Issuu on Google+

У ОВОМ БРОЈУ: КПЛУМНА

17 Достојевски или Кока-Кола ДУХПВНПСТ 21 Манастир Бездин ДУХПВНПСТ 22 Т Руска црква у Београду

28 Солун

РЕППРТАЖА

КУЛТУРА 35 Представа „Црвено слово

38 Филмска критика 39 Препоручујемо

УВОДНИК:

2 У уводнику главног уредника указано је на могућност здравог живота, правилне исхране и на еколошко питање ТЕМА БРОЈА:

3

АНАЛИЗА 34 Пробуди се Србијо

КУЛТУРА

КУЛТУРА

ППЕЗИЈА 40 Александар С. Пушкин Љиљана Вељковић Хаџи Цвијетин Пејчић АКТУЕЛНП 41 Српско православно село

42 АКТУЕЛНП Реаговања Анкета Фотографија месеца

НАСЛОВНА СТРАНА: -Бајкалско језеро -Велика Морава

О односу човека и природа, о важности воде, органском узгајању хране и флуoру читајте у теми броја ДРУШТВО:

15 Познати писац Антоније Ђурић у своме чланку говори о наслеђу Јосипа Броза и последицама његове владавине ДУХОВНОСТ:

18 Поводом 55 година од упокојења Св. владике Николаја доносимо беседу са опела владици Николају ИНТЕРВЈУ:

За сва питања о претплати и дистрибуцији обратите се на наше телефоне или е-mail

Главни и одговорни уредник: Пантелија Петровић Заменик главног уредника: Владимир Петровић Оперативни уредник: Милан Старчевић Редакција: Слободан Ерић Славица Станисављевић Будимир Кокотовић Милка Павловић Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим E-mail: glassacera@gmail.com Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com Tелефони: Редакција: 015/849-268 Европа: +41795411507 Дистрибуција и маркетинг: 062/979-9707 Штампа: „Скрипта штампарија“ Београд

23 Јеромонах Ксенофонт говори о стању у СПЦ-и и опасностима данашњег обезбоженог времена ИСТОРИЈА:

Обрада: Глас са Церакреативни тим

Адреса: Часопис „Глас са Цера“ Јошева под Цером 15308 Србија

30 Историчар Александар Вељић доноси до сада намерно прећутане податке о Хортијевској рацији

Текстови не представљају обавезно став редакције Следећи број излази средином месеца маја

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уредник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009(Београд : Скрипта штампарија) Месечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812


УВОДНИК

Природа Божији дар Ако се зна да у природној средини све функционише по успостављеним законима (Божијим) и све је подређено и стављено под службу човечију морамо те законе проучити и поштовати ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ, главни и пдгпвпрни уредник

Поштовани читаоци, У савременој цивилизацији све је мање услова за здрав и природан начин живота. Градови су неприродне средине где на једном месту имамо превише штетних фактора на физичко здравље људи. Ако се зна да у природној средини све функционише по успостављеним законима (Божијим) и све је подређено и стављено под службу човечију морамо те законе проучити и поштовати да би нам били на корист. Ово се пре свега односи на исхрану. Коришћење здраве природне хране у количини и врсти (како је нарочито постовима одређено) је права благодат за физичко и духовно здравље. Данас постоји доста стручних људи који се баве овим проблемом али је чињеница да највећи број људи није упознат са овим проблемима. Постоје многобројна незнања нарочито око исхране. Најбољи начини здравога живота су одувек били манастири, наравно не сви, навешћу Рукумију и Чокешину (они би нам углавном требали бити узор). Велики проблем данашњице је и екологија која је нажалост тотално занемарена у Србији. Својим неделовањем ми ризикујемо да уништимо природне законе и да онемогућимо живот на земљи. Понесени својим егоистичним тежњама ми се не бринемо за своју будућност, а камоли за будућност своје деце. То треба променити, али то није могуће без учешћа сваког од нас. Требамо да поведемо рачуна о нашем опхођењу према природи (Божијем дару) иначе ћемо фигуративно речено одсећи грану на којој седимо. Свесни приче из јеванђеља

јеванђеља о мудрим и лудим девојкама ми морамо да држимо упаљене светиљке наше духовности, али и моралности која се директно тиче нас самих, а и наших ближњих. У нашим издањима увек ћемо имати простор за ове теме. Стога ми овај број посвећујемо теми односа човека и природе. Кроз рад о етичком поимању екологије ми тежиште не стављамо на технолошка питања, већ на свест и морал човека. Бавимо се и значајем воде која је извор човековог живота. Кроз практичне савете дајемо вам пример, али и могућност како да сами узгајате здраву органску храну. У овом броју упозоравамо вас и на могуће манипулације, али и претњу коришћења генетски модификованих организама и флуoра. У Духовно-националном центру практично примењујемо искуства и знања корисна за здрав живот. Стога нас радује и то што све више људи показује интересовање за наш рад. У фебруарском броју руског часописа „Православни крст“ објављен је опширан чланак о раду нашега Центра. Желећи да се што више људи прикључи нашем плодотворном путу желимо вам срећан и угодан васкшњи пост!

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

2


ТЕМА БРОЈА

Човек и природа, етички поглед По својој суштини, еколошки проблем је у ствари антрополошки. Због тога се одговори на многа питања, која поставља криза животне средине налазе у човечијој души, а не у сфери технологије ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Свако време носи своје бреме и поставља човеку нове теме за размишљање. Ово време нам намеће бригу, како да сами од себе сачувамо природу и своје голе животе у њој. Да бисмо правилно схватили овај проблем, али и оне проблеме које свакодневно срећемо, потребно је да имамо одговорност у историји. То здраво искуство ми скупљамо служењем другима, природи и Богу. Међутим, ако људи схвате свој живот као жеђ за искоришћавањем света добијамо филозофију натчовека. Наш свакодневни живот у том случају испуниле су егоистичне тежње ка показивању моћи и власти над другим људима. У читавој творевини централно место заузима човек и вредност његовог постојања надмашује целокупну творевину. Овоме се придружује и идеал љубави код хришћана. Имајући љубав која је виша од све твари на земљи, Христови следбеници одолевају искушењу егоизма и служе једни другима. Схватајући све ово, да ли један хришћанин у духу љубави и саможртве, може прихватити социјалну неправду. Он, дакако не може гледати да је његов брат у невољи, а он у могућности да помогне, гледа са стране. У друштвеном животу, он је позван да се смело бори за уклањање неправде која ствара огромне проблеме и експлозивна стања у свету. Хришћани по Николи Кавасали, воде живот на два нивоа: унутар света и на нивоу вечности. Друштвени живот је онај унутар света у коме је један од највећих проблема екологија. Тај проблем као и сваки други који мучи савременог човека налази одговор у хришћанству. Тај одговор је у љубави, љубави према сваком створу, творевини и

и брату свом. Јер, „љубав је јака као смрт“ ( Песма над песмама, 8, 6). Савремени проблем екологије Није ретка слика и никакво чудо да се на улицама метропола виде људи са маскама на лицу. Када се пролази поткрај шума „плућа“ околних градова виде се тужне слике спарушеног лишћа, пожутелог пре него што позелени. Готово свакодневно чујемо за разне непогоде. Овамо је поплава, бујица, онде земљотрес, а тамо снежне лавине. Свугде круже гласови о људској несрећи и погибији. На овоме свету све се окренуло против човека и повело рат против њега. Данас се лице земље унаказује у планетарним размерама. Погођена је утроба земље, тло, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Делатност човека која је досегла размере које се могу упоредити са биосферним процесима стално нараста захваљујући убрзању темпа развоја науке и технике. Свеобухватно загађење природне средине ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

3


ТЕМА БРОЈА

индустријским отпадом, неправилна агротехника, уништавање шума и земљишног покривача доводи до гушења биолошке активности и до сталног смањења генетске разноликости живота. Руски патријарх Алексије II о томе каже: „Исцрпљују се ненадокнадиви минерални ресурси земљине утробе, смањују се залихе чисте воде. Појављује се мноштво штетних материјала, од којих се многи не укључују у природно кретање и нагомилавају се у природи. Нарушена је еколошка равнотежа, човек је постављен пред чињеницу појаве неповратних погубних процеса у природи, укључујући и подривање њених репродуктивних сила.“ Све се то одиграва на позадини невиђеног и неоправданог пораста друштвене потрошње у високоразвијеним земљама, где је тежња ка изобиљу и раскоши постала животна норма. Таква ситуација ствара препреке за праведну расподелу природних ресурса, који представљају општечовечанско наслеђе. Последице еколошке кризе показале су се као нездраве не само за природу, него и по човека, будући да је он органски сједињен са њом. Као резултат тога, земља се налази на ивици глобалне еколошке катастрофе. Да би еколошки проблем био решен постоје два фронта његовог животног деловања. Први узрок али и ниво је технолошки. Други ниво је ниво разлога који се решава етиком. Без једног и без другог приступа проблем не може бити решен а уз њихову синергију проблем је лако отклонити. Технолошки узрок Као што је већ познато највећи човеков ресурс је његова душа. У свакодневном животу тај ресурс се исказује кроз нашу свест која је способност човека да познаје своје постојање, свет око себе, шта ради и где се налази. Та конкретна претпоставка у највише случајева долази човеку после урађене ствари, потеза или нечега наслеђеног. У суштини проблема екологије важна је свест о њему. Такође, важне су оне чињенице, промене у природи које су довеле до њега.

наслеђеног. У суштини проблема екологије важна је свест о њему. Такође, важне су оне чињенице и промене у природи које су довеле до њега. Скорашње промене у атмосфери и биосфери имају чисто антрополошки дух. Последњих сто година смањила се смртност човека, просек човековог живота се повећао. Јоанис Пападимитракис овако посматра овај проблем: „Због хипер-наталитета стварају се потрошачке потребе за енергијом и индустријским производима. Ово су чињенице које својим следом уводе у повећану пољопривредну и индустријску делатност.“ Овај сложени систем је имао и има као чињеницу постепено исцрпљавање природе, загађење ваздуха, тла и воде, са необазривим бацањем у природу производа пољопривредне и индустријске делатности, као и постепено ишчезавање разних животињских врста због прекомерног искоришћавања и потчињавања. Идеал који је био истакнут у том периоду био је „прогрес“. О њему је први говорио 1948. године Хари Труман председник САД и повезао га са чистим економским профитом. Као мера развоја утврђен је показатељ бруто националног производа, који је искључиво одређен величином новчаних вредности. Људи су поверовали у тај развој, признали га као апсолутну вредност и подредили све служењу прогресу. Прогрес као економско богаћење или „акумулација“ постао је највише добро за свет и алиби за било који избор. За такав економски бум биле су потребне велике количине енергије које су црпљене из угља и нафте. Резултат тога је садашње стање које се може видети на катастрофалним последицама. Те последице су најчешће подељене на два дела. Први део је енергетски у природи, док је други нуклеарни. У првом делу се то највише огледа у атмосфери. Она је покривена издувним гасовима аутомобила и фабрика, а опасност је у могућности тровања људи индустријском храном. Други део тог енергетског ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

4


ТЕМА БРОЈА

проблема је у неконтролисаном сечењу шума. Ту се такође стварају огромни проблеми. Слично томе присутна је и интервенција у ограничењу броја животиња (криволов и угрожавање заштићених врста). На другом нивоу тај проблем се највише огледа у нуклеарној употреби енергије. Нуклеарна енергија први пут је употребљена у Другом светском рату 1946. године у Хирошими и Нагасакију. И данас су видљиве последице тог догађаја на здравље људи тог дела света. Ситуацију у еколошкој кризи посебно је заоштрило стање у употреби нуклеарне енергије у мирољубиве сврхе. Данас је један од највећих енергетских извора развијенијих земаља управо ова енергија. Али када се окрене друга страна медаље приметићемо разорно дејство ове силе. Најуочљивији примери за то су: Харизбург (1979) и украјински Чернобил (1986). Ко може вратити здравље или дати моралну сатисфакцију људима који су умрли, умиру или живе у загађеним пределима са свим последицама овога живота. Данас се говори о задовољењу потреба будућих генерација без угрожавања природне средине. Али сасвим је очигледно ако се настави, са оваквим интензитетом искоришћавања природе доћи ће до велике експлозије, и коначног бунта природе против човека.

Екологија као етичко питање Решење овога проблема морамо наћи у етици да бисмо његову праву вредност уочили. Кад схватимо да је основ у етичком смислу онда га морамо променити, јер директно зависи од нас и наше моралности. Као што је питање за нас директно повезано, тако је и у вези са нашим ближњима. Ако нуклеарна енергија утиче нпр. негативно на мене, наравно да ће и утицати на мојег ближњег. Последице мога деловања, дакле, директно се рефлектују на живот другога. Егзистенцијална стварност сваког човека је морално повезана са мојим ставом о природи, закључак је ако морално размислимо о овоме проблему. По својој суштини, еколошки проблем је у ствари антрополошки. Због тога се одговори на многа питања, која поставља криза животне средине налазе у човечијој души, а не у сферама биологије, технологије или политике. Природа се преображава или пропада не сама по себи, већ под утицајем човека. Његово духовно стање игра одлучујућу улогу јер се одражава на околину, било деловањем или неделовањем. Посебно је опасна ситуација када човек своју природу не схвата као дом већ као средину у којој борави. Духовно деградирана личност доводи до деградације и природу, јер је неспособна да покаже преображујуће дејство на свет. Када је у питању човек чија делатност није духовно оријентисана, техничка моћ по правилу ствара утопијске наде у безграничне могућности и у силу прогреса. Ако у таквом друштву покушавамо да етиком решимо еколошки проблем, грдно ћемо се преварити. Кад би могли да употребљавамо мање енергије! Кад би... Кад би! Тиме ми ништа не би постигли, а етика би била наметнуто слободна. Људи не напуштају лако свој животни стандард, зато што то није разумно или морално. Данашње време се најбоље изражава у идеји економског прогреса. Ова идеја се побожно прихвата у ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

5


ТЕМА БРОЈА

капитализму у развијеним и неразвијеним земљама. Ова идеја илузорно замењује сваку светску религију и изнеђује једнодимензионални морал прогреса. По њему се због профита може учинити било шта а њиме се човек морално и духовно уништава. Вредност постаје једино оно што доноси профит. Међутим сама акумулација капитала представља опасност јер га води у кризна стања. Следујући томе напор ка духовном уздизању и душевној лепоти је заборављен и представља нешто што треба онеспособити. Најважнији узрок еколошке кризе је дакле, у самом човеку. Тај проблем је израстао из бунта према Богу а развио се из идеје прогреса. Човекове мане у том конкретном случају директно утичу на животну средину. Таквој експлоатацији природе супроставља се хришћанство које сматра да природа треба бити искоришћена али у славу имена Божијег. Однос човека и природе никако не треба да буде у супротности већ само у позитивном односу. Бог није саздао свет да би он пропао и био уништен. Чак ни деструктивни утицај зла не чини творевину узалудно створеном. Напор да се заустави еколошки проблем Екологија је проблем који тишти све становнике земље. Еколошка криза се не односи само на поједине земље или области, већ на цели свет и потребна је сарадња читавог света и усклађивања договора. Томе се тежило на три светска конгреса ОУН у Стокхолму (1972), Рију (1992) и Кјоту (1997). Успостављање одређене равнотеже, ради мирног заједничког живота људи, избегавање разбацивања у коришћењу енергије, контрола неразумног развоја технологије, предузимање мера за ограничење загађења животне средине, заштита животиња и биљака, захтевају институционално решење, за задовољавајуће резултате. За радовање је податак да је ипак дошло до освешћивања човечанства пред овим заиста великим проблемом. Индустрија уводи мере заштите околине (антизагађивачи, рекламе).

