Frenzy Spark Magazine - Issue 4 by Frenzy Spark

* POP CULTURE MAGAZINE *

AUGUST/SEPTEMBER 2011 ISSUE 4

KONAČNO ODREDIŠTE Teorija svega JAMES WEBB Svemirski teleskop LIMBO Igra sa periferije pakla ČUDOVIŠTA SA PLAŽE Theo Jansen RAPHAEL SAADIQ The Way We See It, He Rocks! NEMANJA GLUMAC Brodovi jesu bezbedni u luci, ali to nije svrha brodova

FRENZY SPARK POWERED BY:

Glavni i odgovorni urednik/ Editor in chief: David Darko

Redakcija/ Editorial Office: Snežana Džekulić Beksi Lejdi Nevena Starbuck Grubač Anja Terzić Nina Dusper Nevena Ranđelović Marina Milićević Olivera Vranić Marija Blagojević Aca Todorović Danilo Radojčin Andrej Vidović Ga Damn Dražen Pekušić Slobodan Vučković Ivica Milarić Miloš Cvetković Željko Obrenović Vladimir Skočajić Bojan Ljubomir Jugović Zlatko Todorović

WELCOME TO THE FRENZY SPARK’S SPACE ERA! 2

Dizajn i produkcija:/Design & Production David Darko Osnivač/Founder: David Darko

UVODNA REČ... Dragi čitaoci, evo i nas. Pred vama je četvrti broj. Uživajte!

Opet dolazimo sa zakašnjenejm, ali ovog puta nešto manjim. Kao što znate, pored magazina, postoji i sajt koji je takođe potrebno održavati i čuvati. Od januara, kad je izašao prvi broj, pa do sada, naš magazin je rastao, menjao se, jednom rečju je evoluirao. Danas na njemu radi nešto veći broj autora, od kojih je svako zadužen za neku od oblasti koje mi pratimo. Pored pop kulture, koja je bila, a i još uvek jeste naša srž, od ovog broja, možete čitati i naučne tekstove, koje su naši autori prethodnih dana vredno pripremali za vas. Naš poziv je još uvek otvoren. Bavite se pisanjem, umete da crtate (recimo stripove), privlači vas novinarski posao, a pritom ste veoma radoznali i imate u sebi istraživački duh. Uostalom, evo dela poziva sa našeg sajta: “Mladi ste, ili se osećate tako, gajite strast prema filmu, svoj život ne možete zamisliti bez muzike, uživate u čitanju dobrih knjiga i stripova, obožavate gedžete, najnovije igrice i dosta vremena provodite na društvenim mrežama gde uvek naiđete na nešto zanimljivo ili naučite nešto novo. Ili pratite modne trendove. Fascinirani ste umetničkim delima, kao i ljudima koji ta dela stvaraju. Ili volite nauku i pomno pratite naučna istraživanja koja se odigravaju ovde na Zemlji ili više volite da zavirite u svemir. Volite kreativnost, imate nove ideje, ali se pitate s kim biste to podelili. Pridružite se Frenzy Spark magazinu i postanite jedan od Sparkova.” Sva pitanja i prijave nam možete uputiti preko kontakt formulara na našem sajtu Ako vam se dopadaju tekstovi sa našeg sajta ili iz magazina, podelite to sa vašim prijateljima. Među njima mora postojati bar jedan kome će se to isto svideti. Pomozite da se pročuje za nas. Širite glas! Preporučite vašim drugarima Frenzy Spark magazin, besplatan je i svima je dostupan. I tu je svakako nezaobilazna naša fan stranica. Ne zaboravite da je posetite. Naši admini je svakodnevno dopunjuju zanimljivim linkovima sa raznih sajtova i odličnom muzikom. Ako vam se i tamo svidi, a garantujemo da hoće, takođe je preporučite vašim prijateljima.

Naslovna strana/Cover page CREDITS

Céline Lippmann -Image name : Space Stock : - Woman : http://www.shutterstock.com/pic.mhtml?id=44847295 - Man : http://www.shutterstock.com/pic.mhtml?id=45591631 - Window : http://www.shutterstock.com/pic.mhtml?id=17030149 - Space : http://www.shutterstock.com/pic.mhtml?id=50025124

Céline’s pages : http://www.maliciarosenoire.fr http://maliciarosenoire.deviantart.com https://www.facebook.com/pages/Maliciarosenoire/108137325904 283 http://shadowness.com/Maliciarosenoir

YES, WE HAVE!

Hello dear readers, the fourth issue is here... One new thing in this issue that section in English language is broken.Some of the texts you will find among others, mixed. Anyway, we need more writers. If you think you are the right person for what we are looking for , please contact us. There is plenty space for everone.

LICENCE:

If you would like to work with us, contact us on magazine@ frenzyspark.com.

FRENZY SPARK

SPARKS & SNIPPETS

CONTENT

UVOD U JAPANSKI JEZIK

JAMES

Svemirs

IT/GADGETS & APPS

IN THE WOODS

KAMERA UMJESTO OKA

PHONE & APPS

TAMA BESM

GODINA RAKA

THE STORY OF THE EDITORS

LIMBO -recenzija-

ASTR PROJ

KANYE WEST & JAY - Z

STEAMPUNK

TRAILER PARK

85 SUPE

91 91

ALIVE IN NECROPOLIS NECROPOLIS ALIVE IN

92 92

TEORIJA SVEGA SVEGA TEORIJA

98 98

MR. MEEBLE -interview-interviewMR. MEEBLE

102 102

FRENZY SPARK

ČUDOVIŠTA SA PLAŽE

RIVALITETI U NAUCI

RAPHAEL SAADIQ The Way I See It...

-recenzija-

Recenzija knjige

30 INJ

POE JAK JAK POE

S WEBB

ski teleskop

TOO FAR GONE Tribute to Amy

TRANSFORMERS Dark of the Moon

22 SIA

JE 32

DŽIM DŽARMUŠ 5 zlatnih pravila

U MEHURU DRUGIH SVETOVA

AI MRTNOST

40 WINKS

YAEL NAIM

NEMANJA GLUMAC

RALNA JEKCIJA

WILHELM REICH

GUILLERMO DEL TORO

HORRIBLE BOSSES

ER 8

BUŠIDO INAZO NITOBE

IN MEMORIAM Michael Hart

2 FOR THE ROAD

110 110

GISTRO FM FM GISTRO

Recenzija filma

CONTENT

EZIJU PIŠU KI MOMCI KI MOMCI EZIJU PIŠU

GISTRO FM

New Soul Indeed

HANNA

FRENZY SPARK

R.I.P.D. – JOŠ JEDNA STRIPOVSKA AKCIJA

Priredili: Danilo Radojčin i David Darko

RUMOUR HAS IT

Režiser sad već uveliko poznatog filma RED Robert Schwentke je preuzeo na sebe zadatak da grafičku novelu R.I.P.D. (Rest In Peace Department) prenese na platno, i već je okupio neverovatno dobru ekipu. U ovoj priči o policajcima koji posle smrti nastavljaju da rade u podzemnom svetu, čuvajući ga od (valjda podzemnog) kriminala trebali bi da se pojave Ryan Reynolds, Jeff Bridges i prelepa Mary-Louise Parker (poznatija iz serije Weeds) kao glavni likovi. Ova, nazovimo je „nemrtva“ jedinica koja patrolira onim svetom, dobija novog člana koji kao zadatak ima pronalaženje čoveka koji ga je ubio. Sama grafička novela je sjajna, a kombinacija Reynolds-a i čuvenog The Dude-a sigurno ne može da zakaže. Snimanje počinje 2013. Treba preživeti smak sveta, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ovog filma.

GHOST RIDER – SPIRIT OF VENGANCE Promena režisera i dobijanje malo hrabrosti pri izradi jednog stripovskog megaprojekta kao što je Ghost Rider je bila neophodna, jer ovaj strip je zaslužio mnogo bolje od onoga što je dobio u prvom delu. Lokacije u Rumuniji i Bugarskoj, osvežena ekipa i priča, poboljšani efekti i komentari/kritike ljudi sa poslednjeg ComicCon-a (svete zemlje svih nas gikova), pa i sam trailer šalju samo pozitivne vibracije. Iako nestabilni Nicolas Cage ponovo glumi Johnny Blaze-a, mislim da nije u stanju da upropasti projekat koji je ovaj put shvaćen ozbiljno. Priča prati prokletog motoraša, koji pronalazi svoj mir u istočnoj Evropi, ali se ponovo aktivira kada je život njegovog sina ugrožen. Sekte, vatra, motori, pucnjava, eksplozije i generalno ludilo upućuju na to da se ova stripovska akcija nikako ne sme propustiti kad se pojavi na platnima (cd-ovima, torrentima...pssst). Dovoljno je reći da su sam trailer i ideja ovog filma na ComicCon-u opisani kao „nenormalni“, „poremećeni“ i „apsolutno ludi“. Naravno, u pozitivnom kontekstu. Bar se nadamo da je tako. Što bi rekli naši stari: „Budemo videli“.

FRENZY SPARK

WILL SMITH U FANTASTIČNOM PUTOVANJU Will Smith, je u ranim pregovorima sa 20th Century Fox, za ulogu u filmu Fantastic Voyage, prenosi Hollywood Reporter. Ako on ili neko drugi od glumaca sa holivudske A-liste ne prihvati ulogu u ovom filmu, režiser Shawn Levy se može oprostiti od ovog dugo očekivanog sci-fi projekta. Producent filma bi trebalo da bude James Cameron koji bi tu iskoristio istu 3D tehnologiju koju je koristio za film Avatar. U pitanju je rimejk filma iz 1966. godine, (režirao ga je Richard Fleischer, a u glavnim ulogama su bili Raquel Welch i Donald Pleasence). Radi se o naučniku koji je na dobrom putu da umre nakon što mu krvni ugrušak začepi krvne sudove i jedina šansa da preživi jeste da njegovih pet kolega naučnika sednu u letelicu koja će biti umanjena zajedno sa njima na molekularnom nivou i ubrizgana u krvotok onog bolesnkog naučnika. Poznato? Već viđeno? Vredi li snimati ovaj film? Još uvek nije sasvim sigurno hoće li Will Smith prihvatiti ovu ulogu, ali to će najbolje pokazati vreme. Narednog leta se vraća na velika vrata trećim nastavkom Man in Black i to će mu biti prvo pojavljivanje na filmu nakon filma Seven Pounds, koji je izašao 2008. godine.

PIXAR KREĆE U RAD SA DINOSAURUSIMA (animiranim, naravno) Poznati studio za animirane filmove PIXAR se bacio na rad na novom filmu koji (neverovatno ali istinito) nije nastavak neke od već prepopularnih franšiza. Za divno čudo, rad na novom, još uvek neimenovanom projektu zvuči sjajno kada se uzme u obzir priča koju su smislili. Naravno, sa PIXAR-om nikad nije sigurno da li će do realizacije projekta zaista i doći, ali su na nedavno održanoj D23 konvenciji/expo-u najavili da već imaju spremljen materijal. Priča bi trebala da prati dešavanja na našoj planeti pre mnogo mnogo godina, tačnije situaciju u kojoj je čuveni smrtonosni asteroid pogodio Zemlju. Po njihovoj verziji, oni pokušavaju da urade priču o tome šta bi se zaista desilo da do ovog udara nije došlo, način na koji bi se planeta dalje razvijala i uloga koju bi preživeli dinosaurusi mogli da imaju na toj pošteđenoj planeti. Zvuči zanimljivo, samo se nadam da neću sresti nekog Mastodonta na putu kući ovih dana...

RIGHT VIEW Deset pesama, deset aplikacija, umetničko delo i frizura kao Tina Tarner. Na svom novom albumu ova Islanđanka je proizvela potpuno novi žanr APP POP i pokazala kako se miksuje sve i svašta. Björk nas je pozvala u Revolution Gallery da bi promovisala svoj novi album. Savršeno odgovara. Prostor u Muzeju nauke i industrije u Mančesteru treba da asocira na industrijsku revoluciju. Ali šta je planirala Björk da nam kaže na ovako revolucionaran način? Džejms Meri, nrd i lični asistent Björk je u Revolution Gallery novinarima iz celog sveta objasnio da album Biophilia ima pet aspekata: običan muzički album sa deset pesama, aplikacije za iPad ili iPhone, izveštaje sa muzičko pedagoških seminara, dokumentarni film o čitavom projektu i novi sajt http:// bjork.com/.u . Björk je pevala Oceania na otvaranju olimpijskih igara u fantastičnoj haljini, u Kanu je proglašena za najbolju glumicu za Lars Fon Trirovo ostvarenje Ples u tami. Na Islandu organizuje proteste protiv fabrika aluminijuma i protiv komercijalizacije prirodnih resursa. I oduvek je imala

velike muzičke ambicije, čak i pre 1993. dok je nastupala sa Sugarcrubes. Ovaj album govori o tome kako vidim ljude i svet oko sebe, rekla je sad već četrdesetpetogodišnja Björk za magazine Wired. Bilo je bolno stvarati ga. Morala sam da pošaljem više od pet stotina hiljada mejlova i da se sastanem sa silnim ljudima. Veza između muzike, nauke, prirode i tehnike. Teoretičar muzike Niki Diben sa Šefildskog univerziteta prati pesme iscrpnim esejima. Legendarni Dejvid Atenborou će na muzičkom festivalu u Mančesteru pričati o pesmama. Skot Snibe izlazi za pult sa svojim iPadom i demonstrira sasvim uvrnut sunčev sistem u kom se pesme pojavljuju kao zvezde. On je među vodećim programerima i nije mogao da ne pokaze svoj ponos što je učestvovao na ovom projektu. Ovaj trenutak je ravan rađanju opere ili kina.

Björk - Crystalline

FRENZY SPARK

Autor: Snežana Džekulić

IDEAS & HORIZONS

Holandski kinetički skulptor Teo Jansen, fizičar i davinčijevski um, predstavio nam je svoj svet živih stvari. Ogromnih živih stvari. Već skoro 12 godina vredno radi na oživljavanju mehaničkih konstrukcija koje pokreće vetar, a koje po svom izgledu podsećaju na davno izumrle vrste.

FRENZY SPARK

poput Animaris Percipiere imaju stomak. Utroba se sastoji od plastičnih boca sa vazduhom koji može da stvori pritisak pod uticajem vetra. Pritisak se stvara uz pomoć nekoliko plastičnih pumpi koje podsećaju na one za biciklističke gume, a raspoređene su na krilima (jedrima) na vrhu. Jedra se pomeraju na vetru i pumpaju vazduh koji stvara pritisak u flašama. Nakon nekoliko sati punjenja, čudovište ima dovoljno snage da se pokrene bez obzira na vazdušna strujanja, dovoljno je samo skinuti zatvarač sa stomaka. Ali, to nije sve. Obzirom da se na taj način vazduh oslobađa naglo, što bi dovelo do pada, Teo je osmislio kako da kontroliše energiju. Dodao je muskulaturu. Svaki mišić u nogama je napravljen po sistemu klipa – sastoji se od cevi u koju je uvučena druga, manja. Između dve cevi, pri kraju je gumeni prsten. Kada vazduh iz boca krene kroz unutrašnju cev, ona automatski izlazi napolje, potisnuta gumicom. Na taj način mišić i cela noga postaju duži, a sa smanjenjem pritiska se skraćuju. Brzina kretanja je konstantna. Ako ste mislili da je proces prilagođavanja tu stao, varate se. Poslednjim verzijama ovih mehaničkih čuda kreator je razvio senzore koji im pomažu da prepoznaju da su stigle do vode i da se vrate, a neke od njih umeju da se čvrsto vežu za tlo ako osete da nailazi bura. Pred radom ovog skulptora nisu ostali ravnodušni ni predstavnici BMW-a. U reklami koju je snimio za ovu automobilsku kuću, Jansen predstavlja suštinu svog životnog dela: “Granica između inžinjerstva i umetnosti postoji samo u našem umu.”

IDEAS & HORIZONS

Odavno znamo da umetnost prati razvoj nauke i tehnologije i da stare forme pronalaze svoj izraz u novim medijima. Ali neki specifični spojevi inžinjerskog znanja i kreativnosti nas ostavljaju bez daha. Holandski kinetički skulptor Teo Jansen, fizičar i davinčijevski um, predstavio nam je svoj svet živih stvari. Ogromnih živih stvari. Već skoro 12 godina vredno radi na oživljavanju mehaničkih konstrukcija koje pokreće vetar, a koje po svom izgledu podsećaju na davno izumrle vrste. Možemo ih videti na severnim plažama po vetrovitom danu. Ove skelete čini komplikovani ansambl cevi, drveta i platnenih ili najlonskih jedara. Noge glomaznih životinja su napravljene od laganih drvenih elemenata spojenih zglobovima, tako da podražavaju prave. Takav jedan par se kači na rotirajuću osovinu. Fiksiranje svakog narednog para hodalica na svoju osovinu je pomereno za 120’. Kada se osovine u nizu pokreću, one nogama daju različit, ali vremenski usklađen ritam koji odgovara hodu konja ili psa. Ali, Teova čudovišta imaju mnogo veći broj ligamenata. Šape Teovih životinja su nazubljeni široki točkovi kojim odgovara peščano tlo. Na jednostavnijim konstrukcijama jedra su postavljena na bočnim stranama i njihova uloga je da vazduh osmeravaju na sistem cevi koji pokreće osovine. Međutim, u evolutivnom toku ovog izuma konstrukcije su “naučile” da uštede energiju i hodaju bez vetra. Mašine na sopstveni pogon,

Od 1990. Teo Jansen je posvećen stvaranju svog ličnog sveta novih vrsta. “Vremenom, skeleti su postali značajno uspešniji u preživljavljavanju uticaja vode i oluja i na kraju želim da pustim ove životinje na plažu, da u stadima žive svoj sopstveni život.” Teo, želimo da tvoj svet otpočne svoj samostalni život što pre.

Reklama za BMW

Princip kretanja Teovih zveri

FRENZY SPARK

U ovom tekstu biće vam predstavljena tri glavna stila koja se koriste prilikom obraćanja u japanskom jeziku, a to su neformalni (gramatički: prosti oblik), neutralni i učtivi. Sva tri stila se svakodnevno upotrebljavaju u zavisnosti od situacije. Na primer, neformalnim stilom govorite kada se obraćate vrlo bliskim ljudima (najbolji prijatelji, članovi porodice i sl.). vreme (futur) su isti. Razlike u građenju između ova dva vremena ne postoje, a da li se govori o budućnosti ili o sadašnjosti, opet je stvar konteksta. Ponekad i ovo ume da zbuni početnike, ali, ponekad je kontekst vrlo očigledan (kada se govori o planovima na primer).

2. U japanskom jeziku ne postoje padeži. Umesto njih se koriste pomoćne rečce pomoću kojih se grade delovi u rečenici. Broj pomoćnih rečca je prilično veliki (preko 40), i svaka od njih ima jednu ili više funkcija.Na primer, は = va označava subjekat, を = o označava pravi objekat, へ = e pravac kretanja itd. Pomoćne se rečce dodaju na reči na koje se odnose, a ne pre njih. Ovo znači da reč ili grupa reči koja se nalazi pre pomoćne rečce označava subjekat, objekat i bilo koju funkciju u zavisnosti od date pomoćne rečce u rečenici.

8. Do pre nekoliko decenija, u japanskom jeziku nisu postojali ni uzvičnik, ni upitnik, već isključivo 句点 = kuten tj. 。 Ovim se malim kružićem, koji je ekvivalent našoj tački, označava kraj rečenice. Intonacija u tekstovima se lako prepoznaje pomoćnim rečcama koje se nalaze na krajevima rečenica. Na primer, kada se na kraju rečenice nalazi pomoćna rečca よ = jo kojom se, između ostalog, označava imperativ, utisak je isti kao kada bi se nalazio uzvičnik. Danas se i ! i ? koriste u jeziku, ali uglavnom u manje formalnim tekstovima poput onih u novinama, internim neformalnim prepiskama, internetu, mangama i sl. U književnoj literaturi i formalnim tekstovima ne postoje.

STOP, LOOK & LISTEN

1. Japanski jezik (ali i ostali istočnjački jezici) je karakterističan po velikom broju nivoa učtivosti prisutnim u njemu. Sa bliskim ljudima ne govorite istim stilom kao sa poznanicima, kolegama ili pak nadređenima. Ukoliko govorite neformalnim jezikom, sa profesorom na primer, bićete okarakterisani veoma nekulturnim i bezobraznim, a to nije ono što vam preporučujem. Ponekad ovo Zapadnjacima zvuči čudno, pošto u zapadnjačkim jezicima ne postoji ni približan broj nivoa učtivosti kao u istočnjačkim, ali japansko je društvo odraslo na konfučijanizmu pre svega, i ovo nije ništa neobično, ukoliko ste upoznati sa ovom filozofijom. Učtivost se u japanskom može lako prepoznati po rečima koje se koriste. Na ovom blogu ću vam predstaviti tri glavna stila, a to su neformalni (gramatički: prosti oblik), neutralni i učtivi. Sva tri stila se svakodnevno upotrebljavaju u zavisnosti od situacije. Neformalnim stilom govorite kada se obraćate vrlo bliskim ljudima (najbolji prijatelji, članovi porodice i sl.). Neutralnim stilom govorite kada se obraćate svim ljudima sa kojima niste bliski, ili čak sa kojima ste bliski, ali ne i vrlo prisni, ili ne želite da ispadnete nekulturni (kolege, komšije, radnici zaposleni u najrazličitijim firmama, starijima itd.). Učtivim stilom govorite u formalnim situacijama (zaposleni u raznim firmama se vama, kao mušteriji, tako obraćaju, poslovni sastanci, ugovaranje poslovnih sastanaka, telefonski razgovori sa roditeljima vaših prijatelja, razgovori sa predsednicima kompanija, profesorima, starijim ljudima koji su na višim hijerarhijskim lestvicama od vas itd.). Pogađate već, svi se ovi stilovi grade/pišu/izgovaraju drugačije, a jednom rečju se nazivaju 敬語 = keego = jezik poštovanja.

3. U japanskom jeziku se na svojevrstan način može reći da ne postoji ni broj, iako postoje klasifikatori i nekoliko sufiksa kojima se označava množina. Na primer, imenica 人 = hito znači čovek, ali može da znači i ljudi. No, postoji I reč 人々 = hitobito koja isključivo označava ljude u množini. Kada su date reči koje mogu da označavaju i množinu i jedninu, mora se videti iz konteksta koji je broj u pitanju. Ovo svakako ume da zbuni strance, pogotovo početnike, ali vas uveravam da nije teško. 4. U japanskom jeziku sadašnje vreme (prezent) i buduće

FRENZY SPARK

5. U japanskom jeziku glagoli se ne menjaju po licima i broju. Glagol 食べる = taberu (oblik kakav se nalazi u rečniku, prosti, neformalni oblik) može da znači i jesti, jedem, jedeš, jede, jedemo, jedete, jedu, ješću, ćeš jesti/jesti ćeš, će jesti/ješće/ će da jede itd. Na ovom ću blogu glagole prevoditi u infinitivu radi preglednosti, ali da znate da prevod zavisi od subjekta u rečenici. 6. U japanskom jeziku ne postoje velika ni mala slova, a ni razmaci između reči. Pošto je i ovo jedna od stavki koja može zbuniti početnike, savetujem vam da dobro pamtite reči, kako biste izbegli nerazumevanje, ili spajanje više reči u jednu. 7. Japanski jezik se može pisati dvama načinima: horizontalno i vertikalno. Horizontalni redovi su posledica uticaja Zapadnjaka. U ovom slučaju čitate kao i srpski: sa leva na desno. Vertikalni redovi su preuzeti iz Kine kada su preuzeti i ideogrami. U ovom slučaju, tekstovi se čitaju sa desna na levo, odozgo na dole. Stoga, knjige koje su ispisane vertikalnim redovima čitate obrnuto od naših. Kod nas je poslednja strana ono što je kod njih prva. Ovo je (meni bar) vrlo zanimljivo, premda je Zapadnjacima ponekad teško da čitaju ovakve tekstove, najviše zbog nenaviknutog oka na vertikalne redove.

Moj je savet da uzvičnike i upitnike ne koristite u tekstovima koje šaljete ljudima koje dobro ne poznajete, koji su vaši nadređeni na poslu, (budući) poslovni partneri, stariji ljudi i sl. Dakle, ne koristite ih u formalni(ji)m spisima.

Izvor: Japanski jezik- Online učenje japanskog jezika

STOP, LOOK & LISTEN

FRENZY SPARK

NEW FRONTIERS

Početkom ovog milenijuma, u dalekoj, bogatoj zemlji Americi, okupio se naučni autoritet I složio u jednoj stvari: treba nam više svetla! Omiljena igračka NASA-inih astrofizičara, svemirski teleskop Hubble, radio je svoj posao savršeno dobro; poslušno je istrpeo čak pet servisnih misija, slao nam fascinantne fotografije svemira koje su popularizovale astronomiju više od bilo kog drugog projekta ikad, ostao perfektno dalekovid mnogo godina nakon predviđenog životnog veka I bio osnovni krivac za senzacionalne naučne proboje, pre svega, na polju astrofizike. Hubble se, jednom rečju, poneo na visini zadatka, I već dvadesetjednu godinu ostao naše najoštrije oko. Međutim, naučnici ne bi bili ono što jesu kada ih apsolutni uspeh jedne misije ne bi pogurao u pravcu novih izazova. Hubble još nije postao ni punoletan, kada je čitava vojska naučnika I inžinjera zavrnula rukave I započela epski poduhvat – izgradnju Hubble-ovog mlađeg brata, gigantskog svemirskog superteleskopa pod imenom James Webb. Ovaj teleskop bi trebalo da bude naš najveći iskorak u razumevanju univerzuma I njegovog porekla. Njegov zadatak biće da ispita svaku fazu kosmičke istorije; od prvog sjaja nakon Velikog Praska, preko formiranja galaksija, zvezda I planeta, pa sve do evolucije našeg solarnog sistema. Njegovi naučni ciljevi podeljeni su u četiri celine, čija će poetična imena svakako izgubiti mnogo svoje autentičnosti u prevodu: 1. Kraj Mračnih Doba: Prva Svetlost I Rejonizacija; 2. Nastajanje Galaksija; 3. Rađanje Zvezda I Protoplanetarnih Sistema; 4. Planetarni Sistemi I Poreklo Života.

FRENZY SPARK

Webb vs Hubble Iako su se često mogli čuti glasovi koji Webb-a nazivaju zamenom za Hubble-a, u NASA-I više vole da ga zovu Hubbleovim naslednikom. S obzirom na to u kojoj meri se mogućnosti I namene ovih instrumenata razlikuju, potpuno su razumljivi napori astronoma da izgrade ovom superteleskopu reputaciju koja ni na koji način ne ugrožava voljenog I omiljenog portretiste dalekih galaksija – Hubble-a.

Primarno ogledalo teleskopa JWST

Primarno ogledalo teleskopa Habl

*Primarno ogledalo je 6 puta veće od Hubble-a, I sastoji se od 18 odvojenih segmenata.

NEW FRONTIERS

U poređenju sa svojim prethodnikom, koji je univerzum posmatrao okom od 2,5 metra, James Webb Space Telescope (JWST) će raspolagati optikom zapanjujućih dimenzija - njegovo primarno ogledalo imaće prečnik od 6,5 metara! Suočeni sa ovakvim brojkama, inžinjeri su rešili da ga podele u 18 odvojenih heksagonalnih segmenata, od kojih će svaki imati prečnik od 1,32 metra, I težiti oko 40 kilograma. U poređenju sa svojim prethodnikom, koji je univerzum posmatrao okom od 2,5 metra, James Webb Space Telescope (JWST) će raspolagati optikom zapanjujućih dimenzija - njegovo primarno ogledalo imaće prečnik od 6,5 metara! Suočeni sa ovakvim brojkama, inžinjeri su rešili da ga podele u 18 odvojenih heksagonalnih segmenata, od kojih će svaki imati prečnik od 1,32 metra, I težiti oko 40 kilograma. U originalnim planovima, projektovana površina primarnog ogledala bila je čak za trećinu veća od sadašnjih dimenzija, ali je redukovana u pokušaju da se u samom startu uštedi neki dolar. Poređenja radi, Hubble je dugačak 13,2 metra, sa maksimalnim promerom od 4 metra, i veliki je kao kamion sa dugačkom prikolicom. Sa druge strane, Webb-ov ‘’suncobran’’, koji će optiku štititi od nepoželjnih visokih temperatura i na kome će biti smešten teleskop, ima mere 22 x 12 metara, i skoro da je velik kao Boing 737! Logika se sama nameće – što veći teleskop, više će svetlosti uspeti da skupi, i moći će da gleda dublje i dalje u svemir. Svetlosna moć JWST-a će biti za oko 7 puta veća od Hubble-ove, a njegovo vidno polje će pokrivati oko15 puta veću površinu. Iako će imati površinu 6 puta veću od Hubble-a, JWST će biti upola lakši. Razlog tome je berilijum – jedan od najlakših I najjačih materijala na svetu, za koji se desilo da poseduje neke od veoma zgodnih osobina neophodnih James-u. Naime, berilijum sjajno provodi toplotu, što znači da će je prenositi ravnomerno kroz čitavo ogledalo I sprečiti temperaturne razlike na različitim seg-

*James Webb u poređenju sa Boingom 737. mentima. Jedan od prioriteta bio je održati teleskop ‘’hladnim’’, da njegova sopstvena temperatura ne bi remetila već slabe signale udaljenih nebeskih objekata dubokog svemira koje naučnici žele da posmatraju, pa će James raditi na ekstremno niskim temperaturama od 30 do 55 kelvina. Prvih šest ogledala već je

FRENZY SPARK

NEW FRONTIERS

prošlo seriju testiranja na izuzetno neprijatne uslove koji vladaju u svemiru. U kriogenim komorama bili su izlagani temperaturi i do -248 stepeni celzijusa, da bi se proverilo da li reaguju na ekstremnu hladnoću onako kako je predviđeno. Prvi set se odlično pokazao na testiranju, sledećih šest segmenata će se oprobati krajem jula, a poslednjih šest na jesen. Još jedna od razlika između ova dva superteleskopa je njihova orbita. Hubble kruži oko naše planete na visini od približno 570 kilometara, dok će JWST biti oko 1,5 miliona kilometara daleko! S obzirom na to da se Hubble nalazi u relativno niskoj orbiti oko Zemlje i da su mu dimenzije bile prihvatljive, bilo je moguće i lansirati ga, i servisirati spejs šatl misijama. James od starta nije dizajniran za lansiranje šatlom. Njega će teretna raketa poneti u Lagranžovu tačku L2 sistema Sunce-Zemlja. Lagranžove tačke su izuzetno pogodne za ‘’smeštaj’’ veštačkih satelita; kako u njima dolazi do uzajamnog ‘’gravitacionog poništavanja’’ tela koja čine sistem (u ovom slučaju Sunce-Zemlja), i kako je posledica toga praktično ‘’nepostojanje nikakve sile’’, sateliti mogu ‘’beskonačno dugo’’ tu da borave, bez potrebe za korekcijom položaja, raketnim motorima ili gorivom. U sistemu SunceZemlja postoji 5 Lagranžovih tačaka, koje su domaćini mnogim satelitima napravljenim ljudskom rukom, a upravo će L2 biti dom JWST-a. Kako se Zemlja bude kretala oko Sunca, kretaće se i James, ali će uvek ostati na fiksnoj udaljenosti u odnosu na ova dva tela. I ako boravak u ovoj tački ima enormne prednosti, on ima i nepremostivu manu – praktično je nemoguće izvršiti bilo kakvu servisnu misiju na udaljenosti od milion ipo kilometara od naše planete, pa će jedino što ćemo moći da uradimo biti nada da James-u neće biti potrebne popravke. Konačno, ultimativna razlika između ova dva izuzetna tehnološka dostignuća je u delu spektra koji su dizajnirani da posmatraju. Praktično da nema korisnika interneta koji se bar jednom nije sreo sa Hubble-ovim fotografijama svemira koje

*Udaljenost Webb-a od Zemlje, u odnosu na Mesec (razdaljine su ilustrativne!) oduzimaju dah. Pisac ovih redova je doživeo ljubav na prvi pogled sa astronomijom upravo diveći se Hubble-ovim tekovinama. Sve te magične slike univerzuma su nam tako bliske zahvaljujući vidljivom delu spektra koji posmatra ovaj čuveni teleskop. Ukoliko ne računamo postprodukciju fotografija i njihovo naknadno ‘’šminkanje’’, ono što vam je Hubble pokazao je poprilično isto ono što bi videle vaše oči, ukoliko biste bili dovoljno srećni da zavirite kroz dovoljno moćan instrument, ili nedajbože, putujete svemirom i svemu svedočite iz neposredne blizine. Koliko god vizuelno prijala našim očima, mana posmatranja u vidljivom delu spektra je to što smo na taj način ograničeni da vidimo samo objekte koji su nam relativno blizu. James će posmatrati infracrveni deo, što znači da će njegova dalekovidost biti praktično neograničena.

FRENZY SPARK

Da pojasnimo to na ovaj način: znamo da je univerzum nastao Velikim Praskom. Od tog trenutka, svemir je počeo da se širi, a galaksije da se jedne od drugih udaljavaju neopisivim brzinama. One najmlađe i najudaljenije galaksije, koje naučnici tako žestoko žele da vide i izučavaju, kreću se najbrže; zapravo, toliko brzo da se svetlost koju emituju pomera u crveni deo spektra. Ovo je veoma slično slušanju pištanja voza čiji se zvuk pomera sa viših *Koliko će ‘’daleko’’ Webb videti, u odnosu na na niže frekvenHubble-a (Habl iznad, Webb ispod) cije kako prolazi. Ove brze, mlade galaksije, koje imaju veliki crveni pomak, moguće je posmatrati samo u infracrvenom spektru, i to je razlog zbog kog se javila neophodnost za teleskopom poput JWST. Webb će biti opremljen instrumentima koji će mu omogućiti da detektuje talasne dužine od 0.6 to 28 mikrometara. 2001-e godine se, zbog pokušaja racionalnog upravljanja budžetom, odustalo od dodatnog poliranja ogledala, koje bi mu omogućilo da ‘’uhvati’’ i talasne dužine kraće od 1,6 mikrometara. Kao dodatna mera, svaki od 18 heksagonalnih ogledala biće prekriven ultra-tankim slojem zlata, radi što efikasnijeg prikupljanja svetla. Ogledala će imati 7 stepeni slobode kretanja, i svako od njih će moći da kontrolišu i fokusiraju naučnici sa Zemlje, služeći se najnovijom tehnologijom projektovanom posebno za ovu priliku. Međutim, jednom uspostavljena konfiguracija će se retko menjati, zbog osetljivih mikromotora i tzv. wavefront senzora koji služe ovoj nameni. Ukoliko sve bude išlo po planu, Webb bi zaista trebalo da bude u stanju da nam pokaže prve zvezde i galaksije koje su nastale odmah po rađanju našeg svemira, a možda čak i da odredi njegove granice.

‘’Money makes the world go round’’... ili to beše gravitacija? Ako je dosadašnje izlaganje pobudilo veru i ponos u ljudsku rasu, u brisanje granica čovekovih dostignuća i nezaustavljivu evoluciju svesti i tehnologije, možda bi ipak trebalo da usporimo i osvrnemo se na neke nemile činjenice koje smo do sada, barem u ovom tekstu, ignorisali. Neki od vas se sasvim sigurno sećaju februara prošle godine,

*Model JWST, originalne razmere.

