2
НАША ШКОЛА
Наша школа Давне 1905. године Чукарица је добила свој нови центар образовања – добила је још једну основну школу, данас познату као „Ђорђе Крстић“. На почетку 20. века, када је велики део становништва Краљевине Србије био неписмен, формирана је нова установа за рад са најмлађима. Првих неколико година било је проблема у организацији наставе, будући да су часови били извођени у приватним кућама. Засебна школска зграда подигнута је већ 1908. године, у Радничкој улици број 49, у којој је, на почетку, наставу похађало једно одељење од 30 ученика. Дуги низ година школа је носила назив „Краљ Дечански“. „То име наша школа је носила све до 1944. године, када је преименована у „Број 26“. Тек 1953. године школа је понела име знаменитог сликара наше реалистичке уметности Ђорђа Крстића, а од средине осме деценије прошлог века настава се изводи у модерном здању у Жаркову, где се и данас налазимо“, каже директорка школе Аленка Пантић. У савремено опремљеној школи данас је готово 1300 ученика и више од сто запослених. Нарочито смо поносни на чињеницу да смо већ неколико година укључени у ПОКО пројекат, кроз који простор школе претварамо у околину подстицајну за учење. Посебна пажња посвећује се и подстицању и развијању креативности ученика. „Циљ нам је да наше ђаке припремимо за свакодневни живот, да схвате какве последице могу да донесу њихове активности. Поред знања које добијају од наставника, свако од нас се труди да им укаже како да постану добри људи и корисни чланови нашег друштва“, истиче директорка. У ишчекивању лепог јубилеја, сто десетог рођендана школе, „Ђорђе Крстић“ може да се похвали да, по материјалним ресурсима, спада у ред највећих и најопремљенијих школа у Београду. Наиме, ова образовна установа располаже са готово седам хиљада квадрата школског простора и исто толиким школским двориштем. „Изузетно смо поносни на велику школску библиотеку са аутоматизованим библиотечким фондом од 15 хиљада јединица, фискултурну салу и велики школски базен, који је направљен по стандардима за обуку непливача. И Град Београд – Управа за енергетику указаo нам је част када је финансираo пилот-пројекат уградивши соларне панеле на крову школе, са циљем да се обезбеди несметано загревање проточне потрошне воде“, рекла је директорка наше школе.
Провокативна учионица Шта је учење, како ученик у школи треба да учи, како треба да организује учење – питања су која се стављају у први план пред наставника у савременој настави. Одговарајући на питања наставник треба да омогући битне претпоставке за успешно учење током наставе, а то су подстицајно окружење за учење и ситуације за учење које ће се продужити и ван часа и ван учионице. Простор за учење није само учионица, већ је то целокупни школски простор. Корелација математике и природних наука омогућава целовит приступ школском знању и охрабрује ученике да повезују и слободно користе знања из различитих предмета. Жеља за успостављањем наведених веза окупила је неколико наставника наше школе око пројекта „Подстицајна околина за учење природних наука“. Реализација пројекта ушла је већ у трећу школску годину, уз успешну сарадњу са Институтом за физику и Центром за промоцију науке. Многе инсталације и илустрације на школским зидовима одавно су постале природни део школског амбијента. Избор и одлуку о томе шта је следеће, шта ће стварно бити у функцији учења, провоцирати питања и радозналост, доносе чланови тима заједно, како наставници тако и учитељи. „Пендијум клатна” својим изгледом привући ће пажњу и четвртака, а осмак ће неком млађем другару, помоћу њих, објаснити настајање таласа, пренос енергије или периодично кретање. То је довољан разлог да им ускоро пожелимо добродошлицу. Како Јогин лежи на ексерима? Исто као и балон који, и поред притиска, не пуца. Једноставна инсталација која ће стићи у нашу школу. Са струјним колима срећу се ученици већ у нижим разредима, праве их учитељице или родитељи. Три комплетна струјна кола са више сијалица биће разлог да ученици, пре доласка у шести разред, посете кабинет физике. Док перу руке, или пију воду, ученицима ће правити друштво водоник, метали и други елементи периодног система. И пењање до другог или трећег спрата биће занимљивије, јер ће ученици, успут, понављати таблицу множења. Сваки степеник биће основа за производ два броја. Кад се то уради, неће више бити оправдања што се не зна 7×8. Љиљана Иванчевић, професор физике
УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ
3
САВИНДАН
Свети Сава у мојим мислима
Школска слава је и овог 27. јануара у нашој школи прослављена свечано, уз приредбу и резање славског колача. У приредби су учествовали ученици млађих разреда и хор и оркестар наше школе. Чланови драмске секције извели су драмски комад „Путеви и странпутице“ којим су послали поруке својим вршњацима да изаберу праве путеве јер ће једино идући њима спознати истинске вредности и постати добри људи. Хор је извео православну композицију „Маријо славна“ и Светосавску химну. Ученике су припремале учитељице Данијела Ковачић и Ивана Ћуковић и наставници музичке културе Јасна Жугић и Филип Рајковић.
Још у најранијем детињству сазнала сам много о Светом Сави јер сам ишла у вртић који носи његово име. Никада нећу заборавити наше прве цртеже и песмице о њему као и приче о његовом животу које нам је васпитачица причала. Док сам упијала сваку реч тих прича, замишљала сам маленог Растка испред манастира. Најлепши дан је била слава Свети Сава. Док смо у свечаној одећи са свештеником окретали колач, осећала сам се срећно и поносно. Моја љубав и поштовање према Светом Сави наставила се када сам кренула у школу и научила још нешто о његовом животу и делу. Вековима је Свети Сава инспирација хиљадама деце у школама. Прича о Светом Сави нема крај. Свети Сава је први међу великанима и ја се трудим да идем стазама које је он зацртао.
Лука Кастратовић, VI 2
СВЕТИ САВА У МОЈИМ МИСЛИМА
Ана Миловановић, IV 3
Волим да идем у цркве и манастире. Када сам последњи пут била у цркви, видела сам разне иконе и почела сам да размишљам... Размишљала сам о свецима који су приказани на иконама. Док сам разгледала цркву, угледала сам икону Светог Саве. Сетила сам се да је Свети Сава био први српски учитељ и просветитељ. Учио је људе да читају и пишу. Пуно је помогао народу Србије и без његове помоћи Србија би можда била другачија. Иако је живео скромно, Свети Сава је, у ствари, био принц. На рођењу је добио име Растко. Његов отац био је Стефан Немања, српски владар у XII веку. Савина мајка била је кнегиња Ана. Осим Растка, Стефан Немања и Ана имали су и два старија сина, Вукана и Стефана, и неколико кћерки. Иако је имао племићку титулу и могао да живи у изобиљу, Растка су занимале друге ствари. Он није желео да постане владар. Зато је свој живот посветио вери и Богу и једног дана отишао је у манастир, без знања његових родитеља. У манастиру се замонашио и добио име Сава. После неког времена, Сава је почео да путује по Србији и да учи људе да читају и пишу. Саветовао је људе да буду поштени и вредни. Свети Сава је отворио прве болнице и школе. Уз њега су људи увидели колико је важно за заједницу да се сви добро слажу како би напредовали. Такође су схватили да без напорног рада нема поштено зарaђеног новца. Најважније што је Свети Сава пренео народу јесте да је знање и образовање услов за бољи и срећнији живот. Када је Свети Сава умро, сви су били тужни, али су га и даље поштовали. Његово име и данас се слави као школска слава. Црквена звона тргла су ме из размишљања и сетила сам се да морам да пожурим у школу да прославимо школску славу – Светог Саву. Јана Частван, IV 4
ШКОЛА Шта је школа, питају предшколци. Шта је школа – то знају основци. Школа јесте књига знања, мајка друга, чувар успомена, игра симпатија и још нешто врло вешто – пријатељ за сва времена. Анђела Малобабић, IV 4
У СЛИЦИ И РЕЧИ
4 Велики талас Мухамеда Кафеџића Мухе
У сарадњи са Домом културе Студентски град, академски сликар из Сарајева, Мухамед Кафеџић, осликао је мурал „Велики талас Канагаве“ на спољном зиду наше школе. Реч је о монументалној реплици дрвореза јапанског уметника Хокусаија која се налази на зиду код улаза у школски базен. „Велики талас“ је настајао од 16. до 20. септембра 2013, а сликару су помагали ученици осмог разреда Ана Попара, Коста Филиповић и Ана Ристовски.
Пријем првака 2.9.2013. Ове школске године наша школа је постала богатија за 156 ђака. Надамо се да ће са нама провести осам лепих година и да ће нас учинити поносним својим будућим успесима. Са посебном радошћу бринућемо о њима и помоћи им да стекну знања и вештине уз помоћ којих ће постати успешни и добри људи.
Green fest 2013. Овогодишњи еко-фест отворен је соло наступима наших ученица Марије Здравковић, VII 4 и Јане Максимовић, I 1. Ученици седмог разреда водили су радионице „Мајка Земља“ и „Екомелодија“ које су припремиле наставнице Илинка Милетић, Татјана Илић Марковић и Јасна Жугић, у сарадњи са Центром за дневни боравак деце и омладине ометене у развоју.
Радост Европе Наша школа се, после дуже паузе, укључила у међународну манифестацију „Радост Европе“ и угостила седам девојчица које чине ансамбл из Белорусије. Ученице шестог разреда Јована Цветић, Софија Ћурчић, Ивана Кемперле, Ана Марија Стевановић, Милица Лазаревић, Ања Васиљевић и Мина Шћекић биле су домаћини гошћама, а читаву организацију пратиле су наставнице руског језика Александра Ђурђевић, Слобода Цуровић и Милица Чомић.
У СЛИЦИ И РЕЧИ
5
Новогодишњи концерт 2014. Новогодишњи концерт је већ постао традиција у нашој школи. Одржава се већ пет година у последњој недељи децембра. Наставници музичке културе Јасна Жугић и Филип Рајковић, са ученицима који похађају Хор и оркестар, имали су тежак задатак да међу многим надареним ученицима одаберу солисте који ће наступати на концерту. Препознали смо таленте који ће наредних година наступати на школским приредбама и концертима, а ученици и родитељи су пружали подршку да гласови на сцени не би задрхтали.
„За сунчану јесен живота“ Црвени крст Чукарица Награде победницима ликовно-литерарног конкурса „За сунчану јесен живота”, који је организовао Црвени крст Чукарице, уручене су у свечаној сали Градске општине Чукарица 12. децембра 2013. године. Пријему су присуствовали награђени ученици, наставници и професори, као и активисти и волонтери Црвеног крста Чукарица. За литерарне радове награђени су наши ученици Стефан Рукавина, III 5 - 1. место, и Жељко Ђорђевић, III 5 - 3. место. Андреј Грубић, III 3, освојио је 2. место за ликовни рад, а школа „Ђорђе Крстић“ је похваљена за изузетну сарадњу са Црвеним крстом Чукарице.
