таман смо се некако привикли на ту нову димензију, кад теоретичари измислише још седам додатних. Иако сама идеја о постојању додатних димензија није нова, потиче од покушаја Калуце и Клајна (Kaluza – Klein) из 1921. године да формулишу теорију која ће обједињено описивати електромагнетизам и гравитацију. По теорији, те додатне димензије су свуда око нас, у свакој тачки овог нашег 3-Д простора, али су толико ситне (10-35 m), закривљене у себе и скривене, не само од наших чула, већ и од најостљивијих инструмената. Изван треће димензије Теоретичари струна су конципирали теорију вишедимензионог простор-времена у покушју да разреше конфликт опште релативности и квантне механике, као и мистерију гравитационе силе, која већ дуго збуњује физичаре.Зашто је толико слабија од остале три? Постулирана је идеја, да се гравитациона сила „одлива“ у те, додатне просторне димензије, тако, што само гравитони – преносиоци гравитације, пропагирају у додатне димензије. Да ли је ова идеја само плод бујне маште, или она представља квалитативни скок у дубљем разумевању просторвремена, тек треба да откријемо. Али, како? Експерименти на довољно високим енергијама би могли отворити скирвени пролаз између овог нашег 3-Д простора и тих екстра димензија. Модели са додатним просторним димензијама имају „експериментални потпис“ који ће можда оставити на Великом хадронском сударачу LHC, или будућем интернационалном линеарном колајдеру ILC - ( Internationale Linear Collideer). ЦЕРН – ЦЕНТАР НАЈДУБЉИХ НАУЧНИХ ИСТРАЖИВАЊА ЦЕРН је Европска организација за нуклеарна истраживања, (eng. European Council for Nuclear Research), основана 1954. године, под француским називом Conseil Europeen pour la Recherche Nucleaire, одакле потиче и скраћеница CERN. Смештена је на Швајцарско-Француској граници, десетак километара од Женеве. Организацију чини 20 европских земаља чланица, са 2500 стално запослених. Чланице посматрачи су: Европска комисија (Влада ЕU), UNESCO, САД, Руска федерација, Индија, Јапан, Израел и Турска. Још 36 земаља, сарађује и учествује на различите начине у пројектима у CERN-u. Осим стално запослених, још 8000 гостојућих научника, (пола света физичара честица), који представљају 580 научних институција, из 85 нација, сарађује у разним пројектима. Из Србије активно учествују три тима истраживача: два у експерименту ATLAS и један у експерименту CMS. На ATLAS-u учествују: тим од 8 истраживача из Института за физику Земун, кога предводи проф. др Драган Поповић и тим од 4 истраживача из Института „Винча“, кога предводи др Иванка Божовић-Јелисавчић. У експерименту CMS учествује још један тим из „Винче“од 8 истраживача, а предводи га проф. др Петар Аџић. (Прим. Србија је у међувремену примљена у пуноправно чланство ЦЕРН-а, дошли су и неки нови људи).

102

Online Art Magazine

Слика 12. CERN-u – Европски центар за нуклеарна истраживања у непосредној близини Женеве

Слика 13. Пројекција акцелератора LHC у CERN-u, на Швајцарско-Француској граници

103

Zvezdani Kolodvor

Слика 14. Глобус у CERN-u: широк 40 m i visok 27m, изграђен за Швајцарску националну изложбу „EXPO’02“