NEW FRONTIERS

i trenutka kada je Amerika odustala od ponovnog osvajanja Meseca. Vest je protutnjala svetom kao uragan, i ostavila naučnu javnost u šoku. Činjenice su govorile sasvim jasnim jezikom: NASA je državna insitucija koja u potpunosti finansijski zavisi od dela državnog budžeta koji joj je dodeljen; ekonomska kriza nagriza Američko monetarno ustrojstvo uporno i dugo i troškovi *James E. Webb, bivši direktor NASA-e u čiju je čast teleskop se redukuju kako se zna i ume. Američki predsednik je rešio da dobio ime. Ovaj naučnik široj javnosti je poznat kao čovek koji dodatno uštedi ugasivši projekat Constellation, jedini američki je vodio Apollo program. front na kom su se naučnici borili za povratak na Mesec, i da budućnost putovanja u svemir ostavi privatnicima u amanet. smatraju da se to neće desiti pre 2020-e. Današnja cena teleskoJoš nismo stigli da vidimo kakve će posledice imati otvaranje pa je 6,8 milijardi dolara, sa više nego četvorostrukim probijanvrata privatnom kapitalu u svemirskim istraživanjima, kada je jem budžeta, i odlaganjem realizacije za čitavu deceniju. Imajući iz Državnog komiteta za budžetska sredstva stigao predlog da u vidu ove podatke, ne čudi upornost Komiteta da ugasi projekat se prekinu svi radovi i ukine projekat James Webb Space Tele- čiji se kraj u perspektivi ne vidi, a od koga se mogu očekivati još scope. veća poskupljenja od predviđenih. Ipak, to ne umanjuje zabrinuJedna od drastičnih mera Komiteta je ‘’stezanje kaiša’’ mnogim tost američkih astronoma i njihov strah od udarca na kompletnu državnim institucijama. Predloženo je da NASA dobije čak 1,6 kosmologiju koji bi otkazivanje donelo. Teško da bi se Amerika milijardi dolara manje brzo oporavila od guod sadašnjeg budžeta, bljenja vodeće uloge koji iznosi 18,4 milina ovom polju, (slično jarde dolara. Nepoje već jednom preživela bitna je činjenica da je ‘90-ih godina kada je Webb već višestruko otkazana realizacija Supremašio prvobitnu perprovodljivog Super budžetsku procenu. Kolajdera, gigantskog Davne 1996-e cena akceleratora čestica iz teleskopa je procenjeTeksasa, nakon čega je na na 500 miliona dolaEvropa povela na ovom ra, doduše za teleskop polju izučavanja fizike) nešto manje optike, i teško da bi se šteta ikasvi su očekivali da vide ko mogla kompenzoWebb-a u L2 tački navati i teško da možemo jkasnije 2010-e. Vreme i predpostaviti koliko bi je prolazilo, naučni ovaj potez usporio zaapetiti rasli, a sa njima huktalu mašinu žednju vrtoglavo rasla i cena Galaxy Evolution: James Webb Space Telescope Science znanja koja operiše ovog projekta. Kada pod imenom ‘’nauka’’. je prihvaćen predlog o velikom primarnom ogledalu, inicijalni Ostajemo strpljivi i puni nade da će dalekovidost jednog svemirbudžet je glasio - 1,6 milijardi, a najavljeno je lansiranje za 2011-u skog teleskopa inspirisati dalekovidost čoveka, i motivisati ga da godinu. gleda dalje od kratkoročnih, materijalnih ciljeva, i smelo pođe Danas, James Webb je najskuplji NASA-in projekat (uz saradnju gde ni jedan čovek još nije pošao - sve do infra-crvenih konačnih sa svemirskim agencijama Evrope i Kanade), i u naučnoj javnos- granica. ti poznat je kao ‘’teleskop koji jede astrofiziku’’. Lansiranje je zvanično odloženo za najranije 2018-u, mada ima analitičara koji

Autor: Nevena Starbuck Grubač

FRENZY SPARK

ROLLING STONE/IN ENGLISH, PLEASE

A personal tribute

It happens very often that a tourist comes to London without even visiting Camden Town or without any idea why this is utterly necessary if you want to feel the „real“ London, to feel its pulse.

It was on the second day after Amy´s death that we landed in London, only to be greeted by the cranky customs officer looking all shades of blue while stamping our passports. Mildly amused at first, it wasn´t until later that we noticed the music coming from the small portable radio receiver in his cabin, a most uncommon, if not illegal, occurance, I might say. It was the ethereal „Back to Black“, barely audible, barely there, yet haunting. We just exchanged the knowing look and rushed past him into London heat.

Amy rest in peace

* It happens very often that a tourist comes to London without even visiting Camden Town or without any idea why this is utterly necessary if you want to feel the „real“ London, to feel its pulse. Apart from its alternative vibe ( that is not to be mixed with hip-inness, because it´s authentic ), Camden is important to those of us who loved Amy because it represents the perfect background to her music and to what she was. The sunny Wednesday morning of 27th of July found us wandering around Kentish Road, trying to locate Amy´s house in order to pay her tribute. Our brief twitter excursion provided the directions, but once we found ourselves in the maze of the residential area

FRENZY SPARK

streets, it was obvious that we were lost. Here is where the „ miraculous“ factor comes into play. No sooner that we turned

the corner did we notice a street sign with the handwritten arrow and „Amy rest in peace„! It led us eventually to where we were headed. The first thing we saw when we approached the large group of fans, were the words somebody had written on the pavement: Life is a loosing game. How very true, indeed. * To conclude this very personal tribute to Amy, I must tell you the short story about our Paddington nights. We might visit the same city one day, we might stay in the very same hotel, but I rest assured that those nights are never to be relived again. They start with an espresso, that takes too long to be made, only to pour themselves into girls night out in the local pub, the one we conveniently named „ours“ and they end quite magically, by sitting on the window ledge of our hotel room, slightly chilled by the wind, but not even noticing it, because outside, on the roof of the neighbouring building, there are some people dancing to the music that goes like this .... „...we could never had it all, we had to hit a wall, so this is inevitable withdrawal… « .

Author: Nina Dusper

FRENZY SPARK

Autor: MilošCvetković

FILM CORNER

Tekst koji sledi nije klasična analiza filma, već više pokušaj da se dekonstruiše, rekonstruiše, osmotri i (uh) ispipa tok svesti Michaela Baya. Džinovski roboti koji se makljaju su divna metafora za sukobljenost Bayovog Ega i Ida iz čega se rađa ovakva papazjanija – film za decu koji to nije tj. Bayova kinematografska onanija koju on nije u stanju da privede kraju (vrhuncu) pošto mu to nije dozvoljeno usled PG-13 rejtinga. Ne mogu a da već na samom početku ne postavim sebi pitanje – a zašto uopšte ja pišem ovaj tekst? Pogotovo što je internet kritičar Vern već napisao svoj genijalni osvrt koji je nemoguće nadmašiti. Na to pitanje se nadovezuje još jedno, jednako bitno, a zašto sam uopšte i pogledao ovaj film? Nakon razočarenja prvim Transformersima drugi deo sam pogledao bez ikakvih očekivanja, i onda nakon reakcije koja se može ukratko sumirati kao mešavina fascinacije i zgroženosti, shvatio sam da ću treći deo pogledati sa izvesnim očekivanjima. Zvuči paradoksalno, zar ne? Međutim, rečenica: ne može biti gore od ovoga se vrlo brzo pretvara u zamajac koji na talasu morbidne radoznalosti dovodi do toga da sam jedva čekao da pogledam Transformerse 3, iako sam bio siguran da je po sredi loš film. Ali, kako su to tačno Transformersi 3 loš film? To pitanje je, cenim, zaslužilo da dobije odgovor. Tekst koji sledi nije klasična analiza filma, već više pokušaj da se dekonstruiše, rekonstruiše, osmotri i (uh) ispipa tok svesti Michaela Baya. Džinovski roboti koji se makljaju su divna metafora za sukobljenost Bayovog Ega i Ida iz čega se rađa ovakva papazjanija – film za decu koji to nije tj. Bayova kinematografska onanija koju on nije u stanju da privede kraju (vrhuncu) pošto mu to nije dozvoljeno usled PG-13 rejtinga. Ukoliko je prethodni film bio na nivou nedozrelog deteta koje pokušava da imitira odrasle, ovaj je ušao u pubertet i kao i svaki iritantni tinejdžer želi da nam to stavi do znanja. Ali, pre nego što se potpuno izgubimo u mračnim prolazima uma Michaela Baya, možda bi trebalo ispipati put i krenuti nekakvim redom. Dakle, 3D.

FRENZY SPARK

Kada je Bay najavio da će novi Transformersi biti 3D film mnogi su bili iznenađeni. Naime, Bayov rediteljski stil, sviđao se nekome ili ne, naprosto nije podesan za 3D. Potrebno je da kadar traje bar 3 sekunde ne bi li ga ljudsko oko obradilo kako treba, pošto u protivnom dobijemo 3D mrlju, a kako se Bay u prethodnim Transformersima nije uvek trudio da dobaci ni do 2 sekunde, postojala je bojazan da će se film u doslovnom smislu smučiti publici. To se, srećom, nije desilo i novi Transformersi su film koji se bar može pogledati. Zapravo, Bay je bio primoran da donekle umiri kameru i produži mnoge (ali ne i sve) kadrove, pa je zato u čisto vizuelnom smislu najnoviji film i najbolji. Odnosno najmanje loš, pošto užasan dizajn robota ništa ne može da nadomesti, kao ni montažu koja rezultuje time da redosled pojedinih scena deluje proizvoljno, naročito kad krene apokaliptična invazija na Čikago i neprestana jurnjava do kraja filma. Ali, to je kraj, polako, da se vratim opet na početak, pre najavne špice, što je možda i najbolji deo filma. Uvod je, mora se priznati, intrigantan. Promena ambijenta (svemir) je osveženje, a upotreba autentičnih snimaka spuštanja na Mesec je zanimljiv potez. No, nakon što se pojavi tj. sklopi naslov, Bay nas podseća da gledamo njegov film. Prvi kadar nakon špice je krupni plan koji voajeristički prati lepo oblikovanu zadnjicu koja pripada Rosie Huntington-Whiteley (zamena za Megan Fox). I nakon te ingeniozne upotrebe 3D tehnike počinje potpuni sunovrat bilo čeka nalik na dobru priču, zanimljive likove i uzbudljivu akciju (koja nije ni moguća bez prethodna dva).

FILM CORNER

FRENZY SPARK

FILM CORNER

Sam Witwicky (Shia LaBeouf) ponovo je u centru pažnje, a to kako je njegov lik tretiran u filmu nam pokazuje i šta za Baya znači filmski heroj. Postupci Optimusa nam takođe puno toga sugerišu na tom planu, ali zaustavimo se prvo na Samu. U prvom filmu Sam je bio u školi i njegova priča je varijacija na već dobro poznate filmske trope o dečaku koji postaje muškarac, prilagođeno američkom miljeu, naravno, dakle, priča o prvoj devojci, prvom automobilu (ujedno i prijatelju) i avanturi koja sledi. Koliko god da je u pitanju jedan ne previše inspirativni kliše – to pije vodu. A onda je usledio drugi film u kome naš junak odlazi na koledž i u skladu sa tim priča regresira na nivo vulgarne a istovremeno užasno neduhovite koledž komedije. Sam se suočava sa prvim izazovima kao što su roboti koji prde padobrane i pišaju motorno ulje dok se robotski testisi njišu iznad Johna Turturroa u tangama na piramidi u Gizi…

Obzirom da scenario drugog dela zvuči kao ozbiljni slučaj Turetovog sindroma, izlišno je previše analizirati likove u tom i takvom filmu. Zato je Bay rešio da se tobož uozbilji za treći, a sa tim je zapravo došlo uozbiljavanje Sama koji je sada završio koledž i mora da potvrdi da je muškarac po američkim standardima, a to uključuje dobar posao, devojku koja izgleda kao model i još bolji automobil. Obzirom da Sam ispunjava samo uslov broj dva i muči se da nađe posao, nije ni čudo da je stalno loše volje. I dok bi normalan gledalac da išamara nadrkanog Sama već posle prvih nekoliko scena, za Baya je to legitimna postavka priče u kojoj posrnuli heroj mora da se izbori sa bogatašem koji bi da mu preotme devojku (Patrick Dempsey), američkom vladom

drkadžiju heroja kako bi se i sa tim uhvatio u koštac. Indikativno je da postoji scena u kojoj imamo sugestivno merenje muškosti preko skupocenih automobila u kojoj se istovremeno još sugestivnije objektivizuje Samova devojka, i u nekom drugom filmu takva scena bila bi naglašeno parodična, dok kod Baya ona je samo naglašena (kao i skoro sve drugo) i ima funkciju jeftine zabave na bazi prepoznavanja, bez smeštanja u bilo kakav kontekst. Dakle, red loših viceva red eksplozija. Sveamerička zabava ogoljena u svojoj ispraznoj suštini.

Bam! Idemo na Johna Turturra i njegovog pomoćnika (Alan Tudyk) koji je možda gej a možda je samo stranac, ali kod Baya to je i onako isto i… Bam! John Malkovich se igra sa robotom tj. robot se igra sa njime kao da je kakvo kuče i… Bam! Ken Jeong, koji još uvek ima Mamurluk u Vegasu, pojavljuje se kako bi imali jednu gej doskočicu, da bi brzo sam doskočio kroz prozor i… Bam! scena koja kao da je iz nekog drugog filma u kojoj mali leteći transformer (kome cure bale iz mehaničkih čeljusti!?) ubije čitavu porodicu, što doduše ne vidimo, ali je čitava scena režirana kao horor, samo da bi se… Bam! vratili sceni u kojoj se iritantni Samovi roditelji raspravljaju u kamp-prikolici ili na

flešbek u kome Sam dobija orden od Obame koja se završava kao čist slapstik… Redosled nije toliko ni bitan, sve je to samo uvod za non-stop akciju na kraju.

koja mu je oduzela njegovog ličnog transformera i oslabljenom američkom ekonomijom oličenom u vidu Samovog bizarnog šefa koga glumi za takve uloge uvek spremni John Malkovich; a da, tu je i vanzemaljska invazija koja preti da uništi čitavu planetu, ali Sam mora prvo da se od drkadžije luzera transformiše u

FRENZY SPARK

I kad je već reč o toj akciji na kraju. Šta se zbiva sa robotima? Kakva je tuča? Šta se od toga uopšte vidi? Ko (tj. kako) pobeđuje? I kakve sve to veze ima sa spoljnom politikom Sjedinjenih Američkih Država? Akcija je svakako bolja nego u prethodnom filmu, i preglednija je u onoj meri u kojoj grozan dizajn robota to može da dopusti. Međutim, pamtljivih scena skoro i da nema, i posle trećeg filma robotske tuče su već dovoljno istrošene da bi predstavljale

Međutim, usred sve te akcije dešava se… Slede spojleri vezani za sam kraj filma. Ako je Sam Witwicky ideal američkog heroja, onda su Autoboti herojski arhetip koji se u filmu i pored toga uvija u američku zastavu. Tako na početku imamo scenu koja nam sugeriše da Autoboti intervenišu u ime američke vlade van teritorije SAD. Da li je Optimus ubio Bin Ladena? To pitanje se samo nameće. Čak i da se zadržimo na onome što nam je prikazano je u filmu jasno je da su Autoboti postali neka vrsta jedinice zadužene za posebna dejstva, ali su istovremeno oslikani i kao svojevrsni herojski ideal. Usled tog disbalansa dolazi i do (privremenog, naravno) prekida savezništva između ljudi (Amerike) i Autobota, pošto ljudi prvo treba da nauče lekciju tj. da masovno pomru za sopstvenu zemlju kako bi cenili pomoć koja im je pala s neba (bukvalno). Čikago biva prepušten na nemilost Deseptikonima koji izvrše masakr kao uvertiru za genocid. Optimus dopušta da se to desi, kako bi dokazao svoje, a onda se pojavljuje kao milosrdni spasilac. Doduše, ne treba zaboraviti ni američku vojsku koja i ovaj put us-

peva da se uprkos nesposobnom rukovodstvu izdigne iz pepela i da da svoj doprinos u poslednjem trenutku. Zapravo, scene sa američkim vojnicima koji iskaču iz aviona poput letećih veverica iznad uništenog Čikaga su među zanimljivijim u filmu…

FILM CORNER

atrakciju same po sebi, ma koliko da su specijalni efekti odlični (a jesu). Taj zamor materijala naročito se oseća u završnnici koja podseća na kraj prvog filma u smislu da je reč o jednoj velikoj akcionoj sekvenci koja je iscepkana sa nekoliko kratkih odmorišta i u čijem središtu se nalazi set-piece – zgrada kojoj treba jedno pola sata da se sruši.

No, vratimo se na Optimusa i njegov lik i delo. Na kraju je on taj koji prvo presudi izdajniku u svojim redovima tako što izvrši egzekuciju nad razoružanim protivnikom. Optimus se nakon toga obračunava i sa svojim starim neprijateljem Megatronom (koji

je, da sve bude još bizarnije, u filmu predstavljen doslovno kao izbeglica!), i to u trenutku kada mu ovaj pruža ruku pomirenja. Još jedna hladnokrvna ekzekucija. I mada se ovi njegovi postupci mogu pragmatički opravdati, ne može se pobeći od činjenice da nam je Optimus predstavljen kao ideal herojstva, da bi se na kraju transformisao (ha!) u makijavelističkog egzekutora koji kao da uživa u tome što radi. Pri čemu, ta njegova promena nigde nije filmski osvešćena, baš kao što nigde nije povučena jasna razlika između Sama na početku i kraju filma. Američki heroj i ideal herojstva po Bayu zapravo su sebični i nesigurni Sam, i mašina za ubijanje Optimus. Ukoliko malo razmislimo kako funkcioniše spoljna politika SAD sve ovo dobija jednu izuzetno jezivu poentu do koje je Bay došao čini se sasvim spontano. Transformersi 3 su (slično prethodnicima) poput ničeanskog ambisa od kojeg nije moguće odvojiti pogled, a box office rezultat (malo preko jedne milijarde dolara) nam sugeriše da se spremamo da uskoro kolektivno skočimo u njega.

FRENZY SPARK

MUSIC LOOP

piše: Beksi Lejdi

Sia. Ako ne znate ko je i šta peva ova devojka, daću vam nepogrešivi hint. Velebajan talenat, neprilagođenost svetu, gromoglasan smeh – i sve preporuke da to konačno proverite su tu.

Sia Kate Isobelle Furler, 1975. godine doneli su na svet (tačnije u Adelajd, južna Australija) jedna profesorka umetnosti i jedan muzičar. Od malena je oponašala Aretu Frenklin, Stivija Vondera i Stinga, koji su pored njenih roditelja koji su svirali u jednom rockabilly bendu, bili njeni prvi uzori. Sa 17 godina počela je da peva u jazz-funk bendu Crisp sa kojim je izdala dva albuma, da bi sedam godina kasnije, nakon napuštanja benda i njenog odlaska u London, usledio i njen solo album OnlySee, izdat u 1200 primeraka, od kojih je 1000 bilo rasprodato u njenom rodnom gradu koji definitivno zna šta je dobro. A onda, kao što to biva u životu svih velikih talenata, dogodilo se ono što ga je preokrenulo. Njen dečko Dan, kojeg je upoznala u Londonu i za koga kaže da je bio ljubav njenog života, poginuo je u saobraćajnoj nesreći na svoj rođendan, na jednom od njihovih proputovanja. Sia je narednih šest godina provela isključivo u društvu zajedničkih prijatelja, droge i alkohola. Sa Danovom smrću, nakon koje je bila razorena, borila se pisanjem i komponovanjem i tako je nastao njen drugi album Healing is Difficult, eklektična mešavina R&B i jazza. Vodeći singl, Taken for Granted, dospeo je u UK Top 10, budući da je album naišao na izuzetno odobravanje kritike. Uprkos tome, slaba prodaja dovela je do toga da Sia napušta Sony Music, nezadovoljna promocijom albuma i započinje saradnju sa Go! Beat Records. U isto vreme, u jednom baru primećuje je dvojac Zero 7, za čiji je prvi album Simple Things pevala vokale za dve pesme (a

FRENZY SPARK

kasnije i na njihova druga dva albuma) što se ispostavilo kao pun pogodak u njenoj karijeri, obzirom da je taj album bio prodat u preko 500 000 primeraka i postao gold record. Osim njih, tada joj još neka velika britanska imena nude saradnju. Prateće vokale pevala je i za Fatboy slim, Jamiroquai, Christina Aguilera,The bird and the bee (inače odličan bend iz L.A.) a za novi album Davida Guette napisala je i otpevala jednu pesmu. 2002. godine, na APRA Awards, Sia pobeđuje u kategoriji *Breakthrough Songwriter*. Nakon tri godine pauze i ponovne borbe sa svojim demonima, Sia 2004. izdaje i svoj treći, downtempo album, Colour the small one, kada počinju da je porede sa Dido i Sarah McLachlan. Ipak, još jednom nezadovoljna promocijom albuma, ona napušta i Go!Beat Records i seli se u Njujork. Usledila je tura po US i live album Lady Croissant, a samo godinu dana kasnije i njen četvrti studijski album, Some people have real problems, koji je bio nominovan za *Best breakthrough artist album*, budući da Sia nema problema sa pravljenjem dobre muzike. 2010, nakon petog albuma, We are born, Sia na ARIA Music Awards prolazi više nego odlično - onako kako joj i dolikuje – sa šest nominacija i dobija nagrade za *Best independent release* i *Best pop release*, dok Kris Moyers, australijski režiser i prodecent poznat po inovativnim muzičkim spotovima (radio sa The Presets, Franz Ferdinand, Cut Copy, Bag Raiders i drugima) osvaja nagradu za *Best video*, za pesmu Clap your hands (koja je bila nominovana i za singl godine)

PHOTO CREDIT: KK+ 2009. našla se i među 25 najuticajnijih gej i lezbijan Australijanaca, u godišnjoj anketi sajta www.samesame.com. au, ali kako kaže, njoj takva priznanja ništa ne znače. Celoga života je izlazila sa muškarcima, devojkama i svima između, jer poenta nije u polu nego u ljudima kao takvim. Smatra da to što je u međuvremenu postala poznata, ne menja ništa osim činjenice da je drugim ljudima naknadno postao bitan njen stav o tome, stav o kojem je oduvek bila potpuno iskrena i otvorena. Ističe da se nije naknadno razotkrila nego da je naknadno postala poznata. 2010. je izrazila želju da se venča sa svojom devojkom JD Samson (iz elektro benda Le Tigre) ali je ogorčena zbog neravnopravnosti na koju homosexulani parovi nailaze i smatra da njena građanska prava ne sme da diktira čijenica da li se ona zabavlja sa momkom ili sa «devojkom koja je momak»

MUSIC LOOP

Nakon nepojavljivanja u The Oprah Winfrey Show, u kojem je bilo najavljeno njeno gostovanje, i otkazivanja svih obaveza oko predstojećih gostovanja i turneje, Sia je u junu 2010. objavila da joj je dijagnostikovana autoimuna bolest Grave’s disease (pojačano lučenje tiroidnih hormona) koja dovodi do dramatičnih neuropsiho-fizičkih simptoma i pogoršanja kvaliteta života. Opala joj je kosa, izgubila je na težini i gotovo konstantno imala panične napade. Kaže da se tada osećala kao kad pijete previše kafe i ne jedete ništa a onda se na kraju dana osećate kao da ste budni tri i da vas je udario autobus. Za ovu bolest nema leka ali pravilnim hormonskim lečenjem, posledice mogu u mnogome biti redukovane, što se nakon njenog lečenja i desilo, pa je već posle godinu dana Sia nastavila sa nastupima.

Sia za sebe kaže da je flexibilna i neprilagođena okolini. Štampu smatra opasnim mestom za one koji veruju tuđim projekcijama o sebi, a budući da je ona izbegava i ne čita članke, izgleda da je ona jedna od njih. Sia ne ide ni na žurke poznatih a propušta i javna pojavljivanja sa njima, osim kada joj to nalaže saradnja sa drugim muzičarima. Ne gleda čak ni svoje spotove na YouTube i iako oseća da joj je kao umetniku neophodno odobravanje drugih, naučila je da je jako bolno kada na njega ne nailazi i trudi se da sama sebi pruži ono što joj treba, jer tuđi aplauzi uglavnom «ne rade posao.» Iako sumnja da je to najbolji način da se izbori sa stresom koji joj donosi ime SIA, trudi se da razdvoji ono što ona predstavlja kao javna ličnost, od onoga što je ona u svakodnevnom životu, kako bi ostala pri sebi. Za nju negativne strane popularnosti toliko pretežu u njenoj medijskoj priči da najavljuje povlačenje sa muzičke scene. Smeta joj izloženost njene privatnosti svima koji požele da budu deo nje, jer ono što ona želi jeste da unese malo rutine u svoj život i ograniči bavljenje muzikom na komponovanje za druge, pošto je nemoguće biti dobar izvođač koga ne dave fanovi – a ona je mnogo više od dobre. Sia obožava pse (sa svojim psom Panterom snimila je reklamu za PETA i zalaže se za usvajanje pasa) pa planira da postane maser za pse i tako ode na preko potreban odmor od svega. Nama ostaje da joj poželimo brzu regeneraciju jer postoji malo onih čija svaka pesma zaslužuje nemilosrdni repeat, a svaki tekst hitno učenje napamet.

FRENZY SPARK

Feljton: Rivaliteti u nauci

Nauka je, po mnogo čemu, jedinstvena ljudska delatnost. Izazivačica uma, sahraniteljka praznoverja, brisačica granica mogućnosti. Iznedrila je gotovo sve sastavne komponente onoga što čini svakodnevnicu u materijalnom životu. Ona, međutim, unapređuje i duhovni aspekt bitisanja - prosvetljuje, osvaja svojom (ne)intuitivnošću, predočava zamamnosti vaseljene i “običnom” čoveku popularnim jezikom. Da bi se dotle stiglo, imao se preći mukotrpan put od “dečijih bolesti” oličenih u slabostima podataka, dokaza i - ponekih karaktera.

SCI-WARS

Iako međusobni konflikti, posebno oni do kojih dolazi usled sučeljavanja dva jaka, autoritarna duha, mogu dovesti do potpunog zastoja u napretku jedne oblasti, svojom kolosalnošću se često ispostave potrebnim - čak i presudnim. O plodnosti naučnog tla verovatno najslikovitije govori fakat da osim njega ne postoji ijedan primer gde su rivalstva predstavljala toliku korist i u toj meri gurala saznanje i poimanje sveta u pravom smeru. U sledećih nekoliko brojeva Frenzy Spark-a seciraćemo neke od najživopisnijih istorijskih momenata profesionalnih sujeta odvedenih do krajnosti, ponekad smešnih, ponekad poražavajućih.

Runda 1: Rat kostiju - Cope vs Marsh

u poznavanju daleke geološke istorije Zemlje. Ovo je priča o ključaloj tastini, mržnji, podmićivanju, krađi i uništavanju fosilnih dokaza. Filma vredno! Događa se i najboljima od nas: počeli su kao prijatelji, i to najbliži od najbližih. Svetlo vlastite slave nesebično su presijavali na drugog, a hvalospevi koji su jedan drugom upućivali graničili su se sa ljubavnom poezijom. A onda, jednog dana tokom kurtoazne posete, jedan nesmotreni i bezazleni (da li?) Marshov komentar na račun pravilnosti sklepanog skeleta tek otkrivenog elazmosaurusa, pokrenuo je točak praistorije. Kao i njihov beskrupulozni rat.

Ovoga puta je lično

Već u startu narušavam pravilan hronološki poredak kojim sam hteo ići. Naime, priču o Newtonu i Leibnizu ostavljam za sledeći put, jer sam mišljenja da je pripovest najuputnije otvoriti na zabavan i bombastičan način. A ne može mnogo zabavnije i bombastičnije od duela Edward Drinker Cope-a i Othniel Charles Marsh-a. Verujte mi na reč. Ili, bolje nemojte, već nastavite da čitate. Monumentalna kompetitivnost dvojice paleontologa, iako razorna, paradoksalno je dovela do najvećeg pomaka

Čak i njihovi koreni ukazuju na suprotstavljenost: Cope je poticao iz imućne porodice kojoj nije nedostajalo sredstava da podmiri njegove rane aspiracije ka prirodnjačkoj nauci. Bio je neo-lamarkista i prikladno arogantan i ratoboran u svojim uverenjima, što je oteralo mnoge saradnike na drugu stranu. Ipak, bio je plodan naučnik, sa više od 1400 objavljenih radova i monografija. Marsh, sa druge strane, je rastao u daleko siromašnijim uslovima i tek je uz pomoć svog bogatog ujaka uspeo da ostvari svoj pun potencijal, i to na Yale-u. Bio je radikalni darvinista, umešan u političkim vodama i snalažljiv kada se trebao prisvojiti tuđi trud za sebe. Iako neproduktivniji od Cope-a, bio je metodičniji i pažljiviji u svom radu.

Edward Drinker Cope i Othniel Charles Marsh

FRENZY SPARK

Na njihovom vrhuncu intelektualne moći, zaposedali su krajnji zapad SAD u zamašnim ekspedicijama između kojih su svim silama radili na diskreditovanju onog drugog. Copeov brzopleti rad dovodio je do mnogih grešaka i brljotina za koje su bile potrebne decenije da se razmrse (jednu jedinu vrstu je otkrivao i imenovao približno 20 puta!), dok je Marsh sporiji ritam rada

nadomešćivao optužbama za plagijat i pseudonauku, u čemu mu ni sam Cope nije ostajao dužan. Isprva,njihovom sukobu mogli su da svedoče samo probrani uživaoci retkih naučnih magazina, ali se požar dva nesnosna duha u koliziji proširio i na dnevne novine, da i smrtnici mogu da se zabave nečim uzvišenim.

Marsh je, generalno, imao više sreće sa akademskim priznanjima i osvojenim položajima. Kasnih 1880-ih dospeo je do vrha hijerarhije jedne od najelitnijih institucija naučno-vladinog tipa u SAD, dok je Cope svoj imetak trošio na otkupljivanje svakog primerka časopisa u kojem je iznet njegov užasan gaf sa loše konstruisanim skeletom sa početka priče.

Joseph Leidy, treća najznačajnija figura pelontologije Amerike u XIX veku i mentor samom Cope-u, našao se u nebranom grožđu između njih dvojice i ubrzo se povukao, nemavši želudac za njihove podlosti. Nalazi i oktrića su pljuštali kao sa neba, što nije važilo i za njihove budžete - dovevši se do finansijskog istrebljenja u pokušajima da obesčaste jedan drugog, njihovom ludilu nazirao se kraj. Konačno, po okončanju višedecenijske bure i frenetičnog rada, svet je bio bogatiji za čak više od 142 nove vrste dinosaurusa i daleko veće interesovanje javnosti za nekadašnje gigante koji su vladali planetom. Njihovi životi su, sa ove istorijske distance, daleko prepleteniji nego što bi iko od njih ikada poželeo: jednostavno, nemoguće je pričati o dostignućima jednog bez spominjanja drugog. Gorka ironija za njih, a za nas pouka o uspešnosti jedne nauke kroz nezapamćeni antagonizam.

Runda 2: Richard Owen vs Mantell / Darwin

Njegova malicioznost i nepoštenje su se samo pogoršavali. Pokretan arogancijom i ljubomorom, neretko je ispoljavao istinske akte sadizma. Čuveni engleski Geolog, Gideon Mantell, rekao je da je “prava šteta da neko tako obdaren talentima bude istovremeno najpodliji član ljudske vrste.” Imao je zašto reći tako nešto: Owen ga je diskreditovao za otkriće Iguanodona i za to ovenčao zaslugama sebe. Svoj uticaj u Kraljevskom društvu je iskoristio da Mantellovi radovi nikada ne budu objavljeni. Konačno uništenje napaćenog Mantella načinjeno je nakon što je teško stradao u nesreći sa konjskim zapregama, te je Owen iskoristio invaliditet kolege da preimenuje neke vrste koje je on otkrio i poturi lažne dokaze da je do njih došao upravo on. Nakon što je Mantell preminuo, u fizičkoj i duhovnoj patnji, Owen ga je u sramnom posthumnom govoru nazvao “tek prosečnim istraživačem čiji je doprinos nauci bio zanemarljiv.”

SCI-WARS

Iscrpljeni i istrošeni

vosti u vidu “sitnica” poput preuzimanja tuđih zasluga za sebe, posebno bolna epizoda iz te serije bilo je dodeljivanje Kraljevske medalje Owenu za jedan rad o izumrloj vrsti cefalopoda. Ono što je zaboravio da napomene Kraljevskoj komisiji kada je rad predstavljao je da je njega, zapravo, napisao biolog amater Chaning Pearce, i to četiri godine ranije! To ga je koštalo članstva u Kraljevskom i Zoološkom društvu.

Iako je odnos sa Darvinom započeo na prijateljskoj osnovi, Owen je ubrzo zauzeo oštar kritičarski stav ka Postanku vrsta, najvećim delom zato što se Darwin u ovoj krucijalnoj naučnoj knjizi nije pozivao na neke njegove teorije. Još jedan razlog ovoj kritici, smatra se, je što su svoje momente apsolutne popularnosti u to vreme imalu ljudi poput Darwina i T.H.Huxley-ja. Ta vrsta infantilne zavisti mu je mutila um te je 1860., u članku napisanom anonimno za Edniburg Review, nadmašio samog sebe. U tekstu, Owen je omalovažavao Darwinova dostignuća i, u trećem licu, pažljivo se trudeći da mu se slučajno ne omakne njegov pravi identitet, hvalio samoga sebe.

Engleski biolog i komparativni anatom iz XIX veka, Richard Owen, bio je zaslužan za mnogo toga: skovao je termin “dinosaurus” i bio idejni tvorac koncepta muzeja kakve danas poznajemo. Pre nego što se on založio da ulaz u njih bude javan, muzeji su služili kao istraživačko-kolekcionarske institucije kojima su isključivo pristupali naučnici. Otvoreno je debatovao sa Darwinom sa kim se nije u potpunosti slagao, što mu nije teško padalo jer, neslaganja, u globalu, za njega su bila način života. Bio je najomraženija akademska ličnost svog doba.

Potonja savremena mišljenja o ovim burnim vremenima glase da je Owen, možda, pristrasno portretisan kao maligna ličnost. Činjenica ostaje da je u prvoj polovini svoje karijere bio slavljen kao jedna od najvećih figura doba, dok je u drugoj njegova reputacija okaljana. Ostaje, međutim, takođe činjenica da tamu njegove ličnosti nije uspeo da izdrži ni njegov vlastiti sin koji je pribegao suicidu. Osim toga, njegovo neslaganje sa postulatima doktrine evolucije mu je mnogo više štetilo nego koristilo. Nikada više nije povratio uvažavanje koje je imao u mlađim danima, ali ogromno biološko, geološko i kulturološko nasleđe koje ga je nadživelo - rekoncepcija muzeja, nebrojene otkrivene vrste ostaju zauvek.

Slede razlozi zašto. Osim uobičajenih karakternih manjka-

Autor: Andrej Vidović

FRENZY SPARK

Amazon možda odustaje od e-ink tableta, ali se svakako prima Androida

HTC Flyer s Honeycomb 3.2 osvježenjem

IT/GADGETS & APPS

Amazon Kindle (tablet) je ime koje će se pamtiti, ako je vjerovati kolegama s TechCruncha. Riječ je o tabletu zasnovanom na Androidu, a veličine BlackBerry PlayBooka. Ne oduševljava hardverskim komponentama u sebi, a čime su točno oduševljeni blogeri u nastavku.

Osim sveprisutnog žamora bespućima Interneta, određeni sretnici su imali priliku i rukovati njime. Sada, krše li NDA ili ne nije tema ovog napisa. Otkriveno je kako je Kindle tablet veličine 7”, kapacitivnog ekrana no bez većih multitouch mogućnosti – dva korisnikova prsta za upravljanje, ni više ni manje. Na tržište se planira pustiti do kraja ove godine, a ovisno o uspješnosti, planira se i 10” verzija. Kako je već napisano, tablet je veličine i forme BlackBerry PlayBook tableta, lagan i namijenjen upravo čitanju materijala. Je li Amazon napustio e-ink? Ako je vjerovati da nema ni traga toj tehnologiji u uređaju kojim su rukovali TechCrunchovci – čini se kako je to istina. Tu je još i 6GB unutrašnje memorije, s planom za cloud servise i spremište podataka. Prvi uređaji bi bili samo s WiFi povezivosti. Što se operativnog sustava tiče, Siegler govori o potpuno prilagođenom i neprepoznatljivom Androidu koji čini KindleOS. Riječima Amazonovaca, ovo nema veze s Googleom. Dakle, uređaj ne bi dobio nadogradnju na HoneyComb ili ICS, ali bi Amazon nastavio nadograđivati svoj sustav neovisno o standardnim inačicama Androida. Naravno, najzanimljiviji dio bi bila cijena tableta – 250$. Hit ili ne? www.pentax.hr

FRENZY SPARK

Flyer je simpatični tablet pogonjen Androidom 2.3.x (Gingerbread) te istovremeno jedan od posljednjih Mohikanaca kada je riječ o upravljanju uređajem putem stylusa. Osvježenje koje mu donosi Honeycomb uz poznato HTC Sense sučelje samo što nije osvanulo službenim kanalima, a do tada može poslužiti i beta inačica. I dok je o trenutnoj verziji Flyera poznato praktički sve, posebno zahvaljujući opširnoj recenziji na Gadgeteriji, () Honeycomb inačica nosi čitavu hrpu iznenađenja. Tu je iznimna integracija HTC Sense sučelja u operativni sustav, ali i gubitak osvjetljenih kapacitivnih tipki na okviru tableta; Android krojen za tablete ih jednostavno ne treba. Po svemu sudeći, aktivan ostaje samo dugmić za aktiviranje olovke (PenOptions). Ona je napokon funkcionalna unutar cijelog operativnog sustava, a ne samo u aplikacijama posebno skrojenima/prilagođenima njenoj uporabi. Kako Honeycomb može izgledati na Flyeru jasno je iz ilustracije u naslovu, a u nastavku još par screenshotova iz beta inačice:

Googleova predviđanja budućnosti tehnologija krenuti

Na The Next Webu osvanuo je zapis u kojem donose sedam konkretni nologija prema riječima Googleovca Toma Uglowa, jednog od kreativnih je tijekom jučerašnjeg dana na konferenciji NEXT (Nordic Exceptional Tre Prema predviđanjima Uglowa budućnost nam donosi:

1. Oglase koji prate oko korisnika – pogledaš lijevo, aktovora se oglas. B 2. Oglase kao aplikacije – banneri će u stvari biti aplikacije koje će ‘kom 3. Program oglasne ‘vjernosti’ – oglasi će postati više personalizirani i c 4. Advertainment – Oglasi kao zabava? Neka, hvala… 5. Korisniku usmjeren sistem mikrodonacija – Sistem doniranja trebao broju manjih uplata 6. osobni medicinsko – informacijski sustavi – Gadgeti poput mobitela korisnika, poput temperature, tlaka, broja otkucaja srci i sličnih 7. Geolokacijska umjetnost – Umjetnici će u svom radu više koristiti pre

Sve priloženo osobno je predviđanje jednog od Googleovaca, a vidjet ć

Samsung će na svom novom tabletu Galaxy Tab koristiti Windows 8

Pentax Hrvatska najavljuje dolazak digitalnog fotoaparata s izmjenjivim objektivima – Pentax Q. Ovaj fotoaparat retro izgleda moći ćete ugrabiti po cijeni od 5.499 kuna.

Izgleda da Samsung nastavlja širiti svoju paletu tablet uređaja pod brandom Galaxy Tab, no zanimljivo je, da će prema nekim glasinama, nove verzije Taba umjesto Androida kao pokretačku snagu koristiti novu verziju Windowsa 8.

Među mnogobrojnim funkcijama Pentax Q nudi 1/2.3 inčni CMOS senzor visoke rezolucije s 12.4 megapiksela i pozadinskim osvjetljenjem te nove, superkompaktne Q-mount objektive. Pet različitih objektiva će biti dostupno odmah s izlaskom Q modela.

I Samsungovci i Microsoftovci nisu komentirali glasine, no kako donosi WSJ vijest će biti službeno objavljena na nadolazećoj Microsoftovoj developers konferenciji koja se sljedećeg mjeseca održava u Kaliforniji.

IT/GADGETS & APPS

Dolazi nam Pentax Q, punokrvni SLR u kompaktnom kućištu

Od ostalog u Pentaxu navode kontinuirano okidanje velike brzine s 5 slika u sekundi; nisku razinu šuma pri osjetljivosti do ISO 6400; tijelo od visokokvalitetne magnezijske legure i veliki 3 inčni LCD monitor s 460,000 točaka i širokim kutem gledanja od 170°. Pentax Q nudi i fukciju snimanja filmova u full HD proporciji u H.264 formatu pri 30 slika u sekundi. Fotoaparat Pentax Q na tržištu će se naći sredinom rujna po cijeni od 5.499,00 kn (Pentax Q 1L kit – 8,5mm)

a daju jasnu sliku kojim će smjerom kompanija

ih predviđanja razvoja web tehdirektora kompanije. Izrekao ih endshop).

Sve navedeno čini se kao logičan korak Samsunga, s obzirom na pravnu bitku koju kompanija vodi s Appleom, no s druge strane znatno odgađa izlazak novih verzija Taba. Windowsi 8 na tržištu bi se trebali pojaviti za otprilike godinu dana.

Baciš oko desno, evo ga opet ;) municirati’ s korisnicima ciljani

Iako se svim silama trudi Samsungu baš i ne ide na tržištu tableta. Prema procjenama analitičara Samsung je u prvoj polovini ove godine tržištu isporučio tek oko dva milijuna svojih tableta, a samo za usporedbu, Apple je u istom periodu isporučio oko 14 milijuna iPada.

o bi biti usmjeren prema većem

a, tableta i sličnih trebali bi biti u stanju mjeriti osnovne vitalne funkcije

U svakom slučaju zanimljivo. Biste li željeli vidjeti Galaxy Tab na Windowsima?

ednosti i blagodati tehnologija, poput geolokacija i sličnih.

ćemo hoće li se što od toga popularizirati.

Izvor…

izvor: Gadgeterija FRENZY SPARK

KNJIGE KOJE NAS (NE)OSTAVLJAJU BEZ DAHA piše: Anja Terzić

BOOK CLUB

Prosečan ljibitelj CSI serijala i policijskih intriga bi vrlo lako sa police u knjižari izabrao “U šumi” (u originalu In the Woods) autorke Tane French. Tematika (bez previše spoiler-a): Irska, rezidencijalno predgrađe Dablina, radnička klasa, vreme sadašnje, pohlepni političari i korumpirani urbanisti koji trasiraju put preko arheološkog nalazišta jer ga je “nemoguće” skrenuti. Pronađen je unakažen leš dvanestogodišnje devojčice. U eri svakodnevne ekspanzije društvenih mreža svi se pretvaramo u pisce bez obzira na diplomu i natpis na njoj. Bilo da čitamo knjigu na tabletu ili monitoru ili držimo u rukama staru dobru papirnu verziju neosporno imamo izvesna očekivanja. I potrebu za neizvesnošću i neočekivanim raspletom. Možda je u pitanju i perfekcionizam čitaoca, ali svašta može da nas razočara: stil pisanja - oskudan ili preciše kitnjast, loš prevod, neslaganje sa stavovima autora....you name it. Prosečan ljibitelj CSI serijala i policijskih intriga bi vrlo lako sa police u knjižari izabrao “U šumi” (u originalu In the Woods) autorke Tane French. Tematika (bez previše spoiler-a): Irska, rezidencijalno predgrađe Dablina, radnička klasa, vreme sadašnje, pohlepni političari i korumpirani urbanisti koji trasiraju put preko arheološkog nalazišta jer ga je “nemoguće” skrenuti. Pronađen je unakažen leš dvanestogodišnje devojčice. Pokreće se mehanizam i otvaraju se mnoga pitanja: povezanost ubistva sa pokretom koji se zalaže za očuvanje kulturnog nasleđa, mračne tajne iz prošlosti, čudno ponašanje arheologa, misteriozna osoba koja se pojavila na mestu zločina, porodično nasilje... Postavljen milje za intrigantnu priču. Uz sve prethodno nabrojano prisutan je i omiljeni savremenoknjiževni elemenat: dvoslojnost fabule. Inspektor Rajan ima tajnu koju želi da sakrije. Mada, tajna je toliko duboko zakopana u zaboravu da ni on sam ne zna kraj priče. Pre 14 godina, u šumi, tik pored mesta zločina, nestalo je troje dece. Jedno od njih se pojavilo, živi pod novim identitetom i sada, kao inspektor Dablinske policije, ima dodatni motiv da razreši slučaj koji je upravo dobio. Jer postoje podudaranja sa “hladnim” slučajem od pre 14 godina.

FRENZY SPARK

To i dolazi do kulminacije priče, baš kada se Rajan odlučuje da se suoči sa svojim strahovima koji vrebaju iz mraka šume koja okružuje mesto zločina. Povratak u prošlost, suočavanje sa davno sahranjenim tajnama se odvijaju poput pokretnih slika. Na takve deskripcije u savremenoj književnosti se ne nailazi previše često. Međutim, odatle priča kreće silaznim tokom. Da, dobijamo razrešenje. Saznajemo i ime ubice. Ali to je nekako isuviše banalno. Ne jednostavno u “8 mm” smislu gde obični momak koji se krije ispod bezizražajne maske ubice pita: “da li si očekivao monstruma?”. Ovde imamo (mentalnog) monstruma, ali je razlog nekako toliko banalan da nije vredeo čitavog prethodnog zapleta. Možda je tendencija bila da se šokiraju čitaoci? Lično smatram da bi čitaoci bili zadovoljniji nekim od standardnih klišea: osveta žrtve iz prošlosti, psihički poremećen otac...bilo šta. Sledeće veliko razočarenje je što ne saznajemo epilog Rajanove priče o zločinu iz njegovog detinjstva. “Ružne stvari je bolje zaboraviti” možda funkcioniše u realnom životu, ali ne baš i u književnosti. U literaturi hoćemo odgovore na pitanja: ko? kako? zašto? Sve bi bilo bolje, čak i da je počinilac nekakvo drevno keltsko božanstvo. U knjigama je barem sve moguće. Izgleda da su moguća dva epiloga: ili da čitaoci smanje svoja očekivanja ili da pisci dorade svoje ideje da ne bi bile onako... instant...bezukusne. Ipak, svaku pisanu reč vredi pročitati. Ako ni zbog čega drugog, onda da saznamo šta treba promeniti u nekom našem budućem pisanju.

BOOK CLUB

FRENZY SPARK

TALK TALK/MUSIC LOOP

Po definiciji, inje je naslaga, na uspravnim predmetima, ledenih kristala koji su međusobno više ili manje odvojeni. Ipak, ako biste to pitali nekoga ko prati ovdašnju scenu elektronske muzike, on bi vam sasvim sigurno rekao da se radi o beogradskom elektropop sastavu, koji je nastao tokom 2007. godine i koji je do sada stvorio niz hitova, poput “Devojku, Na tavanu, Skrivenosemenica, Danas...”, a mi očekujemo još mnoštvo novih. Zvuk koji oni predstavljaju, jeste nešto jedinstveno u ovoj zemlji, a budite spremni za vešto upakovani, melodični synth zvuk i tajanstvene vokale koji vam savršeno prenose nežne boje stihova u elektro ritmu. FS: “Vetar nosi mirise i zove te u bajku...” su sada već dobro poznati stihovi refrena vaše pesme “Skrivenosemenica”. Kako je nastala ta pesma i ko je napisao? Koliko dugo ste radili na njoj? Inje: Skrivenosemenica je začeta još pre nego što je zapravo nastalo inje, tj. radili smo na njoj u jednom sasvim drugačijem sastavu. To je i jedina pesma koju smo nakon pauze nastavili da sviramo kao inje, tako da je od početka pa do njenog objavljivanja prošlo skoro godinu dana. Međutim, način na koji je uživo izvodimo prethodnih godinu-dve je po aranžmanu potpuno drugačiji od snimljene verzije, a verovatno će se menjati i dalje tako da se može reći da rad na njoj još uvek nije završen. FS: Kada i kako je stvoreno Inje, i ko stoji iza njega? Da li ste na samom početku imali ideju kako će sve to zvučati? Inje: Pomenuti sastav iz kog je izniklo inje brojao je četiri osobe od kojih su samo dve u današnjoj postavi. U zavisnosti od toga šta se smatra osnivanjem benda, inje je nastalo negde između početka i kraja 2007. godine. Iza inja stoje Jovan Vesić, Marko Ignjatović i Jelena Miletić. Početna ideja zvuka je bila drastično drugačija od onoga čemu sada težimo - krenuli smo od skoro klasičnog pop sastava, prošli kroz nastupe centrirane oko računara, a trenutno smo usmereni sve više ka živoj elektronici i sintisajzerima. FS: Često vas ljudi odavde porede sa elektropop sastavom Ladytron. Verujem da je i ovaj bend među vašim uzorima, ali ih sasvim sigurno ima još.

FRENZY SPARK

Inje: Ne postoji sastav za koji bismo rekli “Baš ovako treba da zvuči inje”. Uticaji su raznovrsni jer slušamo svakakvu (pretežno elektronsku) muziku, ali nikoga ne bismo mogli da izdvojimo kao uzor. Pa čak i taj zvuk blizak ranom Ladytronu koji pominjete i koji je često bivao prisutan u našoj muzici nije stvoren sa idejom podražavanja ni njih niti neke druge pojedinačne grupe. Naravno, ne smeta nam da ličimo na druge sastave, a i ne verujemo da se svaka sličnost sa drugim grupama može niti treba izbeći, ali ostavljamo slušaocima da slobodno sami povlače paralele ukoliko to žele. FS: Živimo u vremenu kada je moguće napraviti hit u kućnim uslovima, postaviti ga na neku od društvenih mreža i dobiti armiju obožavalaca za vrlo kratko vreme. Na globalnom nivou, poslednjih godina se pojavilo mnoštvo indie bendova, koji stvaraju izuzetno dobru muziku, sami je produciraju, sami ugovaraju nastupe i imaju mnogo prisniji kontakt sa svojim fanovima, bez posrednika. Koliko sam pratio na internetu, to je otprilike vaša priča. To je inače priča većine današnjih bendova. Da li planirate ipak neki studijski album, pod nekom većom etiketom? Odnosno, da li mislite da je takav vid saradnje između muzičara i velikih producentskih kuća na neki način deo prošlosti? Inje: Tačno je da smo za sad potpuno samostalno izbacivali i promovisali svoju muziku, pre svega zato što smo na taj način u mogućnosti da publici ponudimo naša izdanja besplatno. Za sada nam nijedna producentska kuća nije predložila dovoljno primamljivu ponudu, tako da trenutno nameravamo da

nastavimo sa ovakvim načinom rada. Mišljenja smo da veliki izdavači koji dovoljno brzo reaguju na promene u načinu na koji se muzika pravi, snima i konzumira imaju šansu da opstanu. Ono što se promenilo jeste da izdavačka kuća više nije neophodna da bi se došlo do velikog broja slušalaca, te izvođači koji žele da se sami bave svojom promocijom imaju mogućnost da ostanu samostalni. FS: Kako kod vas teče taj proces kreiranja muzike? Da li imate dovoljno vremena da se posvetite tome, pored drugih obaveza? Inje: Do nedavno smo bili primorani da vežbamo u kućnim uslovima, pa smo pesme uglavnom stvarali ne razmišljajući od početka o tome na koji način ćemo ih predstaviti na koncertima. Kasnije bismo ih prilagođavali živim nastupima, ali je i dalje računar imao veoma bitnu ulogu u izvođenju. Od kad smo napravili studio za vežbanje u BIGZ-u način rada se promenio, i sada se u stvaranju više oslanjamo na zajednički rad na probama.

TALK TALK/MUSIC LOOP

http://inje.bandcamp.com http://myspace.com/injeinje http://facebook.com/injeinjeinje http://last.fm/music/inje http://twitter.com/injeinjeinje

naša izdanja iz zemalja zapadne evrope i nadamo se da ćemo uskoro moći da im se predstavimo i živim nastupima. FS: Gde ste nastupali do sada i kakav je utisak na vas ostavila publika?

Inje: Za sad smo nastupali samo u zemljama regiona i susretali smo veoma raznovrsne reakcije publike. Najznačajniji nastupi su nam bili u Beogradskoj Areni ispred Faithless-a i Hurts-a, na Exit festivalu (2009, 2010 i 2011), Mikser festivalu 2010 kao i na brojnim drugim dešavanjima... Najsrdačniji prijem od publike obično dobijamo u Novom Sadu, toliko da su mnogi počeli da misle da je inje zapravo novosadska grupa. FS: Pripremate li nešto novo? Da li ćete eksperimentisati sa zvukom, ili ostajete verni onome što ste do sada radili?

FS: Svesni smo da u ovoj zemlji veoma teško živi od muzike. Šta preostaje nekome ko stvara nešto novo, originalno i dosta dinamičnije od stvari koje su se odomaćile na ovoj teritoriji? Kakve su šanse da se izađe van granica zemlje? Ima li takvih planova kod vas?

Inje: Mini-album je već neko vreme u pripremi ali ne bismo licitirali sa datumom izlaska. Osim toga, kraju privodimo i rad na spotu za studijsku verziju pesme “Kofein i CO2”, a paralelno sa time stvaramo i potpuno nove pesme. Naš muzički stil nikada nije bio fiksiran pa samim tim i svaka nova pesma za nas ne predstavlja nekakvo drastično odstupanje od onoga što smo do sad radili, mada se može reći da prethodnih par meseci pravimo za inje do sada najžešći zaokret u zvuku.

Inje: Činjenica da to što u Srbiji nismo u mogućnosti da se izdržavamo od nastupa nas ne sprečava da nastavimo da se bavimo time što radimo. Dobijali smo vrlo pozitivne reakcije na

Intervju vodio: David Darko

FRENZY SPARK

Pravilo br. 1

prevod: Bojan Ljubomir Jugović

FILM CORNER

5 ZLATNIH PRAVILA DŽIMA DŽARMUŠA

Nema pravila. Postoji onoliko načina da se napravi film koliko ima i potencijalnih filmadžija. Film je otvorena forma. U svakom slučaju, lično se nikada ne bih usudio da bilo kome kažem šta da radi ili kako da radi. Za mene je to kao da govorite nekome kakvo treba da bude njegovo religijsko opredjeljenje. Jebeš to. To je protiv moje lične filozofije - više koda nego li seta “pravila”. S toga, zanemarite “pravila” koja trenutno čitate i umjesto toga smatrajte ih samo kao moje bilješke namjenjene meni. Svako bi trebao napisati svoje sopstvene bilješke pošto ne postoji ničiji način da bilo šta uradite. Ako vam neko kaže da postoji samo jedan način, njihov način, bježite što je moguće dalje od njih, i u fizičkom i u filozofskom smislu.

Pravilo br. 2

Ne dozvolite da vas se šljam domogne. Oni vam mogu ili pomoći ili vam ne pomoći ali vas ne mogu zaustaviti. Ljudi koji finansiraju filmove, koji ih distribuiraju, promovišu ili izlažu nisu filmadžije. Oni nisu zainteresovani da dopuste filmadžijama da definišu i diktiraju način na koji oni rade svoj posao, tako ne bi trebalo da filmaši budu zainteresovani da njima dopuste da diktiraju način na koji će biti urađen film. Nosite pištolj ukoliko je neophodno. Takođe, izbjegavajte poltrone po svaku cijenu. Uvijek su tu okolo neki likovi koji žele da budu uključeni u pravljenje filmova da bi se obogatili, da bi postali slavni ili povalili nešto. Obično, oni o pravljenju filmova znaju koliko i Džordž Buš zna o borbi prsa u prsa.

Pravilo br. 3

Produkcija postoji da bi služila filmu. Film nije tu da bi služio produkciji. Nažalost, u svijetu filma ovo je gotovo svuda obratno. Film se ne pravi da bi služio budžetu, rasporedu ili biografijama onih koji su uključeni u njegovo stvaranje. Filmadžije koje ovo ne shvataju trebali bi biti obješeni za nožne članke i upitani zašto je nebo okrenuto naopačke.

Pravilo br. 4

Pravljenje filma je kolaborativni proces. Dobijate priliku da radite sa drugima čija razmišljanja i ideje mogu biti prodornije i bolje od vaših. Potrudite se da oni ostanu fokusirani na svoje funkcije a ne na posao nekoga drugog ili ćete imati velik nered. Ali tretirajte sve saradnike kao sebi ravne i sa poštovanjem. Asistent produkcije koji zadržava gužvu u saobraćaju da bi ekipa mogla da snimi scenu nije ništa manje važan od glumaca u sceni, direktora fotografije, scenografa ili reditelja. Hijerarhija je za one sa egom koji su napuhani ili izvan kontrole, ili za ljude zaposlene u vojsci. Oni ljudi sa kojima odlučite da sarađujete, ukoliko napravite dobre izbore, mogu da podignu kvalitet i sadržaj vašeg filma na mnogo viši nivo od bilo kojeg koga jedan um može zamisliti samostalno. Ukoliko ne želite da radite sa drugim ljudima idite da slikate ili pišite knjigu. (A ako želite da budete jebeni diktator, mislim da ovih dana prosto trebate da idete u politiku...)

Pravilo br. 5

Ništa nije originalno. Kradite od bilo čega što vas inspiriše i budi vašu maštu. Gutajte stare filmove, nove filmove, muziku, knjige, slike, fotografije, poeme, snove, slučajne razgovore, arhitekturu, mostove, ulične znake, drveća, oblake, obrise vode, svjetlosti i sjenke. Odaberite da ukradete samo one stvari koje se obraćaju direktno vašoj duši. Ukoliko to učinite, vaš rad (i krađa) biće autentičan. Autentičnost je neprocjenjiva; originalnost ne postoji. I ne zamarajte se skrivanjem vašeg lopovluka - slavite ga ukoliko želite. U svakom slučaju, uvijek upamtite šta je Žan-Lik Godar rekao: “Nije važno odakle uzimate stvari - važno je šta s njima uradite na kraju.” * Izvor: Movie Maker preveo: Bojan Ljubomir

FRENZY SPARK

FILM CORNER

FRENZY SPARK

Iskorak ka apstraktnom

TALK TALK

Ako ste imali prilike da kročite u fantastičnu realnost Dragana Paunovića, znaćete vrlo dobro o čemu govorim, jer vizuelna struktura u njegovim radovima stvara utisak doživljenog, opipljivog, živog sveta. Protekle nedelje sam bila u prilici da kroz razgovor sa njim delimično otkrijem izvor inspiracije. Kao svakog velikog majstora, dela ga predstavljaju više od reči, a spoj njegovog talenta i posvećenosti svakako zaslužuju pažnju. Vidimo se na narednoj izložbi. FS: Radiš ilustracije, stripove, slike, koristiš brojne tehnike, intervju ne može da pokrije sve tvoje radove, pa ćemo pokušati da izdvojimo ono najzanimljivije. Za početak, gde se osećaš najsigurnije-dok crtaš, radiš ilistracije, stripove ili pred platnom? Dragan: Mislim da mi je apsolutno svejedno, u svakoj tehnici nalazim ono što mi je potrebno da bih uživao u radu. Olovka, akvarel ili ulje, nebitno mi je, svuda sam bezbedan, ha, ha... Činjenica je da ne želim da budem siguran u radu, volim improvizaciju i neočekivane elemente, tako da zapravo naginjem apstraktnom slikarstvu. Sad, znam da se to baš i ne vidi u većini mojih radova, ali od figurativnog slikarstva se, po mom iskustvu, može živeti, a od apstraktnog slikarstva možeš očekivati apstraktni novac. Naravno, nije sve u kešu, jednom ću dići ruke od svega i raditi velike, nerazumljive slike, ali sve u svoje vreme. FS: U martu ove godine je promovisan prvi broj stripa ‘Družina Dardaneli-Poljubac leptirice’. Pričalo se u medijima o tome, ali reci nam par reči za FS, otkud ideja za takvu publikaciju? Dragan: Ideja je potekla od Pavla Zelića, scenariste dotičnog stripa. Reč je o književnim likovima prebačenim u medij stripa, posao koji zahteva ogroman trud i obrazovanje. Sreća te Pavle ne oskudeva ni u jednoj od tih osobina, pa je razradio temu, uradio deo scenarija I počeo da traži crtača. Upoznali smo se u strip radionici Đorđe Lobačev u SKC-u, zaključili da imamo dosta sličnih interesovanja, pa je rad na prvim tablama počeo. Dardaneli su isprva predstavljali deo dosad nerealizovanog strip magazina Dinamit, ali smo u međuvremenu

FRENZY SPARK

TALK TALK

FRENZY SPARK

upoznali Igora Markovića iz izdavačke kuće System Comics iz Beograda, njemu su se prve strane dopale, pa je jedna stvar vodila drugoj… Piši, crtaj, štampaj, napravi promociju. Eto. FS: Kada možemo da očekujemo nastavak? Dragan: Trenutno radim strip po romanu Konstantinovo raskršće Dejana Stojiljkovića, koji bi trebalo da bude gotov do kraja ove godine, pa posle toga… FS: Imala sam priliku da vidim i neke druge stripove koje si crtao, gde nalaziš inspiraciju i koje stripove zapravo čitaš? Dragan: Ako je tekst moj, mada autorski stripovi su mi uglavnom bez teksta, haha, ali svejedno, pa inspiraciju vučem iz stvarno kojekakvih izvora – književnih dela, filmova, muzike… Sa crtačke strane gledano, stil mi je vrlo eklektičan, pokupio sam gomilu štosova iz Dilana Doga,kao I iz ‘Ratnika sa Akbara’ Režisa Loazela, Konana itd… To se vidi u mojim crno-belim stripovima, a ako je u pitanju kolor strip, mislim da se tu može videti moje stremljenje ka apstrakciji, pozadine su mi uvek zanimljivije od protagonista, I donekle lišene figuracije,što I nije uvek od koristi strogoj strip naraciji, ali nije bitno ako to na kraju ispadne ok.

TALK TALK

FS: Tvoje ilustracije su često smeštene u atmosferu mračnog, fantastičnog sveta. Čemu su namenjene? Dragan: Ljudima koji vole mračno I fantastično. FS: Pre četiri godine si ilustrovao biografiju Nikole Tesle. Možeš li nam reći malo više o tome? Dragan: Uh, to je bio fijasko. To je nezrelo, nabacano, mada je dosta truda uloženo, mislim da sam uradio oko 60 ilustracija u boji. To je bilo na predlog nekog nerealnog entuzijaste, zapravo ne bih o tome. FS: Na tvojoj fan stranici na Facebook-u postoje i ilustacije za muzičke albume. Od kada sarađuješ sa bendom ‘The Stone’? Dragan: Mislim da sam im prvi omot uradio negde oko 2008. godine, priče su nam se dosta dobro poklopile, nekako sam uvek iz njihovih ideja I opisa za omot uspevao da izvučem tačno ono što im je bilo potrebno, nekad I više od očekivanog, to su njihovi komentari. A I volim Black metal, tako da je sve lako. FS: Tvoje radove smo mogli videti na brojim grupnim i samostalnim izložbama, da li planiraš neku u skorije vreme ili možda započinješ neki novi projekat (mrzim ovu reč, ali znaš na šta mislim)? Dragan: Jedina izložba koju bih mogao da najavim tiče se stripa Konstantinovo raskršće, što se slika tiče, teško. I dalje račune I kiriju plaćam stripom I komercijalnim slikarstvom, potrajaće dok realizujem ono što zaista želim da radim.

Intervju vodila: Snežana Džekulić FRENZY SPARK

TALK TALK

FRENZY SPARK

Ono što je fascinantno kod ovog filma je sama režija. Čitav film je urađen u kratkim rezovima, sa brzim dijalozima i skokovitim transferima sa likova. Atmosfera čitavog filma je, iskreno mogu to da kažem, a da ne zažalim, Kjubrikovska.

FILM CORNER

Još od prvog kontakta sa trailerom za ovaj film sam imao veliku želju da ga pogledam. Sama atmosfera i ideja cele priče nosi u sebi nešto stripovsko (da ne kažem geek-ovsko) što privlači pažnju večitoj deci u srcu. Na stranu činjenica da u ovom ostvarenju glume i Eric Bana i Cate Blanchett, inače među top 10 meni omiljenih holivudskih glumaca. Sve u svemu, spremio sam se na 111 veoma kvalitetnih minuta – i nisam se prevario. Hanna je šesnaestogodišnja devojčica (Saorise Ronan) koja živi sa ocem (Eric Bana) u šumi. Otac je uči i trenira da bude mašina za ubijanje, do određene tačke kada joj prepušta odluku – da li je spremna da pronađe ubicu svoje majke, agenta Marissu (Cate Blanchett) i osveti joj se. Po unapred dogovorenom planu, ona je privedena u afričko sedište neke od velikih agencija (CIA, FBI, NSA, ili neki sličan akronim, crna odela, crvene kravate i mnogo oružja – you get the pont) gde ubija osobu koja se predstavlja kao Marissa, a zatim beži ka planiranoj lokaciji u Berlinu. Naravno, ogroman broj ljudi juri ujedno i nju, i njenog oca, da bi se sve završilo holivudski – krvoprolićem. Ono što je fascinantno kod ovog filma je sama režija. Čitav film je urađen u kratkim rezovima, sa brzim dijalozima i skokovitim transferima sa likova. Atmosfera čitavog filma je, iskreno mogu to da kažem, a da ne zažalim, Kjubrikovska. Na momente bi čovek pomislio da gleda savremenu i ublaženu verziju „Paklene pomorandže“, naravno gledane kroz moderni holivudski filter. Više nego očigledan nedostatak muzike u prvih dvadesetak minuta filma maksimalno povećava iščekivanje, da bi se nakon toga muzika uklopila krajnje suptilno, a opet savršeno ukomponovano. Mlada Saorise je definitivno odradila lavovski posao na kome bi mogle da joj pozavide i mnogo starije kolege. Sjajan pristup liku, koji dovodi do toga da publika jednostavno mora da je voli, je definitivno za svaku pohvalu. Uz toliko neočekivanu i dinamičnu režiju, dobija se slika jednog odrastanja, ali više gledanog iz ugla nekog adolescenta. Scene borbi su ispraćene do najsitnijih detalja, i zaista su biser u savremenom svetu filma gde se sve vrti oko nekakvog fajta. Pritom režija ostaje dosledna celom filmu, čak i u scenama krljanja. Kombinacija žestoke adrenalinske akcije, skokovite režije i kratkih rezova, uz savršeno uklopljenu elektro i ambijentalnu muziku i povremene akcente na crnom humoru zaista održavaju pažnju od prvog do poslednjeg trenutka. Čak i ako ste kojim slučajem kao ja gledanje filma završili u poprilično pijanom stanju, garantujem da će vam

FRENZY SPARK

film ostati u pozitivnom sećanju. Ili to, ili se uopšte nećete sećati te večeri, ali to je već druga priča. Gluma u Hanni je sasvim druga priča. Još od „Devojke sa Tetovažom Zmaja“ sam navikao na pojave mladih i neverovatno talentovanih glumica koje kompletne projekte iznose na svojim leđima. Saorise Ronan je jedna od takvih glumica. Uspela je da prikaže jedno zabrinjavajuću adolescenciju toliko realno, da se čovek zaista zapita na momente kroz šta je sve ta devojka u životu prošla. Pritom kroz film ima maksimalnu glumačku podršku Eric Bana-e (zamalo da napišem banane), koji je odglumio za medalju. Sjajan akcenat, držanje, dijalozi i način na koji gradi lika su zaista fenomenalni. Koliko god uloga oca zaštitnika može da bude laka, on je podigao na nov nivo. A kao poslednje reči, na pitanje čemu sve to i zašto baš sad, odgovara uz osmeh „Kids grow up“. Upravo ono o čemu ovaj film generalno govori. O glumi Cate Blanchett realno nema potrebe govoriti – žena objašnjava kako se glumi već dugi niz godina, a za nas fanove Gospodara Prstenova će uvek biti na posebnom mestu. Uloga glavnog negativca joj odlično stoji, a simbolika koja kroz scenografiju prati njen lik je idealno uklopljena. Jedna od najboljih scena, bar po meni, je kada izlazi iz tunela koji izgleda kao glava i čeljust vuka, smeši se i govori mladoj Hanni da će sve biti u redu. Ako neko ume da prenese emocije na platno (ekran,monitor,displej) to je definitivno ona, jedina zamerka koju sam uspeo da nađem je previše usiljen akcenat američkog juga. Na momente je zaista dobar, ali uglavnom je nejasan. Naravno za tako nešto mogu da okrivim samo druge ljude, jer je Cate odradila apsolutno perfektan posao. Sve u svemu, ako ste ljubitelj akcionih filmova sa primesama drame, ako volite holivudske filmove sa zaverama i genetskim eksperimentima, ako volite Cate Blanchett ili Erica Banu (i zamalo da opet napišem bananu), ili ako jednostavno ne znate šta bi drugo gledali u ovom periodu kada se milijarda filmova pojavljuje na gotovo dnevnoj bazi, toplo preporučujem Hannu. Da sam sad kao oni kritičari što ocenjuju filmove da bih mu solidnih 4/5 zvezdica, ali pošto smatram da nisam dovoljno kompetentan da ocenim bilo šta, mogu samo da vam kažem da je Hanna film koji se definitivno isplati pogledati.