Још један дан заљубљених у нашој школи И ове године су се, у организацији Ђачког парламента, поводом Дана заљубљених могле послати пригодне поруке драгим особама у школи. За ту прилику ученици су припремили честитке које су се куповале по симболичној цени и сав приход је намењен за хуманитарне сврхе. Ђачки парламент свесрдно подржава све акције чији је циљ помоћ другарима из школе, а своју хуманост и одговорност су показали много пута до сада.
Награде најуспешнијим ученицима Општина Чукарица већ пету годину награђује своје најуспешније ученике. Ове године прво, друго и треће место на републичким такмичењима из физике, математике, хемије, српског језика и других предмета освојио је 41 ученик основних и средњих чукаричких школа и 38 професора. Међу награђеним ученицима су и наши ђаци Николина Бунијевац и Миодраг Ракоњац, који су у току протекле школске године освојили награде на Републичком такмичењу из српског језика и књижевности, а награђене су и њихове наставнице Зора Филиповић и Лела Радошевић.
6
У СЛИЦИ И РЕЧИ Нова опрема за мале пливаче
Ове школске године посебно смо водили рачуна о малим пливачима који својa првa пливачка искуства стичу у нашем базену, било као ученици у редовној настави, било као чланови Школе пливања која ради у проширеној делатности школе. Како бисмо омогућили свим малишанима да успешно савладају оно што на овим часовима уче, базен смо опремили новим реквизитима. Део опреме за наше пливаче купљен је од донације фирме „Aquaholic“, а део је финансирала школа сопственим средствима.
Посета Сајму образовања Наши осмаци су и ове школске године имали прилику да посете Сајам образовања, који је 1. марта 2014. одржан у ОШ „Филип Кљајић Фића“, и да се упознају са програмима средњих школа и гимназија из Београда.
„Пепељуга“ Одељење IV 2, са својом учитељицом Љиљаном Јовановић, за другаре из осталих одељења припремило је и 13. марта 2014. године извело представу „Пепељуга“.
Сећање на Вују Крајиновића Докле год траје сећање, дотле и живе дивни људи који су својим преданим радом васпитавали нове генерације и од њих стварали културне и поштене људе. На иницијативу бившег директора наше школе Владе Јовановића и бивших ученика, у школској библиотеци 19. фебруара 2014. године организовано је „Сећање на Вују Крајиновића“, легендарног наставника музичке културе.
У СЛИЦИ И РЕЧИ
7
„Твоје знање мења све“ Одељење VII 1 је у Свечаној сали школе 14. марта 2014. представило својим другарима шта су све научили на радионицама које је водила наставница Биљана Ристић на тему „Превенција злоупотребе психоактивних супстанци“. Презентацији је присуствовала и докторка Анђелка Брковић из Центра за промоцију здравља Градског завода за јавно здравље у Београду, под чијим покровитељством се овај програм одржава. Плакат су нацртали ученици који похађају „Цртање, сликање и вајање“ које води наставница Марија Пановић.
Безбедност деце на Интернету
Мобилни планетаријум у нашој школи
У Свечаној сали школе 19. марта 2014. одржана је трибина за ученике 7. и 8. разреда о предностима коришћења друштвених мрежа на Интернету, али и опасностима на које деца наилазе због неискуства и неопрезности. Гост трибине била је Гордана Вујисић, инспектор за високотехнолошки криминал у Министарству унутрашњих послова Републике Србије. Предавање је организовао Тим за борбу против насиља.
Мобилни планетаријум, савремено наставно-педагошко средство уз помоћ којег ученици могу да виде симулирано кретање небеских тела, био је постављен у нашој школи 25. марта 2014. године. Предавачи Астрономског друштва „Руђер Бошковић“, кроз забаву и разговор, ученицима су демонстрирали небеску сферу и привидно кретање небеских тела на њој, откривали тајне звезданог неба, сазвежђа, планета и сателита, звезданих јата, маглина и галаксија, све до објеката на самом рубу свемира.
8
ШКОЛСКА БИБЛИОТЕКА Ново лице библиотеке
Музејска радионица
Пролеће 2013. започело је с реновирањем библиотеке. Био је то велики посао који је подразумевао измештање намештаја и књижног фонда из библиотечког простора, његово враћање, ревизију и уређење у измењеним условима. У свакој фази рада имали смо помоћ колега, а највише наших ученика. Библиотека је отворила врата корисницима 1. октобра, освежена и обновљена новим полицама и међашима који ученицима помажу да се лакше оријентишу у њој.
Група ученика из V 1 учествовала је у креативној, истраживачкој и едукативној радионици „Чему ово служи, а можда и ради“. Уз вешто вођење кустоса Музеја града Београда и уметника и едукатора ШКАРТ колектива, ученици су откривали и истраживали употребне и украсне предмете из периода праисторије и антике. Сами су креирали мини каталог предмета који је производ њихових личних доживљаја, утисака, записа и стварних, научно дефинисаних одредница. Радионица је одржана у априлу 2013. године.
Мајско песничко сусретање Ивона Ђоровић, ученица V 2 освојила је 3. место на такмичењу Песничко сусретање деце и младих Чукарице с песмом „Облик тела“. Такмичење је, после једногодишње паузе, одржано у Културном центру „Чукарица“ 17. маја 2013. Општинском такмичењу претходило је школско, у којем је, поред Ивоне, учествовало још деветоро ученика наше школе. Писци Градимир Стојковић и Славка Грујичић и психолог Верица Гугаљ Живковић, који су били у жирију такмичења, имали су озбиљан посао јер су на конкурс пристигле песме из једанаест школа, које су по квалитету оцењене као најбоље до сада. Подршка нашим песницима у припреми за такмичење и у самом такмичењу биле су и овог пута школске библиотекарке.
Фестивал креативности Тамара Стојковић, Никола Илић и Миодраг Богојевић, ученици осмог разреда, учествовали су у пројекту Интернест. У сарадњи са ученицима из Школе за дизајн, медијски су проширили књигу „Геополитика емоција“, Д. Мојсија, и свој заједнички продукт презентовали на 4. Фестивалу креативности у Дому омладине у Београду, 26. маја 2013. Наши ученици су израдили појмовник уз књигу у веб-алату Лајвс Бандерс, уз менторску подршку библиотекарке Весне Гошовић.
ОД „СВИТАЊА“ ДО „СВИТАЊА“
9
Дружења с песницима Поводом Децембарских дана Чукарице, у Свечаној сали школе организовали смо својеврсну смотру песника 4. децембра 2013. У гостима су нам били чланови Клуба песника Чукарице који су нашим ученицима говорили своје стихове за децу. Ни домаћини гостима нису остали дужни па је то била права размена поезије. Крајем децембра ученици првог и другог разреда дружили су се са дечијом песникињом Биљаном Шекуларац. Поред тога што је песник, Биљана је и учитељица у оближњој основној школи и није јој први пут да гостује у нашој школи. „Звркотека“ је нова збирка песама дечијег песника Радислава Јовића. Ученици млађих разреда наше школе имали су прилику да им стихове из ове збирке говори сам аутор и да с њим разговарају о песмама из његове књиге, али и о поезији уопште, о читању, књигама...
Сарадња са издавачима У јуну 2013. у холу школе организовали смо заједничку продајну изложбу издавача и дистрибутера за крај школске године (Евро Ђунти, Маркат и Бели пут). „Креативни центар“ је у фебруару 2014. гостовао у библиотеци са већ традиционалном изложбом својих издања „Од читања се расте“. Поред тога што су могли да прегледају књиге и купе их по повољнијим ценама, ученици су били у прилици да сазнају нешто више о начину функционисања ове издавачке куће и о књигама које ће објавити.
„Ок, Европа!“
Исидора Станковић, VIII 4
Са групом ученика седмог и осмог разреда посетили смо Сајам књига и гостовали на штанду ЕУ Инфо центра. Ученици су учествовали у ликовној радионици, у којој су имали задатак да изразе своју прву асоцијацију на неку од земаља чланица Европске уније. Наше ученике је ова тема веома инспирисала, а њихови радови изложени су на штанду на Сајму и у канцеларији ЕУ Инфо центра у Дому омладине Београда.
У бојама Смотре У сарадњи с наставницом ликовне културе Драгицом Нешић, у јесен 2013. године, дванаесторо наших ученика учествовало је на ликовном конкурсу за израду логоа Смотре стваралаштва школских библиотекара. Рад Исидоре Станковић, VIII 4, награђен је као најуспешнији лого.
ШКОЛСКА БИБЛИОТЕКА
10
Пројекат „Календар сећања“
Књиго моја, пређи на другога
Неколико наставника из школе са ученичким тимовима активно учествује у националном пројекту „Школски календар сећања“ Министарства спољне трговине и стручног удружења Заједница која учи „СаЗнање“. Ђачки тим, чији је ментор Олга Васић, чине ученици седмог разреда: Реља Пантелић, Ивана Данковић, Бојана Радосављевић, Јана Ковачевић, Лазар Николић, Миа Рачић, Анђела Николић и Лука Јокић. У току је фаза пројекта у којој ученици у изабраним веб-алатима завршавају дигиталне приказе осам важних догађаја и биографија из наше културне баштине.
Светски дан књиге за децу и рођендан Х. К. Андерсена обележили смо у свечаној атмосфери. У међусмени, између 13 и 14 часова, организовали смо финале акције „Поклони књигу школској библиотеци“, која је спроведена током марта и која је окупила љубитеље књиге и библиотеке у нашој школи. С великим задовољством можемо констатовати да смо остварили најважније планиране циљеве акције: промоција дечије књиге и оснаживање читалачке заједнице у нашој школи, размена читалачких искустава између деце и одраслих и повезивање културе читања с културом поклањања. Библиотека је била препуна деце, наставника и добре атмосфере у којој су дародавци, с најлепшим речима и емоцијама, својој омиљеној књизи показали пут до будућих читалаца. Најтоплије захваљујемо свим учесницима у нашој акцији, пре свега због поверења у библиотеку као најбоље место за њихове омиљене књиге.
