Између феминизма и патријархата

ИЗМЕЂУ ФЕМИНИЗМА И ПАТРИЈАРХАТА

- У Народном музеју Краљево, без велике помпе, отворена изложба „Мужићу, зашто те нема? – Образовање у домаћичким школама“. - Због ванредне ситуације изостало организовано јавно отварање изложбе која ће бити доступна посетиоцима месец дана. - Изложба открива како, зашто и где су настајале домаћичке школе, како су изгледале, какво знање су пружале женама и какав су допринос оставиле целокупном друштву. . - Посебна прилика да се укаже на значајну улогу еманципованих домаћица у култури свакодневног живота током прве половине двадесетог века и прикаже модел могуће хармоније породичног дома који помирује вековна трвења између ова два начина понашања

Др Лидија Цветић Вучковић

Краљевачки Народни музеј је врло амбициозно отпочео календарску годину са жељом да, низом различитих манифестација, адекватно обележи седам деценија постојања и рада. Оптимизам је почео да сплашњава почетком друге половине марта кад је проглашењем ванредног стања у земљи, због појаве корона вируса, стављена тачка на одржавање свих културних манифестација. Иако је релаксирање рестриктивних мера подгревало наду у могућност интензивирања активности на обележавању јубилеја изостала је реализација планираних програма. Да активност музеја није у потпуности замрла потврђено је пре десетак дана кад је, без велике помпе, отворена изложба „Мужићу, зашто те нема? –Образовање у домаћичким школама“, коју је осмислила др Лидија Цветић Вучковић. Како због ванредне ситуације, која је поводом ширења пандемије корона вируса проглашена на територији града Краљева, на јавном месту није могуће окупљање више од пет особа изостало је организовано јавно отварање изложбе која ће бити доступна посетиоцима током наредних месец дана кад ће, у складу са епидемиолошком ситуацијом, бити организовани пратећи програми.

Изложба је настала као резултат сарадње Народног музеја Краљево и Музеја слатка – Куће Цветића, а идеја о реализацији јавила се током оснивања породичног музеја који је сакупио велики број ручних радова, делова покућства, фотографија и школских свезака са упутствима за домаћице. Ауторка признаје да је изложбу иницирао садржај оригиналне свеске из Домаћичке школе коју је сачувала Вера Сеничић, удата Томовић, у којој су сачувани подаци о свему што су жене изучавале у специфичним установама и о знању које су касније примењивале у својим породицама. - Домаћичке школе се разликују од свих других институција за образовање „женскиња“, како су их звали на почетку двадесетог века. У њих су се могле

уписивати искључиво писмене девојке старости између шеснаест и двадесет, или двадесет четири, године у зависности од дела Србије. То није било основно образовање. То је била надоградња основног образовања у оквиру кога су се училе врло специфичне и практичне вештине које би женама служиле у породичном животу, кување, конзервирање воћа и поврћа, нега деце, хигијена, медицина, лекарство, свиларство, пчеларство... Изложба је веома едукативна за најмлађе, које би требало да разумеју и наставе они што су њихове баке училе, и можда носталгична за старије генерације које су све ово изнедриле, каже ауторка.

Једногодишње истраживање које је претходило коначном изгледу изложбе сведочи о периоду с почетка двадесетог века кад је ниво свакодневног живота био много виши него данас када се користе најсавременији технички уређаји који олакшавају свакодневни живот жене. Било је то прилика да се открије како су некада изгледале грађанска и сеоска кућа и потврди како је организација била на вишем нивоу него што је данас. Довољна потврда је податак да су жене имале квалитетна упутства и уџбенике, али и учитељице које су се, као најобразованије жене тог времена, за предавања у домаћичким школама припремале у иностранству. Од почетка двадесетог века, када долазе у Србију уз пуну подршку Министарства просвете, отпочеле су обимну просветитељску мисију у домаћичким школама које су понудиле модел хармоничног друштва какво данас недостаје. Др Цветић Вучковић сведочи да су превазишле јаз између феминизма и патријархата што је повод да изложба укаже на значајну улогу еманципованих домаћица у култури свакодневног живота током прве половине двадесетог века и прикаже модел могуће хармоније породичног дома који помирује вековна трвења између ова два начина понашања. Изложба открива како, зашто и где су настајале ове специфичне установе, како су изгледале, какво знање су пружале женама и

какав су допринос оставиле целокупном друштву.

О томе је далеке 1929. године писао педагог Јован Поповић сведочећи о разлозима који о просвећивању мушкараца говоре исто тако, ако не још и више, у корист просвећивања жене од које зависе будућност, културна и економска моћ народа. Због тога је било необично оспособити је да буде узорна мајка, честита домаћица и примерна супруга која ће препородити кућу, породицу и друштво, у крајњем случају и цело човечанство. - Све оне вредности које нам данас толико недостају итекако су се могле усвојити у домаћичким школама. Данас говоримо да нам недостаје хуманизам, да нам недостаје љубав према природи, да нам недостаје љубав према ближњима, толеранција, разумевање, а то су квалитети које су промовисале домаћичке школе. Тада је постојало уверење да је сваки чинилац друштва важан за општи просперитет нације и зато се толико улагало у те школе, иако нису биле институције високо образовног карактера - каже др Цветић Вучковић.

Комплексност којом се одликује сведочи да година дана истраживања није довољно да се обради овако комплексна тема која, по личном уверењу ауторке изложбе, заслужује да јој се посвети знатно већи простор, посебна зграда, музеј или институт који би се бавио изучавањем домаћичких школа.

Велики број изложених предмета је у власништву малог породичног музеја, а повезује их један заједнички именилац - домаћичке школе.

Међу предметима дариваним музеју су и наизглед мали, али посебно значајни, предмети међу којима су ручни радови, везови, кулинарске и свеске са кројевима које је на трајно чување преузео Музеј слатка. Жеља Куће Цветића била је да их обједини и изнесе на светлост дана због уверења да је део посебно осетљивог женског наслеђа. Да посао истраживача није био ни мало лак потврђује податак да има мало званичних докумената из којих се може сазнати какве су биле ове институције и

шта су значиле тадашњем становништву, посебно женама.

Део експоната позајмљен је из Етнолошке збирке Народног музеја, посебно делови ентеријера због жеље да се приближи атмосфера домаћичких школа. - Највећи део је дарован Музеју слатка Кућа Цветића зато што ти предмети не стоје у некаквим складиштима, они код нас живе, користе их гости који долазе и бивају послужени из оригиналног посуђа. Изложбени аранжман је моја креација при чијој поставци је изузетну помоћ пружио дизајнер Денис Викић који ме јако добро разуме. Иако је било веома тешко поставити све секторе да не буду оптерећујући, а омогуће да изложба колико је могуће буде интерактивна, све је сликовно и ликовно веома интелигентно постављено да велики број предмета не оптерећује простор - каже др Цветић Вучковић.

Значајан допринос припреми изложбе дала је историчар уметности Марина Лукић Цветић која годинама уназад брине о експонатима Музеја слатка. Најбоља потврда је податак да је са посебном пажњом изгланцала сваки суд, уштиркала и добро испеглала сваки столњак. А да изложба није само резултат емпиријског истраживања потврђује признање ауторке о потреби да испроба сваки од изложених рецепата како би проверила домаћичко знање и усвојила га да би имала право да говори о њему. Уз подсећање да сазнања усвојена током истраживања примењује у свакодневном животу ауторка изложбу посебно препоручује „младим домаћицама и супругама које воле своје мужеве“. То је и разлог за позив да заједно сврате до Народног музеја због уверења како ће им пријати да се врате у време када су жене биле уважене домаћице и врле супруге.

У ситуацији кад Народни музеј пролази кроз тежак период у Музеју слатка - Кућа Цветића посебно истичу да изложба представља посебан поклон граду и његовим становницима. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић