Глас са Цера 24 броj

У ПВПМ БРПЈУ: КПЛУМНА 8 Проклета је Америка

УВПДНИК:

2

ДРУШТВП

9 Друштвена критика

ДРУШТВП

12 ГО Вождовац хуманост

ДРУШТВП

14 Књига и култура читања ЗДРАВЉЕ 16 Спот и рекреација (3)

18 Гајење биља (4)

ЗДРАВЉЕ

Главни уредник пише о правом преокрету који нам треба, неодговорним политичарима и о Косову и Метохији ТЕМА БРПЈА:

3 У интервјуу за наш лист владика канадски Георгије говори о свом животу, мисији, Косову, Европи и стању у друштву ДРУШТВП:

ДУХПВНПСТ

10

ДУХПВНПСТ

Чланак прослављеног писца Антонија Ђурића о комунистичким злочинима, данашњој политици и будућности

24 Покров Богородице 25 О правди

ДУХПВНПСТ 27 Свети исповедник Кирил ИСТПРИЈА 31 Српска црква у 16 веку ИСТПРИЈА 34 Руска медицинска помоћ АКТУЕЛНП

38 Филмска критика 39 Војислав Илић Васко Попа 40 Камен-брдо

20 Отац Вајо Јовић говори о екуменизму, вери, односу цркве и државе, веронауци, повратку православљу ИСТПРИЈА:

29 ППЕЗИЈА

ПРИЧА

Текст о великом злочинцу Шандору Кепиру. Опис његових злочина, ток суђења и протест због пресуде КУЛТУРА:

АКТУЕЛНП

36

АКТУЕЛНП

Зашто заборављамо и стидимо се својих великана? Да ли народ који не поштује и памти своје пријатеље има будућност?

41 Руски козаци у посети 42 Реаговања

ДУХПВНПСТ:

За сва питања о претплати и дистрибуцији обратите се на наше телефоне или е-mail

Текстови не представљају обавезно став редакције Следећи број излази средином месеца јануара

Адреса: Часопис „Глас са Цера“ Јошева под Цером 15308 Србија Главни и одговорни уредник: Пантелија Петровић Заменик главног уредника: Владимир Петровић Оперативни уредник: Милан Старчевић Сарадници: Антоније Ђурић монахиња Стефанида (Бабић) Слободан Ерић Александар Вељић Славица Станисављевић Драгана Мирковић Зоран Петровић Будимир Кокотовић Славица Ђукић Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим E-mail: glassacera@gmail.com Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com Tелефони: Редакција: 015/849-268 Европа: +41795411507 Дистрибуција и маркетинг: 062/979-9707 Штампа: „Скрипта штампарија“ Београд CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уредник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- .

– Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009(Београд : Скрипта штампарија) Месечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

УВПДНИК

Преокрет Државу би требали да воде стручњаци и образовани људи, а не полтрони и лопови. Треба направити нову националну стратегију и бранити државну територију ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ, главни и одговорни уредник

Наши политичари, аналитичари и активисти невладиних организација као да живе у неком паралелном свету. Док Европска унија пуца по свим шавовима, а највеће економије света падају као куле од карата, они причају о светлој будућности наше земље у оквиру Европске уније. Да Европа нема намеру да Србију прими у своје окружење показују уцењивачки услови претходних година. Прво су то биле демократске промене, хапшење хашких оптуженика, па најзад успостављање дипломатских односа са квазидржавом Косовом (шта је то него признавање независности?!). Увидевши да од Београда нема никакве конкретне помоћи, српски народ је на Косову устао у одбрану својих домова, као и присуства српске државе. Да ли је ико од високих државних званичника помогао тим људима, који су последња брана потпуном преузимању Косова? Није и неће! Председник државе има паметнија посла на снимањима филмова, кошаркашким теренима... У исто време у скупштини посланици имају друге „обавезе“. Свађање око небитних ствари, псовање мајки, дремка, туча, прелиставање дневне штампе и уживање у обилним оброцима по цени од 80 динара. Српска православна црква дипломатски ћути. Где су српске владике на барикадама? Где је њихова помоћ у одсутним тренуцима? Зашто се не служе свакодневни молебни за наш напаћени народ на Косову? Због чека не уступе новац за скупи аутомобил десетини гладних породица на Косову, од којег би оне живеле месецима. Часни оци, није довољно писати само саопштења и апеле, већ треба конкретно урадити нешто.

Да живимо у озбиљној држави сви потписници фамозног договора за преокрет били би похапшени и упућени на принудни рад. Плодове њиховог рада за бољитак државе осећамо сви ми. Да ли уопште има било какав морални кредибилитет политичар који је променио све дресеве и боје или млади потрчко који је од неуспешног студента у поцепаним фармеркама постао богаташ са џиповима и некретнинама које вреде стотине и стотине хиљаде евра? Сећате ли се изјаве овог политичара да ће ономе ко буде носио било који барјак осим српског бити одсечена и рука и барјак? Сада он каже да треба да извадимо и бацимо наше срце Косово и Метохију да би били здрави. Да ли постоји још неко у овој земљи ко ће у то поверовати? Тешка туга влада Србијом. Народ је доведен до ивице глади. Једини начин да би се преживело јесте да се прогута понос и да се учлањењем у неку партију добије посао на државним јаслама. Студенти који траже заустављање погубног процеса обезвређења знања и пљачкања које се проводи кроз велике школарине проглашени су за нераднике и вуцибатине. Па где то има? Потребан је преокрет, али прави. Прво што се треба урадити јесте забрана бављења политиком свима онима који су нас довели до овога стања. Државу би требали да воде стручњаци и образовани људи, а не полтрони и лопови. Треба направити нову националну стратегију и бранити територије али у исто водити рационалну политику. Уколико се све ово не догоди нико не треба да се чуди ако у будућности још много Срба буде тражило руско држављанство. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

2

ИНТЕРВЈУ

Интервју: Епископ канадски Георгије (Ђокић)

Речи говоре, а примери привлаче Не тргујемо са Косметом зарад благодети „европских интеграција“. Треба да имамо чврсто поуздање у Бога у вјери да ће Косово, које је засађено православним српским светињама, опет припадати онима који су ту земљу освештали РАЗГПВПР ВПДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

манастир Светог преображења Господњег у Милтону који је круна градитељског рада владике Георгија. Владика је и оснивач Савезног Кола српских сестара, довео је у Канаду 15 нових свештеника, покренуо епархијски лист „Источник“ и издавачку делатност епархије, основао библиотеку „Светог преображења Господњег“. Неуморно ради на превладавању раскола и његових последица у СПЦ и води бројне акције за помоћ Србима у отаджбини. Владика канадски Георгије је недавно боравио у Београду а сусрет са њим делимо са нашим читаоциама.

Владика највеће епархије Српске Православне Цркве на планети, епископ канадски Георгије (Ђокић), рођен је на Ђурђевдан 6. маја у селу Горње Црњелово код Бијељине од оца хаџиКрста и мајке Круније који су своју децу подарили цркви. Владичин брат Константин је владика средњеевропски, брат Љубомир свештеник у Вршанима код Бијељине а сестра Надежда монахиња у манастиру Тавни. Епископ Георгије изабран је на то место 16. маја 1984. године а устоличен на дан Покрова пресвете Богородице 14. октобра исте године у епархији Канадској која се простире од Атлантског до Тихог океана. Под његовим руководством освећено је 11 нових цркава и капела и први српски манастир Светог преображења Господњег у Милтону који је круна градитељског рада владике Георгија. Владика је и оснивач Савезног Кола српских сестара, довео је у Канаду 15 нових свештеника, покренуо епархијски лист

Какви су Ваши утисци о православној Србији данас? Волио бих да је Србија православна. У Уставу Републике Србије стоји: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.“ Дакле, Србија је и православна и неправославна, «европска», ма шта то значило. Као да нисмо били Европа онда када је Европа била хришћанска, када се поштовао ред и морал, када се знало шта је морално а шта нормално. Сада то, нажалост, више није случај. Ја Србију видим у старом сјају – када смо били огледало културе, сликарства, архитектуре, вјере и морала. Још вјерујем да Србија има своју душу, своју вјеру, свете обичаје, да поштује ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

3

ИНТЕРВЈУ

свете аманете и живи духом православног исповједања. У такву Србију вјерујем и надам се да ће се очувати и одољети притиску да мијења све што јој је „свето и честито и миломе Богу приступачно“. Имали смо прилику да Вас упознамо на промоције Ваше књиге „Ковчежић успомена-Мој пут ка Богу“. Колико је детињство важно на човековом животном путу ? Развојни пут свакога дјетета оставља дубоког трага у даљем животу. Ако је тај развојни пут био нормалан, већа је шанса да и даљи ток живота буде, сљедствено томе, добар. У противном, носимо у себи и неплемените пориве животне, а то понекада може да знатно измијени животни пут човјека и да га спута у његовом духовном узрастању. Манастир Тавна у Босни је место где сте још као дете одлазили и заволели Христа и цркву. То је место коме се увек враћате. Али Ваш пут ка Творцу ишао је и преко Косова и Метохије и Пећке Патријаршије.Шта бисте издвојили са тог пута? Сваки Србин има свој манастир (требало би да има свој манастир) у који одлази на духовну доградњу. Мој манастир је незабораван. Манастир Тавна, задужбина Краља Драгутина, у монаштву касније Св. Теоктиста монаха, био је, како и једна пјесма каже, „зборница дјеце Богу благодарне“. Тавна је била важна у свим сферама живота Срба; у ратном периоду, а ратова је било много у толико вијекова, Тавна је страдала и носи ожиљке страдања; у данима слободе Тавна је блистала у сјају и била школа вјере, традиције и културе Мајевице и Семберије. После Тавне, био сам у неколико мени веома значајних и драгих манастира. То су: Озрен, Косијерево (на Требишњици, у Црној Гори), Преображење (у Овчар Бањи), Савина (код Херцег Новог), Студеница, Острог и, опет, Тавна, гдје сам био духовник 11 година. Обилазећи најважније наше манастире, стигао сам једне јесени (1966) и у Пећку Патријаршију. Ту сам провео седам дана.

година. Обилазећи најважније наше манастире, стигао сам једне јесени (1966) и у Пећку Патријаршију. Ту сам провео седам дана. Како је сваки манастир моја кућа, радо се прихватам кућних послова. Тако сам у Пећкој Патријаршији пожелио да помогнем сестрама да оберу орахе на обронцима Бистрице. Ту сам окусио сву муку и невољу сестара у манастиру. Нису смјеле било шта да кажу Шиптарима који су сакупљали омлаћене орахе за себе. Ја сам се успротивио са стабла, чак ударио мотком једног од те двојице Шиптара... Тек тада су отишли. Сестре су ме у стријепњи склониле иза зидина манастира како ме Шиптари не би срели и извршили одмазду. Тада сам схватио патњу нашег народа на Косову и Метохији... Повремено дођем у Патријаршију и питам их чиме могу да им помогнем. Игуманија Февронија ми рече једном приликом: „Само да нам дођете, да вас видимо. Ништа нама друго не треба.“ Ја се дивим тим драгим сестрама које су имале храбрости да тамо опстану и остану све до данас. Нека им је Бог у помоћи. Свакога су дана у мојим молитвама. Косово и Метохија и данас страда. Жива црква Христова и манастири и цркве, све је на удару. У ком правцу ићи да би се стигло на пут спасења, шта верницима ваља чинити? „Крст носити нама је суђено!“ Христос нам је показао да без Крста нема спасења. Неправда је да само једна мала група састрадава, а ми, понекада, само то мирно посматрамо. Треба да смо сви спремни на неку врсту жртве, не само они који су на Косову и Метохији, нашем Српском Јерусалиму. Ако је то наш Јерусалим, онда да се угледамо на Јевреје. Они из цијелога свијета долазе на подвиг у Израел, више пута у животу, да покажу да их има и да нису заборавили свој Јерусалим. „Ако заборавим тебе, ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

4

ИНТЕРВЈУ

Јерусалиме, нека ми буде заборављена десница моја“ (Пс. 137, 5). Ми, првенствено, треба да се Богу молимо, да поштујемо заповјест Божију о рађању и и множењу „и владању земљом“. Затим, да не тргујемо са Косметом зарад неких благодети, „европских интеграција“, да имамо чврсто поуздање у Бога и у савезнике по вјери да ће Косово, које је најгушће засађено православним српским светињама, опет припадати онима који су ту земљу освештали и опјевали кроз вјекове! Ми, који живимо у миру и благостању, треба да свим средствима помогнемо онима који стоје на бранику вјере и традиције српске, тамо, на Косову. Ми са Косова смо страдали биолошки и економски; попаљени и порушени су нам домови, цркве, манастири, објекти српске културе, гробови... Да ли западни свет има свест о томе и да ли се медијска слика о српском страдању мења? Промијениће се и став западног свијета када ми будемо достојни представници Косова и Метохије. Данас је јасно да и српски Парламент има опречно гледиште о Косову. Једни кажу, сада већ јавно, да ће нам били лакше без Косова, „имаћемо мање обавеза, јер ми много трошимо на Косово“, а има и оних који би да све продају ради своје фотеље и свога положаја. Немамо патриотизма, а и они који су се борили да очувају територијалну цјеловитост, сада су по западним казаматима или у Хагу као ратни злочинци. Многи од нас не схватају шта нама значи Косово, а очекујемо да то неко други у свијету схвати. Но, у Бога је поуздање. Ја сам убјеђен да ће Косово опет бити српско. Не може се на насиљу, рушењу, паљењу светиња, убијању недужних људи, дјеце нарочито, стварати држава. Шта је то заслепило европског и западног хришћанина те не види страдање верски блиског, православног хришћанина са Балкана, свог брата у Христу, и не подиже глас против тога?