Јелена Пастор, IV 4
Ања Антић, IV 4
Библиотека Волим да идем у библиотеку. Отворим тешка врата и уђем. Дуго разгледам по полицама пуним привлачних дела. А тек кад узмем књигу и почнем да разгледам оне смешне и дивне илустрације... Осетим неки помало чудан мирис који ме подсећа на мирис моје собе када штампам задатке. Опустим се и као да ме тај мирис вуче да узмем и остале књиге које ме толико привлаче. Када коначно изаберем књигу и кренем на час, угледам мекани тросед, легнем на њега и почнем да читам. Када прочитам мало бајковитих речи, пошла бих, али ми је толико лепо да морам да останем. Понекад тако прочитам и целу књигу. А онда некако успем да одолим и кренем на час. Често одлазим са мамом и у Градску библиотеку. Тамо ме чекају неки сасвим другачији мириси и нове лепе књиге. Свака библиотека је чаробна на свој начин. Симона Ђуровић, II 6
Јана Самаиловић, IV 4 Филип Спасојевић, IV 4
Ања Антић, IV 4
КЊИГЕ У КОЈИМА ПРЕПОЗНАЈЕМ СЕБЕ
11
СУСРЕТ С ПИСЦЕМ Једног новембарског дана у гостима нам је био Драган Лакићевић, писац и главни уредник Српске књижевне задруге коју је основао Јован Јовановић Змај 1892. године. Госта смо дочекали како и приличи. Домаћини су били ученици петог, шестог и седмог разреда, с библиотекаркама Олгом Васић и Весном Гошовић и наставницама српског језика Бранком Брадић и Миром Тешић. Сусрет је био врло инспиративан. Разговарали смо са Драганом Лакићевићем у нашој школској библиотеци. Зашто је читање важно? – Читање је важно зато што тада свака реч, свака реченица, постаје део нашег знања и културе. Ко чита он ће и писати, јер самим тим буди се наш таленат. Најважније је у књизи препознати нешто своје. Која је Ваша омиљена књига? – Моје омиљене књиге су оне у којима препознајем себе. Не мора сваки писац имати своју омиљену књигу. Неко ће је одабрати, а неко рећи да су све његове књиге његова деца. Како сте одлучили да будете писац? – Одлучио сам да будем писац када сам, још као дечак, створио своју прву књигу. Приче које су биле у њој нисам лично написао, биле су то приче мени тада омиљених писаца. Преписао сам их, листове папира залепио, направио корице од картона и иглом и концем прошио. Био сам срећан, изгледала је као права књига. Тако сам, и не слутећи, открио свој дар за уређивање књига. Шта Вас је надахнуло да пишете за децу? – Одлучио сам да пишем за децу зато што сам, као мали, пуно читао и та фасцинација књигама ме је надахнула. Док смо мали, журимо да одрастемо, а када се то деси, жалимо за нашим детињством. Цео живот посветио сам писању. Имате ли увек инспирацију? – Сваком писцу се понекад деси да нема инспирацију да доврши књигу. Једном, док сам писао нову књигу, на пола књиге понестало ми је инспирације. Књига ми је тако годину дана стајала на столу отворена, недовршена. Понео сам је са собом и на летовање. Тада сам себи рекао: ,,Напиши ово силом, можда ће бити боље него оно што си написао с вољом и љубављу.“ Тако је и било. Сви су писци различити, па тако и пишу на различите начине. Већина писаца пише у налету инспирације, а неки седну за сто и чекају да им инспирација сама дође. Када пишете? – Писање је потреба за испољавањем својих емоција, неке посебне осетљивости, туге, самоће, коју писци изражавају кроз прозу или поезију. Зашто се не бавите само писањем? – Сматрам да не могу да постанем професионални писац зато што сам превише посвећен уређивању туђих књига, али добро знам да све што је вечно у неку руку је поезија. У Књизи утисака наш гост је написао: „Од својих школских дана памтим слику „Бабакај“. Сад сам јој дошао у посету – још је лепша и дубља него онда. Још више су ме обрадовали осмеси, речи, погледи ових ученика, с којима сам разговарао једног новембарског дана, искрено, као са друговима из мог детињства. Са захвалношћу и најлепшим жељама, Драган Лакићевић.“ Чланови новинарске секције: Тијана Бојовић, Ања Игов и Миа Милтеновић, V 6
„Млада је душа подобна меком воску, у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш“
Доситеј Обрадовић
Иако је живео у далеком XVIII веку, славни Доситеј је у својој аутобиографији оставио мудре и трајне поруке младим људима. Из свог богатог искуства, знао је колики је значај васпитања и образовања. Овај сликовити опис, садржан у наслову, може се применити и на данашње време иако се оно технолошки и цивилизацијски веома разликује од Доситејевог доба. Восак је мек и лако савитљив. Можемо од њега добити различите облике. А шта се дешава са душом младог човека? Како њу можемо излити у калуп? Знамо да су деца безгрешна и добра. На свет гледају добротом и љубављу. Како је могуће да од те деце, касније, постају зли људи, па чак и убице? Мислим да су калупи за младу душу породица, школа и друштво. Својим саветима родитељи нас „обликују“, васпитавају и уче да будемо поштени, добри и толерантни. Школа нас образује и, самим тим, чини да будемо бољи и учинимо свет лепшим. Од друштва очекујемо да се највише посвети деци и њиховом васпитању. Нажалост, има много деце без породица, која не могу да иду редовно у школу. Размишљам: „Како млади људи постају криминалци, лопови? Зашто имају потребу да увреде, на било који начин, неког другог?“. Имала сам прилику да, на друштвеним мрежама, пратим увреде, често сурове и неоправдане, које су упућене недужној особи. У почетку то може да изгледа безазлено, али исто тако и да добије трагичне последице. Зашто су се те младе душе претвориле у зле? Можда се њима треба бавити више него жртвама. Породица је незаинтересована за њих и они налазе уточиште међу лошим људима. Деца враћају онолико колико се у њих улаже. Светиће се свима уколико их запоставе. Зашто некада не заборавите све своје „велике“ обавезе и посветите се тим „малим“ душама – можда је то најважније. И још нешто – никада не смемо да заборавимо мисли Доситеја и других значајних и умних људи. Они треба да нам буду путокази кроз живот. Милена Ербез, VII 2
НЕКА НАС НЕ РАСТАВЕ
12
VIII 1 Најбоља учитељица Љиља нас на пут извела, а пут наставила сјајна разредна Јелена. Јана мангупе воли и због тога попушта у школи. Ана, манекенка лепа, пропутоваће пола света. Тијана кул је са свима и сваког дечка може да има. Нина је наша другарица фина зато све петице има. Иван битбоксом се бави и информатика му је увек у глави. Мица добре форе има и дружи се са свима. Марјановић шмекер је највећи на тренинге иде трчећи. Кики дизајнерка биће и у Паризу живеће. Сања Вјештица звезде прави и Џастин јој је у глави. Стефан два метра има и у „Звезди” кошарку игра. Милинков шале изваљује и ликовно одваљује. Коста фудбалер је прави девојке му се мотају по глави. Кема, добрица наш, ту је да орасположи све нас. Мартина пева стално, One Direction зна кристално. Вељко гитару свира и у веслању прво место има. Сању сви воле јер се смеје за пола школе. Никола формуле воли и стално јури по школи. Шопкински дугу косу носи и свим наставницима пркоси. Немања наш ћутљивац је прави њему се свашта мува по глави. Миа скејт вози и певање највише воли.
Тољага Јана такмичар је наш сва прва места осваја баш. Алекса прича за цело одељење и контролне одлаже на време. Крстић иде на веслање свакога дана математика му је јача страна. Милићевић пливање воли и ниједан изостанак нема у школи. Биро, Кикинђанин наш, смеје се сваки час. И тако, путеви нам се разилазе, друштва нова долазе. Осмо један најбоље одељење остаће и најлепша успомена постаће! ♥ ЗАУВЕК У СРЦУ VIII 1♥
VIII 6 У Жаркову селу једног лепог дана, код учитењице Дајане скупила се чета малишана. Расли су заједно у весељу и срећи, oд свих проблема они су били већи, имали су увек једни у друге поверење и постали стварно најбоље одељење.
Нико их раставити није могао ни хтео, сваког срца они су били део. Сви су сматрали да су дружина једна, скуп правих пријатеља, жртвовања вредна. Могли су скупа мењати свет цео, радили су ствари које нико није смео. Осам година као трен је прошло, време за растанак је дошло. Андријана рејтинг одељења диже, на сваком часу порука јој стиже. Новица у школу иде реда ради, мрзи га и књиге из ранца да вади. Шакана овде већ сви знају и далеко је познат у целоме крају. Ана је луда од пете до главе, никако да дође до љубави праве. Иване дижу просек одељења, све саме двојке кад њих нема. Анђелија много воли да се шминка и говори свима да није клинка. Катарина Илић воли да чита, ал’ је хвата трема кад профа пита. Михајло, чудно дете мало, једно му је око зелено, а друго браон. Милош Гољовић права је фаца, он форе насред часа баца. Ђоле лепе седмакиње воли, не би му фалило да се посвети школи. Сотиров Виктор наставницима је драг, професионално црта, ал` је мали враг. Мицика паметница да црта много воли, али се на часовима понекад смори. Тијана - тиха, наша је паметница, њу увек хвали баш свака наставница. Оливера с градивом муку мучи, откад се заљубила, не може да учи. Наша Сања, гимнастичарка права, кад уради премет, сваког боли глава. Горана школа баш смара, зато први час редовно преспава. Драгољуб редовно физичко ради па га наставница Негица често награди. Писати стихове стварно је тешко, зато замало да заборавимо нешто. Наш Злаја крај нас замало да полуди, ал’ не брините, разредни, биће од нас људи!
ГОДИНЕ ШТО ДОЛАЗЕ
13 У име своје генерације
VIII 3
Осам година прође за трен, а сећамо се првог разреда, првог сусрета. Били смо деца једна другим страна, непозната и далека. Једва смо чекали крај часова да што пре побегнемо кући, а сад нам се некако не иде па дуго останемо испред школе, а пут до куће, која нам је далеко десет минута, некад траје и цео сат. Увек има још нешто неиспричано и нешто веома битно што нисмо рекли једни другима. Да ли ћемо и за десет, петнаест година осећати ту исту блискост као сад? Па када се сретнемо, хоћемо ли осетити срећу као да смо срели неког најближег и најдражег у животу. Крај се ближи. Сад стојимо на раскрсници са безброј путева пред нама и питамо се којим да кренемо. Истовремено нас обузима сета и страх шта даље, како једни без других, јер смо најлепше тренутке проживели заједно. Најлепше екскурзије, журке, рођендане. Било је суза, смеха, среће... некада смо и бол наносили једни другима али смо се, у дубини душе, сигурно волели. Заједно смо патили због првих љубави, помагали једни другима кад затреба, заједно смо одрастали. Увек смо били посебни и другачији. Неки кажу немирни, бучни, некад помало безобразни, али сигурно увек најбољи, највреднији, добри ђаци и прави пријатељи. Многи кажу да смо и најсрећније одељење у школи јер смо имали ту срећу да нас учи најбољи учитељ у школи. Наш драги учитељ Станко Селенић учио нас је само правим вредностима – како да постанемо добри, вредни и поштени људи. У петом разреду смо добили најбољу, најпаметнију, најлепшу и најзгоднију разредну Александру Мишић која је са нама увек била прави пријатељ. Увек искрена, строга и праведна. У најтежим тренуцима увек је била ту да реши све проблеме, па и оне који изгледају нерешиви. Имамо најлепше и најпаметније дечаке: Косту, Ацу, Пају, Мијата, Госића, Микца, Марка, Давида, Мишића,Ђурића, Стефана, Николу, Сергеја, Словића и Филипа. Међу њима су најбољи математичари, најбољи фудбалери, најбољи кошаркаши, највећи шмекери, највећи заводници у школи... А тек наше девојчице: Николина, Дајана, Ната, Богдана, Нина, Елена, Милица, Каја, Јелена, Теодора Ј, Ксенија, Мина, Јована и Теодора М. Неке су биле ђаци које ће наставници памтити годинама, неке заводнице о којима ће момци причати дуго, али свакако су све лепе, паметне и увек искрени и прави пријатељи. Зато нам неки кажу да смо срећни – склоп таквих личности у једном одељењу тешко је наћи. Многи су нам у школи завидели, а неки потајно желели и да буду део нас. ЕТО ТО СМО МИ, ТО ЧУВЕНО VIII 3.
Искључи телевизор! Среди собу! Иди да учиш! – реченице су које већина деце слуша сваки дан. Деца моје генерације највише времена проводе гледајући неки програм на телевизији или седећи испред рачунара. То није због тога што немају шта да раде, већ зато што им електронске справице помажу да се удаље од неких проблема које не знају сами да реше, a плаше се да затраже помоћ. Данас смо под великим утицајем Запада, одакле добијамо већину филмова, серија и другог пропагандног материјала. Већина тих програма испуњена је политичким расправама, сукобима око новца и жудњом да се има највише и најбоље. У њима учествују људи показујући своје најгоре особине, а у ретко којој емисији постоји неко ко је искрен и добронамеран. Уче нас да радимо лоше и погрешне ствари – и себи, и другима. Тако научени, долазимо до тога да смо несигурни у себе, вређамо једни друге, осуђујемо свет, а не погледамо прво себе. А они, они нас вређају, а људско друштво се распада. Дели се на имућне и сиромашне, на довољно добре да уђу у неко друштво, и на оне који то нису. Друштва у која деца данас покушавају да уђу најгоре утичу на њих јер их изнутра потпуно униште. Родитељи имају право кад кажу какви смо, мада је разлог за то углавном исти. Нека деца су, игром случаја, остала без родитеља, немају новца да обуку најмодернију гардеробу, имају озбиљан ментални или физички поремећај, а плаше се да то некоме кажу, у страху да буду исмејани. Иако су, углавном, у праву, родитељи морају да имају разумевања и за нас, јер живимо у таквом свету у ком је све могуће. Сигурно су и они правили несташлуке и понашали се исто као и ми када су били у нашим годинама, само су то заборавили. Понекад радимо нешто што није баш за похвалу, али то је зато јер желимо да привучемо њихову пажњу. Родитељи ретко имају времена да нам се посвете, и зато у име своје генерације желим да кажем: Ми јесмо онакви какви кажете да смо, и лењи, и непослушни, и нерадни, али нам само треба пријатељ да нам помогне да лакше решимо проблеме, да има разумевања за нас и да нас изведе на прави пут – то не можемо сами. Лена Трајковић, VII 5
14 VIII 2
VIII 4 Дан за даном и прође цела година. Година за годином и полако их прође осам. Осам година пријатељстава, симпатија, шала, учења, помагања, смејања, свађа и суза. Дружење смо започели још када смо у предшколском били, а у првом разреду смо само још нових другара добили. Учитељица Мила, као прави друг, била је ту да нам покаже прави пут. У ране школске дане сви смо сложни били, добру забаву и игру нисмо заборавили. Рекреативне наставе увек ћемо памтити и занимљиве догађаје препричавати. У пети разред увела нас је разредна Љиља и многим стварима тада научила. Док звони за школски час, Вранић празилук доноси за нас. Милица и Теа свуда по школи крећу се хаотично као електрони. Док наставница уписује час, дечаци гумице припремају за рат. Вучуревићка се јавља да одговара док Павловићка о нечему филозофира. Ксениа, као и увек, касни на час, а када звони, прва додаје гас. Бојан девојчице по школи грли, а за баскет увек је први. Када у школи Димитрија нема, знамо да се за пливање спрема. Радош шмекерски хода по школи и због тога нема девојчице која га не воли. „О, не!“, чује се глас, почиње нови час. Чује се смех из последње клупе, то Фића и Матија о нечему муте. Јана се јавља са питањима новим: „Могу ли, наставнице, оцену да поправим?“ Марковићка смехом улепшава час и увек орбит жваке купује за нас. Каћа и Тамара обично ћуте, слушају наставницу да нешто не пропусте. Марија поново у телефон зури, док Ића брине о новој фризури.
Ту је и Алекса, благајник наш, и ништа мање бољи кошаркаш. Александру сви волимо и да нам реши задатак увек је молимо. На одмору Матић девојчице дира, а Исидора на музичком клавир свира. Жилић је наша вечита дилема, на сваком часу он би да дрема. Јушковић Тамара воли да се смеје, својим осмехом срца нам греје. Нела и Мила постере слажу, док Маша ради на новом цртежу. Најлепше радове у школи има Ристовски Ана, права уметница. Јован нам је дете врло чудне ћуди, ниједна лоша оцена њега не узбуди. Павле, уметник на зиду, сви графити од руке му иду. Чукићка жели ветерином да се бави, животиње су њени пријатељи прави. Били смо цвет најлепшег доба, нешто што свако може да проба, и док је сунце сјало, и док је много суза пало, били смо једна нација и остали једина `99. генерација.
У зборници се прича да најгори смо ђаци, ал’ смо зато најлуђи осмаци. Наша драга учитељица Верица научила нас je свему, зато сада нисмо у проблему. Разредна Александра увек је уз нас, када треба, буде нам спас. Одељење смо каквог нигде нема, зато смо у зборници увек главна тема. Од првог разреда сложни смо били, радост и срећу никад нисмо крили. Сви хоће да VIII 2 оде из школе, да им се главе мало одморе. Одељење цело „Делије“ нам чине, зато се ми поносимо тиме. Да наше Декси са нама није било, ништа не би било исто, било би нам криво. Каћи глума иде од руке, а теквондо јој не задаје никакве муке. Ака осмех најлепши има, увек је спремна да помогне свима. Васић увек решава проблеме, за учење му никад не преостаје време. Марија је вредна као пчела, да упише Медицинску увек је хтела. Грујић се увек смеје, не зна шта је туга, никада више нећемо наћи таквог друга. Насмејана увек Ивана Ђорђевић, друго презиме има, а то је Биковић. Милан форама засмејава нас све, стално касни на часове, али некада дође и пре. Наш другар Кереш Лука, наставницима задавао је много мука. Којић Катарина најлепше огрлице има, радо их прави и поклања свима. Милутин спортиста је прави, стално му је веслање у глави. Исидора највиша увек је била, одувек нам је била драга и мила. Настасије да није било са нама, не би имао ко да нам множи десе ти нама. Плавуша наша Дајана је права,
15 пред одговарање често је боли глава. Од Алексе фудбалера бољег нема, често је међу девојкама главна тема. Пеђа увек ћутљив је био, али срећу са нама радо је делио. Петровић Раша са школом се мучи, сви му говоре да мора да учи. Миха, чуперак плави, многим девојкама стално је у глави. Стојковић Ненад недостаје нам често, код нас ће увек заузимати посебно место. На часове је каснила Савић Јана, ал` њено свирање виолине нема мана. Планић Тамара весела је често, на сваком такмичењу прво је место. Нераздвојне другарице Ања и Ана, глупирају се по школи без имало блама. Наш Кики, кад добије кеца лудницу прави, али зато се многима мота по глави. На крају свега остаје туга, растајемо се, али сви смо друг за друга. Шале, часови, галама и смех недостајаће нам увек, али после основне остајемо ми, сложни и насмејани сви. Нека нас не раставе године што долазе. Лутаћу светом, тражићу срећу, али VIII 2 заборавити нећу. Анђела Николић, VII 6
VIII 5 Једног давног септембра састали смо се ми, ко би слутио да ћемо тако нераздвојни постати. Учитељица нам је била Пантић Аленка, а разредна наша Вујасиновић Наташа. Стефан медаље нам доноси, фудбал игра и тиме се поноси. Каћа кошарку воли и у томе је најбоља у школи. Јована је математичарка права, од Питагоре до Талеса све задатке решава. Виолинисткиња наша тиха је и фина, а име јој је Валентина. Марија награде доноси, тиме се цела школа поноси. Ања заљубљена је често, зато школа заузима последње место. Ђоле спортиста је прави, само му је веслање у глави. Андреј Ранисављевић, V 5
Матеја ћутљивко је наш, али је нама свима драг баш. Мила о медицинској машта школи и зато је свако у одељењу воли. Крба леп осмех има и због тога допада се свима. Наша мала Нађа сваког дечака у срце погађа. Кристина најбоље журке прави, сваки њен рођендан остаје нам у глави. Неда, лепотица наша, да се смеје воли и прави атмосферу у школи. Никола шмекер је прави, само му је Теа у глави. Лука у базену увек чуда прави, кад ватерполо игра, само му је гол у глави. Фико наш ватрогасац је прави, само су му плавуше у глави. Јелена свој фазон фура, на енглеском увек растура. Ана на часу ликовног најбоље слика, за сваког дечака права је прилика. Немања плаве очи има и због тога допада се свима. Сити су само девојчице у глави, и због тога разне проблеме прави. Нина саставе добро пише, ништа у школи не воли више. Наталија сваку песму да отпева воли и да диже атмосферу у школи. Ћосић, поред школе, о кошарци размишља, кад не учи за контролне, технику увежбава. Коста лепо мирише и увек из школе у теретану збрише. Драган наочаре носи и свако га препознаје по дугој коси. Чолак неред прави, али га сви волимо јер је другар прави. Свађамо се често и миримо још више, али волимо се највише.
16
И МИ СМО БИЛИ НЕСТАШНИ
Живели смо у предграђу Београда, тачније у старом Железнику, и ту сам провео своје рано детињство. Радо га се сећам. Пре него што сам кренуо у школу, био је то прави живот за мене и моје другове. Играли смо се до миле воље на ливадама, по шуми и поред пруге. Нико нас није дирао нити терао нешто да радимо, а занимације је било колико хоћеш. Сваког дана смо правили план шта ћемо сутра да радимо. Да бисмо што више били заједно, јели смо на брзину – намажемо хлеба, масти и алеве паприке и трк на пољанче. И сад се питам како је то парче, кад ми испадне из руке, у брзини, увек падало на маст, а не на хлеб. Ако сам био баш гладан, појео бих га заједно са прашином или бих га само оставио. Тако су нам текли предшколски дани. Полазак у школу Кад сам напунио седам година, мама ми је рекла да крећем у школу. Било је ту старијих дечака и девојчица који су ми причали шта се тамо ради тако да сам био спреман. За сваки случај, мама ми је рекла да будем добар и да слушам учитеља. Првог дана су нас одвели наши родитељи, а после смо ишли сами јер смо били довољни сами себи и нико нам није био потребан. На моју жалост, проблеми су почели да се ређају врло брзо. Пошто сам пре школе научио да пишем левом руком, мислио сам да ћу бити најбољи у писању. Када је учитељица видела којом руком пишем, почела је да виче на мене и показала ми прут који је држала на столу. Неколико пута ме је тако шицнула да сам заборавио да имам леву руку. Ништа ми није било јасно, али под њеним притиском морао сам да почнем писање испочетка – десном руком. Никако ми није ишло, колико год се трудио па, кад ме није гледала, ја сам писао левом. Сећао сам се предшколских дана и жалио за њима. Школа ми је постала ноћна мора. Мислио сам да је то најгоре што ми се може десити, али веома брзо догодило се нешто још горе. Пошто нисам донео домаћи
задатак, учитељица ме је узела за руку и провела кроз све разреде да ме покаже свима и објасни да ја, ето, нисам урадио домаћи. Само што се нисам онесвестио од срамоте. Решио сам да не идем више у школу. Кад сам дошао кући, рекао сам то мајци. Једва ме је некако убедила да наставим и да са својим друговима одем и сутра у школу. Она је почела да брине за домаће задатке распитујући се код мојих другова. Ја, очигледно, нисам капирао појам домаћег задатка и да се то односи и на мене. Можда је само Јовану било горе него мени јер он није хтео да остане у школи ако баба не седи са њим у клупи. Тако су у првој клупи у средњем реду седели Јован и његова баба. Значи, сваког дана баба га је доводила, вадила му ствари и седела уз њега. Нама није било јасно зашто је то тако, али смо ћутали и брзо се навикли на њу. Једнога дана, на путу до школе, чим пређосмо пругу, ја, онако занесен и причљив, не приметих локву од јучерашње кише. Нога ми се оклизну, а ја право у бару колико сам дуг. Другови ме гледају и ћуте, а ја не знам шта да радим. Мој најбољи друг Драган рече: „Врати се кући и пресвуци одећу, па `ајде за нама, а ми ћемо полако”. Тако и урадих. Трком сам дошао до куће, а моја мајка, без роптања, даде ми другу преобуку, па ја опет – трк. Кад сам дошао да баре у пуној брзини, нисам могао да верујем да сам се баш ту оклизнуо. Само што сам то помислио, опет ми једна нога исклизну и ја заврших поново на истом месту. „Ајде опет кући да се пресвучем па ћу полако опет у школу”, размишљао сам. Тог дана нисам отишао у школу. Селидба На крају првог полугодишта првог разреда, пошто смо добили стан, морали смо да се селимо. Ја то нисам желео и „плакао сам као вук”. Једва су ме одвојили од капије, за коју сам се ухватио, и убацили у камион. Тешко сам се навикао на нову средину. Много сам жалио за старим крајем и друштвом. Нова учитељица ме није грдила и није водила по одељењима, али и ја сам писао десном руком и доносио домаће задатке. Ишло је много боље. У трећем разреду ме спопало неко смејање и довољно је било да се другарица испред мене само окрене и ја почнем да се смејем. После сам се и заљубио у њу, звала се Весна. У четвртом разреду ишли смо на екскурзију у Тршић и Троношу – мој крај, и лепо само се провели. У ствари, не баш сви. Пошто смо ишли све два по два прелазећи преко моста на Трбушници, гуркали смо се и, ни данас не знам како, Стева је пао у поток. Да ли сам га ја гурнуо или се он спетљао, тек – он је био у потоку. Почео је да плаче и да се превија од болова – прелом руке.
Преседе нам и екскурзија. Док смо се враћали, неко је рекао да Стева сигурно има крте кости. Сви смо се примили на то. Били смо генијалци да решимо проблем. Виши разреди Како то већ бива, после учитељице дошли су наставници. Математику сам највише волео због мог наставника Јанићија, био је много добар човек. Једном сам само ја решио задатак и он ми је рекао да сам паметан као пчела. Био сам ван себе од среће. У седмом је уместо мог омиљеног наставника дошла наставница – престао сам да волим математику. Техничко ми је предавао један старији човек који је био пред пензијом и био је веома нервозан и строг. Сећам се рада са тестерицом – нико није могао тако право да сече као мој друг Сакута. Ми смо сви кривудали као пијани. Једном, на практичном раду, мало се занесох, заборавих на дисциплину која је морала да се поштује, и одједном – стиже казна. Челичном шипком ме је два пута тако пљеснуо по глави да сам се ја укопао, а сузе су саме почеле да теку. Нисам ја плакао, сузе су се саме сливале низ моје лице. Мој друг Куља је прошао још горе, њега је лупио чекићем по глави па је овај сео на столицу моментално. Пошто је био стар и, вероватно, сенилан, почне да нас пропитује из чиста мира. Подигне прво мог садашњег кума Окија и постави му питање. Оки не зна, а наставник: „Седи – један!“. Тако подиже још неколицину и свима исто питање и „Седи – један!“. Кад је подигао најбољег ђака Ратка, овај му рече да то није предавао и да ни он не зна. „Па који сте ви разред?“ „Шести“, рече му Ратко. „Ау, па ово је питање за осми разред!“ Ту се све завршило, али су јединице остале у Дневнику. Наставница музичког је волела да нас дечаке вуче за зулуфе кад процени да нисмо добри. То је радила са таквим уживањем да је се и сад сећам. Како било да било, волео сам своје наставнике без обзира на то какви су они били према нама. Такво је било време, ваљда. Што се тиче спорта, био сам међу најбржима у трчању, а у стоном тенису – најбољи. Играо сам левом руком и све побеђивао. Из досаде почео сам да играм и десном, нико ме није терао, и почео сам да губим и добијам. Једног тренутка схватио сам да ми је свеједно којом руком играм, био сам увек ненадмашан. Шта се после десило не знам – данас играм само десном руком. Све у свему, било је ту много и лепих и ружних догодовштина које су заувек остале у мом сећању. Понеку испричам и својим ђацима, тек да схвате да смо и ми, њихови наставници, били деца. И ми смо били несташни! Иван Старчевић, професор ТИО
ИМА ЈЕДНО МЕСТО ИМА ЈЕДНО МЕСТО
17
Кад је учионица постала мучионица
Има једно место, на њему сам често. Тамо се учи, ал` још више мучи.
Сећам се једног часа српског језика. Нисам прочитао лектиру. Имао сам већ два минуса за домаћи задатак. Наставница је размишљала о томе да ли ће домаћи задатак прегледати ђак који је задужен за то или она. Покушавао сам да скренем тему са лектире постављајући разна питања. Али то, ипак, није успело. Наставница је чула да неки нису урадили домаћи па је рекла да ће онај ко није урадио добити јединицу у Дневник. Учитељица права, Почео сам да преписујем од друга најбрже што сам могао. Било је пуно текста који је не боли је глава. требало да препишем. Знао сам да не могу да стигнем. Покушао сам да смислим други начин Учи ђаке она, да се извучем. Погледао сам на сат и видео да је остало пола сата до краја часа. Имао сам осећај све до школског звона. да час никад неће проћи. Ђак који је прегледао домаћи дошао је до мене. Нисам знао шта да радим. Чак сам му нудио паре да ми да плус. Ипак ми је дао плус, вероватно из солидарности. Мало строга, али фина, После прегледања, наставница је питала ко није урадио домаћи. Нисам се јавио. Мислио сам то је наша учитељица Розина, да сам успео и да смо завршили са доказивањем ко је урадио, а ко није. а учитељица Деса Онда је наставница рекла да сви прочитају шта су написали. Пребледео сам. Седео сам учи нас разна чудеса. близу оних ђака који први читају. Сва срећа па су неки имали саставе толико дугачке да им Теодора Станковић, II 6 је требало по десет минута да све прочитају. Дошао је ред на мене. Очајнички сам почео да измишљам речи текста. И тада је звонило. Осећао сам се као да ме је Бог погледао. Од сад ћу све домаће задатке радити на време. УЧИТЕЉ Вукан Шкорић, VII 3 Има један човек Она је мој узор што нам значи јако, то је наш драги Свако дете има неку особу која му је узор. учитељ Станко. Мени је моја мама највећи узор, али поред маме постоји једна особа коју сам упознала За ученика сваког на почетку свог четвртог разреда. непрестано се бори, Када сам дошла у нову школу, у сви ми смо му драги ново одељење, дочекала ме је моја нова и једнако нас воли. учитељица. Она је врло драга. Освојила ме је својом топлином и трудом који улаже у Предобар је човек, сваког ученика. Поред тога што нам преноси слажете се с тим, знања из српског језика, математике и других волимо га много предмета, она нас учи да будемо добри и поносимо се њим. другари, да поштујемо једни друге и да помогнемо једни другима у невољи. Увек је Зорица Пауновић, IV-3 Михаило Кокановић, VII 4 расположена за шалу. Моја учитељица није строга, али је праведна па, кад погреши, и нама, деци, зна да се извини. Поред њене унутрашње лепоте, она је лепа и споља. Лепо се облачи, има дивну плаву косу и топле руке које нас загрле кад смо срећни и теше кад смо тужни. Волела бих једног дана да будем учитељица као што је моја учитељица Дајана. Због свега јој кажем једно велико: ХВАЛА! Исидора Мунђа, VII 3
Стефан Искреновић, VII 3
Сања Радуловић, IV 6
Мона Шахтоли, VII 1
18
НА СКРОВИТО ТЕ ВОДИМ МЕСТО Један мој предак
За сунчану јесен живота
Испричаћу вам причу о мојој прабаки. Она се звала Алжбета Частван. Она је била Словакиња и живела у словачком селу Бољевци, надомак Београда. Била је мајка мог деде са очеве стране. Њен отац је јако желео сина не би ли му оставио своје имање. Али, нажалост, његов син је умро, а после тога је добио осам ћерки. Од тих осам ћерки једна је била моја прабака. И тако, имање је морао да подели на осам делова. Алжбета се после удала за мог прадеду Јана Частвана. Напорно су радили и успели да прошире део имања који им је Алжбетин отац оставио. Бавили су се земљорадњом и узгајали коње. Изродили су четворо деце – три сина и једну ћерку. Од тројице синова један је и мој дека. Алжбета и Јан су ту њихову децу успели да ишколују, удају и ожене, а добили су и шесторо унучади од којих је један мој тата. Како мој дека каже, моја прабака је била блага и није много причала, а када би и причала то, су биле мудре речи и лепи савети својој деци и унучадима. Сви у породици су је јако поштовали и ословљавали је са мамика. Мамика на словачком значи бака. И дан-данас, када се у породици Частван помене мамика, зна се да се мисли на моју прабаку. Нисам упознала моју прабаку и јако ми је жао због тога, али, захваљујући мом тати, деки, баки и осталим рођацима, успомена на њу и даље живи. Понекад ми кажу да ликом и понашањем подсећам на њу, па ми је ова прича о њој још дража.