Autor: Danilo Radojčin

FILM CORNER

FRENZY SPARK

Autor: Beksi Lejdi

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Da postoji velika razlika između onoga što je retro i onoga što nazivamo klasikom, i da on stoji na desnoj strani te granice, dokazao je 2011. svojim poslednjim albumom Stone Rollin’ za koji očekuje da će biti prekretnica u njegovoj karijeri, budući da je sa njim preuzeo još veći rizik od onog na koji se usudio sa The way I see it. Charles Ray Wiggins direktno vraća u vesele 60e godine, i potpuno nepotrebno je uzeo umetničko ime Saadiq ne bi li se izdvojio od ostalih – on je bio izdvojen još 14. maja 1966. Rođen u Ouklandu (Kalifornija) kao jedno od 14oro dece, proveo je svoje detinjstvo rastrzan između indirektnih posledica rada Pokreta za ljudska prava i ličnih tragedija koje je doživeo. Kada je imao sedam godina, njegov brat je bio ubijen, da bi nakon toga drugi umro od predoziranja, treći izvršio samoubistvo jer nije mogao da se nosi sa svojom zavisnošću, a sestra poginula u saobraćajnoj nesreći prilikom policijske potere koja se dešavala u komšiluku. Međutim, Saadiq nikada nije želeo da njegova muzika bude odraz svega lošeg kroz šta je prošao i u tome je i uspevao, budući da je za vreme neke od tih nesreća snimao albume iz kojih ne izbija ništa drugo do njegovog vrhunskog talenta sa kojim malo njih može da se meri. Kako sam kaže, na taj način je želeo da poruči svima da čoveku mogu da se dese užasne stvari a da to ne pokazuje svuda okolo. Kada je imao šest godina počeo je da svira gitaru u školi i crkvi i uživao u svom mestu na sceni u par gradskih i lokalnih dešavanja, da bi već nakon srednje škole dobio priliku da prati Princa na njegovoj koncertnoj turi povodom promocije albuma Parade, za čiju audiciju je izabrao ime Raphael i za koju kaže da je bila njegov fakultet. To iskustvo ga je dodatno inspirisalo da sedamdesetih osnuje bend Tony! Toni! Tone! sa svojim bratom (Dwayne Wiggins) i jednim rođakom, koji je naišao na momentalno oduševljenje publike a oni postali prave zvezde. Radilo se o mešavini R&B, gospela i ranog hip hopa sa New jack swing produkcijom (zvuk inventivne klubske scene Black New York-a). Iako je njihov poslednji album bio rasprodat u skoro 6 miliona primeraka, ‘96. su se razišli. Charles je sredinom 90ih svom pseudonimu Raphael dodao i ime Saadiq koje na arapskom znači «čovek od reči», sa idejom

FRENZY SPARK

da oformi lični identitet i izbegne da ga ljudi mešaju sa njegovim bratom. Nakon toga, sa Dawn Robinson iz En Vogue i Ali Shaheed Muhammad iz A Tribe Called Quest on osniva drugi bend, Lucy Pearl, koji je potrajao samo jedan album. U to vreme, producirao je za Macy Gray, TLC, The Roots i D’ Angelo i zbog svog jedinstvenog stila, mešavine opuštenog gruva, kolebljivih melodija i dodataka džeza, postao veoma traženi producent. (Sarađivao još i sa: Whitney Houston, Erykah Badu, Jill Scott, Mary J. Blige, Snoop Dogg, Ludacris, Lionel Richie, John Legend, Joss Stone, Anthony Hamilton, Larry Graham i zaista mnogim drugima) 2002. izdao je svoj prvi solo album Instant Vintage, na kom se sa temelja hip hopa preusmerio na gospel, soul i džez upakovane u progresivniji (i unikatan) zvuk, a koji mu je nakon što je uspešno odjeknuo u kritici, doneo 5 Grammy nominacija. Ovaj soul lider, kako ga kritika između ostalog naziva, ne prestaje da iznenađuje publiku a verujem ni samog sebe. Na svom drugom albumu, Ray Ray, koji je izdao 2004. otišao je ponovo korak dalje i fokusirao se na fank. Za sebe kaže da je, kao i svaki umetnik, morao da prođe izvestan period u kom je tražio sebe i definisao ono čime želi da se bavi, i da je do trenutka izdavanja albuma The way I see it (na kojem je sarađivao i sa Stivi Vonderom) 2008., završio i taj deo posla. Ovaj album je prodat u preko 23. 000 primeraka u prvih nedelju dana, pobrao mahom pozitivne kritike, ostvario 79 od mogućih 100 poena na Metacritic-u i bio nominovan za Gremijevu nagradu u kategoriji najboljeg R&B albuma. Da postoji velika razlika između onoga što je retro i onoga što nazivamo klasikom, i da on stoji na desnoj strani te granice, dokazao je 2011. svojim poslednjim albumom Stone Rollin’ za koji očekuje da će biti prekretnica u njegovoj karijeri, budući da je sa

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

FRENZY SPARK

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

Horor PG-13 vukodlaka zavaran užasno lošim ljubavnim trouglom

njim preuzeo još veći rizik od onog na koji se usudio sa The way I see it. Na ovom albumu Saadiq svira bas, klavijature, gitare, Melotron (elektro-mehaničke klavijature) i bubnjeve i prezentuje black pop i rokenrol, na čijem kursu se očekuje da i ostane. Iako njegovi tekstovi uspešno prizivaju duhove Curtis

FRENZY SPARK

Mayfield-a i Marvina Gaye-a, definisanje njega kao predobro poznatog i već slušanog, kompletno maši poentu. On ne samo da spada u klasike već i unapređuje soul tradiciju, i svakim taktom opravdava svoju titulu onoga ko je preporodio neo soul.

Stone Rollin’ Album Trailer February 3, 2011 at the Royalton Hotel in NYC

SPARK PERSONA/MUSIC LOOP

FRENZY SPARK

Pogledajte dokumentarac Deus Ex: Human Revolution – The Eyeborg Documentary

izvor: Gadgeterija Pogledajte video o ovom “ajborgu” i njegovim susretima sa ostalim ljudima koji koriste bioničke ruke ili noge, i slična pomagala. Transhumanizam pred vratima.

SCIENCE BREAKTHROUGH

Filmaš Rob Spence izgubio je desno oko još kao dijete tijekom igre obiteljskom sačmaricom (!). Tijekom 2009 godine umjesto oštećenog oka dao si je implementirati umjetno oko s ugrađenom kamerom. Danas dojavljuje da njegova ideja kamera – oka radi bez ikakvih problema.

FRENZY SPARK

Umjesto umjetnog oka Rob Spence ima ugrađenu protezu koja se sastoji od minijaturne kamere, baterije te odašiljača koji šalje sliku na pripadajući uređaj. Snimio je dokumentarac naziva Deus Ex: Human Revolution – The Eyeborg Documentary, a u kojem donosi najnovije iz svijeta ove tehnologije. Pogledajte:

SmartKeyboard, Nokia traži kompozitora “pametna” tipkovnica za za novu melodiju sljedeće generacije uređaja. Tko izvor: Gadgeterija iPhone želi 10.000 dolara?

Svijet je, za vjerovati ili ne, još uvijek podijeljen u one koji preferiraju fizičke tipkovnice i one koji preferiraju virtualne. Ljubiteljima iPhonea koji su čeznuli za fizičkom inačicom slijedi prava poslastica: SmartKeyboard. SmartKeyboard je osmišljen poput Appleovovog Smart Cover sustava za iPad 2. Vjerojatno koristi magnetiće kako bi se srolao

Kako bi stvar trebala funkcionirati valja pogledati u filmiću:

Za sada se službena stranica proizvoda nalazi na Twitteru, pa trk tamo za sve upite i detalje.

PHONES & APPS

u određene položaje, a zauzima manje mjesta na ekranu od virtualne tipkovnice. Na koji način autori namjeravaju srediti aplikaciju koja bi radila i na početnom ekranu i palila se po potrebi tek treba saznati.

Nadam se da ste svi upoznati sa Nokijinom melodijom (ona tananana-nananana-nana… ;) koja je na njihovim uređajima još od davne 1994. godine. Izgleda kako je donosena odluka da je došlo vrijeme za nešto novo.

Nokia je u suradnji sa (AudioDraftom) (http://www.audiodraft. com/) otvorila javni natječaj za novu melodiju gdje je pobjednička nagrada 10 000 američkih dolara. Melodiju misle staviti u nove modele od 2012. godine. Također, pet odabranih kompozicija biti će ponuđene u Ovi store-u te će autori dobiti manji novčani iznos za svoj trud. Ako mislite kako ste baš vi novi glazbeni genij ili samo želite okušati svoju sreću do 2. listopada 2011. imate šansu. Trk na (Nokijinu stranicu) (http://nokiatune.audiodraft.com/) i prijavite svoju melodiju. Evo i malog pregleda poznate melodije kroz prošle Nokia modele. Dosta je zgodno što se na kraju videa pojavljuje još uvijek neuhvatljivi Windows Phone model (sudeći po “kockicama” na ekranu) te daje dojam kako je riječ o “teaseru” od strane Nokije.

Izvor: Link

FRENZY SPARK

SPECIAL GUEST/SCI SOUND

Da se razumemo, ovo nije zalazak sunca, ovo je pre samoubojstvo istog. Puzeći tamom, rezonanca svespoznajnog tone u Sunčev poslednji zrak i nestaje zajedno sa njim. Pored Schiller-a, nikada nisam čula Nemačku da zvuči ovako –suprotno-od-kako-god-da-zamišljate-daNemačka-zvuči. Misteriozno i zlokobno zavodljivo (ta dva nekim čudom uvek idu intimnu ruku pod ruku, zar ne), Bohren (nemački za „bušenje“, da, da) vas vreba kao gladni muzički piton, obavija se oko vas sve dok ne upijete sav taj ukleti, divno prokleti jazz. Saxofon ovde vodi glavnu reč, predvodeći i navodeći ples mrtvih duša -i onih koji se tako osećaju, dok klavijature prate u stilu večnog roba koji uživa u tome. Najslasnija bolesna uspavanka, tako tiho i mirno filovana mrakom, inspiriše na svakojake umne i neumne igrice u kasne noćne sate, ostavljajući prostor za sve što ste mislili da vam nikada neće pasti na pamet. Idealan soundtrack za usamljene večeri, preispitivačke noćne šetnje u nepoznatom pravcu posle kojih završite u najmanju ruku silovani, sahrane kućnih ljubimaca, branč sa starijim sugrađanima, pisanje suicidnih poruka, za kupanje u kiselini na primer.. ne znam, cover art sugeriše na sve to odjednom, ili je pak do mene. Bohrenovci su osnovani sad već daleke 1992., i opisuju sebe kao “unholy ambient mixture of slow jazz ballads, Black Sabbath doom and down tuned Autopsy sounds”. I tako.. probudi pitona, ako smeš.

Postoji mnogo i formi i definicija depresije. Područja mozga koja su umešana u pojavu depresije su “prednji” mozak i limbični system. Mnoge funkcije prednjeg mozga su umešane, mada i dalje nije utvrđeno da li remećenje rada ovog dela mozga utiče na to, ili je to nešto što jednostavno prati bolest samo po sebi. (dalje) Rađena su i istraživanja u vezi lakšeg detektovanja depresivnosti kod ljudi i to preko telefona, naime postoje određeni indikatori koji ukazuju na bolest.

Pogledajte simpozijum na temu: Music and the Brain: Depression and Creativity

(Traje 2 sata, tako da ostavite ga za kraj - razumljivo i zanimljvo, a.k.a worth it.)

FRENZY SPARK

Autor: Marija Blagojević

Autor: Andrej Vidović Ritam je besmrtnost...

SPECIAL GUEST/SCI SOUND

Stižu nam iz Poljske, zemlje koja je tek u zadnjoj dekadi postala Meka za pristalice visokokvalitetnih muzičkih izvoznih artikala. Dete šarolikog uma Michala Jacaszek-a, bivšeg ilustratora knjiga poezije. Uticaj ovog muzičkog remek-dela je trenutan, zapanjujuć i proganjajuć i svojevrsno produženje spomenutog zanata kompozitora - ovaj put zvučnom kičicom na poeziju samodovoljne samoće. Za ovaj kolaž svih stvari čeznutljivih i introspektivnih, zaboravljenih i nepronađenih, mogla bi se upotrebiti nezgodna i prečesta fraza o nečemu što menja život - možda je, ipak, poštenije naglasiti da će pojedini časovi života biti objedinjeni i emotivno obojeni nečim posve elementarnijim od sušte promene, šta god ona predstavljala u svojoj varljivosti. Orkestracije su suptilne i često minimalne - kao da je ovim vraćen značaj onome što se često previđa kao suštinsko za dobru muziku: upotrebi tišine. Dinamički opseg tako postignut pruža bezmalo nebesku atmosferu vetrom išibane gotičke, zarđale fasade, svedoka nekog potpuno drugog vremena, drugih ljudi, druge psihe. Daleki kvazi-operetski ženski vokal razvija intenzitet albuma u stabilnom ritmu. Oniričke elektronske teksture niti jednom ne narušavaju organsku lepotu gudala i klavira, osvajajući nov tron za ovu vrstu dualizma. Treny, sa posebnim naglaskom na prelepu “Lament”, je iskustvo koje se retko ponavlja u životu slušaoca i, sasvim izvesno, nikada više u životu stvaraoca. Divan podsetnik da najbolje stvari stižu potpuno neočekivane, nezvane, ali dobrodošle za one otvorenog uma.

Svake godine, nekoliko ljudi se odluči na korak smrzavanja njihovih tela nakon smrti, u nadi da će se budućnost pobrinuti za njihove boljke. To se naziva kriogeničkom prezervacijom. Kao i sve zanimljive stvari, kriogenika je nešto što nastavlja da postoji, potpuno nezavisno od vaše obaveštenosti o tome. Ideja produženja života putem procesa homolognih kriogenizaciji je stara koliko i...pa, stara je. Čak je i Bendžamin Frenklin predlagao tu ideju (sećate se, čovek koji se izlagao udarima groma pri konstrukciji gromobrana? Nije ni čudo što je baš njemu ideja o produženju života pala na pamet), a od tada se pojavljivala u delima i idejama Džeka Londona, H.F.Lavkrafta, E.R.Barouza i Artura Klarka. U ovim konceptima, kriogenizacija se koristi pri putovanjima svemirom, vremenom i dimenzijama u kojima ništa nije isto. Možda baš ova pretrana ambicoznost i nepojmljivost tih koncepata sci-fi-a ima za posledicu što danas uglavnom hladno i nezainteresovano sležemo ramenima na pomen ovog fenomena. Ipak, to nije puka fikcija. Interesantan sajt o post-humanizmu, post-biološkoj evoluciji čoveka i besmrtnosti na sajtu rodonačelnika i gurua ideje o pobedi čoveka nad smrću, Reja Kurcveila: www.kurzweilai.net

FRENZY SPARK

MUSIC LOOP

Autor: Ga Damn

40 winks je instrumental hip hop, jazz, downtempo duo iz Antverpena. Čine ga Padmo i Weedy – dva momka koji su počeli da se zezaju sa gramofonima pre desetak godina. Vrlo brzo su našli svoj zvuk i počeli da prave svoje bitove obogaćene organskim džez semplovima. U početku izdaju svoju muziku potpuno nezavisno, a u aprilu je izašao njihov četvrti LP prikladno nazvan It’s The Trip I na ovom albumu 40 winks ostaju verni svom izrazito laid back zvuku. Taj „zavaljeni“ osećaj sa primesama melanholijice se provlačio i na prethodnim izdanjima, pogotovo na albumu Sound Puzzle iz 2007. Međutim, ovaj album je drugačiji od prethodnih po tome što se odmah po završetku uvoda i početka albuma čuje (i oseća) da su Padmo i Weedy napravili najbolji i najzreliji album do sada. Sintagma koju oni koriste kako bi opisali svoju muziku instrumental hip hop with a twist ovde dobija svoj puni smisao.

FRENZY SPARK

40 winks su svoju ljubav prema muzici (posebno prema džezu) jasno izrazili kroz semplove koji obiluju instrumentalnim finesama. Bubnjevi, žice, dirke... Sve je tu i sve je u kompleksnom sazvučju sa bitovima koji vode na putovanje (trip) po apstraktnim zvučnim pejzažima. Nije bitno gde će se putovanje završiti. Cilj i ne postoji – It’s the trip, not the destination. Može se reći, ako uopšte postoji potreba za svrstavanje u žanr, da je ovaj album pored svih hip hop, soul, downtempo, pa čak i trip hop elemenata, prava džez poslastica. Preporuka dakle stoji: počujte i obradujte svoje uši!

Singl sa albuma It’s the trip Ostala 40 winks izdanja

MUSIC LOOP

PHOTO CREDIT: SWOTTI.COM

Autor: Beksi Lejdi

Yael ne samo da ima izvanredno čist glas koji podseća na Tori Amos ili Fionu Apple i kojem je i više nego dovoljan minimum instrumentalne pratnje, već i pleni svojom ličnošću, pa iz njenih pesama izbija smirujuća iskrenost i optimizam. Možda nemate Appleov MacBook Air ali Yael Naim morate imati na svojoj plej listi. Ona je izraelsko-francuska pevačica koja je postala poznata zahvaljujući dobrim čulima Stiva Džobsa (jedan od osnivača i glavnih rukovodioca Epla) koji je njenu pesmu New Soul odabrao za reklamnu kampanju njihovog notebook računara. Rođena je u Parizu u tunižanskoj emigrantskoj porodici, da bi se kada je imala četiri godine vratila u Izrael, gde je provela ostatak detinjstva. Njen talenat je bio toliko očigledan da je već kao sasvim mala dobila od roditelja pravi klavir i počela sa časovima koji su trajali narednih deset godina. Nakon što je odgledala film Amadeus, želela je samo da piše simfonije ali kada je u 12oj godini otkrila Bitlse, sa ploča njenog oca, predomislila se i rešila da komponuje pesme. Sa 18 godina je počela da piše i tekstove iako nije znala kako da iskombinuje svoje klasično obrazovanje sa popom, džezom i folkom koji su je privlačili, ali kao što je vreme pokazalo – ubrzo se odlično snašla. 2000. godine otišla je u Pariz zbog nastupa na nekom dobrotvornom koncertu a četiri dana kasnije vratila se sa primerkom ugovora sa EMIjem. Njen prvi album, In a Man’s Womb, pojavio se 2001., ali pošto nije sve išlo onako kako je planirala, iako je u njega uložila sve što je imala i potpuno mu se posvetila, izgubila je samopouzdanje i ceo svoj rad dovela u pitanje. Nastupio je period trogodišnjeg zatišja, a onda se na njenu (i našu) sreću, pojavio David Donatien, perkusionista koji je 15 godina sarađivao sa najpoznatijim muzičarima i koristio najrazličitije instrumente i žanrove i koji je svojom veštinom i talentom usmerio Yael i doslovno doveo do

njenog muzičkog i profesionalnog preporoda. Sa njim je u svom stanu u Parizu, 2007. snimila 13 pesama za svoj drugi album Yael Naim, koji je naišao na odobravanje kritike i nakon samo nedelju dana dospeo na 11. mesto French Album charta. Ubrzo nakon toga, zahvaljujući kompaniji Apple, došlo je do još jednog preokreta u njenoj karijeri i preko noći se našla i na U.S. listi top deset singlova, kao prvi izraelski solo izvođač kome je to pošlo za rukom. Prošle godine izdala je i svoj treći album She was a boy koji joj je doneo Victoire de la Musique (nagradu koja je francuski ekvivalent Gremiju) u kategoriji najbolje pevačice. Kako Yael sama kaže, album je dobio naziv po pesmi koja govori o devojci jakog karaktera koja se ne stidi svoje muške strane i koja je dovoljno čista da vidi sebe onakom kakva zaista jeste. Osim mešavine popa i folka koja joj je svojstvena, na albumu se nalazi i nešto akustičnog bluza, a sve pesme osim Go to the river, napisala je sama. Yael ne samo da ima izvanredno čist glas koji podseća na Tori Amos ili Fionu Apple i kojem je i više nego dovoljan minimum instrumentalne pratnje, već i pleni svojom ličnošću, pa iz njenih pesama izbija smirujuća iskrenost i optimizam. Kada slušate njenu muziku, ne čujete samo devojku koja uspeva da bude drugačija, danas kada se čini da je već sve otpevano, već i devojčicu koja odlično znala šta želi i još bolje ume da sledi svoje srce. Ipak, ono što se najjasnije čuje dok ona peva, jeste pregršt razloga da očekujemo da će Yael uskoro zavladati internacionalnom muzičkom scenom.

FRENZY SPARK

TALK TALK

U svačijem životu postoji onaj trenutak kada je potrebno podići jedra i krenuti dalje, nasuprot ljuljuškanju na mirnim talasima i iščekivanju obale na koju bi nas ti talasi mogli odbaciti. Brodovi jesu bezbedni u luci, ali to nije svrha brodova. Ograničenja ne postoje, osim ako ih sami sebi ne postavimo. Da li biste i vi pratili svoj san i bavili se onim što volite? Nemanja Glumac, profesionalni fotograf i veliki avanturista, ispričaće nam na narednim stranicama nešto o svojim prvim koracima u svetu fotografije, o izborima koje ponekad moramo napraviti u životu, zatim ćemo pričati o Bangkoku, zašto ga morate posetiti, i gde je trenutno sada, a reći će nam kakvi su njegovi budući planovi. FRENZY SPARK

FRENZY SPARK

TALK TALK FRENZY SPARK

FS: Da li se sećaš svoje prve fotografije? Nemanja: Hm, naravno da se ne sećam bukvalno prve fotografije koju sam napravio (ko zna na šta je to ličilo :D), ali se vrlo dobro sećam oduševljenja kada sam napravio prvu smislenu fotografiju. I dan danas mi je veoma draga. Svakako da tehnički deo nije na zavidnom nivou i da postoji mesta za poboljšanje, ali mi u ovom slučaju to uopšte nije bitno jer je to moja prva koja fotka koja ima priču. Ukratko, peo sam se Štrosmajerovom ulicom ka petrovaradinskoj tvrđavi, kada sam u jednom starom prozoru ugledao refleksiju dobro poznatog belog sata. Neravna površina prastarog prozorskog stakla je reflektovala apstraktni oblik sata, a sam prozor mi je poslužio kao savršen okvir za tu scenu. Tek kada sam došao kući i fotografiju pogledao uveličanu na monitoru, primetio sam da je na prozorsko okno bila nalepljena auto oznaka Vojvodine. To je dodatno upotpunilo priču i dalo joj na snazi, a mojoj sreći nije bilo kraja. FS: Koja je to ključna stvar, odnosno odlučujuća, kada si prelomio i rekao sebi da se želiš baviti fotografijom ili si jednostavno znao da je to “nešto” oduvek postojalo u tebi? Nemanja: Nisam to znao, ali kako vreme prolazi, sve sam više ubeđen da je nešto zaista postojalo u meni, i da je samo čekalo pravi trenutak da se ispolji. Prve klice te ljubavi osetio sam negde u Gimnaziji kada sam počeo malo da eksperimentišem uz pomoć starijih, analognih aparata. Tek na fakultetu je to preraslo u nešto ozbiljnije. Naime, već na kraju druge godine arhitekture mi je postalo potpuno jasno da to ipak nije oblast kojom bih želeo da se bavim. Sa druge strane, baš u to vreme je moje interesovanje za fotografiju naglo raslo. Verujem da mi je fotografija bila svojevrsni ventil od prevelikog pritiska na fakultetu i sigurno je predstavljala svetlo na kraju mračnog tunela kojem se u nekim trenucima nije nazirao kraj. Odlučujuće je to što sam uspeo da se pronađem u nečemu. Za mene je neophodno da se kreativno izražavam i čini mi se da sam vizuelni tip osobe. Takođe sam i neko ko želi sve sada i odmah. Fotografija je predivan medij koji mi je upravo omogućio da prenesem sebe, vizuelno se izrazim i to sve u deliću sekunde. To sa arhitekturom jednostavno ne može tako. Izbor je bio očigledan. FS: Koliko je lako ili teško napraviti jedan takav izbor u našoj zemlji, koliko je rizično početi nešto od početka, i šta misliš, koliko je idealno za svakog pojedinca da se bavi poslom koji voli? Nemanja: Uprkos odluci da se arhitekturom neću baviti, rešio sam da ipak završim taj fakultet. To je bio važan korak za mene jer sam nakon toga osetio neverovatno olakšanje. Jedina svrha te diplome jeste upravo u ostavljanju prošlosti iza sebe i

fokusiranju na radost sadašnjice i uzbuđenju zbog neizvesnosti koju budućnost nosi. Mnogi su mi govorili da sam lud (neki što studiram nešto u čemu se više ne vidim, a drugi zbog toga što ostavljam “siguran posao” i “ozbiljnu struku” zbog neke tamo fotografije). Arhitektura važi za cenjenu struku (makar je nekada tako bilo), a arhitekte bi trebalo da su dobro plaćene i da lepo žive, ali realnost i to posebno u Srbiji je “malo” drugačija. Sve i da jeste tako i sve da mi je neko rekao da ću sigurno od arhitekture moći lagodno da živim, i dalje bih napravio isti izbor. Neke stvari nemaju cenu. Radost bavljenja “poslom” koji volimo je nemerljiva. “Izaberi posao kojim voliš da se baviš, i nećeš raditi ni jedan dan u svom životu” Upravo tako doživljavam fotografiju i voleo bih kada bih nekako mogao da ohrabrim ljude da zakorače u nepoznato ukoliko osećaju da su zaglavljeni u svakodnevnici od koje im je muka. Znam da deluje zastražujuće i da se na početku ne vidi način, kao i da sve deluje tako daleko i nevervatno, ali sam ubeđen da nas na duge staze život mnogostruko nagradi ukoliko pronađemo svoju strast, potpuno se tome prepustimo i radimo to svim srcem.

FRENZY SPARK

TALK TALK FRENZY SPARK

FS: Koji tip fotoaparata trenutno koristiš i koji ti je od njih najomiljeniji? Da li još uvek čuvaš svoj prvi fotoaparat? Nemanja: Canon 5dmkII i to zato što je trenutno “ultimate” studijska/stock mašina, a i relativno mu je pristupačna cena. Nemam omiljen aparat. To je samo alat koji mi pomaže da zabeležim momenat. Iako napredniji aparati pružaju možda malo više slobode i mogućnosti, ubeđen sam da bih 99% fotografija koje danas radim, mogao da napravim i sa nekoliko godina starim digitalcem. Ne čuvam prvi aparat. Zapravo, ne znam ni koji bih mogao da smatram prvim. Prvi digitalni je bio neki malo napredniji point & shoot (HP845). Sećam se kako sam tada gledao koliko ima megapixela, koliki mu je zoom i da li izgleda kao ozbiljan aparat :D. Predstavu nisam imao šta je to dSLR, kao ni blenda i svi ostali fotografski pojmovi koji su verovatno zbunjujući onima koji ulaze u svet fotografije. Taj aparat je finansijski žrtvovan kako bih skupio dovoljno novca za svoj prvi dSLR (onog trenutka kada sam naučio šta to uopšte znači i kako se koristi). FS: Analogna ili digitalna fotografija? Čemu si vičniji? Nemanja: Digitalija, definitivno. Nisam od onih koji su počeli (ozbiljno) sa analognom fotografijom pa onda prešli u digitalni svet. Zapravo, poprilično kasno sam krenuo da se interesujem za fotografiju uopšte, tako da sam odmah uleteo u digitalne vode.

TALK TALK

FS: Da li svakog dana fotografišeš i koliko u proseku fotografija napraviš dnevno/nedeljno/mesečno? Nemanja: Ne postoji neko pravilo i sve zavisi od inspiracije i/ili od količine posla. Dešavalo se da ne uzmem aparat u ruke po par nedelja. Od kako sam došao na Bali, fotografišem prilično često. Trenutno je “high season” pa ima dosta žurki koje se trudim da pokrijem i da ih eventualno kasnije ponudim klubovima, magazinima i sl. Nevezano od toga, od prvog sam počeo dana da na dnevnom nivou beležim svoj boravak ovde i sve ono što me okružuje i fascinira. To je rezultovalo serijom fotografija pod nazivom “My Daily Bali” koju objavljujem na svom blogu “I have a dream”. Najveći i najbolji odziv imaju fotografije prirode, a posebno lepi pejzaži i zalasci sunca. Postajem opsednut tim zalascima.

FS: Koliko je neophodno u današnjem poslu koristiti kompjuterske programe za obradu fotografija, i da li je moguće napraviti savršenu fotografiju kojoj neće biti potrebno da se obrađuje, dakle raditi onako “old school”? Nemanja: Velika je zabluda da su “old school” majstori izbacivali fotke direktno iz aparata bez obrade. Ono što je danas Photoshop, to je nekada bila mračna komora. Divim se njihovoj veštini da postignu razne efekte na najkreativnije moguće načine i slobodno mogu da kažem da je i danas potpuno isto, samo što više niko ne mora da sedi u

FRENZY SPARK

TALK TALK

zagušljivoj, mračnoj prostoriji i da udiše isparenja hemikalija. Živela firma “Adobe” sa 2 nezamenljiva programa: Lightroom i Photoshop! Ne spadam u fotografske čistunce koji se groze post-produkcije. Naprotiv. Smatram da je to podjednako važan i kreativan, tačnije integralni korak ka finalnoj fotografiji. Ako sam nešto video i zamislio u glavi, bitno mi je da do tog rezultata dođem na ovaj ili onaj način. Fotografija, za mene, nije gotova dok joj ne dam taj završni sloj u nekom od 2 gore navedena programa. FS: Koji su uslovi potrebni da bi se dobilo nešto savršeno? Nemanja: Savršena stvar ne postoji i u tome je sva lepota. Uvek može bolje, lepše, drugačije. Bilo bi dosadno da da je obrnuto. Mislim da je težnja ka savršenstvu besmislena i da umesto toga treba da težimo tome da damo sebe maksimalno, da se unesemo i ostavimo deo svoje energije u svemu što radimo. “Have no fear of perfection. You’ll never reach it.” – Salvador Dali FS: Ako koristiš Photoshop, koji od Photoshop alata najčešće koristiš? Nemanja: Za najosnovniju korekciju boja i tonaliteta, koristim krive (curves), a prilikom retuširanja tehniku selektivnog senčenja i posvetljavanja određenih delova kože, koja je inače poznatija kao dodge&burn. Alata ima nepregledno mnogo, a isti efekat se može postići na različite načine. Jedino rešenje za pronalaženje optimalnog načina rada za vas jeste konstantno učenje i apsurdno velika količina sati provedena u ovom programu. FS: Da li se može živeti danas od fotografije, obzirom na to da je konkurencija velika? Nemanja: Ne verujem u konkurenciju., tj. makar se trudim da tako razmišljam. Koliko god se ljudi bavilo jednim poslom,

FRENZY SPARK

tržište je uvek veliko, ali čak i kada se ono zasiti, postoji nešto što je nepobedivo i što će vas izdići iznad konkurencije. To nešto je originalnost. Ovo ne važi samo za fotografiju, već za svaku oblast koja bi mogla da nam padne na pamet. Ponudite svetu nešto nesvakidašnje, nešto što do tada niko nije video, i nema straha od konkurencije. Deluje lako kada neko drugi to uradi (jer su to uglavnom zaista jednostavne ideje), ali se postavlja pitanje – “a zašto se ja toga nisam prvi setio”? FS: Dok fotografišeš, kako prepoznaš pravi momenat, spontano ili sa namerom? Nemanja: Spontano. Imam utisak da toga nisam ni svestan. Sve se dešava u delićima sekunde, i tada nema mnogo razmišljanja, već na scenu stupa insinkt ili osećaj.

TALK TALK

FS: Trenutno poznajem tebe i tvoj rad samo online, i znam da si iz Novog Sada. Kako je Novi Sad, kao grad poznat po fotografiji, uticao na tebe? Nemanja: Najveći deo onoga što danas znam o fotografiji naučio sam na domaćem forumu „dizajnzona“ (topla preporuka). Veliki broj aktivnih učesnika i ljudi koji znaju izuzetno mnogo o ovoj oblasti je upravo iz Novog Sada. U jednom trenutku smo počeli da se okupljamo utorkom u jednoj od novosadskih pivnica gde bismo pričali o fotografiji (ne, nismo pili, šta vam pada na pamet? :p). Vremenom je to preraslo u tradicionalna okupljanja na kojima su nam se često pridruživali i „zonaši“ iz Beograda i ostatka Srbije. Organizovali smo foto-izlete, fotografisali zajedno, komentarisali, delili savete i sl. Verujem da je to bila najbolja škola koju sam mogao da imam i ne mogu da opišem zahvalnost i sreću koju osećam kada pomislim na to iskustvo! Ko zna gde bih danas bio i koliko bih brzo napredovao da nisam tako počeo.FS: Početkom godine si odlučio da odeš na Tajland? Kakva su tvoja iskustva vezana za ovu zemlju? Reci nam nešto

više o svom životu i radu tamo. Nemanja: Tačno. Krajem januara sam otišao iz Srbije na neodređeno. Vetrovi promene su počeli da duvaju, a mene baš i ne drži mesto :). Nisam znao skoro ništa o Tajlandu, a informacije sa kojima sam došao su se ispostavile kao pogrešne, tako da su neke moje kalkulacije o tome koliko mi novca treba na mesečnom nivou brzo pale u vodu. Celo putovanje je započelo serijom kikseva i mojih nepromišljenih poteza, ali je vremenom sve došlo na svoje. Te “loše” stvari koje su mi se dogodile posmatram kao dragocenu životnu školu iz koje sam poneo veliko iskustvo. Želeo sam da putujem, a Bangkok je tada delovao kao savršena baza gde bih mogao da živim jeftino, da zaradim dovoljno, a opet da imam sve mogućnosti kao u bilo kojoj svetskoj metropoli. Posla za fotografe zaista ima. Modeli iz svih krajeva sveta dolaze tamo da rade, a mnogi tek započinju karijere i svima trebaju fotografije. Kada naučite neke osnovne stvari o gradu i tome kako funkcionisati u njemu, možete živeti relativno jeftino i lepo. Ipak, nisam mogao sebe da vidim u Bangkoku na duže staze i ubeđen sam da to nije grad za život ukoliko želite da ostanete zdravi i normalni. Betonska džungla sa neverovatnim zagađenjem, nepreglednim gužvama itd. Ljudi su još jedan od faktora koji me je u velikoj meri odbio od ideje o životu tamo. Verovatno će ovo mnoge začuditi jer je Tajland poznat kao zemlja osmeha. To je nesumnjivo istina, ali bih se (posle ličnog iskustva odatle) složio i sa drugim sinonimom kojeg: sam nedavno pročitao na internetu – “zemlja lažnih osmeha”. To posebno važi za Bangkok. Otuđenje u velikom gradu je dobrim delom zaslužno za to. Ono što je sigurno, jeste da se Bangkok mora videti i doživeti. Potpuna ludnica (u pozitivnom i u negativnom smislu) posle koje će vam Beograd delovati kao mirno seoce. Posetite ovaj grad i pokušajte da ostanete u njemu makar mesec dana. Tada će vam biti savršeno jasno sve ovo o čemu ovde govorim.

FRENZY SPARK

TALK TALK

FS: Sada si trenutno na Baliju. Zbog čega si se preselio tamo? Možeš li da nam ukratko prepričaš tu situaciju prilikom pravljenja izbora u koju bi zemlju otišao? Nemanja: Kako je Bangkok očito prestao da bude opcija za duži boravak, postavljalo se pitanje - “gde dalje”? Razne ideje i kombinacije sam imao u glavi, svi planovi su zvučali savršeno i lepo, ali se pojavila prepreka u vidu srpskog pasoša. On baš i nije najsrećnije rešenje za ovaj deo sveta. Ukoliko slučano imate hrvatski pasoš, obavezno ga ponesite i život će vam biti mnogo lakši! Za neke zemlje, kao što je Malezija, procedura dobijanja vize je poprilično zamorna i ponižavajuća. Sa druge strane, postoje razvijenije i primamljive zemlje koje su po pravilu skupe. Relativno je šta za koga predstavlja pojam “skupo”, ali na mom trenutnom nivou zarade, bilo je više nego jasno da o nekim zemljama ne vredi ni da razmišljam. Ukoliko verujete u slučajnosti (a ne verujem), mogao bih reći da se odlazak na Bali desio slučajno. Na putovanjima ćete upoznati mnogo različitih ljudi od kojih svako ima zanimljivu životnu priču i od kojih dosta možete naučiti. Jedan od takvih ljudi, koje sam imao sreću da upoznam u Bangkoku, je američki fotograf Glen Allison koji mi je svojim pričama o životu na Baliju otvorio vrata koja nisam ni primećivao da postoje. Iz nekog razloga sam bio ubeđen da je Bali preskup, pa sam ga podsvesno eliminisao kao opciju za nastavak putovanja. Srećom, cene su pristupačne ukoliko živite kao lokalac, a ne kao klasičan turista (to je opšti savet i preporuka gde god da odete na duže vreme ukoliko želite da uštedite novac). Ovde sam došao sa prijateljem, fotografom iz Srbije koji mi se pridružio još u Bangkoku. Obojica smo bili ohrabreni činjenicom da je ovo jedna od glavnih svetskih destinacija kada je ogranizovanje venčanja u pitanju. Po svim pričama, fotografi su ovde traženi, ali sam do sada primetio da

FRENZY SPARK

su krugovi ljudi dosta zatvoreni i da sve ide preko poznanstava i veza (zvuči poznato?), kao i da za sve treba malo više vremena da se pokrene jer je ovo Istok, tako da za ovih mesec dana još nisam radio neki konkretan posao. No, ne gubim nadu i siguran sam da će se strpljenje isplatiti. FS: Da li planiraš uskoro povratak u Srbiju i neku izložbu, ili ćeš nastaviti svoj put po svetu? Nemanja: Planiram povratak sredinom marta zbog punoletstva svog brata koje ne želim da propustim, ali ne nameravam da se vraćam za stalno. Nastaviću da putujem, ali je neizvesno koliko ću se tačno zadržati u Srbiji/Evropi, kao ni koja će biti sledeća destinacija. Odustao sam od ciljeva i planiranja i počeo sve više da se prepuštam i da verujem u život. Puštam da me on vodi. Mnogi su znaci oko nas. Naše je samo da držimo oči otvorene i da ih sledimo. Iskustvo mi govori da se tako stvari odvijaju optimalno po nas i naš razvoj, nasuprot onome kada mi sami nešto forsiramo. Jedino što mi je već neko vreme jasno jeste da mi nije cilj da imam neku vrstu stalne baze, već mi prija da putujem po svetu i da živim u određenoj državi/gradu onoliko koliko mi je tamo lepo, odnosno onoliko dugo koliko to finansije dozvoljavaju. Bali se za sada pokazao kao odličan kandidat za neku polu-bazu u smislu da bih ovde mogao sebe da zamislim nekih 6-8 meseci godišnje, a ostatak godine bih proveo putujući i istražujući druga mesta. No, i to se sve može promeniti u jednom času i možda osvanem sa nekom potpuno desetom idejom. Ostajem otvoren za sve mogućnosti :) Što se izložbe tiče, mislim da nemam materijala za neku smislenu prezentaciju jer ne fotkam ništa tematski. Verovatno da bi se nešto moglo isforsirati i pretpostavljam da bih mogao da

TALK TALK

napravim zanimljivu selekciju fotografija sa putovanja, ali te radove ionako već predstavljam na internetu, a za izložbu bi to ipak moralo da bude nešto posebno i mnogo ozbiljnije. FS: Šta bi preporučio mladima koji tek kreću da se bave fotografijom? Postoji li neki univerzalni savet, ili svako mora da pronađe u sebi onog genija koji ima smisla za umetnost?