Балкана, свог брата у Христу, и не подиже глас против тога? „Свијет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној“, каже Његош. Све више се у свијету, на Западу посебно, живи материјалистички, док духовне вриједности, нажалост, немају значај. Што је некада било неморално, сада постаје нормално. Главне вриједности европске цивилизације такође су измијењене. Ви сте, познати и као епископ који неуморно ради на превладавању раскола у СПЦ. Који су узроци наших раскола и где су назнаке решења? Раскол, та болна рана на организму Српске цркве, формално је залијечена. Остају, међутим, ожиљци који стварају непријатност, жуљају, боле... Мислим, прије свега, на такозвани Дионисијев раскол, али има и назнака нових раскола. Још увијек није залијечен раскол у Македонији, иако сада тамо имамо канонску јурисдикцију кроз „Охридску архиепископију“. Такозвана Црногорска црква, која је у спрези са тамошњом влашћу, велики отпор и немир ствара у душама вјерника у Црној Гори, некадашњој Српској Спарти. Постоје и покрети „старокалендараца“ и други отпадници од „једине свете саборне и апостолске цркве“, у виду нових самосталних групација које себе зову црквом. У Америци је такав случај Кливланда, а у Торонту парохије Св. Арханђела Михаила, која, када је саборска одлука о уједињењу донијета, ни помишљала није на улазак под окриље Српске цркве, већ је отишла у грчки раскол. За све то треба имати и стрпљења и мудрости и не давати преоштрим изјавама подстицај новим расколима. Светска економска криза делује жестоко и има погубне последице на велики број становника у Србији. Расте сиромаштво, породица је на удару ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

5

ИНТЕРВЈУ

и једним делом разбијена, а солидарности готово и да нема. Наталитет је љута бољка. Како Ви гледате на ова питања? Једно је криза морала, а друго материјална криза. Једно са другим има додирних тачака утолико што човјек, када постане саможив, бива незадовољан, несрећан и погађа га све што му одузима од онога што он мисли да му треба. Заборавља да он одузима живот људски, рушећи основну заповијест Божију „Рађајте се и множите...“. Бог је створио свијет и дао толико изобиље свега да сви имају довољно! „Све бјеше добро веома“, каже се у књизи Постања. А кад Бог то каже, Он и зна шта и колико нам је потребно. Но, похлепни човјек жели да себи приграби за много година (понекада и много десетина година) живота у богатству, макар други умирали од глади и немаштине. Презасићени човјек потом тражи алтернативну храну да скине тјелесну тежину, холестерол, притисак, шећер, а не жели да се одрекне, бар када је храна у питању, сувишнога у корист милиона гладних људи. Проблем опадања наталитета увезен је путем лажне доброчинитељске претпоставке „да се људи не муче“; све се чини да се човјек што комотније осјећа, премда је највеће и најтрајније благо човјеку пород. Да је тачно ово што кажем, види се по томе што је пад наталитета забиљежен само у бијелој (европској) популацији, док сиромашнији слојеви имају много већи наталитет. Духовници кажу да велике светске кризе остављају простор за духовни развој. Као епископ највеће српске православне епархије у свету, реците нам, молим Вас, шта се на плану вере може очекивати у овом веку? Када човјек који је научио да ужива, и Бог му не треба, осјети кризу и немаштину, онда се Бога сјети. Но, то није прави извор вјере, већ лични, егоистички („ако те има, Боже, помози ми“).

ми“). Тај осјећај Бога почива на страху, док је прави осјећај за духовни пут и напредак – радост. Да некоме, када смо у добру, можемо помоћи, то би био прави осјећај вјере у дјелању. Неко од светих отаца је ракао: „Само је твоје оно што си на добро утрошио, све остало је туђе чему си ти само бесплатни чувар.“ Када се будемо сјетили ријечи Господњих „хљеб наш насушни дај нам данас” знаћемо да се Богу обратимо и за сваки наредни дан. Тада неће бити проблем ни седмомилијардити, ако је вјеровати, становник Земље. Оно што је евидентно данас, код нас и у свету је чињеница да је све мање безверја и религијског индиферентизма, али повратак православљу и светосављу није ни једноставан а ни лак пут ? Када год човјек пожели да живи само тјелесно, одмах се рађа индиферентост према вјери. Некада се знало и поштовало да се без молитве ништа не чини... Да из сваке куће неко оде недељом у цркву, да се измећу себе поздрављамо са „Помаже Бог“ и „Бог ти помогао“, а не „здраво“ и „ћао“. Није исто вјеровати у Бога и вјеровати „у нешто“. Наша вјера мора да осијава Истином, оном која је својствена само Христу. А Христос је „пут, истина и живот“. Све друге истине су релативне и недостојне праве вјере, вјере у којој смо рођени и коју смо од светих предака наслиједили да је чувамо и покољењима пренесемо. Бити Православац и Светосавац није лако, али није ни тешко. Потребно је само мало жеље и воље, а онда све постаје лако. Рекли сте на Коларчевом народном Универзитету у Београду да Канада и Америка немају традицију монаштва, а ако монах значи онај који је са Богом шта нам то говори о земљама које ту традицију имају? И да ли је онда, монаштво карика која недостаје хришћанству у земљама које ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

6

ИНТЕРВЈУ

је немају? Рекао сам да у Канади и Америци није било традиције монаштва, чак ни код тамошњих Грка, који до само десетак година уназад нису имали ни један једини свој манастир. Традицију монаштва имамо и ми, а Грци посебно, у својим земљама. У последње вријеме Грци су подигли десетину манастира у Америци, благодарећи једном монаху (Јефрему) из манастира Филотеја, на Светој Гори. У нашем случају, истакао сам да, поред субјективних, постоје и многи објективни разлози за недостатак монаштва, првенствено низак наталитет. У старо вријеме било је много више дјеце, која су, редом, опредјељивана: за краља, (војници) за цркву (монаси) и за кућу (да наставе лозу). Данас, када је једва двоје или једно дијете у породици, тешко је да ће, поред благодети овоземаљске – макар и о кризи говорили – отићи у манастир и оставити све зарад служења Господу. Дохалкидонска Православна црква, у Египту, Копти, и данас, иако живе у окружењу муслиманског свијета, имају богату традицију и много монаха. У појединим манастирима имају по хиљаду монаха. Био сам у једном манастиру у Румунији (Варатек-Агапиа), гдје имају хиљаду монахиња. Богу хвала. Некада је то био случај и са српским манастиром на Светој Гори, Хиландаром, који је имао до хиљаду монаха. Времена стара, времена славна! Руси су, за вријеме совјета, имали тзв. бијело монаштво – дакле, оне који нису носили монашку ризу, али су живјели монашким животом и подвигом. И на крају разговора, у ком правцу ће се одвијати Ваш будући рад и ваша владичанска мисија? Један је пут и један правац за једног владику, а то је – да вјером својом поучава друге и примјером добрим их подстиче на подвиг. „Ријечи говоре, а примјери привлаче.“ Нема другог пута за епископа Цркве Христове до пута јеванђелског. „Да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо.“

Промоција књиге владике Георгија „Ковчежић успомена- Мој пут ка Богу“ у задужбини Илије Коларца у Београду Издавачка кућа канадске епархије „Источник“ одржала је промоцију својих најновијих издања у задужбини Илије Коларца у Београду. У великом амфитеатру овог угледног здања представљена је књига владике канадског Георгија под насловом „Ковчежић успомена –мој пут ка Богу“. У невеликој по обиму али драгоценој по садржају збирци кратких описа догађаја који су испунили његову животну путању, владика Георгије поделио је са читаоцима драгоцено сведочанство о времену свога духовног узрастања и службе Богу и народу Божјем на просторима српских земаља и далеке Канаде. Садржај књиге и списатељски дар аутора представили су песници Матија Бећковић и Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, уредник издања и Давор Миличевић, секретар епархије канадске. Књига је заједничко издање Српске књижевне задруге и издавачке куће „Источник“. Владика канадски Георгије (Ђокић) написао је у форми сећања своју животну и духовну биографију. Владика се сећа детињстава, породичног дома, раних игара и несташлука, школе, одлазака у манастир Тавна и дефинитивног одласка у цркву у тринаестој години, а потом службе – од рукоположења до хиротонисања па све до данас. Владика Георгије приповеда на начин усмених казивача једноставно, сликовито, искрено, духовито. Његова аутобиографска исповест личи на кадрове филмског сећања, а укупна прича оставља утисак албума успомена. Сви они прате младог ЂорђаГеоргија на путу ка Богу. Његова књига личи на ковчежић живота и вере, а вера и живот не могу се раздвојити ни у његовом случају. С. Ђ. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

7

КПЛУМНА :

Проклета је Америка и злато што сја Посебно се обрушавају американофили када се неко усуди да помене геноцидно бомбардовање Србије 1999. године или мученичку смрт Милице Ракић. ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Тежак мазохизам би по мојим мерилима било посећивање „Фејсбук“ странице америчке амбасаде у Београду. Гледати на једном месту толико патетичних индивидуа које у најпонизнијим обраћањима овoj амбасади моле да их избаве из ове „јадне и бедне“ Србије и да их телепортују у земљу “меда и млека“ – Америку, није ништа друго до мазохизам. Посебно се обрушавају ови американофили када се неко усуди да помене геноцидно бомбардовање Србије 1999. године или мученичку смрт Милице Ракић. Иако то не говоре из њихових речи извире следеће објашњење: та Милица Ракић је крива што је живела у земљи која је била недемократска и није желела да узме снажну заштитничку руку Америке. Погледавши наведене изјаве дао сам се у размишљање да ли ови клипани знају уопште шта је то Америка?! Јесу ли они икад размишљали својом главом или су допустили да им Холивуд испере мозгове крајње јефтином пропагандом. Да би могли разумети данашњу Америку морамо се обратити „учитељици живота“ историји. САД настаје крајем 18 века победом у Америчком грађанском рату који је крајње романтизован, а неке чињенице су намерно умањене или се не помињу. Пажњу треба обратити на геноцидни прогон америчких староседелаца Индијанаца. Истеран са својих територија, убијан, силован и понижен овај у већини мирољубив народ и дан-данас је прогоњен. Сатерани су у резервате као неке опасне животиње којих се треба клонити. У том времену основну покретачку снагу Америке а и осталих „цивилизованих народа“ (који нам данас соле памет о људским правима) чине робови. Несрећни Африканци заробљени су од надмоћнијег непријатеља и у понижавајућим условима превезени су у Америку и продати богаташима који их сурово злоставају, терају на најтежи рад у

соле памет о људским правима) чине робови. Несрећни Африканци заробљени су од надмоћнијег непријатеља и у понижавајућим условима превезени су у Америку и продати богаташима који их сурово злоставају, терају на најтежи рад у немогућим условима, да би их на крају када више не могу радити газде убијале. И то траје неколико векова. Не треба заборавити ни Амерички грађански рат после којег су робови ослобођени. И да ли се нешто значајно догодило после тога. Нажалост није, свест је остала иста. Треба ли заборавити одвајање црнаца и белаца, одвојене аутобусе, школе, факултете, мензе... И дан данас црнци живе у издојеним деловима градова, својеврсним гетоима из којих само ретки представници мањина постају битни елементи друштвеног уређења. Хоћемо ли заборавити и убиство Мартина Лутера Кинга и стотине убијених црначких активиста који су само желели бољи живот. Да ли смо свесни да и данас постоји Кју-клукс-клан и мноштво неонацистичких организација у Америци. Због чега ја све ово пишем, питаће се неко, када се у нашој живи много горе у економског смислу него у Америци и када просто млади људи желе да побегну од овдашњег лудила? Не спорим све то. Међутим ипак треба имати људског достојанства и знања да би могли да поштујемо себе а и да знамо праву вредност других. Исто тако никада не треба да будемо толики медиокритети да нам највећу вредност у животу буде поједен хамбургер у „Мекдоналдсу“, попијена „Кока-Кола“ и видео снимак голе задњице Бритни Спирс на интернету, на шта се данас своди сан о „америчком животу“. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

8

ДРУШТВО

148.578

ЉУДИ ЈЕ ППСЕТИЛП ПВПГПДИШОИ САЈАМ КОИГА Фотографија месеца:

Последње упориште књиге Фото: Сајт сајма књига

У свету убрзних комуникација и безобразно ниског знања чини се да је стара добра књига одавно у заплећку. Данашњим генерацијама младих непојмљиво је читање „дебелих књижурина од сома страна“ које тако „смарају“. Књижаре су одавно претворене у шопинг центре са примесама најгорег провинцијског циркуса. Тако данас можете пазарити књигу ваше омиљене списатељице (која је наравно бестселер неке америчке листе) уз 100 грама кафе, чоколаду или сунђер за прање судова. Озбиљни писци су сакривени у најдаљим и неосветљеним ћошковима, док су у првом плану књиге познатих ТВ водитељки, исповести различитих наказа, проститутки; уз наравно свеприсутне водиче како да за месец дана

постанете мршави, богати, срећни... Насупрот свему овоме стоји Сајам књига манифестација са великом историјом и угледом. Безобразно скупа цена улазнице ове године (за коју се може купити добра књига) утицала је да посећеност буде мања, као и да посетиоци мање купују. Већина издавача као да није приметила да је криза узела маха па су великим ценама књига отерали људе заинтересоване за куповину. Високе цене књига су им се управо и обиле о главу па су последњих дана сајма поједина издања продавали по најнижим могућим ценама. За наредни сајам и издавачи и организатори треба да промене само једну ствар. Једни треба да смање цену улазница, а други књига. На крају ће профитом бити задовољни и једни и други, као и посетиоци, којима је и намењен сајам књига. В. П.

www.rastko.rs

Један од најбољих српских сајтова. Потпуно бесплатно на једном месту можете пронаћи најбоља књижевна дела, научне студије и уметничке расправе. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

9

ДРУШТВП

Бојиш ли се ћутања Србине? Вратимо Србији морални лик наших очева и дедова. Ту Србију, пуну моралног здравља и моралне лепоте, поштовао је свет. И волео АНТПНИЈЕ ЂУРИЋ

Уместо задужбина, које су славни преци завештали свом Отачаству, а које су српски комунисти отели, ти ћеш Србине, завештати масовне гробнице жртава Јосипа Броза и његових следбеника. То су комунистичке задужбине. Оставићеш, свакако и сећање на милионе Срба које уведоше у Брозове тамнице, одакле су их Брозови тамничари касније пребацивали у гробнице на Лоњском пољу, у Лаћараку, Хомољу, руднику Трепча, поред нишке робијашнице, у порти манастира Ваведење у Београду, код Виских Дечана, на крушевачкој Багдали. Остави им, Србине, и песму коју су српски комунисти здушно певали: „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина“. Остави им, Србине, и питање: ко уби 153 српска емигранта у Европи? Ко Андри Лончаревићу секиром располути главу у Паризу, ко у Бриселу усмрти инвалида без десне руке Бору Благојевића, ко у Чикагу измасакрира Драгишу Кашиковића и десетогодишњу Иванку Милошевић? Остављаш, Србине, и ову реку без повратка којом отиче српска младост – одлазе твоји синови и кћери у свет, да тамо као школовани стручњаци, унапређују туђу земљу, јер за њих нема посла и хлеба у Отаџбини! И сада имате овај призор: отац и мајка, који су их неговали и хранили, носили на пелцовање, покривали ноћу да не озебу, испраћали са осмехом у школу, тако и дочекивали, поносили се својом децом... И шта сада? Блену, усамљени, једно у друго, стрепе од сваког телефонског позива и звона на вратима. Где им је син? У Чикагу. Где им је кћер? На Новом Зеланду! Где им је унук? У Јоханесбургу! Очајни родитељи не могу да нађу смисао живота...