Чекајући лифт у згради, упознао сам дека Марка и баку Милицу. Наше упознавање је било непланирано. Када смо ушли у лифт, они су рекли да иду на десети спрат, а ја на шести. Иако су били близу контролне табле нико од њих двоје није притиснуо дугме да покрене лифт. Схватио сам да то нису учинили због тога што не виде добро. Пришао сам контролној табли и притиснуо дугме за десети спрат. Када смо стигли до десетог спрата, они су изашли и захвалили се. Рекао сам им да се зовем Стефан и да желим да им помажем. Тада смо се спријатељили и врло често идем у продавницу да им купујем намирнице. Сваки трећи дан одлазим код њих да им залијем цвеће. Често идем код њих у стан да бих им правио друштво и са њима причао. Испричали су ми да имају сина, снају и унука који живе у Аустралији и да их нису видели три године. Рекли су ми да је њихов унук добро и пажљиво дете. Док су ми то причали, видео сам сузе у њиховим очима. Било ми је много жао, па сам им испричао да и ја имам ујака који живи и ради у Америци. Рекао сам да ујака врло често виђам преко Скајпа и да имам утисак као да живи у Београду. Договорили смо се да дека Марко и бака Мица купе полован рачунар где ћемо инсталирати Скајп. Једва чекам тај дан када ће моћи да виде свог сина, снају и унука из свог стана. Обећао сам им да ћу их научити да раде на рачунару и да сами могу да позову сина, снају и унука када год то пожеле. Стефан Рукавина, III 5
Јана Частван, IV 4
Моја мама Moja мама има смеђу косу и зелене очи. Она зна скоро све па сам задовољна што имам такву маму. Њено име је Србијанка. Она жели да све буде уредно и лепо и труди се да ми у свему помогне како бих била најбоља. Ја њу много волим. Дајем све од себе да њу задовољим. Моју маму пуно волим, ником другом само Дуњи и мени је мама, само наша и ничија друга. Волим је до неба највишег. И док пишем овај састав, мислим на тебе, драга мамице. Вишња Дуброја, II 6
На скровито те водим место Често, када се осећам одбачено и тужно, добијем жељу да се осамим. Сиђем низ дуге прашњаве степенице бакине куће које воде до мрачног подрума, који ме, изгледа, једини разуме. Сакријем се од туђих погледа и тешких речи и седим на дрвеном троношцу размишљајући о проблему који имам. Тако ми често поглед одлута и Јана Самаиловић, IV 4 посматрам подрум. Врло је мали и скучен. Бродски под ми шкрипи под ногама док се влага осећа у ваздуху. Загушљиво је и прашњаво, сaмо моје дисање скида слојеве прашине са полица. Застрашује ме призор муве која се упецала у широку сребрну паукову мрежу. Око мене су расцепане кутије облепљене селотејпом пуне књига, новине, рамови и полупани лонци без дршки. Подрум осветљава сијалица која трепери под сенком паучине. Не усуђујем се да отворим прозор, прекривен поцепаном свиленом завесом, који изгледа као да ће сваког часа пасти. Бацам поглед на три полице узастопно поређанe до плафона са ког опада креч када се мало јаче затворе врата. На њима су саксије, у којима је само земља, разлупан наранџасти фењер мог деке и рамови са сликама. На првој је моја бака у раскошној венчаници са букетом гербера у рукама. На другој је моја мама, као девојчица, стоји расплакана поред магарца. Вероватно се уплашила. На трећој слици је мој деда Мија са својим другом Мирославом. Причају нешто испод кајсије у дворишту. Благо се смешим гледајући слике. Испод полица је оронули црни ормар. Не могу да одолим и отварам га, а унутра - бакина венчаница! Пожутела је и прашњава и није више тако лепа као на слици. Испод ње су поређани ћилими занимљивих шара и везена постељина. Поглед ми привлачи заклопљена шарена лежаљка у углу собе и сунцобран без дршке који јој прави друштво. Високи чивилук, заклоњен тамним капутима, срушио се преко кутије у којој Наталија Крстић, V 6 су се налазиле свеће. Њих је, изгледа, изјео миш јер су загризене на средини. Док тумарам по старом подруму, моје очајање се полако претвара у размишљање о прошлости, враћају се лепе успомене и заборављам на душевни бол. Мирис влаге се наједном губи пред мирисом ванилица. Бака ме води у кухињу да попричамо, а ја тако желим да је замолим да ми дозволи да испробам њену венчаницу. Маша Ситарица, VI 4
ЈЕДНОЧИНКЕ ИЗ МОГ ПЕРА
19
Jедан школски час ЛИЦА: Наставница историје, Крстић, Алекса, Милинков, Миа, Марјановић, Ђура, ученик који се спрема за такмичење из историје (Наставница стоји на улазним вратима док ученици улазе у кабинет.) КРСТИЋ (улази у кабинет певајући) НАСТАВНИЦА (љутито): Крстићу! КРСТИЋ: Молим, наставнице? НАСТАВНИЦА: Какво је то понашање? КРСТИЋ: Какво, наставнице? НАСТАВНИЦА: Зашто певаш? КРСТИЋ: То ми је омиљена песма, ушла ми је у главу. НАСТАВНИЦА (отварајући Дневник): Проговориш ли још једну реч, уписаћу те! КРСТИЋ (седа на место) НАСТАВНИЦА: Добар дан, осмо један! СВИ: Добар дан! МИЛИНКОВ: Добро јутро, наставнице! СВИ: Хахаха! НАСТАВНИЦА: Милинков, Милинков, ццц... МИЛИНКОВ: Наставнице, наставнице, ццц...
НАСТАВНИЦА: Доста! Осмо један, данас се питамо, је ли тако? СВИ (ћуте) НАСТАВНИЦА: Значи тако је. Другар из прве клупе... Јанко беше? АЛЕКСА (неконтролисано се смеје) ВЕЉКО: Вељко, наставнице, Вељко. НАСТАВНИЦА: Вељко, обриши таблу! А ми, сада, да се чујемо! МИЛИНКОВ: Ја вас одлично чујем, наставнице. НАСТАВНИЦА: Милинков, доста! Ајмо! Аџић, он наравно није ту, Никола има оцену, Алекса три петице, Крстић... (Застаје.) Крстићу! КРСТИЋ (ћути) НАСТАВНИЦА: Крстићу! КРСТИЋ (ћути) НАСТАВНИЦА: Крстићу, зашто ћутиш? КРСТИЋ: Па рекли сте ми да не проговарам јер ћете ме уписати. НАСТАВНИЦА: Не прави се луд. Прегледала сам ти радну и школску свеску. Добио си петицу. Искрено, ја ти за рукопис не бих дала ни нулу, али ја не оцењујем рукопис.
Ово остало ти није лоше. ЂУРА (прилази наставници са намером да је пита нешто у вези са такмичењем) АЛЕКСА: Је ли, Ђуро, знаш ли ти ко је био Мустафа Голубић? ЂУРА: Не знам. АЛЕКСА: Е, мој Ђуро, џабе теби и такмичење и све кад то не знаш. МАРЈАНОВИЋ (цео час прича са Николом) НАСТАВНИЦА: Доста! Марјановићу! Прва клупа! МАРЈАНОВИЋ: Шта ја? Нисам ни реч проговорио. НАСТАВНИЦА: Прва клупа, нећу да те чујем! МАРЈАНОВИЋ (гунђа) НАСТАВНИЦА: Миа! Немаш оцену. Ајмо! Први светски рат? МИА: Први светски рат се одржао од... (У том тренутку звони за крај часа.) МИЛИНКОВ: Хахаха, опет Звонко Спасић! АЛЕКСА: Ма тај Звонко нас није спасио, само је одложио рат... Сад ће физика!
Вељко Миловановић, VIII 1
Симона Ђуровић, II 6
Јован Томашевић, II 6
Пред полазак на екскурзију Лица: Ивана, ученица 8. разреда Зорица, Иванина мама Боривој, Иванин тата Сања, Иванина другарица Сцена 1. (Иванина соба. Кревет на којем Ивана спава је поред неуредног радног стола. Испред стола празан кофер. Шест сати.) Зорица (улази у собу): Ајде, Иво, устај! Мораш на екскурзију, сећаш се? Јао, ни ствари ниси спаковала! Ивана (мумла): А, дај... Пусти ме још пола сата. Зорица (љутито): Ивана, одмах да си устала и спаковала ствари! Ивана (устаје): Добро, добро. Ниси још попила кафу, јел’? Зорица: Молим?! Ивана: Ништа мама. Будна сам, ево сад ћу доћи да доручкујем. Зорица (излази): Их...
Сцена 2. (Дневни боравак. На троседу седи Иванин тата, гледа телевизор. Иванина мама се спрема за посао.) Ивана (улази са кофером): Шта је за доручак? Баш сам гладна... Боривој (смеје се): Е, ћеро, само ти једи и још мало ће те бити теже заобићи него прескочити. Ивана: Смисли нешто друго, ћале. То је стара фора. Зорица: Ивана, иди да једеш! Уф, баш је хладно. Ивана, обуци се! Ивана: Ајде, бре, мама... Узећу сендвич да једем у аутобусу. Сања ме чека, већ касним. Зорица: Облачи се лепо, немој да те зовем сваки час! Ивана (одлази): Немој, немој. Сцена 3. (Школско двориште. Гужва – ђаци чекају аутобус.)
Ивана (задихана): Јао! Уф, извини што касним. Сања: Ма, нема везе, бус није још стигао. Шта ти је? Ивана: Ма ова моја Зорка: „Ивана ово, Ивана оно“. И оно њено чувено: „Хладно ми је, обуци се“. Ал` добро... Сања: Е, кад смо код тога, шта ћеш за журку? Ивана (замишљено): Хмм... Овај... Не сећам се шта сам спаковала у кофер... Сања: Па да, то је очекивано од тебе! Ивана (отвара кофер, изненађено): Јао, мајко мила! Зашто мени? Зашто данас? Сања: Шта ти је, бре? Ивана (трчећи ка својој кући): Заборавила сам да се спакујем. Није ни чудо што је кофер тако лаган! Сања (гледа у небо): Е, боже... То је моја другарица! Ивана Панић, VIII 6
МИРИСИ СЛАТКИ, ВОЋНИ
20 СЛАТКО МЕСТО
ДОМОВИНА
Одувек сам маштала о једном месту где уместо траве расту лизалице, уместо лишћа на дрвећу расту бомбоне. И све је тако.
Домовину моју чине шљиве, крушке и малине, шума, поље и реке мудре мисли и изреке.
Деца уместо ципела носе переце, уместо панталона грисинице, уместо мајица рибице. И све тако. А увек када су гладни, грицну по мало, јер у слаткој земљи увек је тако. Симона Ђуровић, II 6
И планине и долине и јабуке и купине зрикавци, певачи ноћни и мириси слатки, воћни. У кухињи старе куће погаче и пите вруће са осмехом бака спрема док крај пећи мачка дрема. Прадедина слика стара виси тамо крај ормара, он заставу српску носи домовином се поноси. Песму певам срцем пуним, домовину своју љубим.