У ЦЕРН-у се користе две основне врсте инструмената: акцелератори и детектори. Акцелератори убрзавају снопове честица до високих енергија, пре него их сударе међусобно или са неком фиксном метом. Детектори снимају и бележе резултате тих судара. Подаци се складиште у огромну базу података, коју чини специјално дизајнирана мрежа рачунарских центара широм света, названа GRID, да би касније били анализирани и изучавани. Акцелераторски ситем у ЦЕРН-у је комплекс више узастопних акцелератора. Достизање високих енергија честица се постиже постепеним повећавањем брзине, сукцесивним убрзавањем у сваком од њих. Последњи у том низу је Велики хадронски судасрач (LHC). ВЕЛИКИ ХАДРОНСКИ СУДАРАЧ (LARGE HADRON COLLIDER – LHC). Већ неколико деценија, у више држава света, у акцелераторима честица се успешно изведени слични експерименти, у којима су прибављени веома значајни експериментални докази о организацији материје на фундаменталном нивоу, почевши од открића кваркова и глуона седамдесетих година у DESY (Deutsches electronen synchrotron) – Немачка, до историјских резултата Теватрона у Фермилабу, САД (откриће топ кварка). Међутим, да би се могли експериментално тестирати модели изван Стандардног модела, потребан је акцелератор енергије реда TeV. (тера-електрон-волти 10е12eV) Један такав је изграђен и пуштен у рад, марта 2010. године у ЦЕРН-у под називом: Велики хадронски сударач, (Large Hadron Collider -LHC). Велики хадронски сударач је најкомплекснија и најскупља машина коју је икад направио човек. Већина технологије и склопова су развијени и произведени специјално за потребе LHC. Коштао је 6 милијарди еура.[наспрам: 1,3 милијарде за спејс шатл Ендевор; 1,1 - Хабл телескоп; 2 милијарде носач авиона; 4 - мост Оресунд (8км између Данске и Шведске), 1,1 – облакодер Бурж Дубаи; 1,6 – формула-1, по сезони]* касније су се појавиле вести да је кошта више од 20 милијарди еура! Да би се избегли штетни утицаји околине и посебно утицај космичког зрачења, LHC је смештен 100 m под земљом, у прстенастом бетонском тунелу, обима 27 km.

104

Online Art Magazine У тунел су смештене две одвојене металне цеви, (beam pipe), у којима је влада ултра-вакуум, попут оног у међупланетарном простору. Унутар цеви је притисак од 10-13 atm, (што је само десетина притиска на површини Месеца). Кроз вакуум цеви путују снопови честица у супротним правцима и убрзавају скоро до брзине светлости, да би се сударили међусобно на местима где су постављени детектори. На четири места у прстену смештено је шест детектора; два опште намене:

ATLAS и CMS; два средња: ALICE и LHC-beauty и два мала: ТОТЕМ и LHC-forward. Слика 15. Спољни изглед затвореног система акцелераторских цеви LHC Дуж цеви је постављен велики број суперпроводљивих електромагнета, у којима струја тече без отпора и без губитака. Постављено је 1232 магнетна дипола, дужине 15м, који служе да савију сноп честица и обезбеде њихову кружну путању дуж акцелераторске цеви. Затим, 392 квадру-полна магнета, дужине 5-7 m, који служе да фокусирају снопове честица. Посебна врста магнета служи да, непосредно пред судар, што више смањи попречни пресек снопа и тако повећа шансе за чеони судар снопова. Поред ових, користе се и магнети са 6, 8 и 10 полова. Све заједно је затворено у спољну цев и држи се непрекидно охлађено на температури од -271,3 ºC (1,9 K), шtо је хладније него у космосу за један степен. Овако ниска температура је неопходна за хлађење суперпроводних магнета и каблова. У ту сврху се користи око 10 080 тона течног азота и 60 тона течног хелијума, који се убризгавају путем 40 000 вентила. Запремина простора који се хлади износи 9 000 m3. Укупна потрошња енергије се креће око 120 МW , што је еквивалент двострукој потрошњи 900 ролс-ројс мотора авиона А-380, при крстарећој брзини.

Сл. 16 Генерална директорка ЦЕРН-а Фабиола Ђаноти 105

Zvezdani Kolodvor

Слика 17. Систем евакуисаних цеви у тунелу LHC експеримента

Слика 18. Пресек евакуисаних цеви кроз које теку снопови честица протона или јона, у супротним правцима, убрзаних до 99,99% брзине светлости

106

Online Art Magazine Зашто Велики хадронски сударач? После судара два аутомобила остане гомила крхотина – настане много мањих делова. У судару субатомских честица се догађа нешто сасвим супротно – могу настати много веће и теже честице од оних које су се судариле. Када би се у макро-свету судариле две зреле јагоде довољном брзином, распале би се и настало би нешто сока. Ако би се такве две јагоде судариле у „воћном акцелератору“, настале би две-три банане, нека крушка, нешто шљива и чак један ананас. За тако нешто, потребно је огромну количину енергије претворити у масу. То се управо догаћа у акцелераторима. При врло високим енергијама судара, велика количина енергије се претвори у масу новонасталих честица. Што је енергија судара виша, то је већа и маса тих честица. Ово се догађа због тога што су, у физици, маса и енергија еквивалентне величине – две стране истог новчића, математичким језиком изражене кроз славну Ајнштајнову једначину: Е=mc². Честице настале у судару се не могу директно посматрати. Оне међутим, остављају трагове који се могу пратити попут трагова у снегу, који много говоре о њиховом власнику. Трагови честица насталих у судару говоре много о самим честицама: о њиховој врсти, маси, величини, наелектрисању и др. Трагови се снимају и бележе у детекторима и меморишу у рачунаре. Путем интернет мреже су доступни научним и образовним установама широм света, скоро у реалном времену. Још су 1931/32. године нуклеарни физичари Џон Д. Кокрофт (John D. Cocroft) и Ернест Т.С. Волтон, (Ernest T.S. Walton), (добили Нобелову награду 1951. године), успели да разбију атом, користећи вештачки убрзану честицу. У судару су краткотрајно настале честице веће масе. Била је то прва научна потврда валидности чувене Ајнштајнове једначине E=mc2, која говори о еквиваленцији енергије и материје. То значи, да је извесна количина енергије претворена у масу. Ако се у LHC експерименту појави „ананас“, научници ће отворити шампањац – знаће да су, на при-мер, открили Хигсов бозон. При енергији судара од 14 TeV, LHC треба вештачки да створи усло-ве који су владали само милијардити део секунде после Великог праска. У таквим условима, ка-ко су изјавили званичници LHC: „Треба очекивати и неочекивано!“ Како ради Велики хадронски сударач? Познато је да разлика у потенцијалу између две тачке електричног поља убрзава наелектрисану честицу између те две тачке. Узастопна разлика – узастопно убрзава. У електричном пољу честица се креће праволинијски све док на њу не делује магнетно поље. Лоренцовом силом магнетно поље скреће честицу и настоји да јој дa кружну путању. Исти феномен се користи за убрзавање честица у акцелераторима. (Кућни телевизор, базиран на катодној цеви, је врста акцелератора у коме убрзани електрони, усмеравани магнетима, исписују слику на TV екрану – тачку по тачку). Бројни и моћни магнети LHC, (и до 8 Тесла), стварају веома снажно и контролисано магнетно поље, које веома прецизно води и усмерава два снопа честица ка тачкама судара у детекторима. Прецизност судара се може упоредити са сударом две игле испаљених са две стране Атлантика, које се сударају врхом у врх – тачно на средини океана! У LHC се користе две врсте честица: протони – језгра водоника (Н) и јони олова (Pb). Протони се производе тако што се гас водоник загреје до температуре на којој настаје јонизација гаса. Електрони се одводе путем аноде и користе као струја, а протони се припремају за формирање снопа и убацивање у акцелератор. Убрзавање снопа протона почиње у линеарном акцелератору (LINAC2), па затим у Proton Synchrotron (PS) и у Супер-протон-синхротрону (SPS) и на крају у LHC. У LHC је електромагнетно поље тако дизајнирано, да се сваким проласком снопа повећава брзина честица и самим тим њихова енергија. Слично се дешава и са јонима олова. Загревањем се одстране сви електрони и одводе од језгра атома. Од јона олова, које чини 208 огољених нуклеона, формира се сноп јона и убацује у линеарни акцелератор LINAC3 (Liniar accelerator), а затим у LEIR (Low Energetic Ion Ring) нискоенергетски јонски прстен, где се формирају снопови јона. После LEIR-a, сноп јона следи исту путању као и сноп протона. У почетном периоду LHC ће се радити само са сноповима протона, а кад се достигне пуна стабилност и сигурност система, уместо протона користиће се снопови јона, без потребе да се систем ресетује – аутоматски ће наставити да ради.

107

Zvezdani Kolodvor

Слика 19. Шематски приказ убризгавања снопова честица у акцелераторски систему LHC: црвено означава путању протона, а зелено путању јона олова

Да би се судари могли контролисано изводити и бележити резултати сваког појединачног судара, сноп је подељен у мале пакетиће честица, дужине 25 cm и ширине неколико микрона. Растојање између пакетића износи 7,5 метара или 25 наносекунди. Укупно се догоди око 800 милиона протон-протон судара у секунди, зависно од енергије судара. Улазна брзина снопа у LHC износи 2,9973250x108 m/s, што 99,98% брзине светлости. При тој брзини, сноп протона направи сваке секунде 11245 кругова. Тачност мерења пролазног времена честица насталих сударом, је реда нано-секунде, а тачност мерења положаја тих честица је реда микро-секунде. Да би потенцијално интересантни судари били добро и благовремено снимљени, надзорни тригер систем користи синхронизовану информацију из комплексног вишеслојног детектора. Чак уз огромну редукцију, енормно великог броја података, биће складиштено 15 пета-бајта података – милион милијарди (1015 ), по години рада, што је капацитет 100 000 DVD. Ниједан појединачни рачунар не би могао да обради толику количину података, па је за њихово складиштење и изучавање организована читава структура компјутерских центара и рачунара, названа GRID, са 100 000 процесора, у 170 градова у 34 земље, која је, путем интернет мреже доступна хиљадама научника широм света, у скоро реалном времену. До половине 2010. године у LHC је већ изведено више десетина хиљада судара, на енергији од 7 TeV. Наставиће да ради на тој енергији и наредних 18-24 месеца. У 2012. години LHC ће бити привремено заустављен, ради темељне припреме за сударе на пројектованих 14 TeV, који ће се догодити у 2013. години. LHC је наставио да ради свих наредних година, изводећи нове експерименте, да би половином Новембра 2017. извео последње сударе, на енергијама које превазилазе пројектоване и очекиване вредности, након чега је плански угашен ради техничких радова у оквиру ремонта и припреме акцелератора за рад у наредној години.

108

Online Art Magazine

Слика 20. Анимација судара два снопа протона у детектору ATLAS, при енергији од 7 TeV

14 тераелектрон-волти – највише што можемо тренутно! Енергије од 14 TeV у систему центра масе, су релативно високе, по стандардима физике честица, и могуће су само у веома кратком времену. Један електронволт је милијарду пута мања енергија. То је мера кинетичке енергије коју електрон стекне кад пређе пут у електричном пољу, при разлици потенцијала од једног волта између две тачке поља. Због тога се у практичним експериментима користе много веће јединице као што су: MeV GeV и TeV. Упроређена са поимањем енергије у свакодневном искуству, енергија од 1 TeV приближно одговара кинетичкој енергији комарца у лету! (око 1 m/s). Значи, да масу протона од 10-27 kg треба повећати до масе од10-23 kg, тј. око 15 000 пута. ЕКСПЕРИМЕНТИ СА ВЕЛИКИМ ХАДРОНСКИМ СУДАРАЧЕМ Акцелератор LHC користи 4 експеримента, који су на заједничком послу окупили велике међународне тимове научника и стручњака различитих профила из читавог света. За сваки од експеримената је направљен јединствен детектор честица. Два велика експеримента: ATLAS – А Toroidal LHC AparatuS и CMS – Compact Muon Solenoid, су детектори опште намене, чији је задатак анализа честица које настају после судара снопова у акцелератору. Дизајнирани су тако да могу истраживати читав низ питања изван Стандардног модела у физици елементарних честица. Циљано су постављена два детектора исте намене, али са различитим техничким решењима, да би се резултати могли унакрсно упоређивати и проверавати. Експерименти ALICE – А Large Ion Collider Eksperiment и LHC-beauty имају специјализоване детекторе за анализирање посебних феномена који настају приликом судара снопова: стања материје названог кварк-глуонска плазма и феномене у системима са бјути (bеauty) кварком. Два мала експеримента: ТОТЕМ – Тotal Elastic and diffractive cross section Measurement и LHC-forward, су дизајнирани да анализирају честице које су на челу снопова (forward), а нису се судариле, тј. мимоишле су се, јер почечтни снопови нису фокусирани потпуно – челом у чело. Детектори у експериментима Великог хадронског сударача Као у досадашњим експериментима са колајдерима високих енергија, детектори у LHC експериментима су вишеслојни хибридни детектори. То значи да су слојеви различитих детектора слагани као “огроман ролат“, линеарних димензија неколико десетина метара и нешто мањих радијалних димензија. Слојеви су по правилу поставњљени од силиконских детектора за мерења параметара интеракционог места (као и судара) у непосредној близини осе снопа, преко централних детектора трагова и електромагнетних и хадронских калориметара, до мионских комора на површини детектора. Да би се обезбедило мерење импулса наелектрисаних честица, у детекторима су интегрисани магнети који генеришу јака магнетна поља. (индукције реда Тесла).