У Чикагу. Где им је кћер? На Новом Зеланду! Где им је унук? У Јоханесбургу! Очајни родитељи не могу да нађу смисао живота... Овде су остале „посланице“ које мисле да су и државнице. Неке увелико подсећају на Брозове афежејке – све знају, у све се разумеју. Своје говоре у парламенту увежбавају пред огледалом у кући... Од силног уображења саме себи кажу – Ви! Ви, посланице-државнице много лепо изгледате. Још када каже: „Ја мислим“ – разумног човека спопадне језа. Замислите: она мисли о држави. Јадна државо! Ко ли ми те храни, ко ли ме те брани! Пред њима би и Пашић устукнуо, чика-Љуба странку променио, Лаза Пачу трипут закључао касу. Умеју оне и да псују: „Ј...ш Србију, брани странку, од ње живиш“. Понизили су те, Србине. Унаказили. Обрукали пред светом. Удружило се зло домаће и туђе. Газе по твом достојанству, пљују на твој углед и част. Кажу: не савијаш се довољно! Кажу: опиреш се превише. Кажу: не играш игру увлакушу и савијушу! Зато ти отимају драгуље српских земаља! Не отимају баш све, понешто им и власт нуди и даје. Обећали су ти, Србине, обећали јавно, на телевизији и у новинама, да хлеб неће поскупети. Видиш ли колико је ова власт фина. Могла је, да није овако фина, да каже – стоко једна, имаћеш хлеба, немој да се буниш! Ето, није обећала ове колхозне казане, као највиши домет хуманости и усрећитељског комунизма, а добио си их. Сада око милион Срба стоји пред тим казанима да прими чинију чорбе и парче хлеба. Можда ће доћи председник владе и председник државе да пробају чорбу из ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

10

ДРУШТВП

колективног казана. Можда ће доћи, власт воли да каже како дели судбину народа. Хлеб, дакле, неће поскупети, а храна из казана даје се џабе. Па шта ћеш више, човече! Ти би хтео нешто и уз хлеб, то не може, нема се! Не може власт да узима од ових који примају плате и пензије, да одштети ове похлепне, ове саможиве, они имају велике заслуге и велике плате и пензије, а видиш, они кажу да им је и то мало. А заслуге стварно имају – неки од њих јахали су српске попове, други пљували по Цркви, трећи предавали марксизам и лењинизам. Рећи ћеш да неки од њих возе најскупље аутомобиле, али нису они криви што је у овом земљи таква слобода да свака шуша може да их упуца. Јесу скупи блиндирани аутомобили, али ни топ, кажу, не може да их пробије. Пристао си на свако зло и понижење, Србине. Не бојиш се питања и потомака: зашто си ћутао када је требало да проговориш снагом грома?! Зашто си се савијао до црне земље кад је требало да се усправио до неба?! Бог те је наградио, Србине: Дао ти је вид, дао ти је слух, дао ти је језик и здраву памет. И моћ да говориш. Бојиш ли се ћутања, Србине! У времену које долази нико те неће питати ко ти је био отац, стриц, ујак, али ће те неизоставно питати који је твој лични допринос отпору овом злу које те одавно притиска и понижава. Проговори, Србине, језиком својих часних предака! Ослушни, још једном, речи српског патријарха Гаврила Дожића: „Понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима!“ Вратимо Србији морални лик наших очева и дедова. Ту Србију, пуну моралног здравља и моралне лепоте, поштовао је свет. И волео. Ослушнимо зато, још једном, вечну поруку српског патријарха Павла: „Будимо људи!“ Будимо људи, а не робови! Знате ли, можда, како је Драгиша Пењин, песник из Шапца, аутор чувених збики песама Витез од опанка и Књегиња од опанка, певао нашим прецима које је због њихове племенитости волео свет?

Књегиња од опанка, певао прецима које је због племенитости волео свет?

нашим њихове

Мој деда погледом стреља, а у срцу много доброте носи. Непријатељу чупа гркљан у рату, и гадно му псује крвава неба. А када га зароби, ко рођеном брату, даје пола свога војничкога хлеба. Бог нас је Србине, изабрао да вечно трајемо на својој земљи. Зато не шири дефетизам, нећемо ми пропасти. Било је у земљи Србији и тежих времена него што је ово. У јесен 1915. године после пада српске престонице у немачке руке, цели свет је објавио да Србија више не постоји, да не постоји ни њена војска – постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спасење. Мало касније, тај исти свет је објавио да француска коњица не може да сустигне српску пешадију која за месец и по дана прелази под борбом седам стотина километара и ослобађа не само своју Отџбину. Игром судбине, фелдмаршал Макензен, чији су топови из Нове Пазове разарали Београд, нашао се у рукама српске победедничке војске. Памти, Србине, и усправи се! Све ће се ово звати минулим временом. Отуда, Србине, знаш шта шта ћеш поручити онима који су умислили да су већи од Бога и да нам, као господари живота и смрти, отимају најлепши и најкстоноснији драгуљ Отаџбине: Можете нас на крст распињати, можете нас на коље набијати, можете нам сабљама главе одсецати, можете нас бомбама разарати, али ће преживети неко ко ће остатком крви исписати вечну поруку: Косово је света српска земља! Остатком крви, на камену – међашу исписаћемо поруку која подсећа на спартанског краља Леониду: Путниче, кажи свету да смо пали овде на бранику Отаџбине! Том поруком храниће се и браниће се нови српски нараштаји. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

11

ДРУШТВП-ХУМАНПСТ

ГО Вождовац - Доброте је више кад је делимо Треба истаћи бригу општине Вождовац о незбринутој и хендикепираној деци, о социјално угоженим, старим и болесним лицима и свима којима је помоћ потребна СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Kада се помене Јужна капија Београда онда већина становника главног града Србије зна да је реч о Вождовцу, једној од градских општина коју чине две целине-градско језгро (Лекино брдо и Душановац) и бројне околне стамбенe згрaдe са корпусом приградских насеља. Последње две-три године у општини Вождовац биле су у знаку реконструкција улица, водоводне мреже, изградње спортских терена као и игралишта за децу, асфалтирања путева у приградским насељима, улагања у нфраструктуру Вождовца. У плану је и у току изградња комерцијално-пословних објеката на Бањици, у насељу Кумодраж II, Медаковић II, Шумице, Браће Јерковић. Изграђен је Душановачки плато и завршени су радови на колективној изградњи улице Војводе Степе чиме је ова важна вождовачка улица добила изглед булевара. Задивљујући број хуманитарних акција - Први човек општине др Драган Вуканић, лекар специјалиста, микрохирург урођених дечијих аномалија на Универзитетској Дечијој клиници у Тиршовој,

дечијих аномалија на Универзитетској Дечијој клиници у Тиршовој, показује велику креативност, храброст и енергију, коју у неким круговима пореде са енергијом и визијом Карађорђа, да у овој општини створи што повољније услове и што пријатнији амбијент за живот. О његовим капацитетима за такву врсту трансформације сведоче примери већ повучених потеза. Доктор Драган Вуканић председник ГО Вождовац, са својим најближим сарадницима саветником који га изузетно добро прати Владом Секулићем, помоћником Драганом Човићем, неуморном хуманисткињом Љиљаном Малушић и Дубравком Филиповски и другим члановима управе организовао је завидан број хуманитарних акција од којих ћемо поменути само један део. Пре свега значајно је истаћи бригу општине о незбринутој и хендикепираној деци, о социјално угоженим лицима, старим и болесним лицима и свима којима је помоћ потребна. Уз помоћ Фондације ЊКВ принцезе Катарине обезбеђиван је намештај за ургентну заштиту злостављане деце. Иста помоћ донирана је и за децу без родитељског старања – штићенике домова „Јован Јовановић Змај“ и „Моша Пијаде“ као и дому за тешко ометена лица у развоју при манастиру Св. Петка из места Извор. Општина Вождовац је донирала ДВД за децу из вртића у Рипњу, школски прибор за ђаке прваке а помаже и Центар за таленте. Уредно се спроводи расподела хуманитарне помоћи и грађевинских пакета интерно расељених лица са ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

12

ДРУШТВП-ХУМАНПСТ

Косова и Метохије. Пострадале Краљевчане после разорног земљотреса ГО Вождовац је стално помагала. Поред пружања разноврсне помоћи реновирана је и најоштећенија основна школа „Петар Кочић“ у Мрсаћу. Доктор Вуканић-најбољи домаћин-ГО Вождовац збратимљена је са Невесињем и угостила је 80 најбољих ученика из 11 основнох школа из Невесиња, Требиња, Љубиња, Билеће, Берковића, Гацка и Фоче. Ученици и њихови наставници били су смештени у установи студентског одмаралишта „Радојка Лакић“ на Авали, а са председником др Вуканићем посетили су Саборну цркву где их је примио и благословио патријарх Иринеј а затим су обишли патријаршију, Калемегдан, Војни музеј и центар града. Поводом школске славе Св. Сава општина Вождовац поклонила је иконе са ликом Св. Саве вождовачким школама. Председник општине др Драган Вуканић је посетио основну школу „Радомир Путник“ у Рипњу и том приликом обишао радове на спортској хали. Власти ГО Вождовац су неуморне у пружању помоћи свим категоријама становништва и посебно се води брига када су у питању празници како се нико не би осећао запостављеним. Неколико пута годишње организују се и сајмови запошљавања, путем којих један број незапослених нађе посао. Захваљујући особини изразитог хуманисте и човека који има огромно разумевање за све проблеме савременог човека а посебно деце и младих људи као и чињеници да има изузетне организационе способности доктор Драган Вуканић је ове године као председник ГО Вождовац добио велико признање – Најбољи домаћин Србије, статуету капетан Миша Анастасијевићу рад академског вајара Љубише Манчића. Награда му је уручена истог дана и на истој свечаности када је и патријарху српском, Његовој Светости г. Иринеју иста додељена за духовност.

Богата каријера и висока стручна репутација Председник ГО Вождовац Др Драган Вуканић, mr sci med из области неонаталне хирургије. Уводи у праксу литротипсију у уринарном тракту код деце 2002. године. Доктор Вуканић је члан Српског лекарског друштва од 1982. Члан светске и европске асоцијације дечјих хирурга, предводник тима за трансплантацију бубрега код деце у Универзитеској дечјој киници у Тиршовој. Говори, чита и пише енглески и руски језик. Рођен испод „Кома плава“ у питомој долини Лима доктор Драган Вуканић потиче из веома угледне, интелектуалне породице. Деда Обрад Вуканић, био је правник, начелник Среза Краљевине Југославије, припадник четничког покрета, и доспео је у логор Дахау за време Другог светског рата, а данас му је споменик у Либертвилу. Отац Вучић такође угледни учитељ који је као четнички син имао пуно проблема да себи нађе посао. Доктор Драган Вуканић је на место председника ГО Вождовац дошао пре две године схвативши да, као каже, не може све хируршким ножем да се уради да је осетио потребу да направи неке промене у друштву за које му је указано поверење. Његово гесло је: „Ко хоће нешто да уради нађе начин, а ко неће ништа да учини нађе оправдање“. интернет: www.vozdovac.rs е-mail: predsednik@vozdovac.rs ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

13

ДРУШТВП

Књига и наша култура читања Моћ књиге је огромна, немерљива јединицом времена и простора. Поклонимо се пред сваком вредном књигом. То је најмање што може један смртник да учини пред бесмртним делима. Књиге то јесу СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Кажу „књига је најбољи друг“, а ја додајем и вечни. И данас, после толико векова импресионира Александријска библиотека која је поседовала преко 200.000 свитака; било је то највеће складиште књига целог античког света. Нажалост, спаљена је и до темеља изгорела. Каква трагедија и губитак за цело човечанство! Као што је тада светионик на малом острву Фар осветљавао пут поморцима, тако је тадашња Александријска библиотека била светило које је осветљавало путеве мрака и незнања многим ученим људима. На жалост, светионик на Фару не постоји више, али, остале су књиге и многобројни записи научника и истраживача. Библија, света књига која опстаје већ два миленијума, одолева свим људским и природним катаклизмама. Свето писмо читају вековима сви: од простог приученог света до најученијих умова света. Свето јеванђеље по Јовану почиње; „У почетку беше ријеч и ријеч бјеше од Бога, и Бог бјеше реч. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.“ Велика је моћ Светога писма! И данас, скоро свака кућа има своје Свето писмо. Памтим своје најраније детињство (још нисам ишла у школу), кад ми је моја тетка читала и причала пуно занимљивих догађаја из Библије. Поред Библије, увек је била једна веома дебела и тешка књига. Било је „Свезнање“ – Општи енциклопедијски лексикон. Све што ме је интересовало, сазнала сам из те чаробне књиге – „свезнање“. Прошло је од тада пуно година, дошла је телевизија, компјутер, интернет, мобилни телефони, али за мене ће увек бити књига, и пре свега књига, нешто што никакав изум не може да је у потпуности замени. Онај осећај кад узмем књигу, тј. књигицу у руке (кад кажем књигица не мислим на мали формат књиге, то би била књижица, а књигица је моје обраћање и назив свим

потпуности замени. Онај осећај кад узмем књигу, тј. књигицу у руке (кад кажем књигица не мислим на мали формат књиге, то би била књижица, а књигица је моје обраћање и назив свим књигама које су ми драге, које волим...) не може да се мери ни са чим. Никада нећу моћи да схватим чуђење неких људи кад им кажем да сам до раних јутарњих сатала неку, мени драгу књигу. Пуно људи просто се похвали како не мора да узима било какав лек против несанице, довољно је да узме књигу и почне да чита. Кажу, после неколико прочитаних редова „сан дође на очи“. Гледам их и слушам, не могу да верујем да им књига служи за успављивање. Још ми кажу: „Шта ће ти толике књиге, мени нису потребне јер оне служе само за прављење важности!“ То је оно: „Кад бих волео да читам, читао бих књиге по цео дан!“ Сећам се како ме је баш та књига „натерала“ да научим да читам у својој петој години јер нисам више могла да молим старије да ми читају. Ах та лепа времена и све те књигице мог безбрижног детињства. Сви смо тада много читали. Није било телевизије да на нам одвраћа пажњу; чак су прорицали да ће књига бити скоро уништена као нешто непотребно, превазиђено, са појавом те магичне кутије звана телевизије. На срећу, то се није догодило. Један од доказа је наш Београдски сајам књига који се ове године одржао 56. пут. Редовно га посећујем и у мору књига увек пронађем неку мени посебну драгу књигу. Овогодишњи мото Сајма „књиге спајају људе“ био је и апел да читамо што више и тако упознамо и друге земље, људе и обичаје; само тако разумећемо и ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

14

ДРУШТВП

друге и прихватити их у свој њиховој различитости. Често се сетим оне народне пословице: „Самоћа је лоше друштво“. Као да обајсним да никада нисам сама јер сам окружена стотинама књига. Моја библиотека је нешто највреднија што поседујем. Опет, они који се уз књиге успављују кажу да бежим од стварности. Па, можда има у томе и мало истине, поготово бекство од свакодневних ружних (ствари) догађаја, црне хронике, кича, испразности, неукуса и свега што нас понижава и враћа у мрачни средњи век. Жалосно је што и данас постоје неписмени људи (и то у позамашном броју) и што такви верују да онај ко има много чита, може да полуди од толико знања. Страшно! Још ми је страшније (и незамисливо) кад одем негде у госте, све дивно и красно, све по „чаршијском реду и обичају“. Дођем кући, све ми нешто чудно. Нешто недостаје у тој кући. Сетим се: књиге! Па да, где су ту књиге? Све је лепо у тој кући: намештај, слике, гоблени... По полицама пуно кристалних чаша, сервиса, мноштво фигурица од порцелана, украшених скупоцених ваза – а где су књиге? Њих нема! Нема ни у траговима чак ни кувара, „Лечење биљем“ или „Како бити успешан“. Нема, јер не знају да је свака породична библиотека огледало душе и културе једне породице. Па где је душра породице ако у породици нема ни једне једине књиге? Претпостављам да се многи према књизи понашају као да је светиња, а „светиња се не дира“. Мало и горког, опорог хумора. Сећам се наше школске лектире и обраде нашег нобеловца Иве Андрића. То је била права мука; читало се само да се избегне лоша оцена. Чим је нешто „под обавезно“ – губи значај, па ма то био и наш нобеловац Иво Андрић. Као да нисмо били, а нисмо сигурно, да је тог 10. децембра 1961. године цео свет чуо за нашу земљу, за нашег човека који се уписао својим књижевним делима златним словима у књигу светске књижевности. И данас, кад славимо пола

века од додела Ноблеове награде нашем великану Иви Андрићу, са посебним задовољством читам његова ремек дела и то два – три пута. Увек изнова откријем нешто лепо и непоновљиво. Тако ми наш нобеловац увек и поново буде све већи и величанственији у свом књижевном стваралаштву. Поносна сам што је један такав великан живео у мом граду и оставио неизбрисив траг у српској књижевности. Увек ме обрадује свака нова књига. Највећи поклон за мене је поклоњена књига. Због тога ћу памтити заувек мог драгог чика Божу – књижара. Он ми је међу првима поклонио књигу „Бајкар“ јер је био одушевљен што знам да читам а још не идем у школу. Данас та књижара више не постоји. На срећу далеко су иза нас времена када су уништавали и спаљивали књиге многе моћници. Сетимо се спаљивања књига неких црквених великодостојника; Хителеровог спаљивања свих књига које су му сметале да завлада целим светом. Књига „Фаренхајт 451“ по којој је снимљен и филм, носи једну поруку о америчком друштву које је уништила телевизија и све књиге се спаљују. Није у питању цензура књиге него је то дисутопијски роман-антитеза утопије. Свима је јасно да само старим књигама писаних руком на пергаменту и очуваних по манастирима, можемо да потврдимо и докажемо наше постојање и живот на овим просторима. Моћ књиге је огромна, немерљива јединицом времена и простора. Поклонимо се пред сваком вредном књигом. То је најмање што може један смртник да учини пред бесмртним делима. Књиге то јесу. „Ех, кад би волео да читам, читао бих по цели дан!“ А, ја, верујте ми на реч, читам по целу ноћ. И ви које успављује читање а нарочито ви који баш и не нешто не марите за књигу, пробајте да узмете бар неку у руку и почнете да читате. Бар почните! Сваки почетак је тежак! Видећете, можда ћете и ви једног дана дочекати свитања уз неку добру књигу. Пробајте, не кошта ништа а много вреди. Пробајте!... Молим, вас, само пробајте! ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

15

ЗДРАВЉЕ

Спорт и рекреација (3) –ноге и руке Док не куцамо добро је одмарати, често разгибавати прсте, отресати шаке као да желимо да осушимо руке од воде. Мишићи прстију и руку се могу јачати свакодневним вежбама ДРАГАНА МИРКПВИЋ

При раду са рачунаром може се јавити трњење и бол у рукама, због понављаног напрезања при куцању и употреби миша. Узрок је у брзим, понављаним покретима малих мишића шаке и оптерећење ручног зглоба, када шаке заузимају неодговарајући положај, померање миша по подлози без ослонца, када корен длана ''лебди'' и притискање ''тврдих'' тастера, чиме су нарочито оптерећује осетљив лигаментарни апарат прстију шаке. Слепо куцање омогућава да равномерно распоредимо оптерећење на све прсте. Данас постоје разноврсне тастатуре пројектоване тако да при дуготрајном раду узрокују минималан напор, као и додаци који обезбеђују физиолошко држање тела са разноразним подупирачима за руке, леђа и ноге и који омогућују правилно држање главе приликом прекуцавања. Док не куцамо добро је одмарати, често разгибавати прсте, отресати шаке као да желимо да осушимо руке од воде. Мишићи прстију и руку се могу јачати свакодневним вежбама. Сваку вежбу понављати по 5 пута.

1. Шака: - стиснути – раширити прсте (брзо) окретање – у зглобу на обе стране, шаке нису напете 2. Савијање на обе стране. Почетни положај: руке праве испружене унапред. Покрети се раде само у зглобу шаке. Савијемо шаке надоле и радимо мале покрете, затим савијемо нагоре и такође радимо исте покрете као да се одупиремо од зида.

3. Сада савијамо руке у лактовима и савијамо шаке постранце – према палчевима, па према малим прстима. Опет протресимо рукама да отклонимо напетост.

4. ''Пропелер'' - слободно окретање целе руке у раменом зглобу испред трупа. Ради се само у фронталној равни. Радимо сваком руком, прво у правцу казаљке на сату, затим у супротном правцу.

Ноге Мишићима ногу је неопходна стална покретљивост, иначе лако атрофирају. Решење је у честој промени положаја ногу, вежбама истезања и опуштања мишића (чучњевима), чешћем размрдавању карличног појава кружењем горњим делом тела. За растерећење уморних ногу делотворна је вежба када се лежећи на леђима, ноге усправно подигну уз зид. У првим данима вежба траје пар минута, а касније повећати на 10-15 минута. Из тог положаја споро спуштати ноге, остати минут - два у лежећем положају, а тек онда лагано устати. Вежбе истезања у седећем положају Сваку вежбу поновити три пута са задржавањем. Касније повећати број понављања. Почетни положај је седећи, са ослонцем у леђном делу.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

16

ЗДРАВЉЕ

1. ''Уплести'' прсте, дланове окренути у поље. Руке се опружају, шаке потискују према напред, уз истовремено чврсто ослањање леђима о ослонац. Кичмени стуб и глава су у усправном положају. Достигнути максимални став истегнућа задржати 20 секунди.

2. Руке подићи изнад главе, а шаке што више ''гурати'' у вис. Труп и главу држати усправно. Достигнути максимални положај истегнућа задржати 10 секунди.

3. Трупом се врши савијање у страну. У максимално достигнутом положају задржати се 10-15 секунди. Вежбу изводити у обе стране, а повратак у почетни положај треба да је лаган, без наглих трзаја.

4. Шаке су постављене на потиљак. Лактовима вршити истовремено снажно повлачење уназад. Грудни кош истурити према напред. У том положају задржати 5-10 секунди.

5. Левом руком ухватити лакат супротне руке и лаганим покретом вршити повлачење у супротном правцу, испред тела, до осећаја затегнутости. Истовремено главу ротирати у супротном смеру. Овакав положај задржати 5 -10 секунди.

6. Седећи. Шаке ослонити на седални део подлоге поред ногу, прстима окренутим уназад. Лактовима вршити потискивање према напред, не одижући шаке од подлоге. Положај истезања задржати 30 - 40 секунди. Наставак у следећем броју ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

17

ЗДРАВЉЕ

Гајење биља на природан начин (4) Зрео компост побољшава структуру и микробиолошку активност тла, стога може послужити као гнојиво или као средство за побољшање квалитета тла МПНАХИОА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Брзина процеса распадања зависи од топлоте ваздуха, а што је процес бржи, вредност компоста је већа. Лети ће се компост употребљавати већ после свега два месеца, док распадање обично траје највише пет месеци. Са временом му се вредност смањује.

•Компост је спреман за употребу када у њему више нема кишних глиста и када мирише на шумску земљу. Тада га треба пребацити из ограде и употребити за посипање леја. Одмах треба направити нову гомилу компоста.

•Влажност компостне гомиле можемо да проверимо на следећи начин: из дубине -гомиле треба узети нешто компостног материјала. Компостни материјал мора да буде влажан као исцеђен сунђер. Другим речима, кад га стиснемо у шаку, из њега не сме да се цеди вода, а након отварања шаке, материјал се не расипа него остаје у грумену.

•Компост мора преко зиме да буде заштићен од хладноће. Зато се покрива сламом, лишћем или неким другим органским материјом, а затим још и поклопцем. Док је температура ваздуха нижа од 10 степени Целзијуса, компост не сме да се открива. Тиме би охладио и рад микрорганизама би се прекинуо. Ако хоћете да убрзате растварање отпадака може да послужи и шећер: у 10 литара млаке воде сипати 100 г шећера, промешати и слатким раствором попрскати отпатке на гомили компоста. Зрео компост се просеје кроз крупно сито. Већи делови који се још нису распали враћају се на компост. До идућег пута нестаће и они. Просејан компост употребљава се за побољшавање земље када се у врту сеју или саде нове културе. Помоћу компоста биљке постају јаке и здраве, отпорне на штеточине и болести.

јаке и здраве, отпорне на штеточине и болести. Примена компоста Зрео компост побољшава структуру и микробиолошку активност тла, стога може послужити као гнојиво или као средство за побољшање квалитета тла. У пролеће или пре садње или у раздобљу раста и развијања биљака, компост поспемо по тлу и по могућности лагано измешамо с површинским слојем земље. Компост не смемо дубоко закопати јер га тиме гушимо. Ако га користимо за гајење биљака у саксијама, морамо га у подједнакој количини мешати са земљом из врта или с лањском земљом из саксија. Током целе године можемо у саксије додавати мало компоста. Количина компоста у повртарству зависи о врсте поврћа. Различите културе имају различите потребе за храњивим састојцима. Алат за обраду био-врта За растресање и проветравање земље употребљавају се виле са четири пљосната зупца. Њима се из земље ваде плодови као што су црни и бели лук, шаргарепа и други. Алат за растресање служи за поравнавање и повремено растрење леја, претходно дубље растрешених вилама. Двострана мотика има на једној страни два зупца служи за уситњавање крупнијих грудви, док пљоснатим троугластим делом праве се жљебови у редовима у које се затим сеје. Мотика служи само за површинско подсецање корова између редова поврћа. Најбоље је ако се то ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

18

ЗДРАВЉЕ

обавља једном недељно (тамо где има много корова). На тај начин не трави се и одсечен коров остаје као покривач на земљи. Осим наведених алатки, потребни су лопата за рад око компоста, гвоздене грабуље за формирање површине леја, мала ручна лопатица за пресађивање расада, дрвени клин за сађење, канта за прскање, заливање и ђубрење течним ђубривима. Баштенске леје се вилама растресају на следећи начин: Увек треба стајати на стази, на леју се не стаје ногом, већ треба гурнути вертикално у земљу, дршку нагнути према себи и себе, вратити у усправан положај и виле извући из земље. Вила се подиже, не окреће, нити се горњи и доњи слојеви земље мешају. Поступак се понавља у читавом реду. На удаљености од око центиметара треба почети са растресањем земље у следећем реду, све док не буде растресена половина леје по дужини. Затим треба прећи на другу страну леје и на исти начин по дужини растрести и ту половину. После јесењег растресања вилама земљу треба засејати такозваним зеленим ђубривом, биљкама које својим корењем земљу растресају, а затим је стабљикама и листовима и покривају. Земља се може посути и грубим, незрелим компостом и другим јесењим, баштенским отпацима, лишћем и другим. У пролеће се земља само површински растресе, пограбуља и у редовима засеје. Тамо где је земља првих година у пролеће још тврда и тешка, може се још једном растрести вилама и побољшати компостом. После завршеног посла земља не сме да остане гола, незаштићена од временских утицаја, ветра, хладноће и кише. За то могу да послуже: покошена, делимично осушена трава, лишће, ситно исецкани биљни отпаци, насечена слама, у нужди чак и тресет - све то посуто у танком слоју. Најбоље су насечене коприве. За био-баштована коров није непријатност. Напротив. Неке врсте почеће намерно да гаји: коприве, гавез, камилицу преслицу, хајдучку траву. Користиће му и за прављење биљних течних ђубрива и средстава за прскање, за покривање земље и за компостирање.

непријатност. Напротив. Неке врсте почеће намерно да гаји: коприве, гавез, камилицу преслицу, хајдучку траву. Користиће му и за прављење биљних течних ђубрива и средстава за прскање, за покривање земље и за компостирање. Ако је земља стално покривена, корова има иначе далеко мање. А ако с времена на време такве биљке подсечете између редова поврћа, оставите их на земљи као зашититу и храну организмима у дубини. У прошлости дрвени плугови су растресали земљу и нису јој нарушавали живот у био слоју. Штеточине у био-врту Кадифица и невен данас су у биобашти неопходни за очување здравог тла и спречавање појаве паразита. Корисно је садити их на местима где се примети расцепљено биљно корење. Сваког пролећа треба у сандуче или чинију засејати кадифицом, а затим их пресадити (у хладнијим крајевима тек после 15. маја) једноставно између редова поврћа или по ивицама леја. Жуте кадифице лепо иду уз руже а истовремено им чисте земљу. Младе биљчице невена које су се саме засејале од прецветалих цветова, у пролеће треба само пресадити тамо где земља изгледа нездраво. Занимљиво је да је хемијско средство за прскање против црвића сличног састава као материје које садрже кадифице. Пужеви су последњих година постали велика невоља јер су њихови природни непријатељи све ређи (јеж, слепић, жабе, гуштери). Пужеве иначе треба сакупљати ујутро и увече и у лонцу опарити врелом водом. Ова течност одбија друге пужеве и зато њоме када се охлади, треба попрскати и младе угрожене биљке краставаца, тиквица, сунцокрета. На критична места треба ставити старе даске, и ујутру покупити пужеве који су се сакупили испод њих. Наставак у следећем броју ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

19

ДУХПВНПСТ З

Интервју: О. Вајо Јовић, старешина храма Св. Александра Невског

Млади богослови су веома образовани Добра воља и одушевити неког да прими Христа, то је права мисија. Одлична је клима за мисионарски рад цркве, каже отац Вајо Јовић РАЗГПВПР ВПДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Старешина цркве Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, отац Вајо Јовић, свештеник је који плени својим радом и опхођењем према верницима као и према свим посетиоцима ове православне српске светиње. Рођен је 1956. године у српској православној породици у североисточној Босни у селу Пусковцу између Бијељине и Тузле. У породици је било шесторо деце. Богословију је завршио са одличним оценама у манастиру Крки. Блаженопочивши владика жички Стефан, који је тада био епископ далматински, хтео је чим одслужи војску да га пошаље на Колумбија Универзитет у САД. Али то се ипак није догодило јер су се услови променили, недостајали су свештеници и зато је млади богослов Вајо Јовић морао одмах да се жени а владика га је рукоположио за свештеника. Уписао се на факултет и ванреднп пплагап испите.

догодило јер су се услови променили, недостајали су свештеници и зато је млади богослов Вајо Јовић морао одмах да се жени а владика га је рукоположио за свештеника. Уписао се на факултет и ванредно полагао испите.

-Избегао сам из Загреба за који ме везују најлепше и најтеже успомене. Дошли смо у Београд 1992. године. Било је то велико оптерећење за моју породицу. Ни ја сâм нисам био способан да све то прихватим. Породица из које потичем носи велике трауме из Другог светског рата. Мој деда је страдао у Јасеновцу - каже отац Вајо Јовић. Овај свештеник, каквих да је више, ваљало би и било на корист живој цркви Христовој, добитник је грамате Његове светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, заједно са протом Љубодрагом Петровићем, оснивачем мисионарске школе у цркви Светог Александра Невског. Нема посебног повода за разговор са оцем Вајом Јовићем јер је са њим сваки сусрет благодатан. Али, замолили смо га да нам за наше читаоце говори о неким актуелним питањима вере и живота у Христу данас. Оче Вајо, какав је живот цркве данас и каква је клима за мисионарски рад? Црква не живи у оним условима у којима је живела пре двадесет година док је била та идеолошка управа комунистичке партије, док је спровођен атеизам у свим порама живота и време рата против цркве и рата против ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

20

ДУХПВНПСТ

веронауке. Ми то немамо сада и можемо рећи да је одлична клима за мисионарски рад и да има доста простора у цркви да она може слободно и несметано да обавља своју мисију у свим порама живота. Али има један проблем материјалне природе, а то је да није извршена реституција. Цркви није враћена њена имовина што је урађено скоро у свим земљама бивше Југословенске заједнице. То ће, једноставно, морати да се уради ако се жели улазак у Европску Унију за коју се власт бори, јер је то један од захтева Европске Уније. Присутни су проблеми све већег сиромаштва и похлепе на планетарном нивоу. Сведоци смо протеста у САД-у, највише на Волтстриту. Али они не протестују због сиромаштва него због тога што они изнад њих имају много више. Увек се велике светске империје распадају саме од себе јер ако нема нешто жртвеног и аскетског, и човек и народ нужно мора да пропадне. Чим се умножи много зла и много греха, то пропада само.

добра воља и одушевити некога да прими Христа, то је права мисија. Зато наше православно мисионарство јесте оно мисионарство које само предочава и нуди Христа, визуелно, животно, Христа који ми живимо. Да бисмо друге одушевили да гледајући лепоту живота оних који живе у православној истини, веру и љубав коју имају према свима и свему, то да их одушеви и да због тога пожеле да и они буду православни хришћани. А не да их освоји нека надмоћ–економска, политичка, војна... То никад ми нисмо радили као православна црква, не ми православни Срби, и нико у православљу то није радио. У томе је лепота православне истине, живота, и то је оно што је Христу мило. Све друго је Богу противно. Да је било која врста присиле добра, Бог који има власт над свима, натерао би нас да сви будемо верници, да нико не буде онај што ратује против њега. Али Бог то неће, то није у складу са његовом љубављу. Он хоће да га љубимо зато што препознајемо његову љубав

Реците нам, молим Вас, које је изворно значење идеје екуменизма? Наша црква је у основи екуменска, а то значи да православна црква има жељу да цео свет буде у истини православне вере. У истини Христовој коју је Христос дао и да истина Христова овлада целим светом, али путем љубави и путем добровољности. Као што је Христос рекао: Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и пође за мном. Е то то је православни екуменизам. Да сви буду у Христу. Не било како, него на православни истински начин.

Школа веронауке при храму

Има се утисак да је тај принцип добровољности укорењен у православљу, највише. По томе се види да ли је нека вера или исповедање истинито или није. Све што је натерано и притиснуто није Христово јер Христос нас није тако учио. То је од људске сујете, од гордости. То је од нас, од грешне људске природе. А добра воља и одушевити некога да прими Христа,

У парохијском дому цркве Светог Александра Невског од 1985. године одржава се школа веронауке. Широка је лепеза мисионарске делатности која обухвата многобројне активности које су све укључене под један именитељ – Православна мисионарска школа. То подразумева певничку школу, школу хорског певања, школу калиграфије, катихуменску наставу, православну трибину суботом навече, то подразумева и вокално-инструменталну групу чији чланови сами пишу текстове, сами компонују и сами изводе концерте, као и проповеди кроз музику. Ту је и милосрдна група која се бави обиласком болница, старачких домова, напуштене деце у Звечанској, затвора и приватних лица којима је потребна помоћ. Ту је ангажовано 20 верника. У највећој мери су у свим овим секцијама ангажовани студенти. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

21

ДУХПВНПСТ

као што дете воли свога родитеља јер препозна жртвену љубав свога родитеља а не због тога што је родитељ старији и јачи. Нешто се битно и активно дешава на пољу вере? Ако мислите на екуменска кретања у православној СПЦ онда, будите уверени да од јединства са Римокатоличком црквом како сада ствари стоје, нема ништа. А дијалог јесте потребан, сусрети јесу потребни јер ми ту живимо као православни, католици, муслимани, протестанти, јеврејска заједница... Сви ми живимо овде на простору Европе. И ми се срећемо, и незаобилазно је да разговарамо. Али то не значи јединство у вери. Други екуменизам виде другачије. Протестанти га виде као плурализам јединства у плурализму мишљења и ставова. А римокатолици виде екуменизам у смислу да сви буду под влашћу Папе... Све вере проповедају љубав. У чему је узвишеност православља? Каже Христос да се по родовима препознају они који су Божији и који су са Христом. Да не рађа на врби грожђе нити на чичку да рађа смоква. То показује јасно да ми немамо инквизицију, немамо унијате, немамо безгрешнога поглавара цркве, немамо прогоне некога зато што је другачији, тога немамо по основи вере. Какви смо ми верници данас? Када је реч о нашој православној српској цркви онда се може рећи да је у највећој мери присутан обичајнотрадиционални приступ вери. Али, у позитивном смислу, зато што се у тој обичајности и традицији крије предање које ми носимо из дубина. И зато ми имамо две чудесне речи које у другим језицима не би можда ништа значиле а код нас имају значај у народу - ваља се и не ваља се. То су речи са предањем које смо примили из дубина. Ваља се, не бих умео да ти то објасним, али по срцу и по духу осећам да је то добро. То уствари сведочи о томе да наш народ нема верско знање зато је потребна та мисија цркве кпја би ппдразумевала једну катихетизацију и дубље пбразпваое верника, мада је велики

умео да ти то објасним, али по срцу и по духу осећам да је то добро. То уствари сведочи о томе да наш народ нема верско знање зато је потребна та мисија цркве која би подразумевала једну катихетизацију и дубље образовање верника, мада је велики напредак у тој области већ постигнут. Ми стварно имамо много младих људи који су веома, веома богословски образовани. Такође имамо и многобројне интелектуалне породице које потпуно живе хришћански држећи све црквене постове и притом, рађајући деце онолико колико Бог даје, па роде четворо, петоро и шесторо деце. Понекад имају само једног запосленог, тешко живе, али не ропћу. Они носе свој крст. Признају да тешко живе, али рађају децу јер то произилази из њиховог односа према рађању. Тако је и захваљујући веронауци која је присутна у основним и средњим школама уследио свеукупни напредак цркве и државе. Мислим да је то једна веома паметна одлука државе и сматрам да је то веома корисно, зато што ће се људи кроз веронауку оплемењивати, учиће се богољубљу и човекољубљу, учиће се хришћанским врлинама. Унутрашња обнова храма у току После изградње новог парохијског дома приступили смо унутрашњој обнови а програм је да се обије малтер до цигле, да се опере зид и да се изврши електрификација звона и видео-надзор и озвучење храма, а затим да се цела црква измалтерише малтером који је одредио Републички завод за заштиту споменика културе, и да се припреми за живописање овога храма. И позваћемо све сликаре фрескописце, који умеју да раде, бираћемо најбоље, али ћемо им поставити услове како ће се то радити. То ће све да кошта око 80.000 евра, каже за „Глас са Цера“ старешина храма отац Вајо Јовић

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

22

ДУХПВНПСТ

Ми смо у веку повратка вери, шта то практично значи? Општим повратком вери и просвећивањем у вери људи практикују хришћански живот. Кад се човек упозна са вером онда он и практикује ту веру. Наша вера подразумева одређени вид аскезе, подразумева пост и по духу и по телу. То је битно за сваког човека. То је рад на себи. Данас човек сву кривицу види у другом а он сам пропада. Човек који ради на себи то је пожељан човек који сагледава своје кривице, своје слабости, своје промашаје, своје грехове и при томе који се каје због тога и жели да се промени, да се поправи, да буде бољи у браку, у породици, на радном месту, у друштву и држави, а то је оно што је добро за државу. Нужно мора да буде одређене врсте подвига или аскезе. И зато ја сматрам, због те спремности православних хришћана на пост, молитву и аскезу да смо ми народ који је издржљив да претрпи много тога, да претрпи велике беде и физичке и душевне. И то се сад и показало. Да ли је било који други народ Европе прошао кроз ово кроз шта смо ми прошли кроз двадесет година рата, избеглиштва, губитка територије, нестанка великог броја људи и читавих породица, страдања, материјалне беде, страхова, тескобе, санкција, бомбардовања и још много тога. Скоро 1.500.000 Срба отишло је са свог властитог огњишта, негде код свог народа, али у непознато и неизвесно.

У продаји је књига „Геополитика постмодерног света“ Магазин "Геополитика" представља своју нову књигу "Геополитика постмодерног света" која је изазвала велико интересовање на протеклом београдском Сајму књига. У питању су ексклузивни интервјуи са еминентним саговорницима широм света међу којима су Ноам Чомски, Мишел Чосудовски, Џон Перкинс, Марин Ле Пен, Лорета Наполеони, Ана Филимонова, Данијел Естулин, Јирген Елзесер, Хајнц Кристијан Штрахе....

Књигу можете наручити у редакцији на бр. тел. 011/3808-912 www.geopolitika.rs ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

23

ДУХПВНПСТ

Покров Богородице уточиште свих верних У православној цркви је све лако схватљиво и разумљиво, да је то јасно и овој прелепој деци. Она знају да су у овој цркви заједно са Христом ЕПИСКПП ЗАПАДНП-ЕВРППСКИ И ЖЕНЕВСКИ МИХАИЛП (РПЗЦ)

Беседа је изговорена на храмовној слави Покрова Пресвете Богородице 1 (14) октобра у Цириху Драга браћо и сестре, Налазимо се у једном од најстаријих храмова руског заграничја и ја Вам са овога места честитам празник. Свако служење литургије је као Пасха. На Пасху ми славимо Васкрсење Христово које је изнад сваког нашег размишљања и које нас сједињује са живим Богом. У овој светој тајни ми се сједињујемо са Христом и очишћујемо се. Хтео бих још да кажем да су све религије (типа будизма) неправославне. Православна црква је тело Христово у којој ми свој живот уједињујемо са Христом, а Црква је место где се то збива. У таквој заједници са Христом ми постајемо стене вере. И зато је све у православној цркви лако схватљиво и разумљиво, да је то јасно и овој прелепој деци. Та деца знају да су овој цркви заједно са Христом. Славећи Пасху ја вам желим велику радост. На Пасху се Бог јавља са свом својом милошћу.

православној цркви лако схватљиво и разумљиво, да је то јасно и овој прелепој деци. Та деца знају да су овој цркви заједно са Христом. Славећи Пасху ја вам желим велику радост. На Пасху се Бог јавља са свом својом милошћу. Овај храм је посвећен Покрову Пресвете Богородице, који чува младе, а уточиште је православним државама и целокупном човечанству. Ви који се налазите у храму Покрова Пресвете Богородице знајте да вас Покров увек чува. У Руској цркви наши осећаји су упућени ка животу са Богом а икона Пресвете Богородице која је пред Вама, нас чува, као и све чудотовoрне иконе пред којима се молимо. У икони је изражена мудрост богословља јер је на њој приказан образ Христа или Богородице. На њој је и приказано Христово оваплоћење, јер је Он зарад нас постао човек. Због тога ово духовно богатство чувајте, сведочите га Вашој деци, она су га жедна. То се види јер са великом радошћу долазе у овај храм. Старајте се да постите и да се причешћујете из Свете чаше јер када се сједињујете са Христом ви сведочите вашу љубав. Сећајте се увек речи Христових да му приђемо. Ја са вама, као и ви са мном, тј. сви ми сабрани у телу Христовом. Амин. Превео са руског: В. П.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

24

ДУХПВНПСТ

О правди Кад човек напредује у духовном животу све га мање ствари везује за земаљско, и оно што он губи на земљи - по неправди МПНАХИОА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Осећај за правду је утиснут човеку у његово биће. Осећај за добро и зло. Осећај за морални закон и за духовне законитости које следе уколико се поштује или не поштује морални закон. Божија Логика-ако си урадио добро, очекуј добро, ако си зло, очекуј зло. То је оно што сви очекујемо и што нам је логично, и што осећамо као праведно. То је било и у Старом Завету: «Oко за око, зуб за зуб». Али има и узвишенија логика, ближа Богу, на коју нас је призвао Господ, која је уски пут којим не иду многи, и стрма стаза којом греде подвижници. То је она стаза за коју је Свети Старац Пајсије говорио: “Што је човек духовнији, то мање има право на овој земљи.” И оно: “Што је човек духовнији, то мање има право да има право.” За таквог не важи стандардни закон, него је он призван на већи подвиг, на савршеније испуњавање Божије науке, на узвишеније усхођење ка Небу. А на том узвишеном путу већа су и одрицања, и страдања, веће трпљење. Нема обазирања на себе, нема угађања себи, нема самооправдавања. Кад си на стрмој литици мислиш само на Господа. Нема ту помисли: ”Ех, да ми је мало да предахнем”, иначе одмах падаш. Стопроцентно стражење и сва енергија усмерена ка Богу. Нема расејавања, нема попуштања себи, јер ако попустиш за пар минута, коштаће те пар дана и недеља да се вратиш на првобитно. То је веће место самоодрицања и прихватања свега са савршеним миром као да се није теби догодило. Како је рекао један савремени духовник: “Није битно ко је у праву у некој ситуацији, него да се ја не огрешим, да не примим злу мисао.” Ово се, наравно, односи на то ако ми сами страдамо. Нису исте мере ако ми видимо туђа страдања. Нећемо тад рећи да није

духовник: “Није битно ко је у праву у некој ситуацији, него да се ја не огрешим, да не примим злу мисао.” Ово се, наравно, односи на то ако ми сами страдамо. Нису исте мере ако ми видимо туђа страдања. Нећемо тад рећи да није битно ко је у праву, него ћемо помоћи оном који јесте. Кад видимо да нешто није у реду природно је да реагујемо, да желимо да се зло прекрати, да кажемо да није тако, да не треба тако. И то је нормално, јер је човек биће свести и савести, јер му је усађен Божији Закон, утиснут у таблице ума и срца. Јер је словесан, смислен, и има потребу да схвати смисао свега што се догађа. Ако му се чини да нешто није од Бога, да није како треба, покрене се јак осећај правде, праведности, оно како би требало нешто да буде да је по Богу. Човек има усађен у себи тај нагон борбе против зла, јер зло није природно човеку. Свако од нас реагује на зло на различите начине, али не може пасивно да посматра зло. Или реагује борбом против њега, молитвом, или, ако је склон злу, онда саучествује, прима, али никога зло не оставља равнодушним, јер зло ремети Божију хармонију, Божији мир, онај савршени мир који је Господ обећао људима, оно стање блаженства, тиховања у Богу. Постоји хармонија, склад, у Божијем свету, све је уређено смислено, по дару Божије Љубави и Лепоте. Кад зло то наруши или почне да атакује на то, човекова душа се буни и праведно хоће то да одстрани, хоће да Бог одмах победи то зло, да се све врати у Божји склад, у непомућено стање благодатно. То је нормална реакција. И човек као делатно биће, којем је Господ дао творачку мудрост и дарове, и као слободно биће, ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

25

ДУХПВНПСТ

жели свом снагом да се бори против зла, да буде Правда Божија на земљи, да буде све по Богу, онако како треба и како је Бог замислио овај свет. Човек жели да буде заштићен, оправдан кад није крив, да сви мисле истину о њему, жели да све буде по Богу и праведно. То је нормално, природно, усађено у човека, јер је човек створен у Рају Божијем, и за Рај, где је савршени поредак. Но, постоји и зло, постоје и демонске силе, постоји и у нама самима семе зла, и зато постоји и борба, и подвизи, и мало другачија духовна логика, која може на први поглед да нам изгледа другачија, а у ствари је иста – Божија. Кад човек има пуно слабости и мана и греха у себи, онда он од споља бива помилован, јер му је доста и та унутрашња борба са самим собом, онда он бива пажен од околине и помогнут, јер они виде његову муку. Но, кад човек, уз помоћ Божију, бива очишћен од унутрашњег греха, и ојачан силом Духа, онда почињу већи напади од споља. Тада он има мир у себи, али од споља га сналазе многе невоље једно, што ђаво ненавиди тога човека, друго – што је допуштено да он носи слабости слабих јер се усавршио, и трећешто је допуштено од Бога да он добије веће Венце, а такође и да се не би везивао за земљу, него да стреми само Небу, где Бог чува правду за тог човека и награду за његове трудове и муке, а такође и да би, трпећи те невоље од споља, изграђивао духовну логику у себи, која је ближа Богу, која је по оној речи Господњој: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне.” (Мт. 5, 44) “Ако те ко потера једну миљу, иди са њим две.” (Мт. 5, 41) Ако ко хоће да ти узме кошуљу подај му и хаљину… По нашој људској логици било би праведно ако неко чини зло да буде кажњен, да ми будемо оправдани ако смо оклеветани, да немамо никакве ударе зла ни од кога ако ми чинимо само добро… То би било нормално по нама, и логично. То би доживљавали као правду. То би и било тако да нема демона, да нема нашег пада и да нема греха и у сваком од нас. Бог мисли о нама из перспективе Вечности шта је за нас корисно да би могли да уђемо у Рај и да будемо способни да останемо у Њему. Кажу

било тако да нема демона. Бог мисли о нама из перспективе Вечности шта је за нас корисно да би могли да уђемо у Рај и да будемо способни да останемо у Њему. Кажу Свети Оци да и у Рају не престаје усавршавање духовно, идење из силе у силу и веће уподобљавање Богу. Где је Правда да Господ, потпуно Невин, буде убијен, да Он Који ниједног греха није учинио, трску стучену није преломио, да буде убијен, док је пуштен Варава разбојник, који јесте починио многе злочине. То по нашој логици није праведно, али у савршеном духовном живљењу, у већем Богоуподобљавању, где престаје правда почиње жртва. Али пошто Рај није Судница, него место преиспуњено Љубављу, онда и наша логика правде оставља се за земљу, а логика жртве и само жртвене љубави, трпљења, страдања, самоодрицања, она нас припрема и уводи у Рај. Не да је у Рају неправда, наравно да је тамо савршена правда, али Бог све ствари на земљи гледа из перспективе Вечности, и ако је неком за један трен, или дуже, допуштено да страда, Бог то гледа знајући будућу корист од тога за човека. Кад човек напредује у духовном животу све га мање ствари везује за земаљско, и оно што он губи на земљи (по неправди), уствари доживљава као помоћ да би био олакшан у гређењу ка Небу. Ако те ко удари, окрени му и други образ. Ти ћеш претрпети, смирити се, и због твог смирења побећи ће демон од тога ко те туче, те ћеш и ти добити венце од тога веће, а помоћи ћеш да од њега одступи зло. Ако ти скочиш, и, што је по људски праведно, почнеш да се браниш, да се бориш да сачуваш своје достојанство, да му вратиш да не би испао слаб и понижен, ти ћеш изгубити, јер ћеш и ти пасти у исти грех, јер ће зло ући и у тебе , и изгубићеш благодат, а овако би сачувао своју благодат и умножио, а повратио би и оног другог. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

26

ДУХПВНПСТ

Свети исповедник Кирил Цветковић Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља. Верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца Србима у одбрани од Уније БУДИМИР КПКПТПВИЋ

Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у време Млечана припадало Топаљској комунитади 1791. године, а крштен је 15ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја. Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије. Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим, Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у

Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици. Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља. Верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

27

ДУХПВНПСТ

осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство. Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин. Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“ Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског) од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“. Мошти Светог исповедника Кирила су недавно ископане и пренесене у храм манастира Бездин.

Обретење моштију По одлуци Епархије Темишварске и благослову епископа Лукијана у августу ове године приступљено је откопавању моштију Светог Кирила Цветковића у манастиру Бездин. Откопавање је извршило братство овога манастира, свештенство и вероучитељ Будимир Кокотовић. По откопавању моштију оне су умивене, помазане мирисним јелејем и обучене у одежде. Мошти су пренесене у манастирску цркву где се и сада налазе. Свакодневно се служе Св. литургије, а многобројни ходочасници долазе да се поклоне моштима овога светитеља. Молитве Светом исповеднику православља КИРИЛУ баошићко-далматинском и бездинском Тропар, глас 8. Свети исповедниче Христов Кирило, пострижниче савински и протосинђеле далматински, за име Господње и веру Православну, тамницу и окове тешке претрпео јеси, подвигом својим и Христоликом жртвом, утврђујеш у истини све оне који те поштују, славећи заједно с тобом Пресвету Тројицу. Кондак, глас 7. Од младости своје испуњен Христовом љубављу, ангелолико служење Богу одабрао јеси, и Крст Господњи на себе си примио, од обитељи Савинске преко тамнице Градишке, одважно га до Бездина носио, и тамо вечни покој задобио, у њедрима од Дјеве рођенога, Христа Бога нашега. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

28

ИСТПРИЈА

Шандор Кепиро-фашистички злочинац Током лакрдијског судског поступка у Будимпешти ни помена није било о патњама жртава и чудовишним размерама јануарског геноцида 1942. године АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Новосадска рација Према одлуци највиших војних и цивилних органа фашистичке Мађарске, због наводног увлачења партизана из Шајкашке у Нови Сад (који су окупационе власти означиле као центар „комунистичког покрета“), израђен је план да се у том граду спроведе „рација“ у периоду од 21. до 23. јануара 1942. Више инстанце војне и цивилне власти дале су до знања жандармеријским и војним официрима да циљ није спровођење „прописне рације“ (претреса кућа и станова), већ акција чишћења људи. Жандармеријски капетан, доктор Шандор Кепиро пристао је и поред недостатка писаног наређења о употреби ватреног оружја у акцији да се укључи у „прочешљавање терена“. Рејон под командом доктора Шандора Кепира Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача донела је 19. јуна 1947. у Новом Саду Одлуку о утврђивању злочина окупатора и његових помагача. У тој одлуци утврђено је да је доктор Шандор Кепиро ратни злочинац. Како се у време Одлуке налазио у бекству, Одлуком је затражена његова екстрадиција. Одлука о утврђивању злочина окупатора и његових помагача заведена је у Архиву Србије у фонду број 11, фасцикла број 121, јединица описа 595597. У поменутој Одлуци, на страни трећој, описано је учешће доктора Шандора Кепироа у злочину „рације“. Прецизирано је да су групе истражних патрола под његовом командом спровеле „рацију“ у простору од Улице Цара Душана дуж Футошке улице до Трга ослобођења. Документ наводи да је доктор Шандор Кепиро „узео активног

Прецизирано је да су групе истражних патрола под његовом командом спровеле „рацију“ у простору од Улице Цара Душана дуж Футошке улице до Трга ослобођења. Документ наводи да је доктор Шандор Кепиро „узео активног учешћа““. Суђење и протест Године су пролазиле а доказани ратни злочинац, који је два пута осуђен у Мађарској, није бивао суочен са правдом. А онда је изненада, можда под притиском са стране, мађарски суд одлучио да покрене процес. Доктор Зуроф је на суђење понео фотографију коју му је из своје збирке доставило Друштво за очување сећање на Холокауст. Фотографија Аранке Стојановић рођене Хајош са кћерком из првог брака Доротеом Пинтар датира из средине тридесетих година прошлог века. Доставила ју је Марија Февр из Сплита којој је Аранка Стојановић била тетка. Како је текло суђење бивала је све очигледнија намера да је мађарски суд извео Кепира на оптуженичку клупу да га у ствари ослободи кривице за геноцид. О томе је половином тог процеса скренуо пажњу поштоваоцима жртава председник Друштва за очување сећања на Холокауст. Током лакрдијског судског поступка у Будимпешти ни помена није било о патњама жртава и чудовишним размерама јануарског геноцида 1942. Није изнета ниједна једина стварна чињеница о броју жртава Новосадске рације, бацању народа под лед, начину на који су убијена мала деца, а понајмање ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

29

ИСТПРИЈА

о жртвама из рејона – срца Новог Сада – где је Кепиро лично предводио своје патроле. Када је освануо 18. јул 2011. године, велики број људи се шокирао због пресуде судије Беле Варге – није крив! Пре него што је та вест званично објављена, Телевизија Б92 је тражила изјаву и у свом вечерњем дневнику то објавила као прву ударну вест. У међувремену је, по званичној објави ослобађајуће пресуде, настала пометња међу грађанима Новог Сада који су тражили да Друштво за очување сећања на Холокауст сазове протест. Председник тог удружења је одбијао и помисао на то сматрајући да је та организација последња која треба да тражи правду на улици. Међутим, грађани су имали убедљиве аргументе: ако сада оћутимо, шта је следеће? Народни протест је заказан за 24. јул 2011. Остављено је довољно времена да се јавност обавести, а недеља поподне је одабрана као погодно време после летње жеге за краћи скуп на главном тргу на којем су наши преци свих националности одлучили да се ови крајеви присаједине Краљевини Србији. Појединим грађанима је објашњено због чега споменик жртвама фашизма на Кеју није одговарајућа локација за протест. Група ентузијаста из Београда и Панчева је одлучила да у престоници направи солидаран протест. Друштво за очување сећања на Холокауст је дало сагласност да се у име те организације пријави београдски скуп, а организациони одбор, чији су носиоци били Грациела Данон, Жељко Станојевић и Аврам Израел, обавили су све неопходне техничке припреме. На протесту у Београду је присуствовало и неколико личности из јавног живота. Национални медији су одиграли кључну улогу за успех протестног скупа. Новинари су схватили важност догађаја и посветили му знатну пажњу. Светски медији, позивајући се на Ројтерс, истакли су да су Срби и Јевреји солидарно изашли на улице протестујући против ослобађања нацисте Кепира.