Јабука и чоколада Једнога дана, девојчица по имену Маја пролазила је испод једног дрвета, са чоколадом у рукама. – Не једи ту чоколаду – зачула је неки пискав гласић и у чуду се почела окретати око себе. Није видела никог. Али, опет се јавио исти гласић: – Не једи ту чоколаду... Девојчица се поново окрете, загледа се у стазу и жбуње око стазе, али није никога било. – Ево ме горе, на дрвету – обавести је загонетни гласић. Девојчица погледа горе и угледа малу црвену јабуку која се пресијавала на јесењем сунцу. – Корисније ти је да за ужину поједеш једну свежу јабуку него чоколаду! Пошто никад није видела јабуку која говори, девојчица зину од чуда, али кад је размислила, схвати да јабука говори истину и убра један плод са гране. – Хвала ти, јабуко, што си ме подсетила да је воће здравије од чоколаде – захвали се девојчица и настави да шета, сладећи се јабуком. Анђела Влајић, IV 6
Јана Ђорђевић, III 5
ЧОКОЛАДА Анђела Алавиревић, VI 5
БАКЛАВЕ
Црна или бела, увек бих је јела, чоколада та много укусна.
Отишла сам бродом преко Саве у Египат да купим баклаве. С јагодом ил` без, измами ти кез! Баклаве сам журећи У друштву узми је, понела својој кући, све биће пријатније! ал` сам на путу срела мачку жуту. Тражила ми баклаве које Египћани праве, дала сам јој пола и села у кола. Кад изађох из кола, сретох једног вола. И он затражи баклаве које Египћани праве.
Сва је деца воле више од школе, чоколада та баш је укусна. Милица Марковић и Теодора Новаковић, V 5
ТОРТЕ
О ЗДРАВОЈ ХРАНИ
Торте, торте, торте, различите сорте. Чоколадне, воћне, све су торте моћне.
Моје тело здравље хоће зато једем разно воће зеленише, жита фина пуна разних витамина.
Воле их и стари и млади, тортама се живот слади. Додатак: шећер и џем, може да прође и крем.
И њему пола дадох и без баклава остадох. Милица М. Николић и Анђела Сладић , V 5
Александар Ристић, VI 6
Јелена Брежичанин, VI 6
Торте су глатке и веома су слатке. На врху је фигура и чоколадна глазура.
Милица Марковић, V 5
Да ми буде лепо тело често једем месо бело да ми не би било мука једем пуно белог лука. Сви који на здравље пазе често једу рибу тазе мање шећера и соли, једе свак ко здравље воли.
Могу бити велике и мале на њима се свећице пале. Да ми кожа буде мека Имају пуно слојева на врху и неколико бројева. пијем пуно свежег млека, а кад ми је трба празна Унутар торте је кекс, ручам супу и поврћа разна. појешћу торту на екс! И уопште, правилно се храним Сара Стојановић на тај начин своје тело браним. и Ана Мићић, V 5 Катарина Недељковић, IV 5
У МОЈЕ СРЦЕ СТАЈЕ ЦЕО СВЕТ КРОКОДИЛ И КУЧЕ Крокодил и куче кренули да муче једно мало пиле са перјем од свиле. Хаљиница лепа, шеширић од сламе. Ко то тамо шета? Ево моје маме!
Сутон на планини Вијоре гране борова. Веверица весело прикупља лешнике. Сунчеви зраци обасјавају речицу. Малени зец је пришао и попио воде. Кроз паперјасте облаке пролази јато птица. Камење се полако котрља низ литицу. Поред једне велике стене налази се цвет. Његову главицу нежно носи ветар. Трава се благо помера, а изнад ње залази сунце. Док све ово изговарам чује се мој ехо.
Шешир и кравата, перје му од злата. Ко то тамо шета? Петао – мој тата.
Милена Воларов, VII 2
ШТА ЈЕ НАЈВЕЋЕ
Сара Стојановић, V 5
Велико је небо, велика су мора, велико је Сунце иза седам гора. Али не знају људи највеће шта је. То је моје срце, јер цео свет у њега стаје. Миља Благојевић, III 5
Ања Игов, V 6
А кад су их видели, нису им се свидели крокодил и куче што им пиле муче.
РЕЦИКЛАЖА
На њих су насрнули, брзо их преврнули и спасили пиле са перјем од свиле. Ана Гогић, IV 4
ТАЈНА
Милица Николић, V 6
Тајна некад може бити и лепа и ружна, некад и тужна, нека пристојна, а нека и не. Каква год да буде, никоме се не сме рећи зато што ће, летећи, прелетети свако ухо.
Рециклажа је као нека светска стража која води рачуна да земља не буде пуна метала, папирних спирала, картона, застава са Маратона, стакла, све од алуминијумског пакла. Свашта од пластике, вијаче са гимнастике, старе сличице, конзоле за игрице, лименке од кока-коле, старе патике и роле, нешто и од коже – ма СВЕ се скоро може! Само добро запамтити да не треба цвеће брати и да рециклажа није бламажа! Ивона Ђоровић, VI 2
МОЈЕ МАЛО ОКО
Урош Вукотић, IV 4
ЛЕТО Велики дар лета сан је сваког детета. Иде се на базене, море, поточићи жуборе кроз горе.
ШТА ЈЕ НАЈБРЖЕ Брзе су животиње гепард, зец и соко. Брз је и авион што лети високо.
Велика зелена та је гора да свако дете уживати мора. Све је лепо, птичице певају, лепо је време, муње не севају. Сада лепо, дубоко дишем, уживам и радујем се док ову песму пишем. Ускоро ће доћи и рана јесен израшће и кестен. Падаће деци на главе па ће деца јесен да славе. Ана Михајловић, II 6
21
Настасија Миладиновић, VIII 2
Најбржа је птица у лету и зец који скаче, да прелете и прескоче цео свет брзине им пуно значе. Брза је и мачка гладна када врапца јури, а и врабац кад је види мора да пожури.
Брз је и воз што по шинама јури. А бржи је ветар што кроз шумарак жури.
Брза је и веверица кад уз дрво граби брза је и мала мува када бежи жаби.
Ал` најбржа од свега је моја мисао сјајна. А о коме мислим нек` остане тајна. Милан Благојевић, III 5
Ал` од свих њих најбрже је моје мало око, где год да се они скрију нађе их ко соко. Ивана Николић, III 5
МОЈА МИСАО СЈАЈНА
22 ШТА ЈЕ СВИТАЊЕ?
УЗ БАЈКЕ У ЖИВОТ
Ученици IV 5: - За мене је свитање кад дође пролеће, тада свици излазе и светле ноћу. - Свитање је излазак сунца или су сокови у свицу који производи светлост и то само раде кад прође десет година. - За мене је свитање почетак дана, почетак свега и свачега. - То је кад излази сунце. Тада свиће нови дан и роса се појављује на зеленој трави. Ученици IV 6: - Свитање је када сунце ујутру излази иза месеца. (Алекса Пејовић) - Свитање је излазак сунца, али то је и када неко добије другу шансу, када ти је све мрачно пред очима, а онда те неко загрли, каже лепу реч, одједном ти је све светло. (Марија Ђорђевић) - Свитање је када се топло сунце пробуди и подигне из свог кревета. Тада су сви срећни јер ће их сунце угрејати. Свитање се дешава ујутру. Многим људима је свитање јако лепо и тада се они загледају у даљину уживајући у предивном призору. (Андрија Радојевић) - Свитање је догађај после тамне ноћи када светло сунце обасја планету и загреје тло. Када свиће, природа се буди и птичице певају. За мене је свитање један посебан догађај. (Анђела Влајић) - Свитање је када свиће зора, кад излази сунце, свитање може да буде часопис. (Теодора Јовановић)
Често, а нарочито петком, одељење II 5 слуша по једну бајку. Док слушају, деца цртају оно што замишљају, а после коментаришемо ситуације и поступке и особине јунака. Запажања су зрела, промишљена, а често и духовита. За школски лист издвојили смо нека питања и одговоре. Ко вам се у бајци „Пепељуга“ свиђа? Објасните зашто. – Пепељуга, јер је добра и сваком хоће да помогне. (Мина) – Мишеви, јер су се жртвовали за другарицу, такви и ми треба да будемо. (Матија) – Принц, јер није делио људе по томе ко су, хтео је да ожени Пепељугу иако није била принцеза. (Јован и Калина) Који јунак вам се у бајци „Сиромашак и лисица“ не свиђа? – Лисица ми се не допада јер је превише опасна, све остале је прекрила својом опасноћом. (Вук) – Не допада ми се баба што лети у ћупу, то ми делује страшно. (Андриана) Шта бисте променили у овој бајци? – Променио бих да дечак не мора да бежи и да никад не види мајку. Није био толико крив. (Богдан) – Волела бих да се момак и пријатељи не одселе у дворац. Лепше им је у колиби у природи. Могао би да влада и из колибе. (Вања) Прочитали смо бајку „Господар реке“. Шта мислите о њој?
Чудесни свет детињства
Детињство је најлепши период у животу човека. Тада машташ, играш се, први пут се заљубиш, слободан си као птица, летиш куд желиш и истражујеш. Мама ми каже да у детињству треба уживати, треба да будеш дете док год то можеш. После, кад одрастеш, остане само сећање на доба које је прошло. Мислим да је у праву и верујем јој. Само, много ме привлачи да се понашам као одрасла особа. Све је то ново и занимљиво – шминкаш се, идеш на посао, примаш плату, идеш сам где год хоћеш. Мада, кад боље размислиш, у детињству ти је најлепше. Имаш свој свет у ком се играш, певаш, шалиш се са својим другарима, немаш много обавеза. Једино што мораш да вредно учиш и идеш у школу. Школа је нешто што је најлепше у детињству. Кад споменеш школу, сви мисле: „Јаој, школа, то је досадно!“. Није досадно! У школи се дружиш и учиш о грађи ћелије, о личним и неличним заменицама, научиш Питагорину теорему и још много тога. Кад порастеш, то ти све недостаје, тада те муче много већи проблеми. У школи нађеш и симпатију, па се осећаш некако блажено и увек си замишљен, понекад и поцрвениш, али све је то лепо и пожелиш да никад не престане. Детињство са собом доноси радост и весеље и у њему треба уживати. Никада немој журити да одрастеш јер детињство пролети за тренутак. Живи у садашњости, а будућност ће доћи. Милица М. Николић, V 6
– Дечак је био тужан иако му је господар реке свашта давао. Он је желео да буде са својом породицом. Ја то разумем. (Никола) – Породица ти је важнија од свега. (Богдан) – Та породица је била сиромашна, али срећна јер су били сложни. Слога је најважнија. (Вељко) На крају, ево и поруке: Читајте бајке јер оне у себи крију забаву, дивне ликове, али и пуно мудрости!