109

Zvezdani Kolodvor ATLAS је детектор у коме треба да буде истражено одакле потиче маса, затим, евентуално постојање екстра димензија и тип честица од којих је сачињена тамна материја. У њему ће се детектовати и записивати мерења која се односе на пут, енергије и идентитет честица насталих у судару. У ту сврху се користи 6 мањих, различитих поддетектора, који идентификују честице и мере њихов импулс и енергију. Други витално важан елемент ATLAS-a је његов огромни магнет, који савија путеве честица да би им се измерио импулс. Да би сви подаци били обрађени, ATLAS има инсталиран огроман компјутерски систем. На експерименту учествује више од 2 900 научника из 172 института, из 37 земаља. Највећи је до сада направљен детектор честица. Димензије су му: дужина 46 m; висина 25 m и ширина 25 m. Тежак је 7000 тона.

Слика 21. Магнети детектора ATLAS

Слика 22. Илуструје распад Z бозона на два електрона, у протон-протон судару на 7 TeV, у детектору ATLAS, 05. септембра 2010.године

Слика 23. Илуструје распад W бозона на мион (μ) и неутрино (v), у протон-протон судару на 7 TeV, у детектору ATLAS, 1. априла 2010.године

110

Online Art Magazine CMS детектор има магнетни систем направљен као цилиндрични калем од суперпроводних каблова, индукције 4 Тесла, (око 100 000 пута јаче од магнетног поља земље, чије поље има снагу око10μТ). Има исти задатак као и ATLAS, да би могли унакрсно упоређивати и проверавати податке. Његових 15 сегмената магнета је спуштено кроз уско окно у експерименталну халу, на дубину од 100 метара, што је подухват за себе. CMS детектор је дугачак 21 m, висок 15 m и широк 15 m. Тежак је 12 500 тона. На овом експерименту ради више од 2 000 научника из 155 института, из 37 земаља.

Слика 24. Магнети детектора CMS у току монтаже

Слика 25. Анимирани приказ слојева детектора CMS

111

Zvezdani Kolodvor ALICE je детектор у коме ће се сударом јона олова створити услови који су владали непосредно после Великог праска, односно у детектору ће настати тзв. „кварк-глуон плазма“ стање материје. Судари ће произвести температуру и до милион пута вишу од оне у језгру сунца, која би требало да „растопи“ протоне и неутроне, при чему би појединачни кваркови и глуони коначно били слободни, први пут у свом „животу“ после Великог праска. Изучавајући шта се догађа када се такво стање почне хладитити, научници ће схватити, поред осталог, како су се формирале остале честице које познајемо већ увелико. На овом експерименту сарађује 1 000 научника из 94 института, из 28 земаља. Дугачак је 26 m, висок 16 m, широк 16 m и тежак 10 000 тона.

Слика 26. Магнети ALICE детектора који треба да открије кварк-глуон плазма стање материје

LHC-beauty детектор треба да објасни зашто живимо у Универзуму у коме постоји само материја. Експеримент ће изучавањем честица названих „бјути кварк“ (леп, красан), трагати за одговором, шта се десило са антиматеријом? (прим. bottom кварк се некад звао beauty). Састоји се од серије поддетектора. Први је фиксиран непосредно изнад тачке судара, а остали иза њега, у серији, дужине 20 m. Да би, међу многима који настану, ухватио бјути кварк, развијен је покретни специјални детектор, који „трчи“ дуж вакуум-цеви и детектује их. На експерименту сарађује 650 научника из 48 института, из 13 земаља. Дугачак је 21 m, висок 10 m и широк 13 m. Тежак је 5600 тона. Поред овог, у ЦЕРН-у су развили неколико нових експеримената, намењених производњи и истраживању особина честица антиматерије, пре свих честица позитрона која је античестица електрону, али има позитивно наелектрисање и антипротона, који је античестица протону, али има, наравно, супротно негативно наелектрисање.