Nemanja: Nisam siguran da postoji neki univerzalni savet za bilo šta, a još manje sam siguran da sam ja prava osoba za davanje saveta! :D Kad si me već pitao, prvo što mi pada na pamet jeste “upornost” i “vera u sebe”. Nikada nemojte prestati da učite i da se usavršavate. Učite engleski (minimum), a svaki drugi jezik koji pored toga znate je ogroman plus. Koristite maksimalno internet, forume i socijalne mreže. Danas je sve na dohvat ruke, ali smo često lenji da je ispružimo i uzmemo to što nam se nudi. Jedna od najvažnijih stvari – zaboravite na sujetu ukoliko želite da napredujete! Prepoznaćete šta je to konstrutivna kritika, a šta je čisto blaćenje vašeg rada. Čak i u tom slučaju, zahvalite se osobi na njenom mišljenju i nastavite dalje. Ne rasipajte kreativnu energiju na gluposti, već je korisite da stvarate i rastete. Ugasite sada lepo svoje kompjutere, aparat u ruke i izađite napolje da pravite neke lepe fotografije :)

PHOTO CREDIT: NEMANJA GLUMAC

Intervju vodili: Danilo Radojčin i David Darko

FRENZY SPARK

BOOK CLUB

Klaus je izvrstan pisac koji uspeva da piše o prizemnosti, o realnosti, bez ulepšavanja i umotavanja u ukrasni papir, a da ne stvori od toga samo puk prostakluk. Ono što me je još iznenadilo, jeste realističnost kojom Klaus uspeva da omađija čitaoca do te mere da stekne osećaj sažanjenja i saosećanja, kao i neočekivani priliv lepote u vidu jedne ili dve efektne rečenice, u trenutku kada to ne očekujete, a one pritom čitavoj celini donesu novi smisao, lepšu dimenziju. Kada sam počela da čitam knjigu, pomislila sam već nakon nekoliko strana „Previše seksa.“ To je bila misao koja me je još dugo držala, sve dok nisam u potpunosti uvidela šta Klaus takvim pisanjem želi da iskaže i da je u tome i veoma uspešan. To zapravo nije ono što je začuđujuće, s obzirom na to da je vitalizam jedna od glavnih karakteristika njegovog književnog opusa i da se u svojim delima bavio kako seksualnim, tako i porodičnim i društvenim odnosima. Začuđujuća je njegova moć da od gotovo prostačkog čina (što će nam se često učiniti pri čitanju ove knjige) uspeva da stvori doživljaj neopisivo snažne i opsesivne ljubavi koja postoji između dva glavna lika ovog romana. Iznenadila me je banalnost njegovih opisa, dijalozi ljubavnika, njihov rečnik. Međutim, Klaus je izvrstan pisac koji uspeva da piše o prizemnosti, o realnosti, bez ulepšavanja i umotavanja u ukrasni papir, a da ne stvori od toga samo puk prostakluk. Ono što me je još iznenadilo, jeste realističnost kojom Klaus uspeva da omađija čitaoca do te mere da stekne osećaj sažanjenja i saosećanja, kao i neočekivani priliv lepote u vidu jedne ili dve efektne rečenice, u trenutku kada to ne očekujete, a one pritom čitavoj celini donesu novi smisao, lepšu dimenziju. Toni, žena koja je potpuno zaludela glavnog junaka Pjera, koja ga napušta kad god uspe da joj se približi i ostavlja ga u patnji, beznadežno zaljubljenog, nije nikakva velika zavodnica niti lepotica koja ostavlja bez daha. Ona je jedna sasvim obična, priprosta žena, koja se potpuno razlikuje od njega, koja živi haotičnim životom, nespremna da se suoči sa problemima. Pjer je bogati gospodin koji je bespomoćno zaljubljen u nju, a da često nije ni svestan zbog čega. On u potpunosti primećuje sve njene mane, nepravilnosti njenog tela, nepravilnosti njenog duha, ali nikakva sila ne može narušiti impresioniranost tom zastrašujuće čudnom lepotom i moći koju ona poseduje u svojoj nesavršenosti.

FRENZY SPARK

Simbolika romana postoji u samom naslovu, a već na početku Apolinerovi stihovi ukazuju na to kakvu će sudbinu doživeti ova, cinično nazvana, romansa: „Nesigurno, o kakve divote, ti i ja napredujemo kao rakovi, unazad, unazad.“ Ovaj motiv raka oživljen je u Toninom horoskopskom znaku, u Pjerovim kletvama koje izgovara svaki put kada ostaje nemoćan pred ljubavlju koja mu uzmiče, oživljen je kroz smrt. Klaus ovaj motiv razvija postepeno, baš kao što bolest buja u telu divlje Pjerove muze, kao što se postepeno raspada njihova bliskost. Osećajnost i ubedljivost kojom Klaus opisuje Tonin kraj, Pjerov strah da je vidi bolesnu, nezajažljiv bes kada shvata da je konačno gotovo, ne mogu čitaoca ostaviti ravnodušnim. Postoji nekoliko veoma dirljivih scena poput trenutaka u kojima se Pjer seća nekadašnje nemarno lepe Toni, poput scene kremacije ili trena kada želi da u očima njene ćerke ugleda nju i da iskali svoj bes zato što ga je ostavila, što je pobegla i što je još jednom pobedila, ta čudesna žena, njegov „paganski oltar“. Ona, Prašak Mama, kako ju je njena ćerka zvala, tim nadimkom stvorenim čistom dečijom nevinošću, a inspirisanim konzumacijom droge, na kraju zaista i postaje prah, neopipljiva, slobodna, rasuta daleko od njega, večno prisutna duhom, ali ne i telom, uvučena pod njegovu kožu. Baš kao što je oduvek i bila. Ovo je Klausov autobiografski roman, inspirisan ljubavnom vezom sa glumicom Kiti Kurboa. Prvi put je objavljen 1972. godine u Amsterdamu, a 2010. godine, u prevodu Ivane Šćepanović, Laguna je objavila srpsko izdanje. Roman je takođe doživeo i ekranizaciju 1975. godine u režiji Herberta Kurila. Ovo je knjiga koja dočarava Klausovu genijalnost na jedan sasvim razumljiv i dostupan način, knjiga koju treba pročitati. Moje tople preporuke.

Autor: Olivera Vranić

BOOK CLUB

FRENZY SPARK

The Story of The Editors: Autor: Anja Terzić

MUSIC LOOP

So or not so Joy Division?

Bez obzira na Smith-ovo poricanje, album “The Back Door” jeste Joy Division 25 godina posle. Sa tom činjenicom su se složili i kritičari i moji prijatelji koji su bar u nekom trenutku svog života slušali Joy Division. Ne mislim da je to loše. Ian Curtis je bio veliki tekstopisac, i kada bi ovi slatki postpunkeri iz Birmingema bili bar upolo dobri kao njihovi (nepriznati) uzori iz Mančestera ova nova muzička scena bi konačno imala jednu svetlu tačku. Moja priča o The Editors počinje pre par godina u jednom tržnom centru gde smo navikli da čujemo neki novi hit Lady Gage ili Britney. Ne obraćajući pažnju na tekst pesme, bila sam ubeđena da je to što dopire sa zvučnika nešto što pripada diskografiji Joy Division. Ipak, ova stvar mi je bila nekako nepoznata iako sam Joy Division otkrila sa svojih 14 godina, bežala od njih i opet im se vraćala.... Ne kažu džabe da je njihova muzika prokleta: zalepi se za tebe, inspiriše sve one tmurne i depresivne okrajke života i nudi odgovore na pitanja koja se rađaju iz takvih momenata. “Similar artist button” na LastFM-u je dao odgovor na pitanje o meni do tad nepoznatom bendu: The Editors. Iako frontmen Tom Smith poriče svako nasleđe Joy Division jer je “prošlo previše vremena da bi The Editors mogli da nastave ono što su Joy Division radili”, većina kritičara ih poredi (da naravno) sa Joy Division, Echo & the Bunneymen, The Cure, The Cameleons, Interpol i U2. Do sada The Editors imaju tri albuma: “The Back Door” (2005), “An End Has a Start” (2007) i “In This Light and on This Evening” (2009). Bez obzira na Smith-ovo poricanje, album “The Back Door” jeste Joy Division 25 godina posle. Sa tom činjenicom su se složili i kritičari i moji prijatelji koji su bar u nekom trenutku svog života slušali Joy Division. Ne mislim da je to loše. Ian Curtis je bio veliki tekstopisac, i kada bi ovi slatki post-punkeri iz Birmingema bili bar upola dobri kao njihovi (nepriznati) uzori iz Mančestera ova

FRENZY SPARK

MUSIC LOOP

nova muzička scena bi konačno imala jednu svetlu tačku. Jer The Muse su postali isuviše komercijalni, The Libertines i Arctic Monkeys imaju hitova na albumima, ali nedovoljno da ostvare globalni uticaj. Na drugoj strani The Editors snimaju albume koji se slušaju od početka do kraja. Nema samo jednog hita, već su sve pesme smislene, dubokoumne i teško je izabrati samo jednu dobru. Albumi imaju koncept i priču, i The Editors “odrastaju” sa svakim svojim novim izdanjem. Za sada poslednji album “In This Light and on This Evening” producirao je Mark ‘Flood’ Ellis koji je sarađivao sa imenima kao što su U2, Depeche Mode, The Killers i Erasure. Punk bazi dodati su elektronski i synth-pop elementi, a to je učinilo da The Editors zaliče na Depeche Mode.... i to ne samo u produkcijskom smislu, već u diskografskom: I Depeche Mode su odrastali sa svakim svojim albumom, što je važno i nephodno za bend koji teži karijeri bez expiring date-a. Teško je izvojiti samo jednu The Editors pesmu, jer sve imaju svoju težinu i sve su na svoj način dobre. Lični favoriti su verovatno sledećih nekoliko: “Smokers Outside the Hospital Doors” Smith kaže: “The saddest thing that I’d ever seen were smokers outside the hospital doors”. Tužni smo....u našim pokušajima da nađemo lek za naše probleme. Stvarne ili izmišljene. Ali nama itekako stvarne. Potkopavamo bazu na kojoj stojimo. Težimo

nečemu, a ne želimo to. Da li smo licemeri? “Pull the blindfold down, so your eyes can’t see.” “Spiders” “There’s spiders in your room but there always will be. There’s people to be fooled and there always has been.” Neke stvari su uvek bile tu i uvek će biti. Plašimo se nekih stvari koje smo sami izmislili. Naši strahovi su obično imaginarni. “With your back to the wall you’ve got one place to fall.” “Weight of the World” Najdirljivija i emotivno najjača The Editors pesma: “Keep a light on those you love they will be there when you die.” “Every little piece in your life. Will it mean something to someone?” Po položaju na albumu i po značenju, meni lično, najsličnija “Eternal” od Joy Divison. Ali, dok je Curtis govorio o osobi za koju vreme stoji, Smith govori o prolaznosti i našem neznanju o značaju jednog trenutka. “Well Worn Hand” “I don’t want to go out on my own anymore. I can’t face the night like I used to before.” Za one koji vole tugagljive stihove i Moz-a, definitivni “How Soon is Now” za 21. vek. I naravno hvala frontmenu Tom Smith-u koji je rekao da on “purposly makes the lyrics ambiguous so people can draw their own conclusions”. Jer to volimo da radimo. Volimo kada je pesma “kao za nas napisana” i kada govori o našem životu.

FRENZY SPARK

GAMES PEOPLE PLAY FRENZY SPARK

Limbo je 2D platforma, sa urnebe teškom pričom koja se provlači kr

GAMES PEOPLE PLAY

esno lakim kontrolama (strelice i action dugme), predobrom atmosferom, izuzetno roz pozadinu, sjajnim umetničkim momentima i poprilično teškim mozgalicama.

Ogromni pauk je iza tebe. Požuri na sledeću stranicu!!! >>>

FRENZY SPARK

GAMES PEOPLE PLAY

Autor: Danilo Radojčin Izlazak još jedne indie igre za PC platformu, nakon što je oduševila sve igrače na konzolama je definitivno jedan od onih dana koji su mi zaokruženi u kalendaru. Doduše, nije pametno zaokruživati stvari po displeju mobilnog, jer posle ne vidite ništa na istom, a i zbunjujuće je, ali hvala Bogu pa sam našao aceton na vreme. Elem, Limbo – 2D platforma, sa urnebesno lakim kontrolama (strelice i action dugme), predobrom atmosferom, izuzetno teškom pričom koja se provlači kroz pozadinu, sjajnim umetničkim momentima i poprilično teškim mozgalicama. Jesam nešto preskočio? A, da, jesam – apsolutno savršenstvo od ostvarenja!!! Već sam pričao o tome koliko je indie industrija igara napredovala, i koliko je u suštini bitno pružati joj podršku kako bi opstala. E kod Limba imamo upravo tu priču. Jedna od najiščekivanijih indie igara ove godine (bar za nas koji nemamo konzole, a i da ih imamo i dalje bi više voleli PC) je pre par dana konačno postala

FRENZY SPARK

dostupna za PC gamere. Svi koji su bar jednom u životu imali kontakt sa nezavisnim developerima i nekom od njihovih hedlajnera znaju šta mogu da očekuju od ovog ostvarenja, i kao i uvek, nezavisni studio koji je pravio ovu igru je prevazišao sva očekivanja. Playdead studio, koji nam je doneo Limbo, čini grupa od 20-ak ljudi iz Danske. Momci (i verovatno devojke,ne znam za nas gejmere je to apstraktan pojam) su večiti ljubitelji puzzle igrica i ogromni fanovi Braid-a o kom je bilo reči tu skoro. Posle naglog porasta interesovanja za indie igricama, odlučili su da sednu i naprave svoju verziju 2D puzzle platforme i prvi rezultati su ih ostavili bez teksta. Posle najave igre imali su nenormalnu potražnju, a velike kuće su se samo otimale oko njih što je prouzrokovalo da, naravno malo zaslepljeni silnim nulama koje im se nude, prihvate ponudu Microsofta, i naprave je isključivo za konzole. Greška. I to velika. trebalo im je par meseci da shvate da igra zarađuje jako dobro, ali da ljudi ne mogu da je dožive kao što je to bilo sa recimo Braid-om, World Of Goo-om i sličnim

indie nazivima, dostupnim svima, i posle dužeg cimanja, uspeli su da je izbace na PC tržište uz saradnju sa Steamom. Šteta je već bila učinjena, a ljudi su uveliko izgubili strpljenje, tako da je Limbo za PC ušao nekako postiđeno. Da bi pokazali kako im je žao, Playdead ekipa je za PC igrače ubacila zanimljivu opciju 3D view-a, gde uz svima poznate crveno plave naočare igrač može da doživi kvazi 3D iskustvo. Mali znak pažnje, ali nedovoljan za silne ljude koji su od ove igre, nažalost digli ruke. Ja nisam jedan od tih. Još od prvog trailera čekam je kao ozebao sunce, i već par dana posle njenog izlaska, zahvaljujući mom najboljem prijatelju (osoba odgovorna za moju filmofiliju i igrofiliju, kao i za žešće oštećenje jetre i mozga) došao sam u posed

poslednji DirectX, što može malo otežati stvar (jer zahteva malo mozganja pri instalaciji pored klasičnog next,next,next,finish), ali je problem lako rešiv odlaskom na Microsoft download centar. Kontrole se svode na strelice i levo ctrl dugme, tako da je igranje maksimalno lako. Ono što ostavlja bez daha je definitivno atmosfera igre. Kao i priča. Tamna i izuzetno kontrastna slika sveta kroz koji vodite

Game Trailer

ROLLING STONE GAMES PEOPLE PLAY

iste. Sama ideja ovakve igre je čudna. Ceo svet je crno-beo, muzike nema, zvukovi su poprilično jezivi, a efekti kod umiranja lika su brutalni. Koliko god naivno i slatko igra delovala iz daljine, u suštini je ekstremno mračna, na momente izuzetno nasilna i frustrirajuća. Elementi horora daju sasvim novu sliku o malom slatkom crnom dečačiću sa belim okicama. Potreban je popriličan mentalni napor da bi se igra savladala, ali je krajnje izvodljivo prekucati je za jedan dan. Igra nije previše zahtevna (čim sam ja uspeo da je instaliram i prekucam na ovom šporetu koji ima više sličnosti sa digitronom nego sa računarom) ali joj je potreban

malog dečaka je maksimalno surealna, do te mere iščašena da sam zaista ubeđen da Limbo, tj. predvorje pakla, ovako izgleda. naravno poučeni iskustvima drugih indie developera, Playdead je odlučio da priču provuče kroz pozadinu, tako da kao i kod Braid-a, možete da je pratite, a ne morate. Sama priča je izuzetno mračna kao i svet kroz koji prolazite i svodi se na smrt, usamljenost, strah, tugu i potragu. Jedan od načina da otkrijete o čemu se zaista radi je da uporedite poslednju sliku sveta na kraju igre sa slikom koja se pojavi kada prođe „odjavna špica“.

Kombinovanjem izuzetne psihologije, po kojoj svaki od neprijatelja predstavlja određenu emociju, sa ludom gravitacijom i kontrolom kretanja od strane parazita stvara se jedna poprilično tamna slika, i mislim da govorim u ime svih koji su igrali Limbo, ali trebala bi da je zabranjena za određene starosne grupe. Ili makar ograničena na neki način – definitivno nije za malu decu. Realno, mali univerzum indie igara se polako, ali sigurno širi, i donosi nam nova iznenađenja, strasti, frustracije, ali i sate i sate uživanja. Akcenat koji ovi developeri stavljaju na priču, atmosferu, mozgalice, logiku je mnogo prisniji i bolji od silnog šminkanja grafike, izmišljanja tople vode, pravljenja suludih količina nastavaka, a sve to u cilju veće i bolje zarade. Iako na igrama kao

što je Limbo radi mali broj ljudi, za igre ovog tipa se može reći da imaju dušu, a ja, realno, još nisam upoznao osobu koja nije volela Machinarium, Braid, World Of Goo pa mogu čak da idem do te tačke da kažem i Angry Birds. Male, simpatične, umetnički savršene, sa zaista dubokom pričom u pozadini, indie igre osvajaju svet, a Limbo je jedna od boljih među njima. Ako volite 2D platforme, a Braid ste već počistili, nabavite Limbo – nećete se pokajati, garantovano. Doduše, možda me budete proklinjali kad krenete da gubite živce na komplikovanim nivoima - ja ću da štucam, a vi ne gubite ništa... Do skorog igranja.

FRENZY SPARK

SCIENCE BORDERS

Ključni aspekt astralne projekcije je potpuna kontrola, ili svesnost, za vreme odvijanja sna. To znači da smo u stanju da san gradimo po našoj želji i da tok sna bude podređen našoj volji ili pak da budemo apsolutno svesni sna iako ga ne kontrolišemo u potpunosti. Sama kontrola sna predstavlja izuzetan podvig sanjačeve svesti jer tada svesni um dolazi u dodir sa nesvesnim sadržajima, tj. sa mnogim delovima sopstvene ličnosti koji su potisnuti u dalekim odajama našeg mozga. San – pojam koji današnje društvo možda i previše olako shvata. Zapadni čovek gotovo manijakalno je usredsređen na materijalnu dobit i dominaciju silnim prostranstvima dok s druge strane nikako ne želi da se uhvati u koštac osvajanja tananijih svetova koji počivaju unutar njega, njegove svesti ili nesvesti koji su po važnosti daleko ispred puke materije. Ipak postoje tradicije koje daleko ozbiljnije pristupaju konceptu sanjanja kao nečemu što je itekako važno u duhovnom napretku i razvoju čoveka kao potpunog bića, kako fizičkog tako i duhovnog. Puna moć sanjanja izlazi na površinu tek onda kada postanemo svesni mogućnosti koju nosi lucidno sanjanje odnosno astralna projekcija. Pre nego što produžimo dalje želim samo da napomenem da su oba termina ispravna i da se maltene radi o jednoj te istoj stvari, s tim da je termin lucidno sanjanje novijeg datuma i više se odnosi na zvanični naučni pristup (tzv. izvantelesno iskustvo), dok se termin astralne projekcija pre svega koristi u okvirima zapadnog hermetizma odnosno pri određenim školama misterija koje datiraju iz bliže ili dalje prošlosti. Tokom vekova mnoge od drevnih civilizacija su pojam astralne projekcije opisivale nezavisno jedna od druge. U Egiptu postoje slikovni zapisi koji ilustruju verovanje da tokom spavanja ’’Ka (duša)’’ napušta telo. Mistici Vavilonaca, Haldejaca i Grka učili su svoje sledbenike da se u snu duša odvaja od tela kako bi primila duševnu hranu, dok su Eseni verovali da je priprema za san bitna koliko i priprema za smrt. U skorije vreme (20.vek) za pionire lucidnog sanjanja možemo smatrati Sylvan Muldona i Herewarda Carringtona koji su 1929. godine prošlog veka dali jedan vrlo lep opis teorije i prakse u knjizi pod nazivom ’’The Projection of Astral Body’’. Njih dvojica su tada izneli mnoge nove poglede na tu temu i utemeljili jedan osveženi pristup posle puno godina izgubljenih i šturih informacija. Pored njih dvojice vredi

FRENZY SPARK

pomenuti i još neka imena koja su imala znatan uticaj a to su i Robert Monroe, Alex Sanders, Honore de Balzak kao i Emanuel Swedenborg. Svi oni su dali znatan doprinos novom talasu prakse astralne projekcije, kako u prošlim vremenima tako i danas.. Od domaćih ‘astralaca’ tu svakako moramo pomenuti Maju Mandić Marković kao izvrsnog poznavaoca astralne tematike i tvorca nekih novih praksi opisanih u njenoj knjizi ‘’Astralna projekcija’’. Ovaj fenomen je istraživan i na mnogim psihološkim univerzitetima i institutima širom sveta, ponajviše sredinom prošlog veka, pre svega u Sjedinjenim Državama i SSSR-u, pogotovo pri određenim vojnim krugovima koji su za te svrhe oformljivali potpuno nova odeljenja koja su za cilj imala ovladavanje ovim mentalnim tehnikama. Čak i u nekadašnjoj SFRJ takođe su postojale izvesne neformalne grupe u okviru vojske koje su radile na fenomenu projekcije. Ključni aspekt astralne projekcije je potpuna kontrola, ili svesnost, za vreme odvijanja sna. To znači da smo u stanju da san gradimo po našoj želji i da tok sna bude podređen našoj volji ili pak da budemo apsolutno svesni sna iako ga ne kontrolišemo u potpunosti. Sama kontrola sna predstavlja izuzetan podvig sanjačeve svesti jer tada svesni um dolazi u dodir sa nesvesnim sadržajima, tj. sa mnogim delovima sopstvene ličnosti koji su potisnuti u dalekim odajama našeg mozga. Naravno to je i mač sa dve oštrice jer samim činom ulaska u te ’’skrivene odaje’’ stupamo u dodir sa onim aspektima našeg bića za koji možda ni ne slutimo da postoje niti čemu tačno služe. U tim momentima se svakako radi o stanjima izmenjene svesti kada se lako možemo suočiti sa sopstvenim strahovima kroz određene personifikacije koje um tada automatski kreira. Upravo je to jedna od mnogih primena ’budnog’ sanjanja – oslobađanje od izvesnih strahova i fobija kojima smo skloni na javi. Čak se ide i korak dalje pa tako kroz praktikovanje projekcije može se ovladati i iskustvom izvantelesnog lebdenja

Centralni kanal

Eterično telo Astralno telo Mentalno telo Energetsko polje

SCIENCE BORDERS

Fizičko telo

FRENZY SPARK

SCIENCE BORDERS

tj. opažanja sopstvenog fizičkog tela s mesta izvan njega. U nekim slučajevima ono je i spontano dok je u drugim povezano sa mentalnim ili fizičkim traumama ili potaknuto korišćenjem psihodeličnih supstanci. Sve u svemu tada u potpunosti nismo ograničeni u načinu kretanja i biranja predela koje bi posetili – jer tada granice ne postoje. Mnogi veliki umetnici upravo opisuju slična stanja izmenjene svesti u koja su zapadali ne bi li pronašli taj ’sveti gral’ inspiracije kojim su stvarali svoja van vremenska dela. Tu pre svih mislim na Goethea, W.B.Yeatsa i druge koji su u svoje vreme i lično pripadali društvima koja su se aktivno tada bavila praktikovanjem sličnih tehnika.

S druge strane neurolozi smatraju da je doživljaj izvantelesnog iskustva pokrenut neslaganjem vizuelnih i taktilnih signala koji mogu da izazovu doživljaj prostorne razdvojenosti između sebe (uma) i tela. Laboratorijskim opitima je primećeno da se magnetnom stimulacijom na desni temporalni režanj, centar vizuelno-prostorne funkcije, dolazi do sličnih rezultata. Generalno postoje dva osnovna oblika lucidnih iskustava. Prvi je lucidno sanjanje, kada je osoba tokom sna svesna nerealističnog sveta dok je drugo iskustvo mnogo više fizičke prirode, kada okolina u velikoj meri odgovara stvarnosti, što se često naziva eterično iskustvo. U ovom slučaju snevač može da ima potpuno realno iskustvo letenja, magnetskih ili vibratornih fenomena. Osoba često veruje da je fizički budna i u panici je jer njeni udovi prolaze kroz predmete i zidove. Do projekcije može doći na dva načina. Meditativnim putem, kada primenjujući određene tehnike dovodimo sebe u stanje izmenjene svesti laganim ali kontrolisanim ulaskom u san kada zadržavamo svesnost pri susretu s nesvesnim. Takođe je moguća i direktna projekcija mimo ulaska san koja je uglavnom karakteristična za određena traumatična iskustva ili stanja jake iscrpljenosti. Mada kad-kad je moguća i mimo tih uslova, pogotovu ako se radi o istreniranom umu. To praktično znači da se možemo projektovati direktno iz budne svesti, tj. napustiti fizičku ravan i naći se u jednom potpuno ’drugom’ svetu gde zakoni prirode na koje smo navikli ne moraju nužno biti primarni. Naravno do sličnih rezultata se može doći i primenom određenih psihoaktivnih supstanci samo je tada daleko teža kontrola jer i svest biva na neki način kratkotrajno poremećena/narušena te ovaj način ne bih nikako preporučio.

FRENZY SPARK

Za ostvarenje lucidnog sna je pre svega bitan izuzetno jak motiv i iskrena želja, potpomognuti istrajnim radom i praksom. Pod praksom se pre svega misli na vođenje dnevnika snova i detaljne analize pod određenim pravilima jer na taj način postepeno se stupa u kontakt sa nesvesnim bićem sanjača što često predstavlja osobu u osobi, onaj deo nas sa kojim se trebamo iznova upoznati jer ga uglavnom sputavamo čitavog života... Doduše to je samo odraz te pro materijalne civilizacije koja pre svega poriče sve nemerljivo klasičnim naučnim eksperimentima koji pak nisu spremni na taj visoki prag mentalnog senzibiliteta koji se iziskuje. Astralna projekcija je fascinantna. Kada je jednom svesno doživite postaje iskustvo koje vas trenutno menja – kako vaš pogled na sebe, na svet i svetove koji vas okružuju, tako i na doživljaj života i smrti.

Autor: Dražen Pekušić

Literatura i linkovi: Projection of the Astral Body By Sylvan J. Muldoon, Hereward Carrington Lucid Dreaming http://www.dreamviews.com/forum.php The Astral Pulse http://www.astralpulse.com/forums/

SCIENCE BORDERS PHOTO CREDIT: THOMAS DODD

FRENZY SPARK

Stvarati izvan zadatih okvira jedne oblasti i vremena nije ni lako ni zahvalno. Sa posebnom striktnošću, to važi za nauku gde se svako odstupanje od zvanične paradigme smatra lucidnošću na koje se gleda sa neodobravanjem. Ipak, baš to je često bio prvi korak ka napretku. Vilhelm Rajh, čovek koji je bio sve osim “standardizovanog” naučnika, svojim vrednosnim gledištima nadilazio je epohu u kojoj je delovao i odbio je od sebe svet koji nije bio spreman da ga prigrli. Ne znajući to, bio je adut budućnosti - možda baš ove u kojoj se nostalgično osvrćemo ka njegovom unikatnom nasleđu. Na svet došavši 1897., u istočnoj oblasti Austro-Ugarskog carstva, danas pripadajućoj Ukrajini, mladi Vilhelm je najpre spoznao blagostanje: njegovi dobrostojeći roditelji su mu obezbeđivali profesionalne tutore zadužene za njegovo edukativno i karakterno uzdizanje. Prekid idile je nastupio majčinim samoubistvom nakon što je uhvaćena u preljubi sa jednim od tutora. Ova, kao i još neke situacije “karnalnog” tipa, ostavile su dubok trag prisustva ljudske seksualnosti u Rajhovoj svesti što će u mnogome obeležiti njegov istraživački pravac.

SPARK PERSONA

Po izbijanju Prvog svetskog rata, što je koincidiralo sa smrću njegovog devastiranog oca inače teške naravi, niču prve stvaralačke ideje kao odbrambeni mehanizam protiv dehumanizacione ratne mašine čiji je šraf nevoljno morao biti. 1919., još uvek kao diplomac na bečkom Univerzitetu, sreće Sigmunda Frojda sa čijim idejama je osetio veliku srodnost i ubrzo postaje jedan od najistaknutijih njegovih štićenika. Osim što je praksu sticao kao koordinator u Frojdovim sesijama psihoanalize, studirao je neuropsihijatriju i sticao ugled neželjenog demijurga svojim slobodoumnim stavovima o seksualnosti adolescenata, dostupnosti kontraceptivnih sredstava, ali i pravima na abortus i razvod. Konačno, bio je i snažan zagovornik ekonomske nezavisnosti žena.

“Čovekovo pravo da zna, da uči, da istraž ljudske emocije mora, po svaku cenu, biti ništa drugo do prazni politički slogan.” Sve to mu nije moglo doneti simpatije u rastuće nacističkom okruženju u Berlinu u kojem je Rajh okusio prvu gorčinu cenzure - najpre nad njegovim radom Seksualna borba omladine i, najzad, nad posebno kapitalnom i uticajnom, Masovnom psihologijom fašizma. U klimi nezdravoj za dalji nesmetan rad i vlastito postojanje, seli se u Oslo gde započinje kontroverzno istraživanje primordijalne kosmičke energije - orgona - po čemu je i ostao najviše upamćen. “Moramo ponovo osmisliti celokupan naš način mišljenja, i to tako da ono ne polazi sa dominantnog stanovišta države i kulture, već sa stanovišta ljudskih potreba i patnji. Tome se, zatim, moraju prilagoditi društvene institucije.” U osnovi zamisli o orgonu leži funkcija orgazma i seksualnosti kao zapretenih polazišta za neuroze (što je tema do tančina razrađena u još jednoj knjizi kojom je uzburkao etičke duhove, Funkcija orgazma). Vredi napomenuti da, dok je Frojd isuviše olako neuroze pripisivao isključivo seksualnoj neostvarenosti, Rajh je njihov koren tražio i u socijalnim, ekonomskim i fizičkim uslovima obolelog. To je, delom, bio uzrok razilaženja njihovih puteva, a u Oslu je Rajh započeo etapu karijere koja mu je donela ambivalentan stav javnosti ka njegovoj ekspertizi. Glavni postulat teorije o orgonskoj energiji - po Rajhu, primordijalnim sastavnim delom kako psihe, tako i biološkog bića - bio je toliko neverovatan da se i danas lome koplja da li je reč o pseudo-nauci i šarlatanstvu ili naletu nepatvorene genijalnosti i vrhunske percepcije. Eksperimenti koje je poduzeo u cilju dokaza svojih teorija uključivali su jednoćelijske organizme poput protozoa koje je gajio kao kultivisane vezikule (polimolekularan sastav, ili mala organska “vrećica” koja skladišti i prenosi supstance). U složenom postupku obrade ovih organizama zagrevanjem i korišćenjem organskih materijala poput trave, čelika ili peska, ustanovio je jarko plave vezikule koje odašilju vidnu radijaciju energije, nalik na oreol. Ove vezikule je nazvao “bionima” i verovao je da su sposobne za ubijanje ćelija raka, jer se nisu povinovale znanim zakonima elektriciteta i magnetizma. To je bila orgonska energija - tako nazvana jer je poticala iz njegovih istraživanja orgazma, kao i zato što je, činilo se, napajala organsku materiju.

Wilhelm Reich FRENZY SPARK

Norveška štampa je, užasnuta, osula zlokobnu paljbu po Rajhovim istraživanjima koja su poljuljala same temelje konformističkog, licemernog morala društva obuzetog pretećom tragedijom Drugog svetskog rata. Rajh sada gleda ka SAD, kao naizgled obećavajućem utočištu, geografski i politički dovoljno udaljenom od evropskog pandemonijuma koji će uslediti. No, to je bilo samo naizgled.

žuje, da čini istinske greške, da proučava i bezbedno ukoliko reč “sloboda” postane

Dosledan, hrabar i nepokolebljiv, upustio se u neravnopravnu borbu Davida i Golijata. Iz nje je izašao poražavajuće doveden do propasti: nakon što je večina njegove dokumentacije spaljena ili sklonjena od očiju javnosti, Rajh je osuđen na zatvorsku kaznu, uz najskandalozniji primer suđenja lišenog ikakvog poštenja, gde je i umro od srčanog udara, diskreditovan i ojađen.