У „Новосадској рацији“ 23. јануара 1942. под лед Дунава бачено је преко 4.000 наших сународника, међу којима је било и неколико великана. "Рација" је после рата забрањена тема да не би реметила међунационалне односе! Фалсификована, идеолошки обојена историја глорификовала је поједина стратишта, а хиљаде жртава "рације" остале су под ледом - заборављене!

Најновија истраживања у књизи историчара Александра Вељића „Истина о Новосадској рацији“ раскринкавају очигледне недоследности и предочавају праву истину. Инфо и наручивање књиге: Телефон: 063/168-8897 E-mail: istoricar@live.com

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

30

ИСТПРИЈА

Српска црква у XVI веку Током XVI века Српска црква је обновила аутокефалност и уједно постала једина институција која штити национални и верски идентитет српског народа ИГПР ВУКАДИНПВИЋ

Буна смедеревског епископа Павла Први догађај који је донекле посведочен и поткерпљен документарним изворима јесте сукоб између смедеревског епископа Павла и орхидског архиепикопа Прохора, који је тињао првом половином XVI века. Постоји осам сачуваних докумената који се односе на овај раскол и сукобе унутар охридске архиепископије. Приликом анализе ових извора мора се имати у виду да су скоро сви настали из пера кацеларије Oхридске архиепископије, или у виду писама које су Прохору слали, њему наклоњени, источни патријарси, тако да за овај догађај немамо изворе који пружају причу из другог угла, оног наклоњеног епископу Павлу. Почетак раскола датира се у 1527/28. годину и то на основу записа новобрдског епископа Никанора из 1234/35. који саопштава да „смутња“ унутар охридске архиепископије траје већ седам година. Управо те 1527/28 сачуван је први извор, посланица александријског патријарха Јоакима упућена охридском архиепископу Прохору. У овој посланици такође се помињу „смутње“ и то због „неких непокорних мужева који узнемирују и потресају Христову цркву и који прекорачују границе отачких закона и саборе светих“. За те смутње оптужен је Касторијски епископ и „њему слични“, док смедеревски епископа Павле није поменут. На крају посланице, Прохору је дата подршка да „стоји храбро на свом законитом и правилном престолу“. Одлуке сабора охридске архиепископије из 1528/29., иако не помињу ниједног епископа поименце, јасно указују да је у цркви дошло да раскола. Сабор је оштро прекорио оне „охолне, безаконите и махните, који не поштујући поредак, закон и устав, ускачу у митрополије и епископије под духовном влашћу охридске архиепископије“.

раскола. Сабор је оштро прекорио оне „охолне, безаконите и махните, који не поштујући поредак, закон и устав, ускачу у митрополије и епископије под духовном влашћу охридске архиепископије“. У другој посланици алекасадријског патријарха Јоакима упућеној Прохору 1530., први пут се спомиње смедеревски епископ Павле, и то као „неки Павле, рушитељ архијерејства“. Она наглашава да су „Срби на кратко време имали архиепископа, али када је нестала њихова држава, вратило се пређашње стање“. У посланици источних патријарха 1531., коју су потписали александријски, антиохијски, јерусалимски и васељенски патријарх, пише да је „неки Павле употребивши спољашњу силу, уз помоћ световњака, подмитивши златом, отео Пећку цркву и с њом друге охридске епархије“. Сада се још подробније наглашава и хрисовуљама доказује како је „цела пећка епархија са Србијом“, законита баштина охридског архиепископа, и баца се проклетство на свакога ко због тога дигне буну. Ова два извора су разјаснила и прави разлог раскола, а то је борба за обнову аутокефалне Српске цркве. За претпоставити је да је епископ Павле, приликом овог раскола, у једном тренутку имао наклоност османске власти, која је била неопходна за неометано вршење виших црквених дужности. Одлука охридског сабора из 1532., почиње са навођењем Павлове заклетве охридском сабору, у којој се каје и обећава да се више неће „дрзнути“ да понови „зла дела“ која је учинио. Међутим, даље се наводи да је епископ Павле почео ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

31

ИСТПРИЈА

чинити још горе ствари од оних које је до тад чинио: да освећује храмове, рукополаже свештенике и ђаконе и себе у својим списима приказује као архиепископа. Он је избачен из цркве и анатемисан, а ову одлуку су потписали епископи: београдски, пећки, бањски, новопазарски, смедеревски, угарски, будимски, цетински тј. далматински, босански, херцеговачки, новобрдски, призренски, зворнички и скопски. Посланица о проглашењу одлука Охридског сабора из 1541., са изводима из саборског записника, у једном делу укратко препричава како је епископ Павле привремено успео да смени Прохора на положају охридског архиепископа:“.., јер овај сујетан и у добру неразуман пастир (Павле смедеревски), прошири власт дрскошћу и гордошћу приграби Велику цркву и отцепи се од свете и велике Прве Јустинијане и себе самовољно преименова у архиепископа, па чак шта више и патријарха, а свог духовног оца, блаженог архиепископа Прве Јустинијане, Бугара и Србаља, господина Прохора, скупа са свим духовним властима његове цркве, као и неке митрополите, тешким оковима и у тамници љуто злостави...“. Даље се, међутим, наводи:“...Прохор задоби ослобођење од тамничког страдања и окова, и у царски град дошавши сада царујућег султана о својим невољама обавести. Заповешћу, пак, силног цара опет се сјединише управљачи охридске цркве и њена енорија, као што би и раније, и не само то него нареди султан да се сабор сакупи и о Павловом чину изда заповест...“. Из овога се може закључити да су османске власти, док се на архиепископском престолу налазио Павле, наредиле утамничење архиепископа Прохора, који је затим ипак успео да се избави и отишао да брани своја права пред султаном у Цариграду. Султан је вратио Прохора на место охридског архиепископа и наредио сазивање сабора поводом чина епископа Павла. Сабор је потом осудио епископа Павла и екскомуницирао га из цркве, заједно са епископима које је он хиротонисао док је био архиепископ (лесновски, зворнички, кратовски).

Павла и екскомуницирао га из цркве, заједно са епископима које је он хиротонисао док је био архиепископ (лесновски, зворнички, кратовски). Последње помињање епископа Павла у изворима је у грамати коју му је издао влашки војвода Јо Радул измеђи 1541. и 1545. У њој је Павле означен као српски архиепископ, који се враћа из руске и пољске земље, где је скупљао милостињу, а из истих разлога је дошао и код влашког војводе, који га је пријатељски примио. На основу приложених извора, може се претпоставити да се раскол одвијао у две фазе. У првој, која је трајала од 1527/28. до 1532., смедеревски епископ Павле покушао је да одвоји Српску цркву од охридске архиепископије и обнови њену самосталност, док је у другој (15321541) епископ Павле претендовао на сам положај охридског архиепископа, желећи да на њему замени Прохора. Обнова Српске патријаршије Ситуација са изворима који сведоче о обнови Српске патријаршије је тек нешто боља од оне у деценијама након пада деспотовине. Једини извор који сведочи о овоме јесте запис на полеђини псалтира штампаног у манастиру Милешеви 4. новембра 1557. Ту је записано да је кир Макарије ујединио и обновио престо Светог Саве, а уз његово име стајала је титула „архиепископ све српске земље и поморских и северних страна“. То је доказ да тада постоји аутокефална Српска црква са поглаваром по имену Макарије. Дакле, на основу овог извора не може се тачно утврдити када је обновљена Српска патријаршија, али је то свакако било пре 4. новембра 1557. У историографији XIX века учврстило се мишљење да је у обнови српске патријаршије велику улогу одиграо Мехмед-паша-Соколовић, па чак и да је био у сродству са патријархом Макаријем. Иако се ова интерпретација одржала све до данас, она није заснована на коришћењу примарних извора тог периода. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

32

ИСТПРИЈА

коришћењу примарних извора тог периода. Један турски извор, додуше, спомиње да је Српска патријаршија обновљена од стране великог везира, међутим, 1557. велики везир је био Рустен-паша, док је Мехмед-паша Соколовић тај чин добио 1565. Врло битна промена у односу на средњовековну Српску цркву, јесте територија под јурисдикцијом патријарха. Док се у средњем веку надлежност српског архиепископа или патријарха простирала до граница ондашње српске државе, сада је јурисдикција српског патријарха обухватала цео српски етнички простор („све српске земље и поморских и северних страна“). У тренутку када је патријаршија обновљена, скоро цео српски етнички простор (територија данашње Србије, са северним делом Македоније, Црном Гором, Херцеговином, Босном, Далмацијом, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, румунским делом Баната и мађарским делом Бачке, као и другим територијама данашње Мађарске) налазио се унутар граница османског царства, док је једина епископија у хабзбуршкој монархији била Бретања (овај назив тада је означавао далеки запад). Међутим, у наредним деценијама и вековима, црква је окупљала и повезивала српски народ, подељен између Хабзбуршке монархије, Османског царства и Млетачке републике. Османска пореска политика према Српској патријаршији Коришћењем различитих врста документарних извора, као што су црквени дефтери, катастарски пописи, фермани, фетве шеих ул-ислама, берати појединих патријарха, може се добити мање-више јасна и целовита слика о економском стању у Српској цркви XVI века. Обнављањем Српске патријаршије, османска држава добила је нову пореску јединицу – „Пећку патријаршију“ како су је Турци називали. Од обнове патријаршије, српска црква имала је две нове фискалне обавезе: плаћање пешкеша и плаћање кесима.

патријаршије, српска црква имала је две нове фискалне обавезе: плаћање пешкеша и плаћање кесима. Док је улога Мехмед-паше Соколовића у обнови Српске патријаршије дискутабилна, много је извеснија његова заслуга за пореску реформу из 1568. која је нанела тежак ударац православној цркви. Овом реформом, конфискована је сва имовина коју је црква до тада поседовала. Цркви је било дозвољено да поново откупи ту имовину, али оно што није могла да откупи, држава је могла да прода неком другом. Иако се ова реформа дуго преписивала султану Селиму II, с обзиром да је овај владар био незаинтересован за државне послове, ова конфискација није могла проћи без подршке великог везира, а на том положају је тада био Мехмед-паша Соколовић. Колико је овај фискални систем нанео тежак ударац Српској цркви, постаће још јасније, уколико се има у виду да у хришћанској средњовековној држави, црква није плаћала ниједан порез, а при том је добијала поседе од владара и властеле. Као последица османског фискалног система, манастирски живот у XVI веку почео је да замире - у већини манастира живео је тек један до два монаха. Током XVII века, услед немогућности извршавања свих пореских обавеза, све је израженија и тенденција укрупњавања епископија, односно да након смрти неког владике патријарх тај простор само додели другом владици. Закључак Током XVI века Српска црква је обновила аутокефалност и уједно постала једина институција која штити национални и верски идентитет српског народа. Међутим, управо у овом периоду, у Српској православној цркви почиње и ретроградан процес, изазван огромним наметима и притисцима од стране османске државе, чије ће се последице осетити у наредним вековима. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

33

ИСТПРИЈА

Руска медицинска помоћ Сећајући се ових великих људи, медицинских радника, који су ризикујући свој живот дошли да помогну своју српску браћу ми им одајемо почаст и исказујемо велику захвалност ИВАН ГРБИЋ

Свима је позната велика љубав српског и руског народа, која је до сада потврђена небројано пута. Тешки ратови за ослобођење српских земаља као и они одбрамбени условили су да Србија под налетом јачег непријатеља од савезника мора затражити помоћ. Руска царевина се на овој позив увек и са радошћу одазивала. Сећање на један овакав догађај је одржан у септембру ове године у организацији Српског лекарског друштва. На овај дан 1914. године у Србију су стигле прве две мисије руских лекара и милосрдних сестара које су почеле рад на спасавању изнурених српских бораца. На свечаности је откривена спомен плоча руском медицинском особљу које је боравило у Србији од 1912 до 1917. године на згради Српског лекарског друштва у Београду. Спомен плочу су отворили амбасадор Руске федерације у Србији Александар Конузин и председник Српског лекарског друштва академик Радоје Чолаковић. Овај догађај је идеална прилика да се сетимо историје руске медицинске помоћи српском народу.

Први руски лекари и медицинско особље у Србију стижу током Првог српског устанка. Током тог периода руско медицинско особље помогало је руској и нашој војсци. Иако по одредбама мира који је Русија потписала после Кримског рата није имала права да меша у послове на Балкану она 1876. године током српскотурског рата шаље преко сто хиљада војних добровољаца (међу којима је и чувени Вронски из Толстојевог романа „Ана Карањина“). Мање је позната чињеница да са добровољцима стиже 123 лекара са преко двеста педесет људи који служе као помоћно особље. Током Другог српско-турског рата иако је и сама у рату, Русија шаље огромну финансијску помоћ заједно са санитетским материјалом. Руска помоћ није изостала ни током Првог балканског рата када су упућени конвоји руског медицинског особља и санитетског материја. О овој помоћи је задивљено писала представница Црвеног крста Клара Штрурценгер. За време Балканских ратова у Србији борави преко осам санитетских мисија. Прву помоћ коју су Срби добили у Првом светком рату је била од стране Руса. Током рата у Србији је боравило пет мисија углавном састављених од врхунских хирурга, који су у рату били најпотребнији. Чак и после Октобарске револуције доста лекара остаје у Србији. Сећајући се ових великих људи, медицинских радника, који су ризикујући свој живот дошли да помогну своју српску браћу ми им одајемо почаст и исказујемо велику захвалност. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

34

КУЛТУРА У једном од најпознатијих руских класика „Капетанова кћи“ Пушкин доноси невероватну причу о животу једног војника, његовим борбама и поразима, као и о богатој историји царске Русије. „Охридски пролог“ владике Николаја је једно од најчитанијих дела православне литературе. У овој књизи је за сваки дан дато житије светитеља који се празнује, песма, созерцавање и беседа.

Ремек дело српског Нобеловца Иве Андрића „Прокета авлија“ говори о тескобности овога света, психолошки обрађује стање људске свести и прича о тешкој историји Босне под управом Османлијских освајача.

Домаћи филм „Како су ме украли Немци“ доноси трагичну причу о одрастању једног детета у току Другог светског рата и злу које је донео комунизам у нашу земљу.