Слика 27. Детектор LHC бјути треба да открије нарушење симетрије, одговорне за превласт материје над антиматеријом у Универзуму.

112

Online Art Magazine ТОТЕМ детектор изучава чеоне (forward) честице које се мимоилазе у почетним сударима, док још није постигнуто максимално сужење и фокусирање снопова. Те честице нису регистроване у главном детектору, па се може рећи да су „одбегле“ из њега, у овом случају из CMS детектора. Поред осталог, обављаће мерења димензија протона и надзирати тачност мерења јачине осветљености (луминозности) судара. На 4 локације, непосредно уз CMS, смештено је 8 вакуум комора, тзв. „Римских лонаца“ (Roman pots), који су повезани са вакуум-цевима. Иако је независан експеримент, резултати ТОТЕМ-а ће служити као допуна резултатима CMS и осталих експеримената. Дугачак је 420 m, висок 5m, широк 5 m и тежак 20 тона.

LHC-forward детектор, такође користи предње-чеоне честице, које се нису судариле, па су „одбегле“ из ATLAS-a, као извор који симулира космичко зрачење у лабораторијским условима. Природно космичко зрачење, кога чине углавном протони, стиже из дубина свемира и непрекидно бомбардује горње слојеве атмосфере, услед чега настаје узастопно, секундарно космичко зрачење, све док честица не достигне стабилно енергетско стање. Изучавајући тај феномен у лабораторијским условима, LHC ће помоћи научницима да калибришу велики систем, километарске дужине, намењен изучавању стварног космичког зрачења у природи. На експерименту сарађује 22 научника са 10 института из 4 земље. Постоје два детектора дужине 30 cm, висине 80 cm и ширине 10 cm, тежине по 40 kg. Прети ли опасност од LHC пројекта – има ли места за страх? Поводом експеримента у LHC, у јавности су се појавиле шпекулације, чак и тврдње неких физичара, да током експеримента могу настати неке опасне појаве и феномени, као што су мини црне рупе, које би почеле да гутају земљу; затим, да ће настати огромна експлозија вештачког космичког зрачења које ће нас све уништити; да се материја од које смо сачињени може претворити у неку другу врсту материје; те, да ће нека непозната сила „превести“ овај Универзум у неки други у коме ми не постојимо, и томе слично. Због тога су у LHC ангажовали посебну групу независних научника (Safety Assessment Group – LSAG), која се бави свим аспектима безбедности пројекта и подноси званичне извештаје ЦЕРН-овом Комитету за науку, који је саветодавно тело ЦЕРН-а. Општи закључак тог саветодавног тима јесте, да ниједна од изнетих опасности нема научно утемељење, јер се у ЦЕРН-у неће догодити ништа што се у природи већ не догађа на нашој планети, као и на осталим небеским телима, од њиховог постанка па до данас, на много већим енергијама од оних у LHC. Добар пример за то је природно космичко зрачење, које непрекидно бомбардује атмосферу земље, без неких штетних последица. Колико се зна, ништа опасно се неје догодило. Пре научне ере, природни феномени као што су: вулканске ерупције, земљотреси, помрачење сунца и месеца, пролазак комета и сл., оправдано су изазивали, не само страх и чуђење тадашњих људи, него су их, у разним цивилизацијама и културама, славили као моћна и тајанствена божанства. Савремена наука је веома добро објаснила порекло и описала физичку природу наведених и сличних појава, тако да нема места мистификацији. Наравно, и даље у природи постоје појаве и феномени које наука још увек не може да разјасни. Међутим, како је наука напредовала, појава које се нису могле научно објаснити бивало је све мање. Посебне користи за цивилно друштво од LHC пројекта Већина техничких решења и технологије, за које је већ речено да су потпуно нови и први пут премењени У LHC експерименту су лиценцирани и већ доступни у цивилне примене. Наводимо само неке од многобројних користи које ће имати цивилни сектор. У индустрији и свемирским истраживањима ће имати велике користи од технологије супер-проводљивости и од нових магнета разних врста; затим од технологије ултрахлађења; у изради микроелектронских кола новом хемијском методом, и још неке друге. Користи у медицини ће такође бити вишеструке, употребом камера супер-високе резолуције и прецизности, нарочито у имиџинг процедурама и код разних скенер апарата. Магнетна резонанца NMR (IMR); мултислајсни скенер са компјутеризованом томографијом, MSCT; моћни електронски-тунелирајући микроскоп СТМ; zатим, користи од квантног дозиметра, који очитава врсту, дозу и биоефекте свих врста радио-активног зрачења, чак до нивоа појединачног кванта, и много тога још. Популација жена ће имати користи од јединствене европске базе подадака, МАМО-grid, која ће бити похрањена у постојећу мрежу Европске уније, тзв. GRID систем. Циљ је да се изврши мамографско скенирање свих жена Европе, како би се објединиле снаге у борби против рака дојке.

