ПИПИКА И КОКОШКА
– Пи, пи, пи, пи – позивала је девојчица
кокошку са девет малих пилића. Бацала им
је зрневље да их нахрани. Препознавши девојчицин зов, кокошка је потрчала, а за њом су трчкарали мали пилићи.
Кад се уверише да их
девојчица не тера већ се радује
гледајући како и оне слатко једу зрневље, наставиле су да пуне своје стомачиће.
Следећег пута када је
девојчица викнула „Пи, пи, пи“, упоредо са мамом кокошком и
малим пилићима кренуле су и патке.
На крају дворишта у густом жбуњу играли су се врапци. Они се охрабрише да уграбе неко зрно, али ни њих девојчица није терала.
Сутрадан су са оближњих
кровова посматрали и голубови.
Најхрабрији се одважио и слетео
међу кокошке, патке и
врапце.
Када остали видеше да га
девојчица не тера, придружише
се и они.
У предвечерје, девојчица је узела своју торбицу, отишла у амбар и напунила је зрневљем за своје пријатеље. Док је одлазила у кућу, из препуне торбице
испадало је зрневље остављајући траг.
Приметивши то, врапчићи кренуше за девојчицом, а за њима и голубови, патке, кокошке и пилићи.
Пратећи траг разбацаног зрневља, они уђоше у девојчицину собу.
Кокошка се са пилићима намести на ћебенце поред
кревета. Патке се увукоше код девојчице у кревет. Врабац
се сместио на наслон, а голуб је заспао на рукохвату лампе.
Када је ујутру бака ушла у собу да пробуди девојчицу,
није могла да верује својим очима. Сви њени пријатељи били
су поред ње. Помиловала је девојчицу по глави рекавши:
Све је ово захваљујући твоме „Пи, пи, пи“, ПИПИКИЦЕ моја.