SPARK PERSONA

Liberalna načela u eksperimentalnoj metodi nisu naišla na plodno tle u “Novom Svetu”, daleko konzervativnijem nego što je Rajh zamišljao. Nakon što su njegove knjige doživele izdanja na engleskom jeziku, što ga je naveliko “osvetlilo” na naučnoj mapi, otpočeti su eksperimenti na ljudskim subjektima obolelim od malignog kancera, od kojih je traženo da provedu izvesno vreme u ćeliji koju je sam Rajh konstruisao, a čije je funkcionisanje bilo bazirano na stvaranju visoke koncentracije orgonske energije unutar nje. Ovome je prethodilo vizuelno potvrđivanje manifestacije orgona, kao i obećavajući rezultati na lečenju tumora kod miševa (čak je i velikan poput Alberta Ajnštajna bio privučen izuzetnošću ideje orgona usled čega je i nakratko sarađivao sa Rajhom). Pacijenti su (kojima je, usmeno i napismeno, rečeno da im se ne obećava izlečenje i da je terapija potpuno besplatna) iskazivali izvesna poboljšanja, kao što su dobitak na težini, smanjenje bola i tumora. Uprkos tome, međutim, umirali su, ali je Rajh među prvima uvideo da sami tumori nisu oboljenje, već samo lokalno ispoljavanje mnogo šireg sistemskog poremećaja.

društva tog doba. Napisi su dospeli do institucija dovoljno moćnih da sprovedu, kako se danas smatra, “najoštriju cenzuru XX veka” nad instrumentima koji su zlonamerno i vrlo pristrasno shvaćeni kao “tek seksualna pomagala”. Malo ko, pre ili posle Rajha, je imao nesreću da bude do te mere neshvaćen, a suština u toj meri promašena.

Da jačina zamisli, ipak, nadživljava svaki oblik bahatosti nad njom usled kratkovidosti, ili pak pukog neznanja, potvrđuje legija znamenitih mislilaca na koje je Rajh ostavio neizbrisiv uticaj. Ljudi poput Vilijama Barouza, Sola Beloua, Pola Edvardsa duguju upravo njemu barem deo zasluga za inteletualnu zaostavštinu. Posebno plodonosno prijateljstvo negovao je sa A.S.Nilom, čuvenim psihologom i reformatorom školstva u Engleskoj, poznatom po svojoj Slobodnoj deci Samerhila. Nil se nakon smrti prijatelja, u koju je divljački oteran, postarao da monumentalna dela poput Masovne psihologije fašizma i antiestablišment manifesta Slušaj, mali čoveče ne budu prekrivena tamnom senom zaborava i nezasluženog skandala.

Wilhelm Reich i orgonski akumulator

Kada je 1942. u Mejnu oformio vlastitu laboratoriju i centar za istraživanja, “Orgonon”, polje svog delovanja proširio je na psihijatriju, medicinu i biofiziku. Jedno od najznačajnijih otkrića te ere bila je motorička sila u orgonskoj energiju sa mnogim praktičnim primenama. Najočitija primena ove sile sagledala se u konstrukciji “Cloudbustera” (rasterivača oblaka), posebnog instrumenta koji je “žetvom” orgonske energije iz atmosfere i menjanjem njene koncentracije uticao na vremenske prilike. Lokalni farmeri, dovedeni do očaja zbog dugotrajne suše, obratili su se Rajhu za pomoć. Ne oklevajući da propusti priliku kao palu sa neba, uspeva da izazove manju količinu padavina. Na drugom nebu, onog javnog mnjenja, formirali su se oblaci preteški za raspršivanje. Članci prepuni optužbi i aluzija na račun seksualnog aspekta istraživanja, koji su Rajha portetisali kao devijantnog, potencijalno opasnog i nastranog izopštenika savršena su skica sveopšteg vrednosnog sastava američkog

Dokumentarni polučasovni film Man’s Right to Know Izdašan i zanimljivo osmišljen presek knjige “Slušaj, mali čoveče!” “Nauka Orgonomije” na Scribd-u.

Autor: Andrej Vidović

FRENZY SPARK

Ovaj multimedijalni pristup žanru naučne fantastike i horora smešta del Tora u istaknute autore čija dela se ističu po svojem kvalitetu u moru nebitnih cash making praznih proizvoda koje ćete zaboraviti posle 20 minuta.

SPARK PERSONA/FILM CORNER

Fact: Najveći broj horor filmova su jeftini proizvodi filmskih studija koji žele na brzinu da ostvare laku zaradu. Originalnost i umetnost u ovom žanru, na našu žalost, nisu poželjni. Srećom postoje i filmski stvaraoci kao Guillermo Del Toro koji horor nikada nisu doživljavali kao privremenu stanicu za brz dolar. Citirajući del Tora: „ Ja sam rođen da postojim u ovom žanru, obožavam ga, prihvatam i stavljam ga na prvo mesto. Drugi žanrovi poput drama, komedija jednostavno nisu u mom DNA kodu.“ Rođeni Meksikanac, Guillermo del Toro je multimedijalna ličnost - režiser, producent, scenarista, pisac i dizajner. Najpoznatiji je po višenagrađivanom filmu Panov lavirint i Hellboy franšizi. U svim njegovim filmovima nalaze se skriveni svetovi fantazije, mračne sile istorije često smeštene u mračna podzemlja. Del Toro je rođen u Guadalajari odrastajući u striktnoj katoličkoj porodici čiji uticaj se itekako oseti u njegovom filmskom opusu. Karijeru je započeo sa kultnom meksi;koj horror-sci fi serijom La Hora Marcada (ukoliko govorite španski pravac youtube) koja je po svojim pomerenim pričama bila daleko ispred svog vremena. Njegov prvi dugometražni film je sada već kultni horror film – Cronos (misteriozna vampirska relikvija koja omogućuje večni život). Ukoliko niste pogledali film lako možete da nađete isti na internetu. Nakon uspešnog prvenca odlazi u Hollywood gde 1997 snima film Mimic kojeg se kasnije i javno odrekao zbog mešanja producenata i filmskog studija u proces stvaralaštva. Nakon toga dolaze filmovi koji su definisali njegovu karijeru u Hollywoodu - filmovi nastali na osnovu stripova (Blade 2, Hellboy 1 i Hellboy 2) i filmovi The Devil’s Backbone i Panov Lavirint koji odlaze u žanr istorijske fantazije sa elementima horora po kojima je del Toro toliko drugačiji od drugih režisera. Upravo ta dva filma (Devils backbone i Panov lavirint) su njegova najbolja ostvarenja do sada. Del Toro kao filmski autor ima prepoznatljive elemente koje ubacuje u sve svoje filmove. Tako da se u njegovim filmovima može primetiti njegova fascinacija insektima, satovima, čudovišnim bićima, mračnim podzemnim tunelima. Del Toro opisuje njegovu opsesiju čudovištima sa antropološkog nivoa, on želi znati kako oni funkcionišu, šta ih motiviše i kakva je njihova sociološka pojava. Neki od njegovih najjačih uticaja su Arthur Machen, HP Lovercraft i Jose Luis Borges. Zašto se fantazija njegovo filmsko opredeljenje kaže: „Ono što volim u bajkama je da govore istinu, one nisu organizovana politika, religija ili ekonomija. Te stvari uništavaju dušu. To je ideja u Panovom lavirintu koja se pojavljuje u Hellboyu i u određenoj dozi u svim mojim filmovima.“

FRENZY SPARK

U njegovom novom filmu „Ne plaši se mraka“ pojavljuje se veliki broj njegovih filmskih elemenata: mračan uvod, težina istorijskih sila, podzemni lavirinti i skriveni svet fantazije. „Ne plaši se mraka“ je inače rimejk istoimenog kultnog TV filma američke mreže ABC iz 1973 koji je tada prestravio 9-godisnjeg Guillerma Del Tora i ostavio toliko dubok trag da se del Toro odlučio za omaž datom filmu. Reditelj je debitant Troy Nixey, poznati strip autor, a glavne uloge igraju Katie Holmes, Guy Pierce i Bailee Madison. Njegovi sledeći filmski projekat je sci fi film Pacific Rim. Kako del Toro kaže: osnovna priča me je osvojila, to nije film o invaziji vanzemaljaca, to je novi način postojanja ogromnih čudovišta, velikih robota koji se bore međusobno. Mi želimo da odamo omaž kaiju - žanru koji je poznat u Japanu po ogromnim čudovišnim kreaturama. Kombinovanje kvalitetnih malih ljudskih priča koje su smeštene u neverovatan svet ogromnih čudovišnih monstruma je nešto što se ne odbija. Pacific Rim treba da se pojavi u bioskopima 12 jula 2013. Multitalentovani del Toro se nakon osvajanja filmskog sveta prebacio i u druge medije tako da planira strip adaptaciju svojih vampirskih romana - trilogije The Strain za Dark Horse Comics. 24 izdanja treba da se pojave tokom 2012 godine. Bestseller iz 2009 The Strain prati preživljavanje glavnog lika, stručnjaka za biohazarde, koji se bori protiv virusa koji pretvara građane NYC u zombije koji se ponašaju kao vampiri. U 2010 izašao je nastavak romana The Fall kada se virus širi i izbija rat između starog i novog sveta vampira. U oktobru treba da se pojavi i zadnji roman The Night Eternal. Više o ovom romanu možete pogledati ovde. Pored svega napomenutog Del Toro se nalazi u ulozi izvršenog producenta video igre inSANE koja će po njegovom mišljenju pomeriti sve granice kada govorimo o naraciji u video igrama. inSANE treba da se pojavi 2013 godine. Ovaj multimedijalni pristup žanru naučne fantastike i horora smešta del Tora u istaknute autore čija dela se ističu po svojem kvalitetu u moru nebitnih cash making praznih proizvoda koje ćete zaboraviti posle 20 minuta. Da citiram del Tora za kraj: „Ako ne funkcionišete na nivou instinkta niste umetnik. Logika ispred emocija je sranje, potpuno sranje. Mi se gušimo u pravilima, a fantazija je oslobađajuća.“ Vreme je da oslobodimo svoju fantaziju i da se uplašimo mraka bioskopske sale.

Autor: Slobodan Vučković

PHOTO CREDIT: GAGE SKIDMORE

SPARK PERSONA/FILM CORNER

FRENZY SPARK

FILM CORNER

HORRIBLE BOSSES je film koji je veoma svestan sebe, prethodnih ostvarenja slične tematike i raznih klišea koji se tu nalaze. Zato i ne pokušava previše da nas iznenadi, budući da ispravno procenjuje da očekujemo konstantna iznenađenja i obrte. Zaplet u kom obični ljudi odlučuju da ubiju nekoga je prilično star i već viđen, ali uz malo razmišljanja, ne može da omane. Najbolje, ovakva priča jednako dobro funkcioniše kao ozbiljan triler, ali i kao komedija. Tri obična čoveka i prijatelja, tri užasna šefa. Prvi, ambiciozni, korporativni dron Nik ima prevrtljivog, sadističkog nadređenog koji ga laže i besramno manipuliše. Drugi, Kurt, radi u sjajnoj, maloj porodičnoj firmi, sve dok za njeno kormilo ne dođe polupani kokainski ovisnik i sin osnivača koji želi da uništi biznis i nestane na nekom tropskom ostrvu. Poslednji, Dejl, naizgled nema problem – on je zubni tehničar kog zgodna i bolesno napaljena šefica postepeno ucenjuje da stupe u seksualnu vezu. On, međtuim, istu očajnički ne želi. Kada shvate da, iz jednog ili drugog razloga, ne mogu da napuste svoja radna mesta, spontano dolaze na jedinu preostalu opciju: moraju da ubiju svoje šefove. HORRIBLE BOSSES je film koji je veoma svestan sebe, prethodnih ostvarenja slične tematike i raznih klišea koji se tu nalaze. Zato i ne pokušava previše da nas iznenadi, budući da ispravno procenjuje da očekujemo konstantna iznenađenja i obrte. Umesto toga, stavlja nas u isti automobil sa Nikom, Kurtom i Dejvom dok krstare gradom u potrazi za ubicama i/ili žrtvama. Niko od njih nije velika filmska zvezda, iako je svako poznat, uglavnom iz njihovog rada na TV serijama ( Arrested Development, It s Always Sunny in Philadelphia). Bez obzira,

FRENZY SPARK

oni poseduju odličnu hemiju između sebe i film nas vrlo brzo upoznaje i zbližava sa njima i njihovim kretenskim idejama. Sporedne uloge su, istovremeno, rezervisane za zvezde: Kevin Spejsi (slično njegovoj genijalnoj ulozi u Swimming with sharks) je psihopatski šef, Kolin Farel prerano ostarela, iritantna budala, a Dženifer Aniston zubarka sa izgledom, ponašanjem i vokabularnom porno zvezde. Osim njih, tu su i Džejmi Foks, Donald Saterlend i drugi. Film, od početka do kraja, ne zaboravlja na kome bi trebalo da bude fokus: na Niku, Kurtu i Dejvu i njihovim naivnim, ubilačkim namerama. Humor je crno obojen ali i raznovrstan. Zato se tu nalazi spominjane filmova koji sadrže sličan zaplet, fizička komedija sa padovima i ispuštanjem stvari iz šaka, kao i surove šale o seksu, dok sve vreme u pozadini ide muzička podloga bazirana na ‘’masnim’’ rok numerama. Jedino što je možda za nijansu preterano u filmu jesu delovi dijaloga Čarlija Deja koji tumači Dejla, i koji na trenutke podseća na užasno kreveljenje Trejsija Morgana u filmu Cop Out. Dobro je da Dej ni u jednom trenutku ne postiže Morganov nivo. Pored svih dobrih stvari, u filmu sporedne uloge tumače čak dva glumca iz The Wire, najbolje TV serije svih vremena – da li je slučajnost ili ne, ova činjenica za mene samo dodatno podvači sledeće: odličan scenario se lako prepoznaje, a u slučaju ovog ostvarenja, jednako lako prenosi na veliki ekran.

Autor: Ivica Milarić

FILM CORNER

FRENZY SPARK

MUSIC LOOP

Energija i međusobna hemija ovog dvojca je neosporna, kao i njihova sposobnost da i narativne deonice, i bombastične prijave, zvuče odlično. Kada se sve sabere, može se reći da je ovo osrednji album Kanyea Westa i jedan od boljih Jay-Z-jevih albuma u poslednje vreme.

Svako ima neke svoje male unutrašnje borbe, koje traju čitav život. Kada prezirete tatine sinove, izbacivače po diskotekama, ili ne volite da jedete kupus, ili kada neko kaže “igrica” umesto “igra”. Sve vas to nervira i kroz život vas prati borba da promenite ili utičete na te stvari. Ta borba je tiha, totalno nebitna, ali vaša. Slušanje Watch the Throne, najočekivanijeg albuma ove godine, podseća na takvu vrstu skrajnute, i pomalo pubertetske borbe i podstiče osećaj da neke stvari, u koje svi veruju, jednostavno nisu u redu. Ovo je na neki način, glavna poruka ovog albuma, koja ide mnogo dalje od raskalašnosti i luksuza koje su tu na prvi pogled. Kanye West je sve svoje pesme koje nisu hitovi po klubovima (čak i neke koje nesuđeno to jesu) potrošio na MBDTF, tako da na ovom albumu dela neiskorišćena energija iz tog perioda, koja uz pomoć odlične ekipe ko-producenata (RZA, Q-Tip, Swizz Beatz, The Neptunes…) i Jay-Z-jevih klasičnih liričkih strelica donosi poznat, ali dovoljno svež zvuk. Neverovatna je činjenica da je ovo prvi album u poslednjih nekoliko godina čiji kompletan sadržaj nije procurio na internet pre njegovog zvaničnog objavljivanja, i to jeste za svaku pohvalu. Sve na ovom albumu izgleda skupo, od samog omota, koji više liči na fensi plošicu u kupatilu, do maksimalno nakićenih bitova koji odlično iskazuju veličinu i “tron” dvojca koji je stvorio ovaj projekat. Ako je Kanye pravio MBDTF u odelu, ovaj album je stvaran u havajskoj košulji i patikama. Da, Kanye, jer je ovo u velikoj meri njegov album, pošto je on sam usmeravao proces stvaranja albuma, i od EP-ja sa pet pesama došao do punog albuma, uprkos čestim svadjama i raspravama sa starijim bratom tokom snimanja.

FRENZY SPARK

Album počinje melanholičnom, pomalo filozofskom No church in the wild. Odličan refren, koji izvodi Frank Ocean iz OFWGKTA ekipe, pravi reference na Lil Waynov A milli: “What’s a God to a King?/What’s a God to a non-believer”. Još bolje zvuči Hov sa svojim rimama o krvi, vratima mauzoleja i drugim dogmatičnim motivima. Lift off, koji je treći singl sa albuma, će definitivno postati hit po klubovima. Prepoznatljiv himnični bit, upotpunjen Beyonce-nim vokalom jednostavno ne može da omane. Što se dublje ide u album, iza bahanalija i slavljenja dobrih stvari u životu, izlazi na videlo srce albuma: Dva čoveka koji se bore sa onim što znači biti uspešan i veliki u zemlji koja ih još uvek kao repere (a ponegde i kao afroamerikance) gleda sa podozrenjem. Nije da nama, slušaocima, treba da bude žao što su oni toliko bogati, već jednostavno, svaka medalja ima dve strane i niko bolje u repu ne predstavlja tu drugu stranu od ovog dvojca (i možda Eminema u nekim delovima karijere). Tri pesme koje idu zaredom, Niggas in Paris, Otis i Gotta have it se fino nadovezuju jedna na drugu, svaka sa različitim tipom bita. Otis, koji je kao drugi singl već postala veoma popularna, donosi prelep sempl Otisa Redinga i dobru hemiju između dva repera koji se odlično dopunjuju. Malo podseća na kombinaciju DivacStojaković iz Sakramenta. Iskusni vuk, kome ne treba mnogo da pokaže zašto je tu i mlađi, energični, koji je već postigao mnogo, ali se nikada ne zadovoljava. Gotta have it neodoljivo podseća na Timbalandove rane radove. Zatim se odjednom tempo spušta, i počinje New day, bolno iskrena pesma u kojoj se dvojac obraća svojim nerođenim

Who gon’ stop me sadrži sempl odlične I can’t stop od Flux Paviilion, dubstep trake koja je za kratko vreme postala vrlo popularna. Ova pesma bi bila definitivno najblja na albumu da nije dve stvari: Prvo, Chiddy Bang su na svom mikstejpu već semplovali ovu pesmu, i to u svom izvornom obliku, bez dodavanja efekata, što zvuči mnogo bolje nego ovde, i drugo, na pola pesme nobjašnjivo nestaje sempl i ostaje ogoljen bit preko koga Jay-Z repuje. Šteta. Priča o onoj drugoj strani medalje najbolje dolazi do izražaja na Murder to excellence, gde upoređuju stopu ubistava u Čikagu sa brojem ubistava u Iraku. Pesma nije besna, niti optužujuća, već nastoji da prikaže dešavanja u urbanim zajednicama, i da razume zašto izgleda kao da nasilje nikada neće stati.

MUSIC LOOP

sinovima. Ova pesma ima veću težinu samim tim što sa Jay-Z-jem ne može da prođe neki intervju, a da se ne čuje pitanje kada će to dete sa Beyonce. A biološki sat polako otkucava: “Sorry junior, I already ruined ya / Cause you ain’t even alive, paparazzi pursuin’ ya” RZA odlično prenosi tugu i usamljenost preko bita.

Malo je verovatno da bi ijednu od ovih pesama Kanye uvrstio na neki od svojih solo albuma. Ima tu dosta eksperimentisanja, dosta mešanja zvukova, ponekad preteranih deonica u bitovima, koje se neće dopasti svakom. Pogotovo ne pesme u kojima se na pola naprasno promeni bit. Ali opet, energija i međusobna hemija ovog dvojca je neosporna, kao i njihova sposobnost da i narativne deonice, i bombastične prijave, zvuče odlično. Kada se sve sabere, može se reći da je ovo osrednji album Kanyea Westa i jedan od boljih Jay-Z-jevih albuma u poslednje vreme.

Ocena: 4/5 Obavezno poslušati: Lift Off, Otis, Made in America, Who gon stop me (prva polovina pesme) Za zaobići: Thats my bitch, Welcome to the jungle

Made in America je definitivno trebalo da bude na kraju albuma. Versovi kao životne priče odlično oslikavaju put ove dve, sada već legende u svetu hip hopa. S obzirom da se nadovezuje na pesmu Murder to excellence, ne govori o komercijalnom, već o ličnom uspehu. Frank Ocean opet dominira refrenom, i čini se da je RnB nebo dobilo još jednu zvezdu. Why I love you sa Mr. Hudsonom spušta zavesu na celu priču, čini se dostojno, ali je opet tu utisak da bi prethodna pesma možda bolje zatvorila album.

Autor: Zlatko Todorović Izvor: Provera Mikrofona

FRENZY SPARK

ART&CRAFT FRENZY SPARK

Autor: Anja Terzić Steampunk je, dakle, usvojio stil specifičan za popularno-naučne romane iz 19.og veka, dela Jules Verne-a, H.G. Wells-a, Mark Twain-a, Mary Shelly. Verovatno najpoznatija steampunk scena je Kapetan Nemov Nautilius iz Walt Disney filma iz davne 1954. godine.

Steampunk osim svog imena nema mnogo sličnosti sa cyber-punkom. Budućnost nije apokaliptična. Nije došlo do kataklizme. Ne vodimo ratove sa mutiranim životnim oblicima. Tačnije, steampunk ne obitava u budućnosti. Bar ne nekoj određenoj. Steampunk svet je u nekoj paralelnoj realnosti, koja može da bude i ova naša. Steampunk je neo-viktorijanizam, spoj punkerskog antiestablišment nastojanja i iskrene vere u ljudski potencijal. Ljudi i mašine su se saživeli i koegzistiraju u svetu koji je izmešten iz viktorijanske epohe u eru novih tehnologija i obojen bojom rđe.

Steampunk se, kao pravac, javlja prvi put krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Kao alternativna istorija i moguća budućnost, bazira se na delima H.G. Wells-a i Jules Verne-a. Nebom plove lakše-od-vazduha letilice, razgovaramo pomoću analognih računara. Poznato? Realno?

ART&CRAFT

I sada, da li nam treba još jedan novi žanr u pop-umetnosti kada ih je verovatno već previše? O, da! Gothi, punkeri, hip-hoperi, cyber industrijalci i ostali iz ekipe sa (pre)stilizovanim outfitom, pomerite se jer stigla je konkurencija zvana steampunk. Kada se govori o sub-kulturi najpre se vezujemo za muziku. Steampunk muzička scena nije fortifikovana kao neofolk ili military-pop. Čak je po dubokoumnosti stihova ne bih poredila ni sa EBM-om i dark wave-om. Ali steampunk je poseban po tome što svoje mehaničke pipke širi dublje u ostale pojavne oblike umetnosti. Steampunk danas egzistira i u književnosti, slikarstvu, dizajnu enterijera, stilizovanju garderobe, arhitekturi.

Steampunk je, dakle, usvojio stil specifičan za popularnonaučne romane iz 19.-og veka, dela Jules Verne-a, H.G. Wells-a, Mark Twain-a, Mary Shelly. Verovatno najpoznatija steampunk scena je Kapetan Nemov Nautilius iz Walt Disney filma iz davne 1954. godine. Na ovakvu bazu nadograđuje se i novija literatura, pa steampunk književnošću se smatra i: Mervyn Peake (“Titus Groan”, “Gormenghast” i “Titus Alone” iz “Gormenghast” trilogije), Michael Moorcock (“Elric of Melnibone”, “Corum”, “Warlord of the Air”), China Mieville (“Perdido Street Station”). Tu je i poprilično poznata (i filmovana) grafička novela “The League of Extraordienry Gentelemen” autora Alan Moor-a i Kevin O’Neill-a. Čak je i sebi-specifični anime podlegao steampunk uticaju. Tako se u Hayao Miyazaki-evim “Laputa: Castle in the Sky” i “Howl’s Moving Castle” može naići na steampunk detalje. RPG je, svakako pao na kolena i dao svoju lojalnost steampunku. Final

FRENZY SPARK

ART&CRAFT

Fantasy (VI i IX) nudi steampunk realnosti, a tu je i Arcanum: Of Steamworks and Magick Obsura. Goblini i Gnomi is World of Warcraft-a žive u tehnološkim društvima koja se mogu uporediti sa steampunk dimenzijom, jer ona jesu daleko ispred ljudskog društva ali nisu magična kao svet Elfova. BBC serija “Doctor Who” ima pregršt steampunk motiva. Danas nije retkost naići na steampunk stilizovanu gitaru, tastaturu ili neki od gadget-a. Ideja je redizajnirati i prilagoditi plastične i polimerne materijale da liče na polirani lim, zarđalo gvožđe, neobrađeno drvo ili štavljenu kožu. Kombinacija braon i crne boje koja je u svetu mode “huge no” ovde je itekako “in”. Ako na zidovima kafića ili u izlozima prodavnica vidite zupčanike ili točkiće nalik onima iz mehanizma časovnika, znajte da su to steampunk motivi koji počinju da vladaju arhitekturom i dizajnom enterijera.

Multimedijalni umetnici širom sveta pokušavaju da redizarniraju London ili Bruklin pomoću interaktivnih video instalacija: Paul St. George (maj - jun 2008). Muzej Istorije nauke (Oxford) je ugostio prvu veliku izložbu steampunk umetničkih dela (oktobar 2009 februar 2010). Steampunk postaje priznat i postaje globalan. Poklonici ovog pravca se mogu sresti u nekom od specijalizovanih klubova i na manifestacijama kao što su, naravno, fantastčni Dragon-con (www.dragoncon.org) i Comic-con (www.comic-con.org) Steampunk muzika je hibridna tvorevina industrial-a, folk-a i goth-a. Pevljivi refreni, ne-preterano-teški stihovi i ritam mašine, u pozadini, koji podsećaju na otkucavanje paklene mašine ili

FRENZY SPARK

parnog postrojenja. Najznačajniji predstavnici ovog muzičkog žanra su svakako: Abney Park (www.abneypark. com), Voltaire i Clockwork Dolls. Svi imaju stilizovani steampunk outfit i izgledaju kao da negde imaju sakriven vremeplov. Abney Park (ime “Abney Park” potiče od naziva Londonskog groblja) su započeli (sada već davne) 1997 godine kao još jedan goth bend. Do 2006 su imali nekoliko manje ili više zapaženih izdanja. Te 2006. godine donose odluku da se transformišu iz goth/industrial benda u steampunk muzičare. Kao deo te transformacije nastaju i njihovi novi identiteti kao i background priča. Prema toj storiji, bendov avion se sudario da vreme-plovinim dirižablom “Ofelija”, čiji je tvorac Dr. Leguminous Calgori (referenca: nemi film “The Cabinet of Dr. Caligari iz 1920 godine). Kao posledica, članovi benda usvajaju cyber-piratski look, uzimaju nova imena i nastavljaju steampunk pravcem. “Last Horizon” (2008) je njihov prvi steampunk tematizovani album. Situacija kod nas? Osim ponekog usamljenog zupčanika paklene mašine na zidu show-rooma nekog “openminded” dizajnera i par steampunk detalja u izlogu Francuskog Kulturnog centra u Knez Mihailovoj, malo se šta može naći. Dok van naših granica postoje specijalizovane odevne linije kao što je Steam Punk Cou-

ture (www.steampunkcouture.com) i steam punk nakit i aksesorai u okviru brenda Alchemy Gothic (www.alchemygothic. com) , mi ćemo se verovatno još dugo sami snalaziti. Steampunk tematske žurke su u začetku, iako stvarnih steampunk klubova kod nas nema. No, ipak, podržavamo ideju, jer ovaj pravac je sasvim fantastičan i tera vas na razmišljanje i kreativnost.

ART&CRAFT

PHOTO CREDIT: DIZYDEZI FRENZY SPARK

priredio: Danilo Radojčin Machine Gun Preacher

This Must Be the Place

Crni kontinent je poznat po svojim beskrajnim lepotama ali i po beskrajnim građanskim ratovima koji godinama uništavaju države i živote ljudi. A najgore u toj priči prolaze nevina deca... Film prati priču o bajkeru, bivšem dileru i urnebesno opasnom liku, koji je posle jednog urnebesno opasnog načina života otkrio Boga i odlučio da se posveti višim ciljevima. Odlazi u Sudan gde pokušava da izgradi crkvu i utočište za decu, u pokušaju da ih izvuče i spasi od pakla građanskog rata. Čitava priča je zasnovana na istinitom događaju, što, nažalost, nije neki problem zamisliti u današnje vreme.

Na prvi pogled čovek bi mogao reći da je ovaj film moderna verzija Forest Gump-a, ali se iza cele priče krije mnogo drugačija poruka, a bogami i mračnija. Stari penzionisani rock-star živi mirno u Dablinu. Smrt njegovog oca sa kojim nije bio u kontaktu 30 godina, odvodi ga u Njujork, odakle kreće na putovanje po Americi kako bi našao progonitelja svog oca. Čovek koji je mučio njegovog oca u Aušvicu, za vreme Drugog svetskog rata, bivši nacista i oficir Hitlerove vojske već dugo se krije negde u Americi, a glavni junak, naoružan upornošću intenzivno traga za njim.

U glavnim ulogama: Gerard Butler, Michelle Monaghan i Michael Shannon

U glavnim ulogama: Sean Penn, Frances McDormand, Judd Hirsch

Battleship

The Woman In Black

Režija: Paolo Sorrentino

CHECK LIST

Režija: Marc Foster

Režija: James Watkins

Režija: Peter Berg

Sa današnjim CGI efektima i sa toliko priče o smaku sveta, čudno je da filmovi kao što je ovaj ne izlaze na dnevnoj osnovi. Večita priča o vanzemaljskim osvajačima i hrabrim ljudima koji brane svoju teritoriju se povećava za još jedno ostvarenje. Flota američkih vojnih brodova odlazi na vojnu vežbu gde se susreću sa nepoznatim objektom koji viri iz vode. Posle inicijalnog kontakta dolazi do borbe u kojoj ljudi po ko zna koji put brane svoju planetu od stranih okupatora, pokušavajući da im nađu slabe tačke i da ih spreče da izvrše kompletnu invaziju našeg malog vodenog sveta. U glavnim ulogama: Liam Neeson, Alexander Skarsgard, Brooklyn Decker, Rihanna

FRENZY SPARK

Davno nisam pogledao horor trailer koji me je uplašio ili naježio, ali ako ovaj film bude makar približno strašan kao najava – moraću da ga gledam sa ekipom. Svi jezivi elementi na okupu – keramičke lutke, pajaci, devojčice, uklete kuće i viktorijanski stil. Mladi advokat odlazi na selo da sredi papirologiju pokojnog klijenta i završava u ukletoj kući, gde otkriva da ga duh bivše vlasnice želi mrtvog. Jezivi posmrtni fantom koji želi samo da se sveti i da širi smrt na sve strane i ne ostavlja nikog ravnodušnim. U glavnim ulogama: Daniel Radcliffe, Ciarán Hinds, Janet McTeer

FILM CORNER

Prevod: Marina Milićević Izvor: Horror Blog

Kratak prikaz filma Leto 1979. Od Ratova zvezda i Spilbergovog Bliski susreti treće vrste je prošlo dve godine i Romerov Dawn of the Dead se duboko usadio u američku podsvest. U gradiću u ruralnom Ohaju grupa klinaca na letnjem raspustu pravi zombi film. Odrasli o tome nemaju pojma. Čarls (Riley Griffiths) želi da učestvuje sa svojim filmom na malom festivalu – naoružan samo idejama, scenarijom koji je sam napisao i entuzijazmom svojih prijatelja. Oni su poslednja generacija nrdova koja raste bez kompjutera. Film je oda super osmici, jedinoj spravici koju klinci koriste. Šminku, scenografiju, vatromete i ostalo sami prave. Potpuno aktuelan scenario jer danas su kućni filmovi više nego ikad u modi. I nostalgičan koji ujedinjuje sve što je mitologija detinjstva, odrastanja u provincijalnoj Americi sedamdesetih i osamdesetih. Super 8 je mnogo više od monstermovija, on je drama o odrastanju i avantura, po ozbiljnosti i maniru između Gunisa, I.T.ja, Stand by me, Gremlina i Povratka u budućnost. To je logično, jer iza kamera stoje: kao producent stari majstor Spilberg i kao režiser i scenarista J.J. Abrams, koji za novu publiku obrađuje stare teme (od Cloverfielda do rimejka Ratova zvezda).

Džo (Joel Courtney), Čarls i njihovi prijatelji su filmski fanovi, obožavaju horor i žele da prave zombi-film, ali dovitljivi Čarls misli da je dobro da ubace i ljubavnu priču. Ali i zato da bi bio u blizini preslatke Alis ( sjajno je igra Elle Fanning), koja je predmet obožavanja svih dečaka. Njena pojava je jaka i njeno odsustvo u poslednjoj trećini filma se oseća. Likovi su kompleksni i jasno postavljeni , što nije tipično za žanr. Ali za žanr tipična kritika tehnokratije i danas savršeno funkcioniše. Abrams daje gledaocu nakon savršene ekspozicije, spor anahron pripovedački ritam za današnji žanrovski film. Čudovišta se samo naziru do samog kraja. Zato je najupečatljivija prva scena u filmu. Kao i u Lostu. Retro stil i spektakularni efekti. Takođe je uspostavljena odlična dinamika između likova i njihovog ogolićavanja i otkrivanja tajni. Abrams završava svoj film ljubavnim pismom amaterskom filmu. U stvari, ceo film je ljubav i nostalgija.

FRENZY SPARK

Inazo Nitobe

BOOK CLUB

Plodovi japanske kulturne baštine: Haiku, origami, bonsan, akupunktura, šijacu, đakuzi, karate, džudo, aikido i jedinstvena kinematografska ostvarenja ušli su u naše živote uporedo sa nadmoćnom japanskom tehnologijom osvojivši, gotovo u potpunosti, ceo svet. San o vojnoj dominaciji Azijom zauvek se izgubio u dvadesetom veku, kada je Japan od izolovanog feudalnog društva izdrastao u modernu naciju i ekonomskog džina. Ali, pored ovih autentičnih japanskih vrednosti, Japan je pre svega plod samoniklog etičkog sistema – BUŠIDOA, koji autor knjige Inazo Nitobe definiše kao put ratnika i izvorište vrline koje su u Japanu na ceni: čestitost, odvažnost, milosrdnost, učtivost, iskrenost, čast, odanost i samokontrola. Junaci poput Šingena Takede, kojima smo se divili gledajući filmove Akire Kurosave “Kagemuša“ i “Sedam samuraja“ i Masakija Kobajašija „Pobuna samuraja“ Inazo Nitobe i „Harakiri“, samo su neke od istorijskih ličnosti koje Inazo Nitobe više nego slikovito dočarao u svojoj knjizi, objašnjavajući ideale japanskih vitezova – Samuraja, njihov ratnički kodeks i ulogu koju su odigrali u obličavanju moralnosti, etike i estetike Japana, kako u prošllosti tako i u sadašnjosti. Od trenutka kada je prvi put objavljena ova knjiga ne prestaje da privlači pažnju čitalačke publike, pa ne čudi podatak da je prevedena na više od 30 svetskih jezika. Ona otkriva odakle potiče izvorni Jamato duh i kako radi vekovima stari kompas oličen u životima japanskih samuraja i mudraca, upoređujući ih sa univerzalnim tekovinama zapadne civilizacije, otkrivajući sličnosti i razlike između Japana i Zapada, između starog i novog. Generacije studenata i ostalih čitalaca zainteresovanih za japansku kulturu okretale su se ovom klasiku ne bi li stekli uvid u prirodu japanskog društva, jer je Bušido bio, jeste i biće žila kucavica duše Japana. FRENZY SPARK

Kratak abstrakt iznad dovoljno govori čemu se radi. Voleo bih da vam, pre svega, približim par misli koja ova knjiga nosi sa sobom. Pre svega moram da kažem da je srpsko izdanje izdala kuća “Isopolin” u vrlo malom tiražu od samo 1000 komada i da ga je prevela Sanja Vajzović. Knjigu sam dobio na poklon od mojih dobrih prijatelja sa željama za dalje usavršavanje moje ličnosti. Prvo bih hteo da vam kažem par reči o autoru. Inazo Nitobe je rođen 1862. godine u mestu Morioka, a njegova porodica pripadala je lokalnom Nambu klanu. Preminuo je 1933. godine. Japanski hrišćanin, agronom, filozof, predavač i međunarodni politički aktivist. Upisao je agronomiju na koledžu u Soporou. Na trećoj godini studija, pod uticajem Dr. Vilijema C. Klarka, postaje jedan od prvih učesnika japansko – američke razmene studenata i odlazi na univerzitet Džon Hopkins u Baltimoru. Tu ga zatiče imenovanje za profesora na institutu za agronomiju u Saporu, ali uz preporuku da pre početka bavljenja profesurom usavrši svoja znanja u Nemačkoj, što i čini na univerzitetima u Berlinu, Bonu i Haleu. Po povratku, izabran je za dekana Carskog koledža u Tokiju. Politički rad na međunarodnim odnosima Nitobea je doveo na mesto generalnog podsekretara Lige naroda. Knjigu “Bušido - napisao je 1898 godine I to je njegovo najpoznatije delo sa kojim je hteo svima približi duh japanskih ideja. Nitobeov portret je štampan na novčanici od 5000 jena, a takođe postoji Nitobeov Memorijalni park u Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru.

BOOK CLUB

Većina vas je, pretpostavljam, gledala “Poslednjeg Samuraja”? U svakom slučaju film nije toliko bitan koliko je bitna činjenica da je Inazo Nitobe savremenik tog perioda i da je duh samuraja jako prisutan u njegovo vreme. Knjiga koju je napisao je materijal koji je hronološki jako osetljiv i daje nam jedinstven presek i kraj jednog sistema i početak “preporoda” i otvaranje japanske nacije zapadu. Nitombe, budući da je upućen u zapadnu književnost i upoznat je sa zapadnom civilizacijom, vrlo vešto prožima ideje i misli u kojima se svako ko nije veliki poznavalac japanske kulture može pronaći u svom van-japanskom ekvivalentu. Ističući najveće moralne i etičke vrednosti japanskog društva upoznaje nas sa jednim krajnje čudim svetom, sa svakodnevnicom samuraja i njihovim životom, osećanjima... Otkriva nam samu srž mita koji okružuje ove ratnike i njihov jedinstveni pogled na svet. Potrebno je bilo mnogo da bi se postalo samuraj, a ono što oni predstavljaju je otelotvorenje perfektnog ratnika. Ono što ih odvaja od svih ostalih je kodeks po kome su živeli. Da se odmah razumemo, bušido ili sam kodeks nikada nije bio zapisan u cilju prenošenja na buduće generacije. Bušido je bio jednostavno duh prepoznavan u stavu, rečima, ponašanju... Ako hoćete, možete ga nazvati kućnim vaspitanjem ili nepisanim pravilom, mentalnom sklopu japanskog naroda. Ono što je evidentno je da je bušido bio temelj starog japana, bio je vodeći princip prelaznog perioda, biće i pokretačka snaga novog doba u dobru i u zlu. Imajući u vidu da Nitobe nije video, niti bio učesnik Drugog svetskog rata, baš bi me zanimalo šta bi mu prošlo kroz um kada bi bio u mogućnosti da mu pokažem par minuta filma od Hirošime i Nagasakija do sadašnjeg trenutka. Poslednjim poglavljem uvideo sam da je i pokušao da predvidi budućnost.

mu je simbol, iako raznesen na sve četiri strane, i dalje će donositi blaženstvo čovečanstvu miomirisom kojim će obogaćivati život. Vekovima kasnije, kada njegovi običaji i samo njegovo ime bude zaboravljeno, njegov miris će doći nošen vazduhom kao sa nekog dalekog, nepoznatog brda, kud pogled ne seže...” Mislim da je bio u pravu! Ukoliko vas interesuje više bacite pogled imate E book

Završiću sa je njegovim mislima koje su pre svega poetske prirode: “Bušido može da nestane kao nezavisni etički kodeks, ali njegova moć neće nestati sa zemlje, njegove škole ratničkih podviga ili građanske časti mogu da budu porušene, ali će njegova svetlost i slava nadživeti njihove ruševine. Kao cvet koji

Autor: Aca Todorović

FRENZY SPARK

Ideja koja je Michaela Harta u svemu tome vodila bila je ideja gradnje svjetske digitalne knjižnice sa što više naslova koja bi bila dostupna besplatno i baš svima.

IN MEMORIAM

Prije nekoliko dana, u 64. godini života, umro je Michael Hart, čovjek za kojeg danas može reći da je izmislio elektroničke knjige, a u povijesti svijeta ostat će zauvijek zapamćen kao utemeljitelj Projekta Gutenberg – organizacije koja se već četiri desetljeća bavi digitalizacijom i objavom besplatnih knjiga na internetu. Većinu prvih knjiga, oko stotinu naslova, Michael Hart upisao je sam, a počeo je davne 1971. godine dok je još studirao na Sveučilištu Illinois, u Sjedinjenim Američkim Državama. Prvi tekst kojeg je digitalizirao bila je američka Deklaracija o nezavisnosti. Taj dokument u inačici Projekta Gutenberg pisan je velikim slovima zbog toga što ju je Hart upisao putem teleprinterske tipkovnice koja nije mogla pisati mala slova. Nakon toga, upisao je američku Povelju o pravima, a zatim je uslijedila Biblija, pa djela Willama Shakepsearea, Alisa u zemlji čudesa, Petar Pan, itd. Ideja koja je Michaela Harta u svemu tome vodila bila je ideja gradnje svjetske digitalne knjižnice sa što više naslova koja bi bila dostupna besplatno i baš svima. ‘Mi radimo za običnog čovjeka, a ne za profesore niti za korporacije koje s knjigama žele napraviti ono što su napravili s glazbom – žele na tome zarađivati nakon što se ona pokazala uspješnom,’ izjavio je Michael Hart svojedobno. U početku, Projekt Gutenberg bio je isključivo njegov privatni projekt, a dugo vremena bio je i bitno ograničen tehnologijama unosa i pohrane tekstova. Desetljećima je to išlo vrlo sporo – od 1971. do 1989. Michael Hart je uspio digitalizirati samo deset knjiga. “Kad sam razmišljao o imenu tražio sam nešto što će najbolje opisati promjenu koju će izvesti elektroničke knjige. E-knjige će promijeniti pismenost i obrazovanje na sličan način kao što je to učinio Gutenbergov tiskarski stroj smanjivši dotadašnju cijenu knjiga za 400-ti dio njihove dotadašnje cijene. Razmišljao sam da sve to nazovem i Project Alexandria, prema najvećoj knjižnici Staroga vijeka, no ipak sam se na kraju odlučio za Gutenberga, jer mi ne skupljamo, već proizvodimo elektroničke knjige.” Michael Hart O čemu je tu zapravo riječ predočit ćemo vam podatkom koji kaže kako unos jedne knjige, dakle, njeno skeniranje, pretvaranje u ASCII tekst, ispravljanje pogrešaka, formatiranje i unos u bazu podataka zahtjeva prosječno pedeset radnih sati ili jedan tjedan pažljivog rada. Međutim, rastom kapaciteta tvrdih diskova te pojavom osobnih računala početkom osamdesetih godina prošlog stoljeća i postupnim širenjem interneta početkom 1990-ih godina, stvari se bitno mijenjaju. Do 1997. u toj biblioteci elektroničkih teksto-

FRENZY SPARK

Do svoje smrti, 6. rujna ove godine, Michael S. Hart je uz Project Gutenberg radio kao profesor kolegija o elektroničkom tekstu na Sveučilištu Bendictine te gostujući predavač na Sveučilištu Carnegie Mellon. Uz to, žustro se borio za izmjenu zakona o autorskim pravima.

Zašto je važan Projekt Gutenberg? U novinama ćete često pročitati usporedbu koja kaže kako je prije pedeset godina litra benzina stajala (preračunato) dvije kune, a danas stoji osam kuna, što je četiri puta (400 %) više. No, cijena knjige u mekom uvezu prije pedeset godina iznosila je (opet preračunato) oko pet kuna, a sad je takvu knjigu nemoguće kupiti po cijeni manjoj od pedeset kuna, što je deset puta (1000%) više. Taj drugi podatak nećete baš lako naći u novinama, a niti bilo gdje drugdje. Drugim riječima, ljudi koji vole čitati knjige žrtve su povećanja cijene koje je dvostruko veće od povećanja cijena koje su proživjeli, primjerice, vozači automobila. O porastu cijene benzina možete u vijestima slušati i čitati najmanje jednom tjedno, a o rastu cijena knjige, tak tu i tamo, kad je neki veći sajam.

IN MEMORIAM

va bilo je tisuću knjiga, deset tisuća bilo je 2003. (kad je objavljen i prvi ‘Best of Gutenberg’ CD sa 600 izabranih naslova). Danas ih je nekoliko stotina tisuća. Cilj koje Michael Hart sebi postavio i koji će morati ostvariti njegovi nasljednici je milijun digitaliziranih knjiga na Projektu Gutenberg – do 2015.

Više o Michaelu Hartu i projektu Gutenberg, pročitajte ovdje:

Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/Michael_S._Hart Michael Hart (osobna stranica): http://pglaf.org/hart Project Gutenberg: http://www.gutenberg.org/ Project Gutenberg Europe: http://pge.rastko.net Online katalog knjiga: http://www.gutenberg.org/catalog/ Napredno pretraživanje: http://www.gutenberg.org/catalog/ world/search Audio knjige: http://www.gutenberg.org/audio/ Glazba na Projektu Gutenberg: http://www.gutenberg.org/ music/ CD i DVD projekti: http://www.gutenberg.org/cdproject Distributed Proofreaders: http://www.pgdp.net/

izvor: Gadgeterija

FRENZY SPARK

Priredio: Danilo Radojčin

COLOMBIANA

Never Forget Where You Came From!

TRAILER PARK

Kad čujete ime Zoe Saldana, pomislite na lepu, mršavu i malu crnkinju, neverovatno zgodnu i šarmantnu. Poslednja stvar koja može nekome da prođe kroz glavu je da bi ona mogla da bude mašina za ubijanje. E pa prevarili ste se! Za potrebe snimanja Columbiane, naša lepa Zoe se bacila na intenzivan trening i postala nešto sasvim drugačije. Film prati priču o mladoj devojci, koja u detinjstvu prisustvuje ubijanju svojih roditelja, nakon čega je njen ujak (ili stric, mrzim reč uncle) koji je profesionalni plaćeni ubica, uzima pod svoje kako bi od nje napravio ubitačnu mašineriju. Naravno, cilj svega toga je – pogodili ste – da osveti smrt svojih roditelja. Ono što je zaista značajno, projekat vodi ekipa koja je radila na Taken-u, Nikiti i Profesionalcu... Sva tri filma su pokupili sjajne kritike i definitivno pokazali kako filmske plaćene ubice treba da izgledaju. Sa Colombianom su otišli korak dalje i spojili sva tri glavna lika iz prethodnih filmova u jednu osobu – Zoe Saldanu. Em je žena, kao i Nikita, em je plaćeni ubica, kao Profesionalac, em je super istrenirana i ne preza ni od čega, kao Liam Neeson u Takenu. Snimci sa seta pokazuju da se ova sitna devojka žešće spremila za ulogu treninzima sa pripadnicima LAPD-a, i iskreno moram da priznam da zaista jedva čekam da se ovaj film pojavi kod nas – ljudi koji rade na njemu do sad nikad nisu zakazali, a, bogami, moram da vidim i Zoe Saldanu kako uništava sve pred sobom. Posle Avatara sam čisto sumnjao da će ikada snimiti išta ovoliko agresivno. Ostaje nam da sačekamo, i da vidimo.

CARNAGE

None of them will escape the ensuing carnage. Uzmete Romana Polanskog, date mu pozorišnu predstavu koja mu se svidi, date mu dobar budžet i četiri sjajna glumačka imena i ono što ćete dobiti, bar po trejleru, deluje kao urnebesna komedija sa neizbežnim crnim humorom. John C. Reilly, Jodie Foster, Kate Winslet i Critoph Waltz na sceni koja je samo i isključivo u jednom stanu. Mislim da kada bi te ljude i van platna zatvorili u jedan stan, svet bi se tresao od smeha. Znajući Polanskog, iskopao je ovu predstavu zbog svog potencijala da bude u isto vreme i teška i smešna. Priča prati dva para roditelja čija deca su se potukla na igralištu. Nakon toga, roditelji „žrtve“ zovu roditelje „snagatora“ da raščiste stvari. Naravno, u takvom sukobljenom odnosu može da dođe samo i isključivo do problema. Otkrivajući svoje protivrečnosti, međusobna neslaganja, ali i neverovatne predrasude, pa čak i zatucanost ovi parovi srljaju u neizbežan pokolj. Psihički, fizički, pravni, ne zna se, ali pretpostavljam da će biti neka kombinacija. Sve u svemu, Roman je opet uzeo svakodnevnu situaciju, apsolutno normalnu pojavu i izokrenuo je onako kako samo on to ume. Ostaje nam da sačekamo koji mesec, pošto je američki datum izlaska zakazan za 11. decembar, i da se spremimo za jedan urnebesnu komediju realističnog karaktera. Kad se sagleda ekipa koja radi na filmu, kao i datum izlaska, mislim da mogu da kažem bez puno sumnje da ovaj film ima žešći potencijal za Oskara, ali prateći novu tradiciju da su trejleri i uvidi u radnju i zaplet u poslednje vreme mnogo bolji od samih filmova, moraćemo da sačekamo izlazak filma, pa da onda ocenimo situaciju na mestu, par meseci pred Oskare. Ionako još uvek nije otvoreno klađenje, tako da nije problem sačekati.

FRENZY SPARK

Autor: Željko Obrenović Doug Dorst je ovaj roman prodao izdavaču sedam godina pre nego što je objavljen, samo na osnovu sinopsisa i nekoliko uvodnih poglavlja. Ne znam da li je bio lenj da roman završi u kraćem roku ili pisanje ovakvog romana iziskuje vreme. koji bi trebalo da se pojavi naredne godine – znači, za mnogo kraće vreme – pa ćemo da vidimo. Do tada nam ostaje njegova zbirka The Surf Guru koja po rečima kritičara u mnogo čemu pomera granice pisane reči. Uopšte ne sumnjam.

BOOK CLUB

Samo nemojte da me pitate kad ću ponovo pročitati ovako dobru knjigu, zato što ne znam. Izgleda da je prešlo u naviku da se pisci glavnog toka šaltaju u žanr. Ali, Dourst nije uradio čak ni to. On nas je, recimo... slagao? Recimo. Alive in Necropolis i jeste i nije žanrovski roman. Radnja Alive in Necropolis smeštena je u mesto Colmu – koje stvarno postoji i nalazi se u blizni San Franciska – gde je broj mrtvih stanovnika mnogo veći od broja živih. Tako da policija veći deo vremena provodi patrolirajući po groblju. Pandur početnik usred noći – po snegu, u jednoj od grobnica – nalazi polumrtvog drogiranog klinca, uvezanog izolir trakom. Obećava sebi da će naći onoga ko je to učinio, ali kako roman odmiče, mi zapravo shvatamo da taj događaj jeste okidač za priču, ali neku sasvim drugu. U romanu ima i pandura i duhova. Ima zapleta, a i nema ga. Sva očekivanja su izneverena, ali na onaj fini način. A taman kad odustanete od očekivanja, dolaze i razrešenja. Naravno, drugačija nego što ste mislili. Dorst se pre svega bavio likovima i njihovim pričama i njihovim problemima i dilemama. Jedan od problema je starenje ili odrastanje ili sazrevanje i gotovo svi likovi romana se na neki način bore sa tim i donose razne odluke kojima će pokazati svoju ne-zrelost. Zato će vas Alive in Necropolis više podsetiti na, ne znam, Magnoliju ili Bringing Out the Dead, nego na neko žanrovsko ostvarenje koje obećava glupava naslovnica. Problem koji romani pisani u trećem licu često imaju, da ne znaju kad da stanu i šta da ne prikažu, Doug Dorst vešto savladava. Alive in Necropolis nije tanka knjiga, ali je knjiga bez gotovo ijedne rečenice viška. Njene kompleksnosti – mada se u momentima čini da se ništa ne dešava i da se neće ni desiti, a opet vas vuče dalje – postaćete svesni tek kad dobro odmaknete sa čitanjem. A onda ćete moći samo da stojite i divite se raskoši Dourstovog talenta. Doug Dorst je ovaj roman prodao izdavaču sedam godina pre nego što je objavljen, samo na osnovu sinopsisa i nekoliko uvodnih poglavlja. Ne znam da li je bio lenj da roman završi u kraćem roku ili pisanje ovakvog romana iziskuje vreme. Sačekaćemo novi roman koji Dorst piše sa Dž. Dž. Abramsom,

FRENZY SPARK

SCIENCE FAIR

Fizičari su postavljači najvećih pitanja, i to takvih koja se graniče sa metafizikom. Koji su osnovni gradivni blokovi koji konstituišu vasionu? I koji su zakoni kojima se oni upravljaju? Dva su osnovna stuba nosioca moderne fizike kvantna mehanika i opšta teorija relativnosti. Ukoliko ih pomirimo, imaćemo sve odgovore. Samo hrabro! Stupimo u problematiku najveće misterije savremenog naučnog doba i potencijalno odlučujućeg rešenja za sve potonje probleme sa pribranošću i uverenjem da smo joj dorasli. Kao što ćete uvideti - a što ću ja, uz svu poniznost pred ovako kapitalnom temom, pokušati da predočim najrečitije moguće - predivna apstraktnost nemogućeg subatomskog sveta nadilazi i mnoge umetničko-scenarističke vizije oslikane na “pokretnim slikama” SF žanra. Čuli ste već da je “stvarnost čudnija od fikcije”? E pa, ova neporecivo jeste. Ujedno je i stvarnija od stvarnosti.

Svega odlučujuće podsetiti se četiri osnovne (fundamentalne) sile koje vladaju svim fizičkim svetom. To su gravitacija, elektromagnetizam, slaba i jaka nuklearna sila. Svaka od njih ima podjednako krucijalnu, iako dijametralno suprotnu, ulogu u opštem ustrojstvu kosmosa. Za ovaj slučaj, od posebne važnosti su poslednje dve: slaba nuklearna sila, odgovorna za radioaktivnost, i jaka nuklearna sila koja vezuje neutrone i protone u jezgru atoma.

Najpre, mala fusnota o poslednjoj sentenci iz uvoda. Ne slažu se svi stručnjaci glede svemoći Teorije Svega, niti o njenom eventualnom postojanju. Postoji izvesna opozicija ove ideje, unutar koje je regrutovan i jedan velikan, njen nekada najveći pobornik, ali o svemu tome ćemo na koncu priče. Jedna od dimenzija u glavnoj ulozi i ona koje smo nesumnjivo svesni kao ljudi, vreme, itekako je konačna sa našeg stanovišta, stoga počnimo sada!

O čemu se tu, zapravo, radi? “Čini se nadmoćnom stvari znati objašnjenje svega. Zašto se pojavljuje, zašto nestaje, zašto jeste.” Još onomad u eophi antike, bejahu to Sokratove reči. Od pamtiveka, postoji jedna neutaživa težnja čovekova da objedini sva svoja znanja u Jedno. Mnogi teoretičari i filozofi nauke veruju da je ovo bio prvi dodir metafizike sa “opipljivim”. Ovo je, u krajnju ruku, bilo tipično za stari svet, kulturološki opredeljen za holizam i svest o celovitosti sistema, sveta, svemira. Nerado nas vraćam u klupe, ali je za razumevanje Teorije

FRENZY SPARK

SCIENCE FAIR

Setimo se i da se kvantna mehanika odnosi na nepojmljivo mali i dalek svet: atome, protone, elektrone, neutrone, te zatim i na još sićušnije opeke koji kao da su tu da nam dodatno zagorčaju život: kvarkove, leptone, gluone...Relativnost, sa druge strane, deluje na potpuno drugoj skali: na gigantskom makrosvetu zvezda i galaksija. Problem? Ova dva najveća intelektualna zaveštanja XX veka su međusobno isključiva. Šta je, onda, činiti? Jednostavno, naizgled. Ajnštajnova Opšta teorija relativnosti opisala je gravitaciju na divno intuitivan i, od skora definitivno dokazan, način: kao proizvod zakrivljenja prostorvremena (pogledati sliku). Takozvani “Standardni model” definisao je fiziku elementarnih čestica i sila kojima interaguju međusobno (pogledati grafički prikaz na na kraju teksta). A jedna od implikacija revolucionarnog poimanja gravitacije preneta na “jezik” standardnog modela glasi da bi sila teže morala biti prenošena česticom krštenom graviton. Misija: objediniti sve te, često oprečne i nekompatibilne, paradigme jednom teorijom koja bi razjasnila sve od Velikog Praska preko kvantne fizike do predviđanja ishoda svakog eksperimenta. Mačiji kašalj? Nikako. Ali, sve se čini da to postane.

FRENZY SPARK

Zaplet se komplikuje Kada je 1960. opitom ustanovljeno da su konačni najmanji gradivni blokovi atoma tzv. kvarkovi, koji čine protone i neutrone, nauka je konačno stigla na finalno (ili početno, zavisi kako gledate na to) uporište osnove sve materije. Ubrzo je registrovano i postojanje leptona, odgovornih za postojanje elektrona. Novi postulati i otkrića su prestizali jedni druge: sve ove čestice, predloženo je, moraju imati bizarne partnere u vidu antimaterije, čestica iste mase ali suprotnog naboja. Ovo je bilo neophodno radi održivosti teorije supersimetrije, o kojoj ćemo ubrzo pobliže raspredati.

SCIENCE FAIR

Nekih 40 godina ranije, nemački fizičar Theodor Kaluza primenio je sintezu Ajnštajnove gravitacione teorije i Maksvelove teorije elektromagnetizma. Ujedno, prvi je uvrstio dodatnu, petu dimenziju tkanju prostorvremena - upravo onaj sastojak koji se slagao sa Maksvelovim jednačinama. 1926. godine, švedski fizičar Oskar Klein pružio je premijeru danas tako rasprostranenog objašnjenja zbog čega ne možemo videti petu dimenziju: zbog toga što je “sklupčana” u krug previše mali da bi se video i doživeo čulima. Kako bi izrazito vizuelni ljudski um ovo bio u stanju da makar približno predoči, najčešće se upotrebljava analogija o mravu na koncu. Osim pravolinijskog kretanja, mrav se može obrtati oko konca i samo on može biti svestan dodatne cirkularne dimenzije. Gledano sa velike udaljenosti, međutim, konac izgleda samo i jedino kao jednodimenzionalna linija dok je dodatna dimenzija sakrivena. Ova zamisao, preteška za vreme u koje je nastala, oživljena je sa dolaskom još jednog titanskog intelektualnog poduhvata supersimetrije.

sedam, ako eliminišemo već poznate četiri, moglo da opiše slabu, jaku i elektromagnetnu silu? Ne sasvim, jer su se javili izvesni problemi kao što je nemogućnost da se teorijom od 11 dimenzija objasni interakcija kvarkova i elektrona sa slabom nuklearnom silom. Osim toga, jednačine supergravitacije stavljene u funkciju računjanja izvesnih kvantnih procesa za rezultat daju beskonačnost. Besmisao tog ishoda uslovio je preusmerenje pažnje na, nakon dodatnih dimenzija i supersimetrije, treći i najslasniji sastojak fantastične M teorije: superstrune!

Sav taj jaz

Revolucija!

Rekoh vam da ćemo se vratiti na antimateriju! Jedno od predviđanja je da svaka čestica standardnog modela ima ima svog supersimetričnog partnera, što poduplava broj znanih vrsta čestica. Veliki Hadronski Sudarač u CERN-u ih već nekoliko godina aktivno traži, simulirajući postulirane uslove kakvi su vladali nekoliko milionitih delića nanosekunde nakon Velikog Praska i sudarajući čestice nezamislivim brzinama. Ukoliko se realizuje, biće to jedno od najmonumentalnijih otkrića svih vremena.

Sada se držite za nešto čvrsto, jer će sami temelji onoga na čemu sedite, kroz šta hodate i šta udišete biti izvrnuti. U teoriji superstruna, osnovni blokovi materije su strune koje obitavaju u nekoj vrsti “paralelne stvarnosti”, univerzumima sa 10 dimenzija prostor-vremena. Poput struna violine, svaka može vibrirati na različite načine, a od čega zavisi koju će elementarnu česticu predstavljati.

A u čemu leži posebna draž supersimetrije? U tome što predviđa gravitaciju. Matematika supersimetrije veli da je čin pretvaranja elektrona u svog simetričnog partnera i obrnuto identičan procesu pomeranja istog kroz prostor-vreme. Supersimetrija nudi vezu između svojstava kvantnih čestica i prostor-vremena, a teorija koja inkorporira gravitacionu silu i supesimetriju naziva se supergravitacijom. Matematika supergravitacije uvodi još jedan “triler” obrt: obećanih 11 dimenzija prostor-vremena! Da li bih tih dodatnih

FRENZY SPARK

Posebno zgodna osobenost ove vrtoglave teorije je fakat da šest dodatnih dimenzija može biti “upakovano” na načine koji anuliraju ranije stečene probleme sa supergravitacijom i slabom nuklearnom silom. Njena najveća prednost, pak, je u tome što su sa njom anomalije sa beskonačnošću koje su “zagadile” teoriju supersimetrije potpuno isčezle! A onda se neko setio: zašto stati kod jednodimenzionalnih struna? Zašto ne dvodimenzionalne membrane koje mogu formirati i oblik površine mehura, ako treba? Ovo, zapravo, nije

bio hir dokonog uma već ishod nužnosti (zaista, malo šta potpada pod hirove u fizici, iako može lako da odaje takav utisak). Jer, kao što superstrune mogu da “žive” u 10 dimenzija, supermembrane mogu u 11, pod diktatom supergravitacije (kalkulisano i potvrđeno 1987.). Šlag na torti: ako se sećate Kaluza-Klein pretpostavke od pre nekoliko pasusa, koja je sugerisala sakrivenost pete, ili u ovom slučaju, jedanaeste dimenzije, moguće je “obaviti” je membranom. Ta obmotana membrana bi izgledala kao struna u deset dimenzija. Sve se poklopilo! 1995. godine, Edward Witten sa Princetona je pod jedan krov objedinio strune, membrane i 11 dimenzija u M-teoriju, za sada vodećeg kandidata za prestižno zvanje Teorije Svega (u zavisnosti koga pitate, ono “M” stoji za “magiju”, “misteriju” ili “membranu”). Njegov nalaz je uputio na jednostavan, ali toliko previđan zaključak: svi ti pristupi samo su različite manifestacije iste teorije, a ne suprotstavljeni konstrukti. Najednom, izrodila se odlična mogućnost potvrde ove teorije - crnim rupama. Naime, još 1974., Stephen Hawking je zaključio da crne rupe ipak mogu zračiti izvesnom energijom, iz čega proishodi da imaju temperaturu i drugu termodinamičku odliku - entropiju, meru uređenosti jednog sistema. Entropiju crne rupe bi moglo odrediti računanjem svih kvantnih stanja čestica koje je sačinjavaju. Svi pokušaji da se to učini su propali - do pojave M-teorije koja je do tančina ponovila Hawkingovu formulu entropije.

Tri godine nakon Wittenovog prodora, Juan Maldacena sa istog instituta osmislio je najeteričniju hipotezu: šta bi trebalo da se dešava unutar hipotetičkog univerzuma sa mnogim dimenzijama prostora i gravitacije. Oslonivši se na spasonosne membrane, otkrio je dualitet: da je sve što se dešava na obodu takvog univerzuma ekvivalentno ponašanju membrana u nekoj unutarnjoj regiji. Ovo je zapanjujuće stoga što svet na površi univerzuma izgleda toliko drugačije od sveta unutar njega. Primenjeno na nas, čini se da smo samo senka na ivici univerzuma više dimenzija. Sve one očaravajuće, mahom umetničke vizije multiverzuma i paralelnih realnosti dugujemo, u osnovi, ovoj misli, čije su nus-prozvod.

Pejzaž vaseljena Zagonetno svojstvo M-teorije je u broju načina na koji dodatne dimenzije mogu da se savijaju i formiraju, a taj broj je, moguće beskonačno! Od neograničenog broja potencijalnih univerzuma, neki mogu nalikovati našem, sa fizičkim uređenjem od tri generacije kvarkova i leptona i četiri sile - mnogi, pak, se ni iz daleka ne bi mogli prepoznati. Ponajviše zato što, teoretska osnova M-teorije nalaže da bi u njima vladali zakoni fizike rudimentarno sučeljeni sa našim.

SCIENCE FAIR

Dakle, da li je M-teorija konačna Teorija Svega? Predstoji serija falsifikacija i opita koje će morati da položi da se tako ispostavi. Neke od njenih odlika poput supersimetrija ili ekstra dimenzija mogu se pojaviti u kolajderima ili astrofizičkim opservacijama. Svako predviđanje ishoda je nezahvalno i izuzetno teško.

Imamo privilegiju da budemo savremenici najuzbudljivijeg doba u istoriji nauke. Doba u kojem ćemo, moguće, svedočiti ili novom početku ili kraju fizike. Eri potvrde drugih svetova. Epohi ujedinjenja najkolosalnijih nasleđa ljudskog intelektualnog kapaciteta u jedan skup koji će zaseniti sve ikada viđeno. Sa svime time, da li je za očekivati i nov fatum čovečanstva, ponovno promišljanje našeg mesta u ustrojstvu svega, zalog za budućnost? Sve su to još tek (op)sene na dalekom horizontu. Možda će i “običan” čovek moći da postavlja najveća pitanja kada ovaj “Sveti Gral”, ključ svekolikog bivanja koji nas je i ovde doveo, bude pronađen.

ANTRFILE 1: Šta je Standardni model? A šta bi, u svoj toj veličanstvenoj zbrci, trebala da bude sama sila? Pa, kvantna teorija polja kaže da se sila između osnovnih čestica prenosi još jednim setom posebno teško uhvatljivih čestica. Foton je, na primer, prenosilac elektromagnetne sile. Zgodno nazvan gluon (eng. glue - lepak) medijator je osnovne sile: “lepak” koji drži čestice na okupu. W i Z čestice imaju ulogu prenosnika slabe nuklearne sile. Njihovo postojanje potvrđeno je 70-ih i 80-ih. Pogledajte sada tabelu čestica standardnog modela i fokusirajte se na kolonu Prve generacije. U pitanju su sve čestice koje će nam ikada trebati - elementi od kojih smo sagrađeni vi, ja i sve ono što vidimo i ne vidimo. Iz nekog razloga, vaseljena nije bila zadovoljna ovime: sazdala je i čestice Druge i Treće generacije koje su identične Prvim, osim u jednoj stvari: teže su.

SCIENCE FAIR Standardni model fizike čestica dopunjuje božanstveno eterični Higsov bozon, trenutno najtraženiji “begunac” mikrosveta na čemu se vrlo prilježno radi u CERN-u. Ovaj matematički okvir je preživeo sve ispite i testove i služi kao vrlo pouzdan “predviđač” fizike čestica. Poslednji trijumf u nizu bilo je potvrđeno otkriće “gornjeg” kvarka 1995. godine, koji je bio neophodan radi održavanja konzistentnosti Standardnog modela, te i same tri generacije “porodice” kvarkova i leptona pod istim krovom.

ANTRFILE 2: Stephen Hawking: “Predomislio sam se” Proslavljeni Hawking je bio jedan od najglasnijih proponenata Teorije Svega, u čijoj je konstrukciji i sam učestvovao. Ipak, Gedelova teorema koja glasi da “svaka formalna teorija dovoljno izražajna da se elementarne aritmetičke činjenice mogu izraziti i dovoljno jaka da se mogu dokazati je ili nekonzistentna ili

FRENZY SPARK

nekompletna”, nedvosmisleno ukazuje da je svaki pokušaj konstrukcije Teorije Svega osuđen na propast. Sam Hawking je, uveren ovim argumentom, 2002. priznao da je pristupio ovom kampu “neverujućih”.

ANTRFILE 3: Ironična kovanica Ako vam se sam termin “Teorija Svega” čini apokrifnim ili unekoliko podsmešljivim, na dobrom ste tragu. 60-ih godina XX veka svako malo je dolazilo do pravih bujica preterano generalizujućih teorija, što je pokrenulo zajedljivi refleks kod mnogih. Ne najmanje od svih, Stanislav Lem, proslavljeni velikan SF književnosti je “popularizovao” kovanicu, i to u liku pradede jednog od njegovih protagonista, Ijona Tichy-a o kome se u nizu dela referiše da je radio na “Opštoj Teoriji Svega”.

Autor: Andrej Vidović

SCIENCE FAIR

FRENZY SPARK

TALK TALK/IN ENGLISH, PLEASE

Named after an accidental sound made from Styrofoam, Mr. Meeble has developed a hybrid style so unique that critics are having to dig deep into their creative well to describe it. Jason Farrell, of Fender Guitars, hits the nail on the head when he says of Chinese: “At once deliciously vintage and überfuturistic, Mr. Meeble conjures up the comforting subconscious sounds of 70’s one hit wonders mashed within songs destined for next millennium’s soundtrack for space travel… modern, filmy and altogether otherworldly.” They are bringing two very different worlds together: the world of electronica, founded on space age sounds and cutting edge French technology, and the world of pop/rock where artists connect with listeners through strong melodies and down to earth lyrics. Sometimes it’s very minimal and pristine; sometimes a chaotic tsunami of sound.” source: MR. MEEBLE BIO FRENZY SPARK

MUSIC LOOP

FS: Who is Mr. Meeble? MM: Mr. Meeble is *primarily* Devin Fleenor (me), Michael Plaster and Blain Klitzke. Also recent additions to the band are Riana Riggs and Rick Heins. FS: Do you think that putting music in the genres only brings constrains to the music and how would you describe your music? What are some of your musical influences? MM: No, genres are helpful even though subjective and vague. We call our music “epic organic electronic glitch rock”. Influences? I can’t speak for the other guys, but for me: Holy Fuck, Animal Collective, Radiohead, Massive Attack, Sigur Ros, Mr. Oizo, Telefon Tel Aviv, Aphex Twin, M83, Bjork, Black Moth Super Rainbow, Blonde Redhead, and a ton of others... FS: What brought you three together? MM: Random chance? Space magic? who knows. I met Michael back in high school, and then I met Blain through Myspace. Yes, Myspace. It may be dead now, but at least one

good thing came out of it. I met Riana and Rick through various friends here in Phoenix. Really, you couldn’t meet a nicer bunch of people ever. FS: I’ve read on your Youtube profile that you are independent artists, and everything you make, it goes out of your pocket. Is it hard dealing with it and what keeps you going forward? I understand that you have huge fan base. MM: Yes, it is very difficult being an independent artist. Tiring and frustrating, but altogether rewarding in a strange way. I handle all the business/management/booking/promoting/ marketing stuff for Mr. Meeble, and although that offers great flexibility, it also comes with great limitations. If I had a bigger budget I could take on more ambitious projects. If I had a bigger budget, I would buy more lasers. I can’t complain though - we’re touring Europe for crying out loud. We have amazing fans. What keeps me going forward? Because this is who I am. I couldn’t be anything else.

FRENZY SPARK

FS: You have an amazing website, and there is something interesting I have seen. Mr. Meeble has really great palette of social networks. You are connected to your fans in many ways. There are profiles such as Twitter, Facebook Page, MySpace, Youtube, SoundCloud, etc. You do band PR on your own. How important is for the artist of nowadays to understand the roles of the technology and to use it in the right way? MM: Well, thank you. This is the music industry today. Independence. Social Media. Web 2.0. There is no other way now. You adapt or die. Bands MUST learn how to use technology to market themselves. We just happen to use technology to a greater degree than most.

TALK TALK/IN ENGLISH, PLEASE

FS: You have one album which is titled: “Never Trust the Chinese”. I have heard some of the tracks on your SoundCloud profile. Tell us more about the inspiration, about the working progress on the album. How much time did you need to finish it? MM: NTTC is kind of an epic journey through the death of a relationship. (original, huh?) We worked for a couple years on that album. It seems like a long time ago now - we’re really looking forward to our next full length album. Once the European tour is over, we’ll be turning our attention to that full time. It’s gotta be better than the last one. Raise the bar! FS: You make videos on your own. Where do you get the inspiration? Who did cover art for your album? It looks really impressive. MM: It’s hard to say where the inspiration for any of our stuff comes from. Random ideas are attempted and sometimes they work, sometimes they don’t. We tend to just run with ideas and not question why. The last album cover art was painted by Jason Rudolph Peña. Wonderful artist. FS: There will be new release by the end of this summer. What we can expect? MM: Actually we are throwing together an EP to come out right before the tour, so around September 1st. You can expect a strange mix of post-rock, hip-hop and ambient electronic musings. Maybe a couple instrumentals? Again - who knows... FS: In our initial conversation you told me that you are preparing for the Europe tour this summer to promote your new upcoming album. Which countries would you like to visit? MM: Yes, we are touring ALL over Europe for this tour in September and October of 2011. Personally, I’m really looking forward to Romania, Hungary, Serbia and Poland. We have a new full color laser system for this tour, and wow... you really need to see them to understand their beauty. The lasers are like hallucination machines without the need for drugs. (not that I am against drugs, mind you.) Check out the tour promo video. And if you want more info about the tour, including dates, sign up for an account on our site: http://meeble.com Thank you!

by: David Darko FRENZY SPARK

100

MUSIC LOOP

101

FRENZY SPARK

Omogućila: Nevena Ranđelović

ROLLING STONE

Znaš, ja volim ljude. Lepo je to što im se možda dopadaju moje knjige i to ... ali ja nisam knjiga, razumeš? Ja sam tip koji ih je napisao, ali ne želim da ljudi bacaju ruže pod moje noge i slično. Žellim da me puste da dišem. Oni žele da se druže sa mnom. Misle da ću da dovedem neke kurve, divlju muziku i da ću nekog da prebijem... razumeš? Veruju u ono što piše u pričama! To je sranje, te stavri desile su se pre dvadeset ili trideset godina, bejbi! Godine 1986. glumac i pesnik Šon Pen, razgovarao je sa Čarlsom Bukovskim, u prisustvu njegove žene Linde. Tekst koji sledi prepisan je sa diktafona Š. Pena. Rečenice u zagradi pripadaju Penu, osim ako nije drugačije naznačeno.

O barovima Više ne zalazim u barove. Oslobodio sam se te navike. Kad danas uđem u bar, gotovo da mi je smešno. U životu sam bio u toliko barova da je to jednostavno previše za jednog jebenog čoveka – to je za mlađe ljude koji žele da se šibaju sa nekim, izigravaju taj usrani mačo stav, smuvaju neku ribu – a u mojim godinama to nije potrebno. Kad danas uđem u bar, činim to samo da bih pišao. Previše godina sam proveo u barovima. Toliko mi je muka od barova, da kad uđem u jedan od njih ja izbljujem.

O alkoholu Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na Zemlji – naravno pored mene. Pa da... To su dve najveće stvari koje su ikada obitavale na Zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Sve moje stvaralaštvo potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobađa jer sam ja u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogućava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove... I zato ga volim.

FRENZY SPARK

O pušenju Ja volim da pušim. Pušenje i alkohol su protivteža jedno drugom. Pušim da bih se rastreznio, znaš, a kad se mnogo puši, obe ruke postanu žute, pa izgledaju kao rukavice... skro braon boje... Pa onda kažeš sebi : „ Kakvo sranje, kako li mi tek izgledaju pluća? Isuse!“

O tuči Najbolji osećaj je kad išibate tipa koga nije trebalo da prebijete. Jednom sam se potukao sa tipom koji mi je mnogo dosađivao. Rekao sam: „ Okej, idemo“. Nije predstavljao nikakav problem – lako sam ga razbio. Ležao je skenjan na zemlji. Nos mu je bio krvav i bio je totalno sjeban. Rekao mi je „ Isuse, krećeš se tako sporo, čoveče. Mislio sam da će biti lako. Ali kad je tuča počela, uopšte nisam mogao da ti vidim ruke. Toliko brzo su letele kroz vazduh. Kako se to desilo?“ Odgovorio sam: „Nemam pojma, čoveče. Prosto se desilo.“ Štedeo sam. Štedeo sam za crne dane. Moj mačak Biker je pravi bokser. S vremena na vreme ga teško ozlede, ali on uvek izlazi kao pobednik. Naučio sam ga svemu, znaš ono... levom lažnjak, a desnom aperkat.

O mačkama Dobro je imati mnogo mačaka oko sebe. Ako si depresivan, samno pogledaš u mačke i odmah se osećaš bolje; one poznaju stvari onakve kakve one u stvari jesu. Ne treba se ni oko čega uzbuđivati. One to jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više

102

ROLLING STONE

103

FRENZY SPARK

mačaka imaš, to ćeš duže živeti. Ako imaš sto mačaka, živećeš deset puta više nego što bi živeo da ih imaš deset. Jednog dana će ovo biti otkriveno i i ljudi će imati na hiljade mačaka i živeće večno. To je zaista komično.

O ženama i seksu Ja ih zovem mašine za pritužbe. Nikada im nije sve potaman kad su sa momkom. A čovek, sa svom tom histerijom oko sebe... zaboravi. Ja izađem napolje, sednem u kola, i odem. Bilo gde. Svratim negde na kafu. Bilo gde. Sve samo ne još jedna žena. Petpostavljam da su jednostavno drugačije napravljene, zar ne? (sada se baš zahuktao) A kad postanu histerične... onda potpuno polude. Prosto moraš da odeš, a one to ne razumeju. (uobičajeni ženski vrisak) „GDE SI POŠAO?“ „ Odlazim u pizdu materinu, bejbi!“ Govori se da sam ženomrzac, ali ja to nisam. Sve je to rekla – kazala. One jednostavno čuju „Bukovski je muška šovinistička svinja“, ali ne provere izvor informacije. Naravno da činim da se žene ponekad osećaju loše zbog mene, ali činim i da se muškarci loše osećaju takođe. Činim i da se ja osećam loše. Ako stvarno mislim da je loše, onda kažem da je loše – muškarac, žena, dete, pas. Žene su toliko osetljive, da misle da su posebne. To je njihov problem.

Jebao sam mnogo žena.“ „Ne, veruj mi, nemaš pojma. Dopusti mi da te naučim par stvari.“ „Okej“ rekao sam. „Odlično učiš!“ pohvalila me je kasnije. „Brzo kapiraš stvari.“ To je sve. (Malo se postideo. Ne posebno zbog ovoga, već zbog sentimentalnog prisećanja.) Ali lizanje i sve te ostale stvari, stavljaju čoveka u nekako podređen položaj. Ja volim da ih zadovoljim, ali... Sve je to precenjeno, čoveče. Seks je značajan jedino ako ga ne upražnjavaš stalno.

O seksu pre AIDS-a (i pre braka) Jednostavno sam uskakao i iskakao iz raznih kreveta. Ne znam baš, to je neka vrsta transa, jebenog transa. Jednostavno sam jebao, i jebao (smeh)...Jesam! (smeh) A i žene su takve, znaš, kažeš im par reči, i onda ih zgrabiš za ruku: „Hajdemo, bejbi.“ I odvedeš ih u sobu i karaš ih. A one se jednostavno pomire sa tim, čoveče. Kad jednom uhvatiš taj ritam, čoveče, onda prosto pičiš. Svet je pun isamljenih žena. One dobro izgledaju, ali jednostavno nemaju partnera. Čame sasvim same, odlaze na posao, dolaze kući... za njih je velika stvar da imaju momka koji ih uveseljava. A ako sedi pored njih, pije i priča, znaš, to je zabavno. Sve je to bilo u redu...i ja sam bio srećan. Moderne žene...one ne prazne tvoje džepove, zaboravi to.

O pisanju

Prvo pravo tucanje je bilo najčudnije – tada to nisam znao – naučila me je da ližem ribicu i sve ostale jebačke majstorije. Bio sam potpuno neupućen. Sećam se da je rekla: „Znaš, Henk, ti si veliki pisac, ali stvarno nemaš pojma o ženama!“ „Kako to misliš?

Napisao sam kratku priču iz prvog lica. Reč je o čoveku koji siluje devojčicu. Ljudi su me odmah optužili. Čak su me i intervjuisali. Pitali su me: „Ti voliš da siluješ devojčice?“ odgovorio sam: „Naravno da ne. Ja preslikavam život.“ Imao sam probleme

ROLLING STONE

Prvo pravo tucanje

FRENZY SPARK

104

sa mnogim od svojih pisanija. S druge strane, skandali prodaju knjige. Ali, ako podvučem crtu, kad pišem, činim to za sebe. (povlači dug dim svoje cigarete.) To je baš ovako. Dim je za mene, a pepeo je za pepeljaru... Tako stoji stvar sa objavljenim delima. Nikad nisam pisao po danu. To je kao da trčiš kroz tržni centar potpuno go. Svi mogu da te vide. Noć... to je vreme kad vežbaš trikove... stvaraš magiju.

O poeziji

O Selinu Kad sam prvi put čitao Selina, legao sam u krevet s knjigom i velikim pakovanjem Ric krekera. Počeo sam da ga čitam i jedem Ric krekere, smejem se i jedem Ric krekere. Pročitao sam ceo roman u dahu. I Ric krekeri su nestali, čoveče. A onda sam ustao i popio vodu. Trebalo je da me neko vidi. Nisam, jebo te, mogao da se pomerim. To je ono što ti uradi dobar pisac. Skoro da te jebeno ubije... to takođe čini i loš pisac.

O Šekspiru On je nečitljiv i precenjen. Ali ljudi to ne žele da čuju. Znaš, ne smeš da napadaš svece. Šekspir se učvrstio tokom vekova. Možeš da kažeš: „taj i taj je loš glumac!“ Ali ne smeš da kažeš da je Šekspir govno. Što je duže nešto prisutn, snobovi se lakše prilepljuju uz to, kao pijavice. Kad snobovi osete da je nešto sigurno, onda se prilepljuju. A čim im kažeš istinu, oni podivljaju. Ne mogu to da izdrže. To je napad na njihovu duhovnost. Gadim im se.

O svom omiljenom štivu za čitanje Pročitao sam u National Enquire-u: „ Da li je vaš muž homoseksualac?“ Linda mi je jednom rekla: “Imaš glas kao peder!“ Odgovorio sam: „Pa da,. Uvek sam se pitao na koga podseća moj glas.“ (smeh) U članku je još pisalo: „Da li beči oči?“ Pomislio sam, sranje. Ja to stalno radim. Sada znam ko sam zapravo. Ja bečim oči... ja sam peder! Okej. Baš lepo od National Enquire-a što mi govori ko sam ja u stvari.

O humoru i smrti

ROLLING STONE

Uvek ću se sećati dvorišta u osnovnoj školi i mališana koji su na pomen reči „pesnik“ ili „poezija“ počinjali da se smeju i rugaju. A kapiram i zašto – zato što je poezija lažna. Ona je lažna i snobovska vekovima unazad. Previše e patetična. I precenjena je. To je gomila smeća. Poezija je već vekovima skoro totalno sranje. Čista prevara, lažnjak. Ne bih želeo da me pogrešno razumeju, bilo je i nekoliko veoma dobrih pesnika. Kao onaj Kinez Li Po. (Čuveni kineski pesnik 701.-762. Otišao je od kuće sa 19 godina i živeo sa taoističkim pustinjacima. Poznat je po raspusničkom životu i pijančenju – Prim. prev.) On je bio u stanju da unese više osećanja, realizma i strasti u samo četiri ili pet jednostavnih stihova nego što većina pesnika može na četrnaest ili petnaest tranica svog sranja. A i lokao je vino, takođe. Običavao je da plovi u čamcu niz reku, zapali svoje pesme i pije vino. Vladari su ga voleli zato što su razumevali ono što je pisao... i naravno, spaljivao je samo loše pesme. (smeh) Ono što ja pokušavam, izvinite me što sebe stavljam u prvi plan, je da prikažem život najamnih radnika, prostih ljudi... ženu koja vrišti na čoveka kad se vrati kući. Suštinu stvarnosti svakodnevnog življenja... nešto što se retko pominjalo u poeziji u perthodnim vekovima. Reći ću to jednostavno: Poezija vekovima unazad je čisto sranje. I to je sramotno.

Ima ih veoma malo. Verovatno je poslednji veliki humorista bio Džejms Turber. (Američki pisac i kariakaturista koji je godinama radio za Njujorker seriju o liku s imenom Volter Miti- čoveku koji ne razume urbanu sadašnjicu i beži u svet fantazije.-prim.prev.) Ali njegov humor bio je toliko genijalan da su ga previdelil. Kad sa ove distance pogledamo, tip je bio ono što danas nazivamo psiholog/psohijatar epohe. Imao je ono muškarac/žena vidjenjeznaš, ljudi proniču u stvari i pojave. Bio je panaceja. Njegov humor bio je tako stvaran da si morao da ugušiš svoj smeh da ne bi poludeo. Pored Turbera, ne mogu da se setim nikog drugog... Ja s vremena na vreme mogu da budem komičan, ali ne kao on. Ono što ja posedujem ne mogu da nazovem pravi humor. To je pre satira. Ja skoro da sam navučen na satiru. Šta god da se desi... smešno je. Skoro sve je smešno. Znaš, mi kenjamo svaki dan. To je smešno. Zar ne? Moramo redovno da pišamo, stavljamo hranu u usta, punimo uši i mozak svim i svačim... Moramo da preživljavamo. A to je stvarno glupo i odvratno, zar ne? I sise su beskorisne sem ako... Znaš, mi smo čudovišta. Kada bismo to samo mogli da vidimo, možda bismo i mogli da se volimo... Da shvatimo koliko smo smešni, sa svim svinjarijama koje sejemo unaokolo, govna se poprilično natalože u nama kad pogledamo jedno drugo u oči i kažemo „volim te“ ; naša osećanja se ugljenišu i pretvaraju u govna, a mi nikad ne prdimo jedno pred drugim. Sve to je definitivno satira... A onda umremo. Ali, smrt nas ne zaslužuje. Ona ne pokazuje nikakvu verodostojnost- mi pokazujemo svu verodostojnost. Da li sa rodjenjem zaslužujemo život? Ne baš, alli smo definitivno ubačeni u igru... To me nervira. Smrt me nervira. Život me nervira. Nervira me da budem utamničen između tih polarnosti. Znaš li samo koliko puta sam pokušao samoubistvo? (Linda pita

105

FRENZY SPARK

ROLLING STONE

„Pokušao?“) Dauj mi vremena, bejbi. Imam tek 66 godina. Još uvek radim na tome. Kad imaš kompleks samoubistva, ništa ne može previše da ti smeta... osim da izgubiš na trkama. To te nekako nasekira. Zašto je to tako? ... Zato što koristiš um (na trkama) a ne srce. Niakd nisam jahao konja. Ja se ne interesujem toliko za konje, koliko za nastajanje pravde i nepravde... selektivno.

O konjskim trkama Jedno vreme sam pokušavao da živom od klađenja na konje. Bolelo je. A i stimuliše. Sve je u igri- čak i kirija- baš sve. Ali, trudiš se da takođe budeš oprezan... a to nije isto. Jednom sam seeeo na tribinama kod krivine na hipodromu. Bilo je dvanaest grla u toj trci i svi su jurilli u gomili. Sve što sam mogao da vidim su te konjske guzice kako poskakuju gore-dole. Bilo je divlje. Gledao sam u te konjske guzice i mislio: “Ovo je ludilo. Ovo je totalno ludilo!“ Ali dese se i drugačiji dani kad dobiješ četristo ili petsto dolara, jer pogodiš osam ili devet trka za redom, i osećaš se kao Bog, kao da ti je sve potpuno jasno. Kao da razumeš sve na svetu. (A onda meni: ) Č.B. Ti se svakog dana osećaš dobro? Š. P. Ne. Č. B. Ali neki od njih jesu dobri? Š. P. Da. Č. B. Mnogo njih? Š. P. Da. (Posle pauze, iznenadan smeh) Č. B. Mislio sam da ćeš reći „retki su ti dani...“ Kako razočaravajuće!

FRENZY SPARK

O ljudima Ne posvećujem previše pažnje ljudima. To je uznemirujuće. Kažu da kad previše počneš da paziš na nekoga, onda počneš da ličiš na njega. Jadna Linda. Ja uglavnom mogu bez ljudi. Oni me ne ispunjavaju. S njima se osećam isprazno. Ja ne poštujem ljude. I to je moj problem... možda lažem, ali veruj mi, to je istina. Blagajnik na hipodromu je okej. Ponekad, kad odlazim sa hipoodroma, on mi kaže: „ Pa kako si, čoveče?“ Ja odgovorim: „ Sranje, čoveče, mogao bih nekom da polomim vrat... podigni belu zastavu, prikane. Dosta mi je svega.“ A on kaže: „Ma nemoj tako! Povadi se, čoveče! Sad ću ti objasnim kako. Hajde da malo izađemo večeras. Napijemo se. Pošibamo neke mangupe. Poližemo neke pičice.“ Ja mu kažem: „Daj mi malo vremena da razmislim o tome, Frenk.“ A on kaže: „Znaš, čoveče, što mi je život lošiji, to sam mudriji.“ Ja kažem: „Ti mora da si poprilično mudar čovek, Frenk.“ A on: „Dobro je što se ti i ja nismo sreli dok smo bili mlađi.“ Ja kažem: „Znam šta hoćeš da mi kažeš, Frenk. Obojica bismo sada bili u Sen Kventinu (jedan od najozlogašenijih zatvora u Americi- prim.prev.)“ „Tačno tako!“, kaže on.

O tome kako ga prepoznaju na hipodromu Evo pre neki dan sedim na hipodromu i vidim kako bulje u mene. Znam šta sledi, pa zato ustanem i krenem da se pomerim odatle. Kapiraš? Ali on mi prilazi i kaže: „Izvinite?“ Ja kažem: „Da, šta je bilo?“ On kaže: „Vi ste Bukovski?“ Ja kažem: „Ne!“ On kaže: „Pretpostavljam da Vas ljudi to stalno pitaju, zar ne?“ Ja kažem: „Da!“ I odem dalje. Znaš, o ovome se govorilo i ranije. Ništa nije kao osamljenost. Znaš, ja volim ljude. Lepo je to što im se možda dopadaju moje knjige i to ... ali ja nisam knjiga, razumeš? Ja sam tip koji ih je napisao, ali ne želim da ljudi bacaju

106

ruže pod moje noge i slično. Žellim da me puste da dišem. Oni žele da se druže sa mnom. Misle da ću da dovedem neke kurve, divlju muziku i da ću nekog da prebijem... razumeš? Veruju u ono što piše u pričama! To je sranje, te stavri desile su se pre dvadeset ili trideset godina, bejbi!

O slavi Ona razara. Ona je kurva, kučka, razara u svim vremenima. Meni je zapao sladak deo, jer sam ja slavan u Evropi a nepoznat ovde. Ja sam od najsrećnijih ljudi ovde. Srećan džukac. Slava je stvarno grozna. To je mera na skali mediokriteta, svest koja funkcioniše na nižem nivou. A to je bezvredno. Odabrana publika je nešto mnogo bolje.

O usamljenosti

O Lepoti Nijedna stvar na svetu nije kao lepota, posebno lepota ljudskog lica... mi to zovemo fizionomija. Sve to je matematičko i zamišljeno postavljanje crta u sklad. Kao, ako nos ne štrči previše, obrazi su u modi, ako uva nisu previše velika, ako je kosa dugačka... To je jedna vrsta varke generalizacije... Ljudi misle o određenim licima kao divnim, ali uistinu, u konačnom odmeravanju, ona to nisu. To je matematičko izjednačavanje s nulom. „Prava lepota“, naravno, dolazi od karaktera. A ne ako su obrve lepo počupane. Toliko mnogo žena kojima sam rekao da su lepe... dođavola, to je kao da gledaš u tanjir supe.

O ružnoći

ROLLING FILM CORNER STONE

Nikada nisam bio usamljen. Bio sam po iznajmljenim sobama – i osećao sam da želim da se ubijem. Osećao sam se depresivno. Osećao sam se odvratno – odvratno iznad svega – ali nikada nisam osetio da bi neka druga osoba mogla da uđe u sobu i izleči me od tog što me muči... ili možda više ljudi. Ne. Drugim rečima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo, jer sam uvek gajio neku čudnu naklonjenost ka samoći. Na žurkama, ili na stadionu prepunom ljudi koji se raduju zbog nečega- e onda mogu da se osetim usamljenim. Citiraću Ibzena: „Najjači ljudi su najusamljeniji.“ Nikad nisam pomislio: „pa doći će neka prelepa plavuša i dudlaće mi kitu, lizaće mi jaja i jaću se osećati dobro.“ Ne, to ne pomaže. Znaš one tipične ljude, „Hej, petak je uveče, šta ćeš da radiš? Samo ćeš da sediš tu?“ Pa da. Zato što nema ničega napolju. To je glupost. Glupi ljudi se muvaju okolo sa glupim ljudima. Pusti ih neka se međusobno zaglupljuju. Nikada se nisam opterećivao time da mi se desi nešto kad izađem uveče. Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama. Izvinjavam se milionima, ali ja nikada nisam bio usamljen. Ja volim sebe. Ja sam najbolja forma zabave koju mogu da imam. Hajde da pijemo još vina!

zapažanje? Kad bih sreo prvu ljudsku njušku na trotoaru, izgubio bih svu svoju novu energiju. Ovaj monstrum; praznjikavi, glupavi, s bezosećajnim licem, napujdan kapitalizmom- „radoholik“. I onda kažeš: „Oh! Skoro da me je skenjao“. Ali je ipak vredelo, jer nisam izgubio potpuno sve. Pa da, dokolica. I ne mislim o tome da se čovek baci u duboko razmišljanje. Mislim da nema nikakvih misli uopšte. Bez razmišljanja o napredovanju, samorefleksija ili promišljanja o budućim potezima. Samo... kao razbijen. To je predivno.

Ružnoća ne postoji. Postoji ono što se naziva deformitet,ali spoljašnja ružnoća ne postoji... Rekao sam. Jednom je bila Zima. Umirao sam od gladi trudeći se da postanem pisac u Njujorku. Nisam jeo po tri ili četiri dana. Pa sam onda konačno rekao sebi: „Kupiću sebi veliko pakovanje kokica!“ I Bože, tako dugo nisam okusio ranu da je bilo predivno. Svako zrno, znaš, bilo je kao šnicla! Moj stomak bi rekao: „ HVALA TI, HVALA TI, HVALA TI!“ Jednostavno hodajući ulicom, bio sam u raju. A onda sam sreo dva tipa i jedan od njih je rekao: „Isuse Kriste!“ A drugi je rekao: „Šta je bilo?“ „Je l si video onog tipa kako jede kokice? To je odvratno!“ I tako nisam mogao da uživam u ostalim kokicama. Pomislih, šta je mislio time „to je odvratno?“ Ja sam u raju. Mislim da sam bio pomalo prljav. Oni to uvek mogu da kažu skenjanom tipu.

O dokolici

O štampi

Ovo je veoma važno- vreme dokolice. To je brz korak ka suštini. Bez potpune stajke i totalne dokolice za sve velike periode u svom životu, izgubićete sve. Bilo da ste glumac, domaćica, ili bilo šta drugo... potrebno je da postoje velike pauze između vrhunaca, gde nećete baš ništa raditi. Jednostavno legnete na krevet i buljite u plafon. Veoma, veoma je važno da se ne radi totalno ništa... A koliko ljudi radi ovo u morednom društvu? Veoma malo. Zato su totalno ludi, frustrirani, besni i puni mržnje. U starim vremenima, pre nego što sam se oženio, ili znao mnogo žena, jednostavno bih spustio sve roletne i ležao u krevetu tri ili četiri dana. Onda bih se obukao i izašao napolje, i sunce bi bilo fenomenalno, a zvuci odlični. Osećao sam se moćno, kao da sam ponovo napunio baterije. Ali znaš koje bi mi bilo prvo

Ja nekako volim da me napadaju. „Bukovski je odvratan!“ To mi je veoma smešno, her, znaš, ja volim to. „oh, on je užasan pisac!“ Još glasnije se smejem. Time se poprilično hranim. A kad mi je jedan tip rekao, „Hej, znaš li da te izučavaju na tom i tom univerzitetu“, ja zinem. Nemam pojma...biti prihvaćen od svih je zastrašujuće. Osećaš se kao da si uradio nešto loše. Uživam u lošim stvarima koje su rečene o meni. To povećava prodaju knjiga predstavlja me kao zloću. Ne sviđa mi se da se osećam kao dobar zbog pozitivnih stvari koje govore o meni. Ali loš? Da, to mi otvara novu dimenziju. (podiže mali prst svoje leve ruke) Vidiš li ovaj prst? (prst je iskrivljen i podseća na slovo L) Jedne noći sam ga pijan slomio. Ne znam kako, ali... Pretpostavljam da se jednostavno nije uklapao. Ali, odlično se klapa za slovo „A“

107

FRENZY SPARK

ROLLING STONE

(na pisaćoj mašini) i... ma dođavola, uklapa se u moj karakter. Vidiš, sada imam karakter i dimenziju. (smeje se)

O hrabrosti Većina tzv. hrabrih ljudi manjka mašta. Mada oni ne mogu da razumeju šta će se desiti ako nešto pođe loše. Istinski hrabri prevazilaze svoju maštu i čine ono što moraju da učine.

O strahu Ja nemam pojma o tome (smeje se)

O nasilju Mislim da se nasilje obično pogrešno tumači. Izvesno nasilje je neophodno. Postoji, u svima nama, energija koja zahteva da bude izbačena. Mislim da ako se energija ograničava, mi poludimo. Krajnji mir koji svi želimo nije poželjna teritorija. Nekako je u našoj suštini određeno da tako ne bude. Zbog ovoga volim da gledam boks-mečeve, i zbog ovoga sam, kada sam bio mlađi, stalno pribegavao tučama na raznim mestima. Nasilje se nekad naziva „časnim izbacivanjem energije“. Postoji „zanimljivo ludilo“ i „odvratno ludilo“. Postoje dobri i loši oblici nasilja. Pa, u susštini...taj termin se može veoma slobodno tumačiti. A ako nije mnogo nauštrb drugih, onda je u redu.

O fizičkom bolu Kad sam bio klinja, drilovali su me. Imao sam te velike izlive besa. Fizički bol ojačava čoveka. Kad sam bio u bolnici trpeo sam veliki bol. Jeda bolničar je ušao u moju sobu i rekao: „Nikada nisam video da neko podnosi ubode iglom tako hladnorvno.“ To nije hrabrost- ako pretrpiš dosta fizičkog bola, oguglaš- to je

FRENZY SPARK

proces, privikavanje. Na psihički bol se ne možeš naviknuti. Držite se podalje od njega.

O psihijatriji Šta dobija pacijent od psihijatra? Dobija račun. Mislim da je problem između psihijtra i pacijenta u tome što se psihijatar drži onoga što je naučio iz knjiga, dok pacijent dolazi zbog problema koje je život zadao njemu ili njoj. I mada knjiga može da prodre u izvesne stvari, stranice u knjizi su uvek iste, a svaki pacijent se malo razlikuje. Mnogo je više individualnih problema nego stranica. Kapiraš? Postoji previše ludih ljudi koji će pristat na „deset dolara po satu, a kad se oglasi zvono gotov si.“ Samo to može da dovede problematičnu osobu do ludila. Tek što su krenuli da se otvaraju i osećaju dobro, kadpsihić kaže: „Sestro, zakažite mu sledeću terapiju“, i oni zaorave da plate troškove, što je takođe abnormalno. Sve to je belosvetski smrad. Tip je tu da te obmane. On nije tu da bi te izlečio. On želi tvoj novac. A kad se zvonce oglasi, uvedite sledećeg „ludaka“. Osetljiviji „ludak“ će shvatiti da je zajeban kad se oglasi zvono. Nema granica u lečenju ludila, a nema ni računa za to. Mnogi psihijatri koje sam video su tako blizu ivice. Ali oni su previše komforni... Ja mislim da su svi previše komforni. Mislim da pacijent želi da vidi malo ludila, ali ne previše. Ahhhh! (dosadno) PSIHIJATRI SU TOTALNO BESKORISNI! Sledeće pitanje?

O veri Vera je odlična za one koji je imaju. Samo nemojte da meopterećujete njom. Imam više vere u mog vodoinstalatera nego u večni život. Vodoinstalateri doro obavljaju posao. Oni čine da govna odu.

108

FRENZY SPARK RECOMMENDS:

Uvek sam bio optuživan da sam cinik. Ja mislim da je cinizam kiselo grožđe. Mislim da je cinizam slabost. On kaže: „sve je pogrešno. SVE JE POGREŠNO!“ Znaš? „Ovo nije dobro! Ovo nije dobro!“ Cinizam je slabost koja nas udaljava od prilagođavanja onoe što nam tenutna situacija nalaže. Da, cinizam je definitivno slabost, baš kao što je to i optimizam. „Sunce sija, ptice pevaju, smejemo se.“ To je sranje takođe. Istina leži negde između. Šta je, to je. Pa ako nisi spreman da se s tim nosiš... jebiga.

ROLLING STONE

O cinizmu

O konvencionalnom moralu Možda pakao ne postoji, ali oni koji sude mogu ga stvoriti. Mislim da ljudi precenjuju. Oni precenjuju sve. Moraš da razumeš šta ti se dogodilo da bi znao kako da reaguješ. Moraću da upotebim čudan termin... „dobrota“. Ne znam odakle dolazi, ali verujem da postoji iskra dobrote u svakome od nas. Ja ne verujem u Boga, ali verujem da je ta „dobrota“ neka vrsta unutrašnjeg svetla koja sija kroz nas. Ona može da se gaji. A uvek se ispoljava kao magija; kao kad se nađete na zakrčenom autoputu, a stranac se pomeri u stranu da bi vas propustio u njegovu traku...to daje nadu.

O intervjuisanju

To je skoro kao da si sateran u ugao. Zbunjujuće je. Pa, ja ne govorim uvek potpunu istinu. Volim da malo vrdam i šalim se, pa tako izbacujem neke dezinformacije u cilju zabave i proseravanja. Pa ako želite da znate nešto u vezi sa mnom, nikada ne čitajte intervjue. Ignorišite i ovaj.

Tekst preuzet iz časopisa Pressing

FRENZY SPARK

FRENZY SPARK RECOMMENDS

Radio sam aktivno počeo da slušam početkom devedesetih godina prošlog veka. Kao što svačije slušanje radija iz mladosti ima više smisla od onog u nešto poznijim godinama (setimo se samo naših matoraca i nikad prežvakane priče o radio Luksemburgu), tako je bilo i sa mnom. Radio mi je u to doba bio prozor u svet, tj mesto na kom sam otkrivao novu muziku. Pošto sam celog svog života važio za “onog što ima mnogo kaseta”, nekako je prirodno da se moja ljubav ka radju rodila u ranim tinejdžerskim godinama. Svašta sam tad slušao, od radio Pingvina, preko YU radija i Studija B, do B92. Na ovom poslednjem sam se zaustavio sredinom devedesetih. I dan danas odgovorno tvrdim, da što se muzičke strane tiče (aktuelnosti, novo, staro, komercijalno, nekomercijalno, domaće, strano) B92 je imao konkurenciju tek u 5-6 stanica u celoj Evropi. Raspad od države, a takav radio. Paradoks broj jedan. Onda je početkom novog veka otišao Sloba, a sa njim i radio B92 kakvog sam znao. Dušan Šaponja (uz Dušana Čavića autor mnogih radio i TV emisija, od kojih su najpoznatije “Ćapi mu procenat” i “Ciklotron”) me je pozvao da budem član emisije Ritam srca All Stars. Posle kraćeg razmišljanja, rešio sam da prihvatim ponudu. Dakle, počeo sam da radim na B92 onda kada sam prestao da ga slušam. Paradoks broj dva. Četiri godine sam imao petominutni prilog u toj emisiji čija kruna je bila puštanje pesme po izboru. Živeo sam sedam dana za tu jednu pesmu. Onda su 2005. godine ukinuli Ritam srca u sklopu tranzicije B92 u ovo što je danas. Iste te godine rodila se emisija Gistro FM. Paradoks broj tri. Naziv emisije potiče od moje potrebe da se ogradim od ostatka programa. Za one koji ne stoje najbolje sa slengom, prevod naziva emisije bi glasio “kao radio”. Kasnije sam shvatio da ta potreba za pravljenjem nekog mog rezervata i nije bila neophodna, jer kada u 21. veku na radiju B92 puštate muziku kakva se vrti u Gistro FM-u, u najboljem slučaju vam sleduje volonterski rezervat. Daleko od toga da imam neki problem s tim. To je bio i jeste moj izbor. Jedini reper da se neka pesma zavrti u Gistro FM.u je moja lična procena da li je ona iskrena. Žanr uopšte nije bitan, no činjenica je da me “sastav zemlje saksije u kojoj sam rastao” odaje, pa su tako mnogo veće šanse da čujete pop, indie-rock,

FRENZY SPARK

110

FRENZY SPARK RECOMMENDS

punk, američki folk, jazz i free-jazz, bossanovu, elektroniku, avangardno-eksperimentalnu muziku u odnosu na rege, hiphop ili world beat. Mada ruku na srce, sporadično “zalutaju” i neke pesme iz potonja tri pravca. Takođe, nepisano pravilo emisije je da prednost uvek imaju novi albumi, oni koji su tek ili koji će uskoro biti objavljeni. Što ne znači da je nemoguće čuti neki nepravedno zapostavljeni klasik iz pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka. Živimo u vremenu kada je sa tri klika mišem moguće doći do bilo kog objavljenog, a čak i neobjavljenog albuma. Sam smisao radijske emisije danas je mnogo drugačiji nego nekad. Više ne postoje DJ-evi koji imaju muziku za koju niko drugi još nije čuo. Ako imate internet, onda vi, baš kao i ja – imate svu muziku ovog sveta. Ono što daje smisao postojanju radijske emisije danas, je to što autor štedi vreme svojim istomišljenicima. A svi znamo koliko vreme znači 2011. godine. Umesto da gubite sate dnevno obilazeći 300 blogova, 200 foruma i 100 peer to peer sajtova, dovoljno je da pronađete radio emisiju (bilo domaću, bilo stranu, bilo na internetu ili FM radiju) koja je najbliža vašem muzičkom ukusu i gotovo sigurno ćete biti u toku sa većinom muzike koja vas zanima. Drugim rečima, moja misija u Gistro FM-u je da preporučim ljudima na koje nove ploče treba da obrate pažnju kada imaju želju da stisnu gumb “download”. Naravno, ljudima koji imaju poverenja u moj sud nečije iskrenosti. Paradoks broj četiri bi bila dugovečnost emisije koja ne mari za rejting, slušanost, novac i koja se nikome ne ulaguje, a sve to na radiju koji i te kako mari za pomenute stvari. Brojke kažu da je u proteklih šest i po godina emitovano je 326 emisija, u kojima se vrtelo preko 8000 pesama, takođe ste mogli čuti oko pedesetak intervjua sa raznim muzičarima. I pored svega toga, ne znam dokle će Gistro FM postojati, i koliko dugo će se emitovati u ovoj formi, na ovom radiju. Ono što je sigurno, to je da mene volja za puštanjem muzike koju volim i za “ispravljanjem krivih Drina” neće proći uskoro. Na radost svih onih 200-300 ljubitelja ove emisije. Gistro FM se emituje svake nedelje od ponoći do 2 na radiju B92, a arhivu prethodnih emisija možete pronaći ovde.

111

Autor: Vladimir Skočajić - Skoča FRENZY SPARK

FILM CORNER

FRENZY SPARK MAGAZINE

frenzyspark.com email: magazine@frenzyspark.com Twitter @frenzy_spark Fan Page

FRENZY SPARK

112