113

Zvezdani Kolodvor У домену информационих технологија и процедура, развијени су нови програми и нова софтверска решења за побољшање менаџмента и бољи надзор у производним процесима. Развијен је посебан софтвер за побољшану употребу Windowsa XP. Сада је све то далеко превазиђено. Развијени су нови софтвери за најновије генерације професионалних компјутерских и комуникационих система, о којима се и не зна у јавности. Не треба сметнути са ума да је Интернет измишљен у ЦЕРН-у.

Контроверзе око користи и штете од научних истраживања

Током историје, радознали, умни и вешти људи су долазили до различитих корисних открића и изума, који су олакшавали и побољшавали свакодневни живот. Међутим, кад су долазили у међусобне сукобе, људи су та иста достигнућа користили у ратне сврхе. На жалост, тако је и данас. Нека најважнија открића и најновије технологије се користе, пре свега, у војне сврхе. Неки аналитичари сумњају да ће тако бити и са резултатима LHC експеримента и оптужују науку и научнике, да су својим изумима и новим технологијама допринели суморном стању планете и неизвесној будућности живота на њој. Да ли ће научна достигнућа бити коришћена превасходно на добробит, или на штету човечанства, зависи углавном од оних који доносе одлуке. Од образованости и свести најшире популације, зависи да ли ће изабрани лидери бити приморани да зауставе негативне трендове и почну да мењају ствари на боље. Због тога су образовање и наука пресудни за будућност свих људи и планете у целини. Иако је изгубио нешто на актуелности, овај чланак обилује најважнијим научним чињеницама и занимљивостима, које имају за циљ да привуку пажњу, пре свих, оних млађих читалаца, који имају пред собом довољно времена да активно утичу на промену свести најширих маса, пре свега, бирача, који могу да мењају лидере, а тиме да мењају и свет набоље. Барем се надамо.

Слика 28. Галаксија NGC 520 – један од најсветлијих галактичких парова на небу

Слика 29. Црна рупа (Black Hole)

Извори: http://hyperphysics.phyastr.gsu.edu http://cern.ch http://www.desy.de http://espg.sr.unh.edu http://nasa.gov http://hubblsite.org http://worldscibooks.com

114

Online Art Magazine

НОВИ И НАЈВЕЋИ АКЦЕЛЕРАТОР У ЦЕРН-у, “ЛИНАК4”

СЦИ-ТЕЦХ |09.05.2017. |20:13 >20:15 Аутор текста: Бета/АП

Научници Европске организације за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) представили су нови акцелератор честица што је кључни корак у прибављању веће количине података који треба да објасне многе мистерије универзума. Научници су објавили да је завршен "Линак 4", 90 метара дугачка подземна машина која је била грађена готово 10 година и која ће испаљивати протонске зраке за многе експерименте. "Линак 4" је највећи акцелератор који је ЦЕРН развио од покретања Великог хадронског сударача 2008. Велики хадронски сударач је пре пет година помогао у потврђивању постојања Хигсовог бозона. Генерална директорка ЦЕРН-а Фабиола Ђаноти рекла је да је нови акцелератор први од кључних елемената у вишегодишњем програму да се "повећа потенцијал експеримената у сударачу за откривање нових ствари у физици и детаљније мерење особина Хигсових честица". ТАГОВИ: ЦЕРН

115

Sadrzaj 1.