12. децембра у Сава центру ће у склопу европске турнеје наступити један од најпознатијих ансамбала света: руски војни хор, балет и војни оркестар из Санкт Петербурга

У новом броју магазина „Русија данас“ можете читати о идеологији руске политике, Михаилу Булгакову, руској кухињи и интервју са песником Милославом Тешићем

Недавно је изашла из штампе књига „Шта је песник хтео да каже“ песника и певача групе „Рибља чорбе“. На изузетно занимљив начин дата је историја једног доба, културе и песама које сви ми волимо.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

35

КУЛТУРА

Зашто заборављамо и не поштујемо великане? Поставља се питање докле ћемо великане оцењивати са нашим малим знањем и ускогрудошћу. Исто тако кад ћемо престати да хуље и барабе славимо као великане, а оне који то заиста јесу да заборављамо ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Сви народу света поносе се својим великанима и стављају их на пиједестал славе. Другима ни своји нису довољни па присвајају туђе (погледајмо пример наших комшија). Срби су чиста супротност свему овоме. Понашамо се као разуздано дериште којe зна да ће добити нову играчку, па ону стару баца и заборавља. Имамо сећање равно нули а идеолошка и национална припадност нам је битнија од величине дела које нам је остављено. Увек су нам занимљиви простаци и будале него интелектуалци и духовне громаде. То је и показано почетком деведесетих година када је на локалним изборима у једној београдској општини припрости политичар убедљиво победио чувеног писца и националног радника Борислава Пекића. Стога није ни чудо што неке полуписмене певајке могу да напуне огромне хале, а највећи српски писци ни половину малих сала. Циљ овога чланка није само осуда српског менталитета већ покушај да се сетимо великана које смо заборавили, као и да барем мало осветлимо лик, оних којих већина сматра контроверзним. Иво Андрић – Вероватно највећи српски писац је рођен 1892. у Долцу код Травника. Детињство је провео у Вишеграду и Сарајеву. Студирао је у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. У младости велики заступник идеје о уједињењу и ослобођењу јужнословенских народа. Због припадности покрету „Млада Босна“ осуђен на казну затвора. У њему пише једно од најбољих дела српске књижевности „Ex Ponto“. После Првог светског рата почиње да ради у дипломатској

Иво Андрић о Албанцима на Косову „Поделом Албаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.ооо – 300.000 Арбанаса, али они су већином католици, чији однос с Арбанасима мислиманаима никада није био добар.“ (Иво Андрић, О арбанашком питању, 1939. година) дипломатској служби нове државе. У то време објављује и нека од својих највећих дела. За време Другог светског рата одлази из јавног животу. По завршетку рата објављује своја најзначајнија дела «Проклета авлија», «На Дрини Ћуприја» и «Травничка хроника». За роман «На Дрини ћуприја» и целокупно стваралаштво добија Нобелову награду за књижевност 1961. године. Преминуо је

У пвпм дпкументу из 1951. гпдине Ивп Андрић се изјашоава кап Србин

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

36

КУЛТУРА

у Београду 1975. године. По Андрићевој смрти почиње отимање овог великана. Бошњаци и Хрвати сматрају да је он њихов писац. Демантовао их је сам Андрић који је целог живота тврдио да је Србин, а и тако се изјашњавао. О величини Андрићевог дела најбоље је цитирити једну његову мисао: „Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као пламичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.“ Меша Селимовић – Генијални прозни писац је рођен у Тузли 1910. године. Завршио је факултет у Београду, да би се затим вратио у родну Тузлу. После Другог светског рата сели се у Сарајево где ради као просветни радник, управник једне филмске куће, позоришта и уредник часописа „Свјетлост“. Замеривши се сарајевској чаршији и политичком руководству сели се у Београд. Тада почиње његов најплоднији Меша Селимовић о српској националности «Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.» (Одломак из писма САНУ Меше Селимовића)

Песма о Србији „Суза чиста, суза наде моје, суза јасна у сред мрачне тмуше, суза вјерна љубави и крви теби, Српство, душо моје душе!“ (Омер-бег Сулејман паша Скопљак, одломак из песме “Српству“) књижевни период. Објављује чувена дела „Дервиш и смрт“, „Тврђава“, „Острво“ и „Круг“. Добитник је највећих српских књижевних признања. Целога живота се противио вештачком босанском језику, изјашљавајући се да говори српским језиком и да припада српској књижевности. По његовој смрти Бошњаци га се одричу, док га поједини Срби не признају за нашег писца пошто је припадао исламу. Омер - бег Сулејман паша Скопљак – Овај великан спада у највеће пријатеље српског народа, а нажалост је готово заборављен. Живео је у Сарајеву и објављивао песме у листу „Бошњак“ посвећене Србији и српском херојству. Под великим претњама вратио се из Сарајева у родни Оџак. У појединим листовима су му упућиване претње убиством уз речи да оде у Србију и да тамо слави њиховог Светог Саву. Умро је 1918. године. На његовом споменику је било урезано ћириличним писмом „српски песник“. У току Другог светског рата некоме је то засметало па је споменик уништен. Пишући биографије ових великана у устима ми је горак укус незахвалости нашега рода према великим уметницима који се нису стидели да читаво своје стваралашто посвете нашем роду. Нажалост ми се стидимо њих. Поставља се питање докле ћемо великане оцењивати са нашим малим знањем и ускогрудошћу. Исто тако кад ћемо престати да хуље и барабе славимо као великане, а оне који то заиста јесу да заборављамо и стављамо у други план. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

37

КУЛТУРА

Филмска критика ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Наранџе и сунчев сјај РЕЖИСЕР: ЏИМ ЛОУЧ ЗЕМЉА: ВЕЛИКА БРИТАНИЈА ГОДИНА: 2011 ЖАНР: ДРАМА/ДОКУМЕНТАРНИ ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЕМИЛИ ВОТСОН, ДЕЈВИД ВЕНАМ, ХЈУГО ВИВИНГ

У мору филмског треша и пропаганде западних сила (нпр. филмова Силвестера Сталонеа који побије све лоше момке – углавном Русе и на крају развије америчку заставу) појавило се једно врхунско дело веома храбро и у потпуности политички некоректно. Основ истините филмске приче је депортација скоро пола милиона отете британске деце у Аустралију у претходним деценијама. Овај злочин је извршила британска влада уз подршку социјалних служби са циљем да се деца одвоје од „неподобних“ родитеља и да се Аустралија насели. Колико су владини службеници били безобзирни говори и чињеница да су родитељима говорили да су њихова деца умрла на порођају, а деци да

да су их родитељи оставили у сиротишту. После боравка у лошим условима британских сиротишта деца су бродовима пребацивана у Аустралију. Најчешће су бавила у зградама усред пустиње одакле не би могла да побегну. Следила су физичка и психичка малтеретирања, злостављања и честа силовања у којима су предњачили свештеници који су требали да воде бригу о деци. После боравка у овим институцијама деца су пуштена на слободу, али је ретко ко од њих успео да се у потпуности развије због утицаја тешких траума од злостављања и недостатка родитељске љубави у детињству. Филм је снимљен у игранодокументаром жанру, успешно објединивши потрагу главне јунакиње социјалне раднице (феноменална Емили Вотсон) за пореклом деце-сада већ одраслих, са исповестима жртава (најбоље су изнели улоге Дејвид Вотсон и Хјуго Вивинг). Пролазећи кроз тешке препреке администрације уз сталне претње мучитеља жртава социјална радница прави својеврсни мозаик страдања хиљаде и хиљаде деце. Неспремна да се носи са овим теретом главна јунакиња пада али уз подршку породице и жртава наставља даље. Посебно су потресна сведочења жртава која до танчина описују начине на који су били злостављани, а веома мучне су сцене у којима се говори о садистичким силовањима. За ове тешке злочине нико никада није одговарао. Да би се ово открило морало је да прође неколико деценија. Британска влада се огласила само са циничним извињењем настављајући са праксом својих претходника. Једино су аутори овога филма смогли снаге да испричају трагичну причу о једном од највећих злочина модерне цивилације. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

38

ППЕЗИЈА

Домовина

Нека те моје уздање прати, нек ти се негдашња слава врати Нека те туга занавек мине, нека ти сунце занавек сине Од тога већег не тражим блага, Србијо драга.

ВПЈИСЛАВ ИЛИЋ

Нека друга земља у срећи сија, мени си ти увек најмилија. Нек другу земљу богатство кити, у теби волим сиромах бити. Сем тебе никуд не тражим блага Србијо драга

Манасија

ВАСКП ПППА

И ако кадгод на страну пођем, опет ћу теби натраг да дођем ко миле ласте, што некуд лете, ал' после опет натраг долете. Ван тебе нећу да знам за блага, Србијо драга

Плаво и златно Последњи прстен видика Последња јабука сунца

Нек туђе небо радост пролама, нек туђе горе јече с песмама, ја волим, мајко, у теби бити, па макар мор'о и сузе лити. Ван тебе нећу среће ни блага, Србијо драга

Чујеш ли коњицу ноћи: Алах ил илалах

Тек када гусле преда мном гуде, па ми се жеље синовље буде; кад чујем твоју негдашњу славу, ја онда вес'о подижем главу, ко да сам стеко силнога блага, Србијо драга Када о Вуку слушати станем, ја онда гневом синовљим планем. Ал' кад се Милош у песми пева, е онда миље душу разгрева, а срцу нова придође снага, Србијо драга

Зографе Докле твој поглед допире?

Кичица твоја не дрхти Боје твоје не плаше се Ближи се коњица ноћи? Алах ил илалах Зографе Шта ли видиш на дну ноћи? Златно и плаво Последња звезда у души Последњи бескрај у оку.

Када се о турском зулуму збори, крв ми узаври, кипи и гори. А кад се пева о Вељку славном, ил' бојном пољу, Мишару равном, то ми је драже од светског блага, Србијо драга

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

39

ПРИЧА

Камен-брдо Но, оно што се није дало зубу времена јесте - да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника. Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније. Но, оно што се није дало зубу времена јесте - да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље - послаше каменице. Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања. А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица. Ускоро, свако је под својом остао да лежи... Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио.

Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне. Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула. Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе: - Где ти је брат Авељ? И, уместо да бежи, Каин зарида горко.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

40

АКТУЕЛНПСТИ

Руски козаци у нашем Центру Велико је задовољство и част за наш Центар и људе окупљене данас, ваш долазак из братске Русије. Овај догађај ће бити уписан великим словима у летопису нашега Центра ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

За време читања акатиста изнад иконе Пресвете Богородице непрестано је трептала сијалаца. Она је нормално сијала пре и посла читања акатиста. Присутни су ово схватили као знак Божије благодати и благослов Светог цара Николаја коме је храм посвећен.

У скопу првог козачког православног похода Русија - Србија, делегација козака из Оренбурга је посетила наш Центар и храм Светог цара Николаја 21. октобра текуће године. Делегацију су предводили председник савета Крсног хода козачки генерал Владимир Иљич Глуховски, старешине Јуриј Петрович Белков и Константин Вадимович Крилов. Посети је присуствовала и гђа Радмила Војновић испред српске стране и пратиоци руских козака. Добродошлицу руским козацима је пожелео Пантелија Петровић старешина нашега Центра следећим речима: „Велико је задовољство и част за наш Центар и људе окупљене данас, ваш долазак из братске Русије. Овај догађај ће бити уписан великим словима у летопису нашега Центра. Посветивши овај храм Светом мученику цару Николају и његовој породици ми желимо да достигнемо пуну сарадњу са Руском Православном Црквом, њеним верницима, као и државним органима Руске

Руске федерације. Молимо Вас кажите руском народу за наш Центар који се налази на западној граници православне империје. Добро дошли данас као и у свом будућем времену, које је пред нама.“ Потом је унета чудотворна икона Табинске Пресвете Богородице, пред којом су руски гости заједно са домаћинима очитали акатист Табинској пресветој Богородици и молитве Светој царској породици. Отпевана је и руска царска химна „Боже чувај цара“. Уз послужење које је припремљено за наше госте, поведен је дијалог о садашњем стању у Русији и Србији, православљу, као и договорена будућа сарадња. Руски козаци су са најлепшим успоменама напустили наш Центар. Први козачки православни поход Русија-Србија је трајао преко месец дана у склопу којег су руски козаци обишли највеће српске светиње, као и места у којима је руска емиграција после Октобарске револуције оставила велики траг. Боравили су у Банату, фрушкогорским манастирима, манастирима Рукумија и Раковица... Посебно је наглашена велика приврженост српском народу на Косову и Метохији, па су у склопу похода козаци својим присуством охрабрили и обрадовали српске чуваре барикада. У плану је наставак козачког похода у наредним годинама. ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

41

АКТУЕЛНПСТИ

Реаговања

Анкета

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо неколико коментара.

Нашим читаоцима на интернет сајту часописа поставили смо питање: Сматрате ли да је „званична“ верзија догађаја у Сребреници истинита? Одговори изгледају овако:

Интервју Александер Дорин (број 23): Свака Вам част господине! Ваш труд није узалудан. Време ће то показати. Раде Опленац - сведок херојске историје (број 23): Свака част за чланак. Опленац је предиван. За мене је прави бисер и велико откриће. Крстила сам се у цркви у Опленцу и увек одлазим тамо кад имам прилику. Мира Истина о Јасеновцу 2 (број 23): Ужасавајући подаци. Трагично је то да скоро нико није одговорао за ове тешке злочине. Драган

Наша издања на Сајму књига На недавно одржаном београдском Сајму књигу учествовао је и наш Центар. Захваљујући доброти новинске куће „Геополитика пресс“ посетиоци сајма књига су на штанду „Геополитике“ могли да купе књиге у издању нашега Центра као и бројеве часописа „Глас са Цера“.

-Не 83% -Да 12% -Не знам 5% У анкети је учествовало преко 470 наших читалаца. Питање за следећи месец је: Да ћи књига преживети појаву нових технологија?

НАРУЏБЕНИЦА ЗА ПРЕТПЛАТУ Неопозиво се претплаћујем на часопис „Глас са Цера“* Име и презиме_________________________________ Улица и број___________________________________ Место____________________________________________ Број поште_____________________________________ Број телефона_________________________________ И-мејл___________________________________________ Уз наруџбеницу приложите доказ о уплати (трећи примерак уплатнице). Уплату извршити на рачун: 1605100101680986-13 банка Intesa. Наруџбеницу и уплатницу пошаљите поштом на адресу редакције: Глас са Цера, Јошева под Цером, 15308, Србија или и-мејлом на: glassacera@gmail.com (наруџбеницу и уплатницу скенирати и послати мејлом). *Једногодишња претплата са поштарином износи 700 динара

© Духовно-национални центар, издавачко-информативна делатност www.glassacera.wordpress.com ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 24/НПВЕМБАР 2011/

42