филтери,

еколошке

податак да је ипак дошло до освешћивања човечанства пред овим заиста великим проблемом. Индустрија уводи мере заштите околине (антизагађивачи, филтери, еколошке рекламе). Рециклажа, штедња енергије и спасавање животињских врста данас су брига целог света. Међутим, напори који су до данас учињени нису донели задовољавајуће резултате. Разлог томе је и то што се решење проблема не може наћи само у науци или техници, или у економији. Узрок зла и на тој равни налази се у човековој души која их усмерава. У Србији еколошка свест и стање нису на завидном нивоу. Све се своди само на мртво слово на папиру, које се не поштује. Донесени су закони у области ваздуха, отпада и зрачења. После овако добрих закона потребно је повећати еколошку свест у Србији, која је на веома малом нивоу. Суочавање са еколошком кризом темељно је питање које се првенствено тиче сваког човека засебно, а сходно томе и свих људи заједно. Оно што нам је на првом месту потребно јесте да сваки човек осети, како је он сам одговоран за одвајање од узрока греха који има космичке последице. Тада се брига о творевини и васпитање, за које се Црква залаже, задобијају исправан правац, а Црква може сарађивати са свим другим чиниоцима који теже очувању творевине. Дакле, сам човек је задужен да чува природу, али га Црква усмерава у том правцу. У том контексту то је видљиво у једној литургијској прозби: „За благостворење ваздуха и изобиље плодова земаљских“. Једино решење еколошке кризе је у љубави према природи. То је једини прави начин да се човек изрази у своме односу према творевини. „Љубите Божију творевину. Целокупну творевину љубите, свако зрнце песка у њој. Волите сваки листак, сваки зрак Божије светлости! Волите животиње, биљке, волите све! (Ф. М. Достојевски)

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

6


ТЕМА БРОЈА

Вода, извор живота Свакодневно узимање довољне количине воде у комбинацији са другим видовима здравог начина живота може помоћи у одлагању или спречавању низа болести ДРАГАНА МИРКПВИЋ

Довољaн унос воде:

Вода је, поред ваздуха, основни и најважнији елемент живота, без које можемо преживети само неколико дана. У организму човека се налази око 70% воде, као и у природи. Неопходна је за све функције у организму: правилан крвоток, рад мозга, размену материја у организму (метаболизам) и транспорт хранљивих материја до сваке ћелије, регулацију телесне температуре, функцију бубрега и уринарног тракта, рад дигестивног тракта (желудац, црева и правилно варење), рад мишића и нервног система, правилну функцију зглобова и коштаног система, елиминацију токсина из организма. Коју воду пити? Вода је често загађена пестицидима, хербицидима, органским и неорганским хемикалијама, тешким металима, који представљају узрочнике тешких обољења. Опасност од уношења токсичних материја је велика, иако се уносе у минималним количинама, јер се акумулирају у организму, а неповољне манифестације испољавају се тек после низа година, па чак и на потомство. Стручњаци кажу да ''сваку воду априори треба пречишћавати'', чак и флаширану и изворску! Данас на тржишту постоје квалитетни уређаји за пречишћавање воде, намењени за кућну употребу.

Редукује инфекције. Дехидрација успорава ток лимфе и чини тело мање отпорним на инфекције. Резултира лепшом кожом, док недовољан унос воде суши кожу, опушта је и чини осетљивијом. Одржава концентрацију, побољшава менталне функције, спречава главобоље. Услед дехидрације, токсини се задржавају у јетри изазивајући умор и деконцентрисаност, главобољу. Уклања очне врећице, чија појава указује на недовољан унос воде. Уклања појаву грчева. Узимање воде помаже да се крв снабдева кисеоником, а у случају његовог недостатка, мишићи стварају киселину која узрокује болне грчеве. Редукује упале. Здраво тело избацује отпад путем светложутог, готово немирисног урина. При недовољном уносу воде, урин је високо концентрисан, с отпадним тварима које узрокују упале мокраћног канала и бубрежних инфекција. Одржава здраву пробаву. Црева раде боље и изостаје појава опстипације. Спречава накупљање воде. Недовољан унос воде може изазвати надутост, јер тело настоји да задржи сваку кап. Помаже при губитку килограма. Не садржи калорије ни масноћу, а доказано је да може да утоли глад. Убрзава метаболизам. Више воде значи и брже сагоревање калорија и масних наслага. Jeдна чаша чисте воде ''скида'' 1 цм³ сала. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

7


ТЕМА БРОЈА

Вода је најефтинији лек за дехидрирано тело Свакодневно узимање довољне количине воде у комбинацији са другим видовима здравог начина живота може помоћи у одлагању или спречавању низа болести и њихових компликација (чира на желуцу, високог крвног притиска, повишеног холестерола у крви, артрозе, алергије, астме...). Количина унете воде зависи од: температуре околине, телесне тежине и физичке активности сваког човека. Стручњаци саветују да на дневном нивоу унесемо 2 л воде, јер организам толико изгуби на метаболичке процесе. Неки од експерата у овој области иду и корак даље, говорећи да је та количина воде довољна за телесну тежину од 50 кг, а на сваких 10 кг се количина потребне воде повећава се за 0.8 л. Ако нисте навикли на толику количину воде која се препоручује, за почетак почети са 1 л – 1,5 л. Воду треба пити на празан желудац. Ако не попијете воду пре него што поједете храну, процес варења хране узеће свој ''данак'' од ћелија тела. Није пожељно пити воду у току оброка, она разблажава желудачне сокове, који су потребни за варење и омета процес варења, те се не могу се извући хранљиви састојци из хране, јер их вода спере. Клинички посматрано код чира на органима за варење, најбољи период да се пије вода је пола сата пре оброка (1-2 чаше) и исто толико минимум 2-3 сата након главног оброка, да би се храна сварила. Вода омета варење, јер она прва бива апсорбована, а када једемо, потребно је да се апсорбује првo храна. За воће тај период не, јер се брже вари – од 30 минута до 1 h (банане). Са повећањем уноса воде, механизам за жеђ постаје ефикаснији. Ваше тело ће можда тражити од вас да пијете више од наведеног миминума. Подешавање уноса воде према оброцима спречава крв да постане концентрисана услед уноса хране. Кад крв постане концентрисана, она црпи воду из околних ћелија.

услед уноса хране. Кад крв постане концентрисана, она црпи воду из околних ћелија. Можете пити хладну воду, али не и ледену из више разлога. Ледена вода ошећује дентин наших зуба. У желуцу је 37 степени Целзијусових, а ледена вода има температуру 1 – 2 степена, а тело не подноси нешто тако хладно и троши енергију на загревање воде која је могла боље да се искористи. Чај, кафа и вештачки напитци не могу заменити природне потребе тела за водом. То су диуретици, који иако садрже одређен проценат воде, садрже и агенсе дехидрације, који избаце сву воду у којој су унети, плус још воду из телесних резерви! Кафа и црни чај садрже и веће количине кофеина - који ствара благу зависност, а може утицати на појаву несанице, горушице, дијареје, а повећава опасност од појаве рака. Једна до две шоље кафе дневно могу имати позитивно дејство, јер подстичу менталне активности, пружају привремени полет енергије, док стално замењивање воде напицима које садрже кофеин ствара зависност, троши енергију (посебно у мозгу), доводи до синдрома хроничног умора као последице претераног конзумирања кафе и слаби концентрацију код конзумената „КокаКоле“. Вода је најефтинији лек за дехидрирано тело. Као што ће дехидрација напросто током времена изазвати главне болести са којима се данас сукобљавамо, добро регулисано и пажљиво праћено свакодневно уношење воде спречиће избијање највећег броја главних болести од којих смо у савременом друштву почели да страхујемо. Нашем телу је потребна вода и то много воде. Пробајте! Видећете како ћете дивно изгледати и како ћете се осећати изнутра.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

8


ТЕМА БРОЈА

Гајење биља на природан начин (1) Оно што се у природи спонтано дешава у био-баштама, ради имитирајући природне услове сам баштован. Сваки слој земље је веома важан јер садржи свој живи свет МПНАХИОА АТАНАСИЈА (РАЩИЋ), манастир Рукумија

О потреби природног гајења биља више не треба ништа рећи више, јер се и стручњаци и обични узгајивачи биља и потрошачи слажу да она постоји и да је само питање начина како доћи до здраве хране. Данас се можемо сложити са закључком једног од пионира гајења здраве хране Јапанца Фукуоке, који примећује: “У природи постоје живот и смрт, и природа је радосна. У људском друштву постоје живот и смрт, и људи су тужни.” Код класичне обраде земље сав је коров одстрањен хербицидима и култивацијом. Земне животиње и инсекти истребљени су отровима. Микроорганизми и органске твари спржени су хемијским ђубривом. Поља, која су била континуирано узгајана хиљадама година, исцрпљена су оваквом праксом унутар једне генерације. Површински слој може да оформи чврсту кору. Таква кора може да настане и под дејством мраза и врућине, а појава коре значи да је живот ту уништен. У нижим слојевима хумус је боље заштићен, боље је структуре и стабилнији је. Тамо где су до сада коришћена претежно вештачка ђубрива и разна хемијска средства, земља је више мртва него жива, и прелазак на природан начин гајења биљака трајаће нешто дуже времена постепено, зависно од ситуације на терену. Кишна глиста у хумусном слоју, својим дугим рововима, пролази кроз све слојеве омогућава и ради користан посао; пролаз ваздуха и воде. Њене излучевине, чист хумус, одличне су за биљке јер садрже све састојке, које су им потрбне за развој. Површински слој земље, садржи свој плодни слој хумуса, који је у природи

настајао дуго. Он се не може дефинисати хемијски, јер представља сложену комбинацију материја биљног и животињског порекла. Зато се не могу наћи два хумуса истог састава. Тај слој никада није коначан, него се стално мења. Оно што се у природи спонтано дешава у био баштама, ради имитирајући природне услове сам баштован. Сваки слој земље је веома важан јер садржи свој живи свет, који врши и своје задатке у настанку био тла. Здраве баште Земља у био-врту најбоље се побољшава тако што се жива бића у њој снабдевају храном. Површину тла, његову растреситост и порозност треба сачувати и заштити од временских утицаја сталним покривањем. Тај покривач се састоји од биљака, компостираним или насељеним деловима биљака. Биљним отпацима се хране мали организми у земљи и истовремено постижу њихово размножавање и растварање материја. Све то води ка повећању плодног хумуса. Овај начин производње забрањује превртање и прекопавање земље. Ако природу препустимо саму себи, плодност расте. Органски остаци биљака и животиња накупљају се на површини и растварају деловањем бактерија и гњивица. С кретањем кишнице твари улазе дубоко у тло, где постају храна за микроорганизме, глисте и друге ситне животиње. Корење биља досеже до дубљих слојева тла и враћа храњиве састојке на површину. Ако желимо да сазнамо природну плодност земље, прошетајмо каткад по дивљој планини и обратимо пажњу на дивовско дрвеће како р��сте без ђубрења ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/

9


ТЕМА БРОЈА

и без култивације. Земља не сме да остане гола ни лети, ни зими, чак ни за кратко време. Када се плодови поваде, посеку или почупају, леје треба посути насецканим зеленим деловима засада (шаргарепе, кромпира, цвекле, пасуља, грашка...). Тамо где има много пужева, зеленила или свеже покошене траве, треба је пре посипања леја осушити. Ниједна леја плодне земље не сме непокривен и незаштићена да дочека зиму. Ни у пролеће и лето засађене леје не треба препустити сунцу, киши и ветру. Слој хумуса у земљи који је у природи настајао постепено, током хиљада година, резултат је распадања најразличитијих органских материја. Што је земља дуже била под утицајем хемијских средстава, више времена ће протећи пре него што се у њу поново уселе жива бића. Тамо где има много кишних глиста, услови за живот безброј других, мањих живих организама који омогућавају производњу хумуса, такође су одлични. Треба, дакле, водити рачуна о сталном »приливу« органских отпадака. Насељеним и иситњеним отпацима треба редовно посипати земљу у врту, како би послужили као храна и заштита глистама и другим произвођачима хумуса у земљи. Под појмом биолошки начин обрађивања земље подразумева се гајење, нега, исхрана и заштита биљака у врту без примене хемијских средстава. Дакле, без негативних последица по природну равнотежу, по жива бића у земљи и на њој, биљке, а тиме и по нашу храну.