Zorica Tijanic - Hronike sa putovanja ........................................................................................................ 4

2.

Boris Mandic - Pozdrav Suncu ...................................................................................................................... 5

3.

Boris Mandic - Dunav ........................................................................................................................................ 6

4.

Mario Lovrekovic - Zavoljeti smrt ............................................................................................................... 7

5.

Miroslav Vasic - Znacaj znanja kao resursa u 21. veku ...................................................................... 10

6.

Ivana Minic - Planeta Venera u civilizaciji Maja .................................................................................... 13

7.

Boris Maksimovic - Putopis ............................................................................................................................ 14

8.

Bojana Durman - Portret umetnika fotografa ........................................................................................ 17

9.

Teodora Stojanovic - Portret umetnika slikara ..................................................................................... 22

10. Igor Petric - Oprosti za krila ........................................................................................................................... 24 11. Jana Lalatovic - Đulici i Đulici uveoci ......................................................................................................... 26 12. Vesna Radovic - Poezija ................................................................................................................................... 30 13. Jelena Skrobic - Promocija Branislava Bankovica ................................................................................ 34 14. Ilinka Markovic - Poezija ................................................................................................................................. 37 15. Marko Veckov - Poezija .................................................................................................................................... 38 16. Zivko Teodosic - Poezija .................................................................................................................................. 38 17. Eta Grubesic - Poezija ....................................................................................................................................... 39 18. Sinisa Miljevic - Mala ......................................................................................................................................... 40 19. Sanja Radovanovic - Biografija i poezija ................................................................................................... 43 20. Igor Petric - Crno beli svet .............................................................................................................................. 44 21. Nebojsa Stanojkovic - Devojka ...................................................................................................................... 45 22. Mirjana Stefanicki Antonic - Vez rađen rukom moje majke ............................................................. 49 23. Ivan Gacina - U sobi zrcala (recenzija knjige Vesne Andrejic Miskovic) .................................... 52 24. Ivan Gacina - Poezija ......................................................................................................................................... 57 25. Katarina Saric - Pesme iz ciklusa „Rađanje zene iz kamena“ ........................................................... 58 26. Snezana Solkotovic - Poezija .......................................................................................................................... 62 27. Tomislav Smoljan - O kavani ......................................................................................................................... 63 28. Jadranka Bjedov - Poezija ............................................................................................................................... 64 29. Srecko Aleksic - Voleo je ljubicastu boju neba (recenzija knjige Vesne Andrejic Miskovic ) ............................................................................................................................................................... 65 30. Srecko Aleksic - Slike na mobilnom telefonu ......................................................................................... 68 31. Srecko Aleksic - Poezija ................................................................................................................................... 69 32. Mirjana Magura - Kad se tuga i sreca spoje ............................................................................................. 70 33. Radmila B. Milicevic - Poezija ........................................................................................................................ 72 34. Dragan Maljik - Poezija .................................................................................................................................... 72 35. Snezana Marko Musinov - Oziljci od kojih se glava ne okrece (osvrt na knjigu Milijana Despotovica ........................................................................................................................................................... 73 36. Nebojsa Stankojkovic - Poezija ..................................................................................................................... 76

116

37.

Nebojsa Stanojkovic - Zaborav ................................................................................................................... 77

38.

Radmila Milojevic - Poezija .......................................................................................................................... 79

39.

Sasa Marinkovic - Poezija ............................................................................................................................. 80

40.

Marko Marinkovic - Poezija ......................................................................................................................... 81

41.

Anastasija Vasic - Ilustracije i poezija ..................................................................................................... 82

42.

Dusan Ä?orÄ‘evic Niski - Drugarica Slavka .............................................................................................. 86

43.

Zivko Teodosic - Odakle poticemo i od cega smo sacinjeni - odgovori iz CERN-a clanak) .................................................................................................................................................................. 88

117

118