ДУХОВНОСТ
Старац Гаврило многострадални Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни; зло и наопако велику ће невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе МПНАХИОА МАКРИНА (МАЈСТПРПВИЋ)
Српски народ никада није био лишен Божијих угодника и праведника који су својим животом сведочили царство небеско. Тако и у прошлом, мученичком XX веку, од Балканских ратова па све до НATO агресије на нашу земљу, где је до сада око 4 милиона Срба пало на олтару своје отаџбине, свемилостиви Господ је српском народу подарио своје изасланике на земљи. Они су били со земљи и анђели Божији, у држави у којој је у периоду богоборачког комунизма био угрожен духовни и физички опстанак. Српска Православна Црква, као најстарија, најзнаменитија и најистакнутија божанска институција, која је у својим редовима имала истинске ревнитеље за свету Православну веру, била је предводник испуњавања Христових заповести. Један од таквих праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу (Антонијевићу). Рођен је 1900. године на дан Светог пророка Језекиље, у селу Драгову, срез Левачки, бановина Моравичка, у побожној породици. Родитељи су му наденули име Витомир. Старац Гаврило је био необичан калуђер, и како то обично бива, овог
аскету, многи нису разумели. Неки су му чак мислили да је у прелести. Отац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус. Његов деда, Антоније је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Србију у периоду владавине Обреновића, сиромашног материјаног стања, без игде иког свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово у Поморавском округу и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се са девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио у православном духу. Кад је његов унук Витомир, потоњи монах Гаврило, имао 14 година, тешко се разболео. Његови родитељи су решили да га воде у манастир Љубостињу, да се тамо причести. Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу. Сутрадан, на Преображење, силан народ је дошао на Литургију коју је служио Свети владика Николај. Када је дошло време за причешће, Витомира су унели у Цркву. Владика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба. После службе, Свети владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се и рекао да устане и служи Господу. Притом му је још пророчки рекао да ће преживети велика страдања, биће затваран и мучен, претиће му смрћу и умреће у великој старости. Витомир је убрзо оздравио и прикључио се богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио. Слушао је све беседе Светог владике Николаја, чије су речи продирале дубоко у његову душу. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 15/МАЈ 2010/ 18