ПАМЕТНИ КОЛАЧИЋ














Ноћу сам спавао у тегли пуној колачића.
Имао сам превише цимера и било нам је стварно тесно. Стално смо се гурали и нисмо
могли да се померимо ни лево ни десно.
„Помери се!”

„Не, ти се помери!”
„Ти се помери!”
„Не, ТИ се помери!”
„Не, ти се помери!”




Гледао сам кроз прозор
кишу како пада и плеше
по реци, по улицама
мога града... Било је
нечег чаробног у призору
то вече. Река је била
немирна, пуна вирова
и вртлога, али ипак је
тачно знала куда треба
да тече…


АХ А!