накупљену сунчеву енергију у биљним ћелијама, а и низ витамина. Свакодневно на трпези треба имати салате припремљене од лиснатих, коренастих и других врста биолошки произведеног поврћа јер су најбоље средство за јачање отпорности организма против разних болести. Обратимо пажњу како се природа сама брине о обнављању хумуса. Као пример може да нам послужи шума. На шумском тлу леже суве и труле гране и гранчице, шишарке и опало лишће. Ако се тај горњи слој биљних отпадака уклони, испод њега лежи растресита земља пријатног мириса. Она садржи најбоље састојке којима се храни дрвеће у развоју. Тај плодни хумус производ је бројних микроорганизама, црва, инсеката и других становника земље, који стално варе и прерађују шумске отпатке. Тло у шуми је увек покривено, што значи да је и заштићено, тако да кише не могу да га сабију у тврду кору, а ветар и суша не могу да га исуше. Без окретања земље и ђубрења људском руком, у шуми се слој хумуса нечујно и невидљиво обнавља без престанка. Овај слој је у стању да храном снабдева и највише дрвеће. Природно обнављање земље у шуми одвија се, наравно, веома споро. Природу у њеном деловању у шуми треба, истина, имитирати, али рад јој треба истовремено олакшати подстицањем распадања материја у хумус на разне начине. На сунчаној падини могу се са успехом гајити многе биљке. Могу се начинити и терасасте леје, које се од клизања земље могу обезбедити старим

Како да поставимо био-башту За био-башту треба одабрати најсунчаније место, јер су сунчеви зраци веома важни за раст, развој и сазревање плодова. Треба имати у виду да плодови из сунчаног био-врта имају највећу вредност за здравље човека. Најбоље их је користити пресне. Топлота у току кувања, пржења и конзервисања уништава накупљену ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 10


ТЕМА БРОЈА

даскама или камењем. На таквим површинама приноси су много бољи него на равним. Земља се значи по овом начину гајења биља никада ни након брања не оставља да зазими гола и непокривена. Тада се по њој разбацају остаци биљне масе, и разног покошеног корова, који разбацамо по пољу. Такође се не спаљују остаци претходне жетве него оставе да прекрију поље и заштите површински живи слој од измрзавања. На лејама са којих су покупљени плодови, земљу треба растресати и проветравати пробадањем вилама, а да се при томе слојеви земље не мешају између себе. Окретање земље и прекопавање лопатом шкодило би природном редоследу појединих слојева у којима живе разне врсте организама. У био-башти нема монокултура. Појмом монокултуре означавају се биљке исте врсте у великим групама. Тако су монокултуре леје саме салате, самог купуса, самог лука, пасуља и тако даље. На истој леји треба гајити разне врсте поврћа, такозване мешовите културе. И ту треба имитирати природу која не зна за монокултуре. Разлози за гајење мешовитих култура: 1. Биљке исте врсте су на већој површини и једна поред друге далеко више изложене биљним болестима и штеточинама него ако расту између редова друге врсте биљака. 2. Правилном комбинацијом разних врста поврћа на истој леји, простор ће бити боље искоришћен, а принос већи. 3. Плодна земља се не исцрпљује једнострано јер свака врста узима из ње друге материје. То треба имати у виду и приликом прављења редоследа сејања и сађења разних врста поврћа. 4. Излучевине неких биљака пријају другим врстама и такво суседство повољно делује на развој обе врсте биљака. Али, има и оних који се не подносе. Тако, на пример, першун слабо успева ако се сеје у близину салате у главицама. Целер, црвени купус, гајени као монокултуре, не успевају тако добро као када се мешају.

подносе. Тако, на пример, першун слабо успева ако се сеје у близину салате у главицама. Целер, црвени купус, гајени као монокултуре, не успевају тако добро као када се мешају. Целер својим мирисом брани купус од лептира купусара и онемогућава му да положи јајашца и да гусенице униште купус. Шаргарепа, опет, повољно делује на раст свих суседних биљака. Црни лук и празилук заузврат, бране шаргарепу од мушица. 5. И боља арома и бољи укус поврћа резултат су мешања култура у редовима. У ту сврху се користе и неке миришљаве траве. Рен треба садити у близини кромпира, како би кромпир имао бољи укус, а камилицу из истог разлога поред парадајза. Изгубљене материје се у био-башти надокнађују првенствено компостом. Зато је припремање компоста од изузетног значаја. Треба се придржавати најновијих сазнања: компост је утолико квалитетнији, уколико се материје у њему брже распадају. Треба, дакле. подстицати тај процес и настојати на што разноврснијем садржају компоста. Зато се компостирају што различитије органске материје, а нарочитим мерама убрзава њихово распадање. Наставак у следећем броју

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 11


ТЕМА БРОЈА

Отров за човечанство Флуор је изузетно шкодљива супстанца из отрова за пацове, која је своју сврху нашла у концетрационим логорима за време Другог светског рата, као средство за држање логораша у стању послушности ДР МИЛЕ БАЈИЋ

Многи од нас су били изненађени, када су преко нережимских медијских гласила сазнали да се почиње са увођењем норме за ГМ (генетски модификовану) храну, која изазива низ страховитих болештина. Затим ту су нова ГМ семена, која исто тако улазе у широку употребу и тиме упропаштавају обрадиву земљу и доводе народ у зависност од исхране отровним и штетним усевима, док на крају не дођемо у ситуацију, а већ смо у њој, да или ћемо куповати њихово дегенерисано отровно семе и храну или ћемо умирати од глади. И све то по закону изгласаном у Србији. Затим имамо увођење новијих докумената са све већим мерама контроле, а све то док се наше државне резерве пшенице тихо распродају по белом свету и док ми остајемо полако, али сигурно буквално без ХЛЕБА. Велики део државних резерви ПШЕНИЦЕ је већ продат, јер због климатских промена, Кина и САД а и доста других земаља, су остале са огромним губицима у усевима, и сад пошто-пото купују огромне количине пшенице за сопствене залихе, док наша издајничка клика на пропаст свог народа њима продаје наше државне резерве. Тако да је велико питање докле ћемо и ми сами имати пшенице, с тим да је већ и следећа жетва од стране истих народних издајника продата унапред … То браћо и сестре ако се деси и ако народ дотле не устане да заустави распродају пшенице из Србије, ми ћемо имати глад какву никад до сад нисмо имали и да је страшно и помислити. А да ћемо сами за то бити криви, јер смо скрштених руку посматрали како нам задње залихе пшенице пљачкају, а нас остављају на немилост глади и анархији и међусобном насиљу које се појављује у таквим околностима. Не рече старац Гаврило без потребе, да ће разбојништво због глади бити толико, да се ни улицом у Београду неће смети проћи... Тако да нам је нада да нешто може да се уради до жетве, и да се

околностима. Не рече старац Гаврило без потребе, да ће разбојништво због глади бити толико, да се ни улицом у Београду неће смети проћи... Тако да нам је нада да нешто може да се уради до жетве, и да се спречи извоз наше пшенице, иначе тешко нама као никад, јер врло брзо иза тога кад останемо комплетно разбијени без пшенице, без војске и оружја, можемо очекивати и оружани налет на нас са разних страна. Људи штрајкују и не схватају да је државни буџет опљачкан и да живимо буквално само на кредит од ММФ-а, који нам исплаћује део по део тог кредита, закључно са овим задњим делом који смо сад примили и који је задњи у том пакету на који имамо право, и који у принипу омогућава регуларно какво-такво функционисање овог лажираног система. А после овога периода, 3-9 месеци или најкасније годину и по, све док буде трајала ова задња уплата, наступа страшно тешко, најблаже речено, време кад је ��а очекивање велика несташица, велика глад, велика криза, веома могућно у великој мери престанак функционисања пензија, плата, итд, због банкрота буџета. Неко ће рећи било је тешко и '90-их. Али тада су за разлику него сад, постојале какве такве државне резерве брашна и осталих ствари и функционисала је каква таква производња. Међутим, сад је све у страним приватним рукама без икаквих резерви и све преко ноћи може само да стане, ако то неком буде у интересу и циљ истребљење овог народа. На све то, ево почиње додавање флуора (содиум флуорид) пијаћој води. Већ се користи у пасти за зубе. Флуор је изузетно шкодљива супстанца из ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 12


ТЕМА БРОЈА

отрова за пацове, која је своју сврху нашла у концетрационим логорима за време Другог светског рата, као средство за држање логораша у стању послушности. Зато што флуор умртвљује део нервног система и држи човека у поробљеном стању апатије и безвољности, где се показао као перфектан за контролу становништва, па је после почео да се примењује као додатак у скоро свим пастама за зубе, а сад и у води, управо са том сврхом да чини људе ментално поробљене, безвољне и апатичне, док се организам трује канцерогеном материјом. То вероватно у великој мери и објашњава масовну апатију и овог нашег јадног народа опљачканог и духовно и материјално, који као и они логораши у конц-логорима, безвољно и незаинтересовано чекају на њихов ред за истребљење.

У следећим редовима долази се до сазнања какве све болести изазива флуорид: 1. Флуориди ометају синтезу колагена што доводи до његовог разлагања у костима, тетивама, мишићима, кожи, хрскавичавом ткиву, плућима, бубрезима и трахеји. 2. Флуориди стимулишу стварање гранула и потрошњу кисеоника у белим крвним ћелијама, али спречавају тај процес када је бела крвна ћелија (леукоцит) изложена дејству неке стране супстанце у крви. 3. Флуориди смањују енергетске резерве и способност белих крвних ћелија да уништавају стране материје процесом фагоцитозе. Чак и микро-моларне количине флуорида, испод 1ппм (1-ан део на милион делова) могу озбиљно да сузбију способност леукоцита да уништавају патогене микро-организме. 4. Флуориди збуњују имуни/одбрамбени систем и подстичу га да

количине флуорида, испод 1 ппм (1-ан део на милион делова) могу озбиљно да сузбију способност леукоцита да уништавају патогене микро-организме. 4. Флуориди збуњују имуни/одбрамбени систем и подстичу га да напада ткива свог властитог тела и повећавају брзину раста тумора код људи који су подложни раку/канцеру. 5. Флуор спречава стварање антитела (имуно-глобулина) у крви. 6. Флуориди ометају рад штитне (тиреоидне) жлезде. 7. Флуориди испољавају штетна дејства на разна ткива у телу човека. 8. Флуориди поспешују развој рака костију. 9. Флуориди изазивају преурањено старење код људи. 10. Ингестија флуора уз помоћ средстава за испирање уста и спречавање каријеса код деце је веома опасна за њихов биолошки развој, животни век и опште здравствено стање. Остале чињенице: - Садржај једне тубе зубне пасте са флуором довољан је да усмрти дете. 1991. године, Регионални Токсиколошки Центар у месту Акрон (Охајо, САД) пријавио је смртни случај као последицу ингестије 16 мг/кг флуорида. Само 2 грама флуорида довољна су да убију одраслог човека. Једна зубна паста са флуором садржи 1 мг/грам флуорида. - Флуориди се користе за контролу и модификацију расположења и понашања људи. -Познато је да су хемијска једињења флуора додавана у пијаћу воду затвореника како би их се држало послушним и како би их се спречило да се супростављају ауторитетима, како у нацистичким логорима за време Другог Светског Рата, тако и у совјетским гулазима у Сибиру. -Флуориди су медицински клафиковани као протоплазматични отрови ћелије те се користе за тровање пацова. -Конзумирањем флуорида код људских бића генерално се повећава стопа смртности од рака. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 13


ТЕМА БРОЈА

стопа смртности од рака. - Флуор нема скоро никаквог ефекта у превентиви кварења зуба код људи. - Не постоје научни докази који потврђују да су средства за испирање уста на бази флуорида и таблете безбедни за коришћење код људи. Чињеница је, такође, да алуминијум у који су зубне пасте паковане, појачава дејство флуорида на тело човека. Истовремено: алуминијум оксид је, у већини случајева, оно што зубним пастама даје белу боју.

Мисли о екологији ПДАБРАЛА: СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Будућност – то је време у којем ћеш се кајати што ниси учинио оно што си могао да учиниш данас. (Јерменска изрека) Ако не мислите о будућности, не можете је ни имати. (Џон Голсворди) Човек воли да ствара и пробија путеве и то није спорно. Али због чега воли да руши и због чега скоро до бола воли такође и хаос. (Ф. М. Достојевски) Ко неће кад може, неће моћи ни кад буде хтео. (Франсоа Рабле)

„Флуоридизација је највећа научна превара у овом столећу! У вези флуоридизације, Амерички Завод за Заштиту Природне Околине (ЕПА) мора одмах да дејствује како би заштитио људе; не само због података у вези рака, него и свих доказа о остеопорози, артритису, мутагеним и другим ефектима.” (Изјава Роберта Карлтона, бившег научника Завода за Заштиту Природне Околине, САД, (ЕПА), 24 новембра, 1992. године у радио емисији ”Маркетплејс”)

Како се може продати или купити небо и топлина земље? Тако нешто, сасвим нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме, свети су у мислима и у животу мога народа. Део смо земље и она је део нас. Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исти као било који други. Према мајци - земљи и према брату небу, односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити пустош. Да би поштовали земљу, рећи ћете деци да им је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу, исто као што ми учимо нашу, да нам је земља мати. Што снађе земљу, снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу, пљује на себе самога. (Одговор индијанског поглавице председнику САД Абрахаму Линколну) ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 14


ДРУШТВО

И Брозу вратити његово Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама, види се да су се поново уфотељили АНТПНИЈЕ ЂУРИЋ

Све је овде, у овој земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици, његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници, његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови песници, његови градови... Све што плови, лети, гмиже, савија се, улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони диваљач на цев његове пушке, прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово. И сада ових дана, кад власт која себе назива демократском, обећава да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „ћим прије“, да и њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, туђе земље, туђих рудника, туђих салаша, туђих задужбина... Лако их је препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се у владине и невладине организације, грађанске парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и за певницом. Власници отете имовине у комунистичком режиму, процењене на око 300 милијарди долара, могу и да причекају, важно је да Брозу врате његово.

Народ се додуше, мало збунио и мало узјогунио, пита у чуду: ко је овде победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам пао, али још боље види да се комунисти, мада их више не зову тако, сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се прерушавају и прилагођавају приликама.

Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама, види се да су се поново уфотељили, пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали црвене књижице с његовим ликом. Мало им је су наотимали, хоће још! Зато их, без околишања, треба приволети да те странке напусте и врате се оном коме су се заклели на верност до смрти. Треба им рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им још, рећи да су све што је њима било најлепше – младост, интелект, снагу, полет – потрошили служећи њему његовој партији и да сада, као ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни! ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 15


ДРУШТВО

Ако се Црна Гора до краја „разбрати“ свакако ће Подгорици вратити његово име. Али, руку на срце, мало је његовим Црногорцима да се просто и једноставно зове Титоград: њихова срећа била би удвостручена да се зове: Титов Титоград. Његовим следбеницима у Ужицу треба вратити пређашње име града, али га овако преименовати: Титово Ужице – Љубичица Бела. Споменицима треба додати једну мермерну плочу, на којој ће, на десет језика, бити исписана ова порука: Унесрећитељу Србије, аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу, српски комунисти подигоше овај споменик на њихову вечну срамоту и срамоту овога града. И треба да се врате! Добро би било кад би могли да му врате ону дворкињу и песникињу која се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути. Треба му вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је сахранила мајку – како, забога, да одбије његов позив! Шта је мајка према Брозу! Вратити обавезно и оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: „Воли се тата и мама, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито!“ Кажу да се тај песник у међувремену пресалдумио и своју песму овако преиначио: „Воли се мама и тата, воли се бата и сека, воли се свака птица, али се на свету највише воли Коштуница!“ Има он, кажу упућени, и друга имена, воли он сивог тића Николића, па Тодоровића, па љуту змију Комммунџију... Брозу треба вратити тргове, улице, градове, споменике. Због стасалих генерација требало би нешто променити. Рецимо: Улица или Трг унесрећитеља Србије и његових следбеника. Њему треба вратити тргове, улице и градове: требало би, можда, због стасалих генерација, понешто додати, рецимо: Улица, или Трг, унесрећитеља Србије и његових следбеника.

Његове следбенике, што је могуће пре, сабрати око споменика ила на оних 16 хектара: одатле ће најбоље видети шта је од српских етничких простора, од Србије и Српства, остало иза њихове владавине. Осим тога, видеће колхозне казане пред којима стоји милион Срба да би добили тањир чорбе и парче хлеба.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 16


КОЛУМНА :

Достојевски или „Кока-Кола“? Довољно је само видети са којим жаром Срби читају руске класике, са каквим ентузијазмом следују замршеним лавиритима руског филма и са каквим одушевљењем слушају сваку руску песму ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

У Србији годинама постоји подела њених житеља на две струје, једну која је отворено проруска и другу која је противник било какве везе са Русијом. Треће струје готово да нема. Познати руски књижевник Венедикт Јерофејев је о везама српског и руског народа рекао следеће: „Србија је једина земља на свету у којој заиста воле Русе“. И заиста је тако, ретко који Рус одлази из Србије а да није одушевљен бескомпромисном љубављу Срба према Русима, иако наравно увек има изузетака. Исто тако велику љубав Руси исказују према Србима, међутим она се донекле разликује. Код поједних Срба емоционалност превазилази реално стање ствари, па се пречесто улази у фанатичност. То се видело и током бомбардовања Србије 1999. године. Иако је Русија наравно била против НАТО агресија, њена тренутна ситуација није била таква да је могла спречити догађаје који су се десили. У том тренутку много Срба је било разочарано Русијом и такви су остали до сада. Исто тако многи данас посматрају српско-руске односе искључиво у економском смислу. То је велика грешка јер економија нема никакве везе са љубављу. И сами знамо из свакодневног живота да се мешањем новца и емоција долази до лошег краја. Управо због разлога које се искључиво заснивају на оружју и новцу многи Срби су превидели праве односе Србије и Русије. Они нису у сфери војне надмоћи или уложеног новца већ у души. Ми смо у нашим односима највише слични у духовном смислу. Довољно је само видети са којим жаром Срби читају руске класике, са којим ентузијазмом следују замршеним лавиритима руског филма и са каквим одушевљењем слушају сваку руску песму.

филма и са каквим одушевљењем слушају сваку руску песму. Довољно је и увидети колико су нам слични језици и колико српској души као и руској значи вера у православље. Исто тако и ми делимо велику историју монархизма али и комунизам. Самим тим ове односе треба развијати а не залуђивати се великим ратним акцијама или новцем. Са друге стрене најчешће они који су против српско-руских односа следују Америци и колико год то било тешко некима да превале преко уста, има их много. Шта нас повезује са Америком? Да су то емоције не би рекао ни највећи залуђеник америчким друштвом већ би признао да је то интерес, а у пракси тај интерес је увек на америчкој страни. Никада ме нико неће убедити да је Американцима толико стало до неке демократије, рецимо на Косову, а не интерес. Тако је са свим стварима. Проблем је што су Срби лаковерни и што због реално лоше економске ситуације мисле да могу достићи „амерички сан“ о стабилној плати, кући у предграђу и наизглед срећној породици. Превише гледања ретардираног холувудског смећа испрало је мозак Србима. Уместо да се погледа како се живи у кварту Харлем гледа се Менхетн. Не треба заборавити задах смрти и потоке крви који претходе продаји „Кока-Коле“ и жвакаћих гума. Сетимо се Милице Ракић. О америчкој култури и историји не треба трошити речи. У таквој ситуацији треба реално сагледати ситуацију, а политику и економију водити у складу са реалношћу. А у духовном смислу треба изабрати Достојевског или „Кока-Колу“. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 17


ДУХОВНОСТ

Владика Николај на одру Од Саве Немањића си нижи. Једино од њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота ЈПВАН. М. КПНТИЋ, бпрац Југпслпвенске впјске у птаџбини

Пре педесет и пет година у Господу је уснуо Свети владика Николај. Тим поводом доносимо беседу Јована Контића над одром владике Николаја, 27. марта 1956. године Заклопио си уморен очи. Заувек. У простом дрвеном сандуку лежиш, прекривен шареницом, тканом грубом руком сеоске жене. Њом те покрила мајка кад си угледао свет. Сада на крају пута, као и на почетку. Завет. Огромно си се успео високо. Као планина. У животу и смрти. Не зато што Ти је на глави митра. Носили су је многи пре тебе, па су прошли неопажено као обичан дан у години. Тако ће проћи и многи после Тебе. Ти си великан зато што си Николај. На мраморном лицу стоји Ти отисак спокојства и мира вечности. Одужио си дуг Богу и своме Роду. Од кад си се опасао снагом, поклонио си им сваки час и дан живота. Плодно. Зато Ти је лице блажено тако... Од Саве Немањића си нижи. Једино од њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота. Био си учитељ народа српског као и Свети Сава. Зато си најближи њему.

Ти ниси водио војске у бојеве као Петар Цетињски, али си их пратио са крстом и молитвом. Из битке у битку, кроз победе у славу. За свој српски народ стајао си усправно и пред лицем Бога. Твој народ никад није отимао туђе. Бранио је огњиште и име. Зато си за свој народ увек био смео. Светом Петру си подобан. Ти ниси физички водио народ испред освајача као Арсеније Чарнојевић. Просвећивао си га да судбоносне одлуке доноси сам. Духовно си водио народ као нико пре Тебе. „Боље је привремено оставити дом, а сачувати веру у Бога, Правду и Слободу“, говорио си Ти. Ми смо те послушали. Ти си пошао с нама. Све до Голготе. Зато си са Арсенијем једнак. У мудрости подареној од Господа, и ствараној бесаним ноћима, са Радом Његошем си раван. Од свих осталих за главу већи. У беседама мудрим, ораторе лавни, превазишао си сваког у црној ризи од постанка имена српског до данас. У томе си још давно прашо границе своје земље и зашао дубоко у хришћански свет. Зато си Николај Златоусти. Сенка од Твоје огромне величине била је тешка. Малени у Твојој сенци нису могли ни да је примете. Кад људи слабог вида дуго гледају у сунце, они ослепе. Зато су морали да буду што даље од тебе. Опрости им! Учитељу српски, клекни пред ноге Господа и моли Га да нам у сваком веку дадне једног сина као што си Ти. Бићемо богати. И снажни духом.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 18


ДУХОВНОСТ

Опроштај са владиком Николајем Шареница с родне груде штитила је упокојеног владику од олује, као што му је била штит за живота од штетних притруса. Српско село га је однеговало, надахњивало до издаха ПЕТАР М. БУБРЕЩКП, кпмандант четничкпг Требиоскпг среза

Уцвелила је америчке Србе смрт владике Николаја. И нове и старе. Просто им је језа заледила крв. Али, свима срце резнежила. Излило се у млазу као што се излива у данима народног бола. Ништа подобније нисмо осетили од јаука ојађеног Београда над одром краља витеза. Тада као и сада све је проплакало. И они којима је ситан разум за живота великана срце рђом нагризао. Ипак понос је бол блажио: Србија је својој посестрими на небу подарила једног од својих најдостојних синова. Срби и Српкиње Њујорка, Лакаване, Чикага и околних великих српских насеља похрлили су да виде упокојеног владику, на његовим застанцима у бесмртност. Да му се поклоне, да га пољубе у десницу која је само за благослов знала, у којој је целог века зрачила зубља божанска. Стизали су као на ходочашће, скрушенији него икад, свеснији његове величине него икад. И плакали су над њим и над собом. И над Србијом, чији је витез Крста заклопио очи. У Чикагу, у храму Воскресенија Христова, слегло се и старо и младо да се над одром владике Николаја помоли за његову и своју душу. Надахнута беседа месног пароха, који је владици био синовски близак и одан, изразила је дивно оно што нам је у срцу превирало – оковала је славу његову, колико то немоћно људско слово успева. У Либертвилу, од канадских страна па све до далеког америчког Запада, из свих српских насеобина дошли су најдостојнији представници Срба да у име својих саплеменика одају пошту великану немањићке Жиче.

Часно српско свештенство, у до сада невиђеном окупу, изразило је кроз реч, побожно појање и уздах своју љубав и благодарност према првосвештенику своме. Сви су осећали да се од живе Србије одвалило нешто што је причињавало неизмерно њеној величини. Руско свештенство придонело је молепствију излив ненадмашно побожне руске душе, у којој Православље има најдубљи корен. Храм је одјекивао усрдном молитвом, јецајем и светосавским заветним шаптајем. Наш манастир у Либертвилу подсећао је на црквени сабор у Николајевој Жичи. Ни зима, изненадно оштра, ни радни дан, ни даљина, често огромна – ништа није спречило хиљаде Срба да се запуте у манастир Светог Саве на поклоњење упокојеном владици Николају. И тог тмурног дана, скоро кроз временску непогоду, јаукале су борове и чемпресне гране над ковчеког владичиним. Ветар је болно завијао и уплетао своје јадикововке у људске

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 19


ДУХОВНОСТ

јецаје, молитве, речи, исповести и мисли, све везане за одар на коме је блажено почивало уморно тело владике Николаја. Све је било прирасло уз ковчег. Изгледало је да га тај снуждени скуп српски неће ни одвојити од себе. Отуда и није се имао утисак да су га у раку спустили само свштеници, његови следбеници, већ да су га хиљаде Срба унеле у гроб, нежно и благодарно и скрушено положиле као што се полаже свој најрођенији. И док су Срби плакали, ветрови јаукали, српски прваци, - црквени и световни, покушали да осветле владичину величину, на куполи манастира Светог Саве, непомичан и снужден, стајао је кротак голуб. Ни фијук ветра, ни ледена киша, ни жубор око манастира, ни никада раније виђен призор у порти манастирској – ништа га није узнемиравало. Анђелски скрушено и самопрегорно стајао је голуб на манастирској куполи, све осматрао и ослушкивао на земљи. У томе часу – када се ближе небу него земљи – изгледао нам је као весник неба, расплаканог над раком свога изабраника владике Николаја Велимировића. Личио је на гласоношу из далека који је апостолски ревносно дојездио да све ослушне, види нешто немушто саопшти онима који језик без речи разумеју, па да се опет вине одакле је долетао – к небу у облаке тмурне и гневне. Шареница с родне груде штитила је упокојеног владику од олује, као што му је била штит за живота од штетних притруса. Српско село га је однеговало, надахњивало до издаха. И славу му искивало вечну. Због тога топлијег покрова није могао ни зажелети при окончању овоземаљског живовања – на друму у вечност. Ништа није могло прикладније оивичити његов светитељски лик од митре епископске и шаренице српских монахиња из Србије косовске. Тог острошки светачког дана Бог је бдео над раком бесмртника Светосавља у задужбини либертвилској.

Благослави непријатеље моје

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКПЛАЈ

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу. Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем. Они су место мене исповедили грехе моје пред светом. Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе. Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука. Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао. Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем. Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим. Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу. Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину. Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком. Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили из сна. (Одломак из дела „Молитве на језеру“) ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 20


ДУХОВНОСТ

Манастир Бездин У питомом оквиру тамно-зелених дрва беле се куле и црвени кровови... Усамљен у близини магловитих мочвара, великих шума и плавог мориша манастир Бездин БУДИМИР КПКПТПВИЋ

„Пут раван крај равних храстових шума. Дивље пловке лете и чапље, облаци комараца титрају у ваздуху, јастреби круже... У питомом оквиру тамно-зелених дрва беле се куле и црвени кровови... Усамљен у близини магловитих мочвара, великих шума и плавог мориша манастир Бездин.“ Овако је почео опис манастира Бездин млади архитекта Ђорђе Табаковић из Арада по повратку из Париза где је био на стручном усавршавању. У наставку овог текста он говори: „Кораци нам одјекују испод дубоке капије старе манастирске зграде; около четвртастог дворишта класични тремови православног манастира... Један од последњих наших манастира у данашњој Великој Румунији, у северно-западном углу румунског Баната, где нас је све мање и мање.“ Најстарији поуздани писани спомен о манастиру Бездину јесте запис на манастирском Псалтиру Божидара Вуковића штампаног у Венецији 1520. године, о томе да је градња манастира отпочета године 1539. при архимандриту Јоасафу (Милутиновићу) и економу Леонтију (Богојевићу) уз помоћ братства и хришћана. Према писаним изворима овај манастир је био задужбина властелинске породице Јакшић, која је зацело владала Мунаром од почетка 16тог века. Постојање архимандрита, економа и братства, несумњиво сведочи о организованој монашкој заједници од пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима. Непотпуна истраживања су потврдила постојање археолошког слоја из 15-тог века у темељима манастирске цркве. Можда се тиме бездинска монашка традиција помера дубље у старину. Архитектура и зидно сликарство манастира се мењало и то због разних преправки које су вршене, нарочито 1783. и 1886. године.

тиме бездинска монашка традиција помера дубље у старину. Архитектура и зидно сликарство манастира се мењало и то због разних преправки које су вршене, нарочито 1783. и 1886. године. Црквено-историјска разматрања Илариона Зеремског из 1907. године о српским манастирима у Банату, па и о Бездину, као ни мала монографија о овом споменику коју је написао архитекта Ђорђе Табаковић 1929. године, не могу умањити неопходност свестранијег изучавања бездинске архитектуре и сликарства. У манастирској порти налази се гроб свештеномученика Кирила Цветковића Далматинског и Бездинског. Протосинђел Кирило Цветковић је био свештенослужитељ у манастиру Савина у данашњој Црној Гори. Због противљења утицају Римокатоличке цркве и честом унијаћењу православних Срба осуђен је од стране Латина на дванаест година строгог затвора. Упокојио се у Господу 1857. године.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 21


ДУХОВНОСТ

Руска црква у Београду Овај споменик јединства два братска народа својим постојањем доказује да ће до краја света Руси и Срби једни у другима увек имати искреног пријатеља и савезника ИВАН ГРБИЋ

У самој цркви чувају се многобројне светиње од којих су назначајније честице моштију Светог Јована Крститеља, апостола Андреја Првозваног, јеванђелисте Луке, Светог великомученика Пантелејмона, итд. Храм су до сада посетила два поглавара Руске Православне Цркве Алексеј I и садашњи патријарх Кирил. На улазу у храм са леве стране налази се гроб генерала Беле армије Петра Врангела. Иако га је смрт затекла у Бриселу по жељи је сахрањен овде. Најзначајнији споменик српскоруског православног јединства је црква Свете Тројице у Београду. Налази се на Ташмајдану поред цркве Светог Марка. Има статус подворја Руске Православне Цркве у Београду и духовно је средиште свих Руса у Србији. Подигнута је 1924. године од стране руске емиграције по пројекту архитекте Валерија Владимировича Старевшког. Иконостас је урадио Михаил Сергејевич Путјатин. Приликом градње темеља у њега је положен грумен земље из Русије. Црква је изграђена у типичном руском стилу са плавим куполама. У црквеној ризници чува се велики број икона и књига које су руски емигранти донели у Србију. До 1944. године у цркви су чуване и заплењене турске и Наполеонове заставе у борбама са Русима. У цркви одувек служе руски свештеници. Први је био донски козак Петар Беловидов. Од 1931. године служи свештеничка породица Тарасјев. Данас цркву опслужује протојереј Виталиј Тарасјев.

Цркву данас масовно посећују и Срби и Руси осећајући се и једни и други као код своје куће. Током литургија недељом и празницима црква је препуна, а често се организују духовна предавања, као и културне и спортске манифестације. Овај споменик јединства два братска народа својим постојањем доказује да ће до краја света Руси и Срби једни у другима увек имати искреног пријатеља и савезника, што је ��оказано и у нашој прошлости. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 22


ИНТЕРВЈУ

Jеромонах Ксенофонт (Томашевић), сабрат ЕРП у егзилу

Будимо достојни потомци својих предака Свештени Канони нам налажу да добро чини онај који прекида молитвено општење са онима који отворене главе (јавно) исповиједају неку од јереси осуђене неким Свештеним Сабором или неким од Светих Отаца РАЗГПВПР ВПДИП: МИЛАН СТАРШЕВИЋ

Оче Ксенофонте, пре годину дана, када је одлуком Синода СПЦ-е преосвећени владика Артемија скинут са трона ЕРП, па све до последњег Сабора када је лишен епископског чина, тензије на њега и на монахе у егзилу не јењавају. Многи монаси су такође рашчињени и против њих је покренут кривични поступак, а и учестали су притисци и репресије од стране КПС полиције, па до бацања Молотовљевог коктела (што је био недавно случај у Житковцу), учесталих претњи и сталног прислушкивања монаха. Шта је циљ ове хајке, ко су налегодавци, и докле су они спремни ићи? Ово ваше питање је веома комплексно и у ствари је питање за питањем, које захтева много дугих и сложених одговора. Потрудићу се ипак да будем што краћи и сажетији. Да пођемо хронолошки, онако како сте ви то и кренули у почетку. Заиста, владика Артемије је уклоњен управљања својом епархијом одлуком, слободно можемо да

сложених одговора. Потрудићу се ипак да будем што краћи и сажетији. Да пођемо хронолошки, онако како сте ви то и кренули у почетку. Заиста, владика Артемије је уклоњен управљања својом епархијом одлуком, слободно можемо да је назовемо безаконом, СА Синода, на коју Синод то није имао право, нити Уставом СПЦ, нити Свештеним Канонима. Бледо су се позивали на одредницу у Уставу да Синод суди Епископу у првој инстанци, али нигде није писало и да пресуђује, а уклонити Епископа од управљања својом Епархијом већ је донешена пресуда. Но, како било, притисак Синода није јењавао па је тако лобистичка група од двадесетак Епископа, који су постали гласачко тијело новотарско-екуменистичке групе у СА Сабору, прегласавањем успјела да донесе, најприје одлуку о коначном уклањању од управљања Епархијом Епископа Артемија, без суда, суђења, доказа, одбране, процеса који важи у демократским, па чак и у оним мање демократским државама. Нажалост, они што се позивају да су Епископи Цркве Божије нису дозволили да се окривљени брани. Тиме смо се вратили у оно трагично, туробно вријеме османске окупације, када је наш мудри народ изњедрио пословицу: „Кадија те тужи, кадија ти суди!“ Свима нам је познато, како су се ствари касније развијале, и како је Епископ Артемије у новембру 2011. и без позива на сједницу СА Сабора био свргнут из чина Епископа. Уз то су и многи од нас, свештеномонаха и свештенођакона, претрпјели исту судбину, лишавања чина, слободном ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 23


ИНТЕРВЈУ

интерпретацијом канона наших тужилаца, иако и сами немамо нити знамо за било какву кривицу за коју би требало да нам се суди и лишавају нас чина. Оно што је још парадоксалније, предсједник Великог црквеног суда, који нам је судио и пресудио, био је Преосвећени Епископ Бачки Иринеј, човјек који Свештене Каноне сам крши и лијево и десно, носилац папског крижа и бискупског прстена (чиме се у медији ма и хвалисао, како га је тиме, заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, Папа признао за ''истинитог'' Епископа, уз сетни узвик: „Вескови серби! – Српски Епископи!“). Постављам питање: може ли човјек који са римокатолицима и протестантима молитвено учествује у њиховим богомољама, прима од папе криж и прстен (направљене, вјероватно, од оног злата што су усташе оставиле из Јасеновца, чупајући Србима златне зубе и кидајући наушнице са ушију и сијекући прсте да би се домогли прстење, прије но што би злогласни ''србосијек'' завршио посао), који је, дакле, својим јеретичким и неправославним дјеловањем себе саморашчинио, може ли он да суди и пресуђује некоме зато што му је стало до духовног оца, што воли и истински брани своју цркву од, тог ватиканског ''мостоградитеља'', понтифекса, Папе римског, како се својевремено, у једној својој еулогији Јовану Павлу II, Епископ бачки изразио. Можда Папа јесте мостоградитељ, али само оног моста који помиње Св. Николај Жички у једној од својих богомољачких пјесмица гдје каже: „Преко пакла паде мост!“ Једино тим мостом иду данашњи екуменисти, и тим мостом воде своје сљедбенике на дно пакла! Дакле, овим свим, вишенаведеним, мислим да сам одговорио и на већину ваших питања, шта је циљ и докле су налогодавци спремни да иду. Видимо ових дана да је, на сам почетак Свете Четрдесетнице, бачен још један Молотовљев коктел на пребивалиште братије у Житковцу.

Молотовљев коктел на пребивалиште братије у Житковцу. Исти је дух, исти налогодавци свега овога, од уклањања владике Артемије, његовог и нашег протеривања с Косова и безаконог и беспризорног, рекао бих, хулског нападања, преко медија, до пријетњи физичким линчом. А циљ је: екуменизам, и његово физичко пасторче, глобализам, утопљавање у безличну масу Новог свјетског поретка, у коме желе да од Срба направе тикву без коријена, народ без памћења и историје, а самим тим и народ без будућности. Не рече наш народ без разлога: „Ал' не рече Туре ако Бог да!“ А ове данашње духовне потурице и ватиканска дјеца призивају силу овога свијета, само не помислише, изгледа на Бога, који треба да да махове жетеоцу. Један део верног народа, а међу њима и свештенство, који су од почетка са вама, стекло је утисак да је можда било боље остати на Косову и Метохији докле год је то могуће, и свим расположивим средствима бранити своје манастире од узурпирања, једном речју не признавати никакве одлуке Сабора и Синода. Којим аргументима их можете разуверити? И сами смо се питали није ли то можда тако. Наша одлука није донесена на пречац, без размишљања. Није нам било лако оставити народ уз који смо били годинама, неки и деценијама, у најтежим моментима, када су и српска села, и манастири, и цркве горили у огњу шиптарске мржње и међународне равнодушности. Међутим, било је јасно да се остати није могло. Принцип новодошавших администратора, Атанасија, а касније и Амфилохија био је: Или се поклони, или се уклони. Сам Атанасије по свом доласку, одмах је почео са литургијском реформом, избацивањем стакала са Часних трпеза, цјеливајућих икона, а на духовном плану почео да врши један ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 24


ИНТЕРВЈУ

својеврстан геноцид, газећи и лијевом и десном ногом оно што је Епископ Артемије деценијама стварао. Прво вријеме смо остали, међутим, када је СА Сабор, тј. лобистичка већина нашег свемоћног црквеног Тријумвирата, донио одлуку о коначном уклањању Епископа Артемија са трона Епископа рашкопризренских. Нисмо хтјели даљњу свађу са Администратором, већ смо уљудно у писаној форми замолили да нам се да канонски отпуст за неку другу Епархију СПЦ. То нам је одбијено. Ми смо ипак одлучили да манастире напустимо, јер се више није могло издржати. На неки начин, ово је испало и најбоље рјешење, да се заиста покаже дубина безакоња и апостасије у коју црквени Тријумвират, (само фигуративно и симболично на челу са апсолутно неспособним Патријархом, који ту функцију врши очигледно уз туторство бачко-црногорског програма), покушава да поведе СПЦ. И, као у Књизи Изласка што је писано, да Господ отврдње срце Фараону, тако га је отврднуо и овим данашњим Фараонима. Ми смо се, ипак, на Косово и у ЕРП вратили, ево већ неколико мјесеци, тако да православни народ, који не признаје узурпаторску чизму викарног Епископа Теодосија, може сваке недјеље да присуствује светој Литургији, истина, у катакомбним условима, али то, напротив, не умањује радост и благодат која се на тим свештеним сабрањима осјећа. Тренутна ситуација је таква да прогнани монаси заједно са владиком Артемијом немају подршку већине владика у СПЦ-и. За разлику од њих, митрополит Пирејски Серафим је у више наврата упутио писмо подршке владици Артемију, речи охрабрења стигле су из Јерусалима, а то су учинили и светогорски пустињаци. Зашто епископство у овом одсудном тренутку за Цркву и народ ћути? Није ли њихова дужност да иду путем Господа Христа, а не пролазним светским материјалним добрима?

пролазним светским материјалним добрима? Наравно, Епископ, који би требало да буду очи цркве, како их назива Св. Јустин Ћелијски, ућутали су се и уплашили су се. Зашто и због чега, они на то питање треба да одговоре. Знам и сведочим да, како у нашем, тако и у Православном Епископату широм васељене, има много оних који саосећају са владиком Артемијем, схватају и цене његову борбу, али, ''страха ради Јудејскога'' њихове су усне запечаћене, и ту своју подршку нигдје не исказују. А знамо да Апостол каже да се срцем вјерује за правду, а уснама исповиједа за спасење, и тек је исповиједање усана пуноћа вјере и исповједништва, која широм отвара двери Царства Небескога. Не заборавимо, међутим, да је и под крстом Христовим остало неколико жена и св. Јован Богослов, а сви остали се разбјежаше од страха. Како и сам наш Владика каже: ''Ни сва дјеца не проходају у исто вријеме.'' Даће Бог, проходаће и проговориће још много усана! У јавности се намеће отворено питање колика је спрега између врха СПЦ–е и власти. Има и мишљења да су многи епископи због своје мрачне прошлости уцењени од државе да буду послушници њихове политике, како би сви заједно служили интересима Запада у Србији. О многима од тих ствари можемо само да спекулишемо, јер за ту ''мрачну прошлост'' заиста немамо конкретних доказа и сазнања, међутим, свакодневна дешавања нарочито нас упућују на такав закључак. Оно што лично знам је да управа манастира Високи Дечани, поготово узурпатор рашкопризренског трона, викарни епископ Теодосије и његова десна рука, Сава Јањић, ''отварају ногом'' канцеларије предсједника Србије, министарстава и владиних канцеларија. Однос са коалицијом ДС-СПС више је него присан и срдачан, што никада и није била велика тајна, нити се крило. На ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 25


ИНТЕРВЈУ

Косову се у полу-шали, међу народом, који зна какав утицај Теодосије има код структура ДС-а, често зна да каже да су Дечанци продужена рука Богдановићевог Министарстава за Косово и Метохију. Када се уз то дода блискост о. Саве Дечанца са Америчком ''амбасадом'' у Приштини, називање личним пријатељем Сенатора Бајдена, пријатељем српског народа, Данијела Фрида и осталих српских крволока, слика која се склапа више је него јасна. Нека ваши читаоци донесу о томе закључак. Учестале су забране у појединим епархијама у виду декрета и саопштења, где се верницима ставља до знања да не одлазе на богослужења монаштва ЕРП у егзилу, нити да имају било какве контакте са њима. Вас називају сектом Артемијеваца, непослушницима који желе да направе раскол у Цркви. Међу једним бројем Срба влада уверење да је сте ви заиста ти који рушите поредак у Цркви. Каква је ваша порука њима? Како је наш владика више пута поновио, не стварамо никакав раскол нити правимо неку нову цркву. Ми смо Епархија рашко-призренска у егзилу, у јединству са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, са вером светих Отаца, Исповједника, Мученика, Св. Саве, Св. Николаја Жичког и Јустина Ћелијског, чији је, нажалост, владика Артемије остао једини истински ученик, чувајући завет и учење Аве Јустина, а то је ништа друго него учење Христово и учење Св. Апостола. Раскол, раздор и непослушност у СПЦ праве, нажалост, они, који иду на поклоњење Папи, воде своје свештенике, цјеливају јеретичку папину десницу, који се моле са јеретицима и иду у јудејске синагоге, гдје се са њима моле, пале свијеће и учествују у њиховим службама. Такви су се људи саморашчинили по светим канонима, јер не исповиједају вјеру у Једну Цркву и Једног Христа, и нису браћа Апостола и чада Христова, него су чада и ишчадија свејереси Екуменизма, која све своје посљедоватеље вуче на дно пакла. Нека би нас од ње Господ избавио, да наставимо да слиједимо уски и трновити

нису браћа Апостола и чада Христова, него су чада и ишчадија свејереси Екуменизма, која све своје посљедоватеље вуче на дно пакла. Нека би нас од ње Господ избавио, да наставимо да слиједимо уски и трновити пут светосавски, којим никад није било лако ићи, али којим се увијек и сигурно стиже у Царство Небеско. Све је више верног народа који је престао молитвено општити са владикама и свештеницима који шире јеретичко учење. Они се позивају на речи Светог Оца Теодора Студита: „Златоусти јасно тврди да су не само јеретици, него и они који су у заједници са њима, непријатељи Божји“. Да ли је ово рецепт за одбацивање лажних учитеља у мантијама из Светосавске Цркве? Наравно. И Свештени Канони нам налажу да добро чини онај који прекида молитвено општење са онима који отворене главе (јавно) исповиједају неку од јереси осуђене неким Свештеним Сабором или неким од Светих Отаца. Екуменизам је као јерес и свејерес, као стоглаву адску аждају осудио Св. Јустин Нови Ћелијски, који је и званично уврштен у диптихе Светих прошле године на мајском сабору. Сви они који исповиједају екуменизам, притом признајући да је Свети ћелијски Анђео, сами себи потписаше осуду и свргнуће. На све стране су се удружиле снаге Новог светског поретка, да би оствариле своје задате циљеве: формирање Светске владе, која би опет објединила све религије и направила заједничку економију и политику. Јавна је тајна да је у припреми Осми васељенски Сабор, на коме ће се званично одступити од вековних догмата и канона Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве: реформа литургије, увођење грегоријанског календара, укидање и смањење и броја и строгости ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 26


ИНТЕРВЈУ

поста, уједињење Цркве Божије са свеколиким јересима, па и паганским религијама. Куда ће по вашем мишљењу пловити брод СПЦ-е? Да ли ћемо се одупрети унијаћењу? На многа од ових питања, чини ми се да сам одговорио већ у претходнима, али да додам. Будемо ли достојни потомци својих предака, будемо ли сљедовали путу Светих Срба, од прије светог Саве и послије Светог Саве, све до најновијих Светих Срба, будемо ли се сјећали и слиједили Лазарев завјет да је ''земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека'', нико нам неће моћи ништа, и како се год чинили слаби, увијек ће брод и наше државе и наше помјесне цркве да уплива у мирније воде. Јер кормилар такве државе и такве Цркве биће сам Дух Свети. Предамо ли се, пак, лажама и паралажама овога свијета који нас уводе у којекакве Уније, од Европске до Ватиканске, скршићемо се о стијене овога свијета, на којима чучи и влада њихов кнез, и неће нас остати ни као народа, ни као државе ни као Српске помјесне Цркве.