ШТА ЈЕ ЗА МЕНЕ ХРАБРОСТ Ученици IV 2: – За мене је храброст када другу или другарици помогнеш у невољи, када признаш неком љубав и даш му цвет. Храброст је када се изгубиш и не плашиш се да покушаш да се вратиш тамо где ти је кућа. (Лука Ђокић) – Храброст је када је неко заиста храбар и тиме се не хвали. Неки људи су јако храбри. То су ватрогасци, јер се не боје ватре, и падобранци, јер скачу са великих висина. За мене је храброст када неком признаш да га волиш. Али, када је неко храбар, не значи да се ничега не боји. (Милица Ивовић) – Храброст је када је неко храбар, када верује у себе и када је поштен. Храброст је за мене када превазиђеш свој највећи страх. (Стефан Петронић) – Храброст се стиче у другарству, када ти је друг у невољи, ти ћеш нешто предузети иако те је спопао страх. По храбрости се познаје прави пријатељ. (Лука Дервишевић)
„И само онда кад и ми тражимо моћи ће неко и нас да сретне“ М. Антић Тако сам узбуђена што пишем о нечему што тешко признајем и себи. Роје се неке мисли, трепере у мени, али ћутим, срце их моје шапуће. Како отворити врата срца и пустити их да изађу? Осећам да је, како песник каже, „поезија у нама“. И у мени је, али тешко је отворити врата и пустити је напоље. Недостају речи, а можда и нешто више од речи. Наиђу ту речи нечије, некад прочитане и упамћене, истините као да су наше. Као да је песник заронио у наше главе и наша срца и открио све тајне у њима. „Некакво зрно злата почне у срцу да жуљи“. Осећам да је тако, али тешко је изразити се песнички. Нешто лепо и светло греје ми душу и шири се, ствара немир и збуњује. Тада бих раширила руке и загрлила цео свет. Сваки час кикот полази из груди и све је лепо и весело. А онда одједном, без најаве и без разлога, заискри нека суза у оку која је у стању да призове читав поток суза. Ни сама не знам шта ми се дешава, шта да кажем мами кад пита: „Шашаво моје, шта се то збива у твојој глави?“. Старији кажу: „Учите, то је најважније.“ Али како учити кад је глава у облацима, а мисли међу звездама? Тамо не допиру закони и теореме, математичке формуле и хемијски симболи. Тамо се нека другачија хемија ствара, за те симболе још нису смишљене формуле и слова. Не знам да ли је „чуперак црни, смеђи, ил` плави у мојој глави“, али знам „да мешам тропско биље и старе Грке и лепо не знам шта ћу од муке“. Да ли ме неко разуме? Ана Метикош, VII 5
НАШИ УСПЕСИ На часу историје ЛИЦА: Јана, Алекса, Вељко, Милинков, Ана, Коста, Никола, Сања, Наставница историје (Звонило је и деца су ушла у учионицу.) НАСТАВНИЦА: Добар дан VIII 1, данас се питамо! СВИ: Ау, зар опет? НАСТАВНИЦА: Морам, ускоро је тромесечје! `Ајде да видимо ко нема оцену! Никола, `ајде ти! НИКОЛА: Нисам учио, наставнице! НАСТАВНИЦА: Како то, ти ћеш бити први коме ћу дати један, `ајде седи и научи Хитлера, па ћеш да нам испричаш. НИКОЛА: У реду! Хоћу! НАСТАВНИЦА: Ајмо даље, Сања, `ајде ти! САЊА (устаје): Спремна сам! (Алекса и Јана се смеју.) НАСТАВНИЦА: Тишина, прозваћу вас који причате! Ајмо, Колубарска битка! САЊА: Нисам то стигла, наставнице... НАСТАВНИЦА: Ајмо, замена питања, ајмо, Југославија од 1918. до 1929. САЊА: Може! 1929. године краљ Александар је ... (Вељко игра игрице на телефону, а Милинков гурка Ану, а она се љути.) ЈАНА (Алекси): Гледај, знаш ли ко је била Жанка Стокић? Не знаш, а? Знаш, Аушвиц, то мене занима. АЛЕКСА: Хахаха, ћути, Јано, молим те! МИЛИНКОВ (шапуће Сањи): 1929. године... НАСТАВНИЦА: Милинков, окрени се! Добро бити неће! КОСТА: Никола Пашић, хахаха! НАСТАВНИЦА: Сања, шта је написао Дизни? САЊА: „Мики Маус“, „Бамби“... АЛЕКСА: Питајте је, молим Вас, како се зове младунче јелена, хахаха! НАСТАВНИЦА: Како се зове младунче јелена? САЊА: А, срна! (Сви се смеју.) НАСТАВНИЦА: Јано, душо, иди залиј ми цвеће, молим те! ЈАНА (љубазно): Јао, хоћу! (Вељко и Алекса се смеју.) НАСТАВНИЦА: Доста, Алекса, ти си следећи! АЛЕКСА: Немојте, наставнице! НАСТАВНИЦА: Јано, види какве сам минђуше купила! ЈАНА: Баш су супер! НАСТАВНИЦА: Биле су и оне друге, с перлама, али ми се ове и не свиђају сад. ЈАНА: Јао, баш су вам ове лепе... АЛЕКСА: Хахаха! ЈАНА: Алекса, ћути мало! (Алекса се и даље смеје.) Алекса Живковић, VIII 1
23
Резултати такмичења у школској 2013/2014. години Милена Петровић, VI 4 Владислав Бранковић, VI 2 II место: Анђела Ковачевић, VII 5 Димитрије Лазић, VII 1 III место: Теодора Мироња, VII 6 Јана Частван, IV 4 III место: Милица Николић, V 6 Марија Милојевић, VII 1 Милена Трифуновић, VI 1 Ивона Лутовац, VII 3 Јована Видаковић, VIII 5 Тамара Планић - директно III разред (не иде на градско) Андријана Богићевић, VIII 6 II место: Градско такмичење Јања Пантелић, III 3 I место: Теодора Мироња, VII 6 Михајло Марковић, III 1 II место: Тамара Планић, VIII 2 Душан Вељковић, III 4 III место: Софија Јанковић, III 6 Димитрије Лазић, VII 1 III место: Марија Милојевић, VII 1 Неда Радовановић, III 3 СРПСКИ ЈЕЗИК Градско такмичење Општинско такмичење II место: I место: Владислав Бранковић, VI 2 Јована Ковачевић, V 4 III место: Миа Милтеновић, V 6 Ленка Стаматовић, VI 6 Јелена Митић, V 4 Милена Петровић, VI 4 Милица М. Николић, V 6 Анђела Ковачевић, VII 5 II место: ИСТОРИЈА Марија Дамјановић, V 1 Општинско такмичење Ана Гутеша, V 3 II место: Софија Ћурчић, VI 4 Јана Бабовић, V 3 Милена Трифуновић, VI 1 Александар Радошевић, VIII 3 Марија Миловановић, VI 1 Димитрије Величковић, VIII 4 Анђела Ковачевић, VII 5 III место: Милена Ербез, VII 2 Миа Милтеновић, V 6 Настасија Миладиновић Милена Петровић, VI 4 Александар Радошевић, VIII 3 Николина Ерцег, VI 2 III место: Немања Гаковић, VII 5 Милена Петровић,VI 4 Димитрије Ђурић, VIII 3 Катарина Ђуровић, VII 3 ГЕОГРАФИЈА Татјана Алимпић, VII 3 Општинско такмичење Коста Матијевић, VIII 3 I место: Исидора Јоксовић, VIII 4 Стеван Лолић, VII 3 Јана Тољага - директно Ђорђе Вранић, VIII 4 Марија Здравковић, VII 4 II место: Градско такмичење Ана Вишекруна, VII 1 I место: Настасија Миладиновић, VIII 2 Александар Радошевић, VIII 3 Сања Стојановић, VIII 1 II место: III местo: Катарина Ђуровић, VII 3 Магдалена Мичић, VII 3 Милена Ербез, VII 2 Милена Воларов, VII 2 Татјана Алимпић, VII 3 Нина Милошевић, VIII 1 Марија Здравковић, VII 4 Павле Воларов, VIII 1 Александар Радошевић, VIII 3 БИОЛОГИЈА Исидора Јоксовић, VIII 4 Општинско такмичење Јана Тољага, VIII 1 II место: Коста Матијевић, VIII 3 Софија Ћурчић, VI 4 III место: Анђела Горашевић, VI 5 Јована Ковачевић, V 4 Лена Трајковић, VII 5 Јелена Митић, V 4 III местo: Софија Ћурчић, VI 4 Миа Милтеновић, V 6 Милена Петровић,VI 4 Јован Михајловић, V 5 Анђела Ковачевић, VII 5 Милица Аџић, V 4 МАТЕМАТИКА Анђела Винчић, VI 4 Општинско такмичење Јелена Митић, V 4 II место: Маша Дејановић, V 5 Јелица Јанићијевић, IV 1 Стефан Балабан, VI 4 Ленка Стаматовић, VI 6 Милица Белановић, VIII 3 КЊИЖЕВНА ОЛИМПИЈАДА Општинско
такмичење
ТеодорЦвијовић, VII 2 Марија Павић, VII 2 Ковачић Милица, VII 2 ЗЛАТНА СИРЕНА
Општинско такмичење у соло певању I место: Јана Максимовић, I 1 Тамара Чолак, III 6 Николина Милосављевић, V 5 Анђела Горашевић, VI 5 II место: Лара Милић, III 1 Маша Ситарица, VI 4 Анђела Тасић, VII 6 Градско такмичење I место: Николина Милосављевић, V 5 II место: Јана Максимовић, I 1 Анђела Горашевић, VI 5 ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК
Oпштинско такмичење III местo: Ивана Панић, VIII 6 Никола Милановић, VIII 3 Матеја Јовановић VIII 5 ФИЗИКА
Општинско такмичење III местo: Теодор Цвијовић, VII 2 Анђела Ковачевић, VII 5 Градско такмичење I место: Теодор Цвијовић II место: Анђела Ковачевић ПЛИВАЊЕ
I место: Аница Беговић, II 1, Јелица Јанићијевић, IV 1 II место: Бошко Беговић, IV 1 III местo: Илија Спасеновић, I 2 Сташа Станишић, II 1 Михаило Јаковљевић, III 2 Димитрије Величковић, VIII 4 TИО – Тесла Инфо Куп Пласман на Регионално такмичење: Коста Матијевић, VIII 3 Вељко Селаковић, VII 1 Математичко такмичење „Мислиша 2014“ I место: Марија Трпески, II II место: Алекса Петровић, II Михајло Марковић, III III местo: Симона Ђуровић, II Вишња Дуброја, II 6 Општинска смотра „Кратке драмске форме“ I место: драмска секција млађих разреда
Ана Ристовски, VIII 4
Николина Милосављевић, V 5
Тамара Миловановић, V 1
Јован Лазић, VII 6
Теодора Крижанић, VII 5
Сара Пауновић, VII 6
Ученици IV 5
Теодор Дакић, V 3
Јована Видаковић, VIII 5
Маша Грајић, VIII 4
Анђела Александрић, V 5
Сара Стојановић, V 5
„Свитање“ - лист ученика и наставника ОШ „Ђорђе Крстић“ За издавача: Аленка Пантић. Главни и одговорни уредник: Мирјана Петровић Тешић, професор српског језика. Уређивачки одбор: чланови новинарске секције, Актив наставника српског језика, Актив учитеља и Актив уметности. Насловна страна - Ана Ристовски, VIII4. Графичка припрема и штампа: ИП „Јован“ - Београд, ул. Илије Ђуричића 19.