Увијек се сјећам како је блаженопочивши патријарх Павле, при својим честим доласцима у Грачаницу, од '99 године, па до кад му је то здравље дозвољавало, а чини ми се, по Божијем надахнућу, говорио да се пита да ли је дошло вријеме да нестанемо са историјске сцене. Јасно је да, по обећању Божјем, Црква Христова остаје до скончања вијека и ни врата паклена неће је надвладати. Но, рече и Господ да, када дође, хоће ли наћи вјере на земљи? Хоће ли Срби бити со свијету, или ће бити бљутава, неслана маса која се баца на ђубриште историје? У памет се, Срби, и надам се да нећемо тим путем. Јер, плаче свети Сава на небесима, клечи на кољенима, и блиједо му је лице од ужаса којим иду Србљи. Да ли желите, оче Ксенофонте, да за крај нашег разговора поручите нешто нашим читаоцима, као и свим Србима широм васељене? Нека је свим вашим читаоцима благословен почетак овог светог и Великог Поста, који нека бисмо у миру отпостили, у покајању, приносећи не само на уснама, него и дјелима, плодове покајања. Да се сложимо, обожимо и умножимо и да тако, слиједећи пут Светог Саве и свих Светих Срба, достигли циљу, коме су и они тежили. Не смију да нас уплаше недаће и тешкоће, што су оне веће, већа је и помоћ и благодат Божја са небеса. Молим се Богу, нека би дошао тај дан, када ће сваки Србин, у било коме крају свијета да буде искрени Србин и Светосавац, искрени богомољац и Православац. Амин! Боже дај!

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 27


РЕПОРТАЖА

Солун Плакала сам од туге за толиком младошћу Србије, од среће због храбрих потомака и стида због кукавичлука данашњих Срба МИЛКА ПАВЛПВИЋ

Солун је најзначајнија лука Балкана и други по величини град у Грчкој, после Атине. У њему је проповедао св. Апостол Павле, ту су се родили Св. Ћирило и Методије. Постоје многа знаменита места и велике Светиње које треба посетити. Српско војничко гробље на Зејтинлику На том месту се у првом светском рату налазила Главна војна пољска болница српске војске, које је постало гробље за преминуле ратнике и временом је прерасла у данашњи комплекс. Грчка је бесплатно уступила земљиште од 7000 m², за изградњу гробља. Сав материјал чак и земља су донешени из Србије. Улазимо у то Свето место, имам осећај да нас поздрављају сви наши славни ЈУНАЦИ И ВИТЕЗОВИ. Гутам сузе да не заплачем. Мој прадеда Владимир са два сина Јованом (који је сахрањен на острву Видо) и Крсманом (мој деда, носилац Албанске споменице) су се овде борили. Ујак ми је причао како су звона звонила на цркви за почетак рата, деда је трчао да откопа пушку и да се јави на зборно место. Док су се моје колеге и другови крили за време последњег рата по Београду, стидим се времена у којем живимо. Увек сам се сећала како су били слабо обучени гладни (деда је понео један хлеб и 1, 5 kg брашна и дошао кући после пет година) али ниje се одрекао БОГА и СРБИЈЕ. Дочекује нас легендарни чика Ђорђе Михаиловић. Његов деда Саво био је главни за прикупљање посмртних остатака изгинулих ратника. Живахан јунак

јунак од 83 године. Историју као сваки прави Србин има у малом прсту. Овде је сахрањено око 8000 Срба, 6000 из Првог светског рата, и 2000 из Другог светског рата. За већину се зна идентитет. Поред Срба ту су сахрањени 8000 Француза, од тога 4000 из Француске, а 4000 из колонија. Пред Први светски рат Француска је имала 42 000 000 становника, а Србија 4 500 000. Ту је сахрањено и још 11000 Италијана из оба рата, око 2000 Енглеза и око 400 Руса. Сад је јасно зашто се зове Српско војничко гробље. Капела на гробљу је посвећена Св. Архангелу Михајлу. Сама капела више личи на музеј, на зиду се налазе плочице са именима погинулих војника, разне униформе, вероватно из свих ратова. Незаобилазна СРПСКА ШАЈКАЧА, мајице разних клубова из земље и иностранства. Чика Ђорђе пушта музику са националним песмама са прастарог касетофона. Постоји књига свих сахрањених, тако да можете врло брзо пронаћи своје претке и отићи на гроб. Посебно ме је обрадовало да сваког дана долазе Срби да одају помен и част

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 28


РЕПОРТАЖА

славној војсци. Долазе и други народи, али Срби највише. Када овде дођете сигурно ћете плакати и ми смо плакали. Велика светиња, једноставно сузе саме лете. Плакала сам од туге за толиком младошћу Србије, од среће због храбрих потомака, и стида због кукавичлука данашњих Срба. У једној беседи после свете литургије је речено: „Ми треба тако да живимо тако да нас се потомци не стиде, а да нас преци препознају када одемо горе код њих.“

Олтар у комбинацији дрво злато, моћно и у духу старих времена. Огромни кристални лустери од чега вам застаје дах. Ту се налазе мошти Св. Василија Солунског. Налазе се и две чудотворне иконе: Св. Дионисија Закинтоса и Св. Герасима Кефалонијског, коме се треба молити за бесомучне. Најлепши бисер Солуна који сам оставила за крај је црква Св. Димитрија, свеца који је заштитник града. Код Грка се седи на богослужењима. Углавно су ту масивне дрвене клупе са наслоном, ређе столице. Њихова мала црква за нас је велика, а њихова већи храм представља већи храм од наших саборних храмова. Тако када уђете у хран Св. Димитрија ви се ипак мало изгубите у огромном простору. Црква се састоји из три дела, то је често за грчке храмове. С леве стране се налазе мошти Св. Димитрија у пеосторији од стакла осветљено прелепо, где би сте најрадије остали. У храму се налазе још и мошти Св. Онисије и Св. Григорија Солунског. Лепота храма и благодат ће вас одвести у време Св. Димитрија, сетиће те се храбрости и одважности као и мука које је претрпео овај светитељ. Руси га сматрају покровитељем Сибира. Светитељ који се воли и слави у нашем народу.

У центру града се налази црква св. Григорија Паламе. То је митрополија Солунска. Фрескописана црква где се чувају мошти Св. Григорија Паламе, митрополита Солунског из ХIV века. Фреске су прелепа али су поприлично оштећене. Црква Св. Софије је прелепа, раскошна грађевина, како само Грци праве. Огроман храм у обнављању, мермерни под. Кружни свод са балконом. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 29


ИСТОРИЈА

Хортијевска рација (1) Рација показује злочиначко наличје њеног покровитеља кроз чињеницу да је идентификовано 310 побијене деце до 10 година старости, 168 старих преко 70 година и велики број омладине АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Злочин геноцида назван „Рација“, без преседана је у светској историји, свеобухватан, бруталан, систематичан, учињен с предумишљајем! Већ је сама та чињеница довољна да Хорти Миклоша прогласимо за једног од највећих убица српског и јеврејског народа и честитих људи! „Рација“ - наводно „чешљање терена“ у потрази за илегалним припадницима отпора хортијевској идеологији – показује злочиначко наличје њеног покровитеља кроз чињеницу да је идентификовано 310 побијене деце до 10 година старости, 168 старих преко 70 година и велики број омладине. Посебно упада у очи да је у послератној Југославији чињено много тога да се затре сећање на геноцид „рацију“ тако што је број жртава умањен до бесмисла са очигледном намером да се нарочито заташкају размере страдања два народа – српског и јеврејског! Ништа мањи злочин је тајење идентитета жртава мађарског и немачког порекла у „Новосадској рацији“ и што никада није установљен тачан број ромских жртава. Послератна идеолошка историја је знатно умањила и размере страдања Русина у Ђурђеву, а број и идентитет Словака које су хортијевци покупили јануара 1942. у склопу „рације“ у јужној Бачкој никада се не спомиње. Вишегодишња борба за истину о јануарском геноциду тежи да очува сећање на све жртве подједнако и баци светло на врховног команданта тог злодела без преседана у мађарској историји – Миклоша Хортија! Одлуку о такозваној рацији донео је сам регент (намесник) Хорти на предлог Ференца Сомбатхеља, команданта Петог домобранског корпуса у Сегедину, шефа мађарског краљевског генералштаба. Ту чињеницу је утврдила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у

команданта Петог домобранског корпуса у Сегедину, шефа мађарског краљевског генералштаба. Ту чињеницу је утврдила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини (III група масовних злочина „Рација“ (убиства и покољи – систематски терор; мучења грађанских лица; силовања; пљачке)) - МСРБ број 2115 од 11. октобра 1945, архивски број А Р 1938 (Увод).1 Речима је претешко сажети патње које је хортијевски систем власти нанео нашем народу у Бачкој. У Шајкашкој (троугао Тисе и Дунава), Новом Саду, Србобрану и Бечеју је према подацима до којих је дошао Ендре Бајчи Жилински истребљено најмање 12.763 становника.2 Хортијевска рација у Шајкашкој Надљудским напорима ентузијаста и истраживача на прикупљању и обради података о жртвама Рације до овога часа је идентификовано 3.080 жртава из шајкашких села. Нажалост, многе жртве, понајпре из Чуруга и Жабља, није могућно утврдити пошто су представници хортијевске мађарске државе затрли целе породице и лозе. У Вилову су фашисти прописали да се за одстрел мора одредити 80 људи. Идентификована је 71 особа које је убио мађарски окупатор (једна особа је имала преко 70, а 9 мање од 18 година (од којих једно дете до 10 година). Хортијевци су тог јануара, поред земљорадника и домаћица, којих је велики број жртава у свим шајкашким селима, ликвидирали једног чиновника, двојицу занатлија, општинског бележника, судију, општинског редара, месара, угоститеља једног гостионичара. Убијена су два 30 ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ активна припадника илегалног отпора фашизму.


ИСТОРИЈА

и једног гостионичара. Убијена су два активна припадника илегалног отпора фашизму. Село Гардиновци се налази на обали Дунава, тако да је јасна судбина 54 идентификованих жртава из тог места, од којих су три особе до 18 година старости (од којих двоје деце до 10 година). У нападу на цивилно становништво хортијевске хорде су истребиле земљораднике и домаћице, сеоску бабицу, општинског бележника, рибара, калуђера, гостионичара, учитеља, 3 трговца и четворицу занатлија. На основу расположивих података, хортијевски војници и жандари су погубили најмање 95 грађана села Госпођинци. Пошто је црквена општина пописала жртве, може се основано претпоставити да су сви убијени у „Рацији“ у том месту идентификовани имајући у виду приљежност којом црква приступа тако одговорним пословима. Међу жртвама је 21 особа до 18 година старости (две до 10 година) и 2 преко 70 година, што укупно чини 24.21% госпођиначких жртава. Хортијеви „храбри“ војници оставили су Госпођинце јануара 1942. године без два чиновника, једног бележника, једног свештеника, једног лекара, 6 трговаца, тројице занатлија, једног радника, једног адвоката и једног полицијског наредника, земљорадника и домаћицу. На основу најстаријег српског документа о „чишћењу терена“ и сећања сведока и рођака жртава геноцида у режији Миклоша Хортија у Ђурђеву, утврђен је идентитет 347 побијених у том месту. Тај кључан податак потврђује истинитост тврдње у том документу да је у Ђурђеву убијено око 350 особа, а уједно указује и на класичан пример знатног умањивања броја жртава који је после рата умањен на 210. Услед значајног успеха у успостави идентитета жртава јануарског геноцида 1942. у Ђурђеву, а следећи траг најстаријег српског документа, може се недвосмислено тврдити да је идентификована огромна већина жртава из тог села. Међу убијеним мештанима су три чиновника, агроном, тројица бележника, деветоро учитеља, свештеник, петнаесторо трговаца, 27 занатлија, 2 апотекара, лекар, писац, пастир, студенткиња, млада песникиња

жртава из тог села. Међу убијеним мештанима су три чиновника, агроном, тројица бележника, деветоро учитеља, свештеник, петнаесторо трговаца, 27 занатлија, 2 апотекара, лекар, писац, пастир, студенткиња, млада песникиња Леона Ердељи и бројне домаћице, земљорадници, ученици и деца. Десеторица младих Ђурђевчана убијени су у непосредном сукобу са далеко надмоћнијим геноцидним окупаторима. Размере похода окупаторских снага на Ђурђево и чудовишност хортијевске идеологије којом су се водили најсликовитије се огледа у чињеници да је побијено 75 особа до 18 година старости (међу којима 24 детета до 10 година) и шесторо стараца преко 70 година, што укупно чини 24.17% ђурђевачких жртава. Хортијевски државни органи су у Жабљу кренули у оштар обрачун са голоруким цивилним становништвом чим су брзо и ефикасно неутралисали безначајни „Шајкашки одред“ улогорен у атару те општине. До овог часа идентификовано је тек 871 од 3.500 убијених у том месту према једном од најстаријих написа о рацији.3 Међу жртвама је 163 особа до 18 година (од тога 46 деце до 10 година) и 15 особа преко 70 година старости, што процентуално износи 20.60% идентификованих жабаљских жртава. Осим земљорадника и домаћица, који су у највећем броју жртве „Рације“ у Шајкашкој, мађарске убице истребиле су 68 занатлија, 43 трговца, 13 радника, 10 чиновника, 5 адвоката, 3 свештеника, најбогатијег земљопоседника у крају, 4 лекара, 5 студената, 12 гостионичара, једну удовицу, 3 пастира, четворо учитеља, једног штампара, коњичког капетана, путара, жандармеријског наредника, чувара судског затвора, полицајца, 4 општинска бележника, млинара, двојицу питомаца подофицирске школе, црквењака, црквеног појца, апотекара, фотографа, надзорника путева, 5 адвоката, ветеринара, надзорника долме, чувара долме, шофера и двојицу слугу. Идентификовано је 67 жртава шајкашког села Лок. Убијено је 8 особа до 18 година старости (једно дете је ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 31 имало мање од 10 година) и две особе преко 70 година.


ИСТОРИЈА

из шајкашког села Лок. Убијено је 8 особа до 18 година старости (једно дете је имало мање од 10 година) и две особе преко 70 година. Током такозване рације мађарски крвници су убили једног трговца и девет занатлија, чувара насипа, општинског подбележника, учитеља, лугара, инспектора фабрике у Црвенки, два гостионичара, једног подофицира, путара и полицајца.

Песникиња Леона Ердељи бачена под лед реке Тисе

На основу расположивих података до сада је установљено да су хортијевске снаге у Мошорину побиле 251 жртву. Сачувани су бројни документи који сведоче о брижљивом припремању „чешљања терена“ много пре јануарског погрома. Сва трагедија и геноцидни план „Pације“ се може сагледати увидом у број поклане младости до 18 година, стараца и мирних обичних људи. Многи злочинци, попут њихових саучесника са других стратишта, измакли су земаљској правди. Хортијевци су у Мошорину побили 64 особе до 18 година старости (од којих 28 деце до 10 година) и 4 особе преко 70 година, што процентуално чини 26.79% идентификованих мошоринских жртава. Поред домаћица и земљорадника, мађарски државни органи су у крвавом походу потаманили 3 студента, 2 гробара, 7 занатлија, 5 трговаца, 2 радника, полицајца, богослова, свештеникапротојереја, свештеникову служавку, једног професора, подбележника, учитеља, чувара канала и економа.

једног професора, подбележника, учитеља, чувара канала и економа. Мађарски крвници су у Темерину позвали Јевреје да се јаве у општину. Онима које нису затекли код куће послали су телеграм. Са Јеврејима су покупили двоје Срба и једну мешовиту породицу и ноћу их довезли у Жабаљ на обалу Тисе. Тај сурови злочин, тако својствен нацистичком истребљивачком уму, однео је 56 идентификованих жртава темеринске „рације“. Осим домаћица и земљорадника, хортијевци су очистили Темерин од једног апотекара, 7 трговаца, инжењера хемије (активног учесника отпора), 2 службеника и 2 лекара. Међу жртвама су 4 особе преко 70 година старости и 10 особа до 18 година (7 испод 10 година) – што чини 25 одсто темеринских жртава. Такав постотак у темеринском покољу даје хладнокрвном злочину посебну димензију и чудовишност! У Тителу је хортијевска рација спроведена без буке. Приметно је да у погрому нису убијане жене и деца, мада је погубљен један малолетник. Хортијевци су се окомили на црквењака, протонамесника, гостионичара, студента, надзорника канала, официра, лекара, учитеља, 2 трговца, једног радника, 4 занатлије, службеника, полицијског наредника, књижара, двојицу слугу, 2 чиновника, једног посредника и неколико земљорадника. Ухапшен је активни руководилац отпора Андраш Лукач и стрељан у Новом Саду. Како је 30 одсто Чуруга истребљено у Рацији, а идентификовано мање од половине жртава (1.285 од 3.500 према напису у „Слободној Војводини“ 1944. и прорачуну мештана), то се потпуно јасно може сагледати истребљивачка природа Хортијевог режима. Извршитељи Хортијевог налога о „рацији“ су леденог јануара 1942. потаманили 137 младића и девојака до 18 година (у тој омладини је 22 деце до 10 година) и 30 особа преко 70 година старости. Процентуално гледано, 14.11% младих и старих се налази у ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 32


ИСТОРИЈА

идентификованом броју чурушких жртава. Међу жртвама је 86 занатлија, 68 трговаца, 25 радника, 2 адвоката, 3 студента, 2 млинара, 2 службеника, рабин, шофер, 2 лекара, послужитељ, послужитељ у школи, 2 лекара, 2 оџачара, 2 свештеника, свирач, 13 гостионичара, 6 чиновника, 2 апотекара, техничар, општински бележник, 4 учитеља, 2 сточара, 3 поседника, инжењер агрономије, општински благајник, богослов, фијакериста, пивар, подбележник, срески начелник, 2 железничара, содар, рибар, чувар канала, много земљорадника и домаћица, као и 14 припадника отпора. Према исказу једног сведока, хортијевци су у Чуругу убили чак 3.800 људи, што је најбоље огледало лика и дела ратног регента Мађарске.4 У Шајкашу је након божићне литургије мађарски официр дочекао мештане у порти и прочитао имена са списка који су саставили локални чланови Културбунда. Локални Немци су повели хортијевце да ухапсе мештане који нису у цркви и Маргиту Шлезингер. Идентификовано је 39 особа (једна је имала преко 70 година). Поред земљорадника и домаћица, који су у већини жртве такозване рације у Шајкашу, уморен је један полицијски наредник и један студент (активни учесник отпора). Наставак у следећем броју Извори и напомене: 1. Цитирано у књизи Вере Јовановић, Сликар Богдан Шупут, стр. 170 2. Сећања Николе Алексића на новинске написе, када је на кратко допуштено да се пише о „Рацији“ 70-тих година прошлог века 3. Лист Слободна Војводина, број 8, „Осветимо жртве јануарског покоља у Бачкој“, стр. 2 4. Исказ тог сведока је забележен у забрањеној емисији Радио Новог Сада 1986. године

У „Новосадској рацији“ 23. јануара 1942. под лед Дунава бачено је преко 4.000 наших сународника, међу којима је било и неколико великана. "Рација" је после рата забрањена тема да не би реметила међунационалне односе! Фалсификована, идеолошки обојена историја глорификовала је поједина стратишта, а хиљаде жртава "рације" остале су под ледом - заборављене!

Најновија истраживања у књизи историчара Александра Вељића „Истина о Новосадској рацији“ раскринкавају очигледне недоследности и предочавају праву истину. Инфо и наручивање књиге: Телефон: 063/168-8897 E-mail: istoricar@live.com ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 33


АНАЛИЗА

Пробуди се Србијо, зашто си заспала?! Како смо уопште и могли дозволити да вредности које је уткао Свети Сава у наш народ и у срца наша једноставно избледе ЗПРАН ПЕТРПВИЋ

Пробуди се Оче, који претендујеш да будеш патријарх, глава породице, јер си драгоцен и од твога деловања увелико зависи и битисање твоје породице. Пробуди се и не спавај јер је велика твоја одговорност пред Господом. Пробуди се и ти Мајко, која си ослонац и потпора породице. Васпитавај поверену ти децу и животом својим ткај и уплићи веру хришћанску у окружење своје. Пробуди се и ти дете јер благослов је на теби. Узрастај у вери, љубави и послушности јер си наследник и утешитељ. Пробуди се и ти грешни пишче јер си узевши слободу да пишеш о буђењу први дужан да се подигнеш из уљушканости световне. Пробудимо се сви заједно и уздигнимо срца наша из прашине материјализма ка једино вредном, једино постојаном, једино искреном, ка Христу Господу јер је овај живот кратак и предрагоцен да нам улудо пролази у стицању пролазних блага и бригом само о земаљском, само о световном а да истинско и једино потребито благо, због наше немарности и лењости, остане нам ускраћено. Читаво једно време, време истинских вредности и начела, време

чојства и јунаштва, време животворне побожности нашег народа насилно је отргнуто из наших срца и нашег сећања али да ли је то оправдање за духовно расуло и ситуацију у којој се сад налазимо? Зар смо заборавили живети Христом, зар постајемо оно семе које је пало на каменито тло и које вене под тежином животних брига? Може ли бити ишта важније од спаса душа наших? Сетимо ли се некада, да ли смо ми достојни суза Пресвете Богородице које свакодневно лије због наше огрубелости и наших недела? Како смо уопште и могли дозволити да вредности које је уткао Свети Сава у наш народ и у срца наша једноставно избледе и да смисао нашег постојања за већину више не буде вечни саживот са Творцем свега Постојећег, Васкрслим Христом него овај, земаљски и пролазан материјални живот. Схватимо и сетимо се оног што смо некад знали, да не може тело бити претежније од душе, не може себичност бити вреднија од љубави, не може нечовек бити већи од човека и не може, заиста не може смрт бити скупља и драгоценија од живота, живота са Богом. Пробуди се зато Србијо и народе српски, зашто смо заспали?! Повратимо се док још има времена, одбацимо грехе прошлости, сетимо се да је овај живот само станица до наше небеске домовине, молимо се за спас нашег народа и измучене Србије и узрастајмо до мере, мере значаја и оправдања нашега рођења и живљења, до крајњег циља, задобијања Царства Небеског и Правде Божије. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 34


КУЛТУРА

Представа „Црвено слово“ Представа на до сада невиђени начин обрађује врлине српског народа, опомиње на хероје који су бачени у заборав, критикује наше мане и указује на то ко смо били и где идемо ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Премијера несвакидашње представе „Црвено слово“ у режији прослављене уметнице Оливере Катарине, биће одржана средином месеца маја у дворани београдског Дома синдиката. Ексклузивно за читаоце „Гласа са Цера“ први у Србији доносимо информације о овој представи. Писац сценарија је Мане Шакић. Представа на до сада невиђени начин обрађује врлине српског народа, опомиње на хероје који су бачени у заборав, кри��икује наше мане и указује на то ко смо били и где идемо. Исто тако покушава се дати одговор на питање шта је суштина српске традиције и духа. Представа почиње сценом предаје пехара кнеза Лазара, младом деспоту Стефану Лазаревићу. Приликом предаје пехара кога не треба схватити буквално већ као асоцијацију на српско јунаштво, кнегиња Милица заветује младог деспота да чува српски завет и да негује. Пехар који је симбол завета и јунаштва вековима се чува у рукама највећих српских хероја. Централна тема представе је лик мајора Драгутина Гавриловића који својом трагичном животном причом асоцира на судбину српског народ. Мајора, чији је чувани говор браниоцима Београда ушао у готове све антологије говорништва, комунисти по повратку из немачког заробљеништва муче до смрти, а сахрањују га у гробницу без имена и у туђој униформи. У представи се појављују и два лика који својим деловањем представљају сталну борбу српског народа против његових непријатеља. Један је поручник Петровић који има завет чувара пехара, а

његов противник је аустро-угарски каплар који нам касније постаје вођа и „највећи син наших народа и народности“. Крај представе је смештен у 1945. годину када почиње владавина новог режима. Да ли ће завет чувања пехара-традиције бити настављен сазнаћете ако будете гледали ову изванредну представу. Насловне улоге играју Славиша Чуровић (мајор Гавриловић) и Стефан Урош Тешић (поручник Петровић), а запажену улогу кнегиње Милице игра Оливера Катарина. Остале улоге тумаче: Милан Босиљчић, Јелена Јовичић, Лазар Дубовац и Драгана Ненадић. На сцени ће осим глумаца учешће узети и хор и оркестар под управом Ивана Марковића. Одрађени су одлични сценски ефекти, а потпуном угођају помоћи ће и одлична кореографија. Планира се да на сцени буде преко седамдесет учесника. Приликом креирања представе аутори су ликове и догађаје заснивали ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 35 на истинитим догађајима, проверајући све могуће изворе у неколико архива. Ова представа је повратак Оливере Катарине на позоришне даске после четрдесет


КУЛТУРА

Приликом креирања представе аутори су ликове и догађаје заснивали на истинитим догађајима, проверајући све могуће изворе у неколико архива. Ова представа је повратак Оливере Катарине на позоришне даске после четрдесет година. Врсној уметници Оливери Катарини је ова представа, друго дело које режира. Улазнице за ову представу по повољним ценама биће у продаји на билетарници Дома синдиката од 25. марта. После београдске премијере представа ће бити постављена и на Великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, у Нишу и Бања Луци, а највероватније и у неколико европских престоница. По мотивима ове представе планира се и снимање филма ове године.

Интервју: Стефан Урош Тешић О представи и садашњем стању у српском културном животу говори млади глумац Стефан Урош Тешић, који игра једну од главних улога у представи „Црвено слово“.

Да ли је могуће у овој представи премостити јаз између подилажења широким народним масама са јаким маркетингом и уметничког које све чешће постаје елитистичко? владају медиокритети. Најважније је да се ти медиокритети придобију и то постаје срж српског позоришта и уметности уопште. Декором и раскошним костимима, а не садржајем ви публику

У Србији је то готово немогуће јер владају медиокритети. Најважније је да се ти медиокритети придобију и то постаје срж српског позоришта и уметности уопште. Декором и раскошним костимима, а не садржајем ви публику купујете, јер су људи необразовани. Данас је тешко да премостите историјску тему и начин како ћете третирати гледаоца. Шта ће то њега привући? Намеће се питање да ли је рецимо тема мајора Гавриловића актуелна. Али не треба сумњати у богато животно искуство Оливере Катарине и чињеницу да је она од свих могућих историјских личности узела ону која је тотално заборављена. Овом пројекту је приступљено искрено, ми говоримо језиком који је разумљив публици, а уметничким средствима помажемо да имају потпуни доживљај. У представи ће бити богатих костима, промене светла, сјајних кореографија и глумачких бравура. Ми чак идемо и по архивима да бисмо добили историјску подлогу а онда ослушкујемо глас публике. Како данашњем човеку који је заробљен у транзицији и коме је основни задатак борба за егзистенцију, показати да је ова прича важна? Зашто би њега занимао мајор Гавриловић? Ја тврдим, на основу својих и туђих искустава да смо ми данас изгубили своје достојанство. Ми смо склони да свему дамо туђе име уместо свога, јер нам оно звучи много модерније и боље. Слушамо страну музику уместо своје, јер нам се чини да је она боља. Исто тако величамо туђе, а своје уопште не ценимо. Ова представа се бави о свима нама, о нашем пореклу и прецима. Ако је вама прадеда погинуо на Солунском фронту, ви не можете бити равнодушни према тој чињеници. Треба поставити следећа питања. За кога се он и зашто борио? Ми данас имамо чињеницу да немамо војску и мислимо да ратова више никада неће бити. То није тачно, до рата увек може да дође. Ко ће нас бранити? ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 36


КУЛТУРА

Жалосно је то што се овом пројекту не помаже, што иза њега не стоји ниједна институција и што до данас ништа слично није овоме направљено. Ми ћемо радије помоћи оно што нам је страно и што нам не значи ништа. Зашто би ми морали знати све детаље из Америчког грађанског рата а не познавати своју богату историју. Ретко ко зна да је Душанов законик донет пре свих европских законика. Ко смо ми били тада? Нека ваши читаоци прочитају тестамент Арчибалда Рајса или Дисову песму „Наши дани“ која нас опомиње. Ако ми немамо свој идентитет, а у представи се управо говори о српском идентитету, шта ће бити од нас?! Ја знам колико глобалистима смета сваки помен националности. Али наш национ почиње још од времена Светог Саве. Зашто појединцима смета Свети Сава, кнез Лазар, наша историја, родољубиве песме? Исто тако не схватам како младог човека то не може да интересује а да га занима најјефтинији и најприземнији хумор. Свако ко буде дошао да погледа нашу представу видеће причу о српском страдању, јунаштву, али и опомену и прекор што смо заборавили мајора Гавриловића који је бранио Београд. Да ли ми сада имамо такве личности? Зар нас то не дотиче, а занима нас живот неке полупримитивне естрадне сподобе. То је оно што ја мислим да ће привући сваког Србина и надам се да ћемо га дирнути. Да ли је прича о српском националном духу, падовима, јунаштву изражена у лику мајора Гавриловића, путоказ да дамо признање људима који су данас заслужни а чаме у мраку заборава? Ова представа је путоказ томе. Ми пре свега не поштујемо сами себе, а камоли величине. Да поштујемо сами себе, своје порекло и род можда би се нешто променило. Наравно да ми треба да признамо своје величине и уметнике. Шта треба рећи више од примера да је познати српски комичар Чкаља умро у беди! Какви су наши узори данас? личности то су данас примитивци. Један у низу српских величина је мајор Гавриловић. Какве смо ми само величине имали и шта су све они урадили! Нажалост њих нико не помиње и не могу да добију место у медијима.

Уместо да су нам узори велике историјске личности то су данас примитивци. Један у низу српских величина је мајор Гавриловић. Какве смо ми само величине имали и шта су све они урадили! Нажалост њих нико не помиње и не могу да добију место у медијима. Ми ако се не пробудимо нестаћемо! Коме ћемо оставити ову земљу? Ми нисмо народ са историјом старом двеста година већ вековном. Довољно је само сетити се ко су били наши научници, песници, писци, хероји. Представа је и путоказ, али и опомена да се сетимо, да почнемо да праве ствари вреднујемо. Замислите само ту величанствену сцену генерал Макензен подиже споменик Србима за време Првог светског рата и говори: „Ја сам се борио са Србима који су као јунаци из бајке“. То је рекао наш непријатељ пре скоро сто година а данас би невладине организације да нас убеде да не ваљамо и да немамо корене. Зашто је данас у Србији срамота бити Србин? Није ово прича о српском хегемонизму, већ позив да се позанимамо ко смо и где смо. Да ли ће представа успети у томе? Хоће ли гледалац после ње кренути да уради нешто набоље? Ако направимо било какав помак у свести човека који буде гледао представу то је за нас велика ствар. Наша представа је мисија а како ће публика реаговати ми то не можемо знати. Свакоме ће се надам се она бити занимљива. Ја верујем у свој народ и да још увек имамо своје достојанство. Заиста мислим да неће бити равнодушних. А ипак ако их буде ја морам да се запитам: ко си ти? Ако то не знаш ова представа ти не може помоћи.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 37


КУЛТУРА

Филмска критика СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Поп РЕЖИСЕР: ВЛАДИМИР ХОТИЊЕНКО ЗЕМЉА: РУСИЈА (2009) ГЛАВНЕ УЛОГЕ: СЕРГЕЈ МАКОВЕЦКИ, НИНА УСАТОВА, ЛИЗА АРЗАМАСОВА

Филм необичне снаге, духовне лепоте и оптимистичког погледа на свет нажалост до дана данашњег није пронашао свој пут до широког српског гледалишта. Колико год за то били криви филмски диструтери, јер ниједан руски филм одавно није био на репертоарима бископа, а искрено речено тако је и са целокупном руском уметношћу, криви су и гледаоци. Стиче се утисак да Србе данас занимају само америчке пуцачине са неизбежном поделом на добре и лоше момке или плитке љубавне причице. Филм „Поп“ је прича о руском свештенику Александру који је растрзан моралним дилемама и који у сваком минуту филма мора да направи разлику између добра и зла.

Филм почиње у месту близу Риге где свештеник Александар опслужује локалну парохију. Недуго затим у село улазе Немци који крећу у ратни поход ка Москви. Отац Александар на молбу његовог епископа одлази у мало место поред старог руског града Пскова где има задатак да опслужује парохију и да помогне угрожене становнике овог краја. Проблем је у томе што су ове територије освојене од стране Немаца и што свештеници у очима Совјета представљају нацистичке слуге. Даља радња филма описује свакодневни живот свештеника Александра и његове поподије Аље. Растрзан између велике жеље да помогне угроженом становништву али и горчине што није на страни где се Руси боре за слободу, отац Александар улаже последње атоме снаге да духовно олакша период окупације. Његов верни сапутник је попадија Аља која је представљена као жена топлог срца али и верни саветник оца Александра када он због емоција не сагледа реално стање. Посебно је дирљива сцена када Аља добија тифус и одлази од куће пешачећи кроз снежну олују свесна да ће умрети, али не жели да зарази оца Александра и усвојену децу. Занимљив је и лик немачког официра који се бори да у својој души помири православну веру којој припада и зверски нагон нацистичког војника. У филму се појављује и Ева, Јеврејка која је крштена, а доцније је отац Александар са неколико деце усваја да би их спасао од сигурне смрти. После рата отац Александар бива осуђен од Совјета на тридесет година затвора у Гулагу. Фасцинанта прича о свештнику који је пре свега добар човек побрала је симпатије многобројних Руса и освојила неколико награда. Свима нама она може послужити као пример у овом времену лажних вредности. ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 38


КУЛТУРА

Од овога броја „Гласа са Цера“ наше уредништво ће Вам препоручивати најбоље књиге за читање, филмове које не смете пропустити, часописе, концерте, изложбе и најбоље интерет сајтове.

У свим бољим књижарама Цена 500 дин. динара

Прави избор за наше

Сваком филмофилу је

читаоце је роман

познат опус познатог

„Константиново

руског редитеља и

раскршће“ Дејана

глумца Никите

Стојиљковића.

Михалкова. Позната сага

Мешавином историјских

о генералу Котову

извора и фикције дата је

настављена је у другом

слика Ниша у времену

делу чувеног „Варљивог

Другог светског рата.

сунца“. Како ће овај

Идеална литерарура за љубитеље историје, али и за оне жељне имагинарне приче.

јунак проћи страхоте

У бољим видеотекама

штампе светлост дана

интернет сајт

угледао је нови часопис

www.rusija.rs постао је незаобилазни помоћник у стицању нових

квалитетним

информација о Русији,

илустрацијама „Водич

Цена 200 дин.

припреми.

Од самога оснивања

Опремљен за

киосцима

Трећи део филма је у

У мору таблоидне

„Водич за живот“.

На свим

Другог светског рата.

за живот“ доноси чланке

као и српско-руским

везане за свакодневни

односима. Сајт се

живот, историју,

свакодневно освежава па

културу, занимљиве репортаже и актуелне колумне. Право освежење!

На интернет

увек можете сазнавити

адреси

нове ствари о

www.rusija.rs

Русији.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 39


ПОЕЗИЈА

Пророк

АЛЕКСАНДАР С. ПУЩКИН

јер ноћ је увек тиха тишину носи са собом. А веран је пријатељ она тиховање препоручује своје јер одрази душе и мисли тада се више чују, у црној одежди раскоши.

Пун духовне ја лутах жеђи Пустињом што мрачна је била И серафим се са шест крила Указа мени на размеђи. Он прстом лаким као сан Зеница мојих косну дан, Видовитост му прену зене Ко у орлице преплашене. Мога се уха косну он И испуни га шум и звон; Трептање чух у небу сила, И анђеоских крила лет, Немани морских скривен свет И клијање под земљом жила. Он промиче кроз моје усне, И језика мог грехе гнусне, Сву брбљивост и подлост смрви. И тада жалац мудре змије У обамрла уста ми је Ринуо руком пуном крви. И зарио у груди мач И устраптало срце трго, И шишку пламену уз плач У отворене груди врго, Ко труп у пустињи сам пао И Бога глас је мене звао: ''Пророче устај, мотри, внемљи, Испуњен мојом вољом буди, И ходећи по мору, земљи, Речима жези срца људи.''

Бденије на место глувога доба, где месец звезде ко свеће води, да осветле путеве у мраку, да кораке лакше скроји, и сачека сунце у зору да нови дан понуди.

Ноћ

Пролазит` ће ноћи, дани, и свијет ће овај проћи, и многи ће бит` прозвани, али такав, неће доћи.

ЉИЉАНА ВЕЉКПВИЋ, манастир Шпкешина

Под сводом небеске душе, где дубина скраћује даљину, облаци тешки су стигли, спутани својом множином.

Павлове мошти ХАЧИ ЦВИЈЕТИН ПЕЈШИЋ, Бијељина

Ко цјелива Свете мошти, ко додирну Павлу руку тај ће моћи да опрости нанешену бол и муку. Ко дотаче усном својом овог врлог живог Свеца, најсветију причест прими, нек не плаче, нек не јеца. Хвала Богу што га даде, није умро, он још живи, Српском роду има наде а Павлу се свијет диви. Изнад Храма, у току опијела, док је народ у сузама, два су млазна авиона крст на небу написала.

Његов завјет прати нас пред Богом, да се Србин за добротом труди, китимо се љубављу и слогом БУДИМО ЉУДИ, БУДИМО ЉУДИ.

И боје се смираја дана и ноћне таме, што гута облаке многе, ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 40


АКТУЕЛНОСТИ

Српско православно село Духовну основу за остварење ових циљева смо добили изградњом храма посвећеног Св. цару Николају и његовој мученички пострадалој породици. Спољашњи физички радови на храму су у потпуности завршени ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ

Духовно-национални центар од самога оснивања своје основне циљеве изражава у три тачке: -Да се у српском народу чува, држи и брани Света Христова православна вера како је то протумачио и Србима завештао Свети Сава. -Да се чува слобода, национални интерес српског народа, духовне и културне тековине (језик, писмо, уметност, обичаји) и негује традиција ослободилачких покрета за слободу Србије од Косовског боја до данас као и пружање помоћи социјално угроженим појединцима и организацијама. -Повезивање са православни народима, нарочито са Русијом ради очувања хришћанских вредности. Духовну основу за остварење ових циљева смо добили изградњом храма посвећеног Св. цару Николају и његовој мученички пострадалој породици. Спољашњи физички радови на храму су у потпуности завршени, а преостало је опремање храма за редовна богослужења. У наредном периоду планирамо да се у делу комплекса недалеко од самога храма формира женски манастир чије би сестринство помогало у раду нашега Центра. Живот у нашем Центру подразумеваће редовна богослужења и норме понашања које ће бити објављене у посебном правилнику. Такође за велике православне празнике ће бити саборна окупљања, као и током обележавања великих датума из српске историје. Планирамо и честе књижевне вечери, пројекције филмова, позоришне представе, представљање етно група, а организоваћемо и песничке и ликовне колоније.

У свом раду нећемо заборавити оне којима је помоћ најпотребнија. Планира се отварање сиротишта за тридесеторо деце без родитељског старања. Исто тако трудићемо се и да пружимо сваку врсту помоћи угроженим категоријама становништва. Да би наш рад био што бољи успоставићемо сарадњу са цивилним и хуманитарним организацијама. Да би ови циљеви били остварени до сада су подигнути: мали конак и реконструисана кућа из деветнаестог века са помоћним здрадама (чардак, вајати, воденица). Планирамо да током ове године изградимо велики конак у којем ће бити смештено сиротиште, као и посетиоци нашега Центра. Читав комплекс нашега Центра се налази у природном амбијенту, окружен шумама и пашњацима. Планирана је изградња објеката за релаксацију и излете, као и језерце са рибњаком. На 1 км од Центра налази се лековити извор чија вода помаже при лечењу стомачних болести а блато лечи од болести реуме и ишијаса. Захваљујући природном богатству нашега краја постоје услови за скупљања и производњу лековитог биља и потпуно органске хране. Центар се налази на падинама Цер опште познате у Србији по природним и историјским знаменитостима. Уколико желите да се укључите у рад нашега Центра или да постанете његов становник, придружите нам се. Све информације можете добити телефоном на број: 015/849-268 или електронском поштом на: glassacera@gmail.com.

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 41


АКТУЕЛНОСТИ

Реаговања

Анкета

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо неколико коментара.

Нашим читаоцима на интернет сајту часописа поставили смо питање: Какви су по вама српско-руски односи? Одговори изледају овако:

Не тражимо од непријатеља помоћ (број 19): Од овако малог чланка оца Симеона добисмо дивне поуке: преиспитати одласке непријатељима по здравље, зашто су млади неожењени и неудати и каква је сврха продужења живота, а сазнали смо чак и да се радост и нада пројављује у паклу. Бог добро дао оцу Симеону и вама. Др вет. Милојко Урошевић

-Могу бити бољи 61.11% -Добри 25% -Лоши 13.89%

Толстојев гроф Вронски у Србији (број 19): Сјајан чланак који ме је оставио без даха. Ово само показује колико је јако јединство и љубав између српског и руског народа. Наставите да пишете о оваквим темама. Радојица Радмиловић

Фотографија месеца

Маестрална Светлана Захарова

У анкети је учествовало преко 6оо наших читалаца. Питање за следећи месец је: Како оцењујете еколошку свест у Србији?

Студеничка водњика

дијетални напитак од клеке и воде У планинским крајевима Србије вековима се припрема водњика, лековити напитак од клеке (лат. juniperus communis) и воде. Сматра се леком без премца у време јаких прехлада и грипа. Водњика обилује витамином Ц и права је витаминска остава, ризница биљне киселине и лековитих горких материја. С обзиром да се добија врењем од лековитог биља и воде водњика је потпуно природан напитак, без конзерванса и пестицида са очуваним лековитим својствима. Пије се као природни лек против застоја мокраћних канала, дезинфекцију бубрега, подстиче варење хране, убрзава метаболизам, потпомаже искашљавање и олакшава тегобе астме. Студеничка водњика стиже са светосавске планине Радичел. Спој је најчистије природне средине и српске традиције. Префињеног је укуса и боје. Инфо и продаја: 065/526-14-17 015/849-268

© Духовно-национални центар, издавачко-информативна делатност www.glassacera.wordpress.com ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 20/МАРТ 2011/ 42


Глас са Цера 20